Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Apulej

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Apulej   Sre 25 Apr - 13:25


Apulei Madaurensis odnosno Apulej iz Madaura u Numidiji, rođen je oko 125. g. n. e. Studirao je u Atini. Živeo je kao advokat u Rimu i Kartagini. Poznato delo mu je Metamorphoseon u 11 knjiga, docnije poznato kao Asinus Aureus.

To je roman u kome su ispričani doživljaji nekog Lucija koji je otišao u Tesaliju da se uputi u magiju ali je bio pretvoren u magarca i posle mnogih doživljaja ponovo dobio ljudski lik. U roman je vešto umetnuto nekoliko pripovedaka - jonske novele (fabulae Milesiae) slične onima u Bokačovom Dekameronu i Balzakovim Contes drolatiques - među njima je i Pripovetka o Amoru i Psihi, koje je Lucije čuo u raznim prilikama i za koje su Apuleju kao izvor poslužile savremene mu, sada izgubljene, zbirke pripovedaka.

Pripovetku o Amoru i Psihi uzeo je iz Sizeninog prevoda Miletskih priča grčkog pisca Aristida koji je živeo oko 100. pne. Optužen zbog nekih vradžbina, koje su onda bile u modi Apulej je napisao Apologiju (Odbranu)

Pripovetku o Amoru i Psihi preveo je R. Marić, a čitave Metamorfoze A. Vilhar.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Apulej   Sre 25 Apr - 13:27

Zlatni magarac , Prva priča


PRVA KNJIGA

U ovoj miletskoj pripovesti ispripovediću ti svakojake zgode i tvoje ću uši na najugodniji način draškati, naravno ako ti se ne čini nedostojnim svrnuti pogled na egipatski papirus ispisan zabavnim nilskim perom: videćeš začuđen kako se ljudska bića predmetnu u druga i kako se posle naizmenice ponovno vraćaju u svoj prvotni lik. Počeću odmah!.

Ko sam ja? Evo me u dva slova.

Atički Himet, i efirski Istam, i spartanski Tenar, te sretne zemlje kojima je večnost osigurana još sretnijim spisima, stara su kolevka moga roda. Tamo sam u nežnoj mladosti naučio atički jezik. Posle sam otišao u latinski grad (Rim), počeo studirati i uz golem trud i napor stekao sam znanje domaćega jezika Kvirićana, jer nisam imao nikakva učitelja koji bi me naputio. I zato, unapred molim za ispriku ako učinim poneku pogrešku, kao stranac u ovomu stranom jeziku, jeziku uznositu.-Uostalom, i sam prelaz s jednoga govora na drugi odgovara, sasvim onoj vrsti koju ja negujem, onoj pravoj igri cirkuskog umeća. A priča je iz Grčke. Pazi, čitatelju, neće ti biti dosadno.

Otišao sam u Tesaliju - jer odanle vučem lozu, s majčine strane, porodica u koju ubrajamo slavnoga Plutarha i njegova nećaka filozofa Seksta. U Tesaliju sam, dakle, pošao poslom. Prešao sam preko strmih planina, vlažnih dolina, svećih livada i preko neravnih polja, i moj domaći belac na kojem sam jahao, bio je prilično umoran. I sam bijah natruđen od sedenja pa sam želio da mi mine umor, te skočih s konja, obrisah mu znoj lišćem, pažljivo mu istrljah čelo, pogladih uši, skinuh uzde i povedoh ga laganim korakom kako bi mu običnim i prirodnim putovima laknulo.I dok je on, prolazeći pokraj livada, okretao glavu u stranu i saginjao je za travom, ja dostigoh dvojicu putnika koji su slučajno išli ispred mene. Dok sam osluškivao što oni razgovaraju, najednom jedan od njih prasnu u smeh i glasno reče: "Prestani, molim te, s tim tako glupim i preteranim lažima!"I kad sam to čuo, rekoh, inače uvek željan nešto novo čuti: "Recite mi šta je to, bogamu; nisam, doduše, znatiželjan, ali želim znati sve, ili bar što je više moguće. A uz ugodan razgovor neće nam biti teško uspeti se na ovo brdo ovde što je pred nama."

I onaj koji je otpočeo, reče: "Laži, dabome, i to tako istinite kao što bi bilo istinito tvrditi da se s pomoću nekakvih čaranja i hokusppkusa mogu brze reke vratiti u izvor, ili mirno more okovati, ili uspavati vetrove, zadržati sunce, skinuti penu s meseca, skinuti zvezde s neba, ukinuti dan i zadržati noć."
A ja rekoh malo sigurnijim glasom: "Ded, kad si već prvi počeo, neka ti ne bude mrsko nastaviti priču. A glede tebe, obratih se drugomu, tebi tvoja tvrdoglavost zatvara uši da ne čuješ istinita kazivanja. A, tako mi boga, to ti nije dobro: samo zabluda i predrasuda vide laž u tomu što nismo pripravni čuti niti pakž'eljni videti ono što se čini da prelazi moć ljudskoga shvatanja. A ako malo bolje pogledaš, uverićeš se da stvari ne samo što su posve istinite nego se vrlo lako mogu i urediti. Eto, ja sam, na primer, sinoć, kad sam se hteo podičiti pred svojim drugovima pri gozbi za stolom, pokušao progutati neki kolač od sira, malo veći nego obično i umalo se ne uguših jer mi je ona lepljiva masa ostala u grlu i tako me zagušila te se nije htelo puno da bi umro. A neki dan sam svojim očima video u Ateni ispred Pekila, nekoga cirkusanta -lutalicu kako je progutao oštar konjički mač, i to s oštricom okrenutom napred! Zatim je, uz nagradu od nekoliko groša, uzeo čak i dugačko lovačko koplje i gurnuo ga u svoju utrobu. I na gvozdu od koplja, na mestu gde kopljača izlazi iz drška, pojavio se mlad dečak, divan kao kakva devojka, i stao plesati tako okretno i tako se savijajući kao da je bez članaka i bez kostiju. Svi mi koji smo bili tu, divili smo se i čudili: čovek bi rekao da je to zmija koja se uvija oko čvorasta štapa s dopola sasečenim grančicama, koji nosi bog-zaštitnik lekara. A sad, molim te, nastavi priču koju si počeo. ja ću verovati i za se i za nj, i u prvoj gostionici u koju budemo svratili podeliću ručak s tobom. Eto, to ti je dobitak koji te čeka."

A on će na to: "Slažem se s tim što mi obećavaš. Nastaviću priču koju sam počeo. A pre svega zakleću se ovim suncem koje sve vidi, da govorim samo ono što je istinito i provereno i vi nećete nijednom više posumnjati dočim stignete u najbliže mesto u Tesaliji, gde se sve to javno dogodilo i gde se o tome priča svuda među ljudima. Ali najpre treba da znate ko sam i odakle sam.

