Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Knjizevne analize,osvrti,crtice

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Ned 1 Apr - 14:25


Dejvid Sid, Red u entropiji Tomasa Pinčona

Među svim kratkim pričama Tomasa Pinčona „Entropija“ je privukla najveću pažnju kritike. Toni Tener karakteriše je kao „njegovu prvu značajnu kratku priču“, a i drugi kritičari odali su priznanje njenoj prefinjenoj strukturi.1 Ako imamo u vidu naredna Pinčonova dela, ono što pobuđuje pažnju u ovoj priči jeste primena modernog naučnog koncepta na prozu. Kao što En Mengl tvrdi, entropijom se u velikoj meri bavi i Objava broja 49. 2 Ipak, ova priča nije značajna samo kao rana obrada kasnije teme u Pinčonovoj prozi; ona sama po sebi predstavlja dramatizaciju koncepta entropije i načina na koji on može biti primenjen na ljudsko ponašanje.


Priča se odigrava u jednoj stambenoj zgradi u Vašingtonu, u februaru 1957. godine. U jednom stanu (nižem od dva u kojima se radnja odvija) zabava koju priređuje Ćufta Maligen je pred novim zamahom. Ljudi su opruženi po stanu u različitim fazama pijanstva, a kvartet džez muzičara sedi u dnevnoj sobi i sluša ploče. Veoma rano u toku priče, čovek po imenu Sol ulazi preko požarnih stepenica u Maligenov stan i objašnjava kako se upravo posvađao sa svojom ženom Miriam. Zatim ulaze drugi ljudi – tri studentkinje i pet pripadnika američke mornarice. Dok pijanstvo i buka rastu, izbija tuča i zabava preti da se pretvori u haos. Nakon određenog razmatranja, Maligen odlučuje da smiri sve i ponovo uspostavi red. To i čini. Radnja u „Entropiji“ zbiva se naizmenično na Maligenovoj zabavi i u stanu iznad, gde Kalisto i njegova partnerka Obad pokušavaju da izleče bolesnu pticu. Taj stan je svojevrsna staklena bašta, potpuno samostalan ekološki sistem. Kalisto je, poput Henrija Adamsa, opsednut iscrpljivanjem energije i on diktira svoje memoare – možda budućem naraštaju, mada verovatnije kao vežbu solipsizma. Ptica umire, a Obad, odustavši od ekološke ravnoteže koju su gradili proteklih sedam godina, odlazi do prozora i razbija ga. Priča se završava dok njih dvoje čekaju da se unutrašnja i spoljašnja temperatura izjednače i padne noć.

Naravno, ovaj kratak pregled radnje ne objašnjava njenu vezu sa naslovom, a kako bismo je razumeli moramo uzeti u razmatranje različite definicije „entropije“ kakve nude standardni moderni rečnici. Vebsterov treći novi internacionalni rečnik definiše ovaj koncept na sledeće načine:

1. [U termodinamici] Veličina koja je mera količine energije sistema koji nije sposoban da izvrši rad...
2. [U statističkoj mehanici] Faktor veličine koja je funkcija fizičkog stanja mehaničkog sistema...
3. [U teoriji komunikacije] Mera efikasnosti nekog sistema (u vidu koda ili jezika) u prenošenju informacija...
4. Konačno stanje dostignuto degradacijom materije i energije u univerzumu: stanje inertne uniformnosti sastavnih elemenata; odsustvo forme, obrasca, hijerarhije, diferencijacije...3

Za Pinčonovu priču od najmanje je važnosti drugo značenje, budući da je na njega samo jednom letimično bačen pogled u Kalistovom diktatu. Ako uzmemo u obzir superpozicionirane nivoe radnje počev od Kalistovog staklenika, preko Maligenove zabave i na kraju Solovog stana ispod, jasno je da stanovi čine šematske analogije sa redom četvrtom, prvom i trećom definicijom. Kalistova glavna preokupacija je konačno iscrpljivanje energije, „toplotna smrt“ kosmosa. Maligenove partijaše sve karakteriše apatija i inertnost, te ironično predstavljaju primer energije nesposobne za rad. Na kraju, Sol sa svojom ženom raspravlja o teoriji komunikacije i razgovara sa Maligenom (bez naročitog zaključka) o velikom udelu čiste „buke“ koja čini ljudski govor. Napolju, van ove stambene zgrade su ulica i vremenske prilike, koji su, implicitno, takođe izvan ove višestepene metafore. Toni Tener daje sledeće tumačenje zgrade:

Kuća... je neka vrsta paradigme moderne svesti; donji deo preplavljen je bukom modernih
razonoda i oseća slabosti značajne komunikacije, dok gornji deo teži da ostane na nivou muzike,
ipak naslućujući da u sav taj napor, koji je poput sna, prodire život. Život u tom kontekstu nije
samo zabava u stanu ispod, već i vremenske prilike.4

Ovo zasigurno objašnjava veliki kontrast između Kalistovog staklenika i Maligenove zabave. Prvi je snolik i zatvoren u sebe, drugi je zemaljski i otvoren za pridošlice. Ali, Tener pravi procene koje priča ipak ne priziva. Kalistov svet jeste poput sna, ali ga Pinčon ne ironizuje suprotstavljajući mu spoljni „život“. On je takođe deo života, života uma, a i ako jeste nedovoljno otporan na spoljne pritiske, to važi jednako i za Maligenovu žurku. Pinčon ne postavlja razliku između „života“ i „ne-života“: on dramatizuje različita značenja centralnog koncepta i istražuje njihove uzajamne veze.

Već sada trebalo bi da nam postaje jasno da Pinčon ne koristi reč „entropija“ neprecizno. U gorepomenutoj studiji o američkoj modernoj prozi, Tener smatra ovaj koncept toliko
značajnim da mu posvećuje čitavo poglavlje i ističe da je postao veoma pomodan termin, koji se površno koristi kako bi označio propadanje.5 Pinčon je kao student na Univerzitetu Kornel pohađao kurseve iz fizike, što sigurno objašnjava tačnost naučnih referenci u ovoj priči. Pa ipak, mada je osnovni koncept teško obuhvatiti, Pinčonova priča zahteva malo više tehničkog znanja od onog koje nude definicije u rečnicima.

Epigraf priče preuzet iz Rakove obratnice Henrija Milera već nas uvodi u jedno područje metafore. Odlomak proriče da neće biti promene vremena i najavljuje, u sumornom fatalizmu, osuđeničku sliku čovekove budućnosti: „Mi moramo uhvatiti korak, korak u gustoj koloni ka zatvoru smrti.“6 Odmah nam je ponuđena jedna metafora – nepromenljivo vreme kao amblem beznadežnosti. Jukstapozicijom epigrafa i naslova Pinčon nas zatim poziva da proširimo metaforu, posebno u pravcu četvrte definicije „entropije“ iz rečnika. Odlomak zapravo izostavlja dve rečenice koje prethode gore citiranim, naime: „Naši su se heroji poubijali, ili se ubijaju. Heroj, prema tome, nije Vreme, već Bezvremenost.“7 Ove rečenice javljaju se na početku romana i daju uvodnu reč temi – odsustvu promene i namernom naglašavanju negativnih ili izokrenutih vrednosti. Ipak, važno je da prepoznamo da Miler ovde rezimira Borisove stavove. Milerov surogat-pripovedač ne prepušta se apokaliptičnoj sumornosti svog prijatelja i čak ga smatra komično melodramatičnim. Zaista, samo tri rečenice nakon sumiranja Borisovih „proročanstava“ narator kaže: „Ja sam najsrećniji čovek na svetu“, što je veoma vesela izjava za nekoga ko je preokupiran sveopštim propadanjem. Ova razmena između pripovedača i Borisa izaziva dosta humora u Milerovom romanu i Pinčon, odabirom ovog odlomka za epigraf, uvlači nesmotrenog čitaoca u neku vrstu zamke. S jedne strane, metafora sa vremenom čini lako razumljivim apstraktni koncept entropije, dok sa druge, proročanstvima manjka autoriteta čak i u Milerovom romanu. Prema tome, ne bi trebalo brzopleto zaključiti kako Pinčon odobrava ovu metaforu. Pre bi se reklo da on uvodi jednu temu, jednu nit značenja, koje će se latiti u ranoj fazi priče.

Izvan vašingtonske stambene zgrade pada kiša i vreme je vrlo promenljivo. Tipično je za Pinčona da brižljivo beleži vreme koje početkom februara 1957. jeste bilo ćudljivo i praćeno obimnim snežnim padavinama i poplavama.8 Pinčon skreće pažnju na vreme prvenstveno zbog njegovog metaforičkog odjeka. To doba godine je neka vrsta lažnog proleća koje karakterišu nasumične promene vremena i opšte osećanje depresije – barem je tako sa gostima Maligenove zabave. Oni su, Pinčon navodi, „neizbežno i nepopravljivo romantični“.
I nastavlja:

A kao što svaki pravi romantičar to dobro zna, duša (spiritus, ruach, pneuma), u biti, nije
ništa drugo do vazduh; potpuno je prirodno da ova izopačenost u atmosferi treba da bude rekapituliran od strane onih koji je udišu. Tako da osim javnih komponenata – praznika, turističkih
atrakcija – postoje privatna meandriranja, povezana sa klimom, kao da je ovaj kratak vremenski
period stretto prolaz u fugu te godine: nasumično vreme, besciljne ljubavi, nepredviđene obaveze:
meseci koje bi čovek mogao lako provesti u fugi, jer za veliko čudo, kasnije, vetrovi, kiše, strasti
februara i marta se u tom gradu ne pamte, kao da ih nikada nije ni bilo. (92–93)

Prva rečenica, kojom se očigledno implicira da narator nije romantičar, udaljava čitaoca od teksta dovoljno da ovaj prepozna da je posredi preispitivanje poretka. Za argumentom o povezanosti duše i vremenskih prilika sledi lažna logika zasnovana na etimologiji i svakako ukazuje na pasivnost onih koji veruju u ovu vezu. Oni jednostavno „rekapituliraju“ vreme i predaju se slučajnim meandriranjima i nasumičnim promenama. U dugačkoj narednoj rečenici Pinčon skreće sa muzičke metafore ka psihološkom značenju „fuge“, kao periodu naizgled racionalnog ponašanja koje prati amnezija.9 Na početku odlomka izgledalo je kao da nam se nudi određeno načelo, ali zatim, stvaranjem odmaknutosti kod čitalaca promenom osnovne metafore i ukazivanjem na pasivnost ljudi o kojima je reč, Pinčon ironično umanjuje značaj čak i sopstvene priče. Ako događaji zavise od promene vremena i amnezije, onda je i njihov reprezentativni ili psihološki status doveden u pitanje. Onda su oni, prosto, lokalne „izopačenosti“.

Nasuprot stanovištu o očigledno nasumičnoj promeni Pinčon postavlja Kalistovo viđenje vremena. I Kalisto primećuje njegovu promenljivost, ali je daleko više obuzet konačnim opštim iscrpljivanjem energije, toplotnom smrću univerzuma koju su predvideli neki kosmolozi sledeći Klausijusovu teoremu koja kaže da entropija teži maksimumu. Kalisto, prema tome, ne pridaje značaj prozaičnim detaljima kao što su kiša ili sneg; njega mnogo više uznemirava činjenica da je napolju već tri dana temperatura konstantno 37°F. Poput Milerovog Borisa, on podozreva „da su u pitanju predskazanja apokalipse“ (94). Kada diktira svoje memoare, Kalisto kombinuje reči kao što su „vizija“ ili „prorok“ sa naučnim podacima, što sugeriše da smešta svoju građu u nenaučni, kvazireligiozni obrazac. U stvari, uprkos svim razlikama između njegove opsesije krajem i verzije patetične obmane partijaša, oba gledišta bi se slobodno mogla nazvati „romantičnim“. Tri puta u toku priče Kalisto traži od Obad da proveri spoljašnju temperaturu, čime pravi paralelu sa sličnom radnjom u jednom ranijem modernističkom delu – Beketovom Kraju partije (1958). Na početku predstave Ham šalje Klova do prozora:

HAM (pokaže prema prozoru, desno): Jesi li pogledao?
KLOV: Jesam.
HAM: Pa?
KLOV: Ništa. Ništica.
HAM: Trebalo bi da padne kiša.
KLOV: Neće da padne kiša.10

Odnos Hama i Klova, kao i njihov koncizni idiom u dijalogu paralelni su sa onim između
Kalista i Obad. Poput Kalista, i Ham vodi duge monologe, a najduži se gubi u tišini na kraju
predstave. U Pinčonovoj priči, međutim, pada kiša, što čini značajnu razliku. Kalisto, izuzev ne naročito značajne činjenice da je temperatura nepromenjena već tri dana, ima samo teorijske razloge za svoju sumornost. U Beketovoj drami, sumornost na sceni ublažena je dijalozima čiji humor doslovno popunjava vreme pre konačnog kraja. Oba dela sadrže preapokaliptičke elemente, ali su kod Pinčona oni povereni uglavnom Kalistu. Pinčon, dakle još jednom upućuje na značaj vremenskih prilika, ali se ne priklanja nijednom stavu.

Pinčonova uzdržanost u vezi sa Kalistom javlja se veoma jasno u opisu njegovog stana, naročito u ovim rečenicama:

Pomešani sa zvucima kiše pristigoše prvi, probni, mrzovoljni, jutarnji glasovi drugih ptica,
skrivenih u filodendronima i malim palmama: krpice skerletne, žute i plave boje provučenih kroz
rusoovsku fantaziju, tu džunglu u staklenoj bašti na čiju je izgradnju utrošio sedam godina. Bila
je to hermetički zatvorena, sićušna teritorija pravilnosti u gradskom haosu, kojoj su bili strani
vremenski hirovi, nacionalna politika, ili bilo kakav građanski nered. (93)


Poređenje sa slikom Anrija Rusoa gotovo i nije bilo potrebno kako bi se pokazalo da je ovaj prizor maltene artefakt, groteskno izmeštena džungla koja možda poseduje svoj unutrašnji balans, ali je zapravo stilizovana isto koliko i Rusoova dela. Naglasak na odbrambenosti, gde je spoljašnji metež kao nekakva agresivna sila, nosi u sebi ironiju. Jer, Kalistova staklena bašta možda jeste hermetički zatvorena, ali ona je u sebe zarobila i njega i Obad. Drugim rečima, bašta je egzotični zatvor. Zatim, Kalisto je rešen da isključi sve haotične elemente, ali postoji jedan oblik energije koji ne uspeva da kontroliše – zvuk. Buka koju stvara kiša prodire iz spoljašnjosti, a muzika iz stana ispod. Čini se, dakle, kako Pinčon žuri da nam, čim ugledamo stan, ukaže na uzaludnost Kalistovog poduhvata. Ako je tako, poslednji Obadin gest – razbijanje prozora, nagoveštava nam se od samog početka.

Krhkost Kalistove staklene bašte Pinčon čini vidljivom i dok predočava uznemirenost Obade povodom spoljašnje buke. Takvo „propuštanje“ predstavlja otvorenu pretnju njihovom poimanju reda:

Arhitektonskoj čistoti njenog sveta neprestano su pretili takvi nagoveštaji anarhije: praznine i
izbočine i krive linije, i pomeranje ili naginjanje ravni kojima je ona morala bez prekida da se prilagođava da se čitava ta struktura ne bi razmrskala u darmar apstraktnih i besmislenih signala. (98)

Epitet „arhitektonski“ („architectonic“ – Prim. prev.) lukavo je odabran, s obzirom na to da se podjednako može odnositi i na arhitektu i arhitekturu. Na ovaj način Pinčon izbegava da razdvoji „strukturu“ od Obad i implicitno, od Kalista. Obad u stvari personifikuje poredak koji nastoji da očuva. Njegovo očuvanje ogleda se u fizičkim gestovima i uznemirenosti. Ona mora da „prilagođava“, ali šta – sebe ili strukturu? Zapravo, Kalisto i Obad su melodramatičari forme. Oni razmišljaju u vidu snažno suprotstavljenih krajnosti (anarhija nasuprot redu) i, iako Kalisto tobože iščekuje iscrpljivanje energije (koje i ne bi bilo toliko dramatično), njega i Obad daleko više uznemirava odsudni trenutak u kome bi u njihovoj staklenoj bašti mogao nastati haos. To bi, sa njihovog stanovišta, bila istinska kataklizma.

Kada Kalisto počne da diktira svoje memoare, postaje jasno da je on parodija Henrija Adamsa, tačnije autora Obrazovanja. Kalisto živi u Vašingtonu, kao i Adams u vreme pisanja knjige. Obojica govore o sebi u trećem licu; obojica pokušavaju da artikulišu kulturne implikacije modernih naučnih teorija; obojica su veoma impresionirani Vilardom Gibzom, koji je, prema Adamsu, bio „jedan od najvećih Amerikanaca, sudeći po njegovom položaju u nauci“.11 Što zbog različitih biografskih, što zbog razloga temperamenta, Adams zauzima pasivan stav (otud i upotreba trećeg lica) te neprekidno ismeva sopstvenu neuspešnost. Za Pinčonovu priču ključno poglavlje Obrazovanja je „Devica i Dinamo“, u kojem se sučeljavaju dva osnovna simbola kod Adamsa. Njegov estetički idealizam, na koji Pinčon ironično aludira u Kalistovom imenu (tj. „najlepši“) uzmiče pred modernim oličenjima sile. U pokušajima da napravi poređenje modernog naučnog pojma sile sa religijom, Adams ima osećaj da luta po lavirintima. Njegov karakteristični odgovor je da čin pisanja prepusti sam sebi:

U takvom lavirintu, štap je sila maltene značajnija od nogu, olovka gotovo da postaje pas –
vodič, koji ga čuva od stranputica. Olovka radi sama od sebe, i deluje kao ruka koja modeluje
materijal iznova i iznova, sve do oblika koji mu najviše odgovara. Oblik nikada nije proizvoljan,
već je neka vrsta izrastajuće kristalizacije, kao što svaki umetnik i suviše dobro zna...12


Adams odvraća čitaoca od početnog impulsa ka krajnjem razumevanju i dramatizuje automatizam pisanja. Različite analogije sa pisanjem kriju – mada samo delimično – Adamsovu tendenciju ka samosažaljevanju. U poslednjim poglavljima Obrazovanja on konstantno govori o sebi kao ostarelom i nemoćnom, a nagoveštaj istovetne melanholije nalazimo i u Kalistovom viđenju svog stanja kao „tužne umiruće jeseni srednjeg doba“ (98). Adam sebe naziva „novim Teufelsdröckh-om“ kako bi pojasnio svoje osećanje zbunjenosti.13 Neizvesnost koja parališe Adamsa zapravo je strah od mogućeg upliva „nasumičnog faktora“ koji su uvele Gibzove i Bolcmanove jednačine. Nasumičnost je matematički ekvivalent haosu, koji užasava Kalista. Ovde moramo istaći još jednu važnu paralelu sa Adamsom. Boreći se da razume kinetičku teoriju gasova, on dolazi do jasnog zaključka: „Haos je bio zakon prirode; Red je bio san čoveka.“14 Adams je nosio svoj pesimizam sa takvom otmenošću da tvrdnjama poput ove nikada nije dozvolio da izazovu puni emocionalni efekat. Bez obzira na to, kontrast između reda i haosa, sna i prirode, paralelan je Kalistovim polaritetima, posebno onom između njegove staklene bašte i spoljašnjeg vremena.

Kalistova možda najvažnija izjava u diktatu tiče se viđenja entropije kao metafore određenih
društvenih fenomena koje je uočio. Jedan od primera za to je porast uniformnosti u američkom konzumerizmu:

Ukratko, zatekao je sebe kako iznova formuliše Gibzovo predskazanje putem društvenih termina,
i vizualizira toplotnu smrt svoje kulture u kojoj se ideje, poput toplotne energije, više neće
prenositi s obzirom da će svaka tačka u njoj, u krajnjoj liniji, raspolagati istom količinom energije;
u skladu s tim prestaće i intelektualno kretanje. (99)


Ironija nakratko skreće sa Kalista na američko društvo i u velikoj meri je u skladu sa pažljivo oblikovanom građom ove priče, čije najbolje primere konzumerizma koji je na udaru nalazimo na Maligenovoj žurci – u bocama pića, hajfaj opremi i frižideru. Čak i u svojoj fasciniranosti entropijom, Kalisto ide Adamsovim stopama. U „Pismu američkim nastavnicima istorije“ (1910), Adams razvija implikacije Klausijusovih pretpostavki i spekuliše da, iako istoričari ne poznaju fiziku

...ne mogu a da se ne zapitaju da li bi Ostvaldov pravac razmišljanja rezultirao podvrgavanjem
psihičke i fizičko-hemijske energije prirodnoj i očiglednoj analogiji toplote, i širenjem zakona entropije nad svim. 15


Njegov argument se, kao i Kalistov, zasniva na analogiji, i on je u godinu dana starijem eseju „Pravilo faze primenjeno na istoriju“ na sličan način predviđao krajnju tačku do koje će ljudske misli dosegnuti.16

Kako bismo precizno utvrdili kakav je Pinčonov stav prema Kalistu i Adamsu, biće nam od koristi da se u ovom trenutku okrenemo jednom intermedijarnom tekstu – Ljudska upotreba ljudskih bića (1950), Norberta Vinera. Viner radi manje-više ono što i Adams i Kalisto pokušavaju: da dovedu u međusobnu vezu različita područja moderne američke kulture. On je, međutim, u velikoj prednosti u odnosu na njih, budući da je prvenstveno naučnik i matematičar. Tako, kada razmatra ideju o toplotnoj smrti, Viner opominje: „neophodno je da dobro razdvojimo ove kosmičke vrednosti od bilo kakvog ljudskog sistema vrednovanja“.17 Upravo to je greška koju pravi Adams u Obrazovanju i esejima iz 1909–10, a koju ponavlja i Kalisto. Korišćenje metafora i analogija navodi ovu dvojicu da naprečac zaključuju na osnovu rđavo sažetih naučnih teorija, što ima za ishod ne sasvim neprijatno osećanje pesimizma i inercije.

Imajući u vidu naučne aluzije u Objavi broja 49 i intelektualno polje Duge gravitacije, možemo sa sigurnošću pretpostaviti da je Kalistov poduhvat blizak Pinčonu. Međutim, sudeći po različitim načinima na koje se ograđuje od privrženosti Kalistovim stavovima, Pinčon je ipak prihvatio i Vinerov oprez. Kao prvo, Kalistova tačka gledišta je samo jedna od nekoliko njih u okviru priče. Drugo, priča je suviše humorističnog tona da bi mogla podržavati njegovu apokaliptičnu sumornost. Treće, Pinčonova upotreba muzičkih aluzija i oblika, kojima ćemo se kasnije baviti, ukazuje na distanciranje od Kalista. Osim toga, u priči ima toliko ironije koja ukazuje da, na neki način, Kalisto pre otelovljuje entropiju nego što je ispituje. Njegov diktat se završava glagolom „prestati“, ali je samo zaustavljen, ne i zaključen. Njegov diktat je neka vrsta monologa, poput razmišljanja naglas. Nakon što je diktat stao, mi pratimo trag njegovih misli koje su u potrazi za „podudarnostima“ i on, pretresajući književnost kako bi pronašao paralele, iznova sledi Adamsa. On beleži De Sada (možda zbog libertinizma), poslednju scenu u Foknerovom Svetilištu, u kojoj iscrpljena i apatična Templ Drejk u Luksemburškom parku sluša muziku sa svojim ocem, i Noćnu šumu Džune Barns, opet možda zbog prikazivanja moralnog i fizičkog propadanja. Propadanje je, po svemu sudeći, tema koja povezuje ova dela. Kalisto još posebnu pažnju pridaje Priči o vojniku (1918) Stravinskog, čija tango sekcija izražava istu međuratnu iscrpljenost:

I koliko je muzičara preostalo nakon Pašendela, nakon Marne? U ovom slučaju, to je došlo do
sedam: violina, kontrabas. Klarinet, fagot. Kornet, trombon. Timpani. Skoro kao da se neka sićušna
trupa skakača na klupu namerila da prenese istu informaciju kao i filharmonijski orkestar.18 (103)

Pažljivo organizovane rečenice njegovog diktata sada počinju da ustupaju mesto pitanjima i fragmentiranim frazama; kao da što Kalisto više traga za smislom, to mu on više izmiče. Ova nesigurnost raste uporedo sa njegovim neuspešnim pokušajima da oživi duh Francuske pre Drugog svetskog rata, a njegove reči u potpunosti nestaju kada ptica koju je čuvao konačno umre: „’Šta se dogodilo? Da li je toplotni transfer prestao da radi? Zar više nema...’ Nije završio“ (107). Verbalna komunikacija može se smatrati vrstom transfera (v. 3. definiciju „entropije“), te kako Kalistova nesigurnost raste, to on postaje sve rasplinutiji i nepovezaniji. Bilo kao sredstvo samoispitivanja ili kao sredstvo komunikacije sa Obad, njegove reči postale su beskorisne. Sa smrću ptice on, poput Beketovog Hama, nestaje u tišini.

Priča o vojniku Stravinskog relativno je nepoznato delo za odabir i sadrži brojne elemente koji se tiču priče, a koji nisu iskazani u Kalistovim razmišljanjima. Gore navedeni odlomak ukazuje na to da Kalisto vidi Prvi svetski rat kao kulturnu prekretnicu. Delo Stravinskog za njega je oličenje opšteg osećanja iscrpljenosti, ali je to osećanje i podstaknuto umetničkim delima. Iako sam sebe tapše po ramenu jer je bio „dovoljno jak da ne odluta u dražesnu dekadenciju mlitavog fatalizma“ (98), Kalisto izgleda ipak pati od izlizanog pesimizma, veštačke sumornosti koja je bez ikakvog uporišta u njegovom iskustvu. Uprkos dubokom ličnom značaju koji je Priča o vojniku imala za Stravinskog, ona kod Kalista zauzima mesto uz ostala pesimistična dela.19 Priča o vojniku bila je revolucionarno delo jer se oslobodila klavira i smanjila broj izvođača na minimum. Ako tome dodamo i uticaj džeza, postaju nam vidljive paralele sa kasnijom diskusijom o Džeriju Maligenu. U tematskom smislu, ove dve muzičke aluzije približavaju zabavu i Kalistove memoare.

Poslednja važna stvar u vezi sa Pričom tiče se Obad. Kalisto se priseća tanga konkretno, kao kulturološki značajnog, a plesa uopšte, zbog njegovih ponavljanih automatskih pokreta. Više je vrsta plesnih tempa u Priči o vojniku, tačnije: tango, valcer i regtajm. Kada se Obad kreće po stanu, njeni pokreti su stilizovani i baletski, kao da učestvuje u nekakvom plesu. Ona potom opisuje vođenje ljubavi na sledeći način:

Čak i u kratkim periodima kada su ona i Kalisto vodili ljubav, lebdenje nad čvorovima napetih nerava u nasumičnom dvohvatnom sviranju predstavljalo je jednu raspevanu strunu njene odlučnosti. (98)

Naravno da ova metafora izražava napetost. Ali dvohvatno sviranje violine bila je jedna od značajnih karakteristika Priče o vojniku. U jednoj sceni (II.5) vojnik ulazi u sobu u kojoj princeza spava. On je budi i udvara joj se sviranjem na violini.20 Prema tome, Kalisto i Obad nesvesno delimično imitiraju radnju kojom ponavljaju Priču o vojniku i koja još jednom pokazuje zbog čega je Kalisto tako „bespomoćan u svojoj prošlosti“ (107).

Odabirom muzičkih dela koja sadrže brojne tadašnje aktuelne plesne ritmove ukazuje se na preokupiranost izgubljenom generacijom. Kalisto je, kao i Skot Ficdžerald, pohađao Prinston; i on je pokušao da vrati vreme odlaskom u Francusku nakon rata, ponevši sa sobom roman Henrija Milera umesto Bedekera (čuveni štampani turistički vodič o Parizu – Prim. prev.).21 Ne uspeva, međutim, da povrati prošlost, a mi ovde uočavamo još jednu njegovu dodirnu tačku sa ostalim likovima u „Entropiji“. Drugi pasus priče daje nam sledeći opis:

Bio je početak februara ’57, i u to vreme bilo je mnogo američkih emigranata po Vašingtonu, Kolumbija, koji su pričali, kadgod te sretnu, o tome kako će oni jednog dana stvarno otići preko u Evropu, ali u ovom trenutku izgledalo je da svi oni rade za vladu. Svi su u tome videli suptilnu ironiju. Oni su ponekad, na primer, organizovali poliglotske žurke na kojima je svaki pridošlica bio ignorisan ukoliko nije bio u stanju da vodi simultanu konverzaciju na bar tri ili četiri jezika.
Nedeljama su bez prekida opsedali jermenske delikatesne radnje, pa bi te onda pozivali na bulghour i jagnjetinu u sićušne kujne čiji su zidovi bili prekriveni plakatima za borbe s bikovima. Održavali su veze sa napaljenim ribama iz Andaluzije ili Južne Francuske koje su studirale ekonomiju u Džordžtaunu. Njihova rezidencija bio je studentski Rathskeller na Aveniji Viskonsin pod nazivom Stari Hajdelberg, a kad bi došlo proleće morali su da se zadovolje trešnjevim cvetovima umesto limetinih, ali, na svoj letargičan način, njihov život omogućavao im je, kako su oni to govorili, dobro zezanje. (92)

Podjednako u neskladu sa vašingtonskim kontekstom koliko i Kalistov staklenik, ovde su premešteni određeni evropski elementi. Aluzije promišljeno prizivaju sećanje na izgubljenu generaciju, ali svode predstavu o „Evropi“ na pomodni kosmopolitski stil, na pitanje egzotičnih jela i zidnih postera. Glavna ironija izrasta iz protivrečnosti između navodnih namera (o odlasku u Evropu zauvek) i stvarnog stanja, naročito njihovog rada za vladu. Epigraf iz Milera, koji počinje svoju priču iz vile Borgeze, već je podsetio čitaoce da su najvažniji pripadnici izgubljene generacije zaista i otišli u Evropu. Kako odlomak odmiče, raste i Pinčonov podsmeh i završava se otvorenim ruganjem pomodnoj potrazi za „dobrim zezanjem“. Peter Bišof rekao je o ovom pasusu:

Durch die Parodierung einer bekannten literatischen Tradition deutet Pynchon an, dass die
Beat-Bewegung in Gegensatz zur Lost Generation lediglich eine Modeerscheinung der popular
culture ist.22 (Parodiranjem dobro poznate literarne tradicije, Pinčon sugeriše da je beat generacija,
za razliku od izgubljene generacije, samo hir popularne kulture. – Prim. prev.)

On je sasvim sigurno u pravu kada kaže da je razlika između ta dva perioda u redukciji, gledano iz perspektive sadašnjice, ali opis nudi pastiš, a ne parodiju, budući da su na meti ironije upravo imitatori izgubljene generacije. Bišof je do sada jedini kritičar koji je uočio stereotipnu prirodu likova u priči. Gosti sa Maligenove žurke koriste isti pomodni žargon koji Pinčon ismeva u opisu gore. Kalisto je „romantičan“ u Ficdžeraldovom smislu, a Sol i Miriam parodiraju intelektualce srednje klase koji mašu sloganima poput „zajedništva“.23 Na početku priče, Maligenovi gosti leže uokolo ošamućeni pijanstvom ili jednostavno sede i slušaju muziku. Kako pristiže više gostiju, ili kako se ovi bude, letargija postepeno prelazi u haotično kretanje. Ironijska implikacija besmisla provlači se kroz Pinčonovo predstavljanje ovih scena i najavljuje njegovu satiru o Čitavoj bolesnoj družini u V.

Vilijam M. Plater na zabavu gleda drugačije, kao na pokušaj bekstva od smrti:

Zabava je društveni čin u kome se ljudi okupljaju – jedna od najjednostavnijih manifestacija
erosa. Međutim, pošto se zabava dezintegriše i metež raste, ona je istovremeno i demonstracija
socijalnog ekvivalenta entropije i transformacija ka smrti.24


Kasnije navodi, iznenađujuće s obzirom na ovaj paradoks, da zabava otelovljuje „afirmaciju
života i zajednice“. On zapravo tvrdi da je to gotovo sakramentalan čin u kojem se zbližavaju svi voljni učesnici. Ovakva vrsta moralističkog čitanja moguća je jedino ako se ignoriše ironija upućena na račun učesnika zabave, a Plater čini upravo to. On previđa sarkazam prema njihovoj imitaciji izgubljene generacije i potcenjuje haos i odsustvo komunikacije na žurki. „Smrt“ je previše ozbiljna reč da bi bila upotrebljena ovde i pomalo preterana za ono na šta Pinčon cilja. Partijaši ne pokušavaju očajnički da izbegnu užas. Oni se jednostavno dosađuju, letargični su i površni; njihova osnovna preokupacija je kako da ubiju vreme, i to uz minimalan napor.

Žurka, osim što predstavlja društvenu ironiju, dramatizuje i jedan pravac značenja u „entropiji“, tj. meru količine energije koja je nije sposobna da se preobrati u rad unutar sistema. Toni Tener nazvao je zabavu zatvorenim sistemom, ali ona to zasigurno nije, budući da ljudi neprekidno pristižu.25 Pravi zatvoreni sistem je, barem u nameri ako ne u praksi, Kalistova staklena bašta. Sa porastom kretanja na Maligenovoj žurci raste i nasumičnost. Sâm Maligen se budi i odlazi da napravi sebi piće, što ne može da uradi a da se ne poseče. To se, naravno, događa slučajno, te formira jedan nasumičan detalj. Pokušava da „rasporedi“ goste, ali neuspešno, pošto premešta devojku od lavaboa do tuša, u kome će se ona zamalo udaviti. Dolaze novi gosti i uvećavaju metež, a najhaotičniji su mornari koji uobražavaju da je stan bordel. Pometnja i larma dolaze do vrhunca te bismo mogli reći da se entropija
unutar zabave približila svom maksimumu.

Maligenova reakcija na ovu situaciju je važna i u isto vreme iznenađujuća:

Ćufta je stajao i posmatrao oko sebe, lenjo se češkajući po stomaku. Koliko je on uspeo da proceni situaciju, bilo je moguće uraditi samo dve stvari: a) zaključati se u radnoj sobi i čekati da konačno svi otfuraju, ili b) pokušati umiriti sve ostalo, jednog po jednog; a) je svakako bila atraktivnija alternativa. Ali, onda poče da razmišlja o radnoj sobi. (106)

Suočen sa uporedivom situacijom na kraju „Smrti i milosti u Beču“, Sigel jednostavno odlazi, ostavljajući ostale na milost i nemilost pomahnitalog Odžibva Indijanca.26 I Maligen je u iskušenju da uradi nešto slično. On takođe posmatra ostale; on je takođe lenj. Ipak na kraju odlučuje da uspostavi red, što zatim i ostvari. Pinčon skreće pažnju na njegov izbor, između ostalog i količinom prostora posvećenom Maligenovom trenutku odluke. Radna soba nudi privlačnu alternativu i u suštini ponavlja u malom Kalistovo povlačenje u staklenu baštu. Sama činjenica da Maligen može da odabere da uspostavi red i to i čini suprotstavlja se površnom fatalizmu koji pojam entropije može da izazove.

U ispitivanju odnosa između entropije i opšte kulture, Rudolf Arnhajm je istakao površnu primenu entropije, naročito u umetnosti:

Sasvim je sigurno da se popularna upotreba pojma entropije promenila. Tokom prethodnog
veka služila je za dijagnozu, objašnjenje i osudu zbog degradacije kulture, a sada pruža pozitivno
obrazloženje za „minimalističku“ umetnost i zadovoljstvo u haosu.27

Složenost Pinčonove priče definitivno pokazuje da njega ne zanima minimalistička umetnost, a tok zabave koja je išla ka haosu Maligen preokreće svojim postupcima na kraju. U svakom slučaju, žurka nije ni univerzum niti mikrokosmos i Pinčon još jednom ostaje dosledan naučnoj teoriji. Viner tvrdi da u „neizolovanim delovima izolovanog sistema postoje područja u kojima [...] se može uočiti opadanje entropije“.28 Žurka jeste jedno takvo ostrvo, a njena entropija očigledno jeste smanjena.

Do sada smo razmatrali reprezentacijski značaj Maligenove zabave i Kalistove staklene bašte. Treća oblast značenja u „entropiji“ uvedena je kada se Sol preko požarnih stepenica penje do Maligenovog stana. Džon Simons uočio je da Pinčon ovde parodira biblijsku priču o Pavlovoj poseti Efesu. U Delima apostolskim 20. 9–11 pripoveda se kako je mladić po imenu Evtih (tj. „srećan“) zaspao tokom Pavlove propovedi i pao sa sprata. Pavle ga je zagrlio i time povratio u život. Potom je nastavio sa svojim govorom do svitanja. Simons tvrdi:

Sol je u Pinčonovoj priči ironijska parodija Pavla, i... ne javlja se kao apostol nove hrišćanske religije, već kao predstavnik nove nauke slabljenja i propadanja u dvadesetom veku.29

Sol je parodija Pavla jer je učestvovao u svađi uz međusobne napade sa svojom ženom, a ne u propovedničkoj diskusiji; uspeo je da spasi samo knjigu koju je ova bacila na njega, ne ljudsko biće.

Pre nego što krenemo sa daljom analizom Sola, trebalo bi da uzmemo u obzir šire implikacije teksta o Pavlu. Ta se priča vrti oko kvazičudotvornog čina, Pavlovog oživljujućeg zagrljaja. Kada ih prvi put vidimo, i Maligen i Kalisto spavaju i grle objekte, prvi praznu bocu šampanjca, a drugi bolesnu pticu. Drugim rečima, oni kombinuju elemente Evtiha i parodije na Pavla. Ali, njihovi zagrljaji su upravo suprotni od oživljujućih. Boca šampanjca, očigledno, ne pruža nikakve mogućnosti, ali Kalisto mazi pticu u pokušaju da je povrati u život. Najsumorniji momenat priče nastupa kada ptica naposletku ugine. Simons smatra da je Pinčonova ponavljajuća upotreba broja tri u priči takođe biblijska, budući da izaziva očekivanje vaskrsnuća, ali je ono potom preinačeno u smrt.30 Naravno da vaskrsnuće nudi jednu vrstu završnice, drugu stranu medalje od katastrofe. Ali čitava poenta Pinčonovog ispitivanja entropije je u tome da podrije apokaliptičku sumornost koja proizlazi iz nje.

Sâm Sol ostao je uskraćen za ugled koji uživa njegov biblijski parnjak. On je kao „velika lutka od krpica“ (99) i spoj je profesionalne arogancije i nasilnosti. Sa dozom ponosa govori Maligenu „tresnuo sam je“ i očigledno donosi sa sobom samo reči, a ne Reč. Uprkos tome što tvrdi da je stručnjak za komunikaciju, on, ironično, ne može da razume šta je razbesnelo njegovu ženu. Izgleda da je za njega ljubav kamen spoticanja:

Kad kažeš nekoj ribi: „Ja te volim“, sa dve trećine toga nema nikakvih problema, u pitanju je
zatvoreno kolo. Samo ti i ona. Ali ta ružna petoslovna reč na kraju, to je ono čega treba da se
čuvaš. Dvosmislenost. Suvišnost. Pa čak i irelevantnost. Propuštanje. Sve to je buka, čoveče. Buka
ti sjebe signal, dovodi do dezorganizacije u tom kolu. (100–101)


Biblijska ironija ovde ulazi u senku teorije komunikacije. Pavle je oživeo Evtiha pomoću čina ljubavi, a ta reč za Sola predstavlja ozbiljan problem. Toliko je lukava, toliko ometa njegov „signal“ da postaje jasna opscenost („petoslovna reč“). Poput Kalista i Obad, Sol takođe veruje u red. I on brine o tome kako da isključi bilo kakvu smetnju tehničkoj perfekciji. I još jednom se vraćamo prostoj analogiji – između elektronskog signala i govornog čina. Uprkos svojoj teorijskoj stručnosti, Sol je izgubio u raspravi sa Miriam (o kibernetici). On sâm služi se nepovezanim jezikom punim slenga i tehničkih žargona, a kada Maligen pokušava da kaže nešto, takođe ispoljava veliku količinu „buke“ (u vidu uzrečica, poštapalica i sl.).

Dok se uzvici ove dvojice pojačavaju, entropija u njihovom razgovoru raste sve dok na kraju Sol ne prekine Maligena odsečnim „dođavola s tim“. Naravno, komično je videti jednog teoretičara komunikacije kako upada u klišee i uzvikuje, a na kraju ućutkuje. Ali, ova epizoda nosi ironijske implikacije koje se šire na čitavu priču. U teoriji komunikacije, entropija je mera neefikasnosti signala.31 Prema tome, što je veći šum ili što su govorni činovi manje koherentni, to njihova entropija više raste. Zapravo, među likovima Pinčonove priče nema nijednog koji pokazuje da je u stanju da učestvuje u dijalogu. Kalisto i Obad koriste šture i skraćene izraze, kao da štedljivo čuvaju njihovo značenje. Maligenovi gosti služe se kratkim frazama koje čine interne šale ili žargon („vreme je za travu, čoveče“). Priča o pijanisti koju Krinklz priča devojci je besmislena. Povike mornara možemo nazvati bukom, čak i pogrešnom upotrebom, budući da stan nije, barem u tehničkom smislu, bordel. Osim Maligenove i Solove diskusije koja se pretvara u tišinu, u priči postoji samo još jedan razgovor koji koliko-toliko traje. On se odvija pred kraj, kada Djuk izlaže teoriju o modernom
džezu. Na prvi pogled sasvim racionalna, teorija dovodi do apsurdnih rezultata jer muzičari počinju da sviraju bez zvuka. Prema tome, ironija koju je Pinčon usmerio konkretno ka Solu, narušava još jedan od pokušaja da se uspostavi red i unosi sumnju u kapacitet dijaloga za smislenu komunikaciju.

Tokom priče, Pinčon ispituje tri nivoa značenja u osnovnom konceptu entropije i koristi različite metode ironije kako bi kritikovao implikacije ili primenljivost ova tri nivoa. Prva definicija obezbeđuje oružje za napad na pomodnu letargiju gostiju na žurki. Treća daje Pinčonu priliku da satirizuje dijalog. Četvrta mu omogućava da preispituje Kalistov onemoćali intelektualizam. On je podjednako inertan koliko i gosti sa zabave, a Obad je ta koja donosi odluku i razbija prozor na kraju. Džon Simons je temu priče opisao kao „zamenu univerzalnog reda univerzalnim haosom“, ali to zvuči kao da je „Entropija“ delo kosmičkih razmera.32 Pinčon ni u jednom trenutku ne podržava apokaliptični ton i čak na kraju ostavlja namernu dvosmislenost. Prema Simonsu, Obadin čin na kraju predstavlja gest očaja, ali to je tako samo iz njene perspektive. Jednako ga možemo posmatrati kao gest slobode koji za neposredan rezultat ima oslobađanje nje i Kalista iz staklenika.

