Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 : Fernando Pessoa

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 12:15

LISBON REVISITED (1926)

Ništa me ni za šta ne vezuje.
Želim pedeset stvari u isto vreme.
Čeznem, moren nekom halapljivom žudnjom
Za nečim što ne znam šta je –
Konačno za beskonačnim...
Nemirno spavam i u burnim snovima živim
Kao neko ko nemirno spava i u polusnu sanja.

Zatvorili su mi sva vrata zamišljena i neophodna.
Spustili zavese na sve pretpostavke koje bih mogao videti na ulici,
U sokaku koji sam pronašao ne postoji broj koji su mi dali,
Probudio sam se u istom životu u kojem sam i zaspao.
Čak su i vojske i mojih snova pretrpele poraz.
Čak su i moji snovi osećali da su lažni dok sam ih snivao.
Dojadio mi je čak i onaj život za kojim samo žudim – čak i taj život...

Shvatam samo na mahove,
Pišem u predasima umora;
I neka dosada od dosade izbacuje me na morski žal.

Ne znam kakva sudbina il budućnost predstoji mojoj teskobi bez kormila;
Ne znam koja ostrva nemogućeg Ujga iščekuju moj brodolom;
Ni koje će mi književne palme udeliti bar jedan stih.
Ne, ne znam ni to, ni ma šta drugo, ni ništa...
I u dubini mog duha, gde sanjam minule snove,
Na krajnjim obroncima duše gde prebiram po sećanju bez cilja
(A prošlost je tek prirodna magla od lažnih suza),
Na drumovima i kozjim stazama dalekih šuma
Gde sam umislio da prebiva moje biće,
Beže, obezglavljeni, poslednji ostaci
Konačne zablude,
Vojske iz mojih snova, nepostojeće, a već poražene,
Moje buduće kohorte u Bogu rasejane.

Ponovo te vidim,
Grade mog detinjstva, zlokobno izgubljeni...
Tužni i radosni grade, ponovo u tebi sanjam...
Ja? Al da li sam ja onaj isti što je nekad živeo ovde,
I vratio se, iznova krenuo ovamo, da se vrati.
I nastavio ovamo da se vraća?
Ili smo svi mi oni nekadašnji Ja koji sam ovde bio (ili bili)
Samo niska živih bisera poređanih na nit sećanja,
Samo niz snova o meni koje neko van mene sanja?

Ponovo te vidim,
Srcem sve daljim i daljim, i dušom sve manje mojom.

Ponovo te vidim – lisabon i Težo i sve –,
Ja, zaludni prolaznik u tebi i u sebi,
Stranac ovde kao i na svakom mestu,
Slučajni gost u životu i u duši,
Utvara koja tumara u odajam sećanja,
Gde miševi cijuču i škripe natrule daske,
U ukletom zamku neumitnog postojanja...

Ponovo te vidim,
Senku što promiče kroz senke, i blesne
Ne tren nekom sablasnom svetlošću, nepoznatom,
I klizi u noć kao što se gubi za lađom trag
Na vodi koja se više ne čuje...

Ponovo te vidim,
Ali, avaj, sebe više ne vidim.
Razbilo se čarobno ogledalo sa mojim likom uvek istim,
I u svakoj zloslutnoj krhotini vidim samo delić sebe –
Samo delić sebe i delić tebe!...
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:52

Jedni, s očima uprtim u prošlost
Vide ono što ne vide; drugi, uperivši
Iste oči u budučnost, vide
Ono što se ne može videti.

Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu -
Pouzdanje naše? Ovo je dan,
Ovo je sat, ovo je tren, to je to
Što jesmo, a to je sve.