Zovem se .... meciu, rodom sa s Egine. Treba da znate i čime se bavim. Putujući po Tesaliji, Etoliji i Beotiji trgujem medom, sirom i drugom robom koja se troši po krčmama. Saznao sam da se u Hipati, najvažnijem tesalskom gradu, prodaje svež vrlo ukusan sir po niskoj ceni i požurio sam se tamo da otkupim svu zalihu. Ali kao što često biva, valja da sam pošao na put levom nogom, jer mi je izmakao posao i zarada na koju sam računao. Dan pre moga dolaska trgovac naveliko, Lupo, odneo je sve. Umoran od te uzaludne utrke, krenem predvečer u kupelj i gle, koga vidim? Moga prijatelja Sokrata. Sedeo je na zemlji, ogrnut napola poderanim ogrtačem, bled kao krpa i sasvim unakž'en od mršavosti, gotovo nimalo nije nalikovao sebi: jednom rečju, posve je sličio onomu ološu koji na raskršćima prosi. Videći ga ovakva, prišao sam mu oklevajući, makar mi je bio dobar prijatelj i dobro sam ga poznavao. Hej, Sokrate, rekoh, šta je to s tobom? Šta radiš? Kakva je to sramota? Kod kuće su te već proglasili mrtvim i oplakali te a tvojoj su deci odlukom pokrajinskoga suca određeni skrbnici. Tvoja ti je žena iskazala sve zadnje časti i zbog tebe je dugo plakala i tugovala, tako da je gotovo oslepela od suza i onda su je njezini roditelji prisilili da svoje tužno udovištvo zajeni radostima novoga braka. A evo, sada te vidim ovde na ovomu mestu, na najveću sramotu svih nas, kao neku prikazu."


"Aristomene", odgovori on," vidi se da ne poznaš nestalnost i promenjivost sreće, njezina iznenađenja i iznenadne preokrete!" I govoreći tako, pokrio je krpama lice koje je bilo crveno od stida, ogolivši tako svoje telo od pupka do donjega dela trbuha. Ja nisam više mogao podneti bedni izgled tolikoga jada, pružio sam mu ruku i kušao ga podići. A on ostade umotana lica i reče: "Ostavi me, ostavi me, neka sudbina i dalje uživa u trofeju koji je sama zadobila."

Nagnao sam ga da pođe sa mnom. Obučem svoj gornji kaput i obučem mu ga, ili bolje rečeno, pokrijem ga te ga odmah poveđem u kupaonicu, iznesem ulje i ručnike za trljanje i trljanjem skinem s njega debeo sloj prljavštine što ga je prekrila. I kad sam ga što sam mogao bolje doterao, i sam umoran odvedem ga s teškom mukom, pridržavajući ga, u svoj hotel.

Tu mu dam krevet da se odmori i vrati snagu, nahranim ga i napojim da bih ga razvedrio i pričah mu priče da bih ga osokolio. I već smo bili u dobru raspoloženju, stao je pričati i pomalo me peckati, kad najednom uzdahnu iz dubine duše, steže šaku i udari se srdito po čelu te uzviknu:

"Teško meni nesretniku koji sam upao u ovaj jad i nevolju samo zbog proklete želje svoje da vidim borbu gladijatora o kojoj se mnogo govorilo. Kao što znaš ja sam zaista išao u Macedoniju radi svojih trgovačkih poslova. Kad sam se desetoga meseca vraćao s punom kesom novaca, opkoliše me razbojnici blizu Larise (hteo sam u prolazu pribivati toj prokletoj predstavi) u nekoj udaljenoj i dubokoj dolini, uzeli su mi sve, ali sam im ipak uspeo da umaknem. U toj nevolji svratih kod jedne stare krčmarice, neke Meroje, vrlo valjane žene premda bijaše stara. Ispričam joj sve o uzrocima svoga dugotrajnog putovanja, o tegobama na povratku domu i kako su mi opljačkali sve. Cena me najpre negovala što je mogla pomnije, davala mi dobru hranu i naposletku me, obuzeta strašću, dovela i u svoj krevet. I to je bila moja nesreća! Samo sam jednu noć proveo s njom i od toga se rodila dugotrajna i odvratna veza tako da sam i one prnje koje su mi razbojnici bili ostavili da se da se mogu pokriti, poklonio joj skupa sa svim što sam mogao da zaradim torbarenjem. Napokon ta dobra žena, i zla sudbina dognali su me dovle, do stanja u kojem si me malopre video "

"Bogami", rekoh ja, "zaslužio si još gore, ako ima što gore od ovoga, kad si zbog ljubavne naslade i zbog neke ostarele kurve žrtvovao svoje domaće ognjište i svoju decu!"

A on je stavio prst na usta i rekao kao iznenađen od čuda:

"Pst, Pst,- i pogleda uplašeno oko sebe može li govoriti bez pogibelji i nastavi, "pazi, molim te, to je žena s nadnaravnim osobinama, pazi na svoj jezik da ti se ne dogodi nešto strašno ako preveć govoriš."

"Je li istina?, upitah. "Šta je to s tvojom krčmaricom? Je li tako moćna ta kraljica krčmi?"

"Veštica i proročica koja može nebo spustiti i zemlju podići, izvore pretvoriti u kamen, rastvoriti planine, izvući pokojnika iz pakla a bogove tamo baciti, ugasiti zvezde i sam Tartar rasvetliti."

"Preklinjem te", rekoh, " spusti tu zavesu tragedije i govori kao svaki pametan čovek."

" Hoćeš li da znaš jedan ili dva od njezinih podviga? Hoćeš li da ih saznaš mnogo? Njoj je to sitnica i sasvim beznačajna stvar što čini da se u nju zaljubljuju ne samo oni ljudi koji žive u ovoj zemlji nego i u Indiji, u obe Etiopije, pa čak i antipode. Ali slušaj što je uradila pred mnogim svedocima.Nekoga svog ljubavnika jednom je rečju pretvorila u dabra zato što joj je bio neveran. To je učinila da bi imao sudbu te divlje životinje koja, od straha da je ne uhvate, sama sebi otkida spolovilo kako bi se oslobodila gonitelja. Nekoga krčmara u susedstvu, koji joj je konkurisao, pretvorila je u žabu. I sad starac pliva u bačvici vina i roneći po droždi promuklim kreketanjem doziva svoje negdašnje mušterije. Nekoga drugog čoveka, advokata, pretvorila je u ovna jer je govorio protiv nje, i sad taj ovan advokatiše. Žena njezina ljubavnika brbljala je i govorila o njoj nešto ružno. Ta je žena bila trudna i ona je zatvorila plod u njezinu utrobu, usporila mu razvoj i tako je osudila na večnu trudnoću. I evo već osam godina, kao što svi računaju, kako nesretnica nosi svoj plod, a trbuh joj se rastegao kao da će roditi slona.