Razmatranje priče do sada je bilo fokusirano na relativno tradicionalne tehnike kao što su aluzije, kontrasti, paralelizmi i ironija u pripovedanju. Posvećivanjem priče naučnom konceptu i ispitivanjem različitih značenja Pinčon u stvari pobuđuje čitaoca da obrati pažnju na različite oblike poretka. Zaista, red je možda i osnovna tema ove priče. Nezavisno od neke konkretne satirične namere, narativne tehnike koje smo do sada ispitivali iziskuju inteligentno, nepristrasno, detaljno ispitivanje od strane čitaoca uopšte. Ne čudi, prema tome, što se Pinčonov najekstenzivniji narativni metod ističe, naročito imajući u vidu da je ovde još jedna vrsta umetnosti primenjena na književnost. U pitanju je muzika.

„Entropija“ sadrži veliki broj aluzija na muzičare i muzičke tehnike. Ima tu informacija o pločama, zatim aluzija na Lili Marlen, Saru Von, Don Đovanija (Pinčon citira ariju kako bi ismejao balavljenje Šandora Rodžasa), Krinklzova priča verovatno je neslana šala na račun Dejva Brubeka, a pominju se i Čet Bejker i Mingus, između ostalih. Na jednostavnom verbalnom nivou muzika ispunjava građu priče. Dve muzičke teme ispitane su nešto detaljnije. O Priči o vojniku već smo govorili. Druga je Djukova teorija, proistekla iz Džeri Maligenove „Ljubavi na prodaju“. Ono što fascinira Djuka je Maligenova eksperimentalna tehnika. Maligen je 1952. počeo da vodi kvartet bez klavira, a koji su sačinjavali saksofon, truba, bubanj i bas.33 Odsustvo klavira bila je iznenađujuća karakteristika, a ona je u snažnoj vezi sa Pričom Stravinskog. Obojici je svakako svojstven džez, budući da dela Stravinskog sadrže regtajm sekciju. U Pinčonovoj priči, Djuk tvrdi da je pri improvizaciji potrebno zamišljati korenske akorde. Do ovog trenutka, njegova teorija zvuči verodostojno, ali je on zatim dovodi do krajnjih granica, zaključujući da se, naposletku, mora zamišljati sve. Kada kvartet pokuša da to sprovede u praksi, rezultat je apsurdan prizor beščujnog „performansa“ koji postaje haotičan, jednom jer ispadaju iz ritma, drugi put jer sviraju u različitim tonalitetima! Kao što Kalisto i Obad nesvesno izvode delove Priče o vojniku, kvartet Djuka di Anđelisa prati do apsurda eksperimentalizam Džerija Maligena. I još jednom, ponuđen nam je ideal poretka (ili forme), kako bi se pokazao kao neizvodljiv.

Osim što uvršćuje određene muzičke teme, struktura „Entropije“ oslanja se u velikoj meri na tehniku fuge, termin koji se i pojavljuje nekoliko puta u tekstu. Jedna od prepoznatljivih karakteristika fuge je upotreba kontrapunkta, koji se u prozi može javiti u vidu ritmičkog kontrasta.34 U suštini, kontrast postoji između dva stana – Maligenovog i Kalistovog, a narativ se kreće od jednog ka drugom tako da se razlike i sličnosti jasno uočavaju. Na primer, i Maligen i Kalisto bude se nakon „odmora“ u istoj pozi, ali električna buka u prizemlju u snažnom je kontrastu u odnosu na zvuke prirode iz Kalistove staklene bašte.

Čak i fizičko pozicioniranje stanova odgovara, kao što su već primetili Redfild i Hejz, štampanom
rasporedu linija u notnom sistemu.35 Kalisto, Maligen i Sol nude nam tri moguća glasa i, nakon što su redom predstavljeni, Pinčon može da prepliće ove glasove. Kalisto, na primer, drži dugačak govor koji je u oštroj suprotnosti sa haotičnim, fragmentarnim razgovorom na žurki. Ali zatim, kako se njegova razmišljanja udaljavaju od osnovnog cilja „buka“ se sve više uvlači u njih, sve dok, poput Sola, ne nestane u tišini. Kalistov diktat, Solov razgovor i Djukova teorija predstavljaju jasne ekvivalente ekspoziciji, tako da su različite dimenzije entropije bukvalno orkestrirane zajedno. Unutar ovih različitih tema javljaju se i drugi zvuci, i to od kiše spolja, dolaskom drugih likova i ploče koja se pušta na žurki. Oni korespondiraju epizodama fuge, ali predstavljaju i pretnju Pinčonovom superpozicioniranom poretku.

Ako je osnovna tema priče kontrast red/haos, Kalistov stan očigledno predstavlja prvo. Svi elementi su harmonično usklađeni, a Obad personifikuje tu harmoniju. Samo njeno ime je aluzija na muzičku formu, a njen identitet definisan je „oblikom zvuka“ (94). Kada miluje biljku u stanu, Pinčon na sličan način to izražava muzičkim terminima:

U staklenoj bašti Obad je stajala odsutno gladeći grančice mlade mimoze, osluškujući motiv
strujanja biljnog soka, napornu i neobjašnjenu anticipatornu temu tih lomnih ružičastih cvetova
koji, kažu, obezbeđuju plodnost. Ta muzika uzdizala se u zamršenoj ornamentici: arabeske
reda koje su se poput fuga takmičile sa improvizovanim neskladima žurke na spratu niže, koji
su povremeno dostizali vrhunac u stecištu dveju krivulja i karnisima buke. (102) [moje isticanje]

Treća reč („staklena bašta“, tj. „hothouse“ u originalnom tekstu – Prim. prev.) polazi od homofona iz prethodnog pasusa („hoorhouse“ [„kurvarnica“, kako stoji u prevodu priče kojim se ovde služimo – Prim. prev.]) i prolazi kroz ogroman kontrast između harmonije i nesklada. Ove dve rečenice zapravo imitiraju svoj lirski subjekat pomoću glagolskih prideva, ponovo nasuprot fragmentiranom govoru iz prethodnog paragrafa. Ispada kao da bi nered bukvalno prekinuo Obadino postojanje.

Nasuprot tome, buka na Maligenovoj zabavi približava se krešendu, ali krešendo ne dolazi, pošto Maligen uspostavlja nekakav red. To će vratiti partijaše u njihovo prvobitno stanje (iznurenosti), ali ne i razrešiti priču. Žurka je, kako nam je rečeno, „na pragu trećeg dana“ (107). Konačna odluka počiva na Obad. Ona razbija prozor i nakon zvučnog praska vraća se Kalistu,

da sa njim sačeka trenutak u kome će biti postignuta ravnoteža, kada će 37 stepeni Farenhajta ovladati i napolju i unutra, i kada će kolebljiva, neobična dominanta njihovih zasebnih života zauvek preći u tonik tame i finalno odsustvo svakog pokreta. (107–108)

Dok rečenice nestaju u diminuendu, kraj priče poziva na čitaočevo shvatanje forme u njenom razrešenju, iako je zapravo trenutak razrešenja u budućnosti i dogodiće se tek nakon što se delo završi, kao u Četiri kvarteta T. S. Eliota. Muzička metafora preseca različita međusobno povezana polja senzacija – ravnoteže, temperature i svetla koje će nestati.

Međutim, metafora pre svega počiva na predstavi mirovanja. Formalno gledano, priča je počela sa mirovanjem i na kraju mu se vraća. U tom smislu čini se zadovoljavajuće simetrična. Ali, budući da je muzika nekonceptualno sredstvo, upotreba muzike pri stvaranju forme priče ne nosi sa sobom nikakve epistemološke implikacije. Uprkos onome što tvrde Plater i drugi kritičari, priča ne afirmiše ništa.

„Entropija“ se bavi ispitivanjem različitih ideja uređenosti i nereda na način koji čini lociranje
Pinčonove tačke gledišta veoma teškim. Pošto je muzika naravno neverbalna, ona je idealno sredstvo kojim Pinčon vezuje priču tako da ne ostaje posvećen niti jednom od stanovišta. Sa zbunjujućom temeljnošću ironizuje sve teorije koje su predložene, što čini ponekad da njegov metod izgleda potpuno negativan. Međutim, jedan Solov komentar nagoveštava izlaz iz ove dileme. Miriam je uznemirena zbog toga što se kompjuteri ponašaju poput ljudi, ali Sol jednostavno obrće ovu analogiju i sugeriše da se ljudi ponašaju kao kompjuteri. U priči koja je toliko fokusirana na analogije i implikacije, Pinčon u stvari predlaže oprez u izvođenju zaključaka. Kalistov intelektualni poduhvat čini verovatno najznačajniji deo u temi ove priče i u vezi s tim predlog Norberta Vinera je direktno relevantan. Odgovarajući na pitanje da li drugi zakon termodinamike vodi ka pesimizmu, on navodi
da ishod

zavisi od značaja koji pridajemo univerzumu u globalu s jedne strane, i ostrvima lokalnog smanjivanja entropije koja u njemu nalazimo, s druge strane.36

Drugim rečima, to je stvar perspektive. Slično tome, Pinčonova priča nameće relativističko
gledište i čitaocu, koji se protivi krajnjoj razrešujućoj izvesnosti ili jednom definitivnom
moralnom pravcu. Različiti aspekti forme osvetljavaju i ispituju različita značenja „entropije“,
dok različita značenja „entropije“ osvetljavaju različite aspekte forme.



Izvornik: David Seed, “Order in Thomas Pynchon’s Entropy”, u: The Journal of Narrative Technique,
sv. 11, br. 2 (proleće 1981), str. 135–153.

(Sa engleskog prevela Ljubica Šljukić Tucakov)
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Ned 1 Apr - 14:27

Šandor Marai., Tri lica jedne ljubavi

PRVI DEO..


Pogledaj onog muškarca. Čekaj malo, nemoj sada gledati, okreni se k meni, razgovaraj sa mnom. Ne bih volela da baci pogled prema nama, da me kojim slučajem primeti, ne bih volela da nas pozdravi. E, sad ga opet možeš gledati... Je li to onaj niži, zdepasti, u bundi s ovratnikom od kune? Ne, ni govora. Nego onaj visoki i bledi, u crnom zimskom kaputu koji razgovara s plavokosom, mršavom i mlađahnom slastičarkom. Upravo naručuje kandiranu narančinu koru. Zanimljivo, meni nikada nije donosio kandiranu narančinu koru.
Šta ti je, draga?... Ništa. Čekaj, moram ispuhnuti nos.
Otišao je? Reci mi kad ode.
Kažeš, upravo plaća?... Kakav ima novčanik ?
Obrati pažnju na sve, jer ja ne nameravam gledati. Nije li to smeđi novčanikod krokodilske
kože?... Da? Vidiš, to mi je drago.
A zašto mi je drago? Pa, tako. Naravno, taj novčanik sam mu ja darovala za četrdeseti rođendan. Ima tome već deset godina. Jesam li ga volela?... To je teško pitanje, draga. Da, mislim da jesam. Volela sam ga.
Otišao, napokon?...Otišao, to je već bolje. Pričekaj, napudraću nos. Vidi li se da sam plakala?... Baš glupo, no vidiš kako čovek može biti blesav. Još uvek mi zaigra srce kad ga vidim. Mogu li reći ko je on? Ko je to bio? Pa, reći ću ti, draga, nije to tajna. Taj je čovek nekada bio moj suprug.

Hajde da naručimo sladoled od pistacija! Ne shvaćam zašto ljudi govore da se zimi ne jede sladoled. Meni je baš zimi najdraže dolaziti u ovu slastičarnicu, i to na sladoled. Katkada pomišljam da se može baš sve, i to ne zato što je to dobro ili ima smisla, već samo
zato što je moguće. No ovih nekoliko godina otkako sam sama, i inače volim zimi zalaziti ovamo između pet i sedam. Volim ovaj mali purpurni salon, ovo prošlostoletno pokućstvo, sve ove ostarele slastičarke, pa i metropolski ugođaj trga ispred ovih golemih prozora, pogled na ljude koji pristižu ovamo. Ima u svemu tome neke topline, daška prošlostoletnoga ritma. A i čaj je ovde najbolji, jesi li primetila?... Znaš, današnje žene više ne dolaze u slastičarnice. One idu u kafanu, gde ih sve požuruje, ne mogu se ni udobno smestiti, kafa je četrdeset filira, a uz nju se poslužuju salate za obed, i to je sada u modi. No ja dolazim iz drukčijega sveta i, naposletku, meni treba fina slastičarnica kao
što je ova, s njezinim pokućstvom i purpurnim tapetama, s njezinim ostarelim groficama i nad-vojvotkinjama, pa i s tim njezinim staklenim vitrinama. Ne sedim tu baš svaki dan, u to možeš biti sigurna, no zimi katkada provirim i dobro se osećam. Osim toga, ovde sam se neko vreme često nalazila s mužem, u vreme čaja, kada se posle šest vraćao iz kancelarije.

I sada je došao s posla, o da. Prošlo je šest i četvrt, šest i dvadeset, to je njegovo vreme. Još i danas točno znam svaki njegov korak, kao da i sama živim njegovim životom. Pet minuta pre šest pozvoniće poslužitelju, koji će mu pridržati očetkan kaput i dodati šešir, potom će krenuti iz kancelarije, otpustiće vozača, neka se odveze bez njega do kuće, a on će se uputiti pešice jer mora provetriti glavu. Malo se kreće, zato je i tako bled. Ili je tome još neki razlog, to više ne znam. Za razloge ne znam, jer ga nikada ne viđam, nikada s njim ne razgovaram, već tri godine nisam ni reč progovorila s njime. Ne volim prenavljanja rastavljenih koji će sudnicu napustiti ruku pod ruku, zajedno ručati u onom razvikanom restoranu u gradskom parku, nežni su i pažljivi jedno prema drugom kao da se ništa nije dogodilo, a nakon toga, hoću reći, nakon rastave i ručka, svako odlazi svojim putem. Ja sam žena drukčije vrste, drukčijeg temperamenta. Ne verujem u to da bračni partneri nakon rastave mogu ostati dobri prijatelji. Brak je brak, a rastava je rastava. To je moje mišljenje.

Šta ti misliš o tome? Istina, ti se nikada nisi udavala.
Vidiš, ne verujem da je to što su ljudi izmislili i zatim stolećima bespomoćno ponavljali bila samo isprazna formalnost. Ja doista verujem da je brak svetinja. Kao što verujem da je rastava svetogrđe. Tako sam odgojena. A i inače sam uverena u to, čak da me na to ne sile ni odgoj ni religijske norme. Verujem u to jer sam žena, pa za mene rastava baš ni po čemu nije samo puka formalnost, kao što to nije ni obred pred matičarom, a napose onaj u crkvi, već je to čin koji će potpuno povezati tela i duše, doista sudbonosno, upravo onako kao što će neke veze zauvek uništiti i prekinuti. Kada smo se rastali, ja se ni trenutka nisam zavaravala da ću s mužem ostati »prijatelj«. On je, dakako, i dalje bio
uljudan i pažljiv, pa i velikodušan, kao što to i dolikuje i kako je običaj. Ali ja nisam bila nimalo uljudna, pa ni velikodušna, odnela sam čak i klavir, o da, baš kako se to i radi, vapila sam za osvetom, najradije bih sa sobom odnela celi stan, zavese, sve. U trenutku rastave prometnula sam se u njegova neprijatelja, što ću i ostati dok sam živa. Neka me on ne poziva ljubazno na večere u restoran gradskog parka, nisam nimalo spremna izigravati preslatku ženicu koja će otići u stan bivšega muža i napraviti red kada lakaj pokrade rublje. Ne tiče me se ni ako mu sve ukradu, pa čak i ako jednoga dana načujem da je bolestan, ni tada neću ići njemu. Zašto?... Jer smo se rastali, shvaćaš? S time se ne možeš pomiriti.

Čekaj, rado bih povukla ono što sam malopre rekla za bolest. Ne želim da se razboli. Jer tada bih ipak otišla k njemu, mislim, kad bi se razbolio, pošla bih njemu u sanatorij. Čemu se sad smeješ?... Rugaš mi se? Misliš kako se nadam da će se razboleti pa ću moći njemu? Pa naravno da se nadam. I dok sam živa, nadaću se tome. Ali neka ipak ne bude baš jako bolestan. Kako je samo bio bled, jesi li videla?... Već je godinama vrlo bled, naročito nekoliko poslednjih godina. Sve ću ti reći. Imaš li vremena? Jer ja ga imam napretek, nažalost.

Evo i sladoleda. Znaš, to je bilo tako da sam ja nakon internata odmah dospela u kancelariju. Tada smo se nas dve još neko vreme dopisivale, zar ne? Ti si doduše odmah otputovala u Ameriku, no neko smo se vreme još dopisivale, mislim neke tri ili čak četiri godine. Sećam se da se među nama razvila ona nezdrava i budalasta ljubav šiparica, o čemu ovako naknadno nemam baš najbolje mišljenje. Bez ljubavi se, ma kakva ona bila, čini se, ne može
živeti. E, pa tada sam volela tebe. Vi ste inače bili vrlo bogati , a mi samo onako, srednja klasa s tri sobe, kuhinja, ulaz s hodnika. Imala sam o tebi visoko mišljenje... a to je divljenje među mladima oblik emotivne veze. I ja sam imala guvernantu, no ona je kod nas dobivala secondhand kupku, kupala bi se iza mene. A takve su pojedinosti vrlo bitne. Između siromaštva i bogatstva proteže se zastrašujući niz različitosti. A što misliš koliko se tek nijansa javlja samo unutar siromaštva?... Ti si bogata pa ne možeš znati kolika je strahovita razlika između mesečnih četiristo ili šesto. Između mesečnih dve hiljade i deset hiljada nema tolike razlike. Danas već mnogo znam o tome. Kod nas, u našem domu, mesečno smo gospodarili sa osamsto.

A kod muža je bilo mesečnih šest hiljada i petsto. A na to se moraš naviknuti. Sve je samo za nijansu bilo drukčije kod nas, nego kod njegovih. Mi smo imali unajmljen stan, a oni su unajmili vilu. Mi smo imali balkon s perunikama, a oni mali vrt s dve cvetne gredice i starim orahom. Mi smo imali običnu ledenicu, leti bismo kupovali ledene gromade, a kod moje je svekrve stajao mali električni hladnjak koji je proizvodio čak i lepe ledene kockice pravilna oblika. Kod nas je bila devojka za sve, a kod njih bračni par, sobar i kuvarica. Mi smo imali tri sobe, a oni četiri, s holom zapravo pet. Oni su, dakle, imali hol sa svetlim zavesama na vratima koji su domu davali vrlo ugodan utisak, a mi smo imali samo predsoblje; tamo smo držali i onu ledenicu – pravi peštanski antre s držačima za četke i staromodnim vešalicama. Kod nas je postojao radio s tri lampe, moj je otac na otplatu kupio prijemnik, koji je »hvatao« postaje kako se setio; oni su pak imali pravi ormar, komad pokućstva koji je istvremeno bio i radio i gramofon, što je snagom
električne struje vrtio i menjao ploče s muzičkim programom, pa je u sobu mogao dozvati čak i zvukove Japana. Mene su odgajali da moram preživeti. A njega su odgajali da se pre svega mora živeti rafinirano i pristojno, pravilno i ispravno, a nadasve odmereno, što je i najvažnije. To su već goleme razlike. No ja to tada nisam znala.

Jedanput mi je, na samom početku braka, za doručkom rekao:
- Navlaka sljezove boje u blagovaonici pomalo je zamorna. Toliko je prodorna kao da neko neprestano vrišti. Prođite, draga, gradom i do jeseni nađite neku drukčiju tkaninu.

Trebalo bi dvanaest stolica ponovno presvući nekom »manje zamornom« tkaninom.
Zbunjeno sam ga pogledala, mislila sam da se šali. No to nije bila šala, čitao je novine i ozbiljna lica zurio preda se. Na njemu se videlo da je dobro promislio što će reći, da ga sljezova boja – koja je, ne poričem, bila pomalo prostačka – doista smeta i uzrujava. Bila je to nova novcata navlaka, kupila nam ju je moja mama. Kad je otišao, rasplakala sam se. Nisam baš tako blesava, tačno sam razumela što mi je time hteo reći... Hteo mi je poručiti ono što se neposrednim, pravim i izravnim rečima nikada neće moći izraziti, a to je da među nama postoji razlika u ukusima, da dolazim iz drukčijeg sveta i da – iako sve znam i sve sam naučila, te koliko god i sama pripadala srednjoj klasi kao i on, s tim da je sve oko mene barem za dlaku drukčije – ipak postoji barem mala nijansa, dašak razlike u odnosu na ono na što je on naviknut i što on voli. Čovek građanskoga staleža daleko je osetljiviji na
takve fino nijansirane razlike nego što je to aristokrata. Čovek građanske pripadnosti do kraja je života prisiljen sticati ili čuvati to što ima. On, doduše, nije pripadao naraštaju koji je sticao, pre bi se reklo da je bio čuvar, svrstan u drugi naraštaj, onaj baštinički. Jednom mi je čak i pričao o tome. Čitao je neku nemačku knjigu, a u njoj je upravo pronašao odgovore na temeljna pitanja svoga života. Ja nisam volela ta »velika temeljna pitanja«, jer mislim da čovekova okolina neprestano vrvi milionima manje važnih pitanja i da je bitna samo celina, njihova ukupnost, pa sam ga malo podrugljivo zapitala:
– Zar zaista ozbiljno misliš da nakon ovoga poznaješ sebe?...
– Svakako – odgovorio je. – A gledao me je iza svojih naočala s toliko detinjaste iskrenosti i entuzijazma da sam požalila što sam ga to uopšte pitala. – Ja sam umetnik, samo nemam svoj žanr. Što se često sreće u građanskome miljeu. I to je u pravilu kraj jedne porodice.

Nikada više nije govorio o tome!
Tada nisam shvatila šta je time hteo da kaže. Nikada se nije bavio pisanjem, nije ni slikao ni svirao. Prezirao je bavljenje umetnošću kao razbibrigu. Ali mnogo je čitao i to »sistematski« – to mu je bila omiljena reč – za moj ukus čak ponešto preterano sistemski. Čitao je kao da odrađuje jednu od bitnih dužnosti u svom životu. Kad bi počeo čitati neku knjigu, ne bi je puštao dok nije stigao do kraja – čak ni onda kad bi ga uzrujavala ili gnjavila. Čitanje je za njega bila sveta dužnost, cenio je slovo kao što sveštenici poštuju svete knjige. No na isti je način postupao i sa slikama, a istim je zanosom odlazio u muzeje, pozorište i na koncerte. Prema svemu je imao odnos, izgradio stvarnu vezu. Imao je dodir sa svime što se tiče duše. A ja sam imala vezu samo s njime.

Jedino što nije imao »svoj žanr«. Upravljao je tvornicom, mnogo je putovao, zapošljavao i neke umetnike, a upravo je njih posebno izdašno plaćao. No izrazito je pazio da svoj ukus, koji je bio daleko profinjeniji nego kod većine njegovih nameštenika i savetnika, nikada ne nameće svojim saradnicima. Svakoj bi svojoj reči stavljao prigušivač, kao da se – vrlo nežno i pristojno – ispričava zbog nečega, kao da je neodlučan pa mu je potreban nečiji savet i pomoć. No uprkos tomu znao je u važnim odlukama, u poslovnim stvarima, biti strahovito tvrd i nepokolebljiv.

Znaš li ti ko je bio moj muž? Najređi fenomen života. Muškarac.
No nipošto u onom teatralnom, ljubavničkom smislu reči. I ne na način boksačkog šampiona za koga se tvrdi da je muškarac, pojava. Njemu je duša bila muška, udubljena u misli i dosledna, nemirna, tragalačka i sumnjičava. Što tada nisam znala. Strahovito je teško naučiti živeti.

U internatu o tome uopšte ništa nismo učile, ni ti ni ja, zar ne?...
Možda bih morala početi od toga da mi je jednoga dana predstavio svoga prijatelja Lazara, književnika. Poznaješ ga?... Čitala si njegove knjige?... Ja sam, eto, dosad pročitala već sve njegove knjige. Gotovo sam ispremetala sva njegova dela, kao da sam u njima htela pronaći skrivenu tajnu koja je, zasigurno, i tajna moga života. No naposletku, u tim knjigama nisam našla ništa, nije bilo odgovora. Jer za takve tajne i nema odgovora. Odgovor će ponuditi život, kadšto posve neočekivano. Nikada pre nisam pročitala ni retka od toga pisca. Ime sam, dakako, poznavala. No pojma nisam imala da ga poznaje moj suprug, nisam znala da su prijatelji. Jedne sam se večeri vratila kući i zatekla muža u društvu toga čoveka. I tada je počelo nešto vrlo neobično. To je bio trenutak, zbilo se to

nastavlja se
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Ned 1 Apr - 14:28

prvi put, u trećoj godini našega braka, kada sam shvatila da o svome suprugu ne znam zapravo ništa. Živim zajedno s čovekom, a da istovremeno o njemu ne znam ništa. Već sam povremeno bila sklona pomisliti da ga poznajem, no morala sam u tom trenutku shvatiti da nije tako, da nemam pojma o njegovim sklonostima, o njegovu ukusu, pa ni o tome za čime čezne. A znaš li šta su njih dvojica, Lazar i moj suprug, radili one večeri?...

Igrali su se.
No tako neobično, upravo iritantno.
Ne, nije to bio remi, ni govora. Moj je suprug ionako to prezirao, gadili su mu se svi pojavni oblici mehaničke zabave, uključujući i kartanje. Oni su se igrali, no toliko nakazno, pomalo čak i tako zastrašujuće da ih isprva nisam gotovo ni razuela; bilo me je strah, zaprepašteno sam slušala što govore, kao da sam zalutala među mentalno poremećene ljude. A moj se suprug u društvu toga čoveka posve promenio. Bili smo već tri godine u braku i jedne večeri, vrativši se kući, zatekla sam u dnevnom boravku supruga i jednoga neznanca, gospodina koji je ljubazno stupio pred mene i, krajičkom oka bacivši pogled na mojega supruga, rekao:

– Dobro došla kući Ilonka. Ne ljutiš se što sam i Petera doveo k nama gore?... Pritom je pokazao na mojega muža koji se smetena izraza lica podizao sa stolca i buljio u mene kao da se ispričava. Mislila sam da su zacelo poludeli. No oni nisu uopće marili za mene. A taj mi je stranac, tapšući mojega muža po ramenu, rekao još nešto:

- Sreo sam ga na Aveniji Arena. Zamisli, nije hteo zastati, prava budala, samo me je usput pozdravio i produžio. Razume se, nisam ga pustio. Rekao sam mu: »Peter, magarče stari, nije đavola da se ljutiš?...« Zatim sam ga primio pod ruku i doveo ga gore k nama. No, deco – reče i široko raširi ruke – hajde, zagrlite se. Dopustiću vam čak i jedan poljubac.

Možeš li zamisliti kako je to izgledalo dok sam tamo stajala. S rukavicama, torbicom i šeširom u ruci, samo sam stajala nasred sobe i gledala u čudu. Prvo mi je palo na pamet da zgrabim telefon i pozovem porodičnog liekara ili hitnu pomoć. Zatim sam pomislila da nazovem policiju. No prišao mi je muž, zbunjeno mi poljubio ruku i, pognute glave, progovorio:

– Zaboravimo, Ilonka, sve ovo. Jedino što me veseli, to je vaša sreća.

Zatim smo seli za večeru. Na Peterovo je mesto seo književnik i odande upravljao dešavanjima, zapovedao kao da je on gazda u kući. Meni je govorio ti. Služavka je posve prirodno mislila da nas je spopalo ludilo pa joj je od zaprepaštenja ispala zdjela sa salatom.
Meni te večeri nisu rastumačili smisao igre. Jer upravo je to da ne znam ništa, da nemam pojma o čemu se radi, i bio njezin smisao. Tako su se njih dvojica dogovorili dok su me čekali, a igrali su to kao dva profesionalna glumca. Početna je zamisao igre bila kao da sam se ja već pre nekoliko godina rastala od Petera i preudala se za toga književnika, suprugova prijatelja. Peter se uvredio i sve nam ostavio, celi stan, pokućstvo, baš sve. Ukratko, sad je taj književnik moj muž, a Peter ga je sreo na ulici, književnik je uzeo pod ruku mojega bivšega, uvređenog, rastavljenog muža i rekao mu: »Slušaj, stari, ne luduj, što je bilo bilo je, pođi nama na večeru, pa i Ilonka bi te rado videla«. I tako je Peter svratio k nama. I sada smo zajedno, sve troje, u stanu gde sam ja nekada živela s Peterom, večeramo dobro raspoloženi, pritom je pisac moj muž, on spava u Peterovoj postelji, on je preuzeo njegovo mesto u mom životu... Shvataš li? To su se igrali, kao luđaci.

No imala je ta igra i izvesne finese.
Peter je glumio da je silno smeten, jer ga muče uspomene. A književnik je glumio da je beskrajno nesputan, potpuno nepristran, jer zapravo njega pomalo ženira neobičnost okolnosti, oseća grižnju zbog Peterovih patnji, zato je tako bučan i trudi se da bude vedar. A ja sam glumila... ma ne, ja nisam ništa igrala, samo sam sedila s njima i naizmence piljila čas u jednoga, čas u drugoga, u te odrasle, pametne ljude koji se neshvatljivo glupo ponašaju. Naposletku sam i ja, naravno, uočila fine nijanse igre i pristala na pravila te pomaknute društvene igre. No te sam večeri shvatila još nešto.

Shvatila sam da moj suprug, za kojega sam mislila da – kao što se to kaže, sa svime što ima pripada samo meni, pa i sa svim tajnama svoje duše – uopšte i nije moj, već je naprosto stranac koji krije meni nedokučive tajne. Kao da sam saznala nešto o njemu, recimo da je sedeo u zatvoru ili da ima neke bolesne poroke, nešto što se uopšte nije slagalo sa slikom koju sam proteklih godina u duši ustrajno stvarala o njemu. Saznala sam da mi je suprug samo u nekim odnosima istinski partner, a da je inače isto tako za mene zagonetan i stran kao i književnik kojega je sreo na ulici i doveo nama u stan da bi pomalo protiv mene, no svakako preko mene, zaigrali neku urotničku, izopačenu i nesuvislu igru. Saznala sam, dakle, da moj suprug ima i drukčiji svet, a ne samo onaj koji ja poznajem.
Kao što sam saznala i to da taj čovek, taj književnik, ima moć nad mojim suprugom.


Reci, šta je vlast?... Danas se toliko govori i piše o njoj. Šta je politička vlast, zbog čega neki čovek uspeva nametnuti svoju volju milionima? I kakva je zapravo ta naša moć, ta snaga koju imaju žene? Kažeš da je to ljubav. Pa možda i jest tako. Ljubav. Ja katkada sumnjam o značenju te reči. Ne, ja se ne odričem ljubavi, ni najmanje ne sumnjam u nju. Jer ona je doista najsnažnija ovozemaljska sila. A ipak, ponekad mi se čini da muškarci, iako nas vole, a drugo im i ne preostaje, sve to promatraju pomalo svisoka. U svakom pravom muškarcu ima barem malo suzdržanosti, kao da jedan deo njegova bića, njegove duše, ostaje zauvek nedostupan toj ženi koju voli. A on pritom kaže: »Draga, dovde, i dalje – ne. Tu, u sedmoj komori želim ostati sam«. Glupe će žene zbog toga pucati od besa. Dok će se one mudre rastužiti i postati znatiželjne, a potom se s time pomiriti.

A što je vlast koju će neki čovek zadobiti nad dušom drugoga čoveka? Zašto bi taj nesretni, napeti, pametni, zastrašujući, a ipak tako nesavršen i ranjen čovek, zašto bi taj pisac imao moć nad dušom mojega supruga?

Jer imao je moć i kao što sam posle otkrila, čak opasnu, kobnu moć. Jedanput mi je, mnogo kasnije, moj muž rekao da je taj pisac onaj za kojega se kaže da u nečijem životu igra ulogu »svedoka«. Nastojao je objasniti o čemu se radi. Rekao je to tako da u životu svakoga čoveka postoji neki svedok kojega je sreo u ranoj mladosti, a kako je taj drugi znatno jači, nastojimo učiniti sve da ono što je u nama sramotno skrijemo pred očima toga neumoljivoga suca. Svedok nam ne veruje. Zna o nama nešto što drugi ne znaju. Imenuju nas za ministra, dobijemo Nobelovu nagradu, a svedok se samo osmehuje. Veruješ li ti u to?...

Rekao mi je još i to da čovek na neki način sve što radi pomalo radi i zbog toga svedoka; želi ga uveriti, pokušava se opravdati pred njim i nešto mu dokazati. Celokupna karijera, svi ti golemi životni napori odrađuju se samo radi svedoka. Znaš i ti za onu nezgodnu situaciju kada mladi muž svojoj ženi predstavlja »toga« prijatelja, svoga pravoga druga iz mladosti, i pritom uzbuđeno vreba hoće li se žena svideti prijatelju, odobrava li on njegov izbor... A taj će se prijatelj, zasigurno, praviti važan i vrlo uljudan, no potajno će uvek biti ljubomoran, jer supruga će na svaki način upravo njega, »toga« prijatelja, potisnuti iz emotivnih odnosa. I te su me večeri na neki način gledali upravo takvim očima. Samo daleko svesniji onoga što rade, jer su ta dvojica mnogo toga znala o onome o čemu ja tada nisam ni slutila.

No te sam večeri iz njihova razgovora shvatila da ta dva urotnika, moj suprug i taj književnik, znaju nešto više o odnosima muškaraca i žena, pa i uopšteno o ljudima, nešto o čemu moj suprug nikada nije razgovarao sa mnom. Kao da nisam bila dostojna da sa mnom razgovara o svemu. Kada je taj neobični gost otišao posle ponoći, stala sam ispred supruga i otvoreno ga upitala:
– Reci, ti me pomalo podjenjuješ, zar ne?...
Zurio je u mene zaklonjen dimom svoje cigare, umorno i malo žmirkajući, kao da je ostao da sedi nakon raskalašene pijanke i sada očajno mamuran mora slušati moja prigovaranja. I doista, ta večer u kojoj je moj suprug prvi put doveo k nama toga pisca, tokom koje su zaigrali tu čudnu igru, ostavila nam je u ustima gori okus nego da se odigralo neko pijančevanje i razvratno orgijanje. Umorili smo se i mučili su nas čudni, mučni osećaji.
– Ne – bio je posve ozbiljan. – Ne podcenjujem te, ni najmanje. Odakle ti to? Imaš svoj razum i vrlo snažne instinkte – rekao je i pritom bio vrlo odlučan, pun uverenja.
Razmišljala sam i sa sumnjom slušala šta govori. Sedela sam mu snasuprot njemu za raspremljenim stolom – celu smo veče prosedili za stolom, nakon večere nismo se povukli u salon, »čavrljali« smo pokraj svih tih groznih hrpa opušaka i praznih vinskih boca, jer je tako našem gostu bilo draže – i rekla sam mu vrlo sumnjičavo:
– Da, razumna sam i imam svoje vrlo snažne instinkte. No ko zna šta ti misliš o mom značaju i o mojoj duši?...
Osetila sam da je pitanje zazvučalo donekle patetično. Muž me je pozorno promatrao. Ali nije odgovorio na postavljeno pitanje.

Kao da mi je govorio: »To je moja tajna. Pa neka ti bude dovoljno da ti priznajem pamet i instinkte.«
Tako je to nekako počelo. Dugo sam se sećala te večeri.

Književnik je retko zalazio nama. No s mojim se suprugom često sastajao. A njihove sam usputne susrete osećala na njemu kao što ljubomorne žene osete na muškarcu mirise čak i kod letimičnih susreta, čak i onaj dašak mirisa koji ostaje na muškarčevoj ruci nakon stiska ženske ruke. Naravno, bila sam strahovito ljubomorna zbog pisca, isprva sam navaljivala na supruga da ga još jedanput dovede na večeru. A moj bi muž tada zbunjeno otklanjao to pitanje.

– Ne zalazi među ljude – rekao bi i ne bi me gledao u oči. – Osobenjak je, nastran. Pisac. Radi.

No saznala sam da se povremeno potajno sastaju. Videla sam ih s ulice i prvi sam put kod sebe uočila taj bolesni, divlji osećaj kao da me je neko ranio oštrim predmetom, nožem ili vrškom igle. Oni me nisu mogli videti, sedeli su u jednoj od kafanskih loža; moj je muž nešto govorio, obojica su se smejala. I opet je lice moga supruga bilo tuđe, toliko drukčije nego kod kuće, drukčije nego što sam ga ja poznavala. Brzo sam se udaljila i osetila da sam probledela. Kao da mi je krv ishlapila iz glave.

– Ma, luda si – pomislila sam. – Šta hoćeš?... Pa taj mu je čovek i zanimljiv i pametan, taj mu je pisac samo prijatelj. Nema baš ništa loše u tome da se povremeno sastaju. Šta hoćeš od njih?... Zašto ti lupa srce?... Bojiš se da te ne uzmu kao treću u svoju igru, u jednu od onih njihovih neobičnih, nakaznih igrica?... Bojiš se da nisi u njihovim očima dovoljno pametna ili obrazovana? Jesi li ljubomorna?...
Tome sam se morala i sama nasmejati. Ali divlje se lupanje u mojim grudima nije stišavalo. Srce mi je tuklo kao onda kada sam nakratko morala pričekati pre nego što sam ušla u bolnicu. No tada mi je srce divlje zakucalo, tada sam čekala prinovu, i to je bilo slatko, ugodan i sretan osećaj. Sada sam hodala ulicom koliko god sam brzo mogla i osećala se prevarenom, kao da su me pri nečemu izostavili. Na nivou razuma sve je bilo razumljivo i razjašnjeno. Moj suprug nije hteo da sretnem toga neobičnoga, meni stranog čoveka koga je, zbog prava iz mladosti, samo on poznavao. A suprug mi je i inače bio ćutljiv čovek. Ipak sam se osećala prevarenom i pomalo izigranom. Naveče se vratio u uobičajeno vreme, a meni je srce još uvek tuklo.
– Gde si bio? – upitala sam ga kada mi je poljubio ruku.
– Gde? – zagledao se u zrak. – Pa nigde. Došao sam kući.
– Lažeš – rekoh.
Dugo je gledao u mene. Da bi mi potom ravnodušno, gotovo s dosadom rekao:
– A da. Zaboravio sam. Putem sam sreo Lazara. Ušli smo u jednu kafanu. Vidiš,zaboravio sam. Jesi li me videla u toj kafani?...
Glas mu je bio iskren, spokojan i začuđen. Zasramila sam se.
– Oprosti – procedila sam. – Loše se osećam što o tom čoveku baš ništa ne znam. Mislim da ti nije iskren prijatelj, a nije ni meni. Nije nam prijatelj. Pusti ga, izbegavaj ga – molila sam ga. Muž me je pogledao sa zanimanjem:
– Oh – reče i obrisa svoje naočale, vrlo pomno, kako je to i inače radio. – Lazara se ne mora izbegavati. Nikada se ne nameće.

nastavlja se
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Ned 1 Apr - 14:28

I više ništa nije govorio o tom čoveku. A ja sam htela baš sve saznati o Lazaru. Pročitala sam njegove knjige, neke sam našla u muževoj biblioteci, i u njima vrlo čudno intonirane rukom pisane posvete. Ma što je u tim posvetama bilo čudno?... Pa... kako bih rekla... posvete bez zanosa... ne, to i nije baš najbolja reč... te su posvete bile zapravo podrugljive na vrlo poseban način. Kao da autor prezire onoga kome posvećuje svoju knjigu, kao da i vlastite knjige krajnje omalovažava, pa i samoga sebe zato što piše knjige. Bilo je u tim posvetama nešto ponižavajuće i gorko, neke tuge. Kao da je ispod svoga imena napisao: »Da, o da, ne mogu drukčije, no ja nisam taj, nisam to što tu piše«. Ja sam sve dotada na književnike gledala kao na svojevrsne svetovne sveštenike. A taj se čovek u svojim knjigama svetu obraćao tako ozbiljno!... Nisam baš shvatala svaki njegov tekst. Kao da ja, njegova čitateljka, nisam dostojna toga da mi sve kaže do kraja... no o tome se ionako mnogo govorilo i pisalo, tako su mislili i kritičari i čitaoci. Uostalom, kao i slavne osobe, i toga su pisca mnogi mrzili. On nikada nije govorio o svojim knjigama, nikada nije govorio ni o književnosti. A želeo je znati o svemu ponešto: jedanput je jedne večeri došao nama i morala sam mu objasniti kako se priprema raso za zečevinu... Jesi li kad čula za tako nešto?... Želeo je jednostavno čuti sve što znam o rasolu za zečevinu, čak je dao pozvati i moju kuvaricu. Nakon toga je počeo pripovedati o žirafama, vrlo, vrlo zanimljivo. Govorio je o svemu i svačemu, imao je golemo znanje, samo o literaturi nikada nije ništa rekao.

Kažeš da su svi ljudi te vrste pomalo čudni?... I ja sam to pomislila. Međutim, uverila sam se da stvari i s time stoje posve drukčije, kao što je uostalom, sa svime u životu. Nisu oni ludi, već su beskrajno sramežljivi.
No Lazar se posle, barem što se nas tiče, nekako izgubio. Samo smo čitali njegove knjige i članke. Ponekad bi ga upleli u tračeve o političarima ili o slavnim ženama, no o tim se stvarima ništa pouzdano, a ni pobliže, nije znalo. Političari bi se zaklinjali da je taj slavni čovek pristupio baš njihovoj stranci, a žene bi se hvalile kako su tu čudnovatu zver uspele baciti u lance i prikovati za sebe. No ta se zver, i to je prava istina, zapravo zavukla u svoju jazbinu. Godine su prolazile, a da ga nismo videli. Šta je u međuvremenu radio?... Ne znam. Živeo je. Čitao. Pisao. Možda se čak bavio i čarobnjaštvom. O tome ću ti još reći nešto kasnije.




