Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Frensis A. Jejts – “Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa”

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Frensis A. Jejts – “Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa”   Ned 22 Apr - 15:38


Čuveni nemački umetnik Albreht Direr (1471-1528) bio je savremenik Erazma, Lutera i Agripe: pet godina mlađi od Erazma, dvanaest godina stariji od Lutera, petanest od Agripe.

Direr je bio duboko religiozan čovek čija se duhovna moć rano pokazala u ilustracijama Apokalipse. Posle druge posete Italiji (1505-7) njegov stil je promenjen. Usvojio je italijansku teoriju umetnosti zasnovanu na harmoniji makro i mikrokosmosa. Na harmoniji shvaćenoj u suptilnim geometrijskim terminima o proporcijama ljudskog tela u odnosu na zakone koji vladaju kosmosom, onako kako su dati od Arhitekte Univerzuma, Direr je postao glavni propagator ove teorije na severu. Teorija tvrdi da je proporcija veza između čoveka i univerzuma. Može se izraziti kroz arhitektonske proporcije, po Vitruviju, kao i u svim umetnostima. Ona je osnova lepote i estetskog zadovoljstva. Prema ovoj teoriji, geometrija je prva matematička nauka; na njoj počiva lepota u arhitekturi, slikarstvu, muzici. Direrova vizionarska sposobnost je prodrla do religiozne suštine ove teorije, njegov briljantni um je shvatio matematičku osnovu, a umetnička ruka izvodila nacrte dubokog religioznog značenja, besprekornom geometrijskom preciznošću. Direr je umetnost video kao moć, a koren estetske moći bio je u broju.

Od 1519. pa nadalje, Direr doživljava duhovnu krizu, stupivši u kontakt sa Luterom i prvim talasima reformacije. Luter je oktobra 1517. zakucao svoje teze na vrata virtenberške crkve. Uvek zabrinut crkvenim i papskim zloupotrebama, što je očigledno u ilustracijama Apokalipse, Direr je bio duboko opčinjen Luterom i njegovim pokretom. Postao je luteranski protestant. Stranica iz njegovog dnevnika je potresni poziv Erazmu da se otvoreno svrsta uz Lutera i reformu:

O Erazmo Roterdamski, zašto ne istupiš?
Vidi šta nepravedna tiranija svetovne moći
i moći tame može? Začuj, ti viteže Hristov,
i jaši uz Hrista Gospoda, zaštiti istinu i stekni
krunu mučenika. Ti si samo mali stari čovek.
Čuo sam da sebi daješ još dve godine života
u kojima možeš nešto učiniti. Upotrebi ih za
dobrobit Jevanđelja i vere hrišćanske.

Erazmo nije preduzeo korak na koji ga je Direr ohrabrivao. Ipak, Direr i Erazmo su bliski. Jedan je veliki naučnik klasičar, drugi umetnik i teoretičar umetnosti. Obojicu duboko brinu religiozni problemi doba, iako je jedan postao protestant a drugi nije.

A šta je bilo sa Direrom i Agripom? Kakva je bila Direrova reakcija na autora “Okultne Filozofije”? Učeni napori Rejmonda Klibanskog, Ervina Panofskog i Frica Saksla dokazali su da je jedna od najupečatljivijih Direrovih gravira, “Melencolia I” iz 1514, zasnovana na pasusu iz Agripine “De occulta philosophia”.

Interpretacija ove gravire kao predstave inspirisane melanholije se prvi put pojavila na nemačkom u radu Panofskog i Saksla iz 1923. Ponovo je razmatrana u knjizi Panofskog o Direru, 1945. U potpunosti je razrađena u radu “Saturn i Melanholija” Klibanskog, Saksla i Panofskog objavljenom 1964. To je pravi rudnik detaljnih informacija i bogatog istraživanja o humorima i njihovom predstavljanju u umetnosti. Kroz učenu raspravu Klibanskog o četiri humora u staroj i srednjevekovnoj psihologiji, Sakslov pregled likovnih tipova humora i analizu Panofskog same gravire u okviru renesansne ikonografije – izgrađuje se lik Direrove “Melencolia I” u kojem se svi ovi slojevi upotrebljavaju za objašnjenje neuobičajene crnolike ličnosti koja je utonula u duboku meditaciju, a okružena je mešavinom objekata.

Prema Galenovoj psihologiji, koja je bila dominantna kroz ceo srednji vek, četiri su humora ili temperamenta u koja obuhvataju sve ljude: sangvinik, kolerik, flegmatik i melanholik. Sangvinični ljudi su aktivni, puni nade, uspešni i širokih pogleda; oni su dobri vladari ljudi i poslova. Kolerici su ljudi nervoznog temperamenta koji naginju sukobima. Flegmatici su smireni i ponešto letargični. Melanholici su tužni, siromašni, neuspešni, osuđeni na najponiznije i prezrene poslove. Teorija je čovekovu psihologiju zarobljavala kosmosom, jer su četiri humora-temperamenta korelativna sa četiri elementa i četiri planete:

Sangvinik – Vazduh – Jupiter
Kolerik – Vatra – Mars
Flegmatik – Voda – Mesec
Melanholik – Zemlja – Saturn.

Teorija je povezana s astrologijom. Ukoliko je Saturn dominirao horoskopom osobe, ona bi bila sklona melanholiji, ukoliko je to bio Jupiter njeni izgledi bi bili bolji; i tako dalje.

Najnesrećniji i najomraženiji od četiri humora bio je Saturn-Melanholija. Melanholik je tamnog lika, crne kose i crnog lica – facies nigra – ili modrog, izazvanog crnom žuči melanholičnog sastava. Tipičan fizički stav ovog lika je glava naslonjena na šaku, što izražava tugu i depresiju. Čak ni “darovi”, karakteristične preokupacije, nisu privlačni. On je dobar u merenjima, brojanju, prebrojavanju – merenjima zemlje i brojanju novca – ali kako su to niska zanimanja prema sjajnim darovima sangviničnog čoveka Jupitera ili ljupkosti i milosrđu rođenih pod Venerom!

Direrova Melanholija ima modrinu u licu, crnoputost, “crno lice” tipa. Zamišljena glava pridržavana je rukom u karakterističnoj pozi. U ruci drži kompase za merenje i brojanje. Pored nje je torba za brojanje novca. Oko nje su alatke kakve bi zanatlija koristio. Očigledno je melanholik okarakterisan fizičkim tipom, položajem tela i zvanjem stare loše melanholije. Ali kao da, ovde, predstavlja nešto uzvišenije i intelektualno podvižnije. Ona ustvari ne radi ništa, samo sedi i razmišlja. Šta znače te geometrijske forme i zašto se lestvice uzdižu ka nebu iza poliedra?

Postojala je struja mišljenja po kojoj je Saturn (i melanholični temperament) „revalorizovan“, uzdignut od najnižeg od četiri da postane najviši – humor velikana, velikih mislilaca, proroka, religioznih mudraca. Biti melanholičan je bio znak genija; darove “Saturna”, učenje brojeva i merenja, što je pripisivano melanholicima, treba podržavati kao najviša zanimanja koja čoveka približavaju božanskom. Ova radikalna promena u odnosu prema melanholiji je prouzrokovala i promenu u smeranjima ljudskog uma i proučavanja.

Promenu je prouzrokovao uticaj teksta čije se autorstvo pripisuje Aristotelu, ali je bezbednije pripisati ga pseudo-aristotelijanstvu. Trideseta “Problemata physica” ove pseudoaristotelijanske rasprave razmatra melanholiju kao humor heroja i velikaša. Argumenti su vrlo detaljni, i medicinski, ali glavni je da junačka mahnitost, ludilo, ili “furor”, što je po Platonu izvor svake inspiracije, u kombinaciji s crnom žuči melanholičnog temperamenta, proizvodi velike ljude, temperament genija. Svi izvanredni ljudi su bili melanholici, heroji poput Herkula, filozofi kao Empedokle, Platon, i skoro svi veliki pesnici.

Teorije Pseudo-Aristotela o melanholiji nisu bile nepoznate u srednjem veku, ali su u renesansi privukle opštu pažnju. Usvojena u neoplatonizmu, kroz platoničku teoriju “furores”, ideja melanholičnog heroja – čiji je genij nalik ludilu – postaće bliska evropskom umu.

Fićino je znao za pseudo-aristotelijansku teoriju i pomenuo ju je u “De triplici vita”, radu u kome izlaže svoju astralnu magiju. U obraćanju studentima za koje se smatra da pate od melanholije, kroz usamljenost i koncentraciju učenja, savetuje ih da saturničan tj. melanholičan čovek ne bi trebalo da izbegava duboko učenje kome je temperamentalno sklon. Saturnične uticaje valja samo uravnotežiti sa jovianskim i veneričnim. Ingenioznost Klibanskog, Saksla i Panofskog dokazala je da Direrova gravira otkriva poznavanje Fićinove teorije. Kvadart na zidu iza melanholične figure je magični kvadrat Jupitera. Sadrži raspored brojeva sračunatih da prizovu uticaj Jupitera kroz numerički raspored. Tako se žestoki uticaj Saturna i inspirisane melanholije ublažava gravirom s jupiterovskim uticajem, baš kao što je Fićino savetovao.