Kako su mnogi bili njezine žrtve, podiglo se među pukom nezadovoljstvo i odluče joj se sutradan osvetiti na najstrašniji način: da je kamenuju. Ali ih je ona omela snagom svoga čaranja. I kao što je Medeja tokom jednoga dana koji joj je ostavio Kreont sažgala i palaču skupa s kćerkom i starim ocem s pomoću plamena iz jednoga venca, tako je i ta u jednoj jedinoj noći (kao što je nedavno u pijanu stanju i sama pričala* s pomoću strašnih, na grobu stvorenih čari sve žitelje ovoga grada, bez razlike, tako čvrsto zatvorila u njihove domove da puna dva dana nisu mogli slomiti zasune niti izvaliti vrata ili probiti zidove; sve dok nisu uz uzajamno poticanje stali uglas vikati i zaklinjati se najsvetijom zakletvom da niko od njih neće na nju podići ruku i da će ona naći pomoć i zaštitu kod njih ako bi neko nešto drugo naumio. I tako se ona smilovala i oslobodila ceo grad. A začetnike je te pobune jedne tamne noći skupa s celom kućom, onako zatvorenom kao što je bila, to jest sa zidovima, samim zemljištem i temeljem, prenela na sto milja odavle, u neki drugi grad koji leži na vrhu brdskog okomka i koji zbog toga nema vode. Ali kako su tamo kuće bile tako sabijene da nije bilo mesta za došljaka, bacila je kuću pred gradske dveri i otišla."

"To što mi ti pričaš, dragi moj Sokrate", rekoh ja, "čudnovato je ali i strašno. I mene samoga prilično si zabrinuo, bogami i uplašio: kao da si na me bacio ne trn, nego šiljak koplja. Da ne bi ta baba, služeći se nekakvim božanskim snagama kao i onda, oćutila što smo razgovarali, daj da brzo legnemo i, nakon okrepe u snu, mi ćemo još pre zore da klisnemo što možemo dalje odavle".

Još dok sam ja delio te savete, moj je valjani Sokrat nenaviknut na vino i zbog duga umaranja bio zaspao i glasno hrkao. Dobro sam zatvorio vrata i dobro ih zaključao, dovukao svoj krevet, radi veće sigurnosti, sasvim uz dovratak i opružio se. Od straha sam neko vreme bio budan; napokon oko treće straže (oko ponoći) sklopim oči. Tek što sam zaspao, kad se vrata najedanput otvoriše od udarca snažnijeg nego što bi bio onaj koji bi se mogao pripisati razbojnicima, upravo njih izbaciše napred, a dovraci su bili istrgnuti i izleteše iz svojih ležajeva. Krevet koji je inače bio malen, bez jedne noge i truo, srušio se od snažna udarca. ja iskočih iz kreveta i izbačen padoh na zemlju, a krevet se okrenu i pokri me posve.
Tada sam ćutio da se stanovita uzbuđenja očituju suprotnim efektima. Vrlo se često događa da čovek lije suze radosnice: tako i ja u ovomu groznom strahu nisam mogao a da se ne nasmejem kad videh da sam od Aristomena postao kornjača. Ali kako sam, savijen u blatu izvirivao zaštićen svojim krevetom, zirnuo sam u stranu čekajući što će se zbiti. Primetio sam dve žene, obe prilično stare. jedna je u rukama nosila užganu svetiljku, a druga spužvu i mač. Ovako opremljene stajale su oko Sokrata koji je spavao dubokim snom! i jedna je progovorila :
" Evo ga, Pantijo, sestro moja, ovoga dragog Endimiona, evo moga Ganimeda koji se i danju i noću zabavljao s mladošću i koji sad prezire moju ljubav i nije mu dosta što me kleveće, nego se sprema još i da pobegne. A ja, nova Kalipsa, napuštena od ovoga prepredenog Odiseja, plakaću večno osamljena." A zatim, upirući prstom na me i pokazujući me svojoj sestri Pantiji, reče:


"A glede ovoga valjanog savetodavca, Aristomena, komu je došlo na um da pobegnu
i koji sad u smrtnoj pogibelji ispružen na zemlji pod svojim krevetom sve ovo promatra, on misli da će me nekažnjeno vređati. Polako samo; ne, ne, odmah, u trenuće oka želim da se pokaje za svoje prijašnje ruganje i sadašnje znatiželje."

Kad sam čuo te reči, oblio me jadnika studen znoj po celomu telu i tako sam drhtao da je i krevet na mojim leđima podrhtavao i poskakivao od moga drhtanja. Pantija odvrati:

" Šta veliš, sestro, hoćemo li ga najprvo rastrgnuti kao što rade bakhantice ili ga svezati i odseći mu ud?"
" Ne, ne", reče Meroja (jer to je, video sam, bila ona koju je Sokrat spomenuo u svojoj priči), "neka ostane da barem zemljom zaspe telo ovoga nesretnika." I tad obrnu Sokratovu glavu u stranu i zabode mu mač sve do balčaka u levu stranu grla, prinese jednu malenu mešinu i tako spretno uhvati krv koja je curila da se nijedna kap nigde nije mogla videti. Sve to smotrih svojim očima. A da joj nijedan običaj ne promakne pri žrtvovanju, čini mi se, Meroja je uvukla desnicu u ranu, tražila po utrobi i izvadila srce moga jadnog druga, dok je on od udarca mača koji mu je presekao grlo puštao neki šištav glas iz rane i skupa s krvlju ispustio svoju dušu.
Pantija je spužvom začepila ranu gdje je najviše zjala, govoreći: "spužvo, rođena u moru, čuvaj se da ne pređeš reku." Nakon toga odgurnule su krevet i pošle, a zatim su čučnule i raširenih nogu istočile mjehur nada mnom i ostavile me svega oblivena mokraćom.

Tek što-su prekoračile prag a vrata se ponovno podigoše i vratiše na svoje mesto; dovraci su se postavili i vratili u svoje ležaje, šarke se vratiše vratima, zasuni odoše iznova na svoja mesta. A ja sam ostao na mestu, bačen na zemlju, bez daha, gol golcat, ukočen, mokar baš kao da sam izašao iz utrobe matere, polumrtav, nadživeo sam sebe, nastavak samoga sebe i zacelo kandidat da me razapnu na već pripremljeni krst.

" Šta će biti sa mnom", govorio sam samomu sebi, "kad sutra ujutro nađu čoveka s naklanim grlom? I da kažem istinu, ko će to verovati? Mogao si barem zvati upomoć, ako se već nisi mogao, ovakav čovek, suprotstaviti jednoj ženi, pred tvojim očima kolju čoveka a ti ćutiš? I zašto ti nisi poginuo od slična zločina? Zašto ta krvožedna, okrutna veštica nije ubila tebe, svedoka toga zločina, od straha da se zločin ne otkrije. Kada te minula smrt, sad umri!"
Tako sam sveudilj razmišljao o sebi a noć se pretvorila u dan. Činilo mi se najuputnijim da šmugnem tajom, još pre zore, i da klisnem pa makar nesigurnim korakom. Uzmem dakle sa sobom što sam imao, uvučem ključ i okrenem ga u bravi. Ali prokleta vrata koja su se noću sama od sebe otvorila, nisu se mogla otvoriti i trebalo je uvlačiti i izvlačiti ključ dok nije brava konačno popustila.
"Hej ti, gde si? Otvori vrata od krčme, hoću da pođem pre zore!" A vratar koji je spavao na tlu iza ulaza, reče mi još napola sanjiv: " Pa zar ne znaš da su putevi nesigurni zbog razbojnika? Zar ćeš poći na put sada, u ovo doba noći? Ako imaš kakav greh na duši koji te goni u smrt, ja nemam tikvu mesto glave da bih umro za tebe. "

" Dan se već bliži", rekoh ja. "Uostalom, što mogu razbojnici putniku koji nema ništa osim svoje sirotinje? Zar ti ne znaš, budalo, da ni deset bandita ne mogu opljačkati gola čoveka?" I vratar, pospan, obrnu se na drugu stranu i reče: " Otkud mogu znati da nisi možda ugušio svoga druga suputnika s kojim si sinoć došao ovamo prenoćiti, i da se možda ne kaniš spasiti begom?"

