Raša Popov

Radivoj „Raša“ Popov (Mokrin, 26. jun 1933 ― Beograd, 19. april 2017) bio je srpski književnik, publicista, glumac i dugogodišnji televizijski novinar, novinar-saradnik Mokrinskih novina, zvezda dečje televizijske emisije Fore i fazoni. Autor je više desetina knjiga za decu i odrasle.

Raša Popov potpisuje knjige na sajmu 2012. godine
Puno ime Radivoj Popov
Nadimak Raša
Datum rođenja 26. jun 1933.
Mesto rođenja Mokrin
Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti 19. april 2017. (83 god.)
Mesto smrti Beograd
Republika Srbija
Najvažnija dela
Poezija: Dva oka (1963); Gvozdeni magarac (1976); Spev o tranziciji (2009). Knjige za decu: Žabac koji ne zna da ćuti (1987); Šešir bez dna (2001); Bio sam srećni konj (2003); Čarobnjakov SMS (2007); Mokrinski patuljci (2013). Publicistika: Zadimljena istorija (2010).
Nagrade Dobitnik je nagrade „Gordana Brajović“ za najbolju srpsku dečju knjigu 2013, „Dositej Obradović“ za životno delo 2015.

Biografija
Rođen je u Mokrinu od oca Petra i majke Darinke, rođene Ubavić.[2] Brat mu je Dušan Popov (publicista).

Godine 1952. došao je na studije u Beograd. Završio je Filozofski fakultet. Više je voleo istoriju od književnosti, ali ipak se opredelio za književnost.

Novinarsku karijeru započeo u novosadskom Dnevniku. Bio je novinar lista „Mladost“ od 1961. do 1964, zatim novinar Radio Beograda od 1964. do 1967. U Televiziji Beograd je bio do 1995. godine.

Osim toga, bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu od 1975. do 1977. Glavni urednik izdavačke kuće Matica srpska bio je od 1983. do 1985. godine.

Dobitnik je Godišnje nagrade Radio Beograda 1967. godine za seriju „Vidovi fašizma“.

Nastupao je u TV serijama kao pripovedač, neke od najpoznatijih su: „Radost saznanja“, „Fazoni i fore“, „Varošarije“, „U snu san“,  „Šešir bez dna“.

Kolumnista je dnevnih novina Politika gde uglavnom piše o društvenim temama.

Bio je oženjen Radojkom, profesorkom književnosti, sa kojom ima sina Bojana i ćerku Dijanu (Dinu).

Dobitnik je nagrade „Dositej Obradović“ za 2015. godinu.

Preminuo je 19. aprila 2017. godine[7] i sahranjen 22. aprila u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.



Viklipedia

MOJA DUŠA – Raša Popov

Moja duša je staro vino bez pretakanja
komad bajatog hleba gutanog bez žvakanja
Moja duša je svoj sopstveni vrag krvopija
Sama sobom narcisoidno se opija

Moja je duša mešina stara na šinama
Komad hleba na milost crnim ptičurinama
Ona ni ne sluti sve tajne smišljene grožnje
Po međunarodnom domaćem redu vožnje

Ponekad ne znam da li duša ta je i moja
Da li jeste numerisana il’ je bez broja
Samerljivo li je šta daje a šta uzima
Nit’ znam koliki prostor ona zauzima

Može li je ikoji silnik srpkom popiti
I kakvim će se bunilom on opiti.

Svi mi koji smo imali tu sreću da odrastamo uz emisije, pesme i priče čika Raše Popova možemo reći da je on bio jedna od glavnih figura našeg detinjstva. Bilo da se radilo o emisiji Fazoni i fore, Radost saznanja ili pak Šešir bez dna, svi smo voleli da slušamo šta Raša Pronalazač ima da nam kaže o stvarima koje vidimo oko sebe i čemu to ima danas da nas nauči.


Malo je onih ličnosti koji za života zasluže da ih generacije oslovljavaju samo imenom, još je manje onih kojima se uz to ime nadene i neka titula od milošte. Ipak, čika Raša je to zaslužio gotovo čim se pojavio na televiziji, jer su njegov blizak odnos sa decom, harizma i blagonaklonost činili da se svi redom osećamo povezani sa njime na nekom suštinskom nivou.
Raša Popov nije bio učitelj, pripovedač, ponajmanje profesor sa čvrstim autoritetom. Bio je drugar sa malih ekrana, jedan od nas koji je, eto, imao priliku da nešto malo više iskusi od nas, pa je sa nama ta iskustva delio. To što je iskusio dugovao je godinama i životu koji je tokom njih proživeo, ali je za sve nas on nekako uvek više bio dečak, večita mlada duša, Petar Pan u srcu, mi njegova izgubljena deca.