Zatim je prošlo još pet godina. Osam godina živela sam sa svojim mužem. Mali se rodio u trećoj godini našega braka. Bio je dečak, o da. Njegovu sam ti fotografiju jednom sigurno i poslala. Bio je prekrasan, da, znam. Nakon toga nisam ti više pisala, ni tebi, ni ikome drugome, jer kad se on rodio, ja više nisam živela ni za koga osim za njega. Ne sme se toliko voleti, nikoga se ne sme toliko voleti, čak ni ako je to vlastito dete. A svaka je privrženost divlja sebičnost. Pa da, kada nam se rodilo dete, naše se dopisivanje prekinulo. Ti si mi bila jedina prijateljica, no ni ti mi više nisi trebala, jer je tu bilo dete. Da, te su dve godine, dok je to dete bilo živo, bile sreća koja je hodala zemljom, nekakav pomaknuti spokoj, izbezumljena strepnja. Znala sam da dete neće poživeti. Odakle mi to?... Čovek zna te stvari. Sve slutimo, predosećamo celi život. Znala sam da mene naprosto ne može zapasti tolika sreća, lepota i dobrota, sve što je bilo to detešce. Znala sam da će umreti. Nemoj me grditi, ne kuni me. Ja to mnogo bolje znam. A te su dve godine bile isto što i sreća.

Umro je od šarlaha. Tri nedelje nakon drugoga rođendana, zimi.
Reci, zašto umiru posve nedužna mala deca? Jesi li razmišljala o tome? Ja jesam, mnogo i često. Ali Bog za takva pitanja nema odgovore.

Kako nemam nikakva drugoga posla u životu, razmišljam samo o tome. O da, još i sada. Sve dok god sam živa. Takvu bol čovek nikada neće nadvladati. Nema oporavka. To je jedina istinska bol. Smrt deteta. Sve drugo samo nalikuje toj istinskoj i jedinoj boli. Znam, tebi to nije poznato. A ja, vidiš, ne znam šta bih rekla, zavidim li ti na tome ili te žalim što ne znaš šta je to?... Kad bolje promislim, zapravo te žalim. Možda bi se, da u trećoj godini nije stiglo to dete, sve zbivalo drukčije. Kao što bi se, zasigurno, sve drukčije razvijalo i da je dete ostalo živo. Možda... Jer dete je najveće čudo, jedini smisao života; no nemojmo se pritom zavaravati, a to ću ti odmah reći, da će dete ikada išta rešiti, napose ono što se latentno provlači, napetost i nerazrešivu zamršenost između dvoje ljudi; ne, ja u to uopšte ne verujem. No o tome je suvišno i govoriti. Jednoga se dana dete rodilo, poživelo dve godine, zatim preminulo. A ja sam još dve godine živela sa svojim mužem, potom smo se rastali.

Sada sam već posve sigurna da bismo se rastali u toj trećoj godini našega braka da u međuvremenu nije stiglo dete.
Zašto?... Jer sam već tada znala da ne mogu živeti sa svojim mužem. I to je najveća bol u životu, kada nekoga voliš, a ne možeš živeti s njime. Zašto?... On mi je to jednom čak i rekao dok sam ga propitkivala šta to među nama ne valja. A rekao je ovo:

– Vi zahtevate da se odreknem za mene dostojne ljudskog nivoa. A ja to ne mogu učiniti. Radije ću umreti.
Odmah sam shvatila što to znači, pa sam mu odgovorila:
– Nemoj umreti. Radije živi i ostani za mene stranac.

Ono što bi rekao, to bi i ostvario. Bio je takav čovek. Ne bi odmah delovao, ponekad bi prošle i godine dok se poneka njegova reč ne bi pretvorila u delo. Neki drugi govorili bi nakon večere o planovima i mogućnostima tek uzgred, i zatim bi istoga trena zaboravili ono što su rekli; moj je pak suprug govorio posve odgovorno. Kao da je u nutrini bio vezan za svoje reči; ono što bi jednom izrekao više nikada ne bi povukao. Kad bi rekao: »Radije ću umreti« – morala sam znati da taj čovek
zaista nije spreman predati se, radije će doista umreti. Takav mu je i značaj i usud... Katkad bi tek usput, u razgovoru, spomenuo nešto, bila bi to uzgred posijana reč, presudio bi nekom, nagovestio neki plan, da bi poslije godine prolazile i nikada više o tome ne bi govorio; no jednoga bih dana morala uočiti da je čovek kojega je otpisao uistinu nestao iz našega života i da se plan što ga je tek naznačio za dve godine doista ostvario. U trećoj godini braka već sam znala da je među nama nevolja doista velika. Moje suprug bio je uljudan, nežan, a i voleo me je. Nije me varao, nije imao drugu ženu. A ipak... i sad pazi, ne gledaj me, jer mislim da ću se zacrveneti... Uprkos tomu, već u prve tri godine našega braka, a zatim i u zadnje dve osećala sam se kao da mu i nisam žena, već... Pa da. Voleo me je, naravno. A istovremeno, kao da me je samo trpio u stanu, u svom životu. Bilo je u
njegovu ponašanju nešto od strpljiva popuštanja, kao da će se, ako ipak ne ide drukčije, pomiriti s činjenicom da i ja živim tamo, u onoj trećoj sobi. Jer takav je svet. A on će rado i dobrohotno popričati sa mnom, skinuće naočale i sve saslušati, posavetovati me, ponekad se čak i našaliti, otići ćemo i u pozorište, među ljude, a ja ću zapaziti da ih on sluša lagano unatrag zabačene glave, sklopivši ruke na prsima, pomalo sumnjičavo, s dobrostivom porugom i izrazom lica kao da se pita i dvoji. Zato što se on nikada nije do kraja predavao nikomu, pa ni drugim ljudima. Saslušao bi ih vrlo ozbiljno i posve odgovorno, zatim bi na to i odgovorio, no u glasu mu se krilo nešto nalik sažaljenju, kao kad neko zna da među ljudskim odnosima postoji i golema masa nemoći, strasti, laži i neznanja, pa zato i ne treba svemu verovati, čak ni onda kad ti neko govori u dobroj veri. Što on, dakako, neće ljudima reći i zato ih sluša s dobrohotnim podcenjivanjem, ozbiljno, sumnjičavo, povremeno se osmehujući i vrteći glavom kao da im govori: »Samo izvolite, nastavite. A ja znam ono što znam.«

Pitala si me malopre jesam li ga volela. Mnogo sam propatila uz njega. No znam da sam ga volela, a znam i zašto... Jer je bio tužan i osamljen i jer mu niko nije mogao pomoći, pa ni ja. Ali koliko mi je samo vremena i patnje trebalo dok sam to spoznala i napokon razumela! Dugo sam verovala da me podcenjuje, omalovažava... no u takvom je ponašanju bilo još nešto. Taj čovek s četrdeset godina bio je toliko strahovito sam, baš kao što je verovatno sam redovnik u pustinji. A pritom smo živeli u metropoli, na visokoj nozi, uz mnoga poznanstva i uz veliko društvo. Samo što smo mi uza sve to bili užasno sami.

Videla sam ga jedan jedini put i drukčijega, jedanput u životu, na kratak tren. Pritom mislim na onaj trenutak kada nam se rodilo dete, a toga su bledoga, tužnog i osamljenog čoveka pustili u sobu. Zakoračio je, bio je zbunjen kao da se našao u nekakvoj mučnoj, ponajpre izrazito ljudskoj situaciji gde je postao sudionikom pa se pomalo i srami svega toga, a napose te svoje uloge. Zastao je pred kolevkom, nesigurno se nagnuo napred, onako kako je inače radio, ruku sklopljenih na leđima, oprezno i suzdržano. Bila sam u tome času strahovito umorna, no napregnuto sam pazila šta se događa. Nagnuo se nad kolevku i tada se, na jedan jedini tren, to bledunjavo lice osvetlilo, kao da je iznutra počelo sjati. Ali nije rekao ništa. Dugo je gledao u dete, možda nekih dvadesetak minuta, a
da se pritom nije ni pomaknuo. Zatim je prišao k meni, ruku mi je položio na čelo i stajao pokraj kreveta, a da nije izustio ni reč. Nije se osvrtao na mene, zurio je kroz prozor. Maleni se rodio u maglovito oktobarsko vreme, u osvit dana. Neko je vreme moj suprug prestajao kraj kreveta i gladio mi čelo, a dlan mu se žario. Potom se upustio u razgovor s lekarom, kao kada neko nešto obavi pa pređe na drugu temu.

No sada već znam da je u onom trenutku, možda prvi i poslednji put u životu bio sretan. Možda je načas bio čak spreman odreći se nečega od tajne koju je on nazivao ljudskim nivoom. Dok je dete bilo živo, drukčije mi se obraćao, bio je prisniji. Morala sam osetiti da me i dalje ne prihvata u celosti, da taj čovek vodi krvavu bitku sa samim sobom, da u sebi pokušava svladati neki otpor, čudnovati splet oholosti, straha, povređenosti, nepoverenja, sve ono što mu nije dopuštalo da bude kao i sav ostali svet. A zbog deteta bi možda čak bio i spreman sklopiti mir s ostatkom sveta... Donekle. Barem na neko vreme. Dok nam je dete bilo živo, počela sam se mahnito i divlje nadati, jer se taj čovek zaista borio s vlastitim karakterom. Borio se sa samim sobom kao krotitelj sa
zveri. Taj se mučaljivi, gordi i tužni čovek silno trsio da postane blizak, posve skroman, uistinu ponizan. Na primer, donosio bi darove, posve sitne poklone. Da se rasplačeš. Tom stidljivom čoveku bilo je nelagodno davati sitne darove, jer sam za Božić ili za rođendan uvek dobijala od njega nešto skupoceno, nešto vrlo atraktivno, neko lepo putovanje, nekakvo plemenito lažno, nov automobil, nakit... A ja sam stalno želela da se naveče vrati kući i donese, evo, recimo, mericu pečenih kestena za dvadeset filira. Shvaćaš li?... Ili malo krompirova sladora, bilo šta. A tada je i to donosio. Sve nam je dao, najboljeg lekara, najlepšu dečiju sobu, pa i ovaj sam prsten tada dobila od njega... Da, vredan je... Ali doživela sam i to da bi se vratio naveče i da bi, zbunjeno se smeškajući i pomalo srameći
se, iz kutijica omotanih svilenim papirom vadio prekrasan kukičan kaputić i kapicu za dojenče. Odložio bi te dečije potrepštine na sto dečije sobe, osmehivao se gotovo ispričavajući se i odmah napuštao prostoriju.

Kažem ti, tada bih mogla čak i zaplakati. Od radosti i nade u boljitak. A uvek je u svemu tome bio i neki posve drukčiji osećaj: strah. Da neće moći, da se neće uspeti othrvati samom sebi, da zajedno nećemo moći, ma svi mi, on, to dete i ja... da tu nešto ipak nije posve u redu. Ali šta?... Išla sam u crkvu, molila se. Bože, pomozi mi, govorila sam. No Bog vrlo dobro zna da jedino sami sebi možemo pomoći. I tako se on sam sa sobom borio, sve dok je maleni bio živ.

Vidiš, sada si već i ti postala nervozna. Pitaš me što među nama nije valjalo, kakav je to čovek bio moj suprug... Teško pitanje, draga. Osam godina sam razmišljala o tome. A razmišljam o tome i sada otkad smo se rastali. Ponekad čak i pomišljam da znam šta je istina. No sve su to samo sumnjive teorije. Jedino što mogu navesti su simptomi.

Pitaš me je li me voleo... Zapravo da, voleo me je. No zaista verujem tek da je voleo samo svog oca i svoje dete.
Prema ocu je bio nežan i pun poštovanja. Posećivao bi ga svaku nedelju. Moja je svekrva svake nedelje ručala kod nas. Svekrva! Ta je reč baš lošeg ukusa. Ta žena, majka moga supruga, bila je jedna od najprofinjenijih osoba koje sam ikada upoznala. Kada mi je preminuo svekar, a ta imućna i otmena žena ostala sama u velikom stanu, bojala sam se da će se potpuno prikloniti nama. Čovek je pun predrasuda. No ta je žena bila utelovljenje mere i obzirnosti. Odselila se u malen stan, nikome nije bila na teret, životne je brige, i one manje i one veće, rešavala sama, pametno i uistinu obzirno. Nije tražila sućut, a ni ičiju milost. Posve je prirodno da je znala o sinu nešto što ja nisam mogla ni naslućivati. Jedino majke znaju istinu. Znala je da joj je sin nežan, pun poštovanja, pažljiv, samo što je... Ne voli? Stravična reč. No valja to izgovoriti, jer sam se uz supruga navikla – što smo oboje
naučili od Lazara – da prava reč ima snagu preoblikovanja i pročišćenja. Između to dvoje ljudi, između majke i sina, nikada nije bilo prepirke, razilaženja u stavovima. »Draga majko«, rekao bi on, a ona bi uzvratila s »Dragi sine«. Svaki put bi poljubio ruku, uz određenu obrednu uljudnost. Nikada ni mrvice bliskosti, nijedne prisnije reči. Njih dvoje nikada ne bi zajedno duže boravili u istoj prostoriji sami; neko bi uvek ustao i s nekom izrikom izašao ili pozvao nekoga izvana. Bojali su se ostati sami, kao da bi tada nužno morali i razgovarati, a tada će nastati golema nevolja, o da, stvarno velika nevolja, razotkriće se tajna o kojoj njih dvoje, ni majka ni sin, ne mogu progovoriti. Tako mi se činilo. A je li tome zaista bilo tako?... Da, bilo je.

Želela sam ih pomiriti. No kako, kada se i nisu ljutili jedno na drugo!... Vrlo oprezno, kao kada čovek namerava dirnuti ozleđen deo tela, ponekad bih dotaknula taj odnos. No oni bi već na prvi dodir preplašeno poskočili i skrenuli razgovor na nešto drugo. A šta bih im uopšte mogla reći?... Zamerke ili pritužbe ne bi se mogle primiti ni za šta vidljivo ili opipljivo. Jesam li mogla reći da su majka i sin bilo što pogrešili, da su jedno drugo povredili? Ne, nisam mogla, jer su oboje »ispunjavali svoje obaveze«. Kao da su celi život jedno drugom pružali alibi. Imendan, rođendan, Božić, sitna i krupna slavlja plemenskoga života jedne porodice: sve bi se to kod nas nizalo uredno, brižljivo i do najsitnijih pojedinosti. Mamica bi dobila svoj dar i mamica bi donela dar. Moj bi joj suprug poljubio ruku, a moja bi mu svekrva udelila poljubac u čelo. Mamica bi za ručkom ili za večerom zauzela svoje mesto za porodičnom trpezom, na čelu stola, svi bi joj se obraćali s poštovanjem, razgovarali s njom o porodičnim ili svetskim pitanjima, nikada se ne bi prepirali s njom, uvek bi saslušali njezino razgovetno, uljudno i tiho izrečeno mnenje, zatim bi prionuli na jelo i pričali o posve drugim stvarima. Nažalost, uvek bi pričali o nečemu drugome... Ah, ti porodični i ručkovi! I te pauze u konverzaciji! Taj »razgovor o nečemu drugome«, pa onda se uljudno zaćuti i, uvek tako, ni slučajno drukčije! Nisam im mogla reći da oni između supe i mesa, od rođendana do Božića, od mladosti do praga starosti, u svom govoru uvek skreću s teme. Nisam im mogla ništa reći, jer je moj suprug i sa mnom uvek »govorio o nečemu drugome«, jer sam i sama bolovala od jednake ćutljivosti i naglih prekida razgovora kao i moja svekrva, a povremeno mi je padalo na pamet da smo obe, i ona i ja, užasno pogrešile, jer ga nismo razumele, jer nismo dovoljno predano tragale pa nismo ni otkrile tajnu njegove duše, nismo rešile zadaću, i to jedinu istinsku zadaću u našem životu. Nismo razumele toga čoveka. Ona ga je rodila i darovala mu život, ja sam mu podarila njegovo dete... pa može li žena nekom čoveku dati više? Ti misliš da ne može, da je to najviše... Ne znam. Jednoga sam dana počela sumnjati je li to zaista tako. To sam ti danas htela reći, sada kad smo se srele, kada sam i njega videla, a i zato što osećam da se sve to u meni previše nakupilo, pa to moram nekom ispričati, budući da neprestano mislim o tome. Pa upravo ti to želim poveriti, kako je to bilo. Zamorno, zar ne? Imaš li uopšte vremena, još nekih pola sata? Slušaj me pažljivo, možda ću čak i uspeti u svom naumu.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Ned 1 Apr - 14:29

Verojatno je da nas je on obe poštivao, a zasigurno čak i voleo. Samo što mi, njegova majka i ja, nismo razumele njega. I to je bio naš životni promašaj.

Kažeš da se ljubav ne može, a i ne treba »razumeti«. Varaš se, draga. I ja sam to govorila, dugo, vikala sam to kao odgovor i optužbu, sve do neba. Da ljubavi ili ima ili nema. I šta se tu uopšte treba »razumeti«?... Šta vredi ljudski osećaj koji dolazi od namere, osveštenosti?... Znaš, kada čovek zađe u neke godine, shvati da je sve, upravo sve drukčije nego što je isprva mislio, da baš sve valja »razumeti«, sve se mora naučiti, pa tako i ljubav. Da, i nemoj da vrtiš glavom, nemoj se smeškati. Ljudi smo, i u svemu što nam se događa sudeluje razum. I osećaji a i strasti jedino će nam rasuđivanjem postati podnošljivi ili nepodnošljivi. Nije dovoljno samo voleti.

Radije o tome ne bih raspravljala. Znam ono što znam. A platila sam prilično visoku cenu. Za šta sam platila?... Pa za život, draga moja, za celi svoj život. To da sada sedim ovde s tobom, u ovoj slastičarnici, u purpurnom salonu, a moj muž kupuje nekome kandiranu narančinu koru. I uopšte me ne iznenađuje što kući nosi kandirano voće. Uvek je i u svemu imala vrlo prostački ukus.

A ko to?... Pa ta druga žena. Ne volim joj izgovoriti ime. Ona s kojom se posle mene oženio. Nisi znala da se oženio?... Mislila sam da se to pročulo sve do Bostona, sve do tebe u Americi. Vidiš kako je čovek budalast, pravo magare. O ličnim stvarima, ako su mu važne, spreman je poverovati da su planetarna vest. Dok se sve to zbivalo, ta rastava, pa novi brak moga supruga, u svetu su se odigravali krupni događaji, prekrajali su i razdvajali cele države, spremao se rat koji je onda jednoga dana, vrlo brzo, i usledio, da izbio je rat... Šta i nije bilo neko iznenađenje jer, kao što je i Lazar rekao, ono za što se ljudi vrlo dugo, s golemom voljom i ustrajnošću, dalekovidno i krajnje oprezno pripremaju – kao što je, na primer, rat – na kraju se zasigurno i ostvaruje. No mene ne bi nimalo iznenadilo ako bi prve stranice ondašnjih novina mesecima krupnim slovima donosile vesti i o mom ratovanju, o mojim sukobima, porazima, lokalnim pobedama i, uopšte, o celom ratištu, o crti moje obrane u što se bio pretvorio moj život... Međutim, to je ipak neka druga priča.
Možda bih mogla reći i to da je u te dve godine, dok je dete živelo, moj suprug sklopio mir sa mnom i sa svetom. Nije to bio pravi i konačan mir, već neka vrsta privremenoga stanja, prekid vatre. Čekao je i bio oprezan. Nastojao je uspostaviti red u svojoj duši. Već sam ti rekla da je bio muškarac. No on je bio još nešto: pravi gospodin. Naravno, ne u smislu gospode iz kasina koja će tražiti zadovoljštinu na dvobojima ili će se unbiti ako ne mogu isplatiti kartaške dugove. Uopšte se nije kartao. Jedanput je rekao da se prava gospoda ne kartaju, jer ona imaju pravo samo na onaj novac koji zarađuju vlastitim trudom. Bio je gospodin u tom smislu. Uljudan i strpljiv prema slabijima. Strog i, zbog svojega položaja, suzdržan prema sebi ravnima. Jer drukčije autoritete i nije poznavao, nije priznavao nikakav viši društveni a ni svetovni rang. Jedino je još cenio umetnike. Govorio je da su to Božija deca koja su odabrala najteži deo puta. I nikom nije priznavao da bi mogao biti iznad njega.
A kako je bio džentlmen, kada se rodilo dete, nastojao je da se u svojoj duši oslobodi suzdržanosti zbog koje sam ja toliko patila, hteo se približiti i meni i detetu, što je bilo doista ganutljivo. Kao da tigar odluči da će se od sutra podvrgnuti Gersonovoj deti te da će se upisati u Vojsku spasa. Ah, kako li je teško živeti i biti samo čovek!... No mi smo dve godine ipak tako živeli.

Ne posve dobro, ne posve sretno. Samo tiho. Zasigurno je u te dve godine živeo izrazito silovito. Verovatno mu je bila potrebna užasna snaga da živi u suprotnosti sa svojom prirodom. Želeo je stisnuti zube i biti sretan, pa makar i škrgućući. U toj svojoj krutosti, grčevito se borio da postane opušten, lagan i bezbrižan, pa čak i prisan. Jadan čovek!... Možda se ne bi toliko patio da sam ga ja tada u svojoj nutrini pustila i da sam sve svoje prohteve i potrebe za ljubavlju usmerila na dete. Međutim, u međuvremenu se i u meni događalo nešto što tada nisam posve shvatala. Možda me je Bog upravo zato i kaznio. Zašto buljiš u mene tako razrogačenih očiju? ... Zar mi ne veruješ?... Ili si se prepala?... E, pa da, draga, moja priča baš i nije neka ljupka bajka. Bila sam zanesena detetom, živela sam samo za njega, i samo sam tada, te dve godine, osećala da moj život ima cilj, a i smisao... no to dete sam volela zbog njega, za njega, shvaćaš li sad? Htela sam da ga to dete veže uz mene, iznutra i potpuno. Možda je gnusno reći, no sada već znam da je to dete, koje ću oplakivati do kraja života, bilo samo izlika da muža primoram na ljubav. Ako bih morala o tome govoriti u ispovedaonici sve dok sunce ne zađe, nikako ne bih znala pretočiti u reči šta je to bilo. No on je to znao, čak i bez reči i tajno, posve iznutra, a i ja sam znala i bez obzira na manjak prikladnih reči, jer tada još nisam imala svoje reči za sve što me je u životu snašlo... One stižu mnogo kasnije, pritom mislim na prave reči, o da, i strahovito se za njih plaća. Reči su tada još bile kod Lazara. Jednoga mi ih je dana dao, jednom mi je usputnom gestom predao sve te reči, kao kada neko samo namesti neki mehanizam ili odškrine tajni pretinac. Ali tada još ništa nismo znali jedno o drugom. Sve je bilo u najboljem redu, barem izvana, i oko nas. Ujutro bi bebicu, odjevenu u svetloplavo i ružičasto, nurse donela do stola za doručak. Moj bi muž popričao s detetom i sa mnom, zatim seo u auto i odvezao se u tvornicu. Naveče bismo večerali u gradu, imali goste koji su slavili našu sreću, naš lepi dom, mladu majku, prekrasno detešce, bezbrižno ozračje koje nas okružuje. A što li su mislili kada su otišli?...
Mislim da znam. Budale bi zavidele. A pametni i osetljiviji bi odahnuli zamaknuvši preko praga naše kuće i pomislili: »Napokon, sami!...« Iako je naša kuhinja bila nadasve kultivisana, s retkim stranim vinima, a i druženje je bilo tiho i brižno ugođeno. Samo što je svemu tome nešto manjkalo, pa je gost živnuo kad bi se našao s onu stranu naših kućnih vrata. I moja bi svekrva dolazila, no u tom prisustvu bilo je neke fine note zastrašenosti, a i udaljavala se s jedva shvatljivom užurbanošću. Sve smo to osećali, no ne i priznavali. Moj je muž možda i znao, da bi mogao... No tada nisam mogla drugo nego stisnuti zube i, jer mi nije bilo druge, bespomoćno biti sretna. Nisam ga pustila, duboko u sebi, ni na jedan jedini tren.

Držala sam ga tim detetom, nemo ucenjivala jednim emocionalnim prohtevom. Postoje li takve silnice među ljudima?... O da, samo takve i postoje. Svaki moj trenutak pripadao je detetu, ali samo zato jer sam znala da dok postoji to dete, do tada imam i njega i da je do tada samo moj. A Bog takve stvari ne oprašta. Ne može se voleti proračunato. Ne može se voleti grčevito i mahnito. Kažeš da se samo tako i može?... E, pa ja sam baš tako volela. Živeli smo ponad detetova života i međusobno ratovali. S osmehom i džentlmenski, ratovali smo strastveno i nemo. A onda se jednoga dana nešto dogodilo.
Umorila sam se. Kao da su mi utrnule i ruke i noge. Jer sam tih godina i ja živela strahovitom snagom, a ne samo on. Umorila sam se kao kada se neko razboli. Zbilo se to početkom jeseni, pre mnogo godina. Bila je mlačna, slatkasta jesen. Detetu su već bile dve godine i pokazivao je toliko slatku ličnost da ti srce pukne, postajao je neko... Jedne smo večeri sedeli u našem vrtu. Dete su već stavili spavati. A moj je muž tada rekao:

– Hoćeš li poći sa mnom na šest nedelja u Merano?...

Pre dve godine molila sam ga da početkom jeseni zajedno odemo u Merano. Donekle sam praznoverna i volim pomalo i čarati, verujem u moć kure s grožđem. Tada nije išao sa mnom, uz nekakvu ispriku otklonio je moju molbu. Znala sam da ne voli putovati sa mnom jer zazire od preterane intimnosti za vreme putovanja, boji se onih dana kada dvoje ljudi u stranom svetu, u hotelskoj sobi živi isključivo jedno uz drugo. Kod kuće se između nas isprečio stan, pa posao, društvo, celi pogon našega života. No sada je hteo platiti onako kako je znao.

Otišli smo u Merano. Moja se svekrva na neko vreme – propisno, baš kako je to i inače običaj – uselila u naš stan. Čuvala je malenoga.
Bilo je to baš čudno putovanje. Medeni mesec, oproštaj, upoznavanje, uzaludna utrka, sve što god hoćeš. I njegov trud da se otvori preda mnom. Da, dete moje, posve je sigurno da život uz toga čoveka nije bio nimalo dosadan. Mnogo sam patila, umalo da nisam umrla zbog toga, katkada sam bila posve uništena, katkada preporođena u njegovu društvu, no ni jednoga se jedinog trenutka nisam dosađivala. To ti samo kažem, tek uzgred. I tako smo
jednoga dana otputovali u Merano.
Bila je zlaćana jesen, ispunjen, nadasve monden život, raskošan svet. Putovali smo automobilom, stabla su bila krcata žutim voćem. Zrak je mirisao poput zimnice, kao u vrtu kada raslinje počne venuti. Sav taj imućni i bezbrižni svet, svi ti ljudi pri toj toploj, teškoj sjetlosti zujali su, plivali, zanovetali i glavinjali kao omamljene ose. Amerikanci su se pržili na suncu koje je mirisalo na mošt, no bilo je tu i Francuskinja poput vilinih konjica, pa i opreznih Engleza. Tada još na prozore sveta nisu pribili daske, pa je za tren sve bilo obasjano jarkim svetlom, cela Evropa, pa i život. No uprkos tome vladala je besna užurbanost, golema pohlepa. Odseli smo u ponajboljem hotelu, odlazili na takmičenja, slušali muziku, imali smo dve sobe, jednu kraj druge, s pogledom na planine.
Šta je bilo u srži, u talogu tih šest nedelja? Šta smo očekivali?... Zar je to bila nada?...
Oko nas je zavladala velika tišina. Moj je suprug poneo knjige, imao je savršen literarni sluh, mogao je razlikovati pravi ton od krivoga kao i Lazar ili kakav veliki muzičar. U suton bismo seli na terasu, čitala bih mu naglas francuske stihove, engleske romane, tešku nemačku prozu, Goethea, ali i nekoliko prizora iz Hauptmannova dela Florian Geyer. Jako je voleo taj tekst. Jedanput ga je video uprizorena u Berlinu i uvek ga se sećao. Kao što je voleo i Buchnerova Dantona. Pa i Hamleta i Richarda Trećega. Morala sam mu čitati i stihove Janosa Aranya, napose one iz kasnoga ciklusa Jesenski mrazovci. Nakon toga bismo se obukli i otišli večerati u veliki restoran; pili bismo slatka talijanska vina i jeli morske rakove.
Živeli smo pomalo kao skorojevići koji odjedanput žele nadoknaditi i okusiti sve, baš sve što su u životu propustili; slušaju Beethovena, a u međuvremenu uz muziku žvaču kopuna i srču francuski penušavac. Ali smo živeli pomalo i kao oni koji se opraštaju od nečega. Uostalom, tih poslednjih godina uoči rata ionako su nas pritisnuli neki vraški nesvesni osećaji rastajanja, neko oproštajno raspoloženje. Moj je muž rekao da je to tako, a ja sam samo ćutala. Ja se nisam opraštala od Evrope – žene smo i same smo sada, pa možemo priznati da mi baš i nemamo prave veze s tim pojmovima – već od osećaja od kojega se posve duboko u sebi još uvek nisam imala snage otrgnuti. Katkada bih se upravo gušila od koprcanja u svojoj nemoći.
Jedne smo noći sedeli na balkonu hotelske sobe. Na stolu je na staklenom pladnju bilo grožđe i goleme žute jabuke, jer je u Meranu baš bilo vreme berbe jabuka. Zrak je bio toliko sladak i mirisao na voće kao da je neko zaboravio zaklopiti golemu staklenku zimnice s kompotom. U prizemlju je francuski salonski orkestar svirao delove iz starih talijanskih opera. Moj je suprug naručio vino u sobu, a vino je – Lacrima Christi – bilo tamnosmeđe i stajalo je u kristalnom vrču na stolu. U svemu je, pa čak i u muzici , bilo nešto zašećereno, 1 prezrelo, pomalo gadljivo. Moj je suprug to osetio i glasno rekao:
– Sutra ćemo otputovati, vraćamo se kući.
– Da – rekla sam – bolje je otputovati.
A onda je, svojim osamljenim, dubokim glasom, koji bi me uvek dirnuo kao da se oglasio tmuran zvuk instrumenta nekoga nepoznatog, primitivnog plemena, iznenada rekao:
– Reci, Marika, što bi ti htela nakon ovoga, kako dalje?...
Jesam li znala o čemu govori? Jesam. O našem životu. Noć je bila posuta zvezdama. Zurila sam u zvezde, u jesenske zvezde talijanskoga neba i bila zaprepaštena. Osećala sam da je došao čas kada više naše naprezanje nema nikakva smisla, kada se mora reći istina. Ruke i noge već su mi bile promrzle, no u tom trenutku dlanovi su mi se znojili od uzbuđenja. Rekla sam:
– Ne znam. Zaista ne znam. Ne mogu te napustiti. Ne mogu zamisliti život bez tebe.
– Znam da je to jako teško – rekao je posve mirno. – To i ne želim od tebe. Možda još nije ni vreme da se to dogodi. Možda nikada neće ni biti vreme. Međutim, u ovom zajedništvu, uostalom, kao i na ovom putovanju, pa i u celom našem životu, ima nešto ponižavajuće i sramotno. Zar se ne usuđujemo reći jedno drugom šta to među nama ne valja?
Napokon je izgovorio. Sklopila sam oči, hvatala me je nesvestica. I ćutala sam, sklopljenih veđa. Odgovorila sam mu:
– Pa reci, napokon, šta među nama ne valja.
Dugo je ćutao, razmišljao. Palio cigaretu za cigaretom. U to je vreme pušio baš teške engleske cigarete, duvan s opijatom od čijega me je dima uvek pomalo hvatala vrtoglavica. No uz to je išao i miris nalik zapahi iz ormara s rubljem, jer mu se i rublje uvek moralo namirisati tim gorkim engleskim mirisom sena, tako je to voleo. Koliko li raznolikih pojedinosti čini jednoga čoveka! Napokon je izustio:
– Meni zapravo ne treba da me se voli.
– To ne može biti – rekla sam cvokoćući. – Pa i ti si čovek. Bezuslovno i tebi treba ljubav.
– Baš to žene ne veruju, to je ono što one ne mogu znati, a ni razumeti – rekao je kao da govori zvezdama. – Da postoji vrsta muškarca kojemu ne treba ljubav. Koji može bez nje. Govorio je bez patetike, iz velike daljine, no vrlo, vrlo prirodno. Znala sam da govori istinu, i tada kao i uvek. Ili je barem verovao da govori pravu stvar. Počela sam se pogađati:
– Pa ne možeš ni ti sve znati o sebi. Možda samo nemaš hrabrosti podneti određeni osećaj. Valja biti skromniji, ponizniji – rekla sam molećivo.
Bacio je cigaretu. Ustao. Bio je visok – uostalom, jesi li videla koliko je visok – za glavu viši od mene. No tada se posve izdužio, nadvio nada mnom, naslonio se na ogradu balkona i tužno izrastao pod zvezdama, u noći, u tuđini, a u srcu s onom tužnom, meni stranom tajnom koju sam toliko želela spoznati. Zatim je, čvrsto stegnuvši ruke na prsima, rekao:
– Ma šta je smisao ženina života? Jedan osećaj kojemu se potpuno prepušta, od glave do pete. Ja to znam, no mogu ga slediti samo umom. I ne mogu se prepustiti nijednom osećaju.
– A šta je sa detetom? – upitah ga, sada već napadajući.
– Upravo o tome i jeste reč – rekao je živahno, s nemirnim podrhtavanjem u glasu. – Spreman sam dosta toga podneti zbog deteta. Jer to dete volim. A preko njega volim i tebe.
– A što je sa mnom... – htedoh pitati, no zaćutala sam. Dugo smo razgovarali i ćutali te noći.Ponekad se svega toga setim kao da pamtim svaku reč. A onda je još dometnuo:
– Žena to ne može da razume. Muškarac može da poživi i od svoje duše. Sve drugo je samo dodatak, nusproizvod. A dete, o da, ono je zaista neverovatno čudo. Tačka zbog koje će čovek da popusti. Pa, nagodimo se. Ostanimo zajedno, ali voli me manje. Radije voli više to dete – rekao je čudnim glasom, prigušeno, gotovo preteći. – Ali mene pusti, u ' svojoj nutrini. Znaš da od tebe ne tražim ništa drugo, i dok to govorim, nemam nikakvu skrivenu misao, nikakav tajni plan. No ne mogu živeti u tolikoj emotivnoj napetosti. Postoje muškarci koji su ženskasti i kojima treba upravo to, da ih se silno voli. Međutim, postoje i neki drukčiji muškarci koji u najboljem slučaju samo podnose ljubav, koliko toliko je trpe. I ja sam takav. A svaki je pravi muškarac, ako nisi znala, vrlo stidljiv.
– Šta želiš? – upitah ga na mukama. – Šta ja tu mogu?...
– Neku vrstu savezničkog odnosa – rekao je. – Zbog deteta. Da bismo mogli ostati zajedno. I ti tačno znaš šta ja želim – rekao je vrlo, vrlo ozbiljno. – Jedino nam ti možeš pomoći. Samo ti možeš olabaviti ovaj stisak nametnute povezanosti. Da želim otići, ionako bih otišao. No ja ne želim otići ni od tebe ni od deteta. Od tebe tražim više od toga, nešto možda čak i nemoguće. To da ostanemo zajedno, no ne toliko silovito, ne toliko bezuslovno, ne toliko na život i smrt. Jer ja to ne mogu podneti. Žao mi te je, no ja više ne mogu – rekao je vrlo uljudno.
Nato sam ga zapitala nešto vrlo glupo.
– Pa zašto si me onda uzeo?... Odgovor je bio zastrašujući. Rekao je:
– Kada sam te uzeo, već sam gotovo sve znao o sebi. No nisam znao dovoljno o tebi. Oženio sam se s tobom jer nisam znao da me toliko voliš.
– Zar je to greh? – upitah. – Zar je takav greh što te silno volim?...
Nasmejao se. Stajao je u tmini, pušio, tiho se smešio. No bio je to vrlo tužan osmeh, nimalo ciničan, jer, bogme, u tom trenutku ni on baš nije bio ohol.
– Više od greha – odgovorio je. – Pogreška. Zatim dometnu:– To nije odgovor koji sam ja smislio. Tallevrand ga je prvi put izrekao kada je Napoleon dao usmrtiti vojvodu od Enghiena. Opšte mesto, ako to nisi znala – rekao je ljubazno.
No baš me briga za Napoleona i za vojvodu od Enghiena! Tačno sam znala, osećala sam šta je time hteo reći. Htela sam se nagoditi:
– Pogledaj – rekoh – možda sve to i nije baš toliko nepodnošljivo. Jer stići će nas i starost. Pa i neće biti baš najgora stvar, kada oko tebe postaje sve hladnije i hladnije, negde se ugrejati.
– O tome se i radi – rekao je tiho. – I to je ono što se provlači iza svega, u pozadini svega je to što nas sustiže starost.
Imao je, kada mi je to govorio, četrdeset osam godina. Te jeseni je navršio četrdeset osmu. No izgleda o je mnogo mlađi. A onda je odjedanput ostario, nakon naše rastave. Te noći više nismo razgovarali o tome. Ni sutradan, nikada više. Dva dana kasnije otputovali smo kući. A tamo smo zatekli dete u temperaturi. Za nedelju dana maleni je preminuo. Nakon toga više nikada nismo progovorili ni o kakvim ličnim stvarima. Samo smo živeli jedan pokraj drugoga i čekali. Čekali da se dogodi nešto. Možda čudo. No čuda ionako ne postoje.
Nekoliko nedelja nakon detetove smrti, kada sam se jednoga poslepodneva vratila s groblja i ušla u dečiju sobu, moj je suprug stajao tamo, u mračnoj sobi.
– Šta ti radiš ovde? – upitao me oštro.
A onda se trgao i naglo izašao. – Oprosti – preko ramena mi je rekao sa praga.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Ned 1 Apr - 14:29

Tu sobu je on opremio. Svaki delić nameštaja odabrao je on lično, sve je sredio, čak odredio i gde će šta stajati. Istina, za detetova je života retko kad zalazio u nju, a i tada bi bio uvek pomalo smeten; stao bi na pragu kao neko ko se boji tankoćutne podrugljivosti, jedne sentimentalne situacije. Umesto toga, svakoga dana bi tražio da se dete dovede njemu, u njegovu sobu, kao što su ga svako jutro i svake večeri morali izvestiti kako je maleni spavao, jede li, je li zdrav? Nakon toga je samo još jedan jedini put kročio u dečiju sobu, nekoliko nedelja nakon pogreba. A onda smo zapečatili tu sobu, ključ je bio kod mene tri godine, sve dok se nismo rastali; nismo je ni otvarali, sve je ostalo kao što je bilo u trenutku kada smo dete odveli u kliniku. Samo bih ja ulazila, povremeno radi čišćenja i... ukratko, ponekad bih ušla, kada niko za to ne bi mogao znati.
Onih nedelja nakon pogreba bila sam napola luda. Međutim, nekom sam se mahnitom snagom držala, vukla se, nisam htela, a nisam se ni dala slomiti. Znala sam da je on možda i bolesniji nego ja, da sam mu, ako to i poriče, potrebna. Tih se nedelja dogodilo nešto između mene i njega, ili između njega i sveta... ne, ne bih to znala posve tačno ispričati. U njemu se nešto slomilo. Sve se, dakako, događalo bez ijedne izgovorene reči kao, uostalom, i sve velike i opasne stvari. Kada čovek govori i plače, ili čak viče, sve je već daleko lakše.
I na sahrani je bio posve miran i ćutljiv. Njegova je mirnoća prešla čak i na mene. Hodali smo tako ćutke i bez kapi suza iza belo- zlatnoga kovčega. A znaš li da nakon toga ni jedan jedini put nije otišao sa mnom na groblje, do groba?... Možda je išao sam, to ne znam. Jedanput mi je rekao:
– Kada čovek počne plakati, on već vara. Tada je već proces posve okončan. Ne verujem suzama. Jer bol je bez suza i nema je.

A šta se tih nedelja događalo u meni?... Sada, ovako naknadno, mogla bih reći da sam se zaklela na osvetu. Na osvetu, a protiv koga?... Protiv sudbine? Protiv ljudi? Budalaste reči. Dete su lečili možeš i sama zaključiti, u najboljim bolnicama grada. U takvim se slučajevima kaže: »Urađeno je sve što je u čovekovoj moći.« Ali to su samo reči. Ponajpre, nije bilo urađeno sve što je u čovekovoj moći. Ljudi su se tih dana, dok je maleni umirao, bavili svakojakim stvarima, i najmanja njihova briga bila im je važnija od spašavanja moga deteta. Što, dakako, ljudima ne mogu oprostiti, čak ni danas. Ali ja sam se i na druge načine zaklela na osvetu, ne toliko umom koliko osećajima. U meni je plamtio divlji i hladan plamen neke neobične ravnodušnosti i prezira. Nije istina da će čoveka patnja pročistiti, da će time postati bolji, mudriji i saosećajniji. Ne, čovek će postati hladan, upućen u bit i posve ravnodušan. Kada čovek prvi put u životu potpuno shvati svoj usud, tada postaje gotovo potpuno smiren. Spokojan, a pritom i tako čudnovato i strahotno osamljen u svetu koji ga okružuje.
I tih sam nedelja odlazila da se ispovedim , kao i pre. A šta sam uopšte mogla ispovedati? Gde su mi, zaboga, bili gresi, u čemu?... Činilo mi se da od mene nema nedužnijega stvora na kugli zemaljskoj. Danas više ne osećam da bi to bilo tako... Zato što greh nije samo ono što katekizam naziva grehom. Greh nije samo ono što smo učinili. Grijeh je i ono što bismo hteli učiniti, no za to nismo dovoljno snažni. Kada se moj suprug – prvi i poslednji put u životu – onim neobično surovim tonom oborio u dečjoj sobi na mene, shvatila sam da sam u njegovim očima kriva jer nisam znala spasiti dete. Vidim da si zaćutalai mučno se i smeteno zagledala preda se. Čini ti se da se takve stvari mogu reći samo zbog preterivanja, kada progovori nepravednost povređenih osećaja, ili zbog očaja.

