Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Петар Јевтовић

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 13:14

Петар Јевтовић
Petar Jevtović photo by Vujcic.jpg
Датум рођења 9. мај 1952.
Место рођења Пожаревац
ФНР Југославија
Датум смрти 15. јун 2010. (58 год.)
Место смрти Вршац
Србија
Петар Јевтовић (Пожаревац, 9. мај 1952. — Вршац, 15. јун 2010) био је српски књижевник и песник

Рођен је 9. маја 1952. године у Пожаревцу (у Бурјану) као једино дете оца Душана из Великог Шења и мајке Добриле (рођ. Давидовић) из Смедерева. Родитељи су му били лекари. Мајка му потиче из чувене смедеревске породице Давидовић. Основну школу и гимназију завршио је у Пожаревцу. Најпознатија Јевтовићева песма је „Јесен је” која је (у извођењу Гордана Балабанића) достигла славу. Његове песме су снимили и певали Дејан Петковић, Радмила Караклајић и Мики Јевремовић.

Умро је 15. јуна 2010. године у душевној болници у Вршцу. Кремиран је 19. јуна 2010. у Београду.


Дела

„Писма” (Браничево, 1970),
„Песме из замка буре” (Пожаревац, 1971),
„Галебови лете у зору” (Пожаревац, 1972),
„А она није - она” (Пожаревац, 1974),
„Вечерас љубим далеко” (Пожаревац, 1976),
„Сремом опијен” (Пожаревац, 1977),
„Молим, свирајте блуз” (Пожаревац, 1987),
„Жуљ на крилима” (Апостроф, 1994),
„Празник испод вешала” (Браничево, 1994),
„Трчање за главом” (Апостроф, 1996).
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 13:15

Sačuvajmo uspomenu na jednog odličnog pesnika i jos boljeg coveka
Sačuvajmo uspomenu na jednog odličnog pesnika i jos boljeg čoveka!
Petar Jevtović je bio pesnik iz Požarevca, napisao je nekoliko zbirki pesma i sve su zaista divne.
Ovim putem zelim da sačuvamo uspomenu na Peru jer znam da mnogo ljudi zna za njega. Na ovom blogu pišite o njemu i postavljajte njegove pesme u komentarima. Neka uspomena na njega živi!


"Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?!
Eto, kiša ne pada, (ali mi je u duši)...
Iznutra - vraški kiši.
(Začudo prazne su mi oči)

Jesen je! I žute reči klize po mome stolu.
I danas na mome pragu nema nikakvog gosta - sivilo!
(umesto bola)

Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?!
Nisu valjda potrebne, ni neke reči, draga...
(Ovo je surovo vreme)... Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?"

"Burjan je deo grada koji je nekada bio duboka periferija; čak je i ime dobio po obližnjem selu na kome su sada imanja Burjanaca. Selo je , pak, ime dobilo po jednom čudnom barskom cvetu koji se brani od berača time što pusti neprijatan miris kad ga dodirne neko. Pola njegovih stanovnika ima po svojim dvorištima ambare, štale, konje, krave i sitnu živinu. Selo, takoreći, a na dohvat ruke od centra.
U takvom okruženju rodio se biser srpske poezije, moj drug Petar Jevtović. Zašto i kako su dva čuvena lekara , Dobrila i Dule, odabrali da baš tu žive, sam bog zna. Dobrila je rođena u čuvenoj smederevskoj porodici Davidovića (onih Davidovića što su u Srbiju doneli štamparstvo i novinarstvo), a Dule je bio rođeni Beograđanin. Došavši u ovaj musavi polu-grad, svejedno im je bilo gde žive, samo da je mirno. Čak i tada, početkom pedesetih godina njh dvoje su imali automobil. U ruralnom Burjanu komšije su ih prihvatili kao simbol prestiža i napretka tog dela grada; ‘’eto, bože moj, jedna lekarska porodica živi ovde, pa šta joj fali...’’. Pera je bio jedinac i sve što je zaželeo , imao je ...osim sreće. Za njim je, kao usud, celog školovanja ,išlo njegovo poreklo koje se u Srbiji ne prašta (dete lekara, dakle – ‘’lako je njemu’’). Pokušao je u mnogim oblastima da se dokaže pred surovim đačkim kolektivnom, ali svuda je bio ismevan. Onda je našao sebe u jednoj , za to vreme i taj kraj, ženskoj disciplini – pisanju poezije. U vreme kada su poeziju objavljivali ‘’državni’’ pesnici, njemu su roditelji od sve tanjeg i tanjeg bogatstva plaćali štampu zbirki poezije.