Iako je teško izdvojiti njegove najbolje citate iz tako širokog i iscrpnog opusa, mi vam ovde donosimo one najpoznatije, najupečatljivije, ili pak one koje su nama najviše prirasli za srce, a vi na spisak dodajte vaše omiljene.

O ljudskoj suštini, u emisiji Fazoni i fore.
„Patuljak koji se popne na planinu i dalje ostaje patuljak.“

O zvanjima
„Intelektualac nije onaj ko je diplomirao na nekom fakultetu, već je onaj ko ima pravo rešenje u pravom trenutku.“

O bajkama
„To nešto strašno mora da postoji u bajkama da deca, kad odrastu i kada se sretnu sa surovostima života, ne dobiju nervni slom. Tako budu pripremljena od malena na užasne scene.“

O odrastanju
„Čim uđeš u pozno detinjstvo i u svet odraslih ti si već zaboravio deo onog pakla, deo mračnih strahova i strašnih zabrana. Znači, samo dete oseća danteovsku trostruku viziju sveta. Samo u vremenu ranog detinjstva spojeno je opasno i lepo. Čim si razdvojio te dve stvari više nisi dete. Zato je detinjstvo najupečatljiviji doživljaj. Ono je potpun susret sa stvarnošću.“

O ženama
Unoseći birane misli Marije Montesori u svoju knjigu saznao sam da za razliku od muškaraca, žene poseduju izvanredan dar za planiranje i organizaciju. Obično se misli da su glavni planeri u društvu muškarci, a to je zabluda. Ona i porodicu drži na okupu, neguje je, podiže.“

O građanstvu
„Nestao je čuveni beogradski liberalizam, pojavile su se desničarske diktatorijalne spodobe, pa danas intelektualcu ne preti ideološka komisija Saveza komunista, već razni opskuranti. Još u moje vreme bilo je primetno da visoki intelektualci dolaze iz provincije, da provincija rađa genije.“

O Londonu, prilikom jednog gostovanja na televiziji
„Kada sam živeo u Londonu kao lektor, imao sam interfon u toj velikoj zgradi od 24 sprata, sve je bilo pokriveno kamerama i zvučnicima, kao u Orvelovoj 1984. Ja sam u tom stančiću imao mikrofon koji je povezan sa celom zgradom, a glavna tabla je kod hausmajstorke, ona sve može da čuje. Jedno jutro ja se brijem, sam sam, i pevam za sebe. Nije baš muzikalno, nema pravilne tonove, rogobatno je, ali slušalac je vrlo naklonjen pevaču, a to sam ja. Kad odjednom čuje se zvučnik – „Mister Popov, Mister Popov, are you well?“ Htela je da zove hitnu pomoć.“

O smehu
„To je ono što sam rekao – da je dete stvor koji može da se raduje, može da se smeši, smeši se posle dve, tri nedelje čim se rodi. To je najčudnije. Ja gledam tu bebu, tek se rodilo pa već se smeši i raduje se. To je fantastično To je detinjstvo.“

O sebi
„Uvek sam pred nebom osećao jednu te istu stvar, a to je da ne znam tačno ko sam. Pred beskrajem neba imao sam iznenadno moćno osećanje da se smanjuje moje saznanje ko sam. Tačno znam da sam uvek povezivao nebo sa cvrčcima. Nikad nisam doživeo hladni sjaj zvezda kao tišinu, nego sam uvek doživljavao jedinstveno iskustvo. Zvezde trepere – i cvrčci trepere. U Mokrinu je zvezdano nebo lepše nego u gradovima, to se zna. Leti kad sam bio dete, stalno smo gledali Mlečni put. Sad kad sam ga gledao ovako sa trombom u očima, imam utisak da je pre šezdeset godina u Mlečnom putu bilo mnogo više zvezda nego danas. Gledao sam u zvezdano nebo i opet nisam znao ko sam.“

