Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Dejan Medaković

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52141

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Dejan Medaković   Pon 19 Feb - 17:48

Dejan Medaković




Dejan Medakovic rođen je 7. jula 1992. u Zagrebu. Otac Đorđe bio je ekonomista, majka Anastazija 
domaćica od Rajića (austrijsko vojno plemstvo od Lonje). Predak vojvoda Milorad Georgijevič Medaković 
bio je državni sekretar kod Njegoša, pa kod Danila Petrovića. Pradeda Danilo u službi kneževa Miloša i
 Mihaila. Deda Bogdan deo istorije srpske, ali i historije "bratske" Hrvatske (prve kao šef Srpske 
samostalne demokratske partije, druge kao predsednik Hrvatskog sabora, a obe zbog predsedničke
 funkcije u Hrvatsko-srpskoj koaliciji). Deda po majci lekar u Mohaču.


I bakama se diči: "Baka Katica je u jednom trenutku naše porodične drame (razlaz roditelja prim. a.) 
odigrala izuzetnu ulogu. Njen otac je dr Rista Mihajlović, javni beležnik, bečki đak, prvi prevodilac Hajnea
 u Srba. A on je sin Justina Mihajlovića, prijatelja Vuka Karadžića, koji je i dolazio u tu uglednu vukovarsku
 kuću. Baka po majci, Olga, bila je pijanistkinja". Ima rođačke veze i s Kornelijem Stankovićem i Brankom
 Radičevićem (prababa Katarina rođena je sestra ovog prvog, a Ruža Mihajilović mati ovog drugog velikana).


Detinjstvo - imali su u kući srebrnog slona (držač za ulje i sirće) kojeg je, već spomenuti, vojvoda Milorad
 Georgijevič dobio od ruskog cara Aleksandra Trećeg. Taj slon je postao predmet njegovih dečjih želja. 
Molio je majku da mu da slončića da ga samo malo provoza po parketu dnevne sobe. Želja mu se ispunila, 
ali kad je majka zauvek napustila dom Medakovićevih na Zrinjevcu 15 ponela je i slona kojeg je, potom, 
založila u maloj zagrebačkoj zlatarskoj radnji. Kako su putevi gospodnji čudni, "relikvija se skrasila" u 
beogradskom Muzeju primenjene umetnosti.






Nacionalnost - "Srpstvo nije propalo, mogu da propadnu samo pojedinci", smatra on kome je "u opisu 
radnog mesta" da nas dobro istraži i izanalizira. Kroz istoriju i naše naravi. "Srpski narod mora sačuvati 
onu plemenitu energiju koju je pokazao u vreme novije istorije, a to je duhovna snaga. To je jedina 
stožerska snaga koja je nas mogla sastaviti i sačuvati", posavetovao je i objasnio: "Srbima je nametnuta 
uloga da braneći Evropu od potpunog potčinjavanja budi zasnulu savest onog dela čovečanstva koje je 
pristalo na obmanu".

Verska opredeljenost - pravoslavna. "Društvo nema moralno pravo da očekuje od SPC da rešava
 probleme koje nije u stanju da rešava država", upozorava.

Obrazovanje - nižu gimnaziju završio je kod franjevaca u Badiji, pored Korčule, gimnaziju u Sremskim
 Karlovcima. 
U Beogradu je diplomirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu, na kojem je i doktorirao.





....................








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52141

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Dejan Medaković   Pon 19 Feb - 17:51

..........................