Direrov izvor inspirisane melanholije, međutim, nije bio Fićino nego Agripina “De occulta philosophia”. Gravira je datirana 1514-om, to jest skoro dvadeset godina pre objavljivanja štampane verzije Agripinog rada, 1533. Pretpostavlja se, dakle, da je Direr upotrebio rukom pisanu verziju iz 1510. koja je kružila u mnogobrojnim kopijama i svakako bila dostupna krugovima u kojima se Direr kretao. U knjizi “Saturn i Melanholija” se navodi pasus preveden doslovno na engleski onako kako je u rukopisnoj verziji. Sledi je skraćeni citat:

“Kada se ‘humor melancholicus’ zažari i sija, stvara frenetičnost (‘furor’) koja nas vodi ka mudrosti i otkrovenju. Naročito kada je frenetičnost kombinovana s nebeskim uticajem, iznad svega uticajem Saturna… Tako Aristotel kaže u ‘Problemata’ da kroz melanholiju neki ljudi postaju kao božanska bića, proriču budućnost kao Sibile… dok drugi postaju kao pesnici… A, kaže dalje, svi ljudi koji su se istakli u bilo kojoj grani znanja uglavnom su bili melanholici. Štaviše, “humor melancholicus” ima takvu moć da, kažu, privlači određene demone u naša tela. Kroz demonsko prisustvo i dejstvo ljudi padaju u ekstaze i govore mnoge divne stvari… To se, prema trostrukoj mogućnosti naše duše, odvija u tri različita oblika: imaginaciji (imaginatio), razumu (ratio), i mentalno-intelektualnom (mens). Jer, kada je oslobodi humor melancholicus, duša je potpuno koncentrisana u imaginaciji. Automatski postaje naseobina nižih demona, od kojih često prima čudesna uputstva o manuelnim veštinama. Tako vidimo kako nevešt čovek odjednom postaje slikar ili arhitekta ili veoma istaknut majstor kakve druge umetnosti. Ukoliko nam demoni ovakve vrste otkriju budućnost, pokazuju nam stvari u vezi s prirodnim katastrofama i opasnostima, na primer nadolazeće oluje, zemljotrese, naoblačenja, ili pretnje bolešću, glađu i razaranjima… Ali kada se duša koncentriše na razum, postaje dom srednjih demona i stiče znanje prirodnih i ljudskih stvari. Tako vidimo čoveka koji iznenada postane filozof, lekar ili govornik. Od budućih događaja srednji demoni otkrivaju padove kraljevstava i sunovrate epoha, na isti način na koji je Sibila prorokovala Rimljanima… Ali kada se duša vine u intelekt, postaje dom viših demona, od kojih saznaje tajne božanskih stvari. Zakon Božji, anđeoske hijer-arhije, znanja o večnim stvarima i spasenju duše. Od budućih događaja pokazuju nam na primer dolazeće genije, čuda, proroke, pojave novih religija, kao što je Sibila predskazala Isusa Hrista mnogo pre nego što se pojavio.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Frensis A. Jejts – “Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa”   Ned 22 Apr - 15:39

Ova značajna klasifikacija nam pojašnjava interesantnu činjenicu da je naslov Direrove gravire “Melencolia I”. Mora da je u pitanju prva iz niza koji je Agripa opisao: ona koja se bavi imaginacijom i inspiracijom slikara, arhitekata i majstora drugih veština. U stvari, na graviri vidimo alatke i geometrijska tela koji aludiraju na tradicionalna „zanimanja Saturna“ – veštine u broju i merenjima, ali preobražene, u atmosferi nadahnute melanholije, u instrumente umetničkog genija. Jedini lik koji se nalazi na graviri je “putto” i izgleda da drži gravirsku alatku.

Zapaža se, autori “Saturna i Melanholije” su to naravno naglasili, da klasifikacija tri vrste melanholije naizgled odražava oblik “De occulta philosophia” u celini. Autor se uspinje kroz tri sveta u tri knjige. Gde su onda “Melencolia II” i “Melencolia III” ? Gravira koja je pred nama ne može biti potpuni odgovor na pitanje nadahnute melanholije kako ju je Direr video.

Knjiga “Saturn i Melanholija” dokazuje, s ogromnom učenošću, da je tema Direrove gravire melanholija u nadahnutom i ukazuje na Agripin rad kao osnovni izvor Direrovih misli o temi. Ipak, posle sve briljantnosti i napora, konačna interpretacija Panofskog je antiklimaks. Razočaranje, u neku ruku.

Panofski veruje da gravira predstavlja frustraciju nadahnutog genija. Ukazuje na krila “Melanholije”, velika moćna krila koja ne koristi, jer sedi nepomična. Za Panofskog krila predstavljaju težnje genija, sakupljene i bespotrebne; to stanje frustriranosti je uzrok melanholije. Gravira odražava, misli Panofski, stanje patnje kreativnog genija, nemoćnog da izrazi vizije, ograničenog materijalnim stanjem; njegov pad u melanholičnu neaktivnost zbog osećaja nesposobnosti i promašaja. Panofski bi želeo da Direrovu sliku usmeri u modernom ili možda devetnaestovekovnom pravcu, onda bi ona odražavala patnje i promašaj kreativnog umetnika. Melanholija je okružena alatkama svoje umetnosti, ali ih ne koristi. Ne širi krila već sedi nepomična, nesposobna da uzleti. Čak i iscrpljeni i izgladneli pas na graviri biva uvučen u ovu depresivnu atmosferu propasti, melanholije frustriranog genija.

Usuđujem se da se ne složim s ovom romantičarskom interpretacijom. Ona ne uzima u obzir poglede “okultne filozofije” kojima se Direr svakako bavi, ukoliko je na njega uticao Agripa.

Kao što je danas opšteprihvaćeno, okultna filozofija od Pika pa nadalje, i po Agripinoj formulaciji, sadrži hermetičku i magijsku misao fićinijanskog neoplatonizma. Piko joj je pridodao i kabalističku magiju. Knjiga “Saturn i Melanholija” ne bavi se ovim dvema osnovnim kategorijama. Iako se puno pominje Direrov dug Fićinovoj “De vita”, on se razmatra uglavnom u svetlu melanholije. Nema pozivanja na opštu važnost tog teksta za duhovnu magiju, kako ga je odredio D. P. Voker. Vokerova otkrića o hermetičkim uticajima na “De vita” još uvek nisu bila objavljena kada je Panofski radio na svom prilogu za “Saturn i Melanholiju”, stoga cela strana okultne filozofije ostaje nepokrivena.

Još je nesrećnije potpuno izostavljanje Agripinog kabalizma. To je učinjeno namerno, jer su autori verovali da u verziji “De occulta philosophia” iz 1510, koju je Direr koristio, nije bilo kabale. To nije tačno. Naprotiv, Čarls Zika može da tvrdi da je u rukopisu iz 1510. čak bilo više kabalističkih uticaja nego u kasnijoj štampanoj verziji. I da Agripa već u toj verziji daje sintezu magije i religije kroz kabalu, sintezu koju je Piko najavio i koju će Reuhlin dalje razviti. Reuhlinova sinteza iz “De verbo mirifico” u potpunosti je bila dostupna Direru. Najverovatnije je i bila glavna inspiracija za njegove gravire, zajedno s poznavanjem neobjavljene verzije “De occulta philosophia”. Uzbudljiva pomisao religije i magije, ojačane hermetičkom i kabalističkom magijom, dotakla je Direra kroz uticaj Reuhlina i Agripe u njegovom okruženju.

Verujem, dakle, da pristup Direrovoj graviri treba preispitati u smislu našeg novog poznavanja renesansne misli s okultne strane. Predlažem sledeće primedbe kao početak pokušaja interpretacije Direrove gravire u skladu sa Agripinom okultnom filozfijom.

U prošlom poglavlju, naglašavana je uloga koju kabala igra u Agripinoj “De occulta philosophia” ne samo u svetu nadnebeskih anđeoskih hijerarhija i religioznih misterija, već kroz sva tri sveta. Nadasve, garant je sigurnosti da je opisana magija bela, magija vođena dobrim anđeoskim silama koje su štitile od sila zla. U tri stadijuma nadahnute melanholije, koje je opisao Agripa, zaštita je preko potrebna. Jer, za inspiraciju se definitivno tvrdi da je demonske prirode. Direrova “Melanholija” s anđeoskim krilima možda upravo odražava agripansku kombinaciju magije i kabale. Okružena saturnijanskim aluzijama i zanimanjima, ona magijom zaziva najvišu od svih planeta i biva zaštićena od zla Saturnovim anđelom. Njen anđeoski karakter ne samo da je sugerisan krilima, već i lestvicama iza nje. Lestvicama koje nisu za vrh zgrade, već za uopšteno gore, za nebo, jakovljeve lestvice kojima se anđeli penju i silaze.

Direrova “Melanholija” nije u stanju depresivne neaktivnosti. Ona je u jakom vizionarskom transu, stanju anđeoskim uputstvima zaštićenom od demonske intervencije. Nju ne inspiriše samo Saturn, moćni demon-zvezda, već i anđeo Saturna, duh s krilima poput krila samog vremena.