O internetu i Guglu, u intervjuu iz 2012.
„Ima raznih besmislenih strogosti prema deci. To što deca ne čitaju knjige, uzima im se za zlo, međutim, kompjuter je veličanstvena sprava i kulturna deca koja koriste kompjuter ne igraju samo igrice nego koriste i internet. Gugl je najveća enciklopedija svih vremena u istoriji.“

O televiziji, iz istog intevjua
„Pravili smo dobre TV serije, jer smo imali dobre urednike. Pera Zubac je kao urednik novosadske televizije pozvao Ršuma i rekao: „Ršume, ti si sad na vrhuncu, daj smisli neku super seriju“, i Ršum je smislio Fazone i fore. Imali smo sreće Zmaj Jova i mi, da nam dođe Džon Timoti Bajford. Lično sam mu zahvalio što nam je oživeo Zmaj Jovu na veličanstven način. Imao sam sreću da mi urednici budu i Voja Čolanović i Petar Živadinović. Ako nadahnuti ljudi vode televiziju, onda osećaju da je televizija nešto što se gleda na trosedu, u gostinjskoj sobi, u prisustvu ljudi raznih generacija – tu je tetka, deda, unučići… Televizija mora da zadovolji sav taj raznovrsni porodični auditorijum.“



Kultiviši se

TEMPERATURA

Bolesna mi je kuća Krov joj kriv ko pagoda
Dimnjak joj kašlje S prozora nestala lagoda
Ventilacija vlagu čuva Vazduh ne melje
Revolucija drma polutrule temelje

Apotekarka lek mi preventivni podari
Da se potruju pola veka stari glodari
Iz grkljana pod strehom da se izdime ptice
Prauzročnici kućne lagane nesvestice

Konzilijumi mnogih lekara stalno stižu
Razvaljuju kapiju prsle crepove dižu
Uz bleštavilo struje otkidaju vodove
Lakiraju fasadu žustro stružu podove

Al ne zna niko što je moj dom naklonjen vatri
Dal je grozničav on sam il stanar požar snatri

U Mokrinu, 18. avgusta 1999

1971.

Raznosi nas vreli sunčev vetar
A beskraj nam dalek samo milimetar
Deca su mozgovi otpali sa tebe
Odjutros nam tigar po vratima grebe
Još su tvojoj baki očni kapi krti
Kad je sanjaš u logoru smrti
Ispod mozgom poprskanog malja

Mudrost sveta gde se vidla kolko valja
Izgorele su škole tvojih predaka
Ludilo se čita između redaka
Opet u klupama sede palikuće
Jedan đak jutros zaboravio um kod kuće
Evo opet onaj vrući vetar sunca
Volim tvoje lice kada u snu bunca
Izgorećemo to znam ko u Pompeji
Ćutanje strašno ostaće za nama u aleji

POKONDIRENA TIKVA, ne lugubra

Život nije život, kaže Fema
Život je propisata šema.
Neču da mi prosta budne tema
U kutši otšu belosvecki krem.
Kad slušam o soveršenstvu, mrem;
O žitu kad smrde vata me drem;
Ja sam protiv seljaka i džubra,
Teoretični cvet kurmaher mi ubra,
Arrroma mu je slatka, nije lugubra.

To je šema što je ljubi Fema.

BUNAR

Otkinuo mi se lanac kojim sam vezan
Za rotaciono drvo bunarskog točka
Sasvim sam slobodan i neću biti stezan
Kao pilićima što vezana je kvočka
Niti ću ljevati vodom stočno pojilo
Biću oslobođen prvi kabo avlije
Odvojen od svega što me je odgojilo
I od mame što se uvek pita “Zdrav li je?”
Srećan padam ka dnu konačnog bunara
Željan da dokonam šta je ispod te vode
Kriju li se onde diskovi računara
Na kojima piše gde svrha naša ode

Znam da će sloboda nagraditi padanje
Posle kratkotrajne vretenaste ronidbe
Kroz vodu i kroz blato dna i kroz probadanje
Oslobođen najzad od podlačke gonidbe
Jedino mi dušu podmukla sumnja mori:
“A šta ako je to prolaz u svet još gori?”