U tom trenu, sećam se da se zemlja rastvorila i kao da mi se sam pakao pokazao skupa s Kerberom koji me bio priravan progutati. Tek mi je sad palo na um kako me ona valjana Meroja nije poštedela da me ne zakolje od milosrđa, nego od okrutnosti, jer me ostavila da me raspnu na krst. Vratio sam se, dakle, u sobu i stao razmišljati kako bih najbrže dokrajčio sa sobom. Ali sudbina mi nije ostavila nijedno drugo smrtonosno oružje osim kreveta.

"Krevetiću / rekoh / najmiliji moj, ti koji si toliko muka pretrpio skupa sa mnom, koji si video sve što se noćas ovde zbilo, jedini svedoče moje nedužnosti, na kojega se mogu pozvati kad me svi ostali optuže: žurim se u smrt, daj mi spasonosno oružje za moj put na onaj svet." Zatim razvežem konopac kojim je krevet bio prepleten. jedan kraj čvrsto svežem oko grede koja je stršila s jedne strane ispod prozora, a drugi kraj zauzlam u čvrst čvor. Onda se popnem na krevet, propnem se kako bih se obesio i nataknem omču preko glave, oko vrata. I kako sam tada nogom odgurnuo potporanj pod sobom, da bih svojom vlastitom težinom povukao konop, dobro ga nategao i sustavio dah, star i nagnjio konopac prekinuo se najednom i ja padoh ravno na Sokrata koji je spavao uza me i zajedno se s njim prevalih na pod. U tom trenutku bane vratar vičući na sav glas: " Gde si ti što si toliko želeo usred noći pobeći a sad hrčeš umotan u pokrivače?"


Sokrat koji se probudio, ili od moga pada ili od zaglušne vike vratareve, ustade prvi i reče: "Bogami, nije bez razloga što svi putnici psuju ove krčmare. Taj znatiželjnik koji ovako u nevreme upada ovamo / mislim kako traži nešto da nam zdipi / toliko viče da me je već ionako umorna, probudio iz najdubljeg sna." Ja se, dakle, dignem sav radostan od ove neočekivane sreće. Eto ti, mudri vrataru, evo ti moga prijatelja, moga brata, a ti si me optuživao u pijanstvu da sam ga noćas ubio. I još dok sam govorio, zagrlio sam Sokrata i svega ga izljubio. A on, oćutivši vonj od onoga mirisa kojim su me one veštice Lamije polile, dreknu: " Nosi se", i odgurnu me silom, "smrdiš po zahodu." Zatim me pitao sa zanimanjem kako sam se ovako namirisao.

U toj neprilici izmislio sam najednom neku šalu da bih svrnuo pažnju na neku drugu stvar. Stavio sam mu ruku na rame i rekao: " Šta još čekamo? Pođimo i uživajmo u jutarnjem putovanju!"
Tako uzmem torbu na leđa, platim krčmaru dug, i onda krenemo na put.Već smo bili prilično odmakli kad je sunce izašlo i sve obasjalo svojim zrakama. ja sam vrlo pomno promatrao vrat svoga druga na mestu gde sam video da ulazi mač i govorio sam samomu sebi: " Budalo jedna, ti si pio, i te si gluposti sanjao zbog mnogih čaša vina koje si popio. Evo Sokrata zdrava i čitava, bez i najmanje ogrebotine. Gde je rana? Gdje spužva? Gde je, naposletku, onaj duboki i sveži ožiljak?" I obratim se njemu: " Lekari kojima se mora verovati", rekoh, "tvrde da želudac pun jela i pića stvara teške snove. I ja sam sinoć pio malo više i proveo sam strašnu noć, koja mi je donela sa sobom slike groze i straha toliko da još i sad mislim kako sam poprskan i umrljan ljudskom krvlju."

"Krvlju?" upita Sokrat smejući se, " pre bih pomislio mokraćom; i meni se u snu učinilo kao da me kolju. Rezali su mi grlo. Tu me je bolelo, u grlu. Činilo mi se da mi vade srce i još ni sad nemani daha i kolena mi podrtahvaju, korak mi nije posve siguran i ćutim želju da nešto pojedem kako bih opet malo živnuo.
" Stani malo, evo ti tvoga doručka", rekoh ja, spustih dvanjke s ramena i požurih se da mu pružim malo sira s kruhom. " Hajdemo sesti pod ovaj platan!"

Nakon toga uzmem ja nešto od istoga jela. Dok smo ovako sedeli, promatrajući svoga druga koji je pohlepno jeo, primetim da je pobledeo kao krpa i da mu snage slabe. Boja mu se lica toliko izmenila da mi ie od straha (jer mi se činilo kao da ponovno gledam pred sobom one noćašnje Srde) prvi zalogaj kruha zastao u grlu, ma kako da je bio malen, i nije mogao ni napred ni natrag. I što me još više plašilo, to je malen broj ovdašnjih prolaznika. jer ko bi mogao verovati da je jedan od dvojice drugova ubio drugoga ni zbog čega? Sokrata, kako je dovoljno jela pojeo, obuzela je neodoljiva žeđa. Pojeo je, naime, veliku količinu izvrsna sira, a blizu korena platana, kao nekakav miran ribnjak, tekla je polagano reka, po boji nalik srebru ili staklu.
" Pa dobro", rekoh ja, " napij se mlečne vode ovoga vrela." On se diže i neko vreme iskaše pokraj reke neko mesto koje bi bilo na istoj ravni s vodom! Zatim savi kolena! saže se i željno se približi da pije. Još nije ni dodirnuo ustima površinu vode, kad na njegovu vratu zazja otvorena dubola rana , spužva u tren ispade, ut posve neznatan mlaz krvi, a njegovo bi mrtvo telo palo naglavce u reku da ga nisam uhvatio za nogu i s teškom mukom izvukao na obalu. Tu sam oplakao svoga nesretnog druga koliko su mi prilike dopuštale i za vieke ga pokrio rečnom zemljom peskuljom. I ja sam, pun nespokojstva i straha za svoju vlastitu sudbinu, utekao stranputicom i neprohodnom pustinjom. Kao da nosim smrt jednoga čoveka na duši, pobegao sam iz domovine i sa svoga doma: kao dobrovoljan prognanik živim sad u Etoliji, gde sam se ponovno oženio."