Izgladneli pas je važan ključ za interpretaciju značenja. Ovaj pas, po mom mišljenju, nije još jedan pokazatelj depresivnog stanja promašaja. On predstavlja, verujem, telesna čula, izgladnela i pod strogom kontrolom u ovom prvom stadijumu nadahnuća, u kojem neaktivnost nije promašenost već jak unutrašnji vid. Saturnijanskog melanholika su „čula napustila“ i on se, u stanju vizionarskog transa, uzdiže visoko u svetove izvan svetova. Jedino čulo koje je budno i živo jeste umetnikova ruka, ruka jednog “putto”, koja beleži viziju rukom gravera – ruka samog Direra koji beleži psihologiju nadahnuća u ovoj čudesnoj graviri. Klasična moralizacija o čulima kao psima goničima može se naći u interpretaciji legende o Akteonu Natalia Komea, gde Akteonovi psi predstavljaju čula. Smatralo se da melanholični temperament nadvladava čula. Teoretičar humora definiše melanholiju kao „sladak san čula“. Možemo se Okrenuti i Miltonu koji je u “Il Penseroso” podario vrhunski poetski izraz teorije nadahnute melanholije. “Najbožanskija Melanholija”, čiji crni lik sakriva svetačko lice isuviše sjajno za ljudska čula, živi na „prostoj dijeti“ i u vrhum skim vizijama beži od čula:

Il’ nek moja lampa u po’ noći
Sine u samoći neke kule,
Okle mogu medveda
U traganju prevazići,
Uz Hermesa trostruke moći
Ili dozvat duh Platona
Da mi kaže koji svetovi
Il’ oblasti kriju onaj Um
Besmrtni što nastambu svoju
u puti ovoj zanemari
I demone što se kriju
U vodi vatri i vazduhu
Il’ pod zemljom
Čija moć snagu
U saglasju pravom
Sa planetom ili elementom ima

Miltonova melanholična inspiracija je takođe demonska, ali i bela asketska magija (pas izgladnelih čula), i povezana je s višim carstvima proročanstava i anđeoskih hijerarhija. Njegova Melanholija sa sobom nosi

Onoga što na zlatnim krilima se vine
Vodeć’ vatrenih točkova presto
Kontemplacije Heruvima

Direrova “Melencolia I” predstavlja prvi od Agripinih stadijuma, nadahnutu umetničku melanholiju. Postojao je stadijum vezan za nadahnuće proroka, kao i stadijum u kojem se nadahnuti intelekt uzdizao do shvatanja božanskih stvari. Sva tri su sadržana u Miltonovoj “Melanholiji”, svetačkoj, tamnoj, koja izgleda, preko Agripe, potiče od Reuhlina. A sva tri su nagoveštena u Direrovoj “Melencolia I” kroz anđeoska krila koja je podario svojoj crnolikoj figuri.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Frensis A. Jejts – “Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa”   Ned 22 Apr - 15:40


Iste godine u kojoj je gravirao “Melencolia I” , 1514, Direr je proizveo svoju čuvenu graviru Svetog Jeronima u radnoj sobi. U knjizi o Direru Panofski veli da je Direr Svetog Jeronima morao smatrati suprotnim parom “Melencolia I”, jer ih je često prijateljima poklanjao u paru. Ne manje od šest kopija je dato u paru, dok je samo jedna “Melencolia I” data posebno.

Ako se zagledamo u dve gravire, jednu do druge, kako je Direr nameravao da ih vidimo, jasno je da postoji namerna paralela. Sveti čovek sedi za svojim stolom duboko utonuo u nadhnuto pisanje. Njegovu ćeliju Panofski opisuje kao „mesto začaranog blaženstva“, ispunjeno geometrijskom istinom. Konstrukcija prostora u ovoj graviri je „besprekorno tačna s matematičke tačke gledišta. Sve u ovoj neformalnoj i nepretencioznoj sobi je podložno matematičkom principu. Očigledno nedeljiv osećaj poretka i sigurnost, koji su znak Direrovog Svetog Jeronima, mogu se objasniti činjenicom da su slobodno raspoređeni objekti po sobi … čvrsto određeni perspektivnom konstrukcijom“. Panofski tu pravi kontrast s neredom koji okružuje, na “Melencolia I” , nesrećnog tragičnog genija u frustriranom očajanju. Ovo, ja verujem, pogrešno interpretiranje “Melencolia I” sprečava nas da sagledamo da Direr možda predstavlja različite stadijume nadahnute vizije. U “Melencolia I” nadahnuta imaginacija umetnika nalazi se na nižem stepenu lestvice vizija nego Jeronim i njegov uređeni okoliš. Jeronim je možda na trećem stupnju agripanske klasifikacije nadahnute melanholije, u kojem “mens” “uči o tajnama božanskih stvari, na primer zakonima Božjim, anđeoskim hijerarhijama i onome što se tiče znanja večnih stvari”.

U stvari, smatram da je “Sveti Jeronim”, možda, “Melencolia III”. U tom stadijumu “mens” ima uvid u sve istine, uključujući i istinu geometrije, zamračenu i zbunjeno počašćenu u “Melencolia I”.

Revalorizovanje melanholičnog humora i teorija nadahnute melanholije, koja iz toga proističe, naizgled nema veze s kabalom, bilo hrišćanskom, bilo jevrejskom. Osim činjenice da je Agripa uključio svoje izlaganje o teoriji nadahnute melanholije i njenim stadijumima u svoju “De occulta Philosophia”, nije lako videti zašto je melanholija tako blisko pridruživana okultnoj filozofiji. Ipak, nema sumnje da je tako bilo. Nadahnuta melanholija bez sumnje spada u atmosferu renesansne okultne filozofije.

Zato je bilo tako preko potrebno pokušati reinterpretaciju najčuvenijeg predstavljanja melanholije, Direrove “Melencolia I” . Privremena reinterpretacija ove gravire koju sam ovde navela, kao predstavu nadahnutog transa u kome je vizionar svetim anđeoskim prisustvom zaštićen od demonskih opasnosti, povezala bi jednom crtom hrišćansku kabalu, kako ju je shvatao Piko, i Reuhlina i Agripu.

Nekoliko godina po pojavljivanju Direrove gravire (1514), Lukas Kranah je naslikao niz slika koje su očigledno rađene pod uticajem Direrove ikonografije. U tim Kranahovim kompozicijama, žena, očigledno derivat Direrove ‘Melanholije’, sedi desno od slike, izgubljena u transu, dok se “putti” igraju s budnim psom. Žena nije odbegla u svete vizije, njena melanholija nije zaštićena hrišćanskom kabalom od demonskih sila. Naprotiv, ona je veštica, nad njom se na nebu nadvio veštičji sabat. Trans veštičje melanholije implicira da je ona odsutna jer slavi đavola na sabatu.

Dosta nam otkriva poređenje zaspalog psa čula u Direrovoj asketskoj viziji sa zlim budnim psom i “putti” na Kranahovoj slici. Lošom upotrebom magije, bez čistih pobuda, nezaštićena svetim anđelima, melanholična veštica je krenula lošom stazom i potpala pod moć Satane. Nadahnuta melanholija je postala veštičarenje; ozbiljni “putto” Direrove gravire je postao nered senzualnih “putti”; zaspali pas čula je postao zlokobno budan. Hrišćanski kabalisti su oduvek upozoravali na opasnost koju je Kranah prikazao preokrećući Direrovu ikonografiju melanholije u pravcu veštičarenja.

Nova interpretacija Direrove “Melencolia I”, kao i poređenje Direrove nadahnute melanholije sa Kranahovom melanholijom veštice, predstavljaju problem. Da li je postojala veza između lova na veštice u kasnom XVI veku i praktikovanja nadahnute melanholije u renesansnoj okultnoj filozofiji?

Izvor:

Frensis A. Jejts, ‘Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa’, u: “Hermetička filozofija i elizabetansko doba”, preveo Miloš Tomin, SKC, Beograd 1999.

Grafike:

Albreht Direr, Melencolia I, 1514.
Albreht Direr, Der heilige Hieronymus im Gehäus, 1514.
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11937

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Frensis A. Jejts – “Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa”   Pet 18 Maj - 17:26


Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos.

Ovaj neveliki tekst, pripisivan Aristotelu tokom cele antike i srednjeg veka, najvažniji je izvor svih kasnijih medicinskih i filozofskih spisa koji su se bavili odnosom između melanholije i genijalnosti ili, drukčije rečeno, fiziologije i kreacije. On je sastavni deo zbirke tekstova pod naslovom Problemi, u kojoj autor, u formi pitanja praćenih opširnim odgovorima, razmatra probleme od suštinskog značaja za razumevanje ljudske prirode. Jedno od tih pitanja je u istoriji naše civilizacije zadobilo mitske proporcije: zašto su svi izuzetni ljudi bili melanholični? Kako to da jedno psihičko stanje, u čijoj je osnovi ozloglašena crna žuč, može da uzdigne čoveka do najplemenitijih i najuzvišenijih sfera duhovnog života? Iako jezik i rezonovanje autora današnjem čitaocu mogu izgledati čudno, osnovna ideja se ipak da uočiti: crna žuč, na sličan način kao što deluje vino, pretvara melanholika u nestabilno i polimorfno biće, transformiše ga u nešto što on ranije nije bio. Tekst sugeriše da je izvor kreacije upravo u toj sposobnosti da se izađe izvan sebe. Ali između „izaći izvan sebe, prevazići sebe” i „biti van sebe, otuđen od sebe“ granica je tanka kao paučina. Između genijalnosti i ludila, autor je ubeđen, razlika je samo u količini misteriozne crne žuči.

O melanholiji (1)

Aristotel(2)

(953 a) Kako to da su melanholični svi oni izuzetni pojedinci(3), koji su izvanredni(4) u filozofiji, politici, poeziji ili u veštinama umetnosti, a neki od njih do te mere kao da pate(5) i od tegoba koje izaziva crna žuč, o čemu nam govore mitovi o herojima, na primer onaj o Heraklu? On je bio, izgleda, takav po prirodi, te su zato naši stari po njemu i nazvali tegobe epileptičara svetom bolešću (6). Na to nam ukazuje njegov napad ludila na sopstvenu decu, i čirevi koji su se pojavili pre nego što je nestao na Eti. Jer, poznato je, naime, da se to mnogima dešava zbog crne žuči. To isto snašlo je i Lisandra, Lakonca kome su se pre smrti pojavili takvi isti čirevi. A zar i mitovi o Ajantu i Belerofontu to ne potvrđuju: prvi je potpuno izgubio razum(7), a drugi se zatvorio u samoću, pa je Homer o njemu i ove stihove ispevao:

Ali kada i on svima bogovima baš omrznu
Po polju po alejskome sam samcijat
lutaše on
Izjedajući dušu zaziro je kud ljudi
hode.(Cool

Znamo i da su mnogi drugi od heroja patili(9) od istih tegoba, od potonjih tu su Empedokle(10), Platon, Sokrat(11) i još mnoštvo velikana, a i većina onih koji su se bavili pesništvom. Kod velikog broja ljudi tog soja, nastaju oboljenja od upravo takve mešavine(12) u telu, dok kod nekih sam telesni sklop očigledno naginje ka poremećajima. Jednom rečju dakle, svi su oni takvi po svojoj prirodi, kako sam to već izložio.