U kući Jevtovića dugo su se okupljali ljudi iz tadašnjeg ‘’džet seta’’. Mi, naravno, nismo imali pojma da se to tako zove, ali subotom smo u prostranom dvorištu Jevtovića mogli da vidimo goste kakvi su bili Milivoje Živanović, Živka Matić, Đorđe Marjanović, Olivera Marković, Dragan Zarić, Boris Bizetić i mnogi drugi. Lokalne političare i da ne spominjem. Ono što bi se zvalo ‘’party’’ kod Engleza, Jevtovići su priređivali za svoje prijatelje iz Beograda pokazujući im da se i u ‘’provansi’’ može lepo živeti.

Onda je, kao u pričama Edgara Alana Poa, ta porodica, pa i kuća s njom, počela da propada. Najpre su se Dobrila i Dule razišli, a onda su počele da pristižu nevolje, izdaje zdravlje i slične muke. Namnožili su se i novi lekari, pa više taj par nije bio legendarni, ni svemoguć, već samo još dva lekara u masi samoupravljača. Petar je s pogrešne strane prihvatio prednosti sina-jedinca pa od školovanja, fakulteta i posla nije bilo ništa. Pisao je i dalje poeziju, vrteo se u ‘’krugu dvojke’’ i u ‘’bermudskom trouglu’’, prodajući za male pare svoju poeziju. Jednog dana je sreo mladog zanesenjaka, Gordana Balabanića, kome je poklonio svoje stihove o Ani i tako je nastala jedna od najlepših balada srpskog jezičkog prostora. Momo Kapor je godinama na ''202’’ započinjao svoju emisiju baš tom pesmom. Dok je bilo para za sve, moglo se i tako živeti. Onda su roditelji poumirali , stigle su godine za koje smo posle utvrdili da su ih ‘’pojeli skakavci’’ i Pera je ostao na vetrometini. Od poezije se ne živi, a i ono malo kirije što je dobijao od stanara brzo se potroši. Peru su stigle besane skadarlijske noći, spavanje po bircuzima, staničnim čekaonicama, a najviše ga je grizla neizvesnost. Dok su njegovi drugovi odavno već školovali decu, studente, on je čekao nekakvu penzijicu od svoje majke i živeo od danas do sutra. Povremeno bi živnuo kada bi se neko, na nekoj radio stanici setio da pusti pesme za koje je on napisao poeziju. Izmoren životom i nespremnošću da se sudari s njegovim izazovima, završio je u duševnoj bolnici.
Moj drug Pera bio je veliki pesnik, Svi smo mi pisali poeziju, ali on je poeziju udisao, živeo s njom. Sada bih mu to rekao, ali sada je stvarno kasno. U subotu, 19. juna njegovo trošno telo progutao je plamen krematorijuma u Beogradu. Kad dobro razmislim, njemu moje priznanje i nije bilo potrebno. Pera je znao šta je poezija. Vratite se još jednom na početak teksta i pročitajte ove genijalno jednostavne stihove. Toliko jednostavne da je čak i balada koja ih je ovekovečila dobila svoju rington verziju. Ne verujem da je to Pera ikada saznao, a nije ni važno. Na kraju uvek ostane poezija"

Pera je otišao potpuno suprotno svome stilu života - tiho i bez reči. Živeo je burno, dva života za deset ljudi... a ugasio se kao sveća. Ako se i za koga može reći da je umro od ljubavi (kao u onom fantastičnom francuskom filmu sa Ani Žirardo, ''Umreti od ljubavi''), to se za njega može reći. U tom filmu profesorka se zaljubljuje u svoga učenika. U životu je bilo suprotno - učenik se zaljubio u svoju profesorku i posvećivao joj čitave zbirke. Ni sada ne mogu da otkrijem ime te osobe jer je živa. Pera ju je nazvao Ana. Ana? Kao Ani Žirardo... Njegova najbolja pesma zove se ''Pismo Francuskinji'' i samo zato što nije opevana nije postigla takvu popularnost kao ''Jesen je...''. No, među nama, koji smo voleli Perinu poeziju, ''Pismo Francuskinji'' dostiglo je mitske razmere. Pera je , jednom prilikom, u nastupu duboke depresije, spalio svoje pesme. Ali, kao što to u ''Majstoru i Margariti'' lepo napisa Bulgakov - ''knjige ne gore'' ; tako je i Perina poezija ostala po mnogim privatnim bibliotekama, a sada je pesma ''Jesen je...'' doživela svoju rington verziju. Kada zazvoni nečiji moblini telefon, oslušnite. Ako se čuje ''Jesen je...'', znajte da ispred sebe imate neizlečivog ljubitelja poezije"
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 13:17

