Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Slavoj Žižek

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Slavoj Žižek   Sub 24 Mar - 16:50

Slavoj Žižek, Buđenje Evrope


Neočekivano glasno NE na grčkom referendumu je rezultat istorijskog glasanja u očajnoj situaciji. U svom radu često koristim poznati vic iz poslednje decenije Sovjetskog Saveza. To je vic o Rabinoviču, Jevrejinu koji želi da emigrira. Službenik u emigracionoj kancelariji ga pita zašto, a on odgovara: „Iz dva razloga. Prvo, bojim se da će komunisti izgubiti vlast i da će nova vlast svu krivicu za komunističke zločine svaliti na nas Jevreje – pa će opet biti pogroma…“

“Čoveče”, prekide ga službenik, “pa to je čista besmislica. Ništa ne može da se promeni u Sovjetskom Savezu! Komunistička vlast će biti večna!”

“E, to je moj drugi razlog”, mirno odgovori Rabinovič.

Čuo sam da po Atini kruži nova verzija ovog vica. Mladi Grk dolazi u australijski konzulat u Atini i traži radnu vizu. “Zašto želite da napustite Grčku?” pita ga službenik.

“Iz dva razloga” – odgovara Grk. “Prvo, bojim se da bi Grčka mogla da napusti EU, što će dovesti do novog siromašenja i haosa u zemlji…”

“Mladiću”, prekida ga službenik, “pa to je čista besmislica: Grčka će ostati u EU i biće podvrgnuta finansijskoj disciplini.”

“To je moj drugi razlog”, mirno odgovori Grk.

Da parafraziramo Staljina, znači li to da je svaka od ove dve mogućnosti gora?

Vreme je da se okanemo irelevantnih rasprava o mogućim greškama i lošim procenama grčke vlade. Ulog je previše podignut.

Duboko je simptomatično to što u pregovorima između grčke vlade i administracije EU nije moguć kompromis, koji se u stvari i ne odnosi na aktuelna finansijska pitanja – u toj ravni razlika je minimalna. EU optužuje Grčku da govori uopšteno, da daje neodređena obećanja bez konkretnih detalja, dok Grčka optužuje EU da pokušava da kontroliše i najsitnije detalje i da se aktuelnoj vladi nameću teži uslovi nego prethodnoj. Ali iza ovih optužbi tinja mnogo dublji sukob. Grčki premijer Aleksis Cipras nedavno je rekao: kad bi Angela Merkel i on otišli na večeru, stvar bi bila rešena za dva sata. Poenta ove izjave je da su on i Angela Merkel političari, pa bi i svoja neslaganja rešavali tako, za razliku od tehnokratskih administrativaca kakav je predsednik evrogrupe Jerun Diselblum. On je poslovični negativac u ovoj priči, a njegov moto je: “Ako želite uspeh, izbegavajte ideologiju”.

To nas dovodi do same suštine: Cipras i bivši ministar finansija Janis Varufakis, koji je 6. jula dao ostavku, nastupaju politički i teže “ideološkim” odlukama (zasnovanim na normativnim preferencama), dok evropski tehnokrati ostaju u okviru regulativnih detalja. Zato kada grčki predstavnici postave fundamentalna politička pitanja, bivaju optuženi da lažu, izbegavaju konkretna rešenja i tako dalje. Jasno je da je grčka strana u pravu: Diselblumov stav poricanja „ideologije“ je suštinski ideološki – njime se mere zasnovane na političko-ideološkim odlukama lažno predstavljaju kao čisto ekspertske. Zbog ove asimetrije, „dijalog“ Ciprasa i Varufakisa sa njihovim evropskim partnerima liči na razgovor studenta željnog ozbiljne debate i arogantnog profesora koji ignoriše pitanja studenta i ponižava ga ispravkama tehničkih detalja („Niste to dobro formulisali. Niste uzeli u obzir taj i taj propis.“).

Ovo prenošenje politike u užem smislu na teren neutralnog administriranja postalo je karakteristika političkog procesa u Evropi. Strateške odluke moćnika predstavljaju se kao propisi koje su doneli eksperti. O njima se pregovara tajno, a onda se nameću bez demokratske diskusije. U pitanju je bitka za evropsku ekonomsku i političku Leitkultur (kulturu usmeravanja). Evropske sile se tu pojavljuju kao tehnokratski status quo koji već decenijama Evropu drži u stanju inercije.