Neophodno je, stoga, shvatiti uzrok i odabrati, odmah, odgovarajući primer.

Jasno je, naime, da mnogo vina doista jeste uzrok da se ljudi ponašaju kao oni za koje kažemo da su melanholici, i da podstiče brojna karakterna svojstva kod pijanih, kao što su naprasitost, čovekoljubivost(13), dobrostivost, drskost, a ne med ili mleko ili voda, ili bilo šta slično tome. Svako može da uoči da vino različito deluje na one koji ga piju i kako ih postepeno menja, (953 b) te da vidi da kad uhvati one koji su hladni i ćutljivi dok su trezni, a popili su malo više, da postaju govorljiviji, a popiju li još, čini ih visokoparnima(14) i nametljivima, a oni koji nastave, postaju drski u ophođenju sa drugima, a kada se baš napiju, postaju, najpre, nasilni, zatim bezumni(15) i, na kraju, mnogo popijenog vina učini ih tromim i tupim, kakvi su oni koji su od detinjstva epileptični, ili oni koji su preterano pogođeni melanholijom. Kao što se, dakle, nekima menja karakterno svojstvo dok piju vino, ovoliko ili onoliko, tako postoje određeni ljudi koji pripadaju svakoj ćudi(16). Drugim rečima, kakav je neko u stanju pijanstva, neko drugi je takav po prirodi, pa je jedan brbljiv, drugi uznemiren, a treći sklon prolivanju suza. Neke takvima čini baš vino; nije Homer uzalud ispevao:

E da rekne da otežo od vina plivam u
suzama.(17)

Tako, nekad postanu dobrostivi, nekad divlji, a nekad ćutljivi: jer, pojedini potpuno zaćute, i to mahom oni poludeli među melanholicima, a neke vino čini sklonima milovanju, na šta upućuje to što neko podstaknut pićem ljubi u usta nekoga koga, trezan, ne bi nikada poljubio, bilo zbog izgleda, bilo zbog godina. Vino, dakle, nekoga promeni ne zadugo nego nakratko, a priroda to čini zauvek, sve dok je taj živ(18): zato su neki po prirodi odvažni, neki ćutljivi, neki pak dobrostivi, a neki plašljivi. Stoga, sasvim je jasno da sa istoga razloga i vino i priroda deluju na svačiju ćud, jer se sve to dešava pod bitnim uticajem toplote. I telesni sok(19) i mešavina crne žuči su svakako vazdušnog karaktera i zbog toga za pneumatodne(20) poremećaje i one hipohondrične, podslabinske(21), lekari kažu da su melanholičnog tipa. A i vino ima pneumatodno dejstvo. Zato i zaključujemo da je ista priroda i vina i pomenute mešavine. Na to da je vino pneumatodno ukazuje njegova pena, jer ulje, toplo ili hpadno, nikada se ne peni, a vino to čini uvek, i ima mnogo pene, i to crno vino više od belog(22), jer je po sebi toplije i gušće(23).

Vino zato i deluje afrodizijački, i s pravom se kaže da Dionis i Afrodita(24) idu ruku pod ruku, i da su melanholici mahom pohotni(25). Jer i ljubavno uživanje je pneumatodno, na šta upućuje muški ud koji se brzo uvećava nadimanjem. Pri tome se kod onih koji su još uvek dečaci, pre nego što postanu sposobni da izbacuju spermu, stvara izvesno uživanje kada ušavši u pubertet, glade svoj ud, jer ne mogu da se uzdrže(26): očigledno je da im pneuma prostruji kroz kanaliće kojima će kasnije prolaziti tečnost. (954 a)

Isticanje sperme prilikom snošaja i ejakulacija očigledno nastaju potiskujućim dejstvom pneume. Otuda afrodizijačka svojstva imaju upravo ona jela i pića koja čine pneumatodnim oblasti oko polnog uda27. Zato crno vino više nego bilo šta drugo deluje na ljude da budu melanholični, tj. pneumatodni. A melanholike prepoznajemo po tome što su većinom suvonjavi i vene su im reljefne, a to je stoga što je toj pojavi uzrok ne obilje krvi nego obilje pneume. A zašto nisu svi melanholici suvi, i tamni, nego su to više oni sa rđavim telesnim sokovima, to je predmet drugog razmatranja.

Opredelili smo se na početku da razjasnimo da takva smeša melanholnog, crnožučnog, telesnog soka nastaje u prirodi sama od sebe: to je, naime, mešanje toplog i hladnog, jer se i priroda sastoji od ova dva dejstva28. Otuda crna žuč može biti i veoma topla i veoma hladna, budući da je jedno i stvoreno da ga snađu oba dejstva, kao voda koja, iako hladna, samo ako je zagrejana do ključanja, postaje toplija i od samog plamena, ili kamen i gvožđe, koji usijani postaju vreliji i od samog žara, iako su hladni po prirodi. O tome je detaljnije govoreno u spisu o vatri. I ukoliko se crna žuč, koja je po prirodi hladna i nije površinska(29), nađe u stanju koje je opisano, i ako pređe meru(30) u telu, izaziva apopleksiju, obamrlost, teskobu31 ili strah, a ako se pregreje, onda izaziva veselost praćenu pevanjem, napad ludila, izbijanje čireva, i slične stvari. Kod mnogih, dakle, crna žuč, nastala od svakodnevne hrane, ne izaziva promenu ćudi, nego samo dovodi do melanholnog oboljenja.

Ali, svi kojima je po prirodi svojstvena takva mešavina, imaju sami po sebi raznorazne ćudi, svako prema svojoj mešavini. Tako oni kojima je mešavina obilna i hladna, oni su mlitavi i tupi, a oni koji je imaju previše, i kojima je ona topla, oni su bezumni ili daroviti, erotični i veoma skloni strastvenosti i požudi, a neki od njih su i veoma brbljivi. A mnogi su pak zato što se ta toplota nalazi blizu mesta inteligencije, pogođeni maničnim ili entuzijastičnim oboljenjima: otuda sibile i bakide i svi oni božanstvom zadahnuti, ako već nisu takvi zbog oboljenja nego zbog svoje prirodne mešavine. – Marak Sirakužanin(32) je bio odličan pesnik kada je bio izvan sebe- a oni kojima se može preterana toplota uravnotežiti33, (954 b) takvi jesu melanholici, ali su razumniji i manje neobični, odlikujući se u mnogočemu u odnosu na druge, neki po svom obrazovanju, neki po svojoj umešnosti u bavljenju umetničkim veštinama(34), a neki po državničkim poslovima. Ovakvo stanje stvara veliku različitost u njihovom odnosu prema opasnostima, s obzirom da se ponekad ljudi, kada su uplašeni, neočekivano ponašaju, jer se svako drugačije ponaša, već prema tome kakva mu mešavina sticajem okolnosti struji kroz telo.

Kao što melanholna mešavina izaziva anomalije u bolestima, tako je i sama promenljiva: kao voda, čas je hladna, a čas topla. Zato, kada nešto strašno biva nagovešteno, ukoliko je slučajno mešavina hladnija, ona čoveka čini plašljivim, jer utire put strahu, a strah hladi. Vidi se da su prestrašeni, jer drhte. Ako je mešavina toplija, strah je dovodi na pravu meru i čovek jeste ustrašen, ali neosetljiv.

Isto je i sa svakodnevnom malodušnošću: često smo, naime, tako snuždeni. A zbog čega, ne bismo mogli reći, jer i kad smo radosni, opet nije jasno zbog čega. Takva afektivna stanja i već pomenuti simptomi doista se dešavaju svakom ponekad, jer je kod svih pomešano nešto od moćnog dejstva crne žuči. A oni, kojima se to dešava duboko unutra, oni su doista takvi po svojoj ćudi. Jer kao što se ljudi jedni od drugih razlikuju u izgledu, ne po tome što imaju lice nego po tome kakvo im je lice, nekima je lepo, nekima ružno, a neki su sasvim obični i takvi su po prirodi uravnoteženi, na sredini, jer im je mali udeo takve mešavine, a oni koji je imaju u izobilju, oni se svakako razlikuju od većine ljudi. Ako im je, pak, mešavina veoma zasićena, oni su melanholici u najvećoj meri, a ako im je mešavina unekoliko uravnotežana, oni su izvanredni. Oni naginju, ako ne vode računa, crnožučnim oboljenjima, jedni u jednim, drugi u drugim delovima tela(35).

Jednima se javljaju znaci epilepsije, drugima apopleksije, nekima opet jaka obeshrabrenost ili strah, a nekima krajnja smelost, kakva je snašla makedonskog kralja Arhelaja. Uzrok tako moćnog dejstva je mešavina koja se može rashladiti ili zagrejati. Jer kada je na priliku(36) hladnija nego što treba, izaziva neobjašnjivo neraspoloženje, pa se mladi, a katkad i stari, u tom raspoloženju najčešće odlučuju na samoubistvo vešanjem.

Mnogi se posle opijanja ubijaju, pojedini melanholici se posle pića ponašaju utučeno, jer im toplota vina gasi prirodnu toplotu. Toplota, koja se nalazi (955 a) oko mesta gde mislimo i gde se nadamo, stvara veselost: i zato su svi spremni da piju i da se napiju, jer mnogo vina pobuđuje u svima velike nade, baš kao mlađanost deci. Starost je, naime, mrzovoljna i bez nade, dok je mladost puna nade. Malobrojni su oni koje očajavanje obuzima dok piju, a tako je i sa onima koje to zadesi posle pića. Oni kod kojih utučenost nastaje zbog toga što im toplota gasne, oni su skloniji vešanju. I mladi i stari, dakle, skloni su vešanju: starost gubi toplotu, a strast, kod mladih, iako prirodna, sama od sebe straći toplotu(37).