Čika Raša Popov: citati najvoljenijeg dečjeg pisca koje treba pamtiti

Svi mi koji smo imali tu sreću da odrastamo uz emisije, pesme i priče čika Raše Popova možemo reći da je on bio jedna od glavnih figura našeg detinjstva. Bilo da se radilo o emisiji Fazoni i fore, Radost saznanja ili pak Šešir bez dna, svi smo voleli da slušamo šta Raša Pronalazač ima da nam kaže o stvarima koje vidimo oko sebe i čemu to ima danas da nas nauči.
Malo je onih ličnosti koji za života zasluže da ih generacije oslovljavaju samo imenom, još je manje onih kojima se uz to ime nadene i neka titula od milošte. Ipak, čika Raša je to zaslužio gotovo čim se pojavio na televiziji, jer su njegov blizak odnos sa decom, harizma i blagonaklonost činili da se svi redom osećamo povezani sa njime na nekom suštinskom nivou.

Raša Popov nije bio učitelj, pripovedač, ponajmanje profesor sa čvrstim autoritetom. Bio je drugar sa malih ekrana, jedan od nas koji je, eto, imao priliku da nešto malo više iskusi od nas, pa je sa nama ta iskustva delio. To što je iskusio dugovao je godinama i životu koji je tokom njih proživeo, ali je za sve nas on nekako uvek više bio dečak, večita mlada duša, Petar Pan u srcu, mi njegova izgubljena deca.
ako je teško izdvojiti njegove najbolje citate iz tako širokog i iscrpnog opusa, mi vam ovde donosimo one najpoznatije, najupečatljivije, ili pak one koje su nama najviše prirasli za srce, a vi na spisak dodajte vaše omiljene.

O ljudskoj suštini, u emisiji Fazoni i fore.
„Patuljak koji se popne na planinu i dalje ostaje patuljak.“

O zvanjima
„Intelektualac nije onaj ko je diplomirao na nekom fakultetu, već je onaj ko ima pravo rešenje u pravom trenutku.“

O bajkama
„To nešto strašno mora da postoji u bajkama da deca, kad odrastu i kada se sretnu sa surovostima života, ne dobiju nervni slom. Tako budu pripremljena od malena na užasne scene.“

O odrastanju
„Čim uđeš u pozno detinjstvo i u svet odraslih ti si već zaboravio deo onog pakla, deo mračnih strahova i strašnih zabrana. Znači, samo dete oseća danteovsku trostruku viziju sveta. Samo u vremenu ranog detinjstva spojeno je opasno i lepo. Čim si razdvojio te dve stvari više nisi dete. Zato je detinjstvo najupečatljiviji doživljaj. Ono je potpun susret sa stvarnošću.“

O ženama
Unoseći birane misli Marije Montesori u svoju knjigu saznao sam da za razliku od muškaraca, žene poseduju izvanredan dar za planiranje i organizaciju. Obično se misli da su glavni planeri u društvu muškarci, a to je zabluda. Ona i porodicu drži na okupu, neguje je, podiže.“

O građanstvu
„Nestao je čuveni beogradski liberalizam, pojavile su se desničarske diktatorijalne spodobe, pa danas intelektualcu ne preti ideološka komisija Saveza komunista, već razni opskuranti. Još u moje vreme bilo je primetno da visoki intelektualci dolaze iz provincije, da provincija rađa genije.“

O Londonu, prilikom jednog gostovanja na televiziji
„Kada sam živeo u Londonu kao lektor, imao sam interfon u toj velikoj zgradi od 24 sprata, sve je bilo pokriveno kamerama i zvučnicima, kao u Orvelovoj 1984. Ja sam u tom stančiću imao mikrofon koji je povezan sa celom zgradom, a glavna tabla je kod hausmajstorke, ona sve može da čuje. Jedno jutro ja se brijem, sam sam, i pevam za sebe. Nije baš muzikalno, nema pravilne tonove, rogobatno je, ali slušalac je vrlo naklonjen pevaču, a to sam ja. Kad odjednom čuje se zvučnik – „Mister Popov, Mister Popov, are you well?“ Htela je da zove hitnu pomoć.“

O smehu
„To je ono što sam rekao – da je dete stvor koji može da se raduje, može da se smeši, smeši se posle dve, tri nedelje čim se rodi. To je najčudnije. Ja gledam tu bebu, tek se rodilo pa već se smeši i raduje se. To je fantastično To je detinjstvo.“