Jesen je, opet je jesen, Ana... - Petar Jevtović
Sedim u sličnoj sobi.
Ko zna koja je jesen?!
Olinjalo mi je srce.
(suton pod čelom zanesen)

Požuteli mi prsti,
od duvana i tuge.
Život mi je oteo tebe,
a nije mi dao druge. Skrcala si mi kosti.
I ujela me za dušu...
Sada, pod kišama surim,
žedjam ljubavnu sušu! Otupeli me snovi,
očnjake dok oštri čama...
Lajem na zvezde, tebi -
ti ne razumeš, Ana...

Promenila si se i ti!
I ti, uz ljude druge.
Čak su i rođački poljupci
na prečac, dobili zube.

Da! Tako nam je sjajno,
da se složiš na teme.
I samo su ptice još nežne -
(ipak je surovo vreme)

Zato prećutkujem rime
i mamurlike brojim,
kad osetim da volim,
napišem: "Ja se bojim!"

Da! Otkotrlja mi mladost,
niz dušu suza slana.
Jesen je! Jesen je! Jeeesen!!!
Zašto smo žuti, Ana?!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 13:18

PROVANSALSKI BISER

Jesen je, šta da ti kažem Ana?
Eto, sada kiša ne pada
Ali u duši vraški je bolno
Začudo, prazne su mi oči.

Jesen je, i žute reči ostaju
Kao nemi listovi
Na ovome stolu

I danas, na mome pragu
Nema nikakvog gosta
Sivilo umesto bola
Sivilo umesto bola

Jesen je, šta da ti kažem Ana?
I sama valjda vec shvataš draga
Nisu potrebne ni neke reči
Ovo je surovo vreme

I danas, na mome pragu
Nema nikakvog gosta
Sivilo umesto bola
Sivilo umesto bola
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 13:18

Još jedno gašenje svetla...
Još jedna Pesma, drhtaj i grč.
Lagano, ne gledajući se u oči
iskapismo zlatasti vrč.

Ali, divlji u noci, zadihanoj, čednoj
ostavljamo srcima spasonosni trag.
Hajde, rođena, duni u tu sveću
nek uvek bude mrak.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 13:20

"Realista, a mesečarka...
Oskudna u reči, za one sulude.
Budila se, protezala u mojoj mašti
(koliko je Ana volela ljude?!)

Donosila je studentu boks cigareta.
I škotske tvrdice-rakoje ljute.
Upijala mi je oko u oko.
(da li je Ana volela ljude?!)

Uvlačila mi je zrelost kroz ključaonicu.
Ravnjala mi je krevet (mesto zablude)
Ispraćao sam je, uglavnom, ko guvernantu
i pitao tišinu: dal' voli ljude?

Ana, dobri trener u mom razvijanju...
Sad puštam godinama neka presude,
pošto je probudila mrtvog pesnika,
presuda urla: (ta voli ljude)!

Da li su ljudi voleli Anu?
Dvolične koleginice. Pijačarke grube.
Da li su videle, koliko u sebi
sa svih jezika prevodi ljude!"


Petar Jevtović "Ana je volela ljude"
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 13:24

"Nedostojan si moga čekanja,
čekanja dugog kao daljina...
Nedostojan si imena ptice,
jer mali ne znaju šta je visina..."



(P.Jevtović, "Večeras ljubim daleko")
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 13:26

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:19

„Круг УКК” објављује колумну „Писмо Францускињи” (причу о српском песнику Петру Јевтовићу), у тихој форми гласне опомене заборавнима – из тастатуре проф. Драгог Ивића, Петровог и нашег пријатеља и колеге.
„/.../ И данас, на моме прагу...”
„/.../ Јесен је, и жуте речи остају / Као неми листови / На овоме столу...”
„Петар је као вода. Нашао би он пут до вечности и без мене, али стварно се лепше осећам кад видим колико људи реагује племенито, здраво и без патетике. Петар је огромно охрабрење младим песницима и доказ да никакви кланови овога света (посебно не српски кланови) не могу да затоме и угасе песничко сунце какво је он био и јесте. Нека деле међу собом награде и ’наградице’, нека се хвале као ’сердари и војводе’, њему стварно више не могу ништа. Уместо њега говори његова поезија. Довољно гласно.” – проф. Драги Ивић.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:19

Ово је поезија чаробног српског песника Петра Јевтовића (Пере Бурјанца – у нама који смо с њим говорили поезију по парковима и улицама српских градова...). Ово је поезија једног од многих заборављених српских песника Петра Јевтовића, нашег милог Пере Бурјанца, покој му благој и чедној – живој (!) – песничкој души.