Ja tu optužbu ni jednoga jedinog časa nisam smatrala opravdanom, niti bi on uopšte imao pravo na nju. Kažeš da je »sve učinjeno«. Pa naravno, istražni me sudac neće moći uhapsiti, jer je učinjeno sve što je prema mišljenju ljudi doista trebalo biti učinjeno. Sedela sam punih osam dana pokraj detetova kreveta, spavala pokraj njega i negovala ga, nije me bilo briga za lekarsku etiku pa sam, nakon što ni prvi a ni drugi lekar nije znao pomoći, pozvala i druge doktore. O da, tako je, sve je bilo učinjeno. Međutim, sve se događalo samo zato da bi moj muž bio živ, da mi on ostane, da bude moj, da me voli pa, ako drukčije ne ide, barem preko deteta. Razumeš li?... Moleći se za dete, molila sam se zapravo za svojega muža. Samo mi je njegov život bio važan, a i detetov mi je život bio važan samo radi njega. Greh, pa i sama kažeš!... A šta je greh?... Da, ja znam šta je greh! Jednoga se čoveka mora voleti i pritom zadržati bez ostatka, u nutrini, svim silama. A upravo se to urušilo kada je dete umrlo. Znala sam da sam tada izgubila i muža, jer je on, makar bez reči, krivio mene. Besmislena optužba, pa i nepravedna, kažeš... Ne znam. Ne mogu o tome govoriti.
Tada, u vreme nakon detetove smrti, silno sam se umorila. Naravno, odmah sam se razbolela, ležala s upalom pluća, oporavila se pa ponovno pala u krevet. Mesecima sam pobolevala. Ležala sam u sanatoriju, muž mi je slao cveće i svakodnevno me posećivao, u podne i naveče, na povratku iz tvornice. Imala sam negovateljicu, bila sam toliko slaba da su me morali hraniti. Znala sam da mi to ništa neće pomoći, da mi muž neće oprostiti, ni bolest ga neće nagnati na popuštanje. I dalje je bio jednako uljudan i nežan, toliko strahotno korektan i pažljiv... tako da bih uvek plakala nakon njegova odlaska.
U to vreme često mi je dolazila svekrva. Jedanput, bližilo se već i proleće, i ja sam se malo pridigla, sedela je pokraj moje ležaljke, plela i ćutalaa, kao i inače. U jednom je trenutku odložila pletivo, skinula naočale, ljubazno mi se osmehnula i poverljivo me upitala:
– Sta kaniš osvećivati, Marika?...
– Kako to mislite – upitala sam plaho i pocrvenela. – O kakvoj to osveti izvolite govoriti?
– Dok si imala groznicu, neprestano si ponavljala: »Osvetiću se, osvetiću se«. Eh, dušo draga, osvete nema. Samo strpljenja.
Slušala sam je ustreptalo. Napeto. Nakon detetove smrti, možda sam se prvi put usredotočila na nešto. Zatim sam počela govoriti:
– Ovo se, mamice, ne može podneti. Šta je moj greh? Znam da nisam posve nedužna, no ne mogu shvatiti u čemu sam grešna, šta je moja pogreška? Nisam ga dostojna? Da se rastanemo? Ako i mamica tako misli, biće bolje da se rastanemo. Znate da nemam drugih misli, nemam drugih osećaja, osim za njega. No ako mu ne mogu pomoći, radije ću se rastati. Molim vas, mamice, savetujte me.
Promatrala me sa zanimanjem i potom vrlo ozbiljno, mudro i tužno prozborila:
– Nemoj se uzrujavati, malena. I sama znaš vrlo dobro da saveta nema. Mora se živeti, život se mora otrpeti.
– Živeti, ma šta živeti! – vikala sam. – Ja ne mogu živeti kao biljka, kao drvo. Živeti se može ako se ima za šta živeti. Upoznala sam ga, zavolela i život mi je odjedanput dobio smisao. A nakon toga se sve počelo razvijati vrlo čudno... Ne mogu čak reći ni da se promenio. Ne mogu reći ni to da me manje voli sada nego prve godine našega braka. I sada me voli, no i ljuti se na mene. Moja je svekrva ćutala. No ćutala je na način kao da se ne slaže s time što sam rekla, ali mi nije htela ni protivrečiti.
– Je li istina? – upitala sam je usplahireno.
– Ne bih rekla da je to na taj način istina – rekla je oprezno. – Ne verujem da bi se ljutio na tebe. Tačnije, ne verujem da se uopšte ljuti na tebe.
– Pa onda na koga? – upitah sad već divlje. – Ko ga je povredio?
I tada me ta mudra starica pogleda vrlo ozbiljno.
– Teško je reći – rekla je – teško je na to naći odgovor. Tužno je uzdahnula. I odložila pletivo.
– Zar ti nikada nije pričao o svojoj mladosti?
– O da – rekla sam – pričao je. Ponekad. Kako to on već čini... Uz onaj čudnovati, nervozni smeh, kao kad se neko ustručava govoriti o ličnim stvarima. Zapravo da, o nekim ljudima, o prijateljima. No nikada nije spomenuo da ga je neko povredio.
– Ma ne, nije – rekla je moja svekrva tek uzgred, gotovo ravnodušnim glasom. – To se tako baš i ne bi moglo reći. Ali povrediti... da, život zna čoveka povrediti na razne načine.
– Lazar – rekoh. – Onaj pisac... Znate li za njega, mamice? Možda je on jedini koji o njemu nešto zna.
– Tako je – rekla je moja svekrva. – Njega je neko vreme zaista voleo. Taj čovek zaista zna nešto o njemu. No uzalud bi s njime razgovarala. To nije dobar čovek.
– Zanimljivo – rekla sam. – I meni se tako čini. Nato je nastavila s pletenjem. Blago se
osmehivala i tek usput pripomenula:
– Umiri se, devojčice moja. Sada te baš sve još užasno boli. No doći će život i srediti na najčudesniji način sve ono za što veruješ da je nepodnošljivo. Otići ćeš odavde kući, zati ćete otputovati, a umesto malenoga doći će drugi...
– Ne verujem – rekla sam, a srce mi se stisnulo od golemog očajanja. – Imam tako zle slutnje. Mislim da je svemu kraj, svršeno je. Recite mi, molim vas, zar se za naš brak zaista može reći da je loš?
Iza stisnutih trepavica bacila je na mene preko naočala munjevit pogled, gotovo me probola. I vrlo objektivno rekla.
– Ne verujem da bi vaš brak bio loš.
– Zanimljivo – rekla sam gorko. – A ja ponekad verujem da je najgori. Zna li mamica za bolji?...
– Bolji? – upitala je zamišljenim glasom i kao neko ko gleda u daljinu, okrenula glavu. – Možda. Ne znam. Jer sreća se, ako je prava, ne razmeće. Ali za gori brak sigurno znam. Na primer ...Zaćutala je. Kao kada se neko prestraši ili požali da je uopšte išta rekao. No ja je više nisam puštala. Pridigla sam se na ležaljci, bacila pokrivač i zahtevala da se izjasni:
– Kao na primer?...
– E, pa da – rekla je i bolno uzdahnula. I ponovno počela pomicati igle. – Žao mi je što o tome govorimo, no ako te to teši, mogu ti reći da je moj brak bio gori, jer ja nisam volela svoga muža.
Rekla je to tako spokojno, gotovo ravnodušno, kao što znaju govoriti samo starci koji se opraštaju, koji već poznaju pravo značenje reči i više se ničega ne boje, pa stoga ni nagodbe sklopljene među ljudima neće poštivati više od istine. Malo sam probledela od njezina priznanja.
– To nije moguće – zavapila sam prostodušno, zbunjeno. – Pa živeli ste tako lepo.
– Da, nismo loše živeli – rekla je suzdržano i marljivo plela dalje. – Ja sam, kao što znaš, u brak donela tvornicu. A on me je volio. Uvek je tako: jedan više voli od drugoga. No lakše je onome ko voli. Ti voliš svojega muža i zato ti je lakše, pa čak i ako patiš zbog toga. Ja sam morala podnositi jedan osećaj s kojim u svojoj nutrini nisam imala uopšte nikakve veze. A to je mnogo teže. Podnosila sam to celoga života i, kao što vidiš, tu sam. Život je uvek samo to i – ništa više. Onaj ko želi nešto drugo uzbuđen je i usplahireno revan. Ja nikada nisam bila ustreptala. No tebi je, veruj mi, bolje. Gotovo da ti zavidim. Nagnula je glavu mrvicu postrance i tako me gledala:
– No zato nemoj misliti da sam patila. Živela sam kao i svi drugi ljudi. Sada sam ti samo odgovorila na pitanje, jer si toliko nestrpljiva, toliko uznemirena. E, pa sad znaš. A pitaš me je li vaš brak nešto najgore što se braku može dogoditi?... Ne verujem. To je samo brak – relda je mirno i strogo, kao da je upravo presudila.
– Dakle, i mamica izvoli savetovati da i dalje ostanemo zajedno – upitala sam je i strahovito se bojala što će biti.
– Naravno – odgovorila je. – Pa šta ti pada na pamet?... Šta je brak? Trenutno raspoloženje? Časovita dosetljivost?... On je svetinja i zakon postojanja. O tome se ne sme ni razmišljati – rekla je pomalo uvređeno, gotovo neprijateljski.
Dugo smo ćutale. Gledala sam u njezine koščate ruke, hitre prste, u uzorak pletiva, gledala sam to bledo, belom kosom uokvireno, spokojno lice glatkih crta. Na njemu se nisu primećivali tragovi patnje. Ako je i patila – pomislila sam – pošlo joj je za rukom odraditi najtežu obavezu koja može zapasti čoveka; i patnja je nije satrla. Moja je svekrva uspešno i časno prevalila preko glave i najteži ispit. Čovek možda i ne može učiniti više od toga. Ako je ovo merilo, sve drugo – čežnje i nemiri – posve je beznačajno. Tako sam u sebi mudrovala. No u stvarnosti sam znala da se neću moći pomiriti s onim što mi se događa. To sam glasno i izgovorila:
– Ne treba mi njegova nesreća. Ako ne uspeva sa mnom biti sretan, neka ode i potraži onu drugu.
– A koga to? – upitala je moja svekrva i silno se usredotočila na proveru očica u pletivu, kao da joj je to najvažnije na svetu.
– Onu pravu – rekla sam resko.
– Ti znaš za nju?... – upitala me je tiho moja svekrva i nije me ni pogledala.
Znaš, opet sam se zapravo ja zbunila. Uz to dvoje ljudi, u srazu s majkom i njezinim sinom, uvek sam se osećala kao maloletnica, kao neko ko neće biti upućen baš u sve životne tajne.
– Za koga? – bacila sam se pohlepno na njezinu reč. – Za koga bih trebala znati?...
– Pa za nju – rekla je moja svekrva pomalo kolebljivo. – Ti si to malopre izgovorila...Za onu pravu.
– Zar ona postoji? Ona doista negde živi?... – upitala sam već zaista vrlo glasno. Svekrva se duboko nagnula nad pletivo. I polako prozborila:
– Ona prava uvek negde postoji.
Zatim je zaćutala. I o svemu tome od nje više nikada nisam čula ni reči. Bila je poput njezina sina, u njoj je bilo nečega kobnog. No tada sam, samo nekoliko dana nakon toga razgovora, od straha ozdravila. U prvi mah i nisam baš dobro razumela svekrvine reči. Uostalom, bilo je i teško ozbiljnije
posumnjati u bilo šta, ona je ionako govorila samo uopšteno, simbolički. O, pa da, ona prava uvek negde postoji. Ali ja, pa što je onda sa mnom, ko sam ja? – pitala sam se kada sam se pribrala. Ko je ona prava, ako to nisam ja? Gde živi? Kakva je? Mlađa? Plavokosa?... Šta zna? Strahovito sam se prestrašila. Izbezumila sam se, brzo ozdravila, vratila se kući, dala izraditi nove haljine, trčala
frizeru, na tenis, plivanje. Kod kuće sam našla sve u najboljem redu... ma da. To je ona vrsta reda kao da se neko upravo odselio iz stana. Ili nešto, shvaćaš... ona relativna sreća u kojoj sam zadnjih godina živela, patila, uzbuđivala se, za koju sam verovala da je nepodnošljiva, a sada kada je ishlapila, kada je više nema – što sam u trenutku shvatila – znam da je to bilo najviše što mi je život mogao udeliti. Sve je u tom stanu bilo na svome mestu, samo što je baš svaka soba bila prazna kao da su svuda prošli verovnici , pa su sve odvukli – vrlo obzirno – sve važnije i veće komade pokućstva. Smisao stana nije u nameštaju, već u osećaju koji će preplaviti ljude koji u njemu borave. Moj je suprug u ono vreme već živeo tako daleko od mene kao da je otputovao u inostranstvo. Ne bih se iznenadila da sam jednoga dana – iz susedne sobe – dobila pismo. Nekada pre bi vrlo oprezno, kao neko ko još uvek propitkuje, znao sa mnom progovoriti o tvornici, o svojim planovima da bi posle, na stranu nagnute glave, čekao odgovor, kao da u razredu vodi ispite. No sada više nije sa mnom govorio o svojim planovima, čini se da u životu više nije imao nikakav plan koji bi bio iole važan. Nije pozivao ni Lazara, prošla je čak cela godina, a da ga nismo videli, samo smo čitali
njegove knjige i članke. Jednoga dana – točno se sećam, bilo je to aprilsko jutro, četrnaesti april, nedelja – sedela sam na tremu, nasuprot mlečikom obraslom i žutim cvećem zasađenom vrtu, još
nesigurnom u proletno buđenje; čitala sam knjigu i osetila da mi se nešto događa. Molim te, nemoj me ismejati. Ne želim pred tobom izigravati neku Ivanu Orkansku. Nisam čula nikakve glasove nebeske, ništa mi se nije ukazalo. No jedan je glas bio snažan kao najžešći životni poriv i taj mi je javio da se tako doista ne može živeti, da više ništa nema smisla, da je moj položaj zaista ponižavajući, okrutan i nečovečan. Postoje u životu takvi trenuci bliski nesvestici, zanos kada čovek sve vidi jasnije, oseti svoju snagu i mogućnosti, te uvidi sve ono za što je dotada bio kukavica ili naprosto slab. A to su trenuci životnih prekretnica. Te stvari dolaze bez prethodnih priprema i prelaznih stanja, poput smrti ili velikih preobraćenja. Zadrhtala sam, celo mi se telo naježilo, postalo mi je hladno. Gledala sam u vrt i oči su mi se napunile suzama. Šta sam osećala?... Da sam samo ja odgovorna za svoju sudbinu. Da sve zavisi o meni. Da se ne sme čekati da pečeni golub sam sleti u usta, ni u ličnom životu, a ni u ljudskom smislu. Između mene i supruga isprečila se velika nevolja. I da ja ne razumem svoga muža. Nije moj i ne želi postati moj. Znam da u njegovu životu nema druge žene... i znam da sam zgodna, mlada i da ga volim. Te da i ja imam moć, a ne samo smutljivac Lazar. I želim se poslužiti tom svojom moći. Osetila sam tako okrutnu snažnu moć kojom se može ubiti, ali i sagraditi cele svetove. Možda samo muškarci mogu istinski osetiti takvu moć, i to svesno, u
sudbonosnim trenucima života. Mi se žene u takvim trenucima prepadnemo i ustuknemo,pokolebamo se. A ja nisam htela ustuknuti. Toga sam se dana, u nedelju, četrnaestog aprila, nekoliko meseci nakon detetove smrti, odlučila za jedini samosvesni pothvat u svom životu. Uzalud me gledaš tako razrogačenih očiju. Sad me dobro slušaj. Tebi govorim.

Odlučila sam da ću osvojiti svojega supruga.

Zar ti to nije smešno?... To ti uopšte nije zabavno? Pa ni ja to nisam smatrala takvim. No zaprepastila me je opsežnost zadaće. Zastao mi je dah, toliko sam se prepala. Osećala sam takođeri to da je ta obaveza zapravo ujedno i smisao mojega života te da više nema natrag, više se ništa neće moći prepustiti vremenu ili slučajnosti, ne može se više čekati da se nešto dogodi samo od sebe, a nije moguće ni pomiriti se s time da sve dok se to nešto ne dogodi valja i dalje živeti... Tada sam već znala da se nisam samo ja odlučila za zadaću, nego da se i ona odlučila za mene. I tada smo se uhvatili, ujedinili se na život i smrt, nećemo se razdvajati sve dok se među nama ne dogodi nešto nepobitno konačno. Ili će mi se taj čovek vratiti, duboko u sebi i potpuno, bez suzdržanosti i srama, ili ću ja otići od njega. Ili on ima neku tajnu za koju ja ne znam pa ću je iskopati, ako je potrebno i s deset
svojih prstiju, makar bila i pod zemljom; kopaću za njom kao pas za kostima, kao mahniti ljubavnik za truplom preminule drage, ili ću pasti i zauvek se maknuti ustranu. Jer ovo više ne mogu da trpim, a ni samu sebe da zavaravam. Rekoh, odlučila sam da ću osvojiti svoga supruga. Što ovako zvuči dosta jednostavno. Samo što si i ti žena i znaš da je to jedna od najtežih zadaća na svetu. Da, ponekad i sama verujem da je baš najteža. Kao kad muškarac odluči da će nešto učiniti, pa makar između njega i njegovih planova, njegovih namera i njegove volje stajali čitavi svetovi... pa da, to bi mogao biti
sličan položaj, srodno stanje duha. A naš je svet čovek koga volimo. Kada je Napoleon, o kome inače ni danas ne znam mnogo više od toga da je neko vreme bio gospodar sveta, te da je dao ubiti vojvodu od Enghiena – što je već samo po sebi bilo više od greha, prava pogreška. Jesam li ti to već rekla?... Dakle, kada je Napoleon odlučio pokoriti Evropu, nije se primio težega pothvata negoli ja one vetrovite aprilse nedjelje. Možda samo istraživač može da oseti nešto slično u trenutku kada odluči da će krenuti u Afriku ili u domovinu severnopolarnog leda, i ne obazire se ni na opasne zveri ni na
klimu, pa će i otkriti nešto što ljudsko biće pre njega nije poznavalo, što nije otkrio nijedan
naučnik..... Da, upravo je takva zadaća usporediva s odlukom žene da otkrije tajnu svoga muškarca. Odlazi, ako mora, čak i u pakao da bi iz njega izvukla tu veliku tajnu. E, pa to je bila moja odluka.
Ili se ta odluka odlučila za mene... te se stvari nikada ne mogu baš posve točno utvrditi. Jer čovek u takvim okolnostima postupa bez razmišljanja i posve spontano. Tako će u svoje pohode krenuti i mesečari, i istraživači porekla sveta i iskona, baš kao i seoske veštice pred kojima se praznoverno i revno sklanja svtko, i svetina, pa čak i vlast, jer u njihovu pogledu postoji nešto čime se ne valja šaliti, jer je na njihovu čelu znak; sa svetom imaju neke vrlo opasne i jedinstvene namere i više se uopšte neće primiriti sve dok to ne obave... I u takvom sam ga stanju čekala taj dan, kada sam to spoznala i odlučila da ga vratim kući. Eto, u takvom sam raspoloženju dočekala svoga supruga kada se u podne vratio iz nedeljne šetnje. Odlazio bi u Prohladnu dolinu sa svojom vižlom pšenične boje koju je vodio na svaku svoju šetnju. Ušli su kroz vrtna vrata, nepomično je stajao na prvoj stubi okrenut prema tremu, ruku sklopljenih na prsima. Bilo je proleće, veliko bleštavilo, vetar je vijorio
krošnjama, a njemu mrsio kosu. Ja ću se toga časa zauvek sećati: posvuda oko nas, u vrtu, u meni, svuda oko nas, baš kao da smo njome opsednuti, bila je studena jasnoća velike svetlosti.

Zastali su i gazda i njegov pas, nesvesno i pozorno, kao što će se čovek ukipiti pred neočekivanim prirodnim pojavama i postati pažljiviji, u instinktivno obrambenom stavu. »Dođite« – pomislila sam – »samo dođite, sve vi tuđe žene, prijatelji, jeli neprijateljski svet, samo dođite. Ja ću vam oduzeti ovoga čoveka.« Zatim smo seli i ručali. Nakon ručka me je pomalo zabolela glava. Otišla sam u svoju sobu, prilegla i do večeri ležala u zamračenoj prostoriji. Nisam pisac poput Lazara, pa ti zato neću moći ispripovediti što mi se toga poslepodneva dogodilo, šta sam mislila, šta mi se motalo po glavi... Videla sam pred sobom samo zadaću, jedino sam bila svesna toga da ne smem biti slaba, da ono na šta sam se odlučila moram provesti do kraja. Kao što sam znala i to da ne postoji čovek koji mi može pomoći, jer nemam pojma šta moram raditi, gde moram početi... Shvaćaš? Bili su to
trenuci u kojima sam se osećala jadnom i smešnom što se uopšte upuštam u takve pothvate. A šta mogu?... To sam se stalno pitala, stotinu puta, hiljadu puta. Pa nisam baš mogla pisati pisma za novine i moliti za savet, tražiti uputstvo koje će me izvesti na put, sve pod šifrom »Razočarana supruga«. Znala sam kako izgledaju ta pisma, a i odgovori koji su izlazili na stranicama redakcijskih poruka; mahom bi ohrabrivali ogorčenu ženu neka se ne brine, muža joj, po svemu sudeći, zaokuplja jako mnogo posla, pa neka pripazi na kućanstvo i koristi kremu tu i tu, a za noć rižin puder, jer će joj od toga ten biti svež pa se možda muž ponovno zaljubi u nju. Za mene na tako jednostavan način nema pomoći. Meni neće pomoći ni kremice ni puderi, to zaista vrlo dobro znam. A osim toga sam izvrsno vodila kućanstvo, u našoj je kući baš sve bilo savršeno i na svome mestu. Usto sam bila i
lepa, možda nikada tako kao te godine. Guska, mislila sam. Guska si kada ti takve stvari uopšte padaju na pamet. Reč je bila ipak o nečem drugom S takvim pitanjem ne mogu ići ni gatalicama ni mudracima, ne mogu pisati pisma slavnim piscima, ne mogu ni s kim, ni s prijateljicama, pa ni s članovima porodice razglabati o tako prizemnom, večnom, a za mene ipak sudbinski važnom problemu, ne mogu celi svet propitkivati o tome kako se osvaja muškarac...
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Ned 1 Apr - 14:29

Moja se glavobolja pojačavala i do večeri postala gotovo nepodnošljiva. No popila sam dvaput za redom prašak i mužu nisam ništa rekla; otišli smo u pozorište, a nakon toga na večeru. Sutradan, u ponedeljak, petnaestog – vidiš kako se tačno sećam tih dana, čovek se jedino smrtne opasnosti seća tako sigurno i u tančine – ustala sam u zoru i otišla u crkvicu u Tabanu gde sam zadnji put bila pre desetak godina. Inače sam odlazila u crkvu Kristinina grada, tamo smo se 1 venčali. I grof Istvan Szechenvi se tamo zakleo na večnu vernost Crescenciji Seilern. Kažu da ni taj brak nije bio posebno uspešan. No ja više ne verujem takvim pričama, ljudi svašta govore. Tabanska je crkva toga jutra bila posve prazna. Rekla sam kapelanu da bih se ispovedila.

Neko sam vreme čekala, sedela sama na klupi u crkvenoj polutami. I tada se pojavio jedan meni nepoznat stari sveštenik ozbiljna lica i sede kose; ušao je u ispovedaonicu i mahnuo mi neka kleknem ispred njega. I tada sam tom strancu, tom nepoznatom svešteniku, kojega nikada, ni pre ni posle nisam videla, rekla sve. Izgovorila sam to sve kao što se samo jedan jedini put ispoveda u životu. Sve o sebi, o detetu, o mužu. Rekla sam da želim dobiti natrag suprugovo srce i da ne znam šta da radim, zato molim Boga za pomoć. Rekla sam također da sam žena neokaljane časti, ispravna ponašanja, da ni u snu nisam razmišljala ni o čemu drugome nego o suprugovoj ljubavi. Rekla sam da ne znam gde je pogreška, u meni ili pak u njemu... Jednom rečju, rekla sam sve. I ne tako kao sada tebi. Sada više nisam u stanju sve reći, uostalom, bilo bi me čak i sram... No u onoj crkvenoj polutami, onoga jutra, tom nepoznatom i starom svešteniku otkrila sam sve, samu sebe. Dugo sam se ispovedala. A sveštenik je samo ćutao. Jesi li ikada bila u Firenci?... Poznaješ li Michelangelovu skulpturu, onu čudesnu kompoziciju s četiri lika, stoji tamo u njihovoj katedrali... čekaj malo, kako li se samo zove? Pieta. Na dominantnom Nikodemovu liku zapažaju se autorove crte, to je lice ostarela Michelangela. Jednom sam bila sa suprugom u tom gradu, on mi je pokazao taj kip. I rekao mi je da je to lice čoveka u kojemu nema mržnje, nema ni čežnje, sve je u njemu pregorelo i ugasnulo, ono već sve zna i ništa više ne želi, čak ni osvetu ni oprost, ništa, baš ništa. Tada je moj muž pred kipom naglasio da valja težiti upravo tomu. Da je to konačno savršenstvo čoveka, upravo ta sveta ravnodušnost, ta potpuna samoća i neosetljivost za sve, kako za sreću, tako i za bol... To je govorio. Ispovedajući se, povremeno sam pogledavala prema sveštenikovu licu i sa suzama u očima videla da to lice zastrašujuće podseća na onaj glavni mramorni lik u kompoziciji Pieta. Sedeo je napola spuštenih kapaka, ruke je sklopio na prsima. Šake je skrio u naborima širokih rukava svoje halje. Nije gledao u mene, glavu je malo nagnuo ustranu, no žmirkao je i ćutao kao da me uopšte ne sluša. Kao da je već bezbroj puta čuo isto. Kao da zna da je sve što mu govorim suvišno i beznadno. To je govorila njegova ćutnja. Ah, kako je dobro znao da ćuti, celim svojim neobičnim i dežmekastim bićem. A tek njegovo lice, o da... Lice mu je bilo kao da pripada nekome ko već sve to zna, a i inače mu je poznato sve što bi ljudi mogli reći o patnji i bedi; osim toga, zna još nešto što se rečima i ne može iskazati. Kada sam zaćutala i on je ćutao, vrlo, vrlo dugo. Zatim je rekao:

– Moraš, dete moje, verovati.
– Ali ja verujem, velečasni – odgovorila sam posve nesvesno.
– Ne – reklo je to spokojno lice, to lice prividna mrtvaca koje je polako oživljavalo, a te lepljive, staračke oči odjednom sevnule. – Drukčije se mora verovati. Nemojte razbijati glavu takvim smicalicama. Valja imati samo veru, valja verovati – mrmljao je. Verovatno je bio već vrlo, vrlo star, čini se da ga je previše govora umaralo.

Mislila sam da mi ne želi i ne zna reći nešto drugo, pa sam još samo čekala da mi podeli pokoru i odrešenje. Činilo mi se da više nemamo šta kazati jedno drugom. No nakon duge ćutnje, kada se zatvorenih očiju, kao da je zadremao, zagledao preda se, odjednom bez uvoda i prelaza upustio se sa mnom u živ razgovor. Slušala sam ga i bila iznenađena, puna divljenja. Nikada niko nije tako sa mnom razgovarao, a napose ne u ispovedaonici.

Govorio je običnim, prirodnim glasom u normalnom razgovoru, kao da mi se ne obraća kroz nišu ispovedaonice, već kao da smo se upustili u raspravu negdje u nekom društvu. Govorio je jednostavno, bez uznosita tona u glasu, povremeno pomalo uzdisao, kao da se žali, onako starački i nadasve ljubazno. Govorio je tako prirodno kao da je celi svet Božji hram te kao da sve ljudske stvari spadaju u Božju nadležnost, pa zato pred Bogom nema nikakva smisla uzvišeno veličati i kolutati očima, niti se busati u prsa; valja samo reći istinu, a zatim potpuno, vrlo... Baš je tako govorio. Govorio... Ne, nije govorio, pre bi se reklo da je čavrljao, nepristrano i potiho. Glas mu je odzvanjao pomalo slavenskim naglaskom. Poslednji sam put u regiji Zemplen čula taj naglasak i to narečje još u detinjstvu.
– Draga dušo – rekao je. – Voleo bih ti pomoći. Došla mi je jednom jedna žena koja je volela nekog muškarca, toliko volela da ga je ubila. Nije ga usmrtila nožem, pa čak ni otrovom, nego samo time da ga nije puštala; toga je muškarca htela celoga samo za sebe, potpuno ga oduzeti svetu. Dugo su se borili. Muškarac se jednoga dana umorio pa je umro. A žena je toga bila svesna. Jednoga se dana taj muškarac umorio od stalne borbe. Znate li, dete moje, da među ljudima deluju mnoge različite sitnice, ljudi se međusobno ubijaju na mnoge različite načine. Nije dovoljno, dušo moja, samo voleti. Ljubav zna biti i beskrajno sebična. Treba voleti ponizno, s verom. Život ima smisla samo ako u njemu ima i istinske vere. Ljudima Bog daje ljubav i odanost da bi mogli podneti jedno drugo, a i svet oko sebe. No ako neko voli bez poniznosti, golem će teret natovariti na leđa onom drugom.
Shvatate li, dete moje? – upitao me je ljubazno kao stari učitelj koji verovatno tako uči malu decu abecedi.
– Mislim da vas razumem – rekla sam pomalo prestrašeno.
– Ništa zato, jednom ćete razumeti, no jako ćete se napatiti. Takve su strastvene duše u pravilu ponosne, mnogo pate. Kažete da želite pokoriti suprugovo srce. A kažete i to da je vaš suprug čestit čovek, nije neki rasipnik ni vetrogonja koji se stalno mota oko nečije suknje, već ozbiljan čovek čista srca koji ima svoju tajnu. A šta bi bila ta tajna?... I to vas razdire, draga dušice, to biste vi htelisaznati. Zar ne znate da je Bog ljudima podario svoju vlastitu dušu? Dušu koja je prepuna tajni, kao i sam svemir. Zašto vi želite sve saznati, zašto želite znati šta je Bog skrio u duši? Možda je smisao vašega života, vaše poslanje da podnosite tu nepoznatu okolnost. Možda, kad biste tu dušu otvorili i ozledili, možda biste čak i upropastili svojega supruga, prisiljavajući ga na život od kakvoga se on brani. Ne
sme se nasilno ljubiti. Žena o kojoj sam govorio bila je lepa i mlada kao i vi, a činila je svakakve budalaštine da bi vratila muževu ljubav, pa je koketirala s drugim muškarcima da bi izazvala muževu ljubomoru; živela je mahnito, stalno se lickala, trošila bogatstvo na bečke krpice, raskošne haljine, kao što to frustrirane žene i inače rade kada im u duši više nema vere, a i duhovna im se ravnoteža poremetila. Zatim se bacila u život, jurila sa zabave na zabavu, na balove, posvuda gde su gorela svetla i bila gužva, gde su se vrtili i naguravali ljudi, jer su bežali od praznine svoje duše, pred vlastitom taštinom i beznadnim strastima. Nekamo gde se mogu prepustiti zaboravu. A koliko je to samo beznadno – rekao je više za sebe, vrlo tiho. – Jer zaborava nema. Tako je govorio. Sada sam ga već vrlo pozorno slušala. A on kao da me uopšte nije ni primećivao. Mrmljao je kao da se nekomu obraća, onako kako mrmljaju vrlo stari ljudi. Kao da raspravlja sa svima na svetu. Pa je rekao još i ovo: – Ne, nema zaborava. Bog nam ne dopušta da to pitanje kojim nam se život obraća utopimo u strasti. U vama je, dete moje, draga devojko, groznica. Groznica taštine i sebičnosti. Možda vaš muž prema vama gaji drukčije osećaje nego što biste vi voleli, a može biti da je samo ponosna ili osamljena duša koja ne zna, ili se možda i ne usuđuje spoznati svoje osećaje, naprosto zato što su ga jednoć povredili. Mnogo je takvih povređenih ljudi po svetu. Ne mogu vašega supruga, draga dušo, osloboditi odgovornosti, jer ni on ne zna za smernost. A dvoje takvih ponosnih ljudi zacelo mnogo
pati dok su zajedno. No u vašoj je duši sada toliko nezasitnosti da nas to već podseća na greh. Vi želite oteti jednu ljudsku dušu. I to je ono što zaljubljenici uvek žele. A to je greh.
– Nisam znala da je to grijeh – rekla sam i, dok sam klečala pred njim, počela me je tresti zimica, drhtala sam.
– Uvek je grijeh ako se ne zadovoljavamo onim što nam svet sam od sebe podari, onim što čovek daje sam od sebe, a da ga ništa na to ne prisiljava, uvek je greh ako pohlepnom rukom posegnemo za tajnama nekoga drugog čoveka. Zašto ne znate živeti skromnije? S manje emotivnih prohteva?... A ljubav je, ako je prava, drago dete, uvek strpljiva. Ljubav je beskrajna i zna čekati. Ovo što vi radite
nemoguć je pothvat, neljudski. Želite osvojiti svojega supruga... Ali čemu, ako je već Bog uredio stvari među vama na zemlji. Zar to niste razumeli?...
– Mnogo patim, velečasni oče – rekla sam i strepila da ću briznuti u plač.
– Pa patite – rekao je nato tupo, gotovo ravnodušno.
– Zašto se bojite patnje? – dometnuo je nešto kasnije. – Ona je plamen koji će u vama sagoreti samoživost i pakost. Ma ko je sretan?... I kojim biste pravom hteli biti sretni? Jeste li sigurni da je vaša žudnja, ta vaša ljubav baš toliko nesebična da ste time zavredili sreću? Da je tomu tako vi sada ne biste klečali ovde, već biste živeli u krugu u koji vas je uputio život i obavljali biste svoj posao, iščekivali obaveze koje vam život nalaže – rekao je strogo i pogledao me. Tada je prvi put digao pogled prema meni. Bljeskajućim, sjajnim pogledom svojih sitnih očiju. Zatim se odmah okrenuo i spustio trepavice. A nakon duge ćutnje, rekao je još i ovo:
– Rekli ste da se suprug ljuti na vas zbog smrti vašega malog deteta?...
– Tako osećam – rekoh.
– Da – rekao je i zamislio se. – Možda.
Videlo se na njemu da ga odgovor nimalo ne iznenađuje te da mu nije sporno ništa što se može dogoditi među ljudima. Kao da mi se obraća posve nebitnim pitanjem, upitao me tek uzgred i bezbojno:
– A vi nikada niste osetili nešto za što bi se moglo reći da je samooptuživanje? Naglasci su mu pomalo bežali, uzlazno kao kod Slovaka. Ne znam zašto, no njegovi su me naglasci u tom trenutku gotovo utešili.
– Kako bih, presvetli oče, mogla odgovoriti na to?... ko zna odgovore na takva pitanja?
– Pa, pogledajte samo, molim vas – rekao je odjedanput, no tako ljubazno i neposredno da sam mu umalo poljubila ruku. Govorio je gorljivo i toliko provincijalnim tonom kao što se stari, seoski sveštenici znaju obraćati svojoj pastvi. – Ne mogu znati šta je u vašoj duši sve dok mi to ne kažete, a sudeći po onome što ste ispovedili, dete moje, tamo postoje samo plan i odlučnost u namerama. Međutim, moj mi je Svevišnji prišapnuo da to što ste mi rekli ni izdaleka nije cela istina. Jedan mi glas govori da ste vi puni samoprekora, no da li je to zbog ovoga ili nečega drugog, ko to zna. Možda grešim – rekao je s isprikom u glasu i smesta umuknuo, pregrizao reč. Videlo se da mu je zbog nečega bilo krivo.
– Međutim, to je dobro – rekao je nešto kasnije, vrlo tiho i stidljivo – bilo bi jako dobro da vas muči samoprekor. Onda još ima nade da ćete, ko zna kada, no jednom možda i ozdraviti.


izvor : scribd
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Ned 1 Apr - 14:38

Apulej, Zlatni magarac , Prva priča


PRVA KNJIGA

U ovoj miletskoj pripovesti ispripovediću ti svakojake zgode i tvoje ću uši na najugodniji način draškati, naravno ako ti se ne čini nedostojnim svrnuti pogled na egipatski papirus ispisan zabavnim nilskim perom: videćeš začuđen kako se ljudska bića predmetnu u druga i kako se posle naizmenice ponovno vraćaju u svoj prvotni lik. Počeću odmah!.

Ko sam ja? Evo me u dva slova.

Atički Himet, i efirski Istam, i spartanski Tenar, te sretne zemlje kojima je večnost osigurana još sretnijim spisima, stara su kolevka moga roda. Tamo sam u nežnoj mladosti naučio atički jezik. Posle sam otišao u latinski grad (Rim), počeo studirati i uz golem trud i napor stekao sam znanje domaćega jezika Kvirićana, jer nisam imao nikakva učitelja koji bi me naputio. I zato, unapred molim za ispriku ako učinim poneku pogrešku, kao stranac u ovomu stranom jeziku, jeziku uznositu.-Uostalom, i sam prelaz s jednoga govora na drugi odgovara, sasvim onoj vrsti koju ja negujem, onoj pravoj igri cirkuskog umeća. A priča je iz Grčke. Pazi, čitatelju, neće ti biti dosadno.

Otišao sam u Tesaliju - jer odanle vučem lozu, s majčine strane, porodica u koju ubrajamo slavnoga Plutarha i njegova nećaka filozofa Seksta. U Tesaliju sam, dakle, pošao poslom. Prešao sam preko strmih planina, vlažnih dolina, svećih livada i preko neravnih polja, i moj domaći belac na kojem sam jahao, bio je prilično umoran. I sam bijah natruđen od sedenja pa sam želio da mi mine umor, te skočih s konja, obrisah mu znoj lišćem, pažljivo mu istrljah čelo, pogladih uši, skinuh uzde i povedoh ga laganim korakom kako bi mu običnim i prirodnim putovima laknulo.I dok je on, prolazeći pokraj livada, okretao glavu u stranu i saginjao je za travom, ja dostigoh dvojicu putnika koji su slučajno išli ispred mene. Dok sam osluškivao što oni razgovaraju, najednom jedan od njih prasnu u smeh i glasno reče: "Prestani, molim te, s tim tako glupim i preteranim lažima!"I kad sam to čuo, rekoh, inače uvek željan nešto novo čuti: "Recite mi šta je to, bogamu; nisam, doduše, znatiželjan, ali želim znati sve, ili bar što je više moguće. A uz ugodan razgovor neće nam biti teško uspeti se na ovo brdo ovde što je pred nama."

I onaj koji je otpočeo, reče: "Laži, dabome, i to tako istinite kao što bi bilo istinito tvrditi da se s pomoću nekakvih čaranja i hokusppkusa mogu brze reke vratiti u izvor, ili mirno more okovati, ili uspavati vetrove, zadržati sunce, skinuti penu s meseca, skinuti zvezde s neba, ukinuti dan i zadržati noć."
A ja rekoh malo sigurnijim glasom: "Ded, kad si već prvi počeo, neka ti ne bude mrsko nastaviti priču. A glede tebe, obratih se drugomu, tebi tvoja tvrdoglavost zatvara uši da ne čuješ istinita kazivanja. A, tako mi boga, to ti nije dobro: samo zabluda i predrasuda vide laž u tomu što nismo pripravni čuti niti pakž'eljni videti ono što se čini da prelazi moć ljudskoga shvatanja. A ako malo bolje pogledaš, uverićeš se da stvari ne samo što su posve istinite nego se vrlo lako mogu i urediti. Eto, ja sam, na primer, sinoć, kad sam se hteo podičiti pred svojim drugovima pri gozbi za stolom, pokušao progutati neki kolač od sira, malo veći nego obično i umalo se ne uguših jer mi je ona lepljiva masa ostala u grlu i tako me zagušila te se nije htelo puno da bi umro. A neki dan sam svojim očima video u Ateni ispred Pekila, nekoga cirkusanta -lutalicu kako je progutao oštar konjički mač, i to s oštricom okrenutom napred! Zatim je, uz nagradu od nekoliko groša, uzeo čak i dugačko lovačko koplje i gurnuo ga u svoju utrobu. I na gvozdu od koplja, na mestu gde kopljača izlazi iz drška, pojavio se mlad dečak, divan kao kakva devojka, i stao plesati tako okretno i tako se savijajući kao da je bez članaka i bez kostiju. Svi mi koji smo bili tu, divili smo se i čudili: čovek bi rekao da je to zmija koja se uvija oko čvorasta štapa s dopola sasečenim grančicama, koji nosi bog-zaštitnik lekara. A sad, molim te, nastavi priču koju si počeo. ja ću verovati i za se i za nj, i u prvoj gostionici u koju budemo svratili podeliću ručak s tobom. Eto, to ti je dobitak koji te čeka."

A on će na to: "Slažem se s tim što mi obećavaš. Nastaviću priču koju sam počeo. A pre svega zakleću se ovim suncem koje sve vidi, da govorim samo ono što je istinito i provereno i vi nećete nijednom više posumnjati dočim stignete u najbliže mesto u Tesaliji, gde se sve to javno dogodilo i gde se o tome priča svuda među ljudima. Ali najpre treba da znate ko sam i odakle sam.

Zovem se .... meciu, rodom sa s Egine. Treba da znate i čime se bavim. Putujući po Tesaliji, Etoliji i Beotiji trgujem medom, sirom i drugom robom koja se troši po krčmama. Saznao sam da se u Hipati, najvažnijem tesalskom gradu, prodaje svež vrlo ukusan sir po niskoj ceni i požurio sam se tamo da otkupim svu zalihu. Ali kao što često biva, valja da sam pošao na put levom nogom, jer mi je izmakao posao i zarada na koju sam računao. Dan pre moga dolaska trgovac naveliko, Lupo, odneo je sve. Umoran od te uzaludne utrke, krenem predvečer u kupelj i gle, koga vidim? Moga prijatelja Sokrata. Sedeo je na zemlji, ogrnut napola poderanim ogrtačem, bled kao krpa i sasvim unakž'en od mršavosti, gotovo nimalo nije nalikovao sebi: jednom rečju, posve je sličio onomu ološu koji na raskršćima prosi. Videći ga ovakva, prišao sam mu oklevajući, makar mi je bio dobar prijatelj i dobro sam ga poznavao. Hej, Sokrate, rekoh, šta je to s tobom? Šta radiš? Kakva je to sramota? Kod kuće su te već proglasili mrtvim i oplakali te a tvojoj su deci odlukom pokrajinskoga suca određeni skrbnici. Tvoja ti je žena iskazala sve zadnje časti i zbog tebe je dugo plakala i tugovala, tako da je gotovo oslepela od suza i onda su je njezini roditelji prisilili da svoje tužno udovištvo zajeni radostima novoga braka. A evo, sada te vidim ovde na ovomu mestu, na najveću sramotu svih nas, kao neku prikazu."