U tekstu Ka definiciji kulture veliki konzervativac T. S. Eliot primećuje da postoje trenuci kada se može birati samo između jeresi i bezverja, to jest kada je jedini način da se sačuva živa vera – sektarijansko otcepljenje od njenog osnovnog korpusa. To je danas položaj evropskih građana u odnosu na Evropu: samo nova „jeres“ (koju trenutno predstavlja Siriza) može da spase ono vredno spasavanja u evropskoj baštini: demokratiju, poverenje u ljude, egalitarnu solidarnost. Ako Siriza bude nadigrana, pobediće „azijska Evropa“ (koja, naravno, nema nikakve veze sa Azijom, već sa očiglednom tendencijom savremenog kapitalizma ka suspenziji demokratije).

***

Pogled zapadne Evrope na Grčku je pogled nezainteresovanog posmatrača koji sažaljivo i sa simpatijama prati sudbinu jedne osiromašene zemlje. Ovo udobno stanovište počiva na kobnoj iluziji – ono što se poslednjih nedelja događa u Grčkoj tiče se svih nas. U Grčkoj se rešava sudbina Evrope. Dok čitamo vesti iz Grčke treba da mislimo na staru izreku de te fabula narratur (kada se zamene imena, ovo je priča o tebi).

Iza reakcija evropskog establišmenta na grčki referendum pomalja se poželjni ideal koji najbolje opisuje kolumna Gideona Rahmana iz Financial Timesa: „Najslabija karika evrozone su glasači“. U tom idealnom svetu, Evropa se rešila te „najslabije karike“, a eksperti propisuju nužne ekonomske mere. Ako se izbori uopšte raspisuju, to je samo zato da potvrde konsenzus eksperata. Problem je u tome što su ekspertske politike zasnovane na fikciji „idi dalje i pravi se lud“ (produži period otplate kao da veruješ da će dugovi biti vraćeni).

Zašto je ova fikcija toliko uporna? Nije reč samo o tome da nemački glasači lakše prihvate produžavanje roka otplate, niti samo o tome da bi otpis grčkog duga doveo do sličnih zahteva iz Portugalije, Irske ili Španije. Reč je o tome da oni koji imaju moć ni ne žele da im dug bude vraćen. Zajmodavci i oni koji kontrolišu vraćanje duga optužuju zadužene zemlje da se ne osećaju dovoljno krivima. Ove optužbe se poklapaju sa zahtevima Frojdovog super ega i paradoksom koji ga prati: što se više povinujemo svome nad-ja, to više rastu njegovi zahtevi i naše osećanje krivice.

Zamislite pakosnog nastavnika koji deci daje nemoguće zadatke, a onda sadistički uživa u njihovom strahu i panici. Pravi cilj pozajmljivanja novca nije profit, već beskonačno obnavljanje duga koje dužnika održava u stanju zavisnosti i podređenosti. Postoje posebni dužnici za koje ovo ne važi, na primer SAD, koje kao ni Grčka nikada ni teorijski neće moći da vrate svoje dugove, što je od skoro i javno priznato. Postoje, dakle, dužnici koji mogu da ucenjuju svoje kreditore jer ne smeju da propadnu (velike banke). To su dužnici koji diktiraju uslove otplaćivanja duga (vlada SAD) i njih kreditori ne smeju da kinje i ponižavaju (kao Grčku).

Zajmodavci i kontrolori duga zapravo optužuju vladu Sirize da se ne oseća dovoljno krivom, to jest da se oseća previše nedužnom. To uznemirava evropsku birokratiju: vlada Sirize priznaje dug, ali bez osećanja krivice. Oni su se oslobodili pritiska nad-ja. U pregovorima sa Briselom taj stav je oličavao Varufakis: on je priznao dug i racionalno zaključio da se, budući da je evropska politika propala, mora naći druga opcija.