To je bila Aristomenova priča. I njegov drug koji je od samoga početka bio nepoverljiv i nije je hteo čuti, reče:
" Nema ničega neverovatnijeg od te priče, i ničega glupljeg od te laži." Zatim se okrenu prema meni i reče: " Ti, čije držanje i postupci pokazuju da si obrazovan čovek, ti slušaš tu priču?"

„Što se mene tiče“, odgovorih ja, „ja sam mišljenja da ništa nije nemoguće: kako je sudbina odlučila, tako se smrtnim ljudima i događa. I tebi i meni i ma kome drugom dešavaju se neobične stvari, kakvih gotovo nikada nije ni bilo: a ako ih ispričamo čoveku koji ih ne zna, neće im nikako ni verovati. I zato ja verujem, tako mi Herkula, ovome ovde, i zahvalan sam mu što nas je ovom divnom pričom tako lepo zabavljao, jer sam bez po muke i nevolje stigao na kraj ovog tegobnog i dugog penjanja. A i moja raga je u tome uživala, jer sam neočekivano, bez napora po nju, stigao do kapije ovoga grada, nošen ne njenim leđima već njenim ušima.“

Ovde se završio naš razgovor, a i naše zajedničko putovanje. Oba moja druga krenuše ulevo ka najbližoj kućici. Ja sam se zaustavio pred prvom krčmom na koju sam naišao i odmah upitao staru ženu koja ju je držala:

„Je li ovaj grad Hipata?“ Ona je klimnula glavom. „Poznaješ li nekog Milona, jednog od prvaka u gradu?“ Ona se nasmeja i reče: „O, Milon s pravom može da se naziva prvi ovde, jer on stanuje ispred gradskih bedema, pred sam ulazak u grad.“ – „Bez šale, majko, recite mi, molim vas, kakav je to čovek i u kojoj kući živi?“ – „Vidiš li one prozore tamo dole, okrenute napolje prema gradu, a s druge strane su jedna vrata okrenuta maloj uličici preko puta? Eto, tu stanuje Milon, čovek koji ima para i vrlo je bogat, ali ga bije glasina da je strahovito škrt i odvratan starac. Zatvoren u jednu tesnu odaju, on tamo živi i razjeda ga strast, sa ženom koja mu je drugarica u tom bednom životu. Ima svega jednu sluškinjicu i ide obučen kao kakav prosjak.“

Na ove reči nasmejah se i rekoh: „Moj prijatelj Demej bdeo je nada mnom sa velikom pažnjom kad mi je pri polasku na ovaj put dao preporuku za tog i takvog čoveka, domaćina kod
koga neću imati da se bojim ni dima ni kuhinjskog mirisa.“ Govoreći tako, učinih još nekoliko koraka i, stigavši do ulaza u kuću koja je bila čvrsto zabravljena, počnem da kucam i da dozivam. Najzad se pojavi jedna mala i mlada devojka. „Hej“, reče ona, „ti što tako jako udaraš na vrata, na kakav
zalog želiš da uzajmiš? Ili možda ti jedini ne znaš da mi kao garanciju primamo samo zlato i srebro?“

„Pogađaj samo“, rekoh ja, „bolje bi bilo da mi kažeš da li ću naći tvoga gospodara kod kuće.“
„Da“, odgovori ona, „ali čemu ovo pitanje?“
„Donosim mu pismo od Demeja iz Korinta.“
„Prijaviću te“, reče ona, „ostani tu gde si i sačekaj me.“
I ponovo je zabravila vrata i ušla u kuću. Jedan trenutak kasnije, ona ponovo dođe, otvori mi vrata i reče: „On te moli da uđeš.“

Uđem i zateknem ga u trenutku kad se pripremao da večera i hteo da legne na jedan sasvim mali krevetac. Pored njegovih nogu sedela je njegova žena. Sto je bio prazan i on mi ga pokaza i reče: „Eto što imam da ponudim svojim gostima.“ „Vrlo dobro“, rekoh, i odmah mu predam Demejevo pismo. Pošto ga je brzo pročitao, on reče: „Zahvalan sam svome prijatelju Demeju što me je doveo u vezu sa ovako otmenim gostom.“
Posle ovih reči on pozva svoju ženu da mi ustupi mesto i reče mi da sednem na njeno mesto. Pošto sam se iz učtivosti još malo nećkao, on me uhvati za ivicu od ogrtača i privuče me sebi: „Sedi pored mene“, reče. „Jer strah od razbojnika ne dozvoljava mi da nabavim nameštaj ni stolice koje bi odgovarale mojim potrebama.“
I pošto sam slušao, on nastavi: „Otmenost koju na tebi vidim, spojena sa zaista devojačkom skromnošću, i sama bi me posve sigurno navela na to da predosetim otmenost tvoga porekla. A i moj prijatelj Demej mi isto to javlja. Molim te da ne potceniš našu skromnu kućicu. Ova sobica ovde pored nas pružiće ti prijatan prijem. Izvoli samo ostati kod nas, jer će čast koju ti budeš ukazao našoj kući ovu učiniti uglednijom, a ujedno ćeš steći slavu time što ćeš, zadovoljan skromnom i tesnom sobicom, podražavati vrlinama Tezeja, eponima tvojeotadžbine, koji nije smatrao za sramotu da koristi skromnu gostoljubivost Hekalinu.“ A zatim dozva sluškinjicu i reče: „Fotida, uzmi torbu od gosta i skloni je na sigurno mesto u ovu sobicu. Onda brzo donesi ulja iz ormana da se gost namaže,
peškir da se istrlja i sve drugo što je potrebno, pa od- vedi moga gosta u najbliže kupatilo, mora da je umoran od dugog i teškog puta.“

Kad sam to čuo, setio sam se Milona i njegove škrtosti, i pošto sam hteo da steknem njegovo poverenje i ljubav, rekoh mu:
„Ništa mi nije potrebno. Sve to stalno nosim sobom na putovanjima, a posle kupanja ću se već i sam snaći. A ti, Fotido, uzmi ovaj novac i kupi sena i ječma za moga konja koji me je ovako dobro nosio dovde, jer je to za mene važnije od svega.“

Pošto smo sve ovo udesili i pošto su moje bisage bile u sobi, krenuo sam u kupatilo, ali sam išao preko trga da bih se pobrinuo za ručak. Tamo sam video mnogo divnih riba i raspitao sam se za cenu. Sto sestercija. Ne htedoh da kupim, pogađah se, i kupih za dvadeset dinara. I baš kad sam se otuda
vraćao, sretnem Pitiju, svoga školskog druga iz Atine. On me je prepoznao i veoma se obradovao posle toliko vremena, zagrlio me i izljubio, te rekao:

„Dragi Lucije, već je čitava večnost prošla otkako se nismo videli. Bogami, otkako smo ostavili našeg dragog učitelja Klitija. A kakva te je to sreća dovela u ovu zemlju?“

„Saznaćeš sutra“, odgovorih ja. „A šta je to? Čestitam: vidim te sa slugama, sa svežnjevima pruća i sa svima tributima koji odgovaraju činovniku koji je na vlasti.“