"Aristomene", odgovori on," vidi se da ne poznaš nestalnost i promenjivost sreće, njezina iznenađenja i iznenadne preokrete!" I govoreći tako, pokrio je krpama lice koje je bilo crveno od stida, ogolivši tako svoje telo od pupka do donjega dela trbuha. Ja nisam više mogao podneti bedni izgled tolikoga jada, pružio sam mu ruku i kušao ga podići. A on ostade umotana lica i reče: "Ostavi me, ostavi me, neka sudbina i dalje uživa u trofeju koji je sama zadobila."

Nagnao sam ga da pođe sa mnom. Obučem svoj gornji kaput i obučem mu ga, ili bolje rečeno, pokrijem ga te ga odmah poveđem u kupaonicu, iznesem ulje i ručnike za trljanje i trljanjem skinem s njega debeo sloj prljavštine što ga je prekrila. I kad sam ga što sam mogao bolje doterao, i sam umoran odvedem ga s teškom mukom, pridržavajući ga, u svoj hotel.

Tu mu dam krevet da se odmori i vrati snagu, nahranim ga i napojim da bih ga razvedrio i pričah mu priče da bih ga osokolio. I već smo bili u dobru raspoloženju, stao je pričati i pomalo me peckati, kad najednom uzdahnu iz dubine duše, steže šaku i udari se srdito po čelu te uzviknu:

"Teško meni nesretniku koji sam upao u ovaj jad i nevolju samo zbog proklete želje svoje da vidim borbu gladijatora o kojoj se mnogo govorilo. Kao što znaš ja sam zaista išao u Macedoniju radi svojih trgovačkih poslova. Kad sam se desetoga meseca vraćao s punom kesom novaca, opkoliše me razbojnici blizu Larise (hteo sam u prolazu pribivati toj prokletoj predstavi) u nekoj udaljenoj i dubokoj dolini, uzeli su mi sve, ali sam im ipak uspeo da umaknem. U toj nevolji svratih kod jedne stare krčmarice, neke Meroje, vrlo valjane žene premda bijaše stara. Ispričam joj sve o uzrocima svoga dugotrajnog putovanja, o tegobama na povratku domu i kako su mi opljačkali sve. Cena me najpre negovala što je mogla pomnije, davala mi dobru hranu i naposletku me, obuzeta strašću, dovela i u svoj krevet. I to je bila moja nesreća! Samo sam jednu noć proveo s njom i od toga se rodila dugotrajna i odvratna veza tako da sam i one prnje koje su mi razbojnici bili ostavili da se da se mogu pokriti, poklonio joj skupa sa svim što sam mogao da zaradim torbarenjem. Napokon ta dobra žena, i zla sudbina dognali su me dovle, do stanja u kojem si me malopre video "


nastavlja se
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Ned 1 Apr - 14:39

"Bogami", rekoh ja, "zaslužio si još gore, ako ima što gore od ovoga, kad si zbog ljubavne naslade i zbog neke ostarele kurve žrtvovao svoje domaće ognjište i svoju decu!"

A on je stavio prst na usta i rekao kao iznenađen od čuda:

"Pst, Pst,- i pogleda uplašeno oko sebe može li govoriti bez pogibelji i nastavi, "pazi, molim te, to je žena s nadnaravnim osobinama, pazi na svoj jezik da ti se ne dogodi nešto strašno ako preveć govoriš."

"Je li istina?, upitah. "Šta je to s tvojom krčmaricom? Je li tako moćna ta kraljica krčmi?"

"Veštica i proročica koja može nebo spustiti i zemlju podići, izvore pretvoriti u kamen, rastvoriti planine, izvući pokojnika iz pakla a bogove tamo baciti, ugasiti zvezde i sam Tartar rasvetliti."

"Preklinjem te", rekoh, " spusti tu zavesu tragedije i govori kao svaki pametan čovek."

" Hoćeš li da znaš jedan ili dva od njezinih podviga? Hoćeš li da ih saznaš mnogo? Njoj je to sitnica i sasvim beznačajna stvar što čini da se u nju zaljubljuju ne samo oni ljudi koji žive u ovoj zemlji nego i u Indiji, u obe Etiopije, pa čak i antipode. Ali slušaj što je uradila pred mnogim svedocima.Nekoga svog ljubavnika jednom je rečju pretvorila u dabra zato što joj je bio neveran. To je učinila da bi imao sudbu te divlje životinje koja, od straha da je ne uhvate, sama sebi otkida spolovilo kako bi se oslobodila gonitelja. Nekoga krčmara u susedstvu, koji joj je konkurisao, pretvorila je u žabu. I sad starac pliva u bačvici vina i roneći po droždi promuklim kreketanjem doziva svoje negdašnje mušterije. Nekoga drugog čoveka, advokata, pretvorila je u ovna jer je govorio protiv nje, i sad taj ovan advokatiše. Žena njezina ljubavnika brbljala je i govorila o njoj nešto ružno. Ta je žena bila trudna i ona je zatvorila plod u njezinu utrobu, usporila mu razvoj i tako je osudila na večnu trudnoću. I evo već osam godina, kao što svi računaju, kako nesretnica nosi svoj plod, a trbuh joj se rastegao kao da će roditi slona.

Kako su mnogi bili njezine žrtve, podiglo se među pukom nezadovoljstvo i odluče joj se sutradan osvetiti na najstrašniji način: da je kamenuju. Ali ih je ona omela snagom svoga čaranja. I kao što je Medeja tokom jednoga dana koji joj je ostavio Kreont sažgala i palaču skupa s kćerkom i starim ocem s pomoću plamena iz jednoga venca, tako je i ta u jednoj jedinoj noći (kao što je nedavno u pijanu stanju i sama pričala* s pomoću strašnih, na grobu stvorenih čari sve žitelje ovoga grada, bez razlike, tako čvrsto zatvorila u njihove domove da puna dva dana nisu mogli slomiti zasune niti izvaliti vrata ili probiti zidove; sve dok nisu uz uzajamno poticanje stali uglas vikati i zaklinjati se najsvetijom zakletvom da niko od njih neće na nju podići ruku i da će ona naći pomoć i zaštitu kod njih ako bi neko nešto drugo naumio. I tako se ona smilovala i oslobodila ceo grad. A začetnike je te pobune jedne tamne noći skupa s celom kućom, onako zatvorenom kao što je bila, to jest sa zidovima, samim zemljištem i temeljem, prenela na sto milja odavle, u neki drugi grad koji leži na vrhu brdskog okomka i koji zbog toga nema vode. Ali kako su tamo kuće bile tako sabijene da nije bilo mesta za došljaka, bacila je kuću pred gradske dveri i otišla."

"To što mi ti pričaš, dragi moj Sokrate", rekoh ja, "čudnovato je ali i strašno. I mene samoga prilično si zabrinuo, bogami i uplašio: kao da si na me bacio ne trn, nego šiljak koplja. Da ne bi ta baba, služeći se nekakvim božanskim snagama kao i onda, oćutila što smo razgovarali, daj da brzo legnemo i, nakon okrepe u snu, mi ćemo još pre zore da klisnemo što možemo dalje odavle".

Još dok sam ja delio te savete, moj je valjani Sokrat nenaviknut na vino i zbog duga umaranja bio zaspao i glasno hrkao. Dobro sam zatvorio vrata i dobro ih zaključao, dovukao svoj krevet, radi veće sigurnosti, sasvim uz dovratak i opružio se. Od straha sam neko vreme bio budan; napokon oko treće straže (oko ponoći) sklopim oči. Tek što sam zaspao, kad se vrata najedanput otvoriše od udarca snažnijeg nego što bi bio onaj koji bi se mogao pripisati razbojnicima, upravo njih izbaciše napred, a dovraci su bili istrgnuti i izleteše iz svojih ležajeva. Krevet koji je inače bio malen, bez jedne noge i truo, srušio se od snažna udarca. ja iskočih iz kreveta i izbačen padoh na zemlju, a krevet se okrenu i pokri me posve.
Tada sam ćutio da se stanovita uzbuđenja očituju suprotnim efektima. Vrlo se često događa da čovek lije suze radosnice: tako i ja u ovomu groznom strahu nisam mogao a da se ne nasmejem kad videh da sam od Aristomena postao kornjača. Ali kako sam, savijen u blatu izvirivao zaštićen svojim krevetom, zirnuo sam u stranu čekajući što će se zbiti. Primetio sam dve žene, obe prilično stare. jedna je u rukama nosila užganu svetiljku, a druga spužvu i mač. Ovako opremljene stajale su oko Sokrata koji je spavao dubokim snom! i jedna je progovorila :
" Evo ga, Pantijo, sestro moja, ovoga dragog Endimiona, evo moga Ganimeda koji se i danju i noću zabavljao s mladošću i koji sad prezire moju ljubav i nije mu dosta što me kleveće, nego se sprema još i da pobegne. A ja, nova Kalipsa, napuštena od ovoga prepredenog Odiseja, plakaću večno osamljena." A zatim, upirući prstom na me i pokazujući me svojoj sestri Pantiji, reče:


"A glede ovoga valjanog savetodavca, Aristomena, komu je došlo na um da pobegnu
i koji sad u smrtnoj pogibelji ispružen na zemlji pod svojim krevetom sve ovo promatra, on misli da će me nekažnjeno vređati. Polako samo; ne, ne, odmah, u trenuće oka želim da se pokaje za svoje prijašnje ruganje i sadašnje znatiželje."

Kad sam čuo te reči, oblio me jadnika studen znoj po celomu telu i tako sam drhtao da je i krevet na mojim leđima podrhtavao i poskakivao od moga drhtanja. Pantija odvrati:

" Šta veliš, sestro, hoćemo li ga najprvo rastrgnuti kao što rade bakhantice ili ga svezati i odseći mu ud?"
" Ne, ne", reče Meroja (jer to je, video sam, bila ona koju je Sokrat spomenuo u svojoj priči), "neka ostane da barem zemljom zaspe telo ovoga nesretnika." I tad obrnu Sokratovu glavu u stranu i zabode mu mač sve do balčaka u levu stranu grla, prinese jednu malenu mešinu i tako spretno uhvati krv koja je curila da se nijedna kap nigde nije mogla videti. Sve to smotrih svojim očima. A da joj nijedan običaj ne promakne pri žrtvovanju, čini mi se, Meroja je uvukla desnicu u ranu, tražila po utrobi i izvadila srce moga jadnog druga, dok je on od udarca mača koji mu je presekao grlo puštao neki šištav glas iz rane i skupa s krvlju ispustio svoju dušu.
Pantija je spužvom začepila ranu gdje je najviše zjala, govoreći: "spužvo, rođena u moru, čuvaj se da ne pređeš reku." Nakon toga odgurnule su krevet i pošle, a zatim su čučnule i raširenih nogu istočile mjehur nada mnom i ostavile me svega oblivena mokraćom.

Tek što-su prekoračile prag a vrata se ponovno podigoše i vratiše na svoje mesto; dovraci su se postavili i vratili u svoje ležaje, šarke se vratiše vratima, zasuni odoše iznova na svoja mesta. A ja sam ostao na mestu, bačen na zemlju, bez daha, gol golcat, ukočen, mokar baš kao da sam izašao iz utrobe matere, polumrtav, nadživeo sam sebe, nastavak samoga sebe i zacelo kandidat da me razapnu na već pripremljeni krst.

" Šta će biti sa mnom", govorio sam samomu sebi, "kad sutra ujutro nađu čoveka s naklanim grlom? I da kažem istinu, ko će to verovati? Mogao si barem zvati upomoć, ako se već nisi mogao, ovakav čovek, suprotstaviti jednoj ženi, pred tvojim očima kolju čoveka a ti ćutiš? I zašto ti nisi poginuo od slična zločina? Zašto ta krvožedna, okrutna veštica nije ubila tebe, svedoka toga zločina, od straha da se zločin ne otkrije. Kada te minula smrt, sad umri!"
Tako sam sveudilj razmišljao o sebi a noć se pretvorila u dan. Činilo mi se najuputnijim da šmugnem tajom, još pre zore, i da klisnem pa makar nesigurnim korakom. Uzmem dakle sa sobom što sam imao, uvučem ključ i okrenem ga u bravi. Ali prokleta vrata koja su se noću sama od sebe otvorila, nisu se mogla otvoriti i trebalo je uvlačiti i izvlačiti ključ dok nije brava konačno popustila.
"Hej ti, gde si? Otvori vrata od krčme, hoću da pođem pre zore!" A vratar koji je spavao na tlu iza ulaza, reče mi još napola sanjiv: " Pa zar ne znaš da su putevi nesigurni zbog razbojnika? Zar ćeš poći na put sada, u ovo doba noći? Ako imaš kakav greh na duši koji te goni u smrt, ja nemam tikvu mesto glave da bih umro za tebe. "

" Dan se već bliži", rekoh ja. "Uostalom, što mogu razbojnici putniku koji nema ništa osim svoje sirotinje? Zar ti ne znaš, budalo, da ni deset bandita ne mogu opljačkati gola čoveka?" I vratar, pospan, obrnu se na drugu stranu i reče: " Otkud mogu znati da nisi možda ugušio svoga druga suputnika s kojim si sinoć došao ovamo prenoćiti, i da se možda ne kaniš spasiti begom?"

U tom trenu, sećam se da se zemlja rastvorila i kao da mi se sam pakao pokazao skupa s Kerberom koji me bio priravan progutati. Tek mi je sad palo na um kako me ona valjana Meroja nije poštedela da me ne zakolje od milosrđa, nego od okrutnosti, jer me ostavila da me raspnu na krst. Vratio sam se, dakle, u sobu i stao razmišljati kako bih najbrže dokrajčio sa sobom. Ali sudbina mi nije ostavila nijedno drugo smrtonosno oružje osim kreveta.

"Krevetiću / rekoh / najmiliji moj, ti koji si toliko muka pretrpio skupa sa mnom, koji si video sve što se noćas ovde zbilo, jedini svedoče moje nedužnosti, na kojega se mogu pozvati kad me svi ostali optuže: žurim se u smrt, daj mi spasonosno oružje za moj put na onaj svet." Zatim razvežem konopac kojim je krevet bio prepleten. jedan kraj čvrsto svežem oko grede koja je stršila s jedne strane ispod prozora, a drugi kraj zauzlam u čvrst čvor. Onda se popnem na krevet, propnem se kako bih se obesio i nataknem omču preko glave, oko vrata. I kako sam tada nogom odgurnuo potporanj pod sobom, da bih svojom vlastitom težinom povukao konop, dobro ga nategao i sustavio dah, star i nagnjio konopac prekinuo se najednom i ja padoh ravno na Sokrata koji je spavao uza me i zajedno se s njim prevalih na pod. U tom trenutku bane vratar vičući na sav glas: " Gde si ti što si toliko želeo usred noći pobeći a sad hrčeš umotan u pokrivače?"


Sokrat koji se probudio, ili od moga pada ili od zaglušne vike vratareve, ustade prvi i reče: "Bogami, nije bez razloga što svi putnici psuju ove krčmare. Taj znatiželjnik koji ovako u nevreme upada ovamo / mislim kako traži nešto da nam zdipi / toliko viče da me je već ionako umorna, probudio iz najdubljeg sna." Ja se, dakle, dignem sav radostan od ove neočekivane sreće. Eto ti, mudri vrataru, evo ti moga prijatelja, moga brata, a ti si me optuživao u pijanstvu da sam ga noćas ubio. I još dok sam govorio, zagrlio sam Sokrata i svega ga izljubio. A on, oćutivši vonj od onoga mirisa kojim su me one veštice Lamije polile, dreknu: " Nosi se", i odgurnu me silom, "smrdiš po zahodu." Zatim me pitao sa zanimanjem kako sam se ovako namirisao.

U toj neprilici izmislio sam najednom neku šalu da bih svrnuo pažnju na neku drugu stvar. Stavio sam mu ruku na rame i rekao: " Šta još čekamo? Pođimo i uživajmo u jutarnjem putovanju!"
Tako uzmem torbu na leđa, platim krčmaru dug, i onda krenemo na put.Već smo bili prilično odmakli kad je sunce izašlo i sve obasjalo svojim zrakama. ja sam vrlo pomno promatrao vrat svoga druga na mestu gde sam video da ulazi mač i govorio sam samomu sebi: " Budalo jedna, ti si pio, i te si gluposti sanjao zbog mnogih čaša vina koje si popio. Evo Sokrata zdrava i čitava, bez i najmanje ogrebotine. Gde je rana? Gdje spužva? Gde je, naposletku, onaj duboki i sveži ožiljak?" I obratim se njemu: " Lekari kojima se mora verovati", rekoh, "tvrde da želudac pun jela i pića stvara teške snove. I ja sam sinoć pio malo više i proveo sam strašnu noć, koja mi je donela sa sobom slike groze i straha toliko da još i sad mislim kako sam poprskan i umrljan ljudskom krvlju."

"Krvlju?" upita Sokrat smejući se, " pre bih pomislio mokraćom; i meni se u snu učinilo kao da me kolju. Rezali su mi grlo. Tu me je bolelo, u grlu. Činilo mi se da mi vade srce i još ni sad nemani daha i kolena mi podrtahvaju, korak mi nije posve siguran i ćutim želju da nešto pojedem kako bih opet malo živnuo.
" Stani malo, evo ti tvoga doručka", rekoh ja, spustih dvanjke s ramena i požurih se da mu pružim malo sira s kruhom. " Hajdemo sesti pod ovaj platan!"

nastavlja se
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Ned 1 Apr - 14:39

Nakon toga uzmem ja nešto od istoga jela. Dok smo ovako sedeli, promatrajući svoga druga koji je pohlepno jeo, primetim da je pobledeo kao krpa i da mu snage slabe. Boja mu se lica toliko izmenila da mi ie od straha (jer mi se činilo kao da ponovno gledam pred sobom one noćašnje Srde) prvi zalogaj kruha zastao u grlu, ma kako da je bio malen, i nije mogao ni napred ni natrag. I što me još više plašilo, to je malen broj ovdašnjih prolaznika. jer ko bi mogao verovati da je jedan od dvojice drugova ubio drugoga ni zbog čega? Sokrata, kako je dovoljno jela pojeo, obuzela je neodoljiva žeđa. Pojeo je, naime, veliku količinu izvrsna sira, a blizu korena platana, kao nekakav miran ribnjak, tekla je polagano reka, po boji nalik srebru ili staklu.
" Pa dobro", rekoh ja, " napij se mlečne vode ovoga vrela." On se diže i neko vreme iskaše pokraj reke neko mesto koje bi bilo na istoj ravni s vodom! Zatim savi kolena! saže se i željno se približi da pije. Još nije ni dodirnuo ustima površinu vode, kad na njegovu vratu zazja otvorena dubola rana , spužva u tren ispade, ut posve neznatan mlaz krvi, a njegovo bi mrtvo telo palo naglavce u reku da ga nisam uhvatio za nogu i s teškom mukom izvukao na obalu. Tu sam oplakao svoga nesretnog druga koliko su mi prilike dopuštale i za vieke ga pokrio rečnom zemljom peskuljom. I ja sam, pun nespokojstva i straha za svoju vlastitu sudbinu, utekao stranputicom i neprohodnom pustinjom. Kao da nosim smrt jednoga čoveka na duši, pobegao sam iz domovine i sa svoga doma: kao dobrovoljan prognanik živim sad u Etoliji, gde sam se ponovno oženio."

To je bila Aristomenova priča. I njegov drug koji je od samoga početka bio nepoverljiv i nije je hteo čuti, reče:
" Nema ničega neverovatnijeg od te priče, i ničega glupljeg od te laži." Zatim se okrenu prema meni i reče: " Ti, čije držanje i postupci pokazuju da si obrazovan čovek, ti slušaš tu priču?"

„Što se mene tiče“, odgovorih ja, „ja sam mišljenja da ništa nije nemoguće: kako je sudbina odlučila, tako se smrtnim ljudima i događa. I tebi i meni i ma kome drugom dešavaju se neobične stvari, kakvih gotovo nikada nije ni bilo: a ako ih ispričamo čoveku koji ih ne zna, neće im nikako ni verovati. I zato ja verujem, tako mi Herkula, ovome ovde, i zahvalan sam mu što nas je ovom divnom pričom tako lepo zabavljao, jer sam bez po muke i nevolje stigao na kraj ovog tegobnog i dugog penjanja. A i moja raga je u tome uživala, jer sam neočekivano, bez napora po nju, stigao do kapije ovoga grada, nošen ne njenim leđima već njenim ušima.“

Ovde se završio naš razgovor, a i naše zajedničko putovanje. Oba moja druga krenuše ulevo ka najbližoj kućici. Ja sam se zaustavio pred prvom krčmom na koju sam naišao i odmah upitao staru ženu koja ju je držala:

„Je li ovaj grad Hipata?“ Ona je klimnula glavom. „Poznaješ li nekog Milona, jednog od prvaka u gradu?“ Ona se nasmeja i reče: „O, Milon s pravom može da se naziva prvi ovde, jer on stanuje ispred gradskih bedema, pred sam ulazak u grad.“ – „Bez šale, majko, recite mi, molim vas, kakav je to čovek i u kojoj kući živi?“ – „Vidiš li one prozore tamo dole, okrenute napolje prema gradu, a s druge strane su jedna vrata okrenuta maloj uličici preko puta? Eto, tu stanuje Milon, čovek koji ima para i vrlo je bogat, ali ga bije glasina da je strahovito škrt i odvratan starac. Zatvoren u jednu tesnu odaju, on tamo živi i razjeda ga strast, sa ženom koja mu je drugarica u tom bednom životu. Ima svega jednu sluškinjicu i ide obučen kao kakav prosjak.“

Na ove reči nasmejah se i rekoh: „Moj prijatelj Demej bdeo je nada mnom sa velikom pažnjom kad mi je pri polasku na ovaj put dao preporuku za tog i takvog čoveka, domaćina kod
koga neću imati da se bojim ni dima ni kuhinjskog mirisa.“ Govoreći tako, učinih još nekoliko koraka i, stigavši do ulaza u kuću koja je bila čvrsto zabravljena, počnem da kucam i da dozivam. Najzad se pojavi jedna mala i mlada devojka. „Hej“, reče ona, „ti što tako jako udaraš na vrata, na kakav
zalog želiš da uzajmiš? Ili možda ti jedini ne znaš da mi kao garanciju primamo samo zlato i srebro?“

„Pogađaj samo“, rekoh ja, „bolje bi bilo da mi kažeš da li ću naći tvoga gospodara kod kuće.“
„Da“, odgovori ona, „ali čemu ovo pitanje?“
„Donosim mu pismo od Demeja iz Korinta.“
„Prijaviću te“, reče ona, „ostani tu gde si i sačekaj me.“
I ponovo je zabravila vrata i ušla u kuću. Jedan trenutak kasnije, ona ponovo dođe, otvori mi vrata i reče: „On te moli da uđeš.“

Uđem i zateknem ga u trenutku kad se pripremao da večera i hteo da legne na jedan sasvim mali krevetac. Pored njegovih nogu sedela je njegova žena. Sto je bio prazan i on mi ga pokaza i reče: „Eto što imam da ponudim svojim gostima.“ „Vrlo dobro“, rekoh, i odmah mu predam Demejevo pismo. Pošto ga je brzo pročitao, on reče: „Zahvalan sam svome prijatelju Demeju što me je doveo u vezu sa ovako otmenim gostom.“
Posle ovih reči on pozva svoju ženu da mi ustupi mesto i reče mi da sednem na njeno mesto. Pošto sam se iz učtivosti još malo nećkao, on me uhvati za ivicu od ogrtača i privuče me sebi: „Sedi pored mene“, reče. „Jer strah od razbojnika ne dozvoljava mi da nabavim nameštaj ni stolice koje bi odgovarale mojim potrebama.“
I pošto sam slušao, on nastavi: „Otmenost koju na tebi vidim, spojena sa zaista devojačkom skromnošću, i sama bi me posve sigurno navela na to da predosetim otmenost tvoga porekla. A i moj prijatelj Demej mi isto to javlja. Molim te da ne potceniš našu skromnu kućicu. Ova sobica ovde pored nas pružiće ti prijatan prijem. Izvoli samo ostati kod nas, jer će čast koju ti budeš ukazao našoj kući ovu učiniti uglednijom, a ujedno ćeš steći slavu time što ćeš, zadovoljan skromnom i tesnom sobicom, podražavati vrlinama Tezeja, eponima tvojeotadžbine, koji nije smatrao za sramotu da koristi skromnu gostoljubivost Hekalinu.“ A zatim dozva sluškinjicu i reče: „Fotida, uzmi torbu od gosta i skloni je na sigurno mesto u ovu sobicu. Onda brzo donesi ulja iz ormana da se gost namaže,
peškir da se istrlja i sve drugo što je potrebno, pa od- vedi moga gosta u najbliže kupatilo, mora da je umoran od dugog i teškog puta.“

Kad sam to čuo, setio sam se Milona i njegove škrtosti, i pošto sam hteo da steknem njegovo poverenje i ljubav, rekoh mu:
„Ništa mi nije potrebno. Sve to stalno nosim sobom na putovanjima, a posle kupanja ću se već i sam snaći. A ti, Fotido, uzmi ovaj novac i kupi sena i ječma za moga konja koji me je ovako dobro nosio dovde, jer je to za mene važnije od svega.“

Pošto smo sve ovo udesili i pošto su moje bisage bile u sobi, krenuo sam u kupatilo, ali sam išao preko trga da bih se pobrinuo za ručak. Tamo sam video mnogo divnih riba i raspitao sam se za cenu. Sto sestercija. Ne htedoh da kupim, pogađah se, i kupih za dvadeset dinara. I baš kad sam se otuda
vraćao, sretnem Pitiju, svoga školskog druga iz Atine. On me je prepoznao i veoma se obradovao posle toliko vremena, zagrlio me i izljubio, te rekao:

„Dragi Lucije, već je čitava večnost prošla otkako se nismo videli. Bogami, otkako smo ostavili našeg dragog učitelja Klitija. A kakva te je to sreća dovela u ovu zemlju?“

„Saznaćeš sutra“, odgovorih ja. „A šta je to? Čestitam: vidim te sa slugama, sa svežnjevima pruća i sa svima tributima koji odgovaraju činovniku koji je na vlasti.“

„Ja sam upravnik slagališta i vršim dužnost edila, i ako treba što da kupiš, stojim ti na raspoloženju.“

Zablagodario sam mu jer su mi ribe već bile dovoljne za ru- čak. Ali je Pitija primetio šta imam u korpi, prevrnuo je ribe da bi ih bolje video, i upitao me: „Koliko si platio za ove trice?“ „Imao sam muke da izvučem to od ribara za dvadeset dinara.“

Kad je to čuo, uhvatio me je odmah za ruku i odveo ponovo na trg odakle sam bio došao. „Od koga si kupio ovo đubre?“ – upita me. Ja mu pokažem jednog sitnog starca koji je sedeo u uglu. Ovaj odmah dreknu na njega na osnovu svoje edilske vlasti: „Pa vi već ni našeg prijatelja ne štedite, a nek
moli stranca! Ribe bez ikakve vrednosti prodajete po ovako skupe pare, i od ovoga grada, cveta Tesalije, zbog skupoće namirnica pravite pustinju ili golu stenu. Ali to neće proći neka-
žnjeno i ja ću vam pokazati kako pod mojom upravom nevaljalci moraju da budu kažnjeni!“ Tada je sve moje ribe istresao iz korpe na ulicu i naredio stražaru da ih izgazi i sve do poslednje uništi. A zatim me moj prijatelj Pitija, zadovoljan svojim strogim postupkom, posavetova da pođem i reče: „Za mene je dovoljno, Lucije, što sam ovom sitnom starcu naneo ovu uvredu.“ Veoma zaprepašćen i iznenađen ovom scenom, krenuo sam u kupatilo. Energija moga mudrog školskog druga lišila me je i novca i večere. Pošto sam se okupao, vratio sam se odmah u kuću svoga domaćina Milona, i ušao u svoju sobu.

Ubrzo dođe služavka Fotida. „Tvoj domaćin moli da dođeš“, reče. Ali pošto sam dobro znao sve o skromnosti Milonovoj, izvinio sam se učtivo; rekao sam da mi je pre potreban san negoli hrana, da bih se odmorio od zamornog puta. Kad je to čuo, Milon sam dođe po mene, stavi nežno ruku na moje
rame i pokuša da me povede. Ali pošto je video da se izmičem i da se iz skromnosti protivim, reče mi: „Ja neću otići dok ti ne pođeš sa mnom“, i to je potvrdio još i zakletvom. Njegova upornost me je najzad primorala da pođem, i on me odvede do svog malog kreveta. Rekao mi je da sednem i onda
je počeo: „Kako je moj prijatelj Demej? Žena njegova, i deca? I njegova posluga kod kuće?“
Ja sam mu sve lepo redom ispričao. Zatim je želeo da tačno sazna cilj moga putovanja. I kad sam mu sve to rekao, počeo je da me ispituje o mojoj domovini, o njenim prvacima, njenom guverneru i najzad je počeo da mi postavlja sasvim opširna pitanja. A pošto se uverio da se umoru od teškog putovanja pridružilo još i ovo dugotrajno raspravljanje, da sam zaspao usred reči i da nisam mogao više jasno da govorim već sam samo nejasno mrmljao, dopustio je da idem na spavanje.
Tako se najzad oslobodih ovog dosadnog, brbljivog i nenasitog starca i težak od sna , a ne od jela, budući da sam večerao samo priče, vratih se u svoju sobu i predadoh se snu koji mi je bio toliko potreban.

: scribd
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Ned 1 Apr - 14:43

Žil Delez, Književnost i život


Pisati, to izvesno ne znači nametati neki oblik (izraza) nekoj praznoj tvari. Književnost je pre na strani neuobličenog,ili nedovršenosti, kao što je govorio i činio Gombrovič. Pisanje je stvar postajanja, uvek nedovršenog, uvek u času da se učini, stvar koja premašuje svaku živu ili doživljenju tvar. To je proces, a to će reći prelaz života koji nadilazi živuće i doživljeno.




Pisanje je neodvojivo od postajanja: pišući, neko postaje-ženom, postaje-životinjom ili biljkom, postaje-molekulom,sve dok ne postane-nezapažljivim. Ova se postajanja ulančavaju jedna u druga sledeći posebnu liniju, kao u nekom Le Klezioovom romanu, ili pak koegzistiraju na svim nivoima, sledeći vrata, pragove i područja što sačinjavaju čitav univerzum,kao u moćnom Lavkraftovom delu. Postajanje ne ide u drugom pravcu, i ne postaje se čovek ukoliko se čovek predstavlja kao preovlađujući oblik izraza koji hoće da se nametne svakoj tvari, dok žena, životinja ili molekul uvek poseduju neki sastojak izmicanja kojim umiću vlastitom formalizovanju. Sram da se bude čovek, ima li boljeg razloga da se piše? Čak i kad je reč o ženi koja postaje, ona poseduje postajanje-ženom, a to postajanje nema nikakve veze sa stanjem na koje bi se mogla pozivati. Postajanje ne znači dosezanje nekog oblika (identifikacije,podražavanja, Mimesisa), već pronalaženje područja susedstva, nerazdvojivosti ili nerazlučivosti, i to takve da se više ne može razlikovati medium;jedna žena, jedna životinja ili jedan molekul: oni niti su neodreženi, niti opšti, već nepredviđeni, ne-prethodno-postojeći, utoliko manje određeni u nekom obliku ukoliko se singulariziju u nekoj populaciji.


Područje susedstva može se uspostaviti ma sa čime, pod uslovom da se za to stvore književna sredstva, poput onog zvezdastog, prema Andreu Dotelu. Između polova, vrsta ili carstava promiče nešto. Postajanje je uvek među ili između.: žena među ženama,ili životinja između životinja. Ali neodređenost ostvaruje svoju moć samo ako je ono što treba da postane sobom samim oduzelo formalna obeležja koja čine da se kaže kao određeno (ta životinja koja se pojavljuje....). Kad Le Klezio postaje iNDIJANAC to je neki uvek nedovršen Indijanac,koji ne zna da gaji kukuruz niti da izdubi čun.: on stupa u područje susedstva više nego što zadobija formalna obeležja.
Isto tako, po Kafki, šampion plivanja ne ume da pliva. Svako pisanje nosi u sebi izvestan atletizam, ali, daleko od toga da miri pisanje sa sportom, ili da od pisanja pravi olimpijske igre; taj atletizam se pokazuje u organskom curenju i lučenju:sportista u krevetu, govorio je Mišo. Postajemo životinja utoliko više pošto životinja umire; i, suprotno od spiritualističke predrasude, životinja je ta koja zna da umire i ima za to čulo ili predosećanje. Književnost počinje smrću epske svinje, ako ćemo po Lorensu, ili smrću krtice, po Kafki: naše jadne male crvene šapice pružene u pokretu nežnog sažaljenja..
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Pet 20 Apr - 17:03

Alberto Moravia, Ma kakav si ti leptir

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Pet 20 Apr - 17:05

Ma kakav si ti leptir?

Želim videti šta će oni odabrati. Ako me puste u Indiju, potražiću onoga doktora, onoga kog mi je Tiziana preporučila i rešiću se deteta. Poći ću u Indiju, otići ću u... kako se dovraga zove ono mesto? ma dosta, ići ću tamo gde je škola onoga učitelja koji podučava transcedentalnu meditaciju i, ako Bog da, napokon ću se moći osloboditi zemljine sile teže; to sam videla na reklamnim listićima gde dvojica s prekrštenih nogu sede na letećem sagu, a jedan je lebdeo iznad saga na visini od pola metra. Pola metra nije mnogo; ali je dokaz da se dostigao mir i mudrost. Ako me ne puste ići u Indiju, rodiću sina i postaću devojka-majka u sedamnaestoj godini, podizaću svoga sina i ostaću ovde. Kakva je veza između imati sina i putovati u Indiju? Nikakva; a najlepše je ovo: ništa s ničim nema veze; čini se jedna stvar i dobro je, čini se neka druga stvar i isto je dobro. Zato hoću da oni izaberu; napokon, pustiti njima izbor je kao da odlučuješ bacanjem kocke ili nasumičnim izvlačenjem karte iz snopa. Pismo ili glava. Ili deli ili reži. Ideja da će slučaj odlučiti davala mi je osećaj opijenosti a budućnost mi se činila kao more u koje se strmoglavljujem s visokog trampolina. Da, odabraće oni a ja ću se zatvorenih očiju glavačke strmoglavaiti u to more budućnost, i činit ću prekrasan salto, naći ću se na dnu budućnosti kao na dnu zelenog, gustog i neprozirnog mora, i tada ću nagonski pokrenuti ruke i noge da se vratim na površinu, iziđem iz vode i ponovno vidim sunce.

Iz pladnja, kog joj je pružio sobar, Rosanna uze jednu punu kašićicu i upita: "Može li se znati koji je to đavo?" Majka, koja joj je sedela nasuprot, reče svađalačkim tonom: "Pa vidiš, žganci. Za promenu, umesto uobičajne testenine ili riže."

Ulazi Giuliano, uređuje raščupanu kosu, na nos nabada naočale, obučen je u ogromnu maju koja mu ukoso visi, odozgo s dugog i mršavog vrata i seže do dole, do koščatih bokova utegnutih u blue-jeans. Reče nasumce, kao da je zaslepljen bleštavim i hladnim svetlom koje prodire s prozorâ: "Za promenu, eh. Mama, kada ćeš nam se već prestati ispričavati za ono što nam daješ jesti? Nama je sve dobro, ovo ili ono."

Evo, moj sin sa svojim držanjem naučnika sve oko sebe gleda nadmoćno i gotovo sa sažaljaljenjem, zato što sve zna o leptirima. Kada smo kod leptirâ: već neko vreme gledam ovu svoju lepu kuću koju sam s mnogo ljubavi godinama uređivala, gledam je verojatno na isti način kao leptirica kada gleda čahuru koju mora napustiti ako hoće leteti. Ova ideja o čahuri mi je pala na pamet jutros dok sam gledala jednu staru fotografiju od pre deset godina, na kojoj sam s Rosannom i Giulianom. Kako smo se samo promenili, Bože koliko smo drugačiji! U prirodi je čahura neugledna i uvela, dok leptir koji iz nje izlazi je šaren i živahan; a u našem se slučaju dogodilo upravo suprotno: čahure su raznobojne i živahne: leptiri koji su iz njh izašli su tužni i ružni. Ja sam leptir nalik na žućkastog i beznačajnog moljca, sličan onima koji prhnu kada se otvore ormari; Rosanna je nalik najobičnijem kupusaru, belom i laganom koji samo leprša i leprša i nikada se ne umori. Giuliano je jedan od onih smeđkastih, zagasitih, prašnih leptira koji imaju na krilima naslikanu mrtvačku glavu, jedan od onih koji se vrte oko upaljene svetiljke i neprestano udaraju u nju dok ne padnu mrtvi. Kuku meni, nastojim se udaljiti od takvih poređenja; a šta se napokon dogodilo? Ako pogledam unazad tih deset godina, vidim povorku danâ, kako da ih nazovem? povorku zamenivih dana; uzmimo dane od pre pet godina, oni se vrlo dobro mogu zameniti s danima od pre dve ili osam godina. Ako su dani uvek isti, zašto smo se nas troje promenili?

Rosanna je vrhom viljuške probrljala po hrani u tanjiru, potom je podigla zgađene oči i upitala nestrpljivim glasom: "A gde je tata? Zar ne će doći za sto?"

Majka odgovora: "Ne, ne će doći za sto; noćas mu je bilo loše, imao je asmatični napad."
Rosanna uskliknu: "Evo moje nesreće. Baš danas, danas kada sam htela saznati šta je odlučio o mom putu u Indiju."

Majka primeti: "Odluku možeš vrlo dobro zamisliti: tvoj te otac ne će pustiti na put. Previše si mlada da sama odeš na takav put."

Rosanna nasrće: "A tako. U svakom slučaju želim znati je li odgovor da ili ne, razumeš?"
Majka će zbunjeno: "Što se mene tiče, možeš ići gde ti je drago."
Rosanna će uporno: "Dakle, to je ne?"
Majka se brani: "Danas ti ocu nije dobro, bolje je da ga pustimo na miru. Sutra polazi za Milano i vraća se krajem nedelje. Kada se vrati, razgovaraj s njim."
Rosanna je prasnula: " Ja ne mogu čekati."
Majka upita: "Čemu tolika žurba? Kakvu važnost predstavlja jedna sedmica više ili manje?"
Rosanna se naglo primirila. Reče zamišljeno: "Nisam je ta koja ne može čekati. To je on."
Majka se uznemirila: "Ko on?"
Rosanna će odlučno: "On. I više me ništa ne pitaj."
Iznenda se umeša i Giuliano: "Ma može li se znati ko je taj on?"
Rosanna se besno okrenu: "A što se to tebe tiče?" Na to će majki: "Moram što je pre moguće saznati puštate li me u Indiju ili ne? Ako ne, gubim njega i gubim Indiju."

Da nisam imala svojih problema, veselilo bi me saznati ko je taj Rosannin on. Međutim, moram misliti na svoje probleme koji se, ukratko, sastoje samo od jednoga: upravo se zaljubljujem u jednoga čoveka. A kakvoga čoveka! Jednoga huligana, jednog glupana, jednog hvalisavca, u krajnjem slučaju jednu svinju. Zašto me toliko privlači ta plavokosa glavurda, to nisko čelo, to izrovašeno i upaljeno lice, taj dugi nos, te debele usne? Privlačnost za takozvanog misaonog muškarca, eh! za tako zvanog čoveka od dela, eh! Zar se u najmanju ruku ne bih mogla svladati, budući da sam odlučila da ne preduzimam ništa? Zašto mi uvek dođe da u svoje razgovore ubacujem reč "dragi"? Zašto se iznenadim kada ga gledam nežno? Zašto ga diram rukama svaki put kada to mogu učiniti neupadljivo? Kada sednemo na motor, a on upravlja i kaže mi da se držim na sedalu, zašto ga hvatam za struk s obe ruke? Zašto s njim "koketiram”: vraćam mu milo za drago, na smeh protusmeh, na aluziju protualuziju?

Da, zašto koketiram? a sada pucnjava. On vozi, zaustavljamo se, stavlja nogu na zemlju i sasvim miran cilja. Ispraznio je čitav spremnik oslanjajući se desnom rukom, onom kojom je držao pištolj, na levu kojom se pridržavao za upravljač motora. Cilja sigurno; uostalom, izučen je strelac. Za razliku od njega, ja sam ispalila samo jedan hitac; pištolj nisam "brzo potegla" iz korica, zapetljao se u maju, pucala sam kada je motor već nastavio vožnju; na koncu, da sam želela pogoditi morala sam pištolj uzeti s obe ruke, a kako bih to mogla učiniti kada sam se držala za sedalo? Pa dobro, idući dan kada smo saznali iz novina da je jedan od one trojice bio ranjen u nogu, ne znam šta me spopalo budući da sam i sama htela znati šta se dogodilo: ja sam ljutito tvrdila da sam upravo ja bila ta koja je pucala, da sam ja pogodila samo s jednim nasumičnim hitcem, a ne on koji je ciljao i izpraznio čitav spremnik. Dugo smo o tome raspravljali; on je bio u pravu, mora da sam ja bila ta koja je pogodila; kao da bi to trebao biti, tako reći? dokaz moje ljubavi prema njemu. Jest, htela sam da se uveri kako bih za njega i ubila.
Na kraju, kada sam shvatila da je moj zahtev bio neodrživ, odjednom sam bez razmišljanja rekla: "Onda, recimo da smo u dvoje pogodili." Shvatate? Samo jedan hitac, ali u dvoje naciljan! Znači: dve duše i samo jedan pištolj. Ili pak, dva pištolja a samo jedna duša. Ta mi je misao pobegla, ko zna gde sam je pokupila; a ja se osećam ženom, da baš ženom s grudnjakom, suknjom, čarapama, držačima za čarape i visokim podpeticama. Žena koja želi biti u životu ili smrti uz čoveka koga voli.