Onima kojima se toplota iznenada ugasi, većinom izvrše samoubistvo, a to izaziva začuđenost kod svih koji su ih poznavali, jer nije bilo nikakvih prethodnih znakova. Postavši dakle hladnija, melanholna mešavina, kako je rečeno, izaziva svakovrsna neraspoloženja, a kada je toplija, uzrokuje dobra raspoloženja, zbog čega su deca veselija, a starci sumorniji. Prvi su topli, a drugi hladni.

Jer, starost je neka vrsta hlađenja. Dešava se da toplota bude iznenada ugašena spoljnim uzrocima, kao što se na neprirodan način ugasi nešto što gori, na primer žar prosutom vodom. Zato pojedini izvrše samoubistvo posle pijanstva, jer je toplota od vina uneta spolja i kad počne da gasne, nastupa afektivno stanje poremećenosti. I posle ljubavnog uživanja ljudi postaju utučeni, klonuli. Svi koji izbace mnogo izlučevine sa spermom, boljeg su raspoloženja, jer se rešavaju i izlučevine i pneume i preterane toplote. Oni drugi su često utučeniji, jer se hlade posle čina snošaja, zato što su ostali bez nečeg dragocenog, a na to ukazuje oskudna količina ejakulata.

Kao zaključak treba reći: kao što je promenljivo delovanje crne žuči, tako su promenljivi i melanholici, jer ona može biti i veoma hladna i veoma topla. Zbog njenog dejstva na karakterna svojstva (jer u nama se nalazi i toplo i hladno, koja najviše deluju na svojstva karaktera), poput vina, više ili manje pomešanog u telu, upravo crna žuč čini našu ćud takvom kakva je. Oboje su pneumatični, i vino i crna žuč.

Kad im je neuravnoteženost dobro temperirana i kada je koliko-toliko valjana, kada im je raspoloženje onakvo kakvo treba biti, toplije i onda opet hladno, ili obratno, zavisno od toga čega ima preko mere, ne zbog bolesti nego zbog svoje prirode melanholici dokazuju da su izuzetni(38), najbolji od svih.



Napomene

1 Kod nas se Hipokratov termin (schole melaina) prevodi sa crna žuč — asocijacije u srpskom jeziku s. žuč (prema Rečniku SANU) odnose se najviše na boju i ukus (žuto-zelena boja i gorak ukus) i na osobine temperamenta (gnev, žestina). Pošto je naš jezik indiferentan prema izrazu crna žuč, to će se ovaj termin upotrebljavati u usko stručnom smislu iako ga, prirodno, nema u savremenoj medicinskoj terminologiji. Pored crnožučan koristiće se i pridev melanholan kada se odnosi na crnu žuč, a melanholičan kada predstavlja (karakternu) osobinu (melanholički, kada se odnosi na melanholika).

2 Aristotel iz Stagire (384-322), Platonov učenik od svoje 17. godine, ostao je u Atini sve do učiteljeve smrti (367—347), potom je otišao u provinciju, zatim je bio pozvan da bude učitelj Aleksandru Makedonskom (oko osam godina, do 335-334) da bi se vratio u Atinu gde je osnovao čuveni Likej. U njemu je proveo 12 godina i napisao svoje najvažnije spise. Politički razlozi su ga naterali da ode iz Atine, u Halkidu na ostrvu Eubeji, gde je uskoro i umro (322). Corpus Aristotelicum se obično deli na spise namenjene široj publici (egzoterički spisi) i na spise namenjene internoj, naučnoj upotrebi (ezoterički, isključivo u pomenutom značenju reči). Prvi su gotovo u celini izgubljeni (sačuvani su, pored naslova, samo fragmenti) — poznato je da su bili u dijaloškoj formi, verovatno pod Platonovim uticajem, sa kritičkim primedbama. Treba pomenuti i beleške, izvode i zbirke koji su služili kao građa, u čijem su skupljanju učestvovali po svoj prilici i Aristotelovi učenici. Najzamašniji je bio svakako zbornik Državnih ustava, u 158 knjiga, od kojih je u celini sačuvan samo Atinski ustav (inače samo fragmenti). Drugi, ezoterički spisi, namenjeni slušanju (akroamatički), dele se na logičke, prirodnjačke i matematičke, metafizičke, etičke i estetičke. Spis O melanholiji pripada zborniku koji raspravlja pojedina određena pitanja, i nalazi se u drugoj grupi – ima, međutim, onih koji smatraju da je neki od Aristotelovih učenika, možda njegov najbolji, Teofrast, autor ovog dela. Osim ove beleške o piscu, ostale će uglavnom biti svedene na komentare koji proizilaze iz filoloških tumačenja.

3 Aristotel upotrebljava reč andres – u grčkom označava samo muškarce (opozit muškarac—žena, kao mužjak-ženka) i nimalo ne „para uši“ prosto zato što je takvo bilo društveno uređenje – u srpskom bi insistiranje na muškarac moglo dovesti do zabune kako je Aristotel možda mislio da žene ne pate od crne žuči, na bilo koji način.

4 Perittos (atički) znači prekomeran u svakom pogledu, i u pozitivnom i u negativnom smislu, kao i bilo kakvo odstupanje – Aristotel čak tako određuje i životinje koje nije mogao da klasifikuje. Po smislu, jasno je da Aristotel koristi ovaj pridev ovde da označi nesvakidašnje, izuzetne pojedince, odnosno one koji su izvanredni u oblastima od najvećeg značaja za društvenu zajednicu. Ove reči nema kod Homera; prvi put se javlja kod Hesioda (Teogonija 399).

5 Posledice dejstva crne žuči su dvojake, ali jedno dejstvo ne isključuje drugo, tako da melanholik ne samo što može patiti i od crnožučnih organskih bolesti nego im je čak i sklon(iji), što će se dalje videti u tekstu.

6 Corpus Hippocraticum poznaje Herakleia nosos, ali samo kao simptome koji su slični epilepsiji koja je imala mnogo naziva (napr. grč. Hiera nosos, kasnije lat. Morbus daemonicus, Morbus commitiales, Morbus sacer, Morbus lunaticus, Morbus contagiogus). S druge strane, mnogi su simptomi u staro vreme pripisivani epilepsiji tako da se ovo mesto može shvatiti pre kao Aristotelov podatak kako se desilo da se simptomi epilepsije nazovu po Heraklu iako njegov napad ludila nema zapravo veze sa epilepsijom. Corpus Hippocraticum pravi, naime, razliku između epilepsije koja pogađa telo i melanholije koja se odnosi na temperament. Ta razlika u dejstvu crne žuči na čovekov karakter i temperament, s jedne strane, i s druge, kao izazivača bolesti i jeste, kako je rečeno, predmet Aristotelove rasprave.

7 Postoji razlika u ponašanju onoga koji je „van sebe“ (ekstatikos) i kao takav „izgubio razum“ ili imao „napad ludila”, kao Herakle ili Ajant, i onoga koji je „bezuman”, odnosno definitivno lud u smislu trajne mentalne poremećenosti (manikos), kako Aristotel vidi čoveka koji je trešten pijan. Upor. bel. 15.

8 Ilijada, 6, 200-202

9 Aristotel upotrebljava različite reči za bolest: arrostema, posos, nosema, pathos – sinonimi koje imamo u srpskom nisu pogodni, osobito ne oni poput boljka ili boljetica. Prvu reč, arrostema, koja kod Hipokrata označava slabost ili nemoć, pa onda bolest, Aristotel je upotrebio dva puta na početku teksta u vezi sa epilepsijom (tegoba pojačana glagolom patiti predstavlja precizniji prevod). Iako je reč posos (bolest) češća kod grčkih autora, ipak je Aristotel, kao i Platon, izabrao reč posema (oboljenje). Pathos je prevedeno sa poremećaj. Iako se obično misli da su retorički razlozi, ne bih se složila, jer razlike u značenju očigledno ima (pri tom posema i posos znače u grčkom isto što bolest i oboljenje u srpskom). Koliko je teško naći odgovarajuće sinonime, ništa nije lakše sa rečima koje imaju istu osnovu, na primer thymos (bel. 31).

10 Empedokle (5. v. p. n. e.) je bio filozof i pesnik, govornik i politička ličnost, naučnik i lekar (Galen ga je nazvao osnivačem lekarske škole na Siciliji), bio je dakle mnogostruko nadaren um. Dok je živeo u svom rodnom Akragantu na Siciliji, išao je po gradu odeven u purpur, sa zlatnom trakom oko glave i u bronzanim sandalama. Pratila ga je povorka različitih ljudi, jer je uživao glas ne samo lekara nego i čudotvorca. Zvali su ga i gospodarem vetrova, jer je obuzdao vetar, koji se sručio na Akragant tako što je raširio magareće kože oko grada. On sam o sebi (u Očišćenjima) kaže:

Prijatelji, vi, što u velikom gradu, kraj Akraganta
rujevog, na akropolju, vi, što brinete dela valjana,
strancima spokojne luke, daleki od svakog zla,
zdravo! Dolazim k vama k’o besmrtni bog,
a ne smrtnik, od svih poštovan, kako i dolikuje,
ovenčan trakama i vencima cvetnim:
jer kadgod prispem ja u gradove krasne
i muškarci i žene za svetog me drže: dolaze
jednako bezbroj
njih da me pita, koji je put ka dobitku,
jednima proročanstvo treba, drugi za bolesti
svakovrsne traže da čuju spasonosni glas
mučeni dugo patnjama teškim.

