Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 : Fernando Pessoa

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 11:45

OVA STARA TESKOBA

Ova stara teskoba,
Ova teskoba koju vekovima u sebi nosim,
Izlila se iz krčaga,
U suze, u puste maštarije,
U snove nalik na košmare bez strave,
U silna i nagla uzbuđenja lišena svakog smisla.

Izlila se,
Jedva i znam kako treba da se vladam u životu
S ovom mrzovoljom od koje mi se duša mršti!
Kamo sreće da sam zaista sišao s uma!
A umesto toga: ovo ni tamo ni ovamo,
Ovo otprilike,
Ovo i može i ne mora...
Ovo.

Zatočenik u ludnici je barem neko.
Ja sam zatočen u ludnici bez ludnice.
Ja sam hladnokrvno lud,
Sumanut i oštrouman,
Svemu sam tuđ i jednak svima:
Spavam budan sa snovima koji su ludost
Jer nisu snovi.
Takav sam...

Jadna stara kućo mog izgubljenog detinjstva!
Šta bi rekla kad bi znala kakav sam beskućnik danas!
Šta se to desilo s tvojim mališanom? Poludeo je.
Šta je s onim što je spokojno spavao
Pod tvojim palanačkim krovom?
Poludeo je.
Šta li je s onim što sam bio? Poludeo je.
To sam danas ja.

Kad bih makar mogao da verujem u bilo šta!
Recimo u onaj totem donesen iz Afrike
Koji smo u čuvali u kući.
Bio je grozan, bio je nakaradan,
Al ipak, imao je u sebi nečeg božanskog,
Kao i sve u šta se veruje.
Kad bih barem mogao da verujem u neki totem –
Jupitera, Jehovu, Čovečanstvo –
Svaki bi mi dobro došao,
Jer ništa na svet i ne postoji
Izvan onog što mislim da postoji.

Prsni, srce od bojenog stakla!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 11:45

VELIKE SU PUSTINJE


Velike su pustinje i sve je pustinja.
Ne treba samo nekoliko tona kamenja ili crijepova
da bi se prerušila zemlja, ova zemlja što je istina.
Velike su pustinje, velike su i puste duše —
puste jer nitko njima ne prolazi osim njih samih,
velike jer se odande vidi sve, i sve je umrlo.

Velike su pustinje, dušo moja!
Velike su pustinje.

Nisam napravio ulaznicu za život,
promašio sam vrata čuvstva,
nema želje ni prigode što ih nisam izgubio.
Preostaje mi danas samo, uoči putovanja,
s otvorenim kovčegom što očekuje odgođeno spremanje,
sjedeći na sjedalici u društvu izvađenih košulja,
preostaje mi danas samo (izim nelagode što ovako sjedim)
ovo znati:
velike su pustinje, i sve je pustinja.
Velik je život, i ne zavrjeđuje muku življenja.

Bolje spremam kovčeg s očima što ga misle spremiti
nego spremanjem umjetnim rukama (držim da sam se
dobro izrazio).
Pripaljujem cigaretu da odgodim put,
da odgodim sva putovanja,
da odgodim cio svemir.

Vrati se opet sutra, stvarnosti!
Dosta za danas, ljudi!
Odgodi se, posvemašnja sadašnjosti!
Bolje je ne biti nego biti ovako.

Neka se kupi čokolada djetetu koje greškom naslijedih,
i neka se digne oznaka jer je sutra beskonačno.

Ali trebam spremiti kovčeg,
trebam svakako spremiti kovčeg,
kovčeg.
Ne mogu ponijeti košulje u pretpostavci a kovčeg u pameti!
Da, cio sam život trebao spremiti kovčeg.
Ali sam također, cio život, ostao sjedeći na hrpi košulja u kutu
u preživanju, kao bik što nije ispunio svoj usud da bude Apis.

Trebam spremiti kovčeg opstojanja.
Trebam postojati da bih spremio kovčege.
Pepeo cigarete pada povrh košulja.
Gledam sa strane, ustanovljujem da sam zaspao.
Sve što znam, to je da trebam spremiti kovčeg,
i da su pustinje velike i da je sve pustinja,
i neku poučnu priču glede toga, ali je se više ne sjećam.

Uspravljam se naglo bivajući svi Cezari.
Konačno ću spremiti kovčeg.
Đip! trebam ga spremiti i zatvoriti,
trebam vidjeti kako se odavle nosi,
trebam postojati neovisno od njega.

Velike su pustinje i sve je pustinja,
bez zablude, naravno.
Jadna ljudska duša u oazi pustinje odasvud!