О чему машта и чему се нада земља која заборавља своје песнике?

Србијо, тргни се, нећемо ти дозволити да убијеш Србију у нама!

Са сузом у метаболизму српског порекла,
с поштовањем, Првослав Вујчић,
друг и колега српског песника Петра Јевтовића
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:20

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:20

„Пред вама се налази прво (и вероватно једино) штампано издање ове песме. Одлучио сам се да је не прекуцавам већ да је приложим као фототипско, драгоцено издање. И јесте драгоцено, јер је и часопис у коме је песма објављена драгоцен. Реч је о култном гимназијском часопису ’Развитак’ (година шеста, број један, јануар 1971. године). Пера је тада имао непуних 18 година. Читајте и сећајте се, јер овакве песме се не пишу сваки дан, као што се ни песник какав је био Петар Јевтовић не рађа баш у свакој генерацији.” – проф. Драги Ивић.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:21

Писмо Францускињи
прича о српском песнику Петру Јевтовићу
Бурјан је некада био дубока периферија града у српској провинцији; чак је и име добио по оближњем селу на коме су сада имања Бурјанаца. Село је пак име добило по једном чудном барском цвету који се брани од берача тако што, кад га неко додирне, пушта непријатан мирис. Пола становника Бурјана има и сада по својим двориштима амбаре, штале, коње, краве и ситну живину. Село, такорећи, а надохват руке од центра града.

У таквом окружењу стасавао је бисер српске поезије, мој друг Петар Јевтовић. Зашто и како су два чувена лекара, Добрила и Дуле, одабрали баш ту да живе, посебна је прича. Добрила је потомак чувене породице Давидовића, а Дуле је био такође име од угледа. У овом, тада мусавом полуграду, таквима је било свеједно где живе. Чак и тада, почетком шездесетих година, они су имали телефон и аутомобил. У руралном Бурјану комшије су их прихватиле као симбол престижа и напретка тог дела града:„Ето, боже мој, једна лекарска породица живи овде, па шта јој фали...” Пера је био мезимац и све што је зажелео, имао је ... осим среће. За њим је, као усуд, током целог школовања, ишло његово порекло које се у Србији не прашта (дете лекара, дакле – „лако је њему”). Покушао је у многим областима да се докаже пред суровим ђачким колективом, али свуда је био пакосно дочекиван и исмејаван. По ко зна који пут, оборена је кафанска теорија о прованси као географском, а не духовном појму. Онда је нашао себе у једној, за то време и тај крај, необичној дисциплини – писању поезије. У време када су поезију објављивали „државни” песници, лишени брига око трошкова и пласмана, Петар је своју поезију објављивао на начин који се и тада сматрао издвачком голготом, каквом се сматра и сада, сам прикупљајући средства.

У кући Јевтовића дуго су се окупљали људи из тадашњег „џет-сета”. Ми тада, наравно, нисмо знали да се то тако зове, али смо често суботом у пространом дворишту и дому Јевтовића могли да видимо госте какви су били Миливоје Живановић, Живка Матић, Ђорђе Марјановић, Оливера Марковић, Драган Зарић, Борис Бизетић и многи други. Локалне политичаре да и не спомињем. Оно што би се звало „парти” код Енглеза, Јевтовићи су приређивали за своје пријатеље из Београда показујући им да се и у прованси може лепо живети. Преко недеље пак текао је у Периној соби до тада невиђен културни живот: све што је у овом граду вредело, када је реч о поезији или о музици, редовно се састајало код њега, рецитовало поезију, свирало, компоновало. Сада би се то назвало „хепенинг”, а тада је то за нас било „само” дружење. Дружење – изумрла врста.