(grčki original prema Brasillach P.: Anthologie de la poesie grecque, Paris, Stock. 1950. Str. 144-145)

Kao pristalica demokratije bio je žestok protivnik tiranide, tako da je sam odbio kraljevsku vlast (468). Obezbedio je da u skupštinu mogu ući ne samo bogataši, nego i ljudi koji žele zaista dobro svom narodu. Budući imućan, mnogim je sirotim devojkama obezbedio miraz. Bio je, po svoj prilici, jedan od retkih koji je u politici bio pravdoljubiv i umeren, dok je u pesmi bio samoljubiv i hvalisav. Bio je čarobna i zanimljiva ličnost tako da je vrlo rano postao legenda. Najčešće se pominje kako je skočio u Etnu da bi dokazao da je bog, a ne čovek. Ali, prevarna Etna je vratila njegovu bronzanu sandalu… (Jovanović, M.: Gde izvire beskraj sve je celina — Beograd, Istočnik, 2003, str. 138-140). Mnogi smatraju da je Empedoklovo samoubistvo razlog što ga je Aristotel naveo kao primer. Dodelio mu je počasno mesto, da bude prvi po redu posle heroja, i u tom smislu je doista „kopča“ između heroja i velikana, daleko više nego, na primer, Lisandar. Ali tu, na početku, nema nikakvog nagoveštaja o značaju samoubistva, iako su se ubili i Ajant i Sokrat, na neki način i Herakle, osim ako se ta implikacija ne podrazumeva. U svakom slučaju, Aristotel tek pri kraju govori o „melanholičkom samoubistvu“, i to najčešće vešanjem, smatrajući, to treba istaći, da je ono posledica hlađenja crne žuči ili da predstavlja, kada je iznenadno, potpuno gašenje (njene) toplote. On tu ne govori o genijalnim ljudima, nego, naprotiv, o onim, rekla bih, „ostalim”, kao medicinskim slučajevima. Prema onome što znamo, samoubistvo Empedokla, a ni ostalih koje je Aristotel pomenuo, nikako nije „melanholičko; po Aristotelovim kriterijumima, ono bi pre bilo „normalan” ishod za čoveka sa melanholičkim karakterom. Osim toga, Empedoklovo shvatanje metempsihoze – posrnula duša je osuđena da postane neka od životinja ili čak biljka, sve dok se ne „očisti” i vrati se u prvobitno stanje ljubavi, odnosno postane blažena – baš i ne govori u prilog „melanholičkom samoubistvu“; naprotiv, mislim da je on kao perritos mogao da izabere kada će i kako otići, i to je taj „normalan“ ishod. A pri tom kaže da se rodio u nesrećno vreme borbe elemenata i da smo svi zapravo stranci i prognanici, jer naše duše progone odluke i zakoni božji. A da duše, tek kažnjene i pročišćene, mogu stići do svog pravog mesta:

I ja sam sad jedan od njih, od bogova bežanik i
potukač, onaj koji se uzda u Omrazu pomamnu.
Jer i ja sam neko vreme bio i mladić i devojka
i biljka i ptica i nema riba što skače iz mora.

11 Zašto je Aristotel naveo ova tri imena, moglo bi se zaključiti po prvoj rečenici u tekstu, gde je filozofija na prvom mestu, ali ne mislim da je to najvažniji razlog. Kada je govorio o starima, naveo je prvo Herakla kao najmoćniji primer, zatim Lisandra (4. v.p.n. e.) čiji slučaj čireva, jer Aristotel samo to ističe, svojom evidentnošću predstavlja očigledan dokaz, i onda još dva primera od kojih je jedan potkrepljen citatom iz Homera. Ništa nas ne sprečava da redosled filozofa shvatimo na isti način, jer je Empedokle zaista bio izuzetan u svakom pogledu i zaslužuje prvo mesto. Ostaje ipak pitanje zašto prvo Platon pa Sokrat, jer se ne uklapa, na primer, u hronološki redosled. Rekla bih da je Platon na drugom mestu kao Aristotelov učitelj, koga je sigurno više nego dobro upoznao za dvadeset godina i mogao da sagleda sve elemente njegove ličnosti. U to se uklapa i Sokrat na trećem mestu, koga kao da je lično upoznao, jer je poznavao njegove najbliskije savremenike, i sigurno je da su se obojica uklapali u profil melanholika, pogotovo što se oba nabrajanja, prvo heroja i drugo velikana, završavaju na isti način: „mnogi drugi od heroja…“ i „i još mnoštvo velikana…“ Na kraju je poezija, jer su pesnici posebno istaknuti: „a i većina onih koji su se bavili pesništvom”. U grčkom su to tri kratke, jednostavne rečenice čiju snagu i jezgrovitost prevod nije dosegao, zato što je, po meni, reč o gradaciji čija su dva elementa istovremeno i paralelna (šta) i kontrastna (kada), da bi ih poezija, kao treći, i povezala i istovremeno nadmašila, tako da je ovo dobar primer koji nam pomaže da shvatimo šta je antičkim Grcima značila književnost i koliko se njihovo razlikuje od savremenih shvatanja.

12 Grč. krasis znači i mešanje i mešavinu, ali u tekstu nema nekog bližeg određenja ni o kakvoj je mešavini reč, da li crna žuč već sama predstavlja mešavinu ili je reč o mešavini u kojoj ona preovlađuje, a još se manje može saznati o proporcijama sastojaka. Obično se misli da se mešaju telesni sokovi – ovde se, međutim, pominju samo crna žuč i pneuma, pored toplote i hladnoće koji su odlučujući faktori u oblikovanju ćudi, naravi, karaktera (v. bel. 27). To bi se moglo shvatiti kao karakterizacija ćudi zavisno od toga koja tečnost preovlađuje, pa kako je ovde reč o crnoj žuči, onda je reč o njenom delovanju, koje je po mišljenju antičkih Grka, nestabilno, jer je u sadejstvu sa drugim, pomenutim faktorima, a i sama je nestabilna.

Hipokratova čuvena sentencija, koja se obično prevodi kod nas sa „Život je kratak, a umetnost večna”, znači nešto drugo: život je kratak da se postigne veština da se reaguje u pravom trenutku (na primer, u lečenju, besedi ili nekoj drugoj životnoj situaciji) – stoga je pravi trenutak (kairos) u sadejstvu sa crnom žuči osobito bitan za melanholika u svakom pogledu. U njihovom karakteru postoji nešto iskonski protejsko, ali ne u smislu prevrtljivosti u karakteru, kako se obično shvata. U takvim okolnostima teže je postići aristotelovsku sredinu u smislu uravnoteženosti ili, što je najteže, u pravom trenutku postići dobro temperiranu neuravnoteženost (to eukratop).

13 Ovde ima isto značenje kao u Poetici (Arist. Poet(. 1452 b 38, 1453 a 2, 1456 a 21). U Nikomahovoj etici (Arist. №ic 1155 a 20 ) čovekoljublje je povezano sa prijateljstvom. Pri tom Aristotel zapravo govori o „nosiocima karaktera”, drugim rečima vino ih čini naprasitim, čovekoljubivim, saosećajnim, drskim…

14 Rherotikos znači rečit, ali ovde zajedno sa tharaleos što znači hrabar, pouzdan, ali i drzak, bezobrazan, kontekst određuje da li je reč o retorskom diskursu ili o pijanom gnjavatoru.

15 Manikos. V. bel. 7.

16 Ethos sam najčešće prevodila sa ćud, ali i karakter, odnosno karakterna svojstva, a physis sa priroda ili narav.

17 Odiseja, 19, 121-122. Aristotel je naveo Homerov stih koji se malo razlikuje od uobičajene verzije. Značenje je isto.

18 Melanholici ne samo što se razlikuju međusobno, nego su i sami promenljivi: kod njih je jedino stalna promenljivost. Otuda Aristotel upoređuje delovanja vina i crne žuči, zaključujući na kraju da imaju nešto zajedničko, s tim što je delovanje vina kratkotrajno, a crne žuči trajno. V. bel. 12.

19 Grč. chymos označava tečnost i osobine tečnosti; otuda uopšte sok svake vrste, pa tako i telesni, voćni, grožđani. Neki prevode chymos sa telesni sok ili sok kao element crne žuči. Ako se povežu chymos u značenju organski sok (koji se može shvatiti dvojako, i kao osnovni i kao sastojak u mešavini crne žuči) i mešavina, u ovom slučaju crne žuči, u svakom slučaju oboje pnematodni, to predstavlja medicinsku dijagnozu koja se izdvaja kao poseban primer u funkciji dokaza. Neki opet smatraju da chymos treba vezati za grožđani sok kao paralelu mešavini crne žuči sa istom, pneumatodnom osobinom, ne diskutujući lekarsko mišljenje. Ipak, rečenica koja sledi (A i vino…) po meni isključuje ovakvo tumačenje, najviše zbog medicinske dijagnoze gde uloga vina nije mogla imati odlučujuću ulogu. Ipak, kada bi srp. mošt, koje znači grožđani sok kao i sok od drugog voća, označavalo i telesni sok u najširem smislu, bio bi to adekvatan prevod.