O sebi
„Uvek sam pred nebom osećao jednu te istu stvar, a to je da ne znam tačno ko sam. Pred beskrajem neba imao sam iznenadno moćno osećanje da se smanjuje moje saznanje ko sam. Tačno znam da sam uvek povezivao nebo sa cvrčcima. Nikad nisam doživeo hladni sjaj zvezda kao tišinu, nego sam uvek doživljavao jedinstveno iskustvo. Zvezde trepere – i cvrčci trepere. U Mokrinu je zvezdano nebo lepše nego u gradovima, to se zna. Leti kad sam bio dete, stalno smo gledali Mlečni put. Sad kad sam ga gledao ovako sa trombom u očima, imam utisak da je pre šezdeset godina u Mlečnom putu bilo mnogo više zvezda nego danas. Gledao sam u zvezdano nebo i opet nisam znao ko sam.“

O internetu i Guglu, u intervjuu iz 2012.
„Ima raznih besmislenih strogosti prema deci. To što deca ne čitaju knjige, uzima im se za zlo, međutim, kompjuter je veličanstvena sprava i kulturna deca koja koriste kompjuter ne igraju samo igrice nego koriste i internet. Gugl je najveća enciklopedija svih vremena u istoriji.“

O televiziji, iz istog intevjua
„Pravili smo dobre TV serije, jer smo imali dobre urednike. Pera Zubac je kao urednik novosadske televizije pozvao Ršuma i rekao: „Ršume, ti si sad na vrhuncu, daj smisli neku super seriju“, i Ršum je smislio Fazone i fore. Imali smo sreće Zmaj Jova i mi, da nam dođe Džon Timoti Bajford. Lično sam mu zahvalio što nam je oživeo Zmaj Jovu na veličanstven način. Imao sam sreću da mi urednici budu i Voja Čolanović i Petar Živadinović. Ako nadahnuti ljudi vode televiziju, onda osećaju da je televizija nešto što se gleda na trosedu, u gostinjskoj sobi, u prisustvu ljudi raznih generacija – tu je tetka, deda, unučići… Televizija mora da zadovolji sav taj raznovrsni porodični auditorijum.“

Za kraj, jedna pesma i jedno od poslednjih gostovanja na televiziji, da vam oživi onaj tako poznati glas našeg starog druga koji ćemo zauvek pamtiti.

Odlazak Raše Popova
Književnik, publicista, glumac i dugogodišnji televizijski novinar Raša Popov preminuo je u Beogradu u 84. godini.
Radivoj Raša Popov rođen je u Mokrinu 26. juna 1933. godine. Autor je više desetina knjiga za decu i odrasle. Napisao je više od 500 televizijskih emisija, od kojih preko 200 za najmlađe.

– Ne postoji osećanje da si Vojvođanin, ja se osećam Banaćaninom – govorio je Raša.

Na studije u Beograd došao je 1952. godine. Završio je Filozofski fakultet. Više je voleo istoriju od književnosti, ali ipak se opredelio za književnost.

Novinarsku karijeru započeo u novosadskom ’Dnevniku’. Bio je novinar lista ’Mladost’ od 1961. do 1964, zatim Radio Beograda od 1964. Do 1967. U Televiziji Beograd je bio do 1995. godine.

Osim toga, bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu od 1975. do 1977. Glavni urednik izdavačke kuće ’Matica srpska’ bio je od 1983. do 1985. godine.

Nastupao je u TV serijama kao pripovedač, a neke od najpoznatijih su ’Radost saznanja’, ’Fazoni i fore’ – gde je igrao čuvenog Rašu Pronalazača, ’Varošarije’, ’U snu san’, ’Šešir bez dna’.

Dobitnik je Godišnje nagrade Radio Beograda 1967. godine za seriju ’Vidovi fašizma’.

Bio je kolumnista Politike, gde je uglavnom pisao o društvenim temama.

Neke od najzačajnijih knjiga su: ‘Dva oka’ (1963), ‘Gvozdeni magarac’ (1976), ‘Žabac koji ne zna da ćuti’ (1987), ‘Trulež zglave’ (1991), ‘Šešir bez dna’ (2001), ‘Lažljiva usta istine’ (2002), ‘Vozom posred ulice’ (2003), ‘Bio sam srećni konj’ (2003), ‘Bajke za XXI vek’ (2007), ‘Čarobnjakov SMS’ (2007), ‘Mali zeleni’ (2009), ‘Mokrinski patuljci’ (2013), ‘Usamljena princeza’ (2014).

Bio je oženjen Radojkom, profesorkom književnosti, a iz tog braka ima sina i kćerku.