Paradoksalno, Varufakis i Cipras su više puta ponovili da je vlada Sirize jedina šansa zajmodavaca da dobiju bar deo uloženog novca. Varufakis se pitao zašto su banke toliko štedro sipale novac u Grčku i sarađivale sa njenom klijentelističkom državom iako su dobro znale kako stoje stvari. Drugim rečima, Grčka nikada ne bi postala toliko teško prezadužena bez saučesništva zapadnog establišmenta. Vlada Sirize je pri tome svesna da joj glavna pretnja ne dolazi iz Brisela već iz same Grčke, od njene klijentelističke, korumpirane države bez premca. Evropska birokratija je odgovorna za samo jednu stvar: dok je kritikovala korumpiranost i neefikasnost Grčke, podržavala je partiju Nova demokratija, koja je otelovljenje te korupcije i neefikasnosti.

Vlada Sirize pokušava da preseče taj čvor. Pogledajte Varufakisovu programsku deklaraciju (Guardian), u kojoj se navodi krajnji strateški cilj grčke vlade:

“Izlazak Grčke ili Portugalije ili Italije iz evrozone ubrzo bi doveo do fragmentacije evropskog kapitalizma i doneo ozbiljne recesione viškove regionu istočno od Rajne i zapadno od Alpa, dok bi ostatak Evrope zapao u tešku stagflaciju. Šta mislite, ko bi imao koristi od takvog razvoja događaja? Progresivna levica koja bi se kao feniks opet rodila iz pepela evropskih javnih institucija? Ili nacistička Zlatna zora, udruženi neofašisti, ksenofobi i šverceri? Potpuno mi je jasno ko će profitirati od dezintegracije evrozone. Pre svega, nisam spreman da pomažem postmodernoj verziji događaja tridesetih godina XX veka. Ako to znači da mi, primerni zabludeli marksisti, treba da spasemo evropski kapitalizam od njega samog, neka bude tako. Ne iz ljubavi prema evropskom kapitalizmu, evrozoni, Briselu ili Evropskoj centralnoj banci već samo zato da na najmanju meru svedemo nepotreban danak krize u ljudskoj patnji.”

Finansijska politika vlade Sirize strogo je pratila sledeće smernice: smanjivanje deficita, čvrsta disciplina, više novca od poreza. Neki nemački mediji nedavno su Varufakisa opisali kao psihotičara koji živi u svom paralelnom svetu. Da li je on baš toliko radikalan? On im ne ide na živce svojim radikalizmom, već svojom racionalnom pragmatičnom skromnošću. Ako pažljivo pogledamo predloge Sirize, primetićemo da su oni nekada bili deo standardnog, umerenog socijaldemokratskog programa (program švedske vlade iz šezdesetih godina prošlog veka bio je mnogo radikalniji). Mračni znak našeg vremena je da moraš biti pripadnik „radikalne“ levice da bi zastupao te iste mere. Ovo je ipak šansa da levica preuzme prostor koji je pre više decenija pripadao umerenom levom centru.

Ali možda tvrdnja da je politika Sirize samo skromna, dobra, stara socijaldemokratija, promašuje metu. Kao da time molimo evrokrate da shvate da nismo zaista opasni i da nam pomognu. Siriza jeste opasna. Ona jeste pretnja sadašnjoj orijentaciji EU. Današnji globalni kapitalizam ne može sebi da dozvoli povratak na staru državu blagostanja. Ima nečeg licemernog u uveravanjima da su želje Sirize skromne: ona u stvari želi nešto što je nemoguće u koordinatama postojećeg globalnog sistema. Pred nama je ozbiljan strateški izbor: šta ako je nastupio čas da se skine maska skromnosti i da se otvoreno zastupa mnogo radikalnija promena?

Kritičari grčkog referenduma tvrdili su da se tu radi o demagoškom glumatanju i podrugljivo isticali da nije jasno o čemu se tu odlučuje. Ako ništa drugo, referendum nije bio o evru ili drahmi, o Grčkoj u EU ili van nje: grčka vlada je neprekidno naglašavala svoju želju da ostane u Evropi i evrozoni. I ovoga puta, kritičari su automatski preveli ključno političko pitanje postavljeno na referendumu u administrativnu odluku o posebnim ekonomskim merama.