Majka upita Giuliana: "Ti koji znaš sve o leptirima, kako se zovu oni smeđkasti leptiri koji imaju na krilima nacrtanu martvačku glavu?
Giuliano se trže i reče: "Šta ti pada na pamet? Zovu se onako kako si sama odlično rekla: mrtvačke glave. Latinski: Acherontia Atropos."
Majka ponovno zapita: "A oni beli leptiri kojih ima posvuda, zovu se kupusari, zar ne?
Gotovo potaknut i ohrabren majčinim pitanjima, Giuliano je sa sigurnošću odgovarao na pitanja iz svog područja zanimanja: "Da, kupusari; latinski: Mancipium brassicae."
Majka još nije bila potpuno zadovoljna: "Jednom si mi bio nešto govorio o dudovom svilcu. Na primer, da uopšte ne leti. Na svet dolazi samo da proizvede svilu. Nije li tako?"
Giuliano je sitničavo ispravi, a zapravo je bio zadovoljan: "Nije tačno tako. Leptir dudova svilca, to jest Bombyxmori, ne dolazi na svet da proizvede svilu, nego da sačuva vrstu. Čovek je taj koji se meša u prirodni ciklus radi svojih koristi."
Majka reče: "Ma razume se, ali ono što je bitno to je napokon svila, zar ne?"
Giuliano se složio: "Za svilara, da."
Tako sada znam da smo leptiri postali u poslednjih deset godina: ja, moljac; Rosanna, kupusar; Giuliano, mrtvačaka glava; napokon, moj muž, leptir koji ne leti, koji je jedino došao na svet da proizvodi svilu, to jest milione. Doista, on ne misli na drugo nego na pravljenje novca i za njega sve počinje i završava s novcima. A ja sam ga u ovih deset godina zamrzila, a da to nisam ni primetila, zamrzila sam ga malo pomalo, sve onako dan po dan. Noćas sam dobila dokaz za tu moju nesvesnu mržnju, bez obzira koliko ona bila nepredviđena ili konačna. On je imao svoj asmatični napad baš u trenutku kada sam sanjala da nakon pet godina potpunog odsustava seksualnih odnosa vodimo ljubav. Sanjala sam da me drži u naručju, a ja sam ga obujmila nogama, dok su nam lica bila spojena u jedan dug poljubac. Baš u tome trenu on se trgnuo i seo na krevet; upalila sam svetiljku; videla sam ga kako uspravljen i otvorenih usta sedi na postelji, strašan grč mu je iskrivio lice, rukom se držao za prsa. Budući da je plećat, debeo i kratka vrata, ostavljao je utisak da više ne će biti ono što je bio pre; da ga ne će ugušiti novac, nego astma. Da, on se borio protiv novca koji ga je sprečavao da diše, da bude ljubak i lep leptir koji uokolo leprša.
Tada mi se učinilo da je rekao, dok me je promatrao mešavinom straha i molbe što se često vidi kod uspaničenih astmatičara: "Ne vidiš da umirem, učini nešto, pomozi mi"; a ja sam dobila poriv, pomalo iz sažaljenja pomalo iz mržnje, a nadasve zbog srdžbe da sam probuđena iz svoga ljubavnog sna, da uzmem jastuk, da se bacim na nj svom svojom težinom i da mu ga pritisnem na lice, sve dok se ne prestane micati. Naravno, ništa se nije dogodilo od moga poriva za mužeubistvom. Uzela sam ga za ruku i pomogla mu, kao i obično, da svlada krizu. A on je, nakon poslednjeg napada, iscrpljeno rekao: "Da nije bilo tebe, ne znam šta bih učinio."
Rosanna reče, dižući se od stola: "Sad idem ocu. Astma ili ne, samo mi mora reći jedan da ili ne."
I Giuliano se podiže; začuđeno reče majci: "Ćao, mama. Večeras, ako hoćeš, možemo nastaviti razgovor o leptirima."
Majka reče sobaru: "Vi ste novi. Idući put, kada dvorite za stolom, stavite rukavice."
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Pet 20 Apr - 17:11

Dejvid Sid, Red u entropiji Tomasa Pinčona


Među svim kratkim pričama Tomasa Pinčona „Entropija“ je privukla najveću pažnju kritike. Toni Tener karakteriše je kao „njegovu prvu značajnu kratku priču“, a i drugi kritičari odali su priznanje njenoj prefinjenoj strukturi.1 Ako imamo u vidu naredna Pinčonova dela, ono što pobuđuje pažnju u ovoj priči jeste primena modernog naučnog koncepta na prozu. Kao što En Mengl tvrdi, entropijom se u velikoj meri bavi i Objava broja 49. 2 Ipak, ova priča nije značajna samo kao rana obrada kasnije teme u Pinčonovoj prozi; ona sama po sebi predstavlja dramatizaciju koncepta entropije i načina na koji on može biti primenjen na ljudsko ponašanje.


Priča se odigrava u jednoj stambenoj zgradi u Vašingtonu, u februaru 1957. godine. U jednom stanu (nižem od dva u kojima se radnja odvija) zabava koju priređuje Ćufta Maligen je pred novim zamahom. Ljudi su opruženi po stanu u različitim fazama pijanstva, a kvartet džez muzičara sedi u dnevnoj sobi i sluša ploče. Veoma rano u toku priče, čovek po imenu Sol ulazi preko požarnih stepenica u Maligenov stan i objašnjava kako se upravo posvađao sa svojom ženom Miriam. Zatim ulaze drugi ljudi – tri studentkinje i pet pripadnika američke mornarice. Dok pijanstvo i buka rastu, izbija tuča i zabava preti da se pretvori u haos. Nakon određenog razmatranja, Maligen odlučuje da smiri sve i ponovo uspostavi red. To i čini. Radnja u „Entropiji“ zbiva se naizmenično na Maligenovoj zabavi i u stanu iznad, gde Kalisto i njegova partnerka Obad pokušavaju da izleče bolesnu pticu. Taj stan je svojevrsna staklena bašta, potpuno samostalan ekološki sistem. Kalisto je, poput Henrija Adamsa, opsednut iscrpljivanjem energije i on diktira svoje memoare – možda budućem naraštaju, mada verovatnije kao vežbu solipsizma. Ptica umire, a Obad, odustavši od ekološke ravnoteže koju su gradili proteklih sedam godina, odlazi do prozora i razbija ga. Priča se završava dok njih dvoje čekaju da se unutrašnja i spoljašnja temperatura izjednače i padne noć.

Naravno, ovaj kratak pregled radnje ne objašnjava njenu vezu sa naslovom, a kako bismo je razumeli moramo uzeti u razmatranje različite definicije „entropije“ kakve nude standardni moderni rečnici. Vebsterov treći novi internacionalni rečnik definiše ovaj koncept na sledeće načine:

1. [U termodinamici] Veličina koja je mera količine energije sistema koji nije sposoban da izvrši rad...
2. [U statističkoj mehanici] Faktor veličine koja je funkcija fizičkog stanja mehaničkog sistema...
3. [U teoriji komunikacije] Mera efikasnosti nekog sistema (u vidu koda ili jezika) u prenošenju informacija...
4. Konačno stanje dostignuto degradacijom materije i energije u univerzumu: stanje inertne uniformnosti sastavnih elemenata; odsustvo forme, obrasca, hijerarhije, diferencijacije...3

Za Pinčonovu priču od najmanje je važnosti drugo značenje, budući da je na njega samo jednom letimično bačen pogled u Kalistovom diktatu. Ako uzmemo u obzir superpozicionirane nivoe radnje počev od Kalistovog staklenika, preko Maligenove zabave i na kraju Solovog stana ispod, jasno je da stanovi čine šematske analogije sa redom četvrtom, prvom i trećom definicijom. Kalistova glavna preokupacija je konačno iscrpljivanje energije, „toplotna smrt“ kosmosa. Maligenove partijaše sve karakteriše apatija i inertnost, te ironično predstavljaju primer energije nesposobne za rad. Na kraju, Sol sa svojom ženom raspravlja o teoriji komunikacije i razgovara sa Maligenom (bez naročitog zaključka) o velikom udelu čiste „buke“ koja čini ljudski govor. Napolju, van ove stambene zgrade su ulica i vremenske prilike, koji su, implicitno, takođe izvan ove višestepene metafore. Toni Tener daje sledeće tumačenje zgrade:

Kuća... je neka vrsta paradigme moderne svesti; donji deo preplavljen je bukom modernih
razonoda i oseća slabosti značajne komunikacije, dok gornji deo teži da ostane na nivou muzike,
ipak naslućujući da u sav taj napor, koji je poput sna, prodire život. Život u tom kontekstu nije
samo zabava u stanu ispod, već i vremenske prilike.4

Ovo zasigurno objašnjava veliki kontrast između Kalistovog staklenika i Maligenove zabave. Prvi je snolik i zatvoren u sebe, drugi je zemaljski i otvoren za pridošlice. Ali, Tener pravi procene koje priča ipak ne priziva. Kalistov svet jeste poput sna, ali ga Pinčon ne ironizuje suprotstavljajući mu spoljni „život“. On je takođe deo života, života uma, a i ako jeste nedovoljno otporan na spoljne pritiske, to važi jednako i za Maligenovu žurku. Pinčon ne postavlja razliku između „života“ i „ne-života“: on dramatizuje različita značenja centralnog koncepta i istražuje njihove uzajamne veze.

Već sada trebalo bi da nam postaje jasno da Pinčon ne koristi reč „entropija“ neprecizno. U gorepomenutoj studiji o američkoj modernoj prozi, Tener smatra ovaj koncept toliko
značajnim da mu posvećuje čitavo poglavlje i ističe da je postao veoma pomodan termin, koji se površno koristi kako bi označio propadanje.5 Pinčon je kao student na Univerzitetu Kornel pohađao kurseve iz fizike, što sigurno objašnjava tačnost naučnih referenci u ovoj priči. Pa ipak, mada je osnovni koncept teško obuhvatiti, Pinčonova priča zahteva malo više tehničkog znanja od onog koje nude definicije u rečnicima.

Epigraf priče preuzet iz Rakove obratnice Henrija Milera već nas uvodi u jedno područje metafore. Odlomak proriče da neće biti promene vremena i najavljuje, u sumornom fatalizmu, osuđeničku sliku čovekove budućnosti: „Mi moramo uhvatiti korak, korak u gustoj koloni ka zatvoru smrti.“6 Odmah nam je ponuđena jedna metafora – nepromenljivo vreme kao amblem beznadežnosti. Jukstapozicijom epigrafa i naslova Pinčon nas zatim poziva da proširimo metaforu, posebno u pravcu četvrte definicije „entropije“ iz rečnika. Odlomak zapravo izostavlja dve rečenice koje prethode gore citiranim, naime: „Naši su se heroji poubijali, ili se ubijaju. Heroj, prema tome, nije Vreme, već Bezvremenost.“7 Ove rečenice javljaju se na početku romana i daju uvodnu reč temi – odsustvu promene i namernom naglašavanju negativnih ili izokrenutih vrednosti. Ipak, važno je da prepoznamo da Miler ovde rezimira Borisove stavove. Milerov surogat-pripovedač ne prepušta se apokaliptičnoj sumornosti svog prijatelja i čak ga smatra komično melodramatičnim. Zaista, samo tri rečenice nakon sumiranja Borisovih „proročanstava“ narator kaže: „Ja sam najsrećniji čovek na svetu“, što je veoma vesela izjava za nekoga ko je preokupiran sveopštim propadanjem. Ova razmena između pripovedača i Borisa izaziva dosta humora u Milerovom romanu i Pinčon, odabirom ovog odlomka za epigraf, uvlači nesmotrenog čitaoca u neku vrstu zamke. S jedne strane, metafora sa vremenom čini lako razumljivim apstraktni koncept entropije, dok sa druge, proročanstvima manjka autoriteta čak i u Milerovom romanu. Prema tome, ne bi trebalo brzopleto zaključiti kako Pinčon odobrava ovu metaforu. Pre bi se reklo da on uvodi jednu temu, jednu nit značenja, koje će se latiti u ranoj fazi priče.

Izvan vašingtonske stambene zgrade pada kiša i vreme je vrlo promenljivo. Tipično je za Pinčona da brižljivo beleži vreme koje početkom februara 1957. jeste bilo ćudljivo i praćeno obimnim snežnim padavinama i poplavama.8 Pinčon skreće pažnju na vreme prvenstveno zbog njegovog metaforičkog odjeka. To doba godine je neka vrsta lažnog proleća koje karakterišu nasumične promene vremena i opšte osećanje depresije – barem je tako sa gostima Maligenove zabave. Oni su, Pinčon navodi, „neizbežno i nepopravljivo romantični“.
I nastavlja:

A kao što svaki pravi romantičar to dobro zna, duša (spiritus, ruach, pneuma), u biti, nije
ništa drugo do vazduh; potpuno je prirodno da ova izopačenost u atmosferi treba da bude rekapituliran od strane onih koji je udišu. Tako da osim javnih komponenata – praznika, turističkih
atrakcija – postoje privatna meandriranja, povezana sa klimom, kao da je ovaj kratak vremenski
period stretto prolaz u fugu te godine: nasumično vreme, besciljne ljubavi, nepredviđene obaveze:
meseci koje bi čovek mogao lako provesti u fugi, jer za veliko čudo, kasnije, vetrovi, kiše, strasti
februara i marta se u tom gradu ne pamte, kao da ih nikada nije ni bilo. (92–93)

Prva rečenica, kojom se očigledno implicira da narator nije romantičar, udaljava čitaoca od teksta dovoljno da ovaj prepozna da je posredi preispitivanje poretka. Za argumentom o povezanosti duše i vremenskih prilika sledi lažna logika zasnovana na etimologiji i svakako ukazuje na pasivnost onih koji veruju u ovu vezu. Oni jednostavno „rekapituliraju“ vreme i predaju se slučajnim meandriranjima i nasumičnim promenama. U dugačkoj narednoj rečenici Pinčon skreće sa muzičke metafore ka psihološkom značenju „fuge“, kao periodu naizgled racionalnog ponašanja koje prati amnezija.9 Na početku odlomka izgledalo je kao da nam se nudi određeno načelo, ali zatim, stvaranjem odmaknutosti kod čitalaca promenom osnovne metafore i ukazivanjem na pasivnost ljudi o kojima je reč, Pinčon ironično umanjuje značaj čak i sopstvene priče. Ako događaji zavise od promene vremena i amnezije, onda je i njihov reprezentativni ili psihološki status doveden u pitanje. Onda su oni, prosto, lokalne „izopačenosti“.

Nasuprot stanovištu o očigledno nasumičnoj promeni Pinčon postavlja Kalistovo viđenje vremena. I Kalisto primećuje njegovu promenljivost, ali je daleko više obuzet konačnim opštim iscrpljivanjem energije, toplotnom smrću univerzuma koju su predvideli neki kosmolozi sledeći Klausijusovu teoremu koja kaže da entropija teži maksimumu. Kalisto, prema tome, ne pridaje značaj prozaičnim detaljima kao što su kiša ili sneg; njega mnogo više uznemirava činjenica da je napolju već tri dana temperatura konstantno 37°F. Poput Milerovog Borisa, on podozreva „da su u pitanju predskazanja apokalipse“ (94). Kada diktira svoje memoare, Kalisto kombinuje reči kao što su „vizija“ ili „prorok“ sa naučnim podacima, što sugeriše da smešta svoju građu u nenaučni, kvazireligiozni obrazac. U stvari, uprkos svim razlikama između njegove opsesije krajem i verzije patetične obmane partijaša, oba gledišta bi se slobodno mogla nazvati „romantičnim“. Tri puta u toku priče Kalisto traži od Obad da proveri spoljašnju temperaturu, čime pravi paralelu sa sličnom radnjom u jednom ranijem modernističkom delu – Beketovom Kraju partije (1958). Na početku predstave Ham šalje Klova do prozora:

HAM (pokaže prema prozoru, desno): Jesi li pogledao?
KLOV: Jesam.
HAM: Pa?
KLOV: Ništa. Ništica.
HAM: Trebalo bi da padne kiša.
KLOV: Neće da padne kiša.10

Odnos Hama i Klova, kao i njihov koncizni idiom u dijalogu paralelni su sa onim između
Kalista i Obad. Poput Kalista, i Ham vodi duge monologe, a najduži se gubi u tišini na kraju
predstave. U Pinčonovoj priči, međutim, pada kiša, što čini značajnu razliku. Kalisto, izuzev ne naročito značajne činjenice da je temperatura nepromenjena već tri dana, ima samo teorijske razloge za svoju sumornost. U Beketovoj drami, sumornost na sceni ublažena je dijalozima čiji humor doslovno popunjava vreme pre konačnog kraja. Oba dela sadrže preapokaliptičke elemente, ali su kod Pinčona oni povereni uglavnom Kalistu. Pinčon, dakle još jednom upućuje na značaj vremenskih prilika, ali se ne priklanja nijednom stavu.

Pinčonova uzdržanost u vezi sa Kalistom javlja se veoma jasno u opisu njegovog stana, naročito u ovim rečenicama:

Pomešani sa zvucima kiše pristigoše prvi, probni, mrzovoljni, jutarnji glasovi drugih ptica,
skrivenih u filodendronima i malim palmama: krpice skerletne, žute i plave boje provučenih kroz
rusoovsku fantaziju, tu džunglu u staklenoj bašti na čiju je izgradnju utrošio sedam godina. Bila
je to hermetički zatvorena, sićušna teritorija pravilnosti u gradskom haosu, kojoj su bili strani
vremenski hirovi, nacionalna politika, ili bilo kakav građanski nered. (93)


Poređenje sa slikom Anrija Rusoa gotovo i nije bilo potrebno kako bi se pokazalo da je ovaj prizor maltene artefakt, groteskno izmeštena džungla koja možda poseduje svoj unutrašnji balans, ali je zapravo stilizovana isto koliko i Rusoova dela. Naglasak na odbrambenosti, gde je spoljašnji metež kao nekakva agresivna sila, nosi u sebi ironiju. Jer, Kalistova staklena bašta možda jeste hermetički zatvorena, ali ona je u sebe zarobila i njega i Obad. Drugim rečima, bašta je egzotični zatvor. Zatim, Kalisto je rešen da isključi sve haotične elemente, ali postoji jedan oblik energije koji ne uspeva da kontroliše – zvuk. Buka koju stvara kiša prodire iz spoljašnjosti, a muzika iz stana ispod. Čini se, dakle, kako Pinčon žuri da nam, čim ugledamo stan, ukaže na uzaludnost Kalistovog poduhvata. Ako je tako, poslednji Obadin gest – razbijanje prozora, nagoveštava nam se od samog početka.

Krhkost Kalistove staklene bašte Pinčon čini vidljivom i dok predočava uznemirenost Obade povodom spoljašnje buke. Takvo „propuštanje“ predstavlja otvorenu pretnju njihovom poimanju reda:

Arhitektonskoj čistoti njenog sveta neprestano su pretili takvi nagoveštaji anarhije: praznine i
izbočine i krive linije, i pomeranje ili naginjanje ravni kojima je ona morala bez prekida da se prilagođava da se čitava ta struktura ne bi razmrskala u darmar apstraktnih i besmislenih signala. (98)

Epitet „arhitektonski“ („architectonic“ – Prim. prev.) lukavo je odabran, s obzirom na to da se podjednako može odnositi i na arhitektu i arhitekturu. Na ovaj način Pinčon izbegava da razdvoji „strukturu“ od Obad i implicitno, od Kalista. Obad u stvari personifikuje poredak koji nastoji da očuva. Njegovo očuvanje ogleda se u fizičkim gestovima i uznemirenosti. Ona mora da „prilagođava“, ali šta – sebe ili strukturu? Zapravo, Kalisto i Obad su melodramatičari forme. Oni razmišljaju u vidu snažno suprotstavljenih krajnosti (anarhija nasuprot redu) i, iako Kalisto tobože iščekuje iscrpljivanje energije (koje i ne bi bilo toliko dramatično), njega i Obad daleko više uznemirava odsudni trenutak u kome bi u njihovoj staklenoj bašti mogao nastati haos. To bi, sa njihovog stanovišta, bila istinska kataklizma.

Kada Kalisto počne da diktira svoje memoare, postaje jasno da je on parodija Henrija Adamsa, tačnije autora Obrazovanja. Kalisto živi u Vašingtonu, kao i Adams u vreme pisanja knjige. Obojica govore o sebi u trećem licu; obojica pokušavaju da artikulišu kulturne implikacije modernih naučnih teorija; obojica su veoma impresionirani Vilardom Gibzom, koji je, prema Adamsu, bio „jedan od najvećih Amerikanaca, sudeći po njegovom položaju u nauci“.11 Što zbog različitih biografskih, što zbog razloga temperamenta, Adams zauzima pasivan stav (otud i upotreba trećeg lica) te neprekidno ismeva sopstvenu neuspešnost. Za Pinčonovu priču ključno poglavlje Obrazovanja je „Devica i Dinamo“, u kojem se sučeljavaju dva osnovna simbola kod Adamsa. Njegov estetički idealizam, na koji Pinčon ironično aludira u Kalistovom imenu (tj. „najlepši“) uzmiče pred modernim oličenjima sile. U pokušajima da napravi poređenje modernog naučnog pojma sile sa religijom, Adams ima osećaj da luta po lavirintima. Njegov karakteristični odgovor je da čin pisanja prepusti sam sebi:

U takvom lavirintu, štap je sila maltene značajnija od nogu, olovka gotovo da postaje pas –
vodič, koji ga čuva od stranputica. Olovka radi sama od sebe, i deluje kao ruka koja modeluje
materijal iznova i iznova, sve do oblika koji mu najviše odgovara. Oblik nikada nije proizvoljan,
već je neka vrsta izrastajuće kristalizacije, kao što svaki umetnik i suviše dobro zna...12


Adams odvraća čitaoca od početnog impulsa ka krajnjem razumevanju i dramatizuje automatizam pisanja. Različite analogije sa pisanjem kriju – mada samo delimično – Adamsovu tendenciju ka samosažaljevanju. U poslednjim poglavljima Obrazovanja on konstantno govori o sebi kao ostarelom i nemoćnom, a nagoveštaj istovetne melanholije nalazimo i u Kalistovom viđenju svog stanja kao „tužne umiruće jeseni srednjeg doba“ (98). Adam sebe naziva „novim Teufelsdröckh-om“ kako bi pojasnio svoje osećanje zbunjenosti.13 Neizvesnost koja parališe Adamsa zapravo je strah od mogućeg upliva „nasumičnog faktora“ koji su uvele Gibzove i Bolcmanove jednačine. Nasumičnost je matematički ekvivalent haosu, koji užasava Kalista. Ovde moramo istaći još jednu važnu paralelu sa Adamsom. Boreći se da razume kinetičku teoriju gasova, on dolazi do jasnog zaključka: „Haos je bio zakon prirode; Red je bio san čoveka.“14 Adams je nosio svoj pesimizam sa takvom otmenošću da tvrdnjama poput ove nikada nije dozvolio da izazovu puni emocionalni efekat. Bez obzira na to, kontrast između reda i haosa, sna i prirode, paralelan je Kalistovim polaritetima, posebno onom između njegove staklene bašte i spoljašnjeg vremena.

Kalistova možda najvažnija izjava u diktatu tiče se viđenja entropije kao metafore određenih
društvenih fenomena koje je uočio. Jedan od primera za to je porast uniformnosti u američkom konzumerizmu:

Ukratko, zatekao je sebe kako iznova formuliše Gibzovo predskazanje putem društvenih termina,
i vizualizira toplotnu smrt svoje kulture u kojoj se ideje, poput toplotne energije, više neće
prenositi s obzirom da će svaka tačka u njoj, u krajnjoj liniji, raspolagati istom količinom energije;
u skladu s tim prestaće i intelektualno kretanje. (99)


Ironija nakratko skreće sa Kalista na američko društvo i u velikoj meri je u skladu sa pažljivo oblikovanom građom ove priče, čije najbolje primere konzumerizma koji je na udaru nalazimo na Maligenovoj žurci – u bocama pića, hajfaj opremi i frižideru. Čak i u svojoj fasciniranosti entropijom, Kalisto ide Adamsovim stopama. U „Pismu američkim nastavnicima istorije“ (1910), Adams razvija implikacije Klausijusovih pretpostavki i spekuliše da, iako istoričari ne poznaju fiziku

...ne mogu a da se ne zapitaju da li bi Ostvaldov pravac razmišljanja rezultirao podvrgavanjem
psihičke i fizičko-hemijske energije prirodnoj i očiglednoj analogiji toplote, i širenjem zakona entropije nad svim. 15


Njegov argument se, kao i Kalistov, zasniva na analogiji, i on je u godinu dana starijem eseju „Pravilo faze primenjeno na istoriju“ na sličan način predviđao krajnju tačku do koje će ljudske misli dosegnuti.16

Kako bismo precizno utvrdili kakav je Pinčonov stav prema Kalistu i Adamsu, biće nam od koristi da se u ovom trenutku okrenemo jednom intermedijarnom tekstu – Ljudska upotreba ljudskih bića (1950), Norberta Vinera. Viner radi manje-više ono što i Adams i Kalisto pokušavaju: da dovedu u međusobnu vezu različita područja moderne američke kulture. On je, međutim, u velikoj prednosti u odnosu na njih, budući da je prvenstveno naučnik i matematičar. Tako, kada razmatra ideju o toplotnoj smrti, Viner opominje: „neophodno je da dobro razdvojimo ove kosmičke vrednosti od bilo kakvog ljudskog sistema vrednovanja“.17 Upravo to je greška koju pravi Adams u Obrazovanju i esejima iz 1909–10, a koju ponavlja i Kalisto. Korišćenje metafora i analogija navodi ovu dvojicu da naprečac zaključuju na osnovu rđavo sažetih naučnih teorija, što ima za ishod ne sasvim neprijatno osećanje pesimizma i inercije.

Imajući u vidu naučne aluzije u Objavi broja 49 i intelektualno polje Duge gravitacije, možemo sa sigurnošću pretpostaviti da je Kalistov poduhvat blizak Pinčonu. Međutim, sudeći po različitim načinima na koje se ograđuje od privrženosti Kalistovim stavovima, Pinčon je ipak prihvatio i Vinerov oprez. Kao prvo, Kalistova tačka gledišta je samo jedna od nekoliko njih u okviru priče. Drugo, priča je suviše humorističnog tona da bi mogla podržavati njegovu apokaliptičnu sumornost. Treće, Pinčonova upotreba muzičkih aluzija i oblika, kojima ćemo se kasnije baviti, ukazuje na distanciranje od Kalista. Osim toga, u priči ima toliko ironije koja ukazuje da, na neki način, Kalisto pre otelovljuje entropiju nego što je ispituje. Njegov diktat se završava glagolom „prestati“, ali je samo zaustavljen, ne i zaključen. Njegov diktat je neka vrsta monologa, poput razmišljanja naglas. Nakon što je diktat stao, mi pratimo trag njegovih misli koje su u potrazi za „podudarnostima“ i on, pretresajući književnost kako bi pronašao paralele, iznova sledi Adamsa. On beleži De Sada (možda zbog libertinizma), poslednju scenu u Foknerovom Svetilištu, u kojoj iscrpljena i apatična Templ Drejk u Luksemburškom parku sluša muziku sa svojim ocem, i Noćnu šumu Džune Barns, opet možda zbog prikazivanja moralnog i fizičkog propadanja. Propadanje je, po svemu sudeći, tema koja povezuje ova dela. Kalisto još posebnu pažnju pridaje Priči o vojniku (1918) Stravinskog, čija tango sekcija izražava istu međuratnu iscrpljenost:

I koliko je muzičara preostalo nakon Pašendela, nakon Marne? U ovom slučaju, to je došlo do
sedam: violina, kontrabas. Klarinet, fagot. Kornet, trombon. Timpani. Skoro kao da se neka sićušna
trupa skakača na klupu namerila da prenese istu informaciju kao i filharmonijski orkestar.18 (103)

Pažljivo organizovane rečenice njegovog diktata sada počinju da ustupaju mesto pitanjima i fragmentiranim frazama; kao da što Kalisto više traga za smislom, to mu on više izmiče. Ova nesigurnost raste uporedo sa njegovim neuspešnim pokušajima da oživi duh Francuske pre Drugog svetskog rata, a njegove reči u potpunosti nestaju kada ptica koju je čuvao konačno umre: „’Šta se dogodilo? Da li je toplotni transfer prestao da radi? Zar više nema...’ Nije završio“ (107). Verbalna komunikacija može se smatrati vrstom transfera (v. 3. definiciju „entropije“), te kako Kalistova nesigurnost raste, to on postaje sve rasplinutiji i nepovezaniji. Bilo kao sredstvo samoispitivanja ili kao sredstvo komunikacije sa Obad, njegove reči postale su beskorisne. Sa smrću ptice on, poput Beketovog Hama, nestaje u tišini.

Priča o vojniku Stravinskog relativno je nepoznato delo za odabir i sadrži brojne elemente koji se tiču priče, a koji nisu iskazani u Kalistovim razmišljanjima. Gore navedeni odlomak ukazuje na to da Kalisto vidi Prvi svetski rat kao kulturnu prekretnicu. Delo Stravinskog za njega je oličenje opšteg osećanja iscrpljenosti, ali je to osećanje i podstaknuto umetničkim delima. Iako sam sebe tapše po ramenu jer je bio „dovoljno jak da ne odluta u dražesnu dekadenciju mlitavog fatalizma“ (98), Kalisto izgleda ipak pati od izlizanog pesimizma, veštačke sumornosti koja je bez ikakvog uporišta u njegovom iskustvu. Uprkos dubokom ličnom značaju koji je Priča o vojniku imala za Stravinskog, ona kod Kalista zauzima mesto uz ostala pesimistična dela.19 Priča o vojniku bila je revolucionarno delo jer se oslobodila klavira i smanjila broj izvođača na minimum. Ako tome dodamo i uticaj džeza, postaju nam vidljive paralele sa kasnijom diskusijom o Džeriju Maligenu. U tematskom smislu, ove dve muzičke aluzije približavaju zabavu i Kalistove memoare.

Poslednja važna stvar u vezi sa Pričom tiče se Obad. Kalisto se priseća tanga konkretno, kao kulturološki značajnog, a plesa uopšte, zbog njegovih ponavljanih automatskih pokreta. Više je vrsta plesnih tempa u Priči o vojniku, tačnije: tango, valcer i regtajm. Kada se Obad kreće po stanu, njeni pokreti su stilizovani i baletski, kao da učestvuje u nekakvom plesu. Ona potom opisuje vođenje ljubavi na sledeći način:

Čak i u kratkim periodima kada su ona i Kalisto vodili ljubav, lebdenje nad čvorovima napetih nerava u nasumičnom dvohvatnom sviranju predstavljalo je jednu raspevanu strunu njene odlučnosti. (98)

Naravno da ova metafora izražava napetost. Ali dvohvatno sviranje violine bila je jedna od značajnih karakteristika Priče o vojniku. U jednoj sceni (II.5) vojnik ulazi u sobu u kojoj princeza spava. On je budi i udvara joj se sviranjem na violini.20 Prema tome, Kalisto i Obad nesvesno delimično imitiraju radnju kojom ponavljaju Priču o vojniku i koja još jednom pokazuje zbog čega je Kalisto tako „bespomoćan u svojoj prošlosti“ (107).

Odabirom muzičkih dela koja sadrže brojne tadašnje aktuelne plesne ritmove ukazuje se na preokupiranost izgubljenom generacijom. Kalisto je, kao i Skot Ficdžerald, pohađao Prinston; i on je pokušao da vrati vreme odlaskom u Francusku nakon rata, ponevši sa sobom roman Henrija Milera umesto Bedekera (čuveni štampani turistički vodič o Parizu – Prim. prev.).21 Ne uspeva, međutim, da povrati prošlost, a mi ovde uočavamo još jednu njegovu dodirnu tačku sa ostalim likovima u „Entropiji“. Drugi pasus priče daje nam sledeći opis:

Bio je početak februara ’57, i u to vreme bilo je mnogo američkih emigranata po Vašingtonu, Kolumbija, koji su pričali, kadgod te sretnu, o tome kako će oni jednog dana stvarno otići preko u Evropu, ali u ovom trenutku izgledalo je da svi oni rade za vladu. Svi su u tome videli suptilnu ironiju. Oni su ponekad, na primer, organizovali poliglotske žurke na kojima je svaki pridošlica bio ignorisan ukoliko nije bio u stanju da vodi simultanu konverzaciju na bar tri ili četiri jezika.
Nedeljama su bez prekida opsedali jermenske delikatesne radnje, pa bi te onda pozivali na bulghour i jagnjetinu u sićušne kujne čiji su zidovi bili prekriveni plakatima za borbe s bikovima. Održavali su veze sa napaljenim ribama iz Andaluzije ili Južne Francuske koje su studirale ekonomiju u Džordžtaunu. Njihova rezidencija bio je studentski Rathskeller na Aveniji Viskonsin pod nazivom Stari Hajdelberg, a kad bi došlo proleće morali su da se zadovolje trešnjevim cvetovima umesto limetinih, ali, na svoj letargičan način, njihov život omogućavao im je, kako su oni to govorili, dobro zezanje. (92)

Podjednako u neskladu sa vašingtonskim kontekstom koliko i Kalistov staklenik, ovde su premešteni određeni evropski elementi. Aluzije promišljeno prizivaju sećanje na izgubljenu generaciju, ali svode predstavu o „Evropi“ na pomodni kosmopolitski stil, na pitanje egzotičnih jela i zidnih postera. Glavna ironija izrasta iz protivrečnosti između navodnih namera (o odlasku u Evropu zauvek) i stvarnog stanja, naročito njihovog rada za vladu. Epigraf iz Milera, koji počinje svoju priču iz vile Borgeze, već je podsetio čitaoce da su najvažniji pripadnici izgubljene generacije zaista i otišli u Evropu. Kako odlomak odmiče, raste i Pinčonov podsmeh i završava se otvorenim ruganjem pomodnoj potrazi za „dobrim zezanjem“. Peter Bišof rekao je o ovom pasusu:

Durch die Parodierung einer bekannten literatischen Tradition deutet Pynchon an, dass die
Beat-Bewegung in Gegensatz zur Lost Generation lediglich eine Modeerscheinung der popular
culture ist.22 (Parodiranjem dobro poznate literarne tradicije, Pinčon sugeriše da je beat generacija,
za razliku od izgubljene generacije, samo hir popularne kulture. – Prim. prev.)

On je sasvim sigurno u pravu kada kaže da je razlika između ta dva perioda u redukciji, gledano iz perspektive sadašnjice, ali opis nudi pastiš, a ne parodiju, budući da su na meti ironije upravo imitatori izgubljene generacije. Bišof je do sada jedini kritičar koji je uočio stereotipnu prirodu likova u priči. Gosti sa Maligenove žurke koriste isti pomodni žargon koji Pinčon ismeva u opisu gore. Kalisto je „romantičan“ u Ficdžeraldovom smislu, a Sol i Miriam parodiraju intelektualce srednje klase koji mašu sloganima poput „zajedništva“.23 Na početku priče, Maligenovi gosti leže uokolo ošamućeni pijanstvom ili jednostavno sede i slušaju muziku. Kako pristiže više gostiju, ili kako se ovi bude, letargija postepeno prelazi u haotično kretanje. Ironijska implikacija besmisla provlači se kroz Pinčonovo predstavljanje ovih scena i najavljuje njegovu satiru o Čitavoj bolesnoj družini u V.

Vilijam M. Plater na zabavu gleda drugačije, kao na pokušaj bekstva od smrti:

Zabava je društveni čin u kome se ljudi okupljaju – jedna od najjednostavnijih manifestacija
erosa. Međutim, pošto se zabava dezintegriše i metež raste, ona je istovremeno i demonstracija
socijalnog ekvivalenta entropije i transformacija ka smrti.24


Kasnije navodi, iznenađujuće s obzirom na ovaj paradoks, da zabava otelovljuje „afirmaciju
života i zajednice“. On zapravo tvrdi da je to gotovo sakramentalan čin u kojem se zbližavaju svi voljni učesnici. Ovakva vrsta moralističkog čitanja moguća je jedino ako se ignoriše ironija upućena na račun učesnika zabave, a Plater čini upravo to. On previđa sarkazam prema njihovoj imitaciji izgubljene generacije i potcenjuje haos i odsustvo komunikacije na žurki. „Smrt“ je previše ozbiljna reč da bi bila upotrebljena ovde i pomalo preterana za ono na šta Pinčon cilja. Partijaši ne pokušavaju očajnički da izbegnu užas. Oni se jednostavno dosađuju, letargični su i površni; njihova osnovna preokupacija je kako da ubiju vreme, i to uz minimalan napor.

Žurka, osim što predstavlja društvenu ironiju, dramatizuje i jedan pravac značenja u „entropiji“, tj. meru količine energije koja je nije sposobna da se preobrati u rad unutar sistema. Toni Tener nazvao je zabavu zatvorenim sistemom, ali ona to zasigurno nije, budući da ljudi neprekidno pristižu.25 Pravi zatvoreni sistem je, barem u nameri ako ne u praksi, Kalistova staklena bašta. Sa porastom kretanja na Maligenovoj žurci raste i nasumičnost. Sâm Maligen se budi i odlazi da napravi sebi piće, što ne može da uradi a da se ne poseče. To se, naravno, događa slučajno, te formira jedan nasumičan detalj. Pokušava da „rasporedi“ goste, ali neuspešno, pošto premešta devojku od lavaboa do tuša, u kome će se ona zamalo udaviti. Dolaze novi gosti i uvećavaju metež, a najhaotičniji su mornari koji uobražavaju da je stan bordel. Pometnja i larma dolaze do vrhunca te bismo mogli reći da se entropija
unutar zabave približila svom maksimumu.

Maligenova reakcija na ovu situaciju je važna i u isto vreme iznenađujuća:

Ćufta je stajao i posmatrao oko sebe, lenjo se češkajući po stomaku. Koliko je on uspeo da proceni situaciju, bilo je moguće uraditi samo dve stvari: a) zaključati se u radnoj sobi i čekati da konačno svi otfuraju, ili b) pokušati umiriti sve ostalo, jednog po jednog; a) je svakako bila atraktivnija alternativa. Ali, onda poče da razmišlja o radnoj sobi. (106)

Suočen sa uporedivom situacijom na kraju „Smrti i milosti u Beču“, Sigel jednostavno odlazi, ostavljajući ostale na milost i nemilost pomahnitalog Odžibva Indijanca.26 I Maligen je u iskušenju da uradi nešto slično. On takođe posmatra ostale; on je takođe lenj. Ipak na kraju odlučuje da uspostavi red, što zatim i ostvari. Pinčon skreće pažnju na njegov izbor, između ostalog i količinom prostora posvećenom Maligenovom trenutku odluke. Radna soba nudi privlačnu alternativu i u suštini ponavlja u malom Kalistovo povlačenje u staklenu baštu. Sama činjenica da Maligen može da odabere da uspostavi red i to i čini suprotstavlja se površnom fatalizmu koji pojam entropije može da izazove.

U ispitivanju odnosa između entropije i opšte kulture, Rudolf Arnhajm je istakao površnu primenu entropije, naročito u umetnosti:

Sasvim je sigurno da se popularna upotreba pojma entropije promenila. Tokom prethodnog
veka služila je za dijagnozu, objašnjenje i osudu zbog degradacije kulture, a sada pruža pozitivno
obrazloženje za „minimalističku“ umetnost i zadovoljstvo u haosu.27

Složenost Pinčonove priče definitivno pokazuje da njega ne zanima minimalistička umetnost, a tok zabave koja je išla ka haosu Maligen preokreće svojim postupcima na kraju. U svakom slučaju, žurka nije ni univerzum niti mikrokosmos i Pinčon još jednom ostaje dosledan naučnoj teoriji. Viner tvrdi da u „neizolovanim delovima izolovanog sistema postoje područja u kojima [...] se može uočiti opadanje entropije“.28 Žurka jeste jedno takvo ostrvo, a njena entropija očigledno jeste smanjena.

Do sada smo razmatrali reprezentacijski značaj Maligenove zabave i Kalistove staklene bašte. Treća oblast značenja u „entropiji“ uvedena je kada se Sol preko požarnih stepenica penje do Maligenovog stana. Džon Simons uočio je da Pinčon ovde parodira biblijsku priču o Pavlovoj poseti Efesu. U Delima apostolskim 20. 9–11 pripoveda se kako je mladić po imenu Evtih (tj. „srećan“) zaspao tokom Pavlove propovedi i pao sa sprata. Pavle ga je zagrlio i time povratio u život. Potom je nastavio sa svojim govorom do svitanja. Simons tvrdi:

Sol je u Pinčonovoj priči ironijska parodija Pavla, i... ne javlja se kao apostol nove hrišćanske religije, već kao predstavnik nove nauke slabljenja i propadanja u dvadesetom veku.29

Sol je parodija Pavla jer je učestvovao u svađi uz međusobne napade sa svojom ženom, a ne u propovedničkoj diskusiji; uspeo je da spasi samo knjigu koju je ova bacila na njega, ne ljudsko biće.

Pre nego što krenemo sa daljom analizom Sola, trebalo bi da uzmemo u obzir šire implikacije teksta o Pavlu. Ta se priča vrti oko kvazičudotvornog čina, Pavlovog oživljujućeg zagrljaja. Kada ih prvi put vidimo, i Maligen i Kalisto spavaju i grle objekte, prvi praznu bocu šampanjca, a drugi bolesnu pticu. Drugim rečima, oni kombinuju elemente Evtiha i parodije na Pavla. Ali, njihovi zagrljaji su upravo suprotni od oživljujućih. Boca šampanjca, očigledno, ne pruža nikakve mogućnosti, ali Kalisto mazi pticu u pokušaju da je povrati u život. Najsumorniji momenat priče nastupa kada ptica naposletku ugine. Simons smatra da je Pinčonova ponavljajuća upotreba broja tri u priči takođe biblijska, budući da izaziva očekivanje vaskrsnuća, ali je ono potom preinačeno u smrt.30 Naravno da vaskrsnuće nudi jednu vrstu završnice, drugu stranu medalje od katastrofe. Ali čitava poenta Pinčonovog ispitivanja entropije je u tome da podrije apokaliptičku sumornost koja proizlazi iz nje.


nastavak

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Pet 20 Apr - 17:12

Sâm Sol ostao je uskraćen za ugled koji uživa njegov biblijski parnjak. On je kao „velika lutka od krpica“ (99) i spoj je profesionalne arogancije i nasilnosti. Sa dozom ponosa govori Maligenu „tresnuo sam je“ i očigledno donosi sa sobom samo reči, a ne Reč. Uprkos tome što tvrdi da je stručnjak za komunikaciju, on, ironično, ne može da razume šta je razbesnelo njegovu ženu. Izgleda da je za njega ljubav kamen spoticanja:

Kad kažeš nekoj ribi: „Ja te volim“, sa dve trećine toga nema nikakvih problema, u pitanju je
zatvoreno kolo. Samo ti i ona. Ali ta ružna petoslovna reč na kraju, to je ono čega treba da se
čuvaš. Dvosmislenost. Suvišnost. Pa čak i irelevantnost. Propuštanje. Sve to je buka, čoveče. Buka
ti sjebe signal, dovodi do dezorganizacije u tom kolu. (100–101)


Biblijska ironija ovde ulazi u senku teorije komunikacije. Pavle je oživeo Evtiha pomoću čina ljubavi, a ta reč za Sola predstavlja ozbiljan problem. Toliko je lukava, toliko ometa njegov „signal“ da postaje jasna opscenost („petoslovna reč“). Poput Kalista i Obad, Sol takođe veruje u red. I on brine o tome kako da isključi bilo kakvu smetnju tehničkoj perfekciji. I još jednom se vraćamo prostoj analogiji – između elektronskog signala i govornog čina. Uprkos svojoj teorijskoj stručnosti, Sol je izgubio u raspravi sa Miriam (o kibernetici). On sâm služi se nepovezanim jezikom punim slenga i tehničkih žargona, a kada Maligen pokušava da kaže nešto, takođe ispoljava veliku količinu „buke“ (u vidu uzrečica, poštapalica i sl.).