Dobitnik je nagrade ‘Dositej Obradović’ za 2015. godinu., a tom prilikom Ljubivoje Ršumović izgovorio je možda i najlepšu besedu o Raši.

Raša Popov o knjizi priča "Mokrinski patuljci": Spasioci iz kupusa

Dobitnici ovogodišnje nagrade "Gordana Brajović" za najbolju knjigu za decu, koju dodeljuju "Večernje novosti". Nadolazećim vandalizmom približavamo se savremenoj urbanoj džungli

REČ čarobnjak tako prirodno stoji uz ime (i izgled!) Raše Popova (79), pesnika, pripovedača, novinara, glumca, lektora za srpski jezik, poliglote... Čoveka koji je obišao pola sveta, a svojim knjigama "zaludeo" hiljade i hiljade mališana. Za najnoviju zbirku priča "Mokrinski patuljci", u izdanju "Pčelice", dobio je nagradu "Gordana Brajović". Ovo prestižno priznanje, koje dodeljuju "Večernje novosti" za najbolju knjigu za decu, podelio je na ravne časti sa kolegom Todetom Nikoletićem.
Koje najsnažnije i najprijatnije uspomene nosite iz rodnog Mokrina kome se često vraćate u knjigama, pa i u ovoj nagrađenoj?

- Sećam se kokodakanja živine, blebetanja ćurana, neverovatnog kreketanja žaba koja sada kao da izumiru i, naravno, opčinjavajućeg laveža pasa koji se noću čuje kao da dolazi iz svemira. Ne zaboravljam svoje rane odlaske u goste kod svog brata od tetke Radovana Čeleketića. Za decu su imali mali dečji stočić za kojim smo ručavali Radovan i ja, jedan prema drugom, zavaljeni u klupe spojene sa tim stolom. Imao sam dvojicu starije braće koji su me učili geografiju Mokrina, obilazili smo leti sve bare. Nekinu, Dolju, pa baru kod šinternice i na Dudari i u svima se kupali. A kao čudo od pre 75 godina - Mokrin je imao bazen kod Baba Tete u koji je podzemnim cevima stizala vruća voda iz Velikog mlina. Selo je prirodnije od grada, svima koje sretneš morao si i smeo si da kažeš "ljubimruke".

* Šta ste naučili od roditelja, a šta od svoje dece i unučića?

- Od oca sam naučio da volim istoriju i knjige. Čitao nam je o istoriji Mokrina i Banata. Poklanjao nam zlatne knjige Gece Kona, a vrhunac je bio kad nam je između mnogih vojnih vežbi pred sam rat kupio knjige bajki. Uveče nam je naglas čitao najlepše bajke sveta. Ja sam, njemu hvala, dosad izdao "Bajke za 21. vek" i "Opasne bajke". Od mame sam naučio da pripovedam. Za nju još kažu: "Vaša mama je zanimljivo pripovedala"! U "Mokrinskim patuljcima" su njene tragične priče iz detinjstva s maćehom, o pobesnelom nerastu, o požaru na Božić, o ruskim zarobljenicima i crnačkom korpusu u Mokrinu kod Francuza 1919. Od unučića sam naučio kako biti omiljen kod drugarica i drugova, od Jove nisam naučio kako se konstruišu lego mašine, od Mare kako se slika kao Gogen, a od Maše kako se pišu divne pesme, naročito o okeanu. Deda ne može da ih dostigne. Naravno. Star je.

* "Nemojte na prevaru da se probijate kroz život", poručuje mališanima junak vaše nagrađene knjige. Verujete li u moć takvih plemenitih pouka?

- Verujem. Iako postoje beskrupulozni ljudi, u svakom čoveku postoji savest. Ovih dana sam razgovarao sa svojim omiljenim esejistom Belom Durancijem. Kao đak naučnik ovaj umni Subotičanin pitao je svog rođaka biskupa: "A što ste vi spalili Đordana Bruna?" A stari duhovnik mu odgovori: "Sad ćeš me pitati i da l’ ima Boga?" Bela baš to zaustio. Starina mu na to veli: "Dokle god ti pocrveniš kad učiniš nešto neprilično, Bog postoji, i to u teb
Kako objašnjavate zabrinjavajuće nasilje u školama poslednjih godina?