„Ja sam upravnik slagališta i vršim dužnost edila, i ako treba što da kupiš, stojim ti na raspoloženju.“

Zablagodario sam mu jer su mi ribe već bile dovoljne za ru- čak. Ali je Pitija primetio šta imam u korpi, prevrnuo je ribe da bi ih bolje video, i upitao me: „Koliko si platio za ove trice?“ „Imao sam muke da izvučem to od ribara za dvadeset dinara.“

Kad je to čuo, uhvatio me je odmah za ruku i odveo ponovo na trg odakle sam bio došao. „Od koga si kupio ovo đubre?“ – upita me. Ja mu pokažem jednog sitnog starca koji je sedeo u uglu. Ovaj odmah dreknu na njega na osnovu svoje edilske vlasti: „Pa vi već ni našeg prijatelja ne štedite, a nek
moli stranca! Ribe bez ikakve vrednosti prodajete po ovako skupe pare, i od ovoga grada, cveta Tesalije, zbog skupoće namirnica pravite pustinju ili golu stenu. Ali to neće proći neka-
žnjeno i ja ću vam pokazati kako pod mojom upravom nevaljalci moraju da budu kažnjeni!“ Tada je sve moje ribe istresao iz korpe na ulicu i naredio stražaru da ih izgazi i sve do poslednje uništi. A zatim me moj prijatelj Pitija, zadovoljan svojim strogim postupkom, posavetova da pođem i reče: „Za mene je dovoljno, Lucije, što sam ovom sitnom starcu naneo ovu uvredu.“ Veoma zaprepašćen i iznenađen ovom scenom, krenuo sam u kupatilo. Energija moga mudrog školskog druga lišila me je i novca i večere. Pošto sam se okupao, vratio sam se odmah u kuću svoga domaćina Milona, i ušao u svoju sobu.

Ubrzo dođe služavka Fotida. „Tvoj domaćin moli da dođeš“, reče. Ali pošto sam dobro znao sve o skromnosti Milonovoj, izvinio sam se učtivo; rekao sam da mi je pre potreban san negoli hrana, da bih se odmorio od zamornog puta. Kad je to čuo, Milon sam dođe po mene, stavi nežno ruku na moje
rame i pokuša da me povede. Ali pošto je video da se izmičem i da se iz skromnosti protivim, reče mi: „Ja neću otići dok ti ne pođeš sa mnom“, i to je potvrdio još i zakletvom. Njegova upornost me je najzad primorala da pođem, i on me odvede do svog malog kreveta. Rekao mi je da sednem i onda
je počeo: „Kako je moj prijatelj Demej? Žena njegova, i deca? I njegova posluga kod kuće?“
Ja sam mu sve lepo redom ispričao. Zatim je želeo da tačno sazna cilj moga putovanja. I kad sam mu sve to rekao, počeo je da me ispituje o mojoj domovini, o njenim prvacima, njenom guverneru i najzad je počeo da mi postavlja sasvim opširna pitanja. A pošto se uverio da se umoru od teškog putovanja pridružilo još i ovo dugotrajno raspravljanje, da sam zaspao usred reči i da nisam mogao više jasno da govorim već sam samo nejasno mrmljao, dopustio je da idem na spavanje.
Tako se najzad oslobodih ovog dosadnog, brbljivog i nenasitog starca i težak od sna , a ne od jela, budući da sam večerao samo priče, vratih se u svoju sobu i predadoh se snu koji mi je bio toliko potreban.

: scribd
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Apulej   Sre 25 Apr - 13:29

Zlatni magarac, priča druga



Novorođeno sunce oteralo je noć i dovelo dan, pro­budio sam se i napustio postelju zabrinut i pun želje da razgledam zanimljivosti i čuda ovoga gra­da. Pomislih da se nalazim u srcu Tesalije, u zemlji koju ceo svet jednodušno slavi kao kolevku čarobnjačkih umeća i uroka. I priča onoga mog valjanog druga Aristomena počela je ovde u ovomu gradu, te sam tako i inače pun želje i nestrpljivosti, svaki predmet promatrao začuđenim očima.

U celomu gradu nije bilo ničega što bih držao da je zbilja ono što jest: sve je bilo čarolijama pretvo­reno u drugi neki lik. Čak i kamenje na koje sam nailazio držao sam za ljude koji su bili pretvoreni u kamen; a kad bih čuo neku pticu, mišljah da je i to čovjek komu je niklo perje; tako se isto prekrilo lišćem drveće koje je raslo pred gradskim zidinama i voda vrelica navirala je od ljudskih tela pretvorenih u vodu. Zamišljao sam da se kipovi i likovi kreću, zidovi govore, goveda i druga stoka da proriču budućnost i da će čak s neba i iz sjajna sunčevog kolobara odjednom doći kakvo proročanstvo.

Obuzet takvim predodžbama, rekao bih, i zahvaćen željom koja me mučila, lutao sam svuda, a da nisam mogao otkriti ni početak ni kraj svega što sam tako želeo.

I dok sam tako lutao od vrata do vrata kao pijanac, nađoh se najednom, i ne primetivši, na trgu sa živežnim namirnicama. U tom je trenutku prolazila neka dama s velikom pratnjom sluškinja. Pohrlim da bih je stigao. Zlato na dragom kamenju i na haljini gde je bilo utkano, pokazivalo je dičnu damu. Sa strane, uza nju, išao je čovek dosta star i čim me je primetio, uzviknuo je: »Tako mi boga, ovo je Lucije!«

Istodobno me i poljubio i zatim prošaptao onoj go­spođi nekoliko nerazgovetnih reči. »Zar nećeš sam prići i pozdraviti svoju mater?« »Ne usuđujem se«, odgovorih ja, »jer ne poznam ovu gospođu.« Pocrveneo sam, oborio glavu i ostao na tomu mestu kao ukopan. A ona reče: »To je plemenita skromnost vrle Salvije, njegove matere. Naprosto je neverovatno kako ona živi u celoj njegovoj osobi: dugo telo bez ikakve nepravilnosti, obična visina, sveža vitkost, prava crvena boja, plava i nedoterana kosa, zelenkaste ali žive oči kojih pogled seća na orla, korak pun ljupkosti i bez ikakve neprirodnosti!« Zatim dometne: »Ja sam te, Lucije, odnegovala ovim svojim rukama. Nikakvo čudo, jer sam s tvojom majkom bila povezana dvostrukom vezom krvi i zajedničkoga odgoja. Obe vu­čemo lozu od Plutarhove obitelji, a dojene smo zajedno istim mlekom iste dojilje i odrasle smo kao sestre u uskoj povezanosti. Samo u našemu društvenom položaju postoji razlika: tvoja se mati udala za odličnika, a ja za obična privatnika. Ja sam ta Birena i možda se sećaš da si često čuo njezino ime među onima koji su te od­gojili. Ne boj se sada primiti moju gostoljubivost, ili bolje dođi u kuću koja će odsad biti tvoja.«

Za toga razgovora moje je crvenilo imalo dosta vre­mena da nestane. Odgovorio sam: »Majko, zasad ne mogu ni pomisliti da napustim svoga domaćina Milona, jer se nemam zašto na nj potu­žiti. Ali ću se truditi da učinim sve što se može uraditi bez neuljudnosti. I kad me god put ovuda nanese, neću propustiti da ne odsednem kod tebe.«

Kad smo izmenili ovakve ljubaznosti, pošli smo još nekoliko koraka i stigli do Birenine kuće.