20 Pneuma kao i crna žuč nema u modernim jezicima značenje koje je imala u klasičnom grčkom, bar ne ono (fiziološko) koje se odnosi na dah, disanje, duh, dušu i mišljenje, a još manje na pneumu kao životni princip i pokretač sveukupne prirode (u stoičkoj filozofiji). Ostatak tog starog značenja postoji u francuskom pneumat(o)- kao elementu učenih složenica, na primer, penumatologie koja znači nauku o stvarima duha ili psihologiju, za razliku od pneumologije koja predstavlja medicinski termin za nauku o plućima, kao pulmologija. Ipak, ako znamo da su antički Grci razmišljanjem dokučili mnogo toga što nisu mogli praktično proveriti ili dokazati, ne možemo a da ne pomislimo da su pravilno povezali vazduh sa telesnom tečnošću i sa njegovom ulogom od životnog značaja (osim što su, naravno, videli da je vazduh očigledno uslov bez koga se ne može). Ako disanje u svim fazama, od udisanja vazduha bogatog kiseonikom, prenosa putem krvi iz plućnih mehurića (ili, na primer, škrga kod riba) u ćelije gde se dešava oksidacija uz oslobađanje energije i natrag, vraćanje krvi u pluća i izdisanja vazduha punog ugljendioksida, shvatamo kao bitan fiziološki proces, onda sa filozofske tačke gledišta Aristotel je nepogrešivo pronikao u suštinu tog procesa, iako ga je vezao za crnu žuč a ne za krv, i, što je možda najvažnije, vezao ga je za čoveka kao misleće biće, za njegov psihološki sklop, habitus ili temperament. U suštini, za poimanje samog procesa nebitno je da li je pneuma u vazdušnom ili nekom drugom stanju. To jeste bitno za medicinsku nauku i zato je danas i ostalo osnovno značenje pneume kao vazdušnog strujanja, pa u raznim (složenim) rečima označava vazduh u najširem (praktičnom) smislu reči, zatim znači dah, disanje, duvanje, pirenje, vetar, najzad i nadahnuće. Značenje pneume se danas svodi uglavnom na konkretne pojave ili predmete, npr. pneumotoraks ili pneumatski čekić, pneumatici (gume na automobilima).

O pridevu pneumatodan samo toliko da je formant – ode(s) za tvorbu prideva bio redak već u klasičnom grčkom i da je značio svojstvo po prirodi imenice od koje se gradio, u ovom slučaju reč je o oremećajima vazdušnog svojstva ili vazdušne prirode. Ovo značenje nije bilo daleko od drugog grčkog završetka za prideve -(o)eide(s) sličan, sličan po prirodi ili svojstvu. Zadržala sam srpski pridevski oblik pneumatodan (kao katodan iako nije isto poreklo završetka) zato što u ovom slučaju deluje osobitije nego npr. pneumatodičan, pridev koji pri tom, kako mislim, ipak ima neku drugu nijansu značenja u odnosu na pneumatodan (pre bih ga upotrebila kao karakterizaciju ličnosti).

21 Tek oba prideva daju tačan smisao, jer svaki za sebe (hipohondričan ili podslabinski) nije dovoljan.

22 Naš jezik dozvoljava precizan prevod belo i crno vino (Grci su imali još i žuto i crveno).

23 reč somatede(s), sa istim završetkom kao pneumatode(s), bel. 15, najčešće se izjednačava po značenju sa somatoeide(s). Imajući u vidu da Aristotel u svojim delima upotrebljava obe reči, mislim da treba praviti razliku u značenju i prevesti sa telesne, materijalne prirode, a ne sa nalik na, s tim što druga reč nema poređenje (u gramatičkom smislu), te somatodesteros bi ovde značilo sedimentnije prirode, sa više telašaca, odnosno gušće.

24 Sperma je kao i vino pneumatodna, a po prirodi je penasta. Bakho, drugo ime za Dionisa, bog je vina i veselja, a njegove se sledbenice zovu bakhantkinjama. Afrodita se rodila iz pene koja je nastala oko Uranovog (polnog) uda koji mu je odsekao sin Kron; ona je boginja ljubavi i gospodari i bogovima (nema vlast nad Atenom, Artemidom i Hestijom – sve tri su zaklete device) i ljudima i celom prirodom. Bogovi i ljudi je nazivaju Afroditom (arhros-pena), što je narodna etimologija.

25 Pneuma ili vazdušna priroda spaja vino, mešavinu crne žuči i spermu, pa su otuda melanholici pohotni.

26 Tekst na ovom mestu nije definitivno protumačen, tako da neki smatraju da je reč o mladalačkoj raskalašnosti ili neobuzdanosti (Arist. Nic.s. 1119 a 34 – 61), a drugi da je mladima u tom uzrastu teško da se uzdržavaju, pa traže neki odušak.

27 V. bel. 24.

28 pored toplog i hladnog, i vlažno i suvo čine mešavinu. Toplo i hladno su aktivni, a vlažno i suvo pasivni elementi, a svi su materijalni. Prevela sam dejstvo, a ne sastojak, jer dejstvo znači materijalnu prirodu (aktivnosti ili pasivnosti), dok sastojak ne podrazumeva ni aktivnost ni pasivnost.

29 Grč. epipolaios znači spoljašni, površinski (takođe znači i površan). To znači da se crna žuč ne nalazi spolja, nego unutra, na šta ukazuju njene manifestacije (biti izvan sebe i izbijanje čireva), kako se većinom tumači, i da je tako dok je hladna, a kada se zagreje, ona pokazuje tendenciju da krene napolje, izbije, kako stoji dalje u istoj rečenici.

30 Grč. Hyperballo. Po u prenosnom smislu na prvom mestu znači preći meru, nadmašiti, prekipeti, nadoći.

31 Grč. thymos ima široku lepezu značenja: srce, duša, životna snaga i sve što proizilazi kao karakter (u najširem smislu) svakog pojedinca, počev od osećanja, preko volje i mišljenja do njegove naravi. Složenice athymia (teskoba, malodušnost, neraspoloženje), euthymia (veselost, dobro raspoloženje, pridev radostan), dysthimia (neraspoloženje, očajavanje, pridev sumoran) pokazuju nivo životne snage ili volje za životom. Kao toplo-hladno, tako i athymia-euthymia predstavljaju suprotnosti. U srpskom teško da se mogu naći tolike složenice sa svim značenjima koje ima grčki original; s druge strane, iako se u srpskom mogu koristiti grčke pozajmljenice distimija i eutimija, to nije moguće ni sa epitimija ni sa atimija, jer bi bile homofone sa sasvim drugim rečima preuzetim iz grčkog, čije je značenje sasvim drugačije.

32 Samo na ovom mestu, inače nepoznat.

33 Dovesti na meru.

34 Techne.

35 Upor. Arist. Nic.s. 1154 b 11: „S druge strane, žučljivim temperamentima je stalno potrebno neko lečenje, jer je njihovo telo zbog takve mešavine sokova stalno nagrizano i u stanju razdraženosti i njihov organizam stalno muče jake želje.“ (Aristotel: Nikomahova etika. Prevela sa starogrčkog dr Radmila Šalabalić. Redaktor prevoda dr Franja Barišić. Predgovor napisao dr Miloš Đurić. – Sremski Karlovci – Novi Sad. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. 2003. Str. 160. Lat.)

36 Prevod sa tou kairou.

37 Upor. Arist. Nic. 1154 b 10: „Slično je i u mladosti, kada se čovek zbog rašćenja nalazi kao u stanju pijanstva, a biti mlad je samo po sebi izvor radosti.”

38 Genijalnost je (karakterna) osobina po prirodi, a ne bolest. Međutim, iako su mnogi ljudi melanholici, ipak su retki oni izuzetni, genijalni, jer je crna žuč nestabilna i promenljiva, podložna mnogim dejstvima i najzad predstavlja mešavinu gde je odnos sastojaka nepoznata vrednost. Otuda je retkost da se svi elementi sklope u savršenu celinu, a kada se i sklope, to nije zauvek, jer je kod njih jedino promenljivost nepromenljiva, odnosno jedino ona predstavnja konstantu.



Prevela sa starogrčkog i napomene napisala

Milena Jovanović








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11937

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Frensis A. Jejts – “Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa”   Pet 18 Maj - 17:29

Ta večna melanholija
Možda jedna od najpodrobnije obrađivanih i analiziranih grafika u čitavoj istoriji umetnosti nastaje 1514. godine – Melanholija I, Albrehta Direra. Na njoj je prikazana mlada ženska figura sa krilima, koja jednom rukom pridržava glavu, izgubljenog, zamišljenog pogleda dok je oko nje mnoštvo haotičnio razbacanih predmeta. Osim nje prisutan je i anđeo, vrlo mršav sklupčan pas, a na nebu slepi miš koji nosi istoimeni natpis grafike. Stav koji zauzima devojka krajnje je bezvoljan, ona je u potpunosti inertna i letargična, alegorija melanholije. Na to ukazuje i položaj njenog tela i pridržavanje glave što je jedna od glavnih pokazatelja ovog psiho-fizičkog stanja. Takođe njen neodređen pogled koji pokazuje odsutnost i ravnodušnost prema svom okruženju su još jedan pokazatelj. Oko nje je mnoštvo predmeta, uglavnom alata i mernih instrumenata (lenjir, čekić, testera, nekoliko eksera). Takođe peščanik kao merni instrument za vreme, šestar za razdaljinu i terazije za težinu.

Pored svih ovih predmeta koji mogu da se podvedu pod predmete srodnog porekla nalazi se nekoliko krajnje zagonetne funkcije u kontekstu sa čitavom celinom to su zvono, velika kamena kugla, poliedar sastavljen od nepravilnih petougaonika kao i tabela od 16 kvadratnih polja u koja su upisani razni brojevi.
Da bismo prodrli u srž Direrove Melanholije potrebno je razmotriti Hipokratovu teoriju o četiri telesna soka (humoralna teorija). Ovo učenje ističe da psiho-fizičko stanje čoveka zavisi od toga koji telesni sok preovlađuje u telu. Pa tako postoji žuta žuč, crna žuč, krv i limfa. U zavisnosti od toga koja je dominantna zavisi i karakter čoveka. Pa tako postoje četiri vrste karaktera- sangvinik, kolerik, flegmatik i melanholik.

Ljudi melanholičnog temperamenta važili su za zlosrećne i neprijatne. Mršav i crnoput melanholik je, govorilo se, nespretan, škrt, zlopamtilo, gramziv, zao, kukavica, neodgovoran u odnosu na zadatu reč i stalno pospan. Drugi su ga opet procenjivali kao neugodnog, snuždenog, zaboravnog, lenjog i apatičnog; kao nekog ko izbegava društvo bližnjih i ne podnosi suprotan pol; jedina crta koja ga je donekle iskupljivala- a i ona koja je u tekstovima često prećutkivana – jeste sklonost ka studioznom radu u samoći.