Bolje je spremiti kovčeg.
Kraj.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 11:45

IZVAN NEPOSREDNE STVARNOSTI NIČEG I NEMA


Noć je. Noć mrkla. Na nekoj kući, na ogromnoj udaljenosti
Sja svetlost s jednog prozora.
Vidim je i osećam se kao čovek od glave do pete.
Čudno je da me čitav život osobe koja tamo stanuje, a ne znam ni ko je ni šta je,
Privlači jedino zbog te svetlosti viđene iz daljine.
Nema sumnje da je njen život stvaran i da ona ima lice, kretnje,
porodicu i zanimanje.
Ali mene sada zanima jedino svetlost s njenog prozora.
Uprkos činjenici da je svetlost tamo zato što je ta osoba upalila,
Svetlost za mene predstavlja neposrednu stvarnost.
A ja nikad ne prelazim granice neposredne stvarnosti.
Izvan neposredne stvarnosti ničega i nema.
Ako ja, sa mesta gde se nalazim, jedino tu svetlost vidim,
Samo ona i postoji, u odnosu na udaljenost s koje je posmatram.
Čovek i njegova porodica stvarni su s druge strane prozora.
Ja sam s ove strane, na ogromnoj udaljenosti.
Svetlost se ugasila.
Šta me se tiče što se čovekov život nastavlja?
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 11:45

*
Ако је за сваку ствар неки бог надлежан
Зашто не би постојао један бог и за мене?
И зашто ја не бих био тај?
Бог је у мени одуховљен
Јер ја осећам.
Јасно видим спољашњи свет -
Ствари, људе, без душе
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 11:46

*

Nisam ništa.
Nikada neću biti ništa.
Ne mogu želeti da budem ništa.
Ako se to izuzme, imam u sebi sve snove sveta.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 11:46

Jeftin je ovo svemir.

Počinjem da upoznajem sebe. Ne postojim.
Ja sam rastojanje između onog što želim da budem
I onog što su drugi načinili od mene,
Ili polovina tog rastojanja, jer tu i života ima...
Uostalom, to sam ja...
Neka se ugasi svetlost, i vrata nek se zatvore
Neka se samo šum papuča iz hodnika čuje.
Nek ostanemo u sobi sami ja i moj beskrajni mir.

Jeftin je ovo svemir.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 11:46

Da budeš velik

Da budeš velik, budi cio: ništa svoje
ne pretjeruj, ne isključi.
Budi sav u svakoj stvari. Stavi ono što si
i u najmanje što činiš.
Tako nad svakim jezerom sav mjesec sjaje,
jer visoko živi.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 11:46

Možda je ovo…

Možda je ovo poslednji dan mojega života,
Pozdravih sunce podignuvši desnu ruku,
ne pozdravih ga pak reknuvši mu zbogom.
dadoh mu znak da sam uživao što sam ga gledao; ništa više.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 11:46

Neki što je čuo

Neki što je čuo moje stihove veli mi: «Pa što u njima ima nova?
Svatko znade da je cvijet cvijet, a stablo stablo.»
Odvratih mu: «Svatko? Zaista…
Drugi vole cvijeće stoga što je lijepo, ja se razlikujem.
Drugi vole drveće stoga što je zeleno i sjenovito, ja ne.
Volim cvijeće jer je cvijeće, izravno.
Volim drveće jer je drveće, bez primisli.»
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 11:47

Protok sati

…..

Stoga mi budi majčinska, o noći spokojna…
Ti koja grabiš svijet svijetu, ti što si mir,
ti što ne postojiš, što si odsuće svjetlosti, ništa drugo,
ti što nisi stvar, mjesto, bivstvo, život,
Penelopa s platnom, sutra potrganim, s tvojim mrakom,
nestvarna Kirka grozničavih, bezrazložnih tjeskoba,
dođi mi, o noći, pruži mi ruke,
i budi svježina i melem, o noći, na mojem čelu…

…..

Ćutjeti sve na sve načine,
živjeti sve sa svih strana,
biti ista stvar u svim mogućim oblicima u isto vrijeme,
ostvariti u sebi čovječnost svih trenutaka
u samo jednom trenutku, rasplinutu, rasipnu, potpunu i daleku…

…….

Umnožih se da bih se ćutio,
da bih mogao ćutjeti sebe, bilo mi je potrebno ćutjeti sve,
prelio sam se, samo učinio da iscurim,
razodjenuo, odao,
i u svakom je kutku moje duše žrtvenik različitom bogu.

…..