Večito protiče beskrajni sat
Što nas proglašava za ništavne. U istom dahu
I živimo i mremo. Uberi dan,
Jer taj dan si ti.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:52

Ljubav je društvo
Jer više ne mogu da hodam sam.
Neka nevidljiva misao nagoni me da brže hodam
A vidim manje, a da u isti mah vidim sve.
Čak i njeno odsustvo u korak sa mnom ide.
A ja je toliko volim da ne umem da je želim.
Ako je ne vidim, zamišljam je i tada sam snažan kao visoko drveće.
Ali ako je vidim, uzdrhtim i ne znam šta se zbilo s onim što sam osećao u njenom odsustvu.
Sav sam neka snaga koja me napušta.
Svekolika stvarnost me posmatra poput suncokreta s njenim licem u sredini.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:52

Ne teži, Lidija, gradit u prostoru

koji držiš budućim, nit se obećavaj
sutra. Ispuni danas bez čekanja.
Sama si svoje žice.
Jer nisi buduća, ne namenjuj se.
Ko zna, možda, između vrča što ga
i vrča opet napunjena, tebi sudba
umeće provaliju?








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:53

Patim, Lidija, od straha od sudbine.
Laki kamen što na trenutak podigne
Glatke točkove moje kočije, srce mi na zemlju
Obara.
Sve što preti da me izmeni
Pa makar bilo i nabolje, mrzim i izbegavam.
Neka mi bogovi ostave moj život zanavek
Bez obnavljanja.
Mojih dana, već nek i jedno i drugo promine
A ja da ostanem vazda gotovo isti; da ka starosti
Mirno koračam kao što dan ulazi
U sumračje.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:53

XXXVI

A ima pesnika koji su umetnici
I obrađuju svoje stihove
Kao drvodelja daske!...

Kako je žalosno kad čovek ne ume da cveta!
Kad mora da slaže stih na stih, kao neko ko podiže zid
I gleda da l’ dobro stoji, i ruši ga ako ne valja!...
A je jedina umetnička zgrada Zemlja cela
Koja se menja i uvek dobro stoji i vazda ostaje ista.

Mislim na to, ne kao što se misli, već kao što se diše,
I gledam cveće, i smešim se…
Ne znam da l’ me ono razume
Ni da li ja njega razumem,
Ali znam da je istina i u njemu i u meni
I u našoj zajedničkoj božanskoj osobini
Da se prepuštamo toku stvari i živimo na Zemlji
Zadovoljni što nas godišnja doba nose,
Da puštamo da nam vetar peva uspavanku
I da ništa ne sanjamo, kad se uspavamo.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:53

.. Ne verujem u Boga jer ga nikad ne videh.
Da on želi da u njega verujem,
jamačno bi došao da razgovara sa mnom
i ušao bi kroz moja vrata
kazavši mi: "Evo me!"

(To je verojatno smešno za uši
onoga koji, ne znajući gledati stvari,
ne pojmi onoga koji o njima zbori
na način koji uči kako se zamećuju.)

Ali ako je Bog cveće i drveće
i brda i Sunce i mesečina,
tada verujem u njega,
tada u njega verujem svakog časa,
a život mi je sama molitva i misa,
te pričest očima i kroz uši.

Ali ako je Bog cveće i drveće
i brda i Sunce i mesečina,
zašto da ga zovem Bogom?
Zovem ga i drveće i brda i Sunce i mesečina,
jer, ako se on zbiva da ga vidim
kao Sunce i mesečina i cveće i drveće i brda,
ako mi se javlja bivajući drvećem i brdima
i mesečinom i Suncem i cvećem,
to znači da želi da ga spoznam
kao drveće i brda i cveće i mesečina i Sunce.

Stoga sam mu poslušan,
(što ja znam o Bogu više nego Bog o sebi samu?)
poslušan sam mu živeći dragovoljno,
poput onoga što otvara oči i vidi,
i nazivljem ga mesečina i Sunce i cveće i drveće i brda,
i ljubim ga ne misleći na njega,
mislim na njega videći ga i slušajući,
i idem s njime svakog časa.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:53

XXVII

Jedino je Priroda božanska, a ona nije božanska…
Ako govorim o njoj kao o nekom stvorenju
To je zato što pri tom moram da se služim jezikom ljudi,
Koji pripisuje stvarima ličnost,
I nameće stvarima ime.