(Ervin Panofski, Direrova „Melanholija I“ u tumačenju Ervina Panofskog).

U medicinskim udžbenicima melanholija je tretirana kao bolest, a neki od postupaka lečenja bili su terapija muzikom ali i brutalni poput bičevanja i kauterizacije. Pored ovakvih knjiga postojale su i one bliže široj publici gde su se nalazile ilustracije koje su objašnjavale temperamente, obično pomoću bračnih parova. Pa je tako sangvinični bračni par prikazivan razvratno dok je melanholičan prikazivan kao lenj. Međutim nikako ne treba mešati lenjost i melanholiju, jer ona ne obustavlja svoj rad iz umora ili nemara već zato što mu više ne vidi smisao.

Sa Direrom, Melanholija se prebacuje u sferu superiornih bića. Superiornih ne samo zato što ima krila, već, pre svega, i naročito, zbog svoje obdarenosti na intelektualnom i kreativnom planu. U ovom kontekstu, isti oni predmeti koji su, na prvi pogled, ukazivali na mentalnu konfuziju krilatog bića, sada postaju simboli kreativnog napora i naučno istraživačkog rada. Na tom nivou analize ikonografskim izvorima Direrove grafike priključuje se još jedna tematska celina – u istoriji slikovnih predstavljanja poznata kao personifikacija umetnosti.

(Ervin Panofski, Direrova „Melanholija I“ u tumačenju Ervina Panofskog).

Još od dvanaestog veka pa i u vreme Direra vlada mišljenje da upravo geometrija objedinjuje umetnost i zanate odnosno slobodne i mehaničke- tehničke umetnosti. Sam Direr smatrao je da bi umetnik uspešno reprodukovao realne pojave i sa vernošću iz prikazao na dvodimenzionalnoj ravnoj površini, mora da poznaje matematiku, geometriju, statiku, mehaniku… Isticao je da će umetničko delo imati veću vrednost ukoliko se umetnik prirodi približi što više putem imitacije. Direr je imao krajnje ambicioznu ideju da napiše knjigu u tri toma u kojoj bi sabrao znanja i umeće koja bi mogla da budu od koristi slikarima, isticao je važnost povezanosti teorije i prakse. Međutim od pedeset planiranih tema obradio je samo dve u vidu traktata- Traktat o proporcijama ljudskog tela i Uputstva o merenju. On takođe kao bazu slikarstva vidi geometriju.

Činjenica da je Direr bio poznavalac prirodnih nauka, a posebno geometrije, objašnjava prisustvo većine elemenata na grafici „Melanholija I“ i makar delimično podiže deo sa njene zagonetke.

(Ervin Panofski, Direrova „Melanholija I“ u tumačenju Ervina Panofskog).

Vremenom dolazi do jedne sinteze upravo ostvarene Direrovim delom, a to je intelektualizovanje melanholije i humanizovanje geometrije. Direr ovde prikazuje biće u kome su spojene intelektualna snaga i tehničko umeće koje je letargično i apatično jer u njemu preovladava crna žuč. Direr ovde prikazuje melanholiju umetnika.

Prema Aristotelu upravo ljudi koji poseduju crnu žuč, odnosno melanholici su izuzetni ljudi. Iz ovoga sledi da praktično nema suštinske razlike između ludila i genijalnosti i da jedno ili drugo određuje količina žuči. Ovako dolazi do postepenog ali sigurnog uzdizanaj melanholika na nivo izuzetnog, on više nije najomraženiji temperament. Upravo je melanholija postala suštinska podloga, za bilo kakvu vrstu stvaralaštva, kako duhovnog tako i materijalnog. Melanholija postaje uzdignuta do nivoa plemenitih ljudskih osobina.
Vremenom usled sve boljeg položaja koji je melanholija kao stanje duha i tela kao srž nekog pojedinca imala tako se i poboljšava stanje planete Saturn koja je kao i melanholik bila jedna od najomraženijih.

Tako je Saturn (suva i ledena planeta, okrutni bog-otac koji je za kaznu svrgnut sa trona, kastriran i zakopan u utrobu zemlje) povezivan sa prezrenim i prljavim poslovima, starošću, telesnim manama, nesrećom i smrću i – naravno sa najgorim od svih mogućih temperamenata.

(Ervin Panofski, Direrova „Melanholija I“ u tumačenju Ervina Panofskog).

Kao što je Aristotel „stao u odbranu“ melanholiku tako Plotin brani Saturn, uzdižući ga. Saturn je tako najviša planeta, najstariji od svih bogova on je personifikacija onog najuzvišenijeg, duhovnog moći kontemplacije- on je „duh sveta“. Ovo filozofsko i intelektualno uzdizanje Saturna i iskazivanja njegove apsolutne superiornosti u odnosu na druge planete nije uzdrmalo narod i njegovo verovanje da je to najomraženija planeta.

Upravo tu novu koncepciju „saturnskog genija“ i melanholije, koncepciju koja u njavećoj meri odražava epohu humanizma i renesanse, upravo nju izražaavа „Direrova Melanholija I“.

(Ervin Panofski, Direrova „Melanholija I“ u tumačenju Ervina Panofskog).

Na brojnim grafikama iz 15. veka Saturnu se pripisuje geometrijski aspekt, odnosno aspekt merenja zemlje, pa je tako među umetnostima alegorija Geometrije.

Prema shvatanjima Anria le Gana (francuski sholastičar iz 13.v.) melanholici spadaju u onu vrstu mislioca kod kojih nad sposobnošću razmišljanja dominira sposobnost zamišljanja. Oni su ogranični količinom svoje imaginacije, i uvek razmišljaju u formi kvantiteta pa su shodno tome nadareni za geometriju. Melanholici ne razmišljaju o apstraktnim filozofskim konceptima. Ovo zapravo ilustruje Direrova Melanholija, ona je potonula u svoje misli svesna oblasti koje su joj nedostupne što uzrokuje njenu patnju i osećaj bezvoljnosti, ograničenosti i teskobe. To je slika kreativnog bića svesnog nepremostivosti barijera.

Pojava rimskog broja jedan na grafici ima niz tumačenja među kojima sam Panofski odbacuje da je to možda prva u nizu grafika koja je trebala da bude deo veće celine, odnosno serije grafika.

Čovek dostiže vrhunac svojih moći zahvaljujući „inspiraciji odozgo“ i ta inspiracija može da mu dođe na tri načina: kroz predskazazujuće snove, kroz intenzivnu kontemplaciju i kroz „furor melancholicus“, koji je u tesnoj vezi sa uticajem Saturna. Furor melancholicus tako postaje osnova sa koje je moguć uzlet u sfere genijalnosti, u domen „nadljudskog“ čak i onima kod kojih „imaginacija“ provladava u odnosu na „duh“ ili „razum“.

(Ervin Panofski, Direrova „Melanholija I“ u tumačenju Ervina Panofskog).

Prema tumačenju Agripe obdareni mogu da predvide neke fenomene poput prirodnih katastrofa ili epidemija ali ne i društvene okolnosti i promene u okviru njega. Pa je tako prema njemu Direrova Melanholija „melanholija umetnika“. Ona se obeležava rimskim brojem jedan jer je to prvi odnosno najniži nivo intelektualnih i kreativnih sposobnosti. Spada na ovaj najniži nivo jer svet metafizike ostaje nedostižan, ona je sposobna isključivo za imaginaciju i prostorno konstruisanje. Ona tako simboliše ograničenost pojedinca u ovom slučaju umetnika koji se nalazi zadubljen u svoje misli i dubokoj apatiji jer je svojom „ograničenošću“ nesposoban da izvede svoju zamisao – pa se zato odriče i onoga što može da postigne.

Koliko god da je njegovo delo bogato filozofskim, naučnim i ezoteričkim konceptima, umetnik zadržava pravo na izvestan stepen „mentalnog nereda“, na traganje na evoluciju u vremenu – i u to se možemo uveriti baš u Direrovom primeru.

(Ervin Panofski, Direrova „Melanholija I“ u tumačenju Ervina Panofskog).

Kao i svako umetničko delo koje je višeslojno i nosi intelektualne, psihološke i emotivne odraze samog stvaraoca to je slučaj i sa Melanholijom I. Naime ona odiše tom tmurnom i sivom atmosferom ali itekako ima veze sa Direrovim stanjem duha jer nastaje iste godine kada mu umire majka. Ali bez obzira na ovaj događaj Panofski ga ne povezuje nikako sa jednom konkretnom emocijom već sa kompletnom ličnošću umetnika.
Možda izvor umetnikove inspiracije ali inemoći najbolje objašnjava njegov citat:

Mislim da ne postoji čovek koji može da pojmi vrhunsku lepotu najbeznačajnijeg živog stvora, a da ne govorim o lepoti ljudskog bića, koje je Bog stvorio posebno i učinio ga gospodarem svih ostalih… Šta je apsolutna lepota, ja ne znam. Niko to ne zna, jedino zna Bog..

Tako Direrova Melanholija u sebi sažima personifikaciju jednog od četiri temperamenta, Geometriju kao jednu od sedaam slobodnih veština, neoplatonističku ideju saturnovskog genija, ali njena srž svakako je nemoć dosezanja savršenstva i ograničenost ljudskog intelekta. I upravo kao spoj svih ovih složenih elemenata baš kao što Ervin Panofski ističe:

Melanholija I je u izvesnom smislu, Direrov duhovni autoportret..

Za P.U.L.S.E Ana Kršljanin








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Frensis A. Jejts – “Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa”   

Nazad na vrh Ići dole
 
Frensis A. Jejts – “Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa”
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Šta je filozofija?
» Vilijam Batler Jejts
» Filozofija - zanimljivosti
» Filozofija novca
» Filozofija
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Filozofija-