***

U intervjuu za Bloomberg 2. jula, Varufakis je objasnio prave ciljeve referenduma. Na njemu će se birati između nastavljanja politike EU iz poslednjih deset godina, koja je Grčku dovela do ivice propasti i novog, realističnog početka zasnovanog na planu stvarnog oporavka grčke ekonomije. Bez tog plana, kriza će se obnavljati u beskraj. Tog istog dana je čak i MMF priznao da je Grčkoj potreban veliki otpis dugova da bi „prodisala“ i pokrenula ekonomiju (predložen je dvadesetogodišnji moratorijum na otplaćivanje duga).

NE na grčkom referendumu bilo je, dakle, nešto više od običnog izbora između dva različita pristupa ekonomskoj krizi. Grčki narod se herojski odupro bednoj kampanji zastrašivanja koja je mobilisala najniže nagone samodržanja. Prozreo je brutalnu manipulaciju svojih protivnika koji su referendum lažno prikazivali kao izbor između evra i drahme, Grčke u Evropi i grexita.

Grčko NE bilo je NE evrokratima koji iz dana u dan dokazuju da su nesposobni da Evropu izvuku iz inercije. Bilo je to NE nastavljanju utabanog puta, očajnička poruka da stvari moraju da se menjaju. Bio je to izbor za autentičnu političku viziju, a protiv čudne kombinacije hladne tehnokratije i vrućeg rasističkog klišea o lenjim i rasipnim Grcima. Bila je to retka pobeda principa protiv egoističkog i, u osnovi, autodestruktivnog oportunizma. Pobedničko NE zapravo je DA punoj svesti o krizi u Evropi, DA potrebi da se krene iz početka.

Sada je na potezu EU. Da li će se ona prenuti iz samozadovoljne inercije i prihvatiti nadu koju nam je pružio grčki narod? Ili će sručiti svoj gnev na Grčku i vratiti se svom dogmatskom dremežu?
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Slavoj Žižek   Sub 24 Mar - 16:52

Eko-pokalipsa

U decembru 2016. smog u velikim kineskim gradovima je postao tako gust da su hiljade ljudi pobegle na selo gde je nebo još uvek plavo. Ova aero-pokalipsa je pogodila pola milijarde ljudi. Oni koji su ostali lutali su kroz maglu sa gas maskama kao u nekom post-apokaliptičnom filmu. Klasna dimenzija je i ovde imala ključnu ulogu: pre nego što su vlasti zatvorile aerodrome zbog loše vidljivosti, zagađene gradove su napustili ljudi koji su mogli da plate skupe letove. Da stvar bude gora, vlasti Pekinga su smog proglasile prirodnom nepogodom a ne posledicom industrijskog zagađenja, da bi izbegle svaku odgovornost. Tako su dugačkom spisku izbeglica koje beže od ratova, suša, cunamija, zemljotresa i ekonomskih kriza dodati još jedni: izbeglice od smoga.

Najčudnija stvar u vezi sa aero-pokalipsom je njena brza normalizacija: kada više nisu mogle da poriču problem, vlasti su ustanovile procedure koje će ljudima omogućiti da nekako nastave sa svakodnevnim životom, kao da je strašni smog samo još jedna nova životna činjenica: u danima kada je vazduh posebno loš što manje izlazite iz kuće, a ako baš morate stavite masku. Deca se raduju zatvaranju škola i igranju kod kuće. Putovanje na selo gde je nebo još uvek plavo postao je poseban događaj koji se željno iščekuje (u Pekingu postoje agencije specijalizovane za takva jednodnevna putovanja). Važno je ne paničiti i održavati privid da život ide dalje uprkos svim nedaćama.