Dok se uzvici ove dvojice pojačavaju, entropija u njihovom razgovoru raste sve dok na kraju Sol ne prekine Maligena odsečnim „dođavola s tim“. Naravno, komično je videti jednog teoretičara komunikacije kako upada u klišee i uzvikuje, a na kraju ućutkuje. Ali, ova epizoda nosi ironijske implikacije koje se šire na čitavu priču. U teoriji komunikacije, entropija je mera neefikasnosti signala.31 Prema tome, što je veći šum ili što su govorni činovi manje koherentni, to njihova entropija više raste. Zapravo, među likovima Pinčonove priče nema nijednog koji pokazuje da je u stanju da učestvuje u dijalogu. Kalisto i Obad koriste šture i skraćene izraze, kao da štedljivo čuvaju njihovo značenje. Maligenovi gosti služe se kratkim frazama koje čine interne šale ili žargon („vreme je za travu, čoveče“). Priča o pijanisti koju Krinklz priča devojci je besmislena. Povike mornara možemo nazvati bukom, čak i pogrešnom upotrebom, budući da stan nije, barem u tehničkom smislu, bordel. Osim Maligenove i Solove diskusije koja se pretvara u tišinu, u priči postoji samo još jedan razgovor koji koliko-toliko traje. On se odvija pred kraj, kada Djuk izlaže teoriju o modernom
džezu. Na prvi pogled sasvim racionalna, teorija dovodi do apsurdnih rezultata jer muzičari počinju da sviraju bez zvuka. Prema tome, ironija koju je Pinčon usmerio konkretno ka Solu, narušava još jedan od pokušaja da se uspostavi red i unosi sumnju u kapacitet dijaloga za smislenu komunikaciju.

Tokom priče, Pinčon ispituje tri nivoa značenja u osnovnom konceptu entropije i koristi različite metode ironije kako bi kritikovao implikacije ili primenljivost ova tri nivoa. Prva definicija obezbeđuje oružje za napad na pomodnu letargiju gostiju na žurki. Treća daje Pinčonu priliku da satirizuje dijalog. Četvrta mu omogućava da preispituje Kalistov onemoćali intelektualizam. On je podjednako inertan koliko i gosti sa zabave, a Obad je ta koja donosi odluku i razbija prozor na kraju. Džon Simons je temu priče opisao kao „zamenu univerzalnog reda univerzalnim haosom“, ali to zvuči kao da je „Entropija“ delo kosmičkih razmera.32 Pinčon ni u jednom trenutku ne podržava apokaliptični ton i čak na kraju ostavlja namernu dvosmislenost. Prema Simonsu, Obadin čin na kraju predstavlja gest očaja, ali to je tako samo iz njene perspektive. Jednako ga možemo posmatrati kao gest slobode koji za neposredan rezultat ima oslobađanje nje i Kalista iz staklenika.

Razmatranje priče do sada je bilo fokusirano na relativno tradicionalne tehnike kao što su aluzije, kontrasti, paralelizmi i ironija u pripovedanju. Posvećivanjem priče naučnom konceptu i ispitivanjem različitih značenja Pinčon u stvari pobuđuje čitaoca da obrati pažnju na različite oblike poretka. Zaista, red je možda i osnovna tema ove priče. Nezavisno od neke konkretne satirične namere, narativne tehnike koje smo do sada ispitivali iziskuju inteligentno, nepristrasno, detaljno ispitivanje od strane čitaoca uopšte. Ne čudi, prema tome, što se Pinčonov najekstenzivniji narativni metod ističe, naročito imajući u vidu da je ovde još jedna vrsta umetnosti primenjena na književnost. U pitanju je muzika.

„Entropija“ sadrži veliki broj aluzija na muzičare i muzičke tehnike. Ima tu informacija o pločama, zatim aluzija na Lili Marlen, Saru Von, Don Đovanija (Pinčon citira ariju kako bi ismejao balavljenje Šandora Rodžasa), Krinklzova priča verovatno je neslana šala na račun Dejva Brubeka, a pominju se i Čet Bejker i Mingus, između ostalih. Na jednostavnom verbalnom nivou muzika ispunjava građu priče. Dve muzičke teme ispitane su nešto detaljnije. O Priči o vojniku već smo govorili. Druga je Djukova teorija, proistekla iz Džeri Maligenove „Ljubavi na prodaju“. Ono što fascinira Djuka je Maligenova eksperimentalna tehnika. Maligen je 1952. počeo da vodi kvartet bez klavira, a koji su sačinjavali saksofon, truba, bubanj i bas.33 Odsustvo klavira bila je iznenađujuća karakteristika, a ona je u snažnoj vezi sa Pričom Stravinskog. Obojici je svakako svojstven džez, budući da dela Stravinskog sadrže regtajm sekciju. U Pinčonovoj priči, Djuk tvrdi da je pri improvizaciji potrebno zamišljati korenske akorde. Do ovog trenutka, njegova teorija zvuči verodostojno, ali je on zatim dovodi do krajnjih granica, zaključujući da se, naposletku, mora zamišljati sve. Kada kvartet pokuša da to sprovede u praksi, rezultat je apsurdan prizor beščujnog „performansa“ koji postaje haotičan, jednom jer ispadaju iz ritma, drugi put jer sviraju u različitim tonalitetima! Kao što Kalisto i Obad nesvesno izvode delove Priče o vojniku, kvartet Djuka di Anđelisa prati do apsurda eksperimentalizam Džerija Maligena. I još jednom, ponuđen nam je ideal poretka (ili forme), kako bi se pokazao kao neizvodljiv.

Osim što uvršćuje određene muzičke teme, struktura „Entropije“ oslanja se u velikoj meri na tehniku fuge, termin koji se i pojavljuje nekoliko puta u tekstu. Jedna od prepoznatljivih karakteristika fuge je upotreba kontrapunkta, koji se u prozi može javiti u vidu ritmičkog kontrasta.34 U suštini, kontrast postoji između dva stana – Maligenovog i Kalistovog, a narativ se kreće od jednog ka drugom tako da se razlike i sličnosti jasno uočavaju. Na primer, i Maligen i Kalisto bude se nakon „odmora“ u istoj pozi, ali električna buka u prizemlju u snažnom je kontrastu u odnosu na zvuke prirode iz Kalistove staklene bašte.

Čak i fizičko pozicioniranje stanova odgovara, kao što su već primetili Redfild i Hejz, štampanom
rasporedu linija u notnom sistemu.35 Kalisto, Maligen i Sol nude nam tri moguća glasa i, nakon što su redom predstavljeni, Pinčon može da prepliće ove glasove. Kalisto, na primer, drži dugačak govor koji je u oštroj suprotnosti sa haotičnim, fragmentarnim razgovorom na žurki. Ali zatim, kako se njegova razmišljanja udaljavaju od osnovnog cilja „buka“ se sve više uvlači u njih, sve dok, poput Sola, ne nestane u tišini. Kalistov diktat, Solov razgovor i Djukova teorija predstavljaju jasne ekvivalente ekspoziciji, tako da su različite dimenzije entropije bukvalno orkestrirane zajedno. Unutar ovih različitih tema javljaju se i drugi zvuci, i to od kiše spolja, dolaskom drugih likova i ploče koja se pušta na žurki. Oni korespondiraju epizodama fuge, ali predstavljaju i pretnju Pinčonovom superpozicioniranom poretku.

Ako je osnovna tema priče kontrast red/haos, Kalistov stan očigledno predstavlja prvo. Svi elementi su harmonično usklađeni, a Obad personifikuje tu harmoniju. Samo njeno ime je aluzija na muzičku formu, a njen identitet definisan je „oblikom zvuka“ (94). Kada miluje biljku u stanu, Pinčon na sličan način to izražava muzičkim terminima:

U staklenoj bašti Obad je stajala odsutno gladeći grančice mlade mimoze, osluškujući motiv
strujanja biljnog soka, napornu i neobjašnjenu anticipatornu temu tih lomnih ružičastih cvetova
koji, kažu, obezbeđuju plodnost. Ta muzika uzdizala se u zamršenoj ornamentici: arabeske
reda koje su se poput fuga takmičile sa improvizovanim neskladima žurke na spratu niže, koji
su povremeno dostizali vrhunac u stecištu dveju krivulja i karnisima buke. (102) [moje isticanje]

Treća reč („staklena bašta“, tj. „hothouse“ u originalnom tekstu – Prim. prev.) polazi od homofona iz prethodnog pasusa („hoorhouse“ [„kurvarnica“, kako stoji u prevodu priče kojim se ovde služimo – Prim. prev.]) i prolazi kroz ogroman kontrast između harmonije i nesklada. Ove dve rečenice zapravo imitiraju svoj lirski subjekat pomoću glagolskih prideva, ponovo nasuprot fragmentiranom govoru iz prethodnog paragrafa. Ispada kao da bi nered bukvalno prekinuo Obadino postojanje.

Nasuprot tome, buka na Maligenovoj zabavi približava se krešendu, ali krešendo ne dolazi, pošto Maligen uspostavlja nekakav red. To će vratiti partijaše u njihovo prvobitno stanje (iznurenosti), ali ne i razrešiti priču. Žurka je, kako nam je rečeno, „na pragu trećeg dana“ (107). Konačna odluka počiva na Obad. Ona razbija prozor i nakon zvučnog praska vraća se Kalistu,

da sa njim sačeka trenutak u kome će biti postignuta ravnoteža, kada će 37 stepeni Farenhajta ovladati i napolju i unutra, i kada će kolebljiva, neobična dominanta njihovih zasebnih života zauvek preći u tonik tame i finalno odsustvo svakog pokreta. (107–108)

Dok rečenice nestaju u diminuendu, kraj priče poziva na čitaočevo shvatanje forme u njenom razrešenju, iako je zapravo trenutak razrešenja u budućnosti i dogodiće se tek nakon što se delo završi, kao u Četiri kvarteta T. S. Eliota. Muzička metafora preseca različita međusobno povezana polja senzacija – ravnoteže, temperature i svetla koje će nestati.

Međutim, metafora pre svega počiva na predstavi mirovanja. Formalno gledano, priča je počela sa mirovanjem i na kraju mu se vraća. U tom smislu čini se zadovoljavajuće simetrična. Ali, budući da je muzika nekonceptualno sredstvo, upotreba muzike pri stvaranju forme priče ne nosi sa sobom nikakve epistemološke implikacije. Uprkos onome što tvrde Plater i drugi kritičari, priča ne afirmiše ništa.

„Entropija“ se bavi ispitivanjem različitih ideja uređenosti i nereda na način koji čini lociranje
Pinčonove tačke gledišta veoma teškim. Pošto je muzika naravno neverbalna, ona je idealno sredstvo kojim Pinčon vezuje priču tako da ne ostaje posvećen niti jednom od stanovišta. Sa zbunjujućom temeljnošću ironizuje sve teorije koje su predložene, što čini ponekad da njegov metod izgleda potpuno negativan. Međutim, jedan Solov komentar nagoveštava izlaz iz ove dileme. Miriam je uznemirena zbog toga što se kompjuteri ponašaju poput ljudi, ali Sol jednostavno obrće ovu analogiju i sugeriše da se ljudi ponašaju kao kompjuteri. U priči koja je toliko fokusirana na analogije i implikacije, Pinčon u stvari predlaže oprez u izvođenju zaključaka. Kalistov intelektualni poduhvat čini verovatno najznačajniji deo u temi ove priče i u vezi s tim predlog Norberta Vinera je direktno relevantan. Odgovarajući na pitanje da li drugi zakon termodinamike vodi ka pesimizmu, on navodi
da ishod

zavisi od značaja koji pridajemo univerzumu u globalu s jedne strane, i ostrvima lokalnog smanjivanja entropije koja u njemu nalazimo, s druge strane.36

Drugim rečima, to je stvar perspektive. Slično tome, Pinčonova priča nameće relativističko
gledište i čitaocu, koji se protivi krajnjoj razrešujućoj izvesnosti ili jednom definitivnom
moralnom pravcu. Različiti aspekti forme osvetljavaju i ispituju različita značenja „entropije“,
dok različita značenja „entropije“ osvetljavaju različite aspekte forme.



Izvornik: David Seed, “Order in Thomas Pynchon’s Entropy”, u: The Journal of Narrative Technique,
sv. 11, br. 2 (proleće 1981), str. 135–153.

(Sa engleskog prevela Ljubica Šljukić Tucakov)
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Pet 20 Apr - 17:16

Blagoje Pantelić, Hristos ili gadarinski bezdan


Beleške Fjodora Dostojevskog za 5. poglavlje romana Braća Karamazovi. Foto: Wikipedia Commons/Ascánder



Uticaj golgote Dostojevskog na duhovni razvoj oca Sergeja N. Bulgakova

I ona Golgota koja se nalazila u srcu Dostojevskog,
onaj krst koji je u njemu podignut, eto šta nas nezadrživo
vuče da se poklonimo Dostojevskom.“

Sergej N. Bulgakov


Susret Bulgakova sa stvaralaštvom Dostojevskog nije mogao da prođe bez tektonskih potresa prvo u njegovoj duši, a onda i u intelektualnom i duhovnom životu tadašnje Rusije, a ubrzo i Evrope i sveta. Posedice tih potresa osećaju se i danas. Štaviše, sa protokom vremena oni su sve jači i jači. Susret Bulgakova i Dostojevskog, odn. uloga ovog slavnog pisca u duhovnom razvoju oca Sergeja biće tema ovog eseja.

Sergej Nikolajevič Bulgakov je centralna ličnost u istoriji savremene pravoslavne teologije. U bogoslovlju Crkve, nakon pojave Bulgakova, više ništa nije ostalo isto. Njegova misao je, to je nesporno, suštinski odredila pravoslavnu teologiju naših dana. Bulgakovljeva sofiologija, kao i njegova hrišćanska filosofska misao u celini, određujuće je uticala na tokove savremenog bogoslovskog mišljenja. (Najznačajniji je, svakako, onaj koji se najčešće pod uticajem oca Georgija Florovskog, prepoznaje kao „neopatristički“, a koji je zapravo nastao kao reakcija na sofiologiju.) Trag koji je ostavio u savremenoj crkvenoj teologiji svrstava ga u red velikih učitelja Pravoslavne Crkve. U dvadesetom veku je bilo obrazovanih, pronicljivih, mudrih, kreativnih pravoslavnih bogoslova, a bilo ih je toliko da i taj vek zaslužuje da se naziva „zlatnim“, međutim, istorijska uloga nijednog od njih ne može da se poredi sa ulogom koju je odigrao Sergej Bulgakov, i ta njegova duhovna jedinstvenost čini ga i velikim ocem Crkve. Stoga, bez obzira na to da li su se s njim slagali ili nisu, da li su bili sledbenici njegove hrišćanske filosofije ili su bili njeni vatreni protivnici, svi ozbiljni hrišćanski mislioci se slažu da je reč o jednoj grandioznoj duhovnoj pojavi i nezaobilaznoj ličnosti vrednoj svake pažnje. Bulgakov se može osporavati, ali se ne može negirati.

Od druge polovine devetnaestoga stoleća gotovo da ne postoji ruski filosof ili teolog, odn. intelektualac ili čovek čija je opšta kultura bar na prosečnom nivou, kome delo Fjodora M. Dostojevskog nije bilo prezentno; nešto kasnije, već u prvoj polovini dvadesetog veka, isto bismo mogli da tvrdimo i za ostatak (civilizovanog) sveta. Stvaralaštvo ovog genijalnog književnika radikalno je promenilo duhovnu klimu u Rusiji. Po rečima Nikolaja A. Berđajeva,[1] „duhovna i intelektualna povest XIX stoleća obeležena je pojavom Dostojevskog; ona je značila da su se pojavile nove duše u Rusiji.“[2] Dostojevski je izveo, da upotrebimo uspelu sintagmu ovog slavnog ruskog religijskog filosofa, „duhovni prevrat“, koji se dogodio u Rusiji ali čije je posledice osetila čitava vaseljena. On nijednog svog čitaoca nije ostavio ravnodušnim. Susret s duhom Dostojevskog je potresan u ontološkom smislu, taj susret iz temelja menja ličnost čoveka, ostavlja neizbrisiv trag na njegom liku… Kada se s Dostojevskim susreo licem u lice, i sastav duše Sergeja Nikolajeviča se zauvek izmenio.

Nikolaj Aleksandrovič, kao aktivni učesnik u intelektualnom životu Rusije na razmeđi devetnaestoga i dvadesetoga veka, može da nam posvedoči u kojoj meri je uticaj Dostojevskog na tamošnje religijske mislioce bio snažan i dubok: „Kada su početkom XX stoleća u Rusiji otpočela nova idealistička i religiozna strujanja, raskid s pozitivizmom i materijalizmom dotadašnje misli radikalne ruske inteligencije, bila su u znaku Dostojevskog. B. Pozanov, Mepeškovcki, [časopis] Novi pyt, neoxpišćani, Bylgakov, neoidealicti, L. Šectov, A. Beli, B. Ivanov – svi su bili vezani za Dostojevskog, oni su bili oplemenjeni njegovim duhom, oni su rešavali pitanja koja je on pokretao. Ljudima novog duha se Dostojevski otkriva po prvi put. Otkriva se ogromni novi svet, koji je bio skriven prethodnim pokolenjima. Započinje era dostojevštine u ruskoj misli i literaturi.“[3] Berđajev je u potpunosti u pravu, s tim što je, naravno, spisak mislilaca koji su stvarali pod uticajem Dostojevskog ili su bili „rođeni“ iz njegove književnosti, daleko, daleko veći.[4] On je takođe imao pravo da među „izabrane“ koje će posebno pomenuti, uvrsti i oca Sergeja N. Bulgakova, kako zbog značaja njegovog mišljenja za razvoj ruske religijske filosofije tako i zbog veoma snažnog uticaja Dostojevskog na formiranje istog.
O uticaju velikog ruskog književnika na ovog velikog ruskog bogoslova biće reči u nastavku, ali pre toga bi bilo značajno prisetiti se ključnih momenata iz intelektualne biografije oca Sergeja Bulgakova.

1. Lutanja „bludnog sina“

Sergej Nikolajevič Bulgakov [Сергей Николаевич Булгаков] rođen je u gradu Livni, u Orlovskoj oblasti, 28. juna [ili 28. jula][5] 1871. godine. Porodica Bulgakov je bila sveštenička. U svojim Autobiografskim beleškama[6] on navodi da je po ocu „levit“, odn. da je njegova porodica šest kolena unazad, sve do Ivana Groznog, bila sveštenička.[7] Odrastao je, kako je sam umeo da kaže, u atmosferi „doma-hrama“. Školovanje je otpočeo u Livenskoj duhovnoj školi i Orlovskoj duhovnoj seminariji, i već tada je bio sablažnjen „ropskim“ mentalitetom koji je preovladavao u crkvenim krugovima, kao i potpunom istorijskom dezorijentacijom Crkve.[8] Školovanje u crkvenoj obrazovnoj ustanovi je okončao 1888. Nezadovoljstvo je bilo toliko da ju je napustio godinu dana pre završetka i prebacio se u (sekularnu) Jelecu klasičnu gimnaziju; a potom je 1890. upisao Pravni fakultet Moskovskog univerziteta, koji završava 1894. godine.

S jedne strane, mladog Bulgakova je bilo duboko razočaralo stanje u kome se Crkva tada nalazila i odbijao je i svaku pomisao da, po uzoru na svog oca i dedove, život posveti nekoj od crkvenih službi, a s druge, osećao je srodnost s ondašnjom anticrkvenom ruskom inteligencijom. Stoga je bilo očekivano da će već u ranim godinama prihvati tada veoma popularne marksističke ideje. Religiozna kriza, odn. njegovo „bezbožije“, trajalo je od adolescentnog perioda, on pominje da se to dogodilo negde između 14. i 15. godine, pa sve do 30. rođendana.[9] Dakle, kao dete sveštenika, Sergej Nikolajevič je odrastao u crkvenoj porti, bio je vaspitavan u skladu s hrišćanskim svetonazorima i do adolescencije živeo je sav „u veri i veru“.[10] Obrazovanje u crkvenim školskim institucijama je otpočeo kao istinski pravoslavni vernik, a završio kao neko ko je opijen nihilizmom.[11] Za vreme studija je intenzivno i sa oduševljenjem istraživao marksističko nasleđe, a posebno se bavio političkom ekonomijom. Pošto je okončao studije, ostaje da radi na univerzitetu. U inostranstvo (Nemačka, Francuska, Engleska) odlazi 1898. godine kako bi izradio magistarsku disertaciju čija je tema bila: „Kapitalizam i zemljoradnja“.[12] Nakon odbrane rada dobija zvanje profesora i (1901) preuzima katedru za političku ekonomiju na Kijevskom politehničkom institutu.

Kijevske godine (1901–1906) bile su presudne u životu Sergeja Bulgakova. Tada preživljava novu religioznu, odn. intelektualnu krizu. A pomenuti boravak u inostranstvu pre toga je bio njen uvod. Susret sa zapadno-evropskom kulturom, o čemu je sâm kasnije pisao, poljuljao je njegov ateizam, odn. tada je započelo njegovo oslobađanje od materijalizma: „U inostranstvu sam“ – veli Sergej Nikolajevič – „izgubio tlo pod nogama i u otadžbinu sam se vratio sa ubijenom verom u svoje ideale. Sve se oko mene rušilo.“[13]

U Nemačkoj se dogodio i jedan „čudesan susret“ koji je u Bulgakovu značajno pojačao sumnju u dotadašnja uverenja. Naime, u Drezdenu je, kao turista, išao da vidi čuvenu Rafaelovu „Sikstinsku Madonu“ i susret s njom ga je duboko potresao. Njegov opis[14] tog događaja je vrlo značajan, te ćemo ovde preneti veći izvod:

„I odjednom neočekivani, čudesni susret: Sisktinska Bogomajko u Drezdenu, Tu sama si dotakla moje srce i ono je zatreperilo od Tvog poziva. U jesenje maglovito jutro žurimo da u prolazu obavimo svoju turističku dužnost i posetimo Cvinger s njegovom čuvenom galerijom. Moje poznavanje umetnosti bilo je sasvim neznatno, te jedva da sam znao šta me čeka u galeriji. A tamo su me pogledale u dušu oči Carice Nebeske koja dolazi na oblacima sa Predvečnim Mladencem. U njima je bila neizmerna snaga čistote i prozorljive žrtvenosti – znanje stradanja i spremnost na dragovoljno stradanje, i ista mudra žrtvenost se videla u očima Mladenca, mudrim kao kod odraslih. Oni znaju šta ih čeka, šta im je sudbina namenila, i svesno idu da Sebe predaju, da izvrše volju Onoga koji ih je poslao: Ona da ’primi mač u srce’, On Golgotu… Bio sam van sebe, vrtelo mi se u glavi, iz očiju su tekle radosne i ujedno gorke suze, a sa njima se na srcu topio led i razvezivao neki životni čvor. To nije bilo estetsko uzbuđenje, ne, bio je to susret, novo znanje, čudo… Ja sam (tada marksista!) i nehotice to sozercanje nazvao molitvom i svako jutro sam, nastojeći da uđem u Cvinger, dok u njemu još nije bilo nikoga, trčao tamo, pred lice Madone, ’da se molim’ i plačem, i u životu ima malo trenutaka koji bi bili blaženiji od ovih suza…“[15]

Na samoj razmeđi vekova on polako napušta poziciju tzv. „legalnog marksizma“ i sve odlučnije zastupa idealističke stavove. Boravak u Nemačkoj i studije klasičnog idealizma, naročito kritičkog racionalizma Imanuela Kanta i svetonazora Fridriha fon Šelinga,[16] predstavljaju početak Bulgakovljevog puta, da iskoristimo njegovu čuvenu sintagmu, „od marksizma ka idealizmu“,[17] a kraj tog puta je bila fundamentalna pravoslavna misao. Uticaj Kanta je za njega bio najznačajniji i najdublji, a o njemu je iskreno pisao i u predgovoru za zbornik Otъ marksizma kъ idealizmu: „Kant je za mene, moram priznati, uvek bio pouzdaniji od Marksa, i ja sam smatrao neophodnim Marksa proveriti Kantom, a ne obrnuto. Kant se i u stvarnosti pokazao kao najači reagens za razgradnju marksističke dogmatike.“[18]

Kako je dobro primetio autor jednog od najznačajnijih pregleda ruske filosofije, otac Vasilije V. Zenjkovski, „Bulgakov se u tom periodu još uvek nadao da će ’pozitivnom učenju ekonomskog materijalizma moći da dâ prihvatljiv oblik, pošto ga oslobodi apsurda’.[19] U daljem procesu filosofskih traženja Bulgakov je sebi veoma oštro postavio pitanje teorije progresa. Istoriosofska tema je kod njega isturena u prvi plan, i već se ovde pojavila potreba da se ode dalje od čistog kantijanstva.“[20] Naime, Bulgakova je mučilo pitanje da li je moguće izgraditi isključivo naučnu teoriju progresa, odn. da li progresivni društveni život ljudi može biti utemeljen samo uz pomoć empirijske nauke.[21] Bulgakovljev stav je da je pozitivistička teorija progresa suštinski manjkava, jer problem društvenog ideala zalazi u „najdublje korene metafizičkog svetonazora“, zato ga treba tretirati kao religijsko-metafizički problem.[22] Upravo u ovom momentu, precizno zapaža Vasilije Zenjkovski, počinje i misao Vladimira S. Solovjova formativno da utiče na filosofske stavove Bulgakova.[23] Solovjovljeva kolosalna sinteza hrišćanskih ideala i filosofsko-naučnog svetonazora pomogla mu je da odbaci veru da je Kant zacementirao „vladavinu kritičkog pozitivizma“.[24] Misao Solovjova je, dakle, bila taj putokaz koji je odveo Bulgakova na „novi put religijske metafizike“ (o čemu ponajbolje svedoči njegov članak „Šta daje savremenom saznanju filosofija Vladimira Solovjova?“, koji je objavljen u pomenutom zborniku Od marksizma ka idealizmu[25]).[26] Pored toga, od Solovjova će Bulgakov preuzeti i njegov fundamentalni filosofski koncept svejedinstva, kao i sofiološko pitanje.

Pored filosofa nemačkog idealizma, a posebno Imanuela Kanta, od suštinskog značaja za Bulgakovljev otklon od marksizma i kretanje ka idealizmu, i na kraju ka hrišćanskoj teologiji, bili su ne samo uvidi Vladimira S. Solovjova nego i uticaj još jednog ruskog religijskog filosofa i bogoslova – oca Pavla A. Florenskog. Preciznije, Kant je pomogao Bulgakovu da napusti materijalističke pozicije i da prihvati bazične uvide idealističkog mišljenja, a Solovjov i Florenski su ga „ubedili“ da hrišćansku veru treba da ugradi u sam temelj svog filosofiranja.
Bulgakov prelazi iz Kijeva u Moskvu 1906. godine, gde je počeo da radio na Institutu za privredu koji je u to doba vodio Pavle Ivanovič Novogorodcev,[27] a 1910. se upoznaje i intenzivno počinje da se druži sa ocem Pavlom Aleksandrovičem, koji je ostavio veoma značajan trag u njegovom životu. Florenski je, pored toga što je uticao na njegova intelektualna interesovanja, kao jedna po svemu izuzetna ličnost zapravo ostavio još jači pečat na njegovu dušu. Otac Pavle je sokratovskom majeutičkom metodom uspeo da u Sergeju Nikolajeviču porodi onu dečačku veru u Hrista, i čak ga podstakao da prihvati i sveštenički čin.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Pet 20 Apr - 17:16

Sofiju kao temu Bulgakov je, kao što smo pomenuli, preuzeo od Vladimira Solovjova. Ona je, inače, kod ovog ruskog filosofa bila nedovoljno razrađena, čega je bio svestan i sam Bulgakov.[28] Dok je kod Solovjova bila tek u zametku, kod Florenskog se jasno videla sva filosofska, odn. teološka potentnost te problematike. Bulgakov će zapravo pod snažnim uticajem religiozno-filosofskih uvida Florenskog nastaviti da razrađuje sofilošku misao. Solovjov mu jeste otkrio Sofiju, ali je Pavle Aleksandrovič bio onaj koji je presudno doprineo tome da Bulgakov veći deo svog života posveti upravo sofiologiji.

Dakle, Imanuel Kant je pomogao Bulgakovu da napusti materijalističke pozicije i da prihvati osnovne uvide idealističke filosofije, a Vladimir S. Solovjov i Pavle A. Florenski su ga podstakli da hrišćansku veru ugradi u sam temelj svog filosofiranja.
Uzgred, za opisivanje duhovnog preokreta Bulgakova koji se dogodio u kijevskom periodu već pomenuti istoričar ruske filosofije, Sergej Levicki, koristi poznati novozavetni događaj koji se odigrao na putu za Damask (Dap. 22); naime, Levicki navodi da je Bulgakov tada „od Savla postao Pavle“.[29] Međutim, ovo poređenje nije baš najadekvatnije kada je reč o duhovnom putu Sergeja Bulgakova. Ako je već želeo da iskoristi neki novozavetni događaj, onda je Levicki mogao da navede parabolu o bludnom sinu (Lk. 15, 11–32). Sergej Nikolajevič je, zapravo, bludni sin koji se na kraju vratio u očev dom.

Izložili smo ukratko samo najznačajnije momente iz burne intelektualne biografije oca Sergeja Bulgakova, koji su se događali pre emigracije, preciznije, u kijevskom (1901–1906) i moskovskom (1906–1918) periodu,[30] i sada možemo da se posvetimo našoj osnovnoj temi – ulozi koju je Fjodor M. Dostojevski odigrao u bogotražiteljskim avanturama Sergeja N. Bulgakova.

2. Susret s Dostojevskim

U grupi onih čije je stvaralaštvo formativno uticalo na duhovni i intelektualni život Sergeja Nikolajeviča Bulgakova posebno mesto pripada Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom. On je i sam eksplicitno govorio da je zahvaljujući uticaju Vladimira S. Solovjova i Fjodora M. Dostojevskom napustio materijalizam i prihvatio idealizam, a potom i hrišćanska uverenja.[31] Inače, u već pominjanom zborniku – Отъ марксизма къ идеализму – koji na najbolji način oslikava Bulgakovljev intelektualni put od marksizma ka idealizmu, prvi tekst koji pripada idealističkom periodu jeste – „Ivan Karamazov kao filosofski tip“. Reč je o javnom predavanju koje je Bulgakov održao u Kijevu 21. novembra 1901. godine.[32] To je ujedno i prvi tekst koji je objavio o Dostojevskom.

Bulgakov je u Moskvi 1912. odbranio doktorsku disertaciju ­­– Философия хозяйства – koju je publikovao iste godine. On je posebno naglasio da taj rad za njega „ima i sasvim specifičan značaj jer se u njemu svodi unutrašnji bilans celog životnog kruga obojenog ekonomskim materijalizmom – on je dug autorove filosofske svesti u odnosu na sopstvenu prošlost“.[33] Reč je o njegovom prvom velikom radu koji je napisao pošto je hristijanizovao svoju filosofsku misao. Da uloga Dostojevskog u tom procesu nije bila nevažna govori i to da je Bulgakov na kraju predgovora za Filosofiju privrede – kao moto knjige – naveo dva citata iz romanâ Zli dusi i Braća Karamazovi:

„Volite sve što je Bog stvorio, i celinu i svako zrno peska. Svaki listić, svaki zrak Božiji volite. Volite životinje, volite bilje, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš Božiju razumeti u stvarima.“ [Braća Karamazovi, III Iz beseda i pouka starca Zosime]
„’Šta je Bogorodica? Kako ti sudiš?’ – ’Velika majka, odgovaram, nadanje roda čovečanskog.’ – ’Da, veli, Bogorodica je velika majka zemljica crna, i velika se u tome za čoveka radost sastoji’.“ [Idiot, IV Hromka]

Bulgakov je tvrdio da patos i težnje svog prvog spisa koji je napisao kao religijski filosof, na najbolji način izražavaju upravo navedene reči Fjodora Mihajloviča.

Lik i delo slavnog ruskog pisca pomogli su Sergeju Bulgakovu da, kako je govorio, „od sociologa postane bogoslov“.[34] Međutim, ne treba naivno verovati da je Bulgakov u Kijevu, u prvim godinama dvadesetog stoleća, počeo da iščitava dela Dostojevskog i odjednom se setio detinjstva koje je proveo u crkvi i hrišćanske vere svojih predaka. Naprotiv, reč je o jednom procesu koji je trajao izvesno vreme, i koji je podrazumeveo mukotrpno rvanje sa samim sobom, danonoćno preispitivanje kako tada aktuelnih materijalističkih uverenja tako i onih koje će kasnije zastupati. Pre nego što će prihvatiti idealističku filosofiju i pravoslavnu teologiju, on je svakako morao da poruši stare i utvrdi nove temelje na kojima će sagraditi svoj hrišćanski filosofski sistem. Kao što smo ukratko pokazali, i pre kijevskog perioda (1901–1906), Bulgakov je već preživljavao određene duhovne krize, a ujedno i sticao nova znanja koja su ga uznemiravala kao filosofa. Pre nego što je Fjodor M. Dostojevski ušao u njegov duhovni mikrosvet, njegova filosofska pozicija (legalni marksizam) je bila u osnovi dovedena u pitanje, i time su se stekli uslovi za duhovnu i intelektualnu metanoju.

Uticaj koji je Dostojevski izvršio na Bulgakova, s druge strane, ne treba ni potcenjivati, jer je on zaista bio formativnog karaktera. Dostojevski je u jednoj fazi njegovog duhovnog sazrevanja zapravo odigrao ključnu ulogu. Naime, reč je o periodu nakon što je Marksov svetonazor preispitivao sa stanovišta Kantovog kritičkog racionalizma i shvatio da mora da napusti poziciju ekonomskog materijalizma, odn. Marksovu misao je „testirao“ uz pomoć Kanta i pošto se ispostavilo da su rezultati te provere negativni, Bulgakovu su trebale, da tako kažemo, „dodatne garancije“ da bi mogao konačno da prihvati idealizam i potom načini još jedan korak kako bi stigao do hrišćanske filosofije. Fjodor M. Dostojevski mu je upravo dao te „garacnije“ i pomogao da iskorači u tom pravcu, tj. u stvaralaštvu ovog ruskog književnika i mislioca našao je konačnu potvrdu da je put kojim je krenuo onaj pravi.

O tome koliko je susret sa tim grandioznim literarnim delom zaista značio Sergeju Bulgakovu ponajbolje govori činjenica da je sebe smatrao duhovnim potomkom Dostojevskog. To je i eksplicitno naveo u svom predavanju „Trnov venac (sećanje na F. M. Dostojevskog)“, koje je održao u Kijevu, 25. februara 1906. godine: „I na nama, na onima koji smatraju sebe duhovnim naslednicima i Dostojevskog i Solovjova, i nastavljačima njihovog istorijskog dela…“[35]
Tom prilikom je takođe pomenuo da ovaj veliki ruski književnik gotovo hipnotički deluje na svoje čitaoce (podrazumeva se, svakako, da je tako delovao i na njega samog): „Dostojevskog je, naravno, moguće i ne primećivati i ništa se ne može uraditi povodom ovog duhovnog slepila – ali onaj ko ga je jednom primetio, već više nije u stanju da se odvoji od ovog velikog talenta. Takvom Dostojevski postaje saputnik za ceo život, nemir, zagonetka i uteha. Ovde ne može biti sredine. Kad čovek primeti Dostojevskog, nemoguće mu je odvojiti se od njega.“[36]
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Pet 20 Apr - 17:16

3. Odgonetanje tajne Dostojevskog

U čemu je tajna ličnosti Dostojevskog? Šta je to što mu je omogućilo da stvori takvo delo, koje s vremenom sve više i više dobija na značaju? Ne postoji objektivna, proverena metoda kojom bismo mogli da razotkrijemo tajnu ovog velikog umetnika i neobičnog čoveka. Neophodno je iskustvo ličnog susreta s njim kako bi se došlo do jedinog dostupnog odgovora. Odgovor, dakle, može biti isključivo subjektivan. Toga je bio u potpunosti svestan i sam Sergej N. Bulgakov: „Odgovor na pitanje u čemu je tajna ličnosti znači duhovno je upoznati, a ovo poznanje je intiman unutrašnji akt koji se zasniva isključivo na duhovnom jedinstvu, na skrivenom dodiru duša, više na neposrednom doživljaju nego na misaonoj delatnosti razuma.“[37]

Za nas je sada od naročite važnosti pitanje do kojih je zaključaka o ličnosti Dostojevskog došao Bulgakov nakon susreta s njim, jer, da se poslužimo rečima ovog ruskog bogoslova, „svako od nas intimno doživljavajući Dostojevskog, izražava u suštini ono u šta veruje i u šta ne veruje u njemu, a ujedno i ono što sam nosi kao svoje unutrašnje iskustvo; i u ovom smislu odnos prema Dostojevskom, više nego mnogo šta drugo, govori kakva je naša sopstvena ličnost…“[38] Bulgakovljevo (subjektivno) odgonetanje tajne ličnosti Dostojevskog otkriće nam šta je zapravo ono što je presudno uticalo na njegov duhovni i intelektualni razvoj, šta je to utkano u ličnost ovog slavnog pisca što će Sergeja Nikolajeviča podstaći da ponovo postane hrišćanin, odn. pravoslavni bogoslov.

Upoznavanje, tj. razotkrivanje ličnosti Dostojevskog nije nimalo lak ni bezopasan posao. Jer se u njegovoj duši, po Bulgakovljevom sudu, neprestano „odigravala velika, kontinuirana borba i iz kratera ovog aktivnog vulkana kuljala je i vatra i rastopljeni metal, i lava pomešana sa vrelom prljavštinom“.[39] Potom dodaje: „U ovom živom konglomeratu kakva je iskustvena duša Dostojevskog, najčistije zlato sjedinjeno je sa pepelom i blatom, njihovo konačno razdvajanje nije se dogodilo, i prekinuti život odneo je u grob tajnu razrešenja, sinteze, pomirenja i poslednjeg očišćenja, razdvajanja dobra i zla.“[40] Dostojevski je tajnu svoje ličnosti odneo u grob. Nije stigao da dâ konačne odgovore na „prokleta pitanja“ koja je tokom života postavljao na jedan izvrstan način. Ili možda nije hteo? Ili je neka Promisao odlučila da to ne učini, već da svakom od nas prepusti da sami odgovorimo na njih. I pošto tu veliku sintezu on nije dovršio, ostalo je da to učini svako ko se susreće s njim. Odsustvo konačnih odgovora, a na pravi način postavljena suštinski važna pitanja, čine Dostojevskog beskrajno privlačnim. Ali i beskrajno tajanstvenim. Na koji način pristupiti tajni Dostojevskog?

Otac Sergej Bulgakov predlaže da se odgonetka tajne Dostojevskog ne traži u njegovoj književnosti, nego „u onome šta se krije iza književnika i u onome što književnik možda čak ponekad zaklanja i prikriva, odnosno – u čoveku, u njegovom srcu“.[41] Bulgakov veruje da je to „bolno, ljubeće i stradajuće srce – svetinja pred kojom se svi klanjaju i ono čime nas privlači Dostojevski uprkos svim neslaganjima sa njim, neshvatanjem i predrasudama. Dostojevskom je bio dat strašni, istinski i najunikatniji dar čoveku – dar stradanja u ime ljubavi prema ljudima, dar stradanja i krst stradanja.“[42] Životni put Dostojevskog je bio uspinjanje na Golgotu kako bi se na tom strašnom mestu susreo s Bogom koji je Ljubav, Bogom koji pati… „I nakon što je uvideo i spoznao tajnu podviga raspetoga Boga, svu Njegovu jedinstvenost i svetost, on se utvrdio na Njemu, kao na temelju za veru i za ljude i za Boga, i za spasenje svih ljudi. Hristos je ispunio svu njegovu dušu, a nije ni moguće drugačije…“[43]

Analizirajući jedan od četiri velika romana Dostojevskog, Zle duhe [Besы], konkretno, govoreći o Kirilovu, inžinjeru zaokupljenom pitanjima vere koji je izgovorio onu jovovski potresnu rečenicu – „Mene je čitavog života Bog mučio“ – Bulgakov primećuje da je kod njega, Kirilova, primetno „i to da uz sve njegove sumnje i nedoumice koje nosi u srcu, u njemu i dalje ostaje netaknuta vera u Hrista, sasvim izuzetna, koja se ne može opravdati nikakvim dokazima, ali koju i ne zahteva ljubav prema Njemu“.[44] A potom dodaje jednu važnu napomenu: „Najverovatnije se to isto odigravalo i u samom Dostojevskom.“[45]

Za Fjodora M. Dostojevskog, dakle, postoji jedna suštinski važna životna istina i jedna pravda – Hristos, a sledstveno tome i jedna tragedija koja nije načelno religijska već konkretno hrišćanska, a njen sadržaj je „kretanje ka Hristu, neuspeli pokušaji da se bude sa Njim i borba protiv Njega koju vodi podivljala samovolja“.[46]

Bulgakov, stoga, smatra da iako nije uspeo da napiše delo o Isus Hristu, što je imao u planu,[47] sve knjige Dostojevskog, naročito one iz poslednjeg perioda, jesu u krajnjem ishodu – knjige o Njemu.[48] Ovaj ruski bogoslov postavlja retoričko pitanje: „Zar je mogao da piše o bilo kome ili čemu drugom osim o Njemu nakon što Ga je poznao i zavoleo?“ A odmah potom iznosi jedan koliko smeo toliko i precizan uvid: „Ljubav prema Hristu je u Dostojevskom, kao i u njegovim književnim junacima snažnija i sigurnija od same njegove vere u Njega.“[49]

Sada dolazimo do ključnog pitanja: šta je to u tim opisima Hrista kod Dostojevskog toliko fasciniralo Sergeja Nikolajeviča, kakvog mu je Hrista otkrio Dostojevski, šta je ono što ga je konačno vratilo hrišćanstvu? Odgovor ne treba naslućivati, dao ga je sam Bulgakov: „Najveća pobeda genija Dostojevskog je upravo u tome što je on, skinuvši crkvenu pozlatu i vizantijsku tradicionalnost, na nov način, na svoj način, uspeo u svojim delima da približi živog Hrista. On Ga stavlja među nas i, približavajući Ga, poučava nas da Ga volimo. Izvanrednu snagu i patos Dostojevski dostiže upravo na onim mestima svog stvaralaštva gde se kod njega na vidljiv ili nevidljiv način pojavljuje Hristos.“[50] U duhovnim seminarijama je mladom Bulgakovu „nuđen“ umrtvljeni Hristos, nekakav tlačitelj koji zahteva da se odrekneš svoje slobode i posteš rob, i on je odbio da ga prihvati. Dostojevski mu pak otkriva veru u istinskog Hrista, oslikava mu jevanđeljsku sliku ovaploćenog Logosa, i on tek tada u potpunosti otkriva svu lepotu lika Bogočoveka, i prepušta se Njemu na isti način na koji je to učinio i sam Dostojevski.

