Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Петар Јевтовић

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:41

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:41

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:42

Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 23357

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Nov - 15:58

2010) био је српски књижевник и песник.[1]

Биографија
Рођен је 9. маја 1952. године у Пожаревцу (у Бурјану) као једино дете оца Душана из Великог Шења и мајке Добриле (рођ. Давидовић) из Смедерева. Родитељи су му били лекари. Мајка му потиче из чувене смедеревске породице Давидовић. Основну школу и гимназију завршио је у Пожаревцу. Најпознатија Јевтовићева песма је „Јесен је” која је (у извођењу Гордана Балабанића) достигла славу. Његове песме су снимили и певали Дејан Петковић, Радмила Караклајић и Мики Јевремовић.

Умро је 15. јуна 2010. године у душевној болници у Вршцу. Кремиран је 19. јуна 2010. у Београду.

Дела
„Писма” (Браничево, 1970),
„Песме из замка буре” (Пожаревац, 1971),
„Галебови лете у зору” (Пожаревац, 1972),
„А она није - она” (Пожаревац, 1974),
„Вечерас љубим далеко” (Пожаревац, 1976),
„Сремом опијен” (Пожаревац, 1977),
„Молим, свирајте блуз” (Пожаревац, 1987),
„Жуљ на крилима” (Апостроф, 1994),
„Празник испод вешала” (Браничево, 1994),
„Трчање за главом” (Апостроф, 1996).








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 23357

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Nov - 15:59

Sačuvajmo uspomenu na jednog odličnog pesnika i jos boljeg čoveka!
Petar Jevtović je bio pesnik iz Požarevca, napisao je nekoliko zbirki pesma i sve su zaista divne.
Ovim putem zelim da sačuvamo uspomenu na Peru jer znam da mnogo ljudi zna za njega. Na ovom blogu pišite o njemu i postavljajte njegove pesme u komentarima. Neka uspomena na njega živi!


"Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?!
Eto, kiša ne pada, (ali mi je u duši)...
Iznutra - vraški kiši.
(Začudo prazne su mi oči)

Jesen je! I žute reči klize po mome stolu.
I danas na mome pragu nema nikakvog gosta - sivilo!
(umesto bola)

Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?!
Nisu valjda potrebne, ni neke reči, draga...
(Ovo je surovo vreme)... Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?"

"Burjan je deo grada koji je nekada bio duboka periferija; čak je i ime dobio po obližnjem selu na kome su sada imanja Burjanaca. Selo je , pak, ime dobilo po jednom čudnom barskom cvetu koji se brani od berača time što pusti neprijatan miris kad ga dodirne neko. Pola njegovih stanovnika ima po svojim dvorištima ambare, štale, konje, krave i sitnu živinu. Selo, takoreći, a na dohvat ruke od centra.
U takvom okruženju rodio se biser srpske poezije, moj drug Petar Jevtović. Zašto i kako su dva čuvena lekara , Dobrila i Dule, odabrali da baš tu žive, sam bog zna. Dobrila je rođena u čuvenoj smederevskoj porodici Davidovića (onih Davidovića što su u Srbiju doneli štamparstvo i novinarstvo), a Dule je bio rođeni Beograđanin. Došavši u ovaj musavi polu-grad, svejedno im je bilo gde žive, samo da je mirno. Čak i tada, početkom pedesetih godina njh dvoje su imali automobil. U ruralnom Burjanu komšije su ih prihvatili kao simbol prestiža i napretka tog dela grada; ‘’eto, bože moj, jedna lekarska porodica živi ovde, pa šta joj fali...’’. Pera je bio jedinac i sve što je zaželeo , imao je ...osim sreće. Za njim je, kao usud, celog školovanja ,išlo njegovo poreklo koje se u Srbiji ne prašta (dete lekara, dakle – ‘’lako je njemu’’). Pokušao je u mnogim oblastima da se dokaže pred surovim đačkim kolektivnom, ali svuda je bio ismevan. Onda je našao sebe u jednoj , za to vreme i taj kraj, ženskoj disciplini – pisanju poezije. U vreme kada su poeziju objavljivali ‘’državni’’ pesnici, njemu su roditelji od sve tanjeg i tanjeg bogatstva plaćali štampu zbirki poezije.