To je razumljiva reakcija u smislu da smo suočeni sa „nečim“ tako dalekim od našeg kolektivnog iskustva da ga ne vidimo – iako je svuda oko nas. To „nešto“ je naša iznenadna ugroženost ogromnim biološkim i fizičkim promenama u svetu koji je do skoro podržavao naš opstanak. Da bi se nosila sa tom pretnjom, naša kolektivna ideologija mobiliše mehanizme prerušavanja i samoobmanjivanja, do bukvalne žudnje za neznanjem: „Opšti obrazac ponašanja ugroženih ljudskih društava je sve veće poricanje, umesto fokusiranje na krizu.“

Jedno je sigurno: svedoci smo vanredne društvene i psihološke promene – nemoguće postaje moguće. Prvi događaj koji smo doživeli kao nemoguć ali nerealan (iako znamo da je predstojeća propast verovatna, ne verujemo da će se zaista dogoditi i tako je odbacujemo kao nemoguću) postaje realan, ali više ne i nemoguć (kada se katastrofa dogodi, ona se „ponovo normalizuje“, opaža se kao deo normalnog toka stvari, kao uvek-već moguća). Ovaj paradoks je omogućen jazom između znanja i verovanja: znamo da je (ekološka) propast moguća, čak verovatna, ali ne verujemo da će se zaista dogoditi.

Prisetimo se opsade Sarajeva iz 90-ih godina prošlog veka: činjenica da će „normalan“ evropski grad od pola miliona stanovnika biti opkoljen, izgladnjivan, redovno bombardovan, da će njegovi građani biti terorisani snajperskom vatrom itd. i da će sve to trajati tri godine, bila bi smatrana nezamislivom pre 1992 – zapadne sile sigurno bi prekinule opsadu i otvorile siguran koridor do grada. Kada je opsada počela, čak su i građani Sarajeva verovali da će to biti kratkotrajna epizoda i slali su decu na sigurno, „na nedelju-dve, dok ne prođe ovaj haos“. A onda se opsada vrlo brzo „normalizovala“. Isti prelaz iz nezamislivog u normalno (s kratkom međufazom panične otupelosti) može se razaznati u načinu na koji je liberalni deo američkog društva reagovao na Trumpovu pobedu, kao i u načinu na koji se državna moć i krupni kapital odnose prema ekološkim pretnjama, kao što je topljenje leda na Zemljinim polovima.

Isti oni političari i menadžeri koji su donedavno odbacivali strah od globalnog zagrevanja tvrdeći da to bivši komunisti šire paniku, ili da donosimo preuranjene zaključke na osnovu nedovoljnih podataka – sada odjednom o globalnom zagrevanju govore kao o prostoj činjenici koja je deo naše svakodnevice.

U julu 2008. CNN je više puta prikazao izveštaj „Ozelenjavanje Grenlanda“ slaveći nove mogućnosti koje topljenje leda donosi Grenlanđanima – već mogu da gaje povrće na otvorenom itd. Taj izveštaj je zlonameran ne samo zato što se fokusira na malu dobit od globalne katastrofe, već i zato što se poigrava dvostrukim značenjem reči zeleno, „green“ (vegetacija i ekološka pitanja), pa se činjenica da na Grenlandu (Greenland) zahvaljujući globalnom zagrevanju raste više vegetacije povezuje sa uzdizanjem ekološke svesti. Ovakvi fenomeni su još jedna potvrda koliko je bila u pravu Naomi Klein kada je u svojoj knjizi Doktrina šoka opisala način na koji globalni kapitalizam eksploatiše katastrofe (ratove, političke krize, prirodne nepogode) kako bi se oslobodio „starih“ društvenih stega i nametnuo svoj program na tabli koju je obrisala katastrofa. Možda predstojeće ekološke katastrofe neće nimalo podriti kapitalizam već će ga, naprotiv, ojačati.

Pritom se gubi iz vida celina ekoloških promena. Na primer, sprečavanje nekih ekoloških pretnji može doprineti zagrevanju polova. Ozonska rupa u stvari štiti Antarktik od globalnog zagrevanja. Jedno je izvesno: prolazi moda narativa o ključnoj ulozi „intelektualnog rada“ u postindustrijskim društvima. Puka materijalnost sveta oko nas osvetnički se potvrđuje u svim svojim aspektima, od predstojeće borbe za osiromašene resurse (hranu, vodu, energiju, minerale) do zagađenja životne sredine.