Predvorje je bilo veličanstveno. Sa svake strane, u četiri ugla, dizao se po jedan stub na kojemu je stajao kip Pobede. Božica raširenih krila nije bila u pokretu: jednom ružičastom nogom dodirivala je nestalnu tačku neke pokretne kugle i oslanjala se na nju tako da ju je jedva doticala, pa se činilo kanda hoće poleteti. Jedan komad parskog mramora koji je predstavljao Dijanu bio je nasred dvorane i delio je na dva pravilna dela.

Remek delo bez ikakve mane, božica kojoj je haljina leb­dela na vetru, činila se kao da se u brzom pokretu po­javljuje pred očima onoga koji ulazi i svojom veličanstvenošću ulevala nam je strahopoštovanje. S desne i s leve strane bili su psi, također učinjeni od kamena; njihove oči bile su pune pretnje, uši naćulene, nozdrve raširene, a usta spremna ujesti: da je gde u blizini odjek­nuo lavež pasa, čovek bi mogao pomisliti da to dolazi iz njihovih mramornih grla. Ali je izvrsni umetnik nad­mašio samoga sebe tek u stavu tih životinja: psi su imali uzdignute grudi i stražnje su noge počivale, a prednje su bile kao u trku. Iza božice dizala se stena u obliku pećine, s mahovinom, travom, lišćem, savitljivim granama; tu je bila loza, tamo žbunje — celo biljno carstvo koje je izlazilo iz kamena. A senka kipa bila je u unutrašnjosti pećine osvetljena odbljeskom mramora. Nad samim ula­zom u pećinu visilo je voće i grozdovi, a sve je bilo tako savršeno urađeno da je umetnost, takmičeći se s priro­dom, uspela svemu dati izgled zbilje. Reklo bi se da bi ih za berbe, kad ih dah jesenskog vetra pozlati i učini zrelima, čovek mogao otkinuti i pojesti. I kad bi se nagnuo i promatrao vrelo koje je ugodno žuboreći teklo pod nogama božice, imao bi tlapnju kako su ti grozdovi koji vise u prirodi toliko živi da se miču. Ispod lišća virio je Akteon napravljen od kamena i motrio božicu znatiželjnim pogledom. Gotovo već pretvoren u životinju u obliku jelena, mogao se videti istovremeno i na steni i na vodi kako promatra božicu na kupanju.

Nisam se mogao nagledati toga prizora i beskrajno sam uživao u njemu. »Sve to što vidiš«, reče mi Birena, »tvoje je!« I u isto vreme otpusti sve prisutne da bismo mogli razgovarati udvoje. Kad su se svi udaljili, rekla je: »Ove mi božice, Lucije, plašim se za te i htela bih se brinuti za tvoju sigurnost jer te ljubim kano sina. Čuvaj se, čuvaj se dobro opasnih umeća i zločinačkih zavođenja te Pamfile, žene toga Milona za koga kažeš da je tvoj domaćin. Ona slovi za vešticu prvoga reda, veštu u svim čarima crnoga čarobnjaštva. Ona zna duvanjem u čarobni štapić ili kamenčiće, ili druge sitne predmete, svu svetlost ovoga zvezdanog sveta zaroniti u dubine Tartara i staroga haosa. Primeti li kakva mladića osobite lepote, odmah je svu obuzme ljubav i od toga trena ne skida više s njega ni misli ni očiju. Dugo ga mami svojim milovanjima, obuzme njegov duh i za večna vremena okuje ga u verige nezasitne ljubavi. One koji ne poka­zuju ljubaznost i koji svojim prezirom izazovu njezinu mržnju, smesta pretvara u kamenje, ovnove ili kakve bilo životinje, a da ne govorimo o onima koje je jedno­stavno poslala na onaj svet. Eto zašto se bojim za te i mislim kako bi trebao da se čuvaš! Jer ona je stalno gonjena strašću, a ti, tvoja mladost i tvoje obličje mogu izazvati strasti u nje.«

Tako mi je zabrinuto govorila Birena.

Ali ja sam po naravi bio znatiželjan i čim sam čuo da se spominje čaranje koje sam oduvek žudio, ne mi­sleći da se čuvam Pamfile zbog toga, poželio sam nestrp­ljiv da i sam naučim nešto takva, makar što me to sta­jalo, i da se survam ravno u bezdan. Brzao sam kao lud, oslobodio sam se njezine ruke kao lanca, brzo rekao zbo­gom i što sam brže mogao potrčao prema kući svoga domaćina. Hrleći kao lud govorio sam samomu sebi: »Sad, Lucije, samo pomno! Budi sabran! Došla je zgoda o kojoj si sanjao. Tvoja je davna želja ispu­njena i moći ćeš napojiti dušu divnim i neobičnim pri­čama. Otkloni svaki detinji strah, pristupi celoj stvari otvoreno i iskreno. Uzdrži se od svake ljubavne veze sa svojom domaćicom, i poštuj bračnu postelju Milonovu. A glede Fotide, možeš joj prići odvažno. Devojka je lepa, voli se smejati, a nije ni nepristupačna. Barem sinoć, kad si išao na spalo, ona te lepo odvela u sobu, položila te u postelju šaleći se, nežno te pokrila, okrećala se i pokazivala (to joj se moglo čitati na licu) da joj je žao što odlazi. Naposletku je nekoliko puta zastala i okrenula se da te pogleda. Neka ti je sa srećom i pokušaj sreću s Fotidom, pa makar se dogodilo i nešto neugodno.«

Govoreći tako sam sa sobom, došao sam do Milonove kuće i, kako se to kaže, bio sam se u sebi već odlučio. Kod kuće ne nađem ni Milona ni njegovu ženu, nego samo moju dragu Fotidu. Pripravljala je za svoje gospo­dare neko jelo od kosanoga mesa, nekakve kobasice, što li, i nekakav paprikaš od pašteta, veoma ukusan, kao što se moglo naslutiti po mirisu. Obučena je bila vrlo koketno u haljinu od platna; prsluk žive crvene boje stezao joj je stas pod samim grudima; svojim malašnim ručicama okrećala je tavu, i dok je brzim pokretima pratila ovo kretanje, njezini su udovi gipko podrhtavali, a negovani bokovi lako su treperili i pokrećali savitljivu kralješnicu koja se ljupko izvijala.