Ali stvari nemaju ni ličnosti ni imena;
Postoje, i nebo je prostrano i zemlja široka,
A naše srce veliko kao stisnuta pesnica…

Blagosloven da sam zbog svega onog što ne znam.
Uživam u svemu kao neko ko zna da ima sunca.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:54

XI

Ona gospođa ima klavir
Koji je prijatan al nije žubor reka
Niti šumor koji drveće pravi…

Zašto je potrebno imati klavir?
Bolje je imati uši
I voleti Prirodu.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:54

How can I possess with my body, when I don’t even possess my body?
How can I possess with my soul, when I don’t possess my soul?
How can I understand with my mind, when I don’t understand my mind?

There is no body or truth we possess, nor even any illusion.
We are phantoms made of lies, shadows of illusions,
and our life is hollow on both the outside and the inside.

Does anyone know the borders of his soul, that he can say ‘I am I’?


But I know that I’m the one who feels what I feel.

When someone else possesses this body, does he possess the same thing in it as I?
No. He possesses another sensation.

Is there anything that we possess?
If we don’t know who we are, how can we know what we possess?

If, referring to what you eat, you were to say, ‘I possess this’, then I would understand you. Because you obviously incorporate what you eat into yourself, you transform it into your substance, you feel it enter into you and belong to you. But it’s not with regard to what you eat that you speak of possession. What do you call possessing?








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:54

U stravičnoj noći, prirodnoj suštini svih noći,
U besanoj noći, prirodnoj sustini svih mojih noći,
Prisećam se, budan, u nelagodnom dremežu,
Prisećam se onog što sam učinio i što sam mogao da učinim u životu.

Prisećam se, i neka teskoba
Podilazi me kao jeza ili strah.
Nepopravljivost moje prošlosti - to je leš!
Svi ostali leševi možda su samo varka.
Svi mrtvi možda negde drugde i dalje žive.
Svi moji vlastiti minuli trenuci možda još uvek postoje,
U prividu prostora i vremena,
U lažnoj prolaznosti.
Ali ono što nisam bio, ono što nisam učnio, što čak ni sanjao nisam;
što tek sad vidim da sam morao učiniti,
što tek sad jasno vidim da sam morao biti -
To je ono što je mrtvo, uprkos svim Bogovima,
To - što je zapravo bilo najbolji deo mene - ni Bogovi više ne mogu da ožive...
Da sam u određenoj prilici
Skrenuo nalevo umesto nadesno,
Da sam u datom trenutku
Rekao da umesto ne, ili ne umesto da;
Da sam u izvesnom razgovoru
Imao spremne rečenice koje tek sada, u polusnu, sklapam -
Da se sve tako zbilo,
Bio bih drugi danas, a možda bi se tada i sav svemir
Neosetno privoleo da se preobrati.

Ali nisam skrenuo na stranu bespovratno izgubljenu,
Nisam skrenuo niti sam pomišljao da skrenem, i tek sada to shvatam;
Ali nisam rekao ne ili nisam rekao da, i tek sada uviđam da nisam rekao;
Al ovog časa naviru mi sve rečenice koje sam propustio da kažem,
Jasne, neizbežne, prirodne,
I razgovor uspešnno okončan,
I sve nedoumice razrešene...
Ali tek sada me boli sve što nikada nisam bio i što se povratiti neće.

Za ono što mi je promaklo zaista nema nikakve nade
Ni u jednom metafizičkom sistemu.
Mozda bih na drugi svet mogao poneti svoje snove.
Ali zar ću moći da ponesem na drugi svet ono što sam zaboravio da sanjam?
I baš ti snovi, ti snovi koje je trebalo snivati, oni su leš.
Sahranjujem ih u svom srcu zauvek, za sva vremena, dok traje sveta i veka.
Ove noći budan sred spokoja što me obavija
Kao neka tuđa istina,
A napolju je mesečina,
kao nada koje nemam, za mene nevidljiva.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:55









Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:55

Kažeš mi: ti si nešto više
Od nekog kamena ili biljke.
Kažeš mi: ti osećaš, misliš i znaš
Da misliš i osećaš.
Zar kamen stihove piše?
Zar biljke imaju predstavu o svetu?

Da: Postoji razlika.
Ali ne ona razlika koju ti nalaziš;
Jer svest me ne obavezuje da o stvarima ispredam teorije:
Jedino me obavezuje da budem svestan.