Ćutjeti sve na sve načine,
imati sva mišljenja,
biti iskren protusloveći sebi svake minute,
ne militi se samu sebi u svoj sloboštini duha,
i ljubiti stvari kao Boga.

…..

Ja, naposljetku, koji sam stalan dijalog,
preglasan, nerazumljiv, gluha noć na tornju,
kad se zvona lagano njišu, a da ih nitko ne dira
i kad se pati od spoznaje da sutra treba odživjeti život.

……

ćutim da je ostalo izvan moje mašte sve što žuđah,
da mi je, makar bijah žudio sve, sve izmaklo.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 11:47

Smrt dolazi

Smrt dolazi uvijek rano,
svaki život malo traje.
Trenutak je precrt samo
stvari koja iščezla je.
Ljubav tek smo započeli,
ideal se ne dostiže,
netko nešto postigne li,
taj i ne zna što postiže.
Jerbo smrt sve briše, nema
stvari neke postojane,
u knjižnici sudbine nam
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 11:47

Sva su ljubavna pisma

Sva su ljubavna pisma
smiješna.
Ne bi bila ljubavna pisma da nisu
smiješna.
I ja sam svojedobno pisao ljubavna pisma,
kao i druga,
smiješna.
Ljubavna pisma, ako ima ljubavi,
moraju biti smiješna.
Ali, napokon,
samo su stvorenja što nigda ne pisahu
ljubavna pisma
smiješna.
Kamo sreće da opet dođe vrijeme kad pisah
nesvijesno
ljubavna pisma
smiješna.
Istina je da mi danas
ostaše samo uspomene
na ljubavna pisma
kako su bila
smiješna.
Svaka naglašena riječ
(kao i sva naglašena čuvstva)
naravno da je također
smiješna..
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 11:47

Ta naša mladost, nasmejana , prozirna

Ta vaša mladost, nasmejana, prozirna,
ta vaša sreća, tiha, zamišljena, laka,
pogledi vaši onom tko vas gleda,
nespoznanje naše sebe, neznađe.
Sve ono što ste, po čemu ste nalik
ideji što vas zaboravlja
ljubavlju hrani onog tko vas ljubi
jer bivate ne misleći
na istu mladost što je večno žalo
Kronosa, pravde nepravednog oca,
skrši ko vale,
ostavljajući u sećanju
tek beli zvuk pene
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 11:48


Trafika

Nisam ništa.
Nikad neću biti ništa.
Ne mogu htjeti biti ništa
Isključivši to, imam u sebi sve snove svijeta.

Prozori moje sobe,
moje sobe jednog od miliona svijetova
za koje niko ne zna koji je
(a da to zna, šta bi znao?)
vi gledate na tajnu ulice u neprekidnoj vrevi ljudi,
na ulicu nedostižnu za sve misli,
stvarnu, nemoguće stvarnu, određenu,
nesaznatljivo određenu,
s tajnom stvari ispod kamenja o biću,
sa smrću što meće buđ po zidovima
i sijede vlasi po čovjeku,
sa sudbinom što vodi kola s teretom
svega na putu ničega,

Pobijeđen sam danas, kao da sam spoznao istinu,
vidovit sam danas kao da sam na samrti,
i kao da više nemam srodstva sa stvarima
osim jednog zbogom, ove kuće i ovog ugla ulice
što se pretvaraju u niz vagona i osim
zviždućeg odlaska iz unutrašnjosti moje glave,
i stresa mojih živaca i škripe kostiju u pokretu…
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 11:48

Žudim

Žudim, imat ću -
ako ne ovdje
na drugom mjestu, još ne znam na kojem.
Nista nisam izgubio
Sve ću biti.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 12:12

Živiš, kažeš?

Živiš, kažeš, u sadašnjosti,
samo u sadašnjosti,
Ali ja ne želim sadašnjost, želim zbilju;
želim stvari koje postaje a ne vrijeme što ih mjeri.
Što je sadašnjost?
Nešto odnosno prošlost i budućnost,
Nešto što postoji po postojanju drugih stvari.
Želim samo zbilju, stvari bez sadašnjosti.

Ne želim uključiti vrijema u moj obrazac.
Ne želim misliti na stvari kao sadašnje; želim na njih,
misliti samo kao na stvari.
Ne želim ih razdvajati od njih držeći ih sadašnjim.

Ne bih ih trebao držati ni zbiljskim,
uopće ih ne bih trebao držati nečim.