Онда је, као у причама Едгара Алана Поа, та породица, па и кућа с њом, почела да пропада. Почеле су да пристижу невоље, издаје здравље, и сличне муке. Намножили су се и нови лекари, па више тај пар није био легендаран, ни свемогућ; Добрила и Дуле су постали само још два лекара у маси самоуправљача. Петар је с погрешне стране прихватио предности статуса који се у великом свету зове enfant terrible, па пут школовања, факултета и посла није био посут ружама; напротив. Проблеми су се само гомилали, а лепи тренуци били су све ређи. Писао је и даље поезију, вртео се у „кругу двојке” и у „бермудском троуглу”, продајући (често и поклањајући) за мале паре своју поезију. Једног дана срео је младог занесењака, Гордана Балабанића, коме је поклонио своје стихове о Ани и тако је настала једна од најлепших балада српског језичког простора. Момо Капор је годинама на радију „202” започињао своју емисију баш том песмом. Док је било пара за све, могло се и тако живети. Онда су родитељи поумирали, стигле су године за које смо после утврдили да су их „појели скакавци” и Пера је остао на ветрометини. Од поезије се не живи, а и оно мало различитих прихода брзо се потроши. Перу су стигле бесане скадарлијске ноћи, спавање по бирцузима, станичним чекаоницама, а највише га је гризла неизвесност. Док су његови другови одавно већ школовали децу, студенте, он је чекао неизвесну будућност и живео од данас до сутра. Повремено би живнуо када би се неко, на некој радио-станици, сетио да пусти песме за које је он написао поезију. Изморен животом и неспремношћу да се судари с његовим изазовима, завршио је у специјалној болници – азилу.

Мој друг Пера био је велики, рођени песник. Сви смо ми писали поезију, али он је поезију удисао, живео с њом. Друга тема у нашим разговорима није ни постојала. Док смо се дружили, то му никада нисам рекао, јер за тим није било потребе. Знало се ко и колико у књижевном свету вреди и није било потребно трошити речи на тако нешто. Сада бих му то рекао, али сада је стварно касно. У суботу, 19. јуна 2010. године, све што је смртно од њега прогутао је пламен крематоријума у Београду. Њему моје признање и није било потребно, мада је волео да чује критичку реч и похвалу. Пера је знао шта је поезија. Доживео је да се мелодије инспирисане његовим текстовима нађу у репертоару мобилних телефона, као што се то догодило с песмом „Јесен је, шта да ти кажем Ана...”. Међутим, осим што је то најпопуларнија, није и најбоља његова песма. Сви који смо га познавали спремни смо да потпишемо да је то песма „Писмо Францускињи”, текст уз који, као ореол, иде митологија каква прати само велика остварења. Пред вама се налази прво (и вероватно једино) штампано издање ове песме. Одлучио сам се да је не прекуцавам већ да је приложим као фототипско, драгоцено издање. И јесте драгоцено, јер је и часопис у коме је песма објављена драгоцен. Реч је о култном гимназијском часопису „Развитак” (година шеста, број један, јануар 1971. године). Пера је тада имао непуних 18 година. Читајте и сећајте се, јер овакве песме се не пишу сваки дан, као што се ни песник какав је био Петар Јевтовић не рађа баш у свакој генерацији.
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:21

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:22

Sve je prolazno, samo neke reci zauvek ostaju, kao plod lepo negovane duse, ostaju da bi smo mogli dalje ziveti i nositi ih u srcu kao sto se cuvaju reci molitve...
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:28

„/.../ Јесен је, и жуте речи остају / Као неми листови / На овоме столу...” – Петар Јевтовић.
„Мој велики другар и песник, човек чији су стихови постали познатији од њега самог, кремиран је у суботу, 19. јуна. 2010. Умро је у душевној болници. Сам. Иза њега није остао нико од породице, а испред њега и његовог имена корача његова поезија.” – проф. Драги Ивић.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:31

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:32

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:34

Петар Јевтовић (у десном углу), на промоцији својих песама – фотографија из архиве Драгице Јуце Стојадиновић, школске другарице Петра Јевтовића – фотографију нам је послао правник Саша Устенко.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:34

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:38

Кишно јутро или: како настаје прича,
само ако је препознате
Напомена:

У овој цртици ништа није измишљено, нити је плод пишчеве маште. За све детаље побринуо се најмаштовитији писац – Господин Живот. По обичају. Мени је остало да то само приметим и опишем. Само. Може бити да се тако и разликују писци – по могућности да препознају књижевне тренутке у свакодневном животу, али оставимо ту дисертацију о даровитима и онима који то нису за неку другу прилику. Разлог је једноставан: знам много тзв. књижевника који никада не би могли да смисле овакав догађај, нити да га препознају, због тога што им нико није рекао да немају основно богатство у себи – таленат. Моје нескромно „ја” сматра да га има, стога ево и те упечатљиве и, од речи до речи, тачне приче, односно тачног описа наведеног доживљаја.