Da li sam ja nešto više od neke biljke ili kamena? Ne znam.
Drugačiji sam. Ne znam šta je više ili manje.

Da li je posedovanje svesti nešto više od posedovanja boje?
Može biti, ali i ne mora.
Znam samo da je drugačije.
Niko ne može da dokaže da tu ima ičeg više od puke razlike.

Znam da je kamen stvaran i da biljka postoji.
Znam to zato što postoje.
Znam, jer mi moja čula to pokazuju.
Znam da sam i ja stvaran.
Znam, jer mi moja čula to pokazuju,
Iako manje jasno nego što mi pokazuju postojanje kamena ili biljke.
I ne znam ništa više.

Da, ja pišem stihove a kamen ih ne piše.
Da, ja imam predstave o svetu, a biljka nema nikakve.

Ali kamenovi nisu pesnici, već kamenovi;
I biljke su samo biljke, a ne mislioci.
Podjednako mogu reći da zbog toga od njih vredim bilo više
Ili manje.
Ali ja to ne kažem: kažem za kamen, "to je kamen",
Kažem za biljku, "to je biljka",
Kažem za sebe, "to sam ja".
I ne kažem ništa više. Šta tu ima više da se kaže?








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:55

Ako umrem mlad,
A da nijednu knjigu pre smrti ne objavim,
A da ne vidim kako bi izgledali moji stihovi u štampanom izdanju,
Molim one koji budu hteli da se zbog mene sekiraju
Da to ne čine.
Ako se tako zbilo, tako treba da bude.
Čak i da moji stihovi nikad ne budu štampani,
Oni će imati svoju lepotu, ako budu lepi.
Al oni neće moći da budu lepi i da ostanu neodštampani,
Jer korenje može stajati ispod zemlje
Ali cveće cveta na slobodnom vazduhu i da ga svi vide.
Tako mora da bude, po sili zakona.
Niko i ništa ne može to da spreči.

Ako budem umro jako mlad, počujte ovo:
Oduvek sam bio samo dete koje se igralo.
Bio sam paganin poput sunca i vode,
Ispovedao jednu veru za koju jedino ljudi ne znaju.
Bio sam srećan jer ništa nisam tražio,
Niti sam se trudio da išta pronađem,
Niti sam našao ijedno drugo objašnjenje
Sem da reč objašnjenje nema nikakvog smisla.

Nisam imao drugih želja sem da stojim na suncu il na kiši -
Na suncu kada je sunca bilo
I na kiši kada je kišilo
(A nikad obrnuto)
Da osećam toplinu i hladnoću i vetar
I da ne idem dalje.

Jednom sam voleo, smatrao da će me voleti,
Ali nisam bio voljen.
Nisam bio voljen iz jednog jedinog krupnog razloga -
Jer mi to nije bilo pisano.

Uteših se vrativši se suncu i kiši,
I sedeći opet na svom kućnom pragu.
Uostalom, polja nisu jednako zelena za one koji su voljeni
Kao za one koji to nisu.
Osećati znači biti rasejan.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:55

Ako se setim onog koji bejah, nekog drugog sebe vidim,
A prošlost je sadašnjost u sećanju.
Onaj koji bejah to je neko koga volim
Ali samo u snu.
A ako mi duh razdire neki žal
To ne žalim ja za sobom niti za prošlošću viđenom,
Već za onim koji obitava
Iza mojih slepih očiju.
Ništa, sem trenutka, ne poznaje me.
I sećanje moje ništa je, a ovaj
Sadašnji i onaj bivši ja
Samo su dva različita sna.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:56

XXX

Ako bas hoćete da imam neki misticizam,
u redu, imam ga.
Ja sam mističar, ali samo telom.
Duša mi je prosta i ne razmišlja.

Moj misticizam to je želja da se ništa ne sazna.
Da se živi i o životu ne razmišlja.