-Nažalost, svedok sam uz unuke da je u njihovo vreme u škole postavljen stalno dežurni policajac u civilu. Kad sam to prvi put video, uhvatila me je panika od nadolazećeg varvarstva. Približavamo se savremenoj urbanoj džungli. Setimo se američkog filma "Džungla na asfaltu!" To je povest o gradu takozvanih modernih vremena. Englezi su na Hejselu otkrili Evropi navijače-ubice. Onde se demoliraju radnje na putu ka stanici, čitave stanice metroa stradale su od "vandalizma". Vandali su razorili Rim, stožer civilizacije kroz vekove!


DAR SA UNUKOM

*Dugo ste bili novinar. Šta je bio povod da se okrenete književnosti za decu?

-Svom sinu Bojanu, svešteniku u Moskvi, ispričao sam bar hiljadu bajki pred spavanje, a ćerki Dijani, posle sedam godina, još hiljadu. Samo sam jednu zapisao. A kad mi se rodila unuka Maša, odjednom sam dobio odnekud čudom dar da pevam i pišem za decu. Za nju sam napisao svoju prvu knjigu za decu, "Žabac koji ne zna da ćuti." Izašla je 1987. Taj žabac sam ja, ali i Zmaj Jovin žabac koji nema sl

ost za decu
Ovcarsko kablarska bajka
Ovčarsko-kablarska bajka
Autor: Raša Popov

Ilustrator: Mladen Anđelković

Format: A5

Broj strana: 136

Povez: Tvrd

Opis knjige:
Najnoviji roman Raše Popova, donosi snažnu priču o ljubavi, socijalnoj nepravdi i borbi protiv nje, smeštenu u istorijsko-mitološki prostor srpskog srednjovekovlja i Ovčarsko-kablarske klisure. Neprevaziđeni autor predela mašte, čarobnjak srpske književnosti za decu ovim ostvarenjem arhetipske motive i realne istorijske okolnosti obogaćuje mitološkim bićima i magijskim radnjama kao simbolima pozitivne i negativne strane našeg postojanja.

Knjiga je dobitnik nagrade „Dušan Radović“ Novosadskog salona knjige i grafike.

Knjiga je dobitnik druge nagrade Dositejevo pero u kategoriji knjiga za stariji uzrast.

Čika Raša je rođen na današnji dan 1933, a napustio nas je u aprilu prošle godine. I i dalje mi je neobično kad shvatim da ga nema, pošto za neke ljude jednostavno imate osećaj da su večni. Blag i zabavan, uvek pomalo luckast i ekscentričan, otkačeni pronalazač koji je imao dovoljno ljubavi za svu decu ovog sveta, čak i za onu koja su ga jednom prilikom okrutno napala u holu zgrade, želeći da ga opljačkaju.

Novinaru Blica koji je sa Rašom Popovim radio intervju jednom prilikom, ispričao je:

"Čovečanstvo je dete nasilja, ljudski rod rađa nasilje. Pogledajte samo spoljnopolitičku rubriku novina i sve će vam biti jasno. Kad sam svoju drugu knjigu bajki nazvao 'Opasne bajke', pitali su me zašto opasne? U teoriji bajki ima dva gledišta. Jedno stoji na stanovištu da je život surov i opasan i da su bajke od pamtiveka surove i opasne. Takva je Bajka o Crvenkapi, o Pepeljugi... i pristalice ove teorije kažu da treba pripremati decu za surovi i opasni svet.

A ima druga struja koja kaže kako su opasne bajke plod surovog kapitalističkog umovanja. Ipak, mislim da većina ljudi čezne za dobrotom i uvek bih deci savetovao da se okreću dobroti, a zameram vaspitačima koji su nepravedni prema deci i pozivam ih da budu prema njima bolji i dobroćudniji. Zato ja deci opraštam, jedino ne mogu da oprostim odraslim ljudima koji dobiju malu decu, a onda od njih naprave monstrume.

Deci bih poručio da se bore za svoju sreću i da će sreću ostvariti ako se bore za sreću drugih. Ako krenu prema drugima agresivno i neprijateljski, svet će im se vratiti u neprijateljskom stroju i počeće da ih goni. Lov na sreću je putem dobrote.“

Bašp u tom tonu je i jedna od njegovih najmudrijih misli, ako ne i najmudrija i treba je se prisetiti ne samo na današnji dan, već i mnogo češće, a glasi:

"Patuljak koji se popne na planinu i dalje ostaje patuljak".