Taj me prizor posve zaneo i gotovo sam se ukočio od divljenja i iznenađenja, a telo mi se uzbudilo i u onim delovima koji su maloprvo bili mirni. Rekoh joj napokon: »Eh, moja draga Fotido, kako su divni pokreti tvoje stražnjice dok okrećeš tu tavu! Kako spravljaš odabran paprikaš. Sretan li je, i još više nego sretan, čovek komu dopustiš da tu umoči svoj prst!«

A lepa i vragolasta devojka odgovori: »Idi, nesret­niče, i nosi se od moga ognjišta! Jer ako te i najmanji plamen takne, sagorećeš do srži i niko osim mene više neće moći ugasiti taj žar. A ja dobro poznam sve recepte i razumem se u okretanju i tava i postelje.«

Govoreći tako, okrenula je glavu prema meni i nasmiejala se. A ja sam, pre nego što sam pošao, polako razgle­dao sve pojedinosti na njoj. Zašto bih govorio o drugim stvarima, kad su glava i kosa bile oduvek jedini pred­met moga zanimanja? Na ulici se trudim da te stvari najpre razgledam i u tom uživam i posle kad se vra­tim kući. A razlog za to jest ovaj: Taj deo tela prvi je očima, jer se nalazi na najvid­ljivijemu mestu i nepokriven, a što je za udove živa boja divne haljine, to je za glavu njezina naravna lepota. I upamtite: mnoge žene odbacuju svaku odeću da bi istakle svoju ličnu dražest i žele pokazati svoju golu lepotu, jer misle da će se više dopasti sa svežine svoje kože nego zbog zlata na njihovim haljinama. A ako — grehota je to i izgovoriti i neka se nigda ne čuje za nešto tako strašno — ako, velim, ženi najveće lepote skinemo njezinu kosu, i lice lišimo njegova prirodnog ukrasa, onda da je pala sa samoga neba ili da se rodila iz mora, da su je odgojili morski vali, ili da to bude i sama Venera koja nam urešena svojini pojasom, mirišući na cimet i okupana mirisnim esencijama prilazi praćena svim Gracijama i celim skupom Amora: ako je ćelava, neće se dopasti ni svomu Vulkanu. A što bih kazao za kosu čija divna sjajna boja bljeska na suncu ili se samo blago preseva, ih’ se preleva u suprotnim tonovima? Ponekad se sjaji kao zlato, i polako prelazi u tamniju boju meda, ponekad je opet gavran crne boje, a ponekad plavičasta i nalik perju oko golubinjeg vrata. A kad se namirisana arapskim esen­cijama, nežno razdeljena zupcem oštra češlja i skup­ljena straga, pruža očima ljubavnika, onda mu, kao ogledalo, vraća još lepšu sliku.

I što bih, naposletku, kazao za onu kosu koja skup­ljena u teškim pletenicama stoji na temenu kao kruna, ili se rastire niz leđa?

Ukratko, toliko je dostojanstvo kose, da se žena može pojaviti sva udešena zlatom i lepim haljinama, i dragim kamenjem i celom spremom koja tvori njezinu privlač­nost, a ipak je niko neće držati ženom koja se ume ulepšati ako se nije pobrinula urediti svoje vlasi.

A u moje je Fotide njezina oprava koja nije bila doterana s mnogo truda, nego malo površno, samo pri­donela njezinoj ljupkosti. Bujna joj kosa, lagano bačena unatrag, padala na zatiljak, širila se po vratu, a zatim se lagano uvijena zadržavala na rubu njezine haljine, pri­kupljena na krajevima i povezana u čvor na glavi.

Nisam mogao izdržati da me strast toliko muči, nego sam se naslonio na nju i poljubio je na onomu mestu gde kosa počinje, onde odakle vodi k temenu, a moj je poljubac bio sladak kao med. Ona je savila vrat, pogle­dala me iskosa i lukavo namigujući rekla: »Hej, ti, đače, voće koje kradeš slatko je, ali mu je okus gorak. Čuvaj se da taj slatki med u tvojim ustima zasvagda ne dobije okus žuči.«

»Zašto mi to govoriš, draga, kad znaš da sam nakan za jedan jedini poljubac koji će mi dati život, dopustiti da me peku ispružena na ovoj žeravi?« Govoreći tako, stegao sam je rukama i stao je ljubiti. Tad me zagrlila gonjena istim čuvstvima kao što je bilo moje i kao ja čeznući i žudeći, i tad sam udisao njezin kao cimet mirisan dah i pio nektar s njezina jezika koji se našao s mojim, a ona se sva predala i prepustila strastima. »Umret ću«, rekoh, »ili, bolje rečeno, već sam umro ako se ne smiluješ.« A ona mi uz još jedan poljubac, reče: »Budi hrabar! Tvoji su osećaji i moji. Ja sam tvoja robinja i naša strast uskoro će biti zadovoljena. Čim se upale zublje, eto me u tvojoj sobi. Idi i pripremi se jer se hoću valjati cele noći i s užitkom se s tobom boriti.«

Ovako slatke reči izrekli smo jedno drugomu i rastali se.

Izvor: Zlatni magarac – Apulej
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13262

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Apulej   Pet 8 Jun - 9:09

JEDINO KOMPLETNO SAČUVANO DELO LATINSKE KNJIŽEVNOSTI JE DELO PESNIKA, NAUČNIKA I MAGA APULEJA - ZLATNI MAGARAC.



Na­sta­lo na po­čet­ku no­ve ere, sa­ču­va­lo se do da­nas kao do­kaz da su, iako su se vre­me­na pro­me­ni­la, pra­ve knji­žev­ne vred­no­sti osta­le ne­pro­me­nje­ne.

Zlat­ni ma­ga­rac se sa­sto­ji od mno­štva raz­li­či­tih pri­ča i do­ži­vlja­ja, ko­ji se fan­ta­stič­no pre­pli­ću či­ne­ći je­din­stve­nu čvr­stu nit. Pr­vih de­set po­gla­vlja sli­ka­ju pi­kar­sko pu­to­va­nje pre­pu­no vr­snih opi­sa lju­di i do­ga­đa­ja, pre­de­la i sud­bi­na, lju­ba­vi i stra­sti, či­ji je cilj da za­ba­vi, ra­zo­no­di či­ta­o­ca. Po­sled­njim po­gla­vljem pred­sta­vlje­na je me­ta­mor­fo­za čo­ve­ka tog vre­me­na, ali i sa­da­šnji­ce.

Ovaj ro­man in­spi­ri­sao je naj­ve­će svet­ske pi­sce - Ser­van­te­sa, Šek­spi­ra, Ra­blea, Ko­lo­di­ja, Kaf­ku, To­ma­sa Ma­na, K. S. Lu­i­sa, ali i sa­vre­me­ne umet­ni­ke kao što je Mi­lo Ma­na­ra.

Isto­vre­me­no kom­bi­na­ci­ja erot­ske avan­tu­re, ro­man­tič­ne ko­me­di­je i re­li­gi­o­zno-mi­stič­ne baj­ke, ovo Apu­le­je­vo de­lo pred­sta­vlja je­dan od bit­nih ka­me­na te­me­lja­ca evrop­ske knji­žev­no­sti.



Prevod sa latinskog: Albin Vilhar
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Apulej   

Nazad na vrh Ići dole
 
Apulej
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-