šta je Priroda, ne znam: ja je opevam.
živim na vrhu jednog brega
U kući okrečenoj i samotnoj,
i to je moja definicija








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:56

XLIV

Probudim se noću iznenada,
A moj časovnik sav prostor noći ispunjava.
Ne osećam prirodu napolju.
Moja je soba nešto mračno sa zidovima nejasno belim.
Napolju je neki mir kao da ništa ne postoji.
Samo moj sat nastavlja da se bučno oglašava.
I ta stvarčica sa zupčanicima što stoji na stočiću kraj mog uzglavlja
Guši svekoliko postojanje zemlje i neba...
Izgubim se načas u razmišljanju šta bi to moglo da znači,
Ali se brzo prenem i osećam kako se smejem u noći krajičkom usana,
Jer jedina stvar koju moj sat znači ili predstavlja
Ispunjavajući svojom sićušnošću ogromnu noć
Jeste upravo taj neobičan utisak da on ogromnu noć
Svojom sićušnošću ispunjava...








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:56

XXIX
Nisam uvek isti u onom što kažem i pišem.
Menjam se, ali ne menjam se mnogo.
Boja cveća nije ista kad sija sunce
Ili kad neki oblak prođe
Ili kad se spusti noć
I cveće poprimi boju senke.
Ali ko bistro gleda taj vidi da je to isto cveće.
I zato kad izgleda da se ne slažem sam sa sobom
Osmotrite me dobro:
Ako sam bio okrenut nadesno,
Sad sam se okrenuo nalevo,
Ali to sam i dalje ja, čvrst na svojim nogama -
Uvek isti, hvala zemlji i nebesima
I mojim očima i načuljenim ušima
I prozirnoj jednostavnosti moje duše...








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:56

*

Kad trava poraste iznad moga groba,
Nek to bude znak da me sasvim zaborave.
Priroda se nikada ne seća, i zato je i lepa.
A ako osete bolesnu potrebu da "tumače" zelenu travu iznad moga groba,
Recite da to ja nastavljam da se zelenim i da budem prirodan








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:56

Ako je za svaku stvar neki bog nadležan
Zašto ne bi postojao jedan bog i za mene?
I zašto ja ne bih bio taj?
Bog je u meni oduhovljen
Jer ja osećam.
Jasno vidim spoljašnji svet -
Stvari, ljude, bez duše.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:57


Ljubav je društvo.
Ne znam više sam da hodam putevima,
Jer više ne mogu da hodam sam.
Neka nevidljiva misao nagoni me da brže hodam
A vidim manje, a da u isti mah uživam što u hodu vidim sve.
Čak i njeno odsustvo sa mnom u korak ide.
A ja je toliko volim da ne umem da je želim.
Ako je ne vidim, zamišljam je i snažan sam kao visoko drveće.
Al ako je vidim, uzdrhtim, i ne znam šta se zbilo s onim što sam osećao u njenom odsustvu.
Sav sam neka snaga koja me napušta.
Svekolika stvarnost me posmatra poput suncokreta s njenim licem u sredini.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:57

Nije samo tuđa mržnja ili zavist
Ono što nas sputava i kinji; ko nas voli
Jednako nas sputava ljubavlju.
Neka mi bogovi dopuste da, očišćen od svih
Osećanja, steknem hladnu slobodu
Pustih planinskih visova.
Ko malo hoće, sve ima; ko ništa neće
Slobodan je; ko nema, i ne priželjkuje,
Čovek ravan je Bogovima.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:57


U vrijeme kad se slavio moj rođendan,
bio sam sretan i nitko nije bio mrtav.
U staroj kući proslava mojeg rođendana bijaše nešto poput vjekovne predaje,
i radost sviju, i moja, bila je stanovita kao neka religija.

U vrijeme kad se slavio moj rođendan,
imao sam potpuno zdravlje što se sastojalo u tomu da ništa ne pojmim
da za obiteljski krug budem uman,
i da nemam nada koje su drugi imali za mene.
Kad dođe vrijeme da imam nade, ja ih više ne znadoh imati.
Kad dođe čas da gledam život, bijah izgubio smisao života.