Trebao bih ih gledati, jednostavno gledati;
gledati ih tako da ne mogu misliti na njih,
vidjeti ih izvan vremena, izvan prostora,
vidjeti u lišavanju vremena, izvan prostora,
To je znanost viđenja, koja nije samo jedna.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 12:12

Melancolia

Ah quanta melancolia!
Quanta, quanta solidão!
Aquela alma, que vazia,
Que sinto inútil e fria
Dentro do meu coração!

Que angústia desesperada!
Que mágoa que sabe a fim!
Se a nau foi abandonada,
E o cego caiu na estrada -
Deixai-os, que é tudo assim.

Sem sossego, sem sossego,
Nenhum momento de meu
Onde for que a alma emprego -
Na estrada morreu o cego
A nau desapareceu.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 12:13

Život je naš onakav kakvim ga zamišljamo.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 12:13

RATNIČKA ODA

Neizmerna reka bez vode – samo ljudi i stvari,

Zastrašujuće bez vode!

Doboši iz daleka u mojim ušima ječe,

A ja ne znam da li to vidim reku ili doboše čujem,

Kao da se ne može slušati i videti u isto vreme!

Hej-hoooj! Hej-hoooj!

Šivaća mašina sirote udovice usmrćene bajonetom…

Ona je šila s večeri bez kraja i konca…

Sto gde su se kartali starci,

Sve ispreturano, izmešano s leševima i krvlju,

Sve jedna ista reka, jedan jedini talas,

Sve isti raštrkani užas.

Hej-hoooj! Hej-hoooj!

Iskopao sam dečiji vozić izgažen nasred puta,

I plakao, kao sve majke ovog sveta, nad strahotom života.

Moje panteističke noge spotakle su se o šivaću mašinu udovice

ubijene bajonetom,

Ita jadna miroljubiva sprava zarila je koplje u moje srce.

Da, ja sam bio kriv za sve, ja sam bio vojnik svih vojnika

Što je ubijao, silovao, palio i razbijao.

To sam bio ja i moj stid i moja griža savesti s bezobličnim

senkom

Tumaraju celim svetom, kao Ahasver,

Ali za mojim koracima odzvanjaju drugi koraci, dugi kao

beskraj,

Ineki fizički strah od susreta sa Bogom naglo mi sklapa oči.

Besmisleni Hrist što ispašta sve zločine i sva nasilja,

Moj krst je u meni isukan, spreman da seče i žari,

I sve je bol u mojoj duši prostranoj kao Svemir.

Istrgoh bednu igračku iz ruku deteta i udarih ga.

Njegove preplašene oči mog sina koga ću možda imati i koga će

takođe ubiti

Preklinjale su me, ne znajući, za svu milost za sav ljudski rod.

Iz staričine sobe zgrabio sam sliku njenog sina i pocepao je,

A ona je plakala, pretrnula od straha, i ni reč nije rekla…

Osetih najednom da je to moja majka i niz kičmu mi prostruja

Božji dah.

Razbio sam šivaću mašinu sirote udovice.

Ona je plakala, zgurena u jednom ćošku, ne misleći na šivaću

mašinu.

Da li postoji drugi svet gde bih imao kćer udovicu kojoj bi se

desilo to isto?

Naredio sam, kapetane, da se streljaju prestrašeni seljaci,

Pustio da se siluju kćeri svih očeva privezanih uz stabla,

A sad uviđam da se sve to zbilo u mome srcu,

I sve me to peče i guši i ne mogu ni da se pomerim a da se sve

to ne ponovi.

Neka se Bog smiluje, meni, koji se nikome nisam smilovao.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 12:13



Rascvat slučajnog susreta

Onih što će zauvek ostati neznanci…

Jedini ravnodušni pogled koji nam uzgred uputi

Strankinja užurbana…

Znatiželjni pogled deteta koga vuče za ruku

Rasejana majka…

Usputne reči razmenjene

S usputnim saputnikom

Na usputnom putovanju…

Velike žalosti što su sve stvari tek sitni zalogaji…

Beskrajni put…
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 12:13

* * *



Počinjem da upoznajem sebe. Ne postojim.

Ja sam rastojanje izmedju onoga što želim da budem

I onog što su drugi učinili od mene,

Ili polovina tog rastojanja, jer tu i života ima…

Uostalom, to sam ja…

Neka se ugasi svetlost, ivrata nek se zatvore

Neka se samo šum papuča iz hodnika čuje.

Nek ostanemo u sobi sami ja i moj beskrajni mir.

Jeftin je ovo svemir
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 12:14

OGLUŠAVANJE


Treba da sredim život, da raspremim volju i postupke.