U kući Jevtovića dugo su se okupljali ljudi iz tadašnjeg ‘’džet seta’’. Mi, naravno, nismo imali pojma da se to tako zove, ali subotom smo u prostranom dvorištu Jevtovića mogli da vidimo goste kakvi su bili Milivoje Živanović, Živka Matić, Đorđe Marjanović, Olivera Marković, Dragan Zarić, Boris Bizetić i mnogi drugi. Lokalne političare i da ne spominjem. Ono što bi se zvalo ‘’party’’ kod Engleza, Jevtovići su priređivali za svoje prijatelje iz Beograda pokazujući im da se i u ‘’provansi’’ može lepo živeti.

Onda je, kao u pričama Edgara Alana Poa, ta porodica, pa i kuća s njom, počela da propada. Najpre su se Dobrila i Dule razišli, a onda su počele da pristižu nevolje, izdaje zdravlje i slične muke. Namnožili su se i novi lekari, pa više taj par nije bio legendarni, ni svemoguć, već samo još dva lekara u masi samoupravljača. Petar je s pogrešne strane prihvatio prednosti sina-jedinca pa od školovanja, fakulteta i posla nije bilo ništa. Pisao je i dalje poeziju, vrteo se u ‘’krugu dvojke’’ i u ‘’bermudskom trouglu’’, prodajući za male pare svoju poeziju. Jednog dana je sreo mladog zanesenjaka, Gordana Balabanića, kome je poklonio svoje stihove o Ani i tako je nastala jedna od najlepših balada srpskog jezičkog prostora. Momo Kapor je godinama na ''202’’ započinjao svoju emisiju baš tom pesmom. Dok je bilo para za sve, moglo se i tako živeti. Onda su roditelji poumirali , stigle su godine za koje smo posle utvrdili da su ih ‘’pojeli skakavci’’ i Pera je ostao na vetrometini. Od poezije se ne živi, a i ono malo kirije što je dobijao od stanara brzo se potroši. Peru su stigle besane skadarlijske noći, spavanje po bircuzima, staničnim čekaonicama, a najviše ga je grizla neizvesnost. Dok su njegovi drugovi odavno već školovali decu, studente, on je čekao nekakvu penzijicu od svoje majke i živeo od danas do sutra. Povremeno bi živnuo kada bi se neko, na nekoj radio stanici setio da pusti pesme za koje je on napisao poeziju. Izmoren životom i nespremnošću da se sudari s njegovim izazovima, završio je u duševnoj bolnici.
Moj drug Pera bio je veliki pesnik, Svi smo mi pisali poeziju, ali on je poeziju udisao, živeo s njom. Sada bih mu to rekao, ali sada je stvarno kasno. U subotu, 19. juna njegovo trošno telo progutao je plamen krematorijuma u Beogradu. Kad dobro razmislim, njemu moje priznanje i nije bilo potrebno. Pera je znao šta je poezija. Vratite se još jednom na početak teksta i pročitajte ove genijalno jednostavne stihove. Toliko jednostavne da je čak i balada koja ih je ovekovečila dobila svoju rington verziju. Ne verujem da je to Pera ikada saznao, a nije ni važno. Na kraju uvek ostane poezija"

Pera je otišao potpuno suprotno svome stilu života - tiho i bez reči. Živeo je burno, dva života za deset ljudi... a ugasio se kao sveća. Ako se i za koga može reći da je umro od ljubavi (kao u onom fantastičnom francuskom filmu sa Ani Žirardo, ''Umreti od ljubavi''), to se za njega može reći. U tom filmu profesorka se zaljubljuje u svoga učenika. U životu je bilo suprotno - učenik se zaljubio u svoju profesorku i posvećivao joj čitave zbirke. Ni sada ne mogu da otkrijem ime te osobe jer je živa. Pera ju je nazvao Ana. Ana? Kao Ani Žirardo... Njegova najbolja pesma zove se ''Pismo Francuskinji'' i samo zato što nije opevana nije postigla takvu popularnost kao ''Jesen je...''. No, među nama, koji smo voleli Perinu poeziju, ''Pismo Francuskinji'' dostiglo je mitske razmere. Pera je , jednom prilikom, u nastupu duboke depresije, spalio svoje pesme. Ali, kao što to u ''Majstoru i Margariti'' lepo napisa Bulgakov - ''knjige ne gore'' ; tako je i Perina poezija ostala po mnogim privatnim bibliotekama, a sada je pesma ''Jesen je...'' doživela svoju rington verziju. Kada zazvoni nečiji moblini telefon, oslušnite. Ako se čuje ''Jesen je...'', znajte da ispred sebe imate neizlečivog ljubitelja poezije"








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   

Nazad na vrh Ići dole
 
Петар Јевтовић
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-