Čak i kada izražavamo spremnost da preuzmemo odgovornost za ekološke promene, to može biti varljiva strategija izbegavanja da se sagledaju njihove istinske razmere. Ima nečeg varljivo utešnog u toj spremnosti da se preuzme krivica za pretnje našoj životnoj sredini: volimo da budemo krivi zato što ako smo krivi to znači da sve zavisi od nas, da mi vučemo sve konce, dakle da možemo da se spasemo ako promenimo svoje živote. Bar nama na zapadu je jako teško da prihvatimo da smo kao pojedinci svedeni na pasivnu ulogu nekoga ko sedi i čeka svoju sudbinu. Da bismo izbegli taj položaj upuštamo se u frenetične, opsesivne aktivnosti: recikliramo staru hartiju, kupujemo organsku hranu, bilo šta, samo da održimo utisak da nešto radimo, da doprinosimo – kao fudbalski navijač koji podržava svoj tim ispred televizora vičući i skačući iz fotelje, u sujevernom uverenju da će time nekako uticati na rezultat utakmice.

Tipičan oblik fetišističkog poricanja realnosti u vezi sa ekologijom je sledeći: „Svestan sam da smo svi ugroženi, ali zapravo u to ne verujem pa nisam spreman da preduzmem išta zaista važno, na primer da promenim svoj način života“. Ovo poricanje se javlja i sa suprotnim predznakom: „Svestan sam da ne mogu da utičem na proces koji možda vodi mojoj propasti (na primer erupcija vulkana), ali mi je suviše traumatično da to prihvatim, pa ne mogu da odolim nalogu da nešto radim, mada znam da je to besmisleno“. Zar ne kupujemo organsku hranu baš iz tog razloga? Ko zaista veruje da su natrule i skupe „organske“ jabuke stvarno zdravije? Čak i da jesu (a mnoge verovatno jesu), kupujemo ih zato što na taj način ne kupujemo i ne trošimo samo proizvod, već istovremeno radimo nešto smisleno, pokazujemo svoju brigu i globalnu svest, učestvujemo u velikom kolektivnom projektu.

Moramo prestati s tim igrama. Aero-pokalipsa u Kini jasno ukazuje na granice preovlađujućeg odnosa prema životnoj sredini, na tu neobičnu kombinaciju katastrofizma i rutine, osećanja krivice i ravnodušnosti. Ekologija je danas jedno od glavnih ideoloških poprišta s celim nizom strategija zamagljivanja pravih dimenzija ekološke pretnje: 1) obično neznanje: to je marginalni problem, ne zaslužuje da se njime bavimo, život (kapitala) ide dalje, priroda će se pobrinuti sama za sebe; 2) nauka i tehnologija mogu da nas spasu; 3) prepustite rešenje tržištu (veći porezi za zagađivače itd); 4) pritisak nad-ja na ličnu odgovornost umesto velikih sistemskih mera: svako od nas treba da uradi ono što može – da reciklira, manje troši itd; 5) možda najgori pristup po svojim ideološkim efektima: zalaganje za povratak prirodnoj ravnoteži, skromnijem, tradicionalnom životu, odbacivanje ljudske oholosti kako bismo ponovo postali poštovanja dostojna deca Majke Prirode.

Zar nam se preovlađujući ekološki diskurs ne obraća kao a priori krivima, dužnicima majke prirode, pod neprestanim pritiskom super ega: „Šta si danas učinio da vratiš svoj dug prirodi? Da li si stavio sve novine u odgovarajuću kantu za reciklažu? I sve flaše od piva i konzerve od koka-kole? Da li si koristio automobil kada si mogao da se voziš biciklom ili nekim sredstvom javnog prevoza? Da li si uključio klima uređaj umesto da širom otvoriš prozor?“ Lako je otkriti ideološke interese takve individualizacije: gubimo se u samoispitivanju umesto da postavljamo mnogo umesnija globalna pitanja o celini naše industrijske civilizacije. Treba primetiti i to kako se ovaj transfer odgovornosti na pojedinca brzo zamenuje lakim rešenjima: recikliraj, kupuj organsku hranu, koristi obnovljivu energiju itd, pa više nećeš morati da se osećaš krivim i moći ćeš da uživaš u životu kao i do sada.