Hoću to da učinim što pre, kao što sam oduvek hteo, s jednakim

rezultatom;

Al dobro je imati jasnu nameru, čvrstu samo u toj jasnoći, da se

preduzme nešto!

Spakovaću kofere za Konačnost,

Dovešću u red Alvara de Kampuša,

A sutra ću opet biti na istom, kao prekjuče – prekjuče što traje

večno…

Smeškam se jer unapred već znam da ništa neću biti.

Ali barem se smeškam; to smeškanje nam uvek dobro dodje…

Svi smo mi izdanici romantizma…

A da nismo izdanici romantizma, po svoj prilici ne bismo bili

ništa.

Tako se stvara literatura…

Bogovi sveti, tako se čak i život stvara!

I drugi su takodje romantični,

I drugi, takodje ne ostvaruju ništa, i bogati su i siromašni,

I drugi takodje provode život gledajući kofere koje treba

spakovati,

I drugi spavaju pored hrpe nedovršenih spisa,

I drugi su,takodje, ja.

Prodavačice na ulici što sviju robu izvikuješ kao da pevušiš

himnu,

Ti, nazubljeni točkiću u časovničarskoj radnji političke

ekonomije,

Sadašnja ili buduća majko onih koji su pali da bi se slomila

Carstva,

Tvoj glas dopire do mene kao poziv u nigdinu, kao ćutanje

života…

Skrećem pogled sa hartija koje nameravam da sredim ka

Prozoru odakle nisam video prodavačicu čiji sam glas čuo,

I moj osmeh, koji mi još ne silazi s lica, podrazumeva izvesnu

metafizičku kritičnost.

Izgubio sam veru u sve bogove pred pisaćim stolom koji

nameravam da sredim,

Suočio sam se sa svim sudbinama iz nehata što sam slušao onaj

glas sa ulice,

I moj umor je stari čamac koji trune na pustom žalu,

I s tom slikom, preuzetom od nekog drugog pesnika, zatvaram

pisaći sto i ovu pesmu…

kao neki bog, nisam sredio ni jedno ni drugo…
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 12:14

OBLACI



U tužnom danu moje srce tužnije od dana…

Moralne i gradjanske obaveze?

Zamršeno klupko dužnosti, posledica?

Ne, ništa…

Tužan dan, čamotinja…

Ništa…

Drugi putuju (putovao sam i ja), drugi se greju na suncu

(Grejao sam se ija, ili sam zamišljao da se grejem),

Svi imaju pravo, ili život, ili simetrično neznanje,

Taštinu, radost i sposobnost prilagodjavanja društvu,

I iseljavaju se da bi se vratili, ili da se nikad ne vrate,

Na ladjama koje ih jednostavno prevoze.

Ne osećaju da ih smrt prati na svakom odlasku,

Da neka tajna čeka u svom dolasku,

Da se neki užas krije u svemu novom…

Ne osećaju: zato su poslanici i bankarski činovnici,

Idu na igranke i bave se trgovinom,

Odlaze u sva pozorišta i poznaju svet…

Ne osećaju: zašto bi morali da osećaju?

Odeveno stado iz božijih torova,

Pusti ga da prodje, okićeno vencima za žrtvu,

Pod suncem, razdragano, hitro, puno sebe…

Pustite ga da prodje, ali, avaj! Idem i ja sa njim, bez venca,

Ka istoj sudbini!

Idem sa njim bez sunca koje osećam, bez života koji imam,

Idem sa njim bez nepristajanja…

U tužnom danu moje srce tužnije od dana…

U tužnom danu svih dana…

U tako tužnom danu…
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 12:14


ПОЕТСКА ДУША УНИВЕРЗУМА


Да сам песник задојен философијом

А не философ с песничким склоностима,

Волео бих лепоти ствари да се дивим,

Да откривам у неприметном, у ситницама,

Поетску душу универзума.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   Sre 28 Mar - 12:15

* * *

Небројени у нама живе,

Ако мислим или осећам, не знам

Ко је тај што мисли ил осећа.

Ја сам само место

Где се мисли и осећа.



Имам више од једне душе.

У мени је више ја од овог једног мене.

Ипак постојим

Према свима равнодушан.

Све их ућуткам: говорим ја.



Унакрсни импулси

Свега што осећам ил не осећам

Боре се у овом мени који сам.

Али ја пажњу не обраћам. Не диктирају ништа

Оном мени кога знам: пишем сам.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: : Fernando Pessoa   

Nazad na vrh Ići dole
 
: Fernando Pessoa
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Fernando Pessoa
» Jose Saramago
» Ana Ivanović
» Velika geografska otkrića i priče o istraživačima
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-