Кренуо сам нешто после седам сати на посао и то, мимо обичаја, пешице. Да сам био на бициклу, забавио бих се избегавањем бахатих аутомобилиста који, као за инат, додају гас на местима где су највеће баре и где има највише пролазника, па не бих приметио разлог ове приче. Дакле, што је сигурно – сигурно је. Ићи ћу „сувом” страном улице, оном на којој нема бара, и стићи ћу безбедно. Досадно пешачење, али безбедно. Није мала ствар стићи сув (и чист) сада на посао. Јутро је, наравно, било суморно, онакво какво може да буде када се спусти оловносиво небо без икакве намере да се разведри и учини дан бар мало светлијим. С таквим мислима сам и ја кренуо у нови радни дан, кад ми ништа друго није преостало. Да сам на правој страни, уверио сам се већ после неколико корака. На двадесетак метара од мене било је паркирано возило – ситроен караван. Задња врата су била отворена, а возач, окренут леђима, жустро је размахивао секиром (?!), лупајући по патосу гепека! Личило је то на домаћинско цепање дрва у врло скупој верзији, јер су кола, већ на први поглед, била нова. Пришао сам, хтео – не хтео, јер ме је пут водио туда, и имао сам шта да видим: човек је упорно покушавао да мотиком исече пластичну дволитарску флашу, вероватно да би пресуо гориво из једног канистера који се налазио поред његових ногу. Наравно, пластика као пластика: при сваком ударцу курвински би се увила и онда, брже-боље, весело вратила у пређашњи положај, не марећи за силину удараца, нити клетве возача. А клетве су падале као киша и разјрарени човек скидао је са неба, поред наречене кише, све звезде, Бога, сунце, жену што му је узела маказе (!) из гепека... и појачавао ударце. Тенденција је била да пробије под гепека, само ако настави том снагом.

Застао сам и погледао га. Он ми је унезверено узвратио поглед, застао мало посрамљен и као олакшавајуће оправдање наставио да куне жену због маказа, да ређа по списку фамилији и канистеру, и продавцу на пумпи, и левку који је изгубио... Прекинуо сам га и рекао: „Пријатељу, могу ли да ти помогнем?”. Одговор је уследио, наравно сместа, и преточен у речи, ако изоставим стењање и неартикулисане звуке, гласио: „Пусти ме бре у п...у материну...”. Онда сам ја извадио скалпел који сам (рекао бих случајно) понео да вратим у канцеларију, одакле сам га у петак, рекао бих случајно, понео. Трансформацију израза лица дотичног несрећника не би могао да понови ниједан оскаровац! Дохватио је скалпел као дављеник уже и једним потезом исекао флашу као да је целог живота то радио! Поштено говорећи, после оне тупе мотике, све испод таквог реза било би брука, па му се нисам превише ни дивио. Само сам га задовољно гледао како сија од среће док испробава новонастали „левак”. Онда се тргао, сетивши се да ја стрпљиво чекам свој скалпел (хајде да му га баш не поклоним, било би то превише добрих дела за ово доба дана), пружио ми скалпел захваљујући се тако искрено како се није, ваљда, ни у цркви захваљивао. Уз моје благо и скромно: „Молим, драго ми је да сам Вам помогао”, кренуо сам, а онда ме је он зауставио: „Пријатељу, не рече како се зовеш?”. Представио сам се, на шта је он раздрагано рекао: „Запамтићу! Не зовеш се ти џаба тако”. Добро кад није обећао да ће ми упалити свећу (кад дође време, наравно) или тако нешто. С обзиром на то како Срби умеју да буду незахвални, ово је невероватан напредак.

Ето, дакле, те приче, од речи до речи. Ништа, како рекох, нисам морао да измишљам. Све се наместило, такорећи, само. Или само тако изгледа.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:39

Један сасвим обичан, кишни дан,
на Пионирском тргу, у Пожаревцу
Рећи нешто о овом албуму? Хм... овде стварно вреди употребити ону освешталу фразу да слика говори више од хиљаду речи. Сваке године се нешто овде копа, дотерује, сређује... Узалудан посао, изгледа, јер је овде, откад је света и века, била бара. Са бамбусима, жабама, шипражјем и свим што уз то иде. Тако му је то... О томе како ко прелази овај „трг” нека сам приповеда... Подвиг је у питању, свакако, под условом да немате рибарске чизме. А немате, најчешће...
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:40

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:40

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   Sre 28 Mar - 17:40

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Петар Јевтовић   

Nazad na vrh Ići dole
 
Петар Јевтовић
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-