Druga zamka koju treba izbeći je moralizujući antikapitalizam – sav onaj govor o tome kako se kapitalizam održava zahvaljujući egoističnoj pohlepi kapitalista za više moći i bogatstva. U aktuelnom kapitalizmu, lična pohlepa je podređena bezličnoj težnji samog kapitala da se reprodukuje i širi. Gotovo da nam je potrebno više, a ne manje prosvećenog egoizma. Uzmimo ekološku pretnju: tu nema potrebe ni za kakvom pseudo-animističkom ljubavlju prema prirodi; dovoljan je egoistički interes. Sukob između kapitalizma i ekologije može izgledati kao tipičan sukob između patoloških egoističko-utilitarnih interesa i istinske etičke brige za zajedničko dobro čovečanstva. Ali situacija je upravo suprotna: naše ekološke brige su utemeljene u utilitarnom interesu preživljavanja; one su naprosto prosvećeni lični interes, a u svom najvišem obliku interes budućih generacija naspram našeg neposrednog interesa. Nju-ejdž spiritualistička predstava o svetosti života kao takvog, o pravu životne sredine na očuvanje itd. ne igra nužnu ulogu u našoj ekološkoj svesti. Ako u svemu tome tražimo etičku dimenziju, treba je potražiti u bezuslovnoj posvećenosti kapitalizma sopstvenoj sve široj reprodukciji: kapitalista koji se bezuslovno posvećuje kapitalističkom porivu za širenjem spreman je da na kocku stavi sve, pa i opstanak čovečanstva, ne radi neke „patološke“ dobiti ili cilja već radi reprodukcije sistema kao cilja po sebi. Fiat profitus pereat mundus (Nek se pravi profit makar svet propao) – to je njegov moto. Etički gledano, taj moto je naravno nastran, možda i zao – ali gledano strogo kantovski, odbojnim ga čini naša „patološka“ reakcija koja proizlazi iz želje da preživimo: utoliko što deluje „u skladu sa svojim pojmom“, kapitalista je neko ko verno sledi univerzalni cilj ne obazirući se ni na kakve „patološke“ prepreke.

Šta da se radi, što bi rekao Lenjin? U knjizi Šta se dogodilo u 20. veku? Peter Sloterdijk daje svoj odgovor na pitanje šta da se radi u 21. veku, najjezgrovitije izražen naslovima prva dva eseja u knjizi, „Antropocen“ i „Od pripitomljavanja čoveka do civilizovanja kultura“.

„Antropocen“ označava novu epohu u životu naše planete u kojoj mi ljudi ne možemo više da se oslanjamo na Zemlju kao na rezervoar koji je spreman da apsorbuje posledice naše proizvodne aktivnosti: više ne možemo da zanemarimo uzgredne efekte (kolateralnu štetu) svoje produktivnosti; oni više nisu u pozadini uspeha čovečanstva. Moramo prihvatiti da živimo na „svemirskom brodu Zemlja“ i da smo odgovorni za uslove koji u njemu vladaju. Zemlja više nije postojana, neprobojna pozadina naše proizvodne aktivnosti; ona se pojavljuje kao (još) jedan konačni objekt koji možemo slučajno da uništimo ili pretvorimo u mesto nepogodno za život. A to znači: u trenutku kada postanemo dovoljno moćni da utičemo na najosnovnije uslove sopstvenog života, moramo prihvatiti da smo samo jedna životinjska vrsta na jednoj maloj planeti – to nam nameće upravo naša globalna razorna moć. Novi odnos prema sopstvenoj sredini podrazumeva da čovek više nije herojski radnik koji izražava svoje kreativne potencijale i crpi iz neiscrpnih resursa svoje sredine, već mnogo skromniji akter koji sarađuje sa svojom sredinom i neprestano pregovara o podnošljivom nivou sigurnosti i stabilnosti.