Da, ono što bijah od pretpostavljanoga u pogledu sebe,
ono što bijah po srcu i rodbini,
ono što bijah u polupokrajinskim predvečerjima,
ono što bijah u ljubavi drugih i kao dijete,
ono što bijah — o, dragi Bože, ono što samo danas znam što bijah...

u kojoj je razdaljini!...
(Ne nahodim...)
Vrijeme kad se slavio moj rođendan!

Ono što sam danas poput vlage je u hodniku u dnu kuće,
što rađa plijesan po zidovima...
ono što sam danas (i kuća onih što me ljubljahu trese se cijela od mojih suza),
ono što sam danas, to je činjenica da su prodali kuću,
i da su svi mrtvi,
i da sam preživio sebe kao hladna šibica.

U vrijeme kad se slavio moj rođendan...
Kako sam to ljubio, kao osobu, ono vrijeme!
Tjelesna žudnja duše da se opet tamo nađe
u jednom putovanju metafizičkom i ćutilnom,
s dvojnošću mojeg ja...
Jesti prošlost kao kruh izgladnjelog, bez okusa maslaca među zubima!

Vidim nekadašnje s jasnoćom što me osljepljuje za sve ono što je ovdje...
Prostrt stol s više stolnjaka, s boljim crtežima na posudu, s više čaša,
kredenc s mnoštvom stvari — slatkišima, voćem i ostalim u sjeni namještaja —
stare tetke, razni rođaci, i sve to radi mene,
u vrijeme kad se slavio moj rođendan...

Zaustavi se srce!
Ne misli! Pusti glavu da misli!
O, moj Bože, moj Bože, moj Bože.
Danas više nemam rođendana.
Trajem.
Moji se dani zbrajaju.
Bit ću star kad to budem bio.
Ništa više.

Bijes što nisam ponio u džepu ukradenu prošlost!...

Vrijeme kad se slavio moj rođendan!...








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:57

Noć je. Noć mrkla. Na nekoj kući, na ogromnoj udaljenosti
Sja svetlost s jednog prozora.
Vidim je i osećam se kao čovek od glave do pete.
Čudno je da me čitav život osobe koja tamo stanuje, a ne znam ni ko je ni šta je,
Privlači jedino zbog te svetlosti viđene iz daljine.
Nema sumnje da je njen život stvaran i da ona ima lice, kretnje,
porodicu i zanimanje.
Ali mene sada zanima jedino svetlost s njenog prozora.
Uprkos činjenici da je svetlost tamo zato što je ta osoba upalila,
Svetlost za mene predstavlja neposrednu stvarnost.
A ja nikad ne prelazim granice neposredne stvarnosti.
Izvan neposredne stvarnosti ničega i nema.
Ako ja, sa mesta gde se nalazim, jedino tu svetlost vidim,
Samo ona i postoji, u odnosu na udaljenost s koje je posmatram.
Čovek i njegova porodica stvarni su s druge strane prozora.
Ja sam s ove strane, na ogromnoj udaljenosti.
Svetlost se ugasila.
Šta me se tiče što se čovekov život nastavlja?








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 9 Maj - 12:58


Ako, kad mene više ne bude, požele da napišu moju biografiju,
Ništa jednostavnije ne postoji.
Tu samo dva datuma ima – moga rođenja i moje smrti.
Između jednog i drugog svi su dani moji.

Mene je lako definisati. Živeo sam kao očajnik kleti.
Voleo stvari bez i trunke nežnosti.
Nikad nisam imao želja koje ne bih bio kadar da ostvarim, jer nikad
nisam oslepeo.
Čak je i slušanje za mene uvek bilo tek dopuna gledanju.
Spoznao sam da su stvari stvarne i da se sve međusobno razlikuju;
Spoznao sam to očima, nikada mislima.
Spoznati to mislima značilo bi ustanoviti da su sve jednake.
Jednoga dana obuzeo me je san, kao svako dete.
Sklopio sam oči i zaspao.
A osim toga, bio sam jedini pesnik Prirode.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   

Nazad na vrh Ići dole
 
: Fernando Pessoa
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Fernando Pessoa
» Jose Saramago
» Ana Ivanović
» Velika geografska otkrića i priče o istraživačima
Strana 3 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-