Ovaj genijalni književnik mu zapravo obznanjuje samu suštinu hrišćanstva, i nakon toga susreta sa verom Dostojevskog, Bulgakov – iskreno i slobodno – odlučuje da prihvati hrišćanstvo. U čemu se sastoji, uslovno rečeno, hrišćanstvo Dostojevskog? Po mišljenju Sergeja Nikolajeviča, „Dostojevski nije verovao u apstraktni Isusov lik koga je sterilisao Kant i koga je preparirala savremena protestantska kritika, nije verovao u jevrejskog rabina i učitelja morala, već u ovaploćenog Logosa, u Boga koji je došao u telu, i u ovoj veri je video suštinu hrišćanstva.[51]

Iako je iz rečenog jasno na koji način Bulgakov razrešava tajnu Dostojevskog, dozvolićemo mu da i eksplicitno odgovor na pitanje – ko je zapravo Dostojevski, prezicnije, ko je na kraju svog životnog puta bio Dostojevski, Ivan ili Aljoša? Njegov odgovor glasi: „Ovo je u najvećoj meri subjektivno pitanje, odnosno, ono kako jedna duša doživljava melodiju druge duše, gde nije od značaja samo melodija koja se čuje već i karakteristike onoga koji tu melodiju proizvodi, gde moramo da čupamo ili da odgonetamo najintimniju tajnu tuđe duše. Ja lično ne sumnjam i nisam sumnjao da su pozitivni principi odneli pobedu u duši Dostojevskog, da je vera pobedila sumnje, iako nije uklonila intenzitet njihovih doživljaja. Ono najvažnije što govori u korist ovog mišljenja ja vidim u tome da drugačije Dostojevski ne bi mogao da prikaže onu snagu pozitivnih verskih doživljaja, u njegovim delima ne bi se mogao pojaviti onaj Hristov lik koji je sada prisutan u njima, u suprotnom sve to jednostavno ne bi bilo prikazano. Drugim rečima, sav tonalitet, plan, sva snaga propovedi bi bila drugačija. Iako sav izranavljen, Dostojevski je ipak odneo pobedu. Tako je doživljavam Dostojevskog…“[52]

Čitavog života je, dakle, on bio i Ivan i Aljoša, ali se na kraju svog burnog života pojavio kao potonji. Kad se Dostojevski poredi s svojim junacima, treba reći „da se u njemu ne krije samo Fjodor Karamazov ili Svidrigajlov, nego i Idiot, i Hromka, i Aljoša, i Zosima, i što je najvažnije Onaj pred kim je palio kandilo Kirilov i Koga je zatvorio u tamnicu Veliki Inkvizitor.“[53] Bulgakov napominje da ako se već veruje geniju umetnika, i u njegovim likovima prepoznaju autobiografski momenti, onda u tome treba biti dosledan do samog kraja. Što u ovom konkretnom slučaju podrazumeva „da se duša Dostojevskog nije nalazila u onom mraku u kome se nalazi Stavrogin, ili u onom gnoju u kome živi Fjodor Karamazov iako je i ona poznavala ona stanja kao sopstvenu bolest i tražila spasenje od nje kod nogu Isusovih.“[54] Ovakav stav je posledica sledećeg Bulgakovljevog uverenja:

„Dostojevski nije bio ni svetac ni pravednik, u njegovoj se duši odigravala jeziva borba Boga i đavola, ali verujem da on iz nje nije izašao kao gubitnik već kao pobednik.“[55]
Način na koji se, po Bulgakovljevom viđenju, okončala „tragedija Dostojevskog“, sudbonosno je odredio njegov životni put. Uverenje da se u duši Dostojevskog neprestano apsolutna vera sukobljavala sa apsolutnim neverovanjem, da je tokom života ona čas pobeđivala čas gubila, ali da je on, na samom kraju, između „Hrista i gadarinskog bezdana“[56] ipak izabrao Hrista, pomoglo je Sergeju Nikolajeviču da se vrati veri svojih otaca.


Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Pet 20 Apr - 18:00

Balzak i stvarnost, Mišel BITOR


Prijatno mi je da govorim o Balzaku upravo zato što se njegovo ime sve češće upotrebljava kao bauk, da bi se onemogućio svaki pokušaj traženja novog i inventivnog u savremenom romanu.
Jednostavno se takozvani balzakovski roman suprotstavlja modernom romanu, što znači svim
značajnim delima XX veka; međutim, može se kao od šale pokazati da se savremeni balzakovski
roman inspiriše najbezvrednijom stranom Balzakovog dela i da su jedini pravi sledbenici ovog
velikana u poslednih pedeset godina Prust, Fokner i dr. Na žalost, kritičari koji razmahuju Balzakovim imenom kao kakvim štitom, nazadni romanopisci koji polažu pravo da pišu
balzakovski očigledno ga poznaju samo veoma malo; pročitali su dva-tri bezbrojno ponavljana
poglavlja iz Ljudske komedije, na primer iz Eženi Grande ili Sveštenika iz Tura, i tu se
zaustavljaju; nevolja je što ponekad i neki prilično vispreni, prilično napredni duhovi dopuštaju
da ih zastraši ova propaganda pa izjavljuju kako bi da zbace Balzakovu tiraniju, da stvaraju
antibalzakovski, suprotstavljajući se jednom smešno nepotpunom pojmu o Balzaku. Nema sumnje, reč je o tako velikom delu da je izuzetno teško, kako bi se reklo, obuhvatiti ga u celini, te svako u
njemu bira ono malo što mu odgovara. Konačno, veoma su retki oni koji su čitali celog Balzaka, što
je, međutim, neophodno za tačnu ocenu. Srećom, sve je manje takvih koji polažu pravo da sude o
Prustovom delu pročitavši dve-tri njegove sveske, ali će sve češće i prilično obrazovani umovi
reći: „Balzak, razume se, nisam sve čitao. — Dabome, niste pročitali dela iz mladosti kojih se
odrekao, verovatno niste čitali ni Golicave priče niti njegovo pozorište, ali ste bar — pošto
govorite o Balzaku ili mu se suprotstavljate — pročitali sve deloove onog velikog nedovršenog
romana koji čine Ljudsku komediju? — Pročitao sam u najmanju ruku pet-šest. — Kako? A govorite o Balzaku, i imate seoje teorije o njemu! Neozbiljno je to; da li biste govorili o Bodleru da ste
pročitali samo pet-šest pesama za koje čak i ne znate jesu li dobro ili loše odabrane? Na žalost,
to se događa."

Zbog ovoga obično pribegavaju izjavi da je Balzak nesumnjivo veoma veliki pisac, ali i neujednačen; nekako kao kad bi se reklo: Vezlejska Madlena je izvanredan spomenik, ali nije svaki kamen ugrađen u nju podjednako zanimljiv. Veoma je malo čitalaca, čak i danas, u stanju da shvati celinu i prema tome opravdanost onih delova koji posmatrani izdvojeno nisu doista ništa zanimljiviji od kamena naslaganog u stubovima ili zidovima Vezleja. Samo takav izbor, koji iz sklopa Ljudske komedije izdvaja dva-tri elementa a ostatak odbacuje kao estetički inferioran, pokazao se tokom književne istorije poslednjeg veka kao sasvim mogućan; linija koja deli dobro i loše u Ljudskoj komediji nije nipošto išla istim pravcem, recimo, za Pola Buržea, za Prusta i za Bodlera ili Albera Begena; krajnje je, dakle, vreme da Balzakovo delo prestane da se posmatra u delićima i da se sagleda u njegovom celokupnom zahvatu; što se tiče Balzakovog odnosa prema najsmelijim oblicima savremenog romana, može se grubo predložiti ova formulacija: ako se, gotovo nasumice, uzme neki roman od onih koji sačinjavaju Komediju, prilično, je lako pokazati šta ga stavlja nasuprot savremenoj literaturi, šta je u njemu zastarelo ili prevaziđeno; ali ako se uzme delo u celini, otkrićemo da ni izdaleka do danas njegovo bogatstvo i smelost nisu ocenjeni prema pravoj vrednosti, i da je, prema tome, ono za nas neverovatno bogata riznica pouka. Balzakovo delo je neuporedivo revolucionarnije nego što to izgleda pri površom i fragmentarnom čitanju; od novina koje ono donosi neke su bile sistematski korišćene tokom XIX veka, druge su našle odjeka tek u najoriginalnijim delima XX veka i ovo bogatstvo još ni izdaleka nije iscrpljeno.

II

Da počnemo ukazujući na to u kojoj je meri Balzak namerno i sistematski donosilac novina,
koliko je kao romansijer svestan svoje originalnosti, u kojoj meri smatra svoju tehniku i tehničku
inventivnost širokom i podesnom za neočekivane obrte, imajući u vidu da je on veoma daleko od
nekakvog okamenjenog akademizma koji mu se pripisuje zahvaljujući potpunom nesporazumu, a u koji tonu njegovi tobožnji učenici;

Znamo da u Ljudskoj komediji postoji čitava galerija genijalnih ljudi: genijalni slikari,
genijalni muzičari, genijalni kriminalci; bilo bi, po svoj prilici, nemogućno da se tu ne zadesi i
neki genijalni romanopisac. Njegova je uloga prilično neodređena u tom nedovršenom sklonu, ali
će on ipak stići da objavi proglas u prilog „novom romanu". Ime mu je Dartes i u drugom delu
Izgubljenih iluzija, Jedan velikan iz provincije u Parizu, on sreće mladog Lisjena de Ribanprea
koji stiže iz Angulema noseći pod rukom zbirku soneta „Bele rade" i rukopis istorijskog romana
„Strelac Šarla IX". Dartes je u centru trupe mladih genija, mladih ljudi koji su na pravom putu a
stoje nasuprot blistavom svetu štampe što će mamiti mladog provincijalca dok ga konačno ne
uništi. Lisjen daje svoj roman na čitanje Dartesu, koji će mu ovako uzvratiti:

„Na dobrom ste i valjanom putu, ali vaše delo iziskuje preradu. Nećete li da budete
podražavalac Valtera Skota, treba da izgradite drugačiji postupak; međutim, vi ste podražavali
Skota. Da biste postavili svoje ličnosti počinjete, kao i on, dugim razgovorima; pošto su se
izrazgovarale, uvodite opis u radnju. Sukob, koji je neophodan u svakom dramatičnom delu, dolazi na kraju. Izmenite način postavljanja problema. Zamenite te razvučene razgovore, kod Skota inače
izvanredne, opisima koji tako leže našem jeziku. Neka vaš dijalog bude očekivana poenta kojom će
se krunisati pripreme. Stupite najpre u akciju. Dohvatite svoju temu čas iskosa, čas sa kraja; najzad,
unesite promene u svoje planove da ne biste bili jednolični... Za svaku autentičnu vladavinu,
počev od Karla Velikog, biće potrebno bar jedno delo, a ponekad četiri ili pet, kao za Luja XIV,
Anrija IV, Fransoa I. Tako ćete sastaviti živopisnu istoriju Francuske, u kojoj biste dali sliku
kostima, pokućstva, zgrada, enterijera, privatnog života, dočaravajući duh vremena umesto da
zamorno pričate o poznatim stvarima. Imate mogućnosti da budete originalni otklanjajući zablude
zbog kojih je većina naših kraljeva prikazana u ružnom svetlu. Odvažite se da u svom prvom delu
ponovo izgradite veliki i veličanstveni lik Katarine, koju ste žrtvovali predrasudama što još
lebde nad njom ..."
U jednom izvrsnom tekstu, koji neizostavno treba da pročita svako ko želi da prevaziđe
odviše česte školske koncepcije o Balzaku, u predgovoru iz 1842, on prihvata ideje koje je pripisao
Dartesu, razvijajući ih dalje:
„Valter Skot je smatrao da roman ima istu filozofsku vrednost kao i istorija. .. Ali kako je
manje smišljao sistem a više u žaru posla ili samom logikom toga posla pronalazio svoj postupak,
on nije pomišljao da poveže ove radove kako bi rekonstruisao celu istoriju, čije bi svako
poglavlje bilo jedan roman, a svaki roman jedna epoha. Uočivši da kod njega nema povezanosti, zbog čega, uostalom, Škotlanđanin nije ništa manje velik, sagledao sam u isti mah sistem povoljan za
ostvarenje svoga dela i mogućnost da ga ostvarim."
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Pet 20 Apr - 18:00

III

Na Valteru Skotu i ostalim za njega klasičnim romanopiscima on otkriva mogućnost da kroz
jednu ličnost iz romana, prikaže istorijsku epohu, naime da smenjivanje istorijskih epoha prikaže
smenjivanjem ličnosti vezanih doživljajima; sa sukcesivnog prikazivanja preći će na simultano,
otkrivajući da ličnosti ne predstavljaju samo epohe već i različite vrete. Dakle, odričući se postepeno zamisli o opštoj istoriji čovečanstva, usredsrediće se na opisivanje savremenog društva. To je svet čije bogatstvo pred njegovim očima neprestano raste, a koji će moći da se naslika primenom ponovnog pojavljivanja ličnosti, primenom jedne tehnike čije je glavno preimućstvo u tome što u neku ruku izražava romanesknu eliptičnost, sredstvo da se znatno skrati pričanje koje bi u protivnom bilo preko mere dugo. On ovako postavlja problem: „Kako učiniti zanimljivom dramu sa tri ili četiri hiljade lica koja predstavljaju jedno društvo?" Očigledno je, pre svega, da ovo društvo broji više od tri ili četiri hiljade ličnosti, a zatim da bi bilo nemogućno proučiti u pojedinostima tri-četiri hiljade lica; treba, dakle, kao u klasičnim romanima, da jedna ličnost reprezentuje celu jednu klasu, i data u jednim okolnostima, da može da se prenese i u druge. Ako je potrebno prikazati dramu kakvog beležnika, na primer, izlišno je ponovno opisivati sredinu u kojoj živi i njegov bračni život, biće dovoljno obratiti se nekom drugom delu u kome se on već pojavljuje. Princip ponovnog pojavljivanja ličnosti je, naime, u prvom redu princip ekonomisanja, ali njegove posledice će iz osnova preobrazi i samu prirodu rada na romanu. U stvari, svako pojedino delo biće u vezi s ostalim delima, ličnosti koje će se pojaviti u ovom ili onom romanu neće biti zatvorene u njemu, one će upućivati na druge romane u kojima ćemo naći dopune o tim istim ličnostima. Svaki deo ove celine sadržaće samo ono što je neophodno da se zna za površno razumevanje zbivanja o kome se govori; i biće nam mogućno da idemo dalje blagodareći poznavanju ostalih knjiga u kojima se te iste ličnosti pojavljuju, tako da se struktura i značaj ovog ili onog pojedinačno uzetog romana preobražavaju prema broju ostalih romana koje smo čitali; jedna istorija, koja nam se učinila šturom i pomalo naivnom pri našem prvom čitanju, otkriće se kasnije kao tačka u kojoj se stiče ceo skup tema već obrađenih u drugim delima. Nalazimo se, prema tome, pred ravnim, međusobno povezanim poljima kroz koja možemo da šetamo. U pitanju je nešto što možemo nazvati romanesknim mobilom, celina sačinjena od izvesnog broja delova kojima gotovo možemo pristupiti kojim hoćemo redom, tako da će svaki čitalac prokrčiti u svetu Ljudske komedije drugačiju stazu; nešto poput lopte ili utvrđenja sa brojnim ulazima.

Vidimo da je ponovno pojavljivanje ličnosti ili njihovo stalno prisustvo u svakom
sledećem Balzakovom romanu daleko značajnije negoli u onom tipu romana zvanom roman-reka,
recimo u Traganju za izgubljenim vremenam, gde se različite sporedne celine, različiti tomovi
smenjuju kalendarskim redom, gde se u sledećoj svesci ličnosti preuzimaju na onom mestu i u onom
trenutku njihovog života gde smo ih ostavili u prethodnoj svesci. Ovo hronološko smenjivanje
doživljaja, smenjivanje romanesknih celina za Balzaka je samo jedan slučaj njihovog kombinovanja,
slučaj naročito lepo ilustrovan onom osovinom Ljudske komedije koju predstavljaju: Izgubljene
iluzije, Sjaj i beda kurtizana, Poslednja Votrenova inkarnacija. Ali da bismo procenili prave vrednosti Sjaja i bede, znamo da je u stvari neophodno imati koso osvetljenje Čiča Gorioa i bočno Kuće Nisenžen. U sastavljanju Ljudske komedije Balzak uopšte ne ide hronološkim redom; on postepeno istražuje vidove jedne stvarnosti koja evoluira pred njegovim očima, a da bi to postigao stalno se služi vraćanjem unazad. Što se tiče čitaoca njemu je nemogućno da pronađe način za čitanje Ljudske komedije koji bi se poklapao sa običnom hronologijom; znamo, uostalom, da je i u pojedinačno uzetim romanima vremensko smenjivanje uvek složeno. Ako uzmemo glavne ličnosti balzakovskog sveta, videćemo da će — ma koji red čitanja bio usvojen — njihovi doživljaji ići različitim redosledom, kao što je govorio Dartesu: čas sa strane, čas odostrag. Balzak je već dao u oblasti romana „knjigu" o kojoj je Malarme sanjao i koju nije mogao da ostvari u oblasti lirske poezije.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Pet 20 Apr - 18:00

IV

Ali princip ponovnog pojavljivanja ličnosti nema samo to preimućstvo da izaziva gotovo
automatsko umnožavanje i pronalaženje strukture romana, on donosi i značajno rešenje problema
odnosa između romana i stvarnosti, savršeno pravdajući uvođenje stvarnih ličnosti u okvire romanesknog sveta. Treba videti kako se balzakovske ličnosti postupno odvajaju od realnih, kako se
metodično stvara izmišljeni svet u okviru studije stvarnosti. Budući da je kod njega u pitanju
davanje istorijski određenog opisa, neophodno mu je da s vremena na vreme umeša ličnosti čija je
individualnost tesno vezana za ovu ili onu naciju, ovaj ili onaj period. Ako želi da unese kakvu
epizodu, potrebno mu je da progovori, recimo, o Napoleonu ili Luju XVIII, a to su pojmovi tako opšti
i tako poznati da ne dolazi u obzir da budu zamenjeni. To su istorijske ličnosti i njihova istoričnost se izražava činjenicom da je ne samo mogućno već i neizbežno naći obaveštenja o njima van dotičnog romana ili romanesknog sveta Ljudske komedije. Ova činjenica je za romanopisca veoma nezgodna: on nije Slobodan u odnosu na takve ličnosti, ne može da im pripiše, da izmisli drugačije doživljaje sem onih za koje stvarno zna, ako neće da dozvoli da ga ospori ovaj ili onaj dokument, neće li da se nađe, u onim najozbiljnijim slučajevima, optužen za obmanu ili klevetu; kako su te ličnosti jedinstvene, ne može ih nazvati drugim imenem bez izlaganja opasnosti da izmeni situaciju koju one upravo treba da dočaraju. S druge strane društvene lestvice nalazimo tipove pojedinaca koji se mogu međusobno zameniti: nastojnici, na primer, ili beležnici. U tom slučaju romanopiscu je neobično lako da stvori beležnika koji ne postoji u građanskim spiskovima, a koji je, međutim, sasvim verodostojan i na kome, znači, romaneskna imaginacija može da se razvije u punoj slobodi i u svoj svojoj moći. Imamo, dakle, dve krajnosti: s jedne strane ličnosti kao što su kraljevi i carevi, ličnosti nezamenljive zato što su samom svojom prirodom predodređene da pojedinačno budu poznate kao takve, ali o kojima upravo zbog toga romanopisac ne može ništa reći; s druge strane nepoznate ličnosti o kojima može da kaže sve što hoće zato što samom svojom prirodom motu biti zamenjene, što ih je uvek čitavo mnoštvo i jer je savršeno normalno da nam ime ovog ili onog ne bude poznato. Između ove dve krajnosti nalazi se posebno zanimljiva oblast, oblast slavnih ljudi, mislim na ličnosti čija će slava igrati neku ulogu u pripovesti, recimo pesnici ili slikari; zbog svoje slave oni su skoro neizbežno elementi za poređenje, njihovo ime dopušta da im se priključi kakav izmišljeni drug koji će moći da bude dvojnik nekog od njih, -neka ličnost-ključ. Prema tome, kada Balzak govori o književnom svetu čiji je bio savremenik prinuđen je da pomene Lamartina, Viktora Igoa itd., inače čitalac neće prepoznati taj svet. Ali ako hoće da govori o nekom pesniku pojedincu, ne može uzeti neposredno kao uzor Lamartina, ili Žorž Sandovuako bi da govori o nekoj književnici; bio bi u opasnosti, pripisujući im poneki doživljaj, da ga optuže zbog obmane: on im, dakle, nalaži zamenike: Kanalisa ili Kamija Mopena. Međutim, ove kopije, ovi dvojnici, neizbežno će se odvojiti od svojih stvarnih uzora, budući da će ovi postatiž još slavniji, njihovi doživljaji poznatiji publici i sve očiglednije odeljeni od onih koji im se pripisuju u Ljudskoj komediji. Mogu se, dakle, odrediti tri etape u stvaranju takvih ličnosti: one su najpre uzete kao primer, kao što je to slučaj i sa ostalima, predstavljajući pesnika kakvi su i ostali, običnog pesnika kao što imamo i običnog beležnika; ali kako pesnik u stvari poseduje jednu priznatu individualnost, iako bi običan pesnik u stvari bio slab pesnik, neophodno je pripisati mu originalnost koja se u prvom redu gradi na onoj što već postoji: Kanalis — Lamartin, a kako će se uskoro originalnost ličnosti-ključa odvojiti od realne originalnosti, kako će se Kanalis odvojiti od Lamartina u toj meri da mogu stajati jedan uz drugog pri svakom nabrajanju, on će početi da predstavlja ne više ovog ili onog postojećeg pesnika, već upravo jednu mogućnost pesnika koji ne postoji u stvarnosti, a koji bi trebalo da postoji; on popunjava jednu prazninu stvarnosti a odlika mu je da je jasniji od svojih postojećih drugova, što mnogo više otkriva. Tako će na mnogim mestima Ljudske komedije Balzak u novim izdanjima zameniti Lamartina Kanalisom, ličnošću koja je gotovo postala poznatija, rečju čije je značenie izrazitije.

Balzak piše: „Videvši da se u Čiča Goriou ponovo pojavljuju neke ranije stvorene ličnosti,
publika je shvatila jednu od najsmelijih piščevih namera, nameru da oživi i pokrene čitav jedan
zamišljeni svet, čije će ličnosti trajati možda i kada najveći deo uzora bude mrtav i
zaboravljen."

Kako nas u jednom posebno uzetom romanu stvarne ličnosti podsećaju na čitavu jednu
književnost, na novine ili kakav razgovor, a značajne i izmišljene ličnosti na ostale romane, na
jednu mnogo "bližu književnost, ove dve kategorije ličnosti obrazuju nešto nalik na dve
koncentrične sfere: sferu realnog, koja je mnogo šira, gde tih ličnosti ima veoma mnogo i gde
prepoznajemo Napoleona, Luja XVIII, Lamartina i Viktora Igoa, i sferu Ljudske komedije, u kojoj su
svi odnosi na neki način sažeti, gde prepoznajemo Vetrena, Rastinjaka, Kanalisa itd. U odnosu na
svaki vid društvenog proučavanja, celina, znači, pruža kao neku bližu realnost — budući da je
odnos između onoga što se o jednoj izmišljenoj ličnosti kaže u romanu i onoga što se o njoj kazalo
u ostalim isti kao i odnos koji se uspostavlja između onog što je rečeno o jednoj realnoj ličnosti u
Ljudskoj komediji i onoga što se o njoj reklo vam nje.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Pet 20 Apr - 18:01

V

Ti odnosi među romanima imaju veoma razrađenu strukturu. Junaci mogu zastupati grupe
stvarnih ličiosti jedino zato što se u stvarnosti između pojedinaca i predmeta uspostavljaju
odnosi koji ih određuju. Imaginarni Balzakovi pesnici se mogu roditi samo zato što i u samoj
realnosti pesnici po slavi naliče jedni na druge; Kanalis može prestavljati i zameniti Lamartina samo zato što Lamartin već predstavlja i zamenjuje celu jednu kategoriju pesnika, ne spominjući činjenicu da on predstavlja i mnoštvo drugih ljudi, da im u izvesnom smislu daje svoje ime. Postoji, dakle, čitava jedna organizacija stvarnosti s obzirom na njeno prikazivanje, organizacija koju romanopisac samo dalje razvija: podele koje je Balzak uveo u okvire društvenih studija su odraz ili transponovanje toga. Bićemo nesumnjivo iznenađeni proizvoljnim spoljnim izgledom ove podele: Scene iz privatnog života, Scene iz provincijskog života, Scene iz pariskog života, Scene iz političkog života, Scepe iz vojničkog života. Scene iz seoskog života. Kako u Scenama iz privatnog života nalazimo odlomke čija se radnja odvija u Parizu ili provinciji, zatim vojničke ili političke epizode itd., to znači da je svako mesto radnje očigledno u vezi sa svima ostalima i da upotrebljeni izrazi pre svega naglašavaju izvestan tip odnosa koji se najbolje ilustruju u sredštama kao što su provincija, Pariz ili vojska; onda je lako uočiti da se Scene iz privatnog života obraćaju čitaocu na najjednostavniji način i da ih je zato Balzak stavio na početak svoga dela: jer se one okreću oko teme braka, imaju sasvim jednostavno moralno značenje, teže da prosvete omladinu i da je poštede kobnih grešaka. Scene iz privatnog života predstavljaju ono što se iz celokupnog dela najviše približava svakodneviom životu prosečnog mladog čitaoca.

Dekor je Pariz ili provincija, prema tome šta najbolje odgovara istoriji koja se priča;
Balzak će ovo usklađivanje dekora i geografije podvući u Scenama iz provincijskog života, čija je
osnovna svrha da pariskog čitaoca upute u jednu stvarnost koju ovaj slabo poznaje. Samo, dokumentarno je tu prividno, ono skriva mnogo dublju studiju, jer je svaki posmatrani provincijski
grad na neki način pasebno karakterističan u odnosu na ostale gradove, istovremeno uzet i kao
običan grad i kao grad koji je odgovarao ispričanoj istoriji, grad u kome je ta istorija mogla ili u
kome bi ona mogla da dobije svoj najizrazitiji oblik.

Ako su provincijski gradovi u neku ruku na ravnoj nozi i ako mogu da zastupaju jedni druge, uzjasno isticanje jednog vida svoga življenja, Pariz se, međutim, u odnosu na sve njih nalazi u izuzetno povoljnom položaju: on nije grad kao što su ostali, nema prema ostalima ovaj uzajamno
određujući odnos, on u neku ruku predstavlja njihovo mnoštvo, sažeta je slika skupa njihovih
odnosa; grad Pariz je u odnosu na ostalu Francusku ono što su Društvene studije u odnosu na
realnost, on je san ili roman Francuske, u svojim skrivenim kutovima predstavlja roman samoga
sebe, on je romaneskna realnost; u njemu će, dakle, moći da se odigraju događaji neverovatni i
neobični, ne samo za strance već i za same Parižane, kao što su i Scene iz provnicijskog života
neobične za neobaveštenog Parižanina; pošto su sebe prepoznali u Scenami iz privatnog života,
bilo im je potrebno da se osete otuđenima kroz Scene iz provincijskog života da bi mogli da se
suoče sa još mnogo dubljim otuđenjem koje ih čeka u njihovom sopstvenom gradu.

Kao što grad Pariz odražava sve provincijske gradove, a jedinstven je među njima, tako i
jedna istaknuta ličnost predstavlja ostale ljude, a jedina je među njima, Scene iz političkog
života su, dakle, nužna dopuna Scena iz pariskog života; već smo videli na koje načelne teškoće
nailazi ovaj deo dela, i kao god što je grad Pariz «e samo slika već i san ostalih gradova, tako
postoje i životi koji su san ostalih, koji predstavljaju kidanje stega u svemu onome što ostali
jedino mogu da obuzdavaju. Balzak izjavljuje: „Pošto sam naslikao u ovim trima knjigama društvvni
život, ostalo je da pokažem izuzetne živote koji u sebi ovaploćuju interese većine ili svih i koji
su unekoliko van opšteg zakona: otuda Scene iz političkog života. I zar ovu široku sliku upotpunjenog i dovršenog društva nije trebalo pokazati u njegovom najsnažnijem vidu; kada ono
izađe iz svojih okvira bilo zbog odbrane bilo zbog osvajanja? Otuda Scene iz vojničkog života."
Pratili smo dostupno otuđenje od Scena iz privatnog života do Scena iz života pariskog, političkog, vojničkog, od svakodnevnih životnih istorija do sve izuzetnijih, podrazumevajući sve veću društvenu složenost, ali u Scenami iz vojničkog života, naročito, naići ćemo na događaje koji će sa pojedinca smaći društvenu kompleksnost i zbaciti ga na golu zemlju; tu može nastati, ako se pođe od obične čitaočeve egzistencije, jedno drugo otuđenje koje će ga utopiti u još mnogo veće mnoštvo; put koji prolazi kroz Scene iz provincijskog života, umesto da se vrati u Pariz, može još više da se dalji od njega i da nas odvede u jednu oblast prema kojoj je ona u kojoj čitalac živi — roman i san, oblast čija je bitna karakteristika da se u njoj uopšte ne čita, znači gde roman ne bi uopšte mogao da se neposredno obrati i koja, znači, za njega predstavlja neku vrstu „drugog" apsoluta, zida o koji on udara i koji je samim tim nepokolebiva osnova svih sudova, krajnje odredište, stvarnost u onoj krajnosti što se ne može rečima izraziti, ono što je blizu nas geografski a najdalje duhovno, onaj tuđin koga ne srećemo na gradskoj ulici već na putu između dva grada: to su Scene iz seoskog života.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Pet 20 Apr - 18:01

VI

Da bi nas upoznao sa stvarnošću, Balzak priča istorije koje se nisu dogodile; da bismo
shvatili realne ličnosti, on izmišlja druge koje su im nalik, koje pjredstavljaju obrazac u svojoj
vrsti; ovaj pak može postati tako izrazit da ubrzo stvara novu vrstu pomoću koje ćemo mnogo bolje
shvatiti delovanje grupe i snaga; međutim, problem pojedinaca sreće se ponovo na nivou trupa i
Balzak će, dakle, biti prinuđen da stvara izmišljene grupe, a da bi ih učinio verodostojnim,
moraće da obrazlaže zbog čega nisu poznate. Stoga će u Scenama iz pariskog života i Scenama iz
političkog života jedna od Osnovnih tema ili ako hoćete jedno od osnovnih sredstava biti skriveno društvo. Vidi se, naime, kako se svet iz društvenih studija postupno odvaja od realnog da bi stvorio jedan fantastični svet što ga dopunjuje i rasvetljava.

U svim romanima na koje smo se pozivali do sada, odvajanje od stvarnog ostaje u izvesnim
granicama. Ma kako bile čudne, ma kako nam bile tuđe ove istorije, one ostaju verodostojne, bar za
Balzaka, i to ne samo u smislu potčinjavanja zakonu prirode uopšte, već stoga što se svode na ono
što se može ispričati u nekom pariskom salonu; svi ti događaji ne izlaze iz okvira konverzacije
ili novinarstva i tekućih vesti. Mogli smo da saznamo tu istoriju od ma kog našeg prijatelja. Ona
je dakle ne samo mogućna već i ostvariva isključivo u okviru geografski uskih granica i istorijski
(u glavnim crtama počev od revolucije). Ali kao što je bolje upotrebiti fiktivne ličnosti da bi se
govorilo o realnom, isto je tako uputno uplesti nekadanje događaje da bi se govorilo o skorašnjim;
da bi se obuhvatili izvesni delovi današnjice, često je bolje opredeliti se za potpuno izmišljenu sredinu. Izvesne veze, čije bi podrobno prikazivanje bilo veoma teško i dugo, mogu se izraziti u upečatljivo sažetom obliku. Kao što jedna izmišljena ličnost može da ovaploćuje veliki broj realnih ličnosti, tako i jedan očigledno izmišljen događaj može da sažme čitavu jednu studiju. Ovo sažimanje stvarnosti koje se ostvaruje u prvom delu Ljudske komedije nastaviće se i u drugom, u Filozofskim studijama, čija je zajednička crta — sve veće udaljavanje i odvajanje od svakidašnjice. Uzeli smo sliku dveju koncentričnih sfera da bismo izrazili odnose sveta Ljudske komedije i stvarnosti. Filozofske studije su neka vrsta treće sfere u okviru Društvenih studija; u odnosu na ovu poslednju ona maločas pomenuta igra istu ulogu koju i Društvene studije u odnosu na stvarnost: ulogu rasvetljavanja i sažimanja. Videli smo da imaginarne ličnosti iz Društvenih studija predstavljaju upečatljiv oblik eliptičnog izražavanja; izmišljeni ili davni događaji koje nalazimo u Filozofskim. studijama su i sami još snažnije elipse. Odnos između dva plana dela je izvanredno jasan, lako ga shvatamo ako posmatramo ličnosti umetnika; vidimo sasvim dobro kako Frenhofer ili Gambara, nestvarni slikar i muzičar, sažeto otelovljuju, rasvetljavaju i unekoliko uzdižu slikare i muzičare koji se pojavljuju u prvom delu.

Pošto Filozofske studije imaju u središtu Ljudske komedije ulogu žiže koja reflektuje
svetlost, one razjašnjavaju neke najneobičnije i do danas najslabije shvaćene vidove ovoga dela —
mislim na značaj koji Balzak pridaje nekim naukama koje se danas smatraju pseudonaukama:
Lavatarevoj fiziognomiji i Galovoj frenologiji. Balzakovske elipse, — činjenica da je cela jedna
kategorija ličnosti predstavlena jednom jedinom, znači jednim jedinim likom, — čine tešnjom vezu
između spoljnih privida i funkcije, temperamenta itd. U Ljudskoj komediji ove se veze pokoravaju
zakonima jednostavnijim negoli u prirodi; Galosva i Lavaterova uopštavanja, koja nam danas
izgledaju prosto detinjasta ili nestvarna, stiču upravo svu svoju vrednost u Balzakovom delu u
svojstvu jedne izmišljene nauke koja ustrojava unutarnje veze u romanu a čija primena na stvarnost
može sasvim lako imati isključivo figurativnu vrednost. Isto je sa teorijom o animalnom magnetizmu, elektricitetu, materijalnoj snazi mišljenja. Sve ovo ima različit stepen primene — prema tome u kojoj se oblasti Ljudske komedije nalazimo. Lako je uočiti kako ove imaginarne nauke i Svedenborgova imaginativna filozofija kojom se završavaju Filozofske studije u Serafiti odražavaju izuzetnost balzakovskog sveta i pružaju provizorno razjašnjenje odnosa tog sveta prema stvarnosti.

Za ovakog ko se interesuje za teoriju romana, sve ovo predstavlja ogromnu i gotovo
neiskorišćenu riznicu primera i problema.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Pet 20 Apr - 18:02

VII


Ali, kretanje balzakovske misli ne završava se ovim reflektovanjem: posle Filozofskih
studija dolaze Analitičke studije. To je svakako najzanemarenija strana dela, i to iz sasvim prostog
razloga: one postoje samo u embrionalnom stanju, ali je neophodno uključiti ih u razmatranje ako
želimo da procenimo u punom obimu balzakovsku nameru.

U predgovoru iz 1842. Balzak izjavljuje: „Najzad, pošto sam tragao za snagom koja pokreće
društvo — neću reći da sam je i otkrio — nije li trebalo razmisliti o prirodnim principima i videti u čemu se društva udaljuju ili približuju večnom zakonu, istini i lepoti?" — I dalje, pošto je ponovo obrazložio Filozofske studije: „Iznad njih naći će se Analitičke studije, o kojima neću reći ništa jer je objavljena samo jedna jedina, Fiziologija braka. Kroz izvesno vreme treba da dam još dva druga dela iste vrete. Najpre Patologiju društvenog života, zatim Anatomiju prosvetnih ustanovi i Monografiju o vrlini." U prospektu iz 1845. on dodaje Filozofski i politički dijalog o svojstvima XIX veka. Neće objaviti ništa od toga, te imamo samo još jednu Analitičku studiju: Sitne nezgode bračnog života. Naslovi nam pokazuju da je reč o delima sasvim drugačijim od onih što se zovu romani. To su šaljivi priručnici sa teoremama i aksiomama ilustrovanim malim scenama. Pamfleti protiv savremenih običaja kojima se završava anketa o društvu, nastojanje da se ono preobrazi. Kretanje koje je dovelo do Filozofskih studija menja smer i ponovo se vraća svakodnevici, sa polemičkom namerom. Dve knjige koje nam je ostavio su Scene iz privatnog života, ali date u sasvim drugom tonu.


Da bi se objasnilo prisustvo Analitičkih studija, neophodno je napustiti sliku sfera, koja
se sada pokazuje nedovoljnom, jer se celokupno delo stavlja u pokret, budući da se Analitičke
studije oslanjaju na Scene iz seoskog života, kao što se Filozofske studije oslanjaju na Scene iz
pariskog života. Trebalo je da one budu praktičan zaključak dela i da predstavljaju neposredno
delovanje na otkrivene neuralgične tačke, usredsređeno stremljenje, i sasvim je razumljivo što je
ovaj deo ostao u embrionalnom stanju s obzirom na evoluciju u okviru balzakovske misli, dok se
pisac trudno da ostvari svoj plan u kome je stalno valjalo dodavati nove delove. Zna se da je u
početku Balzakova politična misao reakcionarna koliko se samo može zamisliti; cilj mu je bir,
kako sam kaže, „vraćanje principima koji postoje u prošlosti samim tim što su večiti", nedvosmisleno izjavljujući šta su po njemu ti principi: ,,Ja pišem pri svetlosti dveju večitih istina, religije i monarhije, dveju nužnosti koje savremeni događaji potvrđuju i kojima svaki pisac zdrava razuma mora pokušati da vrati našu zemlju". Ali se isto tako zna da je Balzakovo hrišćanstvo, obojeno Svedenborgom, imalo sve manje dodira sa zvaničnom crkvom, dok mu se monarhija, onakva kakva je bila, sve više činila nedovoljnom. Rezultat njegovog gigantskog rada na romanu biće sve dublje dovođenje u pitanje onih principa kojima je izražavao svoju privrženost, a za koje je uvideo da se sve više udaljuju od one istine za kojom je tragao. Ogroman razmah dela uslovljava nekakvu dubinsku promenu, revolucionisanje slike stvarnosti, što ga politički odvlači daleko preko cilja postavljenog u početku.

Balzakovo delo nosi sobom potpuni preokret, i možemo reći da je uvuklo u ovaj vrtlog celokupni kasniji roman, da mi ostajemo u matici koju je ono ostavilo za sobom. To je pouzdana odskočnica, možemo se osloniti na nju; malo je savremenih otkrića koja u njemu ne nalaze svoj nagoveštaj i opravdanje. Možemo zaključiti da je malo lektire koja bi danas više bogatila jednog romanopisca, koja bi čitaoca bolje upućivala u probleme savremenog romana; precizan sam: mislim na Balzaka.


S francuskog prevela:
DANA MILOŠEVIĆ
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   Pet 20 Apr - 18:18

Varlam Šalamov o Jesenjinu

Pesnik siromašnih, potlačenih i osuđenih.

Fantastični život Jesenjinovih pesama otkrio je u svojim „Pričama sa Kolime“ pisac i robijaš Varlam Šalamov, koji je živeo u progonstvu preko dvadeset godina.

U to vreme progonstva, piše on, Jesenjinove knjige su bile najomiljenije u logorima u Sibiru. Kad su, ubrzo posle Jesenjinove sahrane, bile zvanično zabranjene, njegove pesme su sačuvane usmenom predajom osuđenika.

On je bio jedini pesnik koga su osuđenici prihvatili, a zna se da oni uopšte ne mare za stihove, piše Šalamov. Duši besprizornih najviše je bio prisan prizvuk prkosa i protesta, a naročito tuge u Jesenjinovim pesmama.

Našli su to u stihovima „Kafanske Moskve“ i o životinjama – kuji, kravi i lisici, koje su logoraši posebno voleli.

Kriminalcima nije do duboke čovečnosti, do uzvišene lirike u Jesenjinovim pesmama, već u njima traže drugo – „ton čoveka kojeg je svet uvredio i ojadio“. Kriminalac prezire ženu, ali gaji kult majke – ona mu je svetica, i zato Jesenjinovo „Pismo majci“ zna svako od njih.

U mračnom stradanju logora, Jesenjinovo stradanje nije uticalo na popularnost njegovih stihova, jer „profesionalni kriminalci ne znaju za samoubistvo“.

Jesenjinovo tragičnu smrt, pisao je Šalamov, „najpismeniji lopovi objašnjavali su činjenicom da pesnik ipak nije bio pravi lopov, da je bio nešto kao ’diletant’, ’polufrajer’, od koga se, što kažu, svašta može očekivati. Ali će vam svaki kriminalac, pismen ili nepismen, reći da je Jesenjin imao kap ’lupeške krvi’“.

Šalamov, Varlam Tihonovič
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Knjizevne analize,osvrti,crtice   

Nazad na vrh Ići dole
 
Knjizevne analize,osvrti,crtice
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-