Zar kapitalizam nije upravo model ignorisanja kolateralne štete? U kapitalističkoj reprodukciji važno je sve šire cirkulisanje usmereno na profit, a kolateralna šteta naneta sredini koja nije uključena u troškove proizvodnje prosto se zanemaruje – čak i pokušaji da se ona uzme u obzir i nadoknadi oporezivanjem (ili direktnim stavljanjem cene na svaki korišćeni prirodni resurs, pa i na vazduh) osuđeni su na propast. Da bismo uspostavili novi odnos prema sopstvenoj sredini potrebna nam je radikalna političko-ekonomska promena, ono što Sloterdijk naziva „pripitomljavanje divlje životinje Kulture“. Dosad je svaka kultura obrazovala i disciplinovala sopstvene pripadnike i garantovala građanski mir među njima u vidu državne moći, ali odnos između različitih kultura i država je neprestano bio u senci potencijalnog rata, a svaki period mira je bio samo privremeno primirje. Kao što je to zamislio Hegel, cela logika države kulminira u najvišem činu herojstva, u spremnosti da se život žrtvuje za sopstvenu nacionalnu državu, što znači da divlji, varvarski odnosi među državama služe kao temelj etičkog života u državi. Zar današnja Severna Koreja, koja bezobzirno gomila nuklearno oružje i rakete da bi njima gađala udaljene ciljeve, nije krajnja karikatura te logike bezuslovnog suvereniteta nacionalne države?

Čim potpuno prihvatimo činjenicu da živimo u svemirskom brodu Zemlja, nameće se neodložan zadatak civilizovanja samih civilizacija, nametanja univerzalne solidarnosti i saradnje među svim ljudskim zajednicama, zadatak koji je otežan porastom sektaškog – verskog i etničkog – „herojskog“ nasilja i spremnosti na samožrtvovanje (i žrtvovanje sveta) za neku određenu Ideju. Prevazilaženje kapitalističkog ekspanzionizma, široka međunarodna solidarnost i saradnja morali bi uz to biti sposobni da se preobraze u izvršnu moć spremnu da naruši državni suverenitet itd. Zar sve to nisu mere zaštite naših prirodnih i kulturnih zajedničkih dobara? Ako one ne vode ka komunizmu, ako sobom ne privlače komunistički horizont, onda je „komunizam“ reč bez značenja.
Nazad na vrh Ići dole
EROTIC MAN

Master
Master

avatar

Muški
Poruka : 19117

Učlanjen : 17.03.2015

Raspoloženje : kako ja hoću


PočaljiNaslov: Re: Slavoj Žižek   Pon 2 Apr - 14:53

Nazad na vrh Ići dole
EROTIC MAN

Master
Master

avatar

Muški
Poruka : 19117

Učlanjen : 17.03.2015

Raspoloženje : kako ja hoću


PočaljiNaslov: Re: Slavoj Žižek   Pon 2 Apr - 14:53

Nazad na vrh Ići dole
EROTIC MAN

Master
Master

avatar

Muški
Poruka : 19117

Učlanjen : 17.03.2015

Raspoloženje : kako ja hoću


PočaljiNaslov: Re: Slavoj Žižek   Pon 2 Apr - 14:56

Strastvenost rulje svjedoči o manjku istinskog uvjerenja.
Slavoj Žižek
Nazad na vrh Ići dole
EROTIC MAN

Master
Master

avatar

Muški
Poruka : 19117

Učlanjen : 17.03.2015

Raspoloženje : kako ja hoću


PočaljiNaslov: Re: Slavoj Žižek   Pon 2 Apr - 14:56

Tiranija koja se sada zbiva preuzima drugačije oblike – u 21. stoljeću njeno je ime demokracija.
Slavoj Žižek
Nazad na vrh Ići dole
EROTIC MAN

Master
Master

avatar

Muški
Poruka : 19117

Učlanjen : 17.03.2015

Raspoloženje : kako ja hoću


PočaljiNaslov: Re: Slavoj Žižek   Pon 2 Apr - 14:57

Ne činiti ništa ponekad je najnasilnije što možemo učiniti.
Slavoj Žižek
Nazad na vrh Ići dole
EROTIC MAN

Master
Master

avatar

Muški
Poruka : 19117

Učlanjen : 17.03.2015

Raspoloženje : kako ja hoću


PočaljiNaslov: Re: Slavoj Žižek   Sre 25 Apr - 16:10

Pravi porok loše osobe upravo je taj da se ona više bavi drugima nagoli sama sobom.

Slavoj Žižek
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Slavoj Žižek   

Nazad na vrh Ići dole
 
Slavoj Žižek
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Filozofija-