Karijera - za vreme Drugog svetskog rata, kao izbeglica iz Hrvatske, besplatno je radio u Muzeju kneza Pavla
 (danas Narodnom muzeju). Radio je i u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu, Saveznom 
zavodu za zaštitu spomenika kulture, Istorijskom institutu SANU i na Filozofskom fakultetu - od asistenta do
 dekana (čuvene 1968. godine).
U međuvremenu, izabran je za redovnog člana naše pa i Evropske akademije nauka umetnosti. I austrijskog
 Društva za proučavanje 18. veka. Član je Saveta Matice srpske u Novom Sadu. Pre nego što se prvi put 1994. 
upustio u "mrtvu trku" za "prvog među jednakim" u SANU (takmičio se sa slikarom Mićom Popovićem) bio je
 generalni sekretar u "najumnijoj srpskoj ustanovi" (tad je obeležen kao politički neopredeljen, ali bliži vlasti).
 Pohod na predsedničku funkciju u SANU ponovio je 1998. decembra meseca, ali ni tad mu se nije posrećilo. 
Iako su izabrani svi članovi Izvršnog odbora, on nije - nedostajao je jedan glas. Konačno, 19. predsednik SANU 
postao je 11. februara 1999.
Javnost ga je upoznala kao autora zbirke pesama " Motivi" (prve privatno štampane) daleke 1946. i dočekane 
na nož (optužen je da je čovek bespuća). Novu zbirku poezije "Kamenovi" objavio je 20 godina kasnije. Kratko,
 na početku karijere, bavio se, anonimno, novinarstvom (kao jedan od urednika Zadružnog kalendara pisao je
 biografije ruskih naučnika zaslužnih za poljoprivredu).
"Kamen temeljac" njegovog rada su hronike srpstva. Od seoba, do stradanja i uspeha. Od kad je Srba do danas.
 Najpoznatija dela: "Beograd u starim gravirama", "Grafika srpskih štampanih knjiga 15. i 17. veka, "Srpski slikari 
18. i 19. veka", "Istraživači srpskih starina", Letopis Srba u Trstu".... I, najpoznatije - petoknjižje "Efemeris" 
(svojevrsna saga o Medakovićima).

glasjavnosti








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52141

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Dejan Medaković   Pon 19 Feb - 17:52









"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52141

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Dejan Medaković   Pon 19 Feb - 18:02

Srbi u Beču plod istraživanja i znanja Dejana Medakovića

SJAJ I BEDA NACIONALNE SUDBINE

pise Dejan Nedeljkovic

Naši preci su se svim srcem zalagali da naglase srpstvo u Banatu, Bačkoj, Baranji i Sremu. A neki naši savremenici, ignoranti u istoriji, okrenuli su smisao ideje o Vojvodini, pa su se za autonomiju borili u odnosu na Srbiju, što je apsurd. Za Srbe je autonomija bila spasonosna u Austriji i Austrougarskoj, kad su bili ugroženi od prekrštavanja, unijaćenja, pokmećivanja i odnarođivanja. San naših vojvođanskih predaka bejaše: ili da se vrate na svoja ognjišta, tamo daleko, u Metohiju, Kosovo, Staru Srbiju, moravsku Srbiju, Šumadiju; Ili pak da se ujedine sa maticom Srbijom, kad istorijske prilike to dopuste. Izokrenuti smisao vojvođanske autonomije - danas znači ne znati istoriju, izneveriti pretke, ponašati se beslovesno. Zato sam duboko uveren da je autonomaštvo - antikultura. Jer ne znati svoju istoriju, izneveriti svoja predanja, olako zanemarivati egzistencijalni srpski interes, zaboravljajući zavete predaka - šta je drugo do varvarstvo?


Pred nama je monumentalno delo enciklopedijskog uma: kruna njegovih višedecenijskih istraživanja i raskošnih znanja. Pred nama je nedavno izabrani predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, kakvog posle Aleksandra Belića nismo imali.
Istoričar umetnosti, pesnik i pisac, Dejan Medaković, samosvešću, čuvstvima i znanjima, bdi nad celim srpskim duhovnim prostorom - od Hilandara do Sent Andreje, od Savine do Trsta i Beča. Svojim delom je prisutan u svim srpskim duhovnim ognjištima. NJegovo poznavanje balkanske i srednjoevropske kulture sasvim je izuzetno, a i celu evropsku povest, civilizaciju, umetnost i književnost doživljava kao svoju duhovnu baštinu. Stoga je kadar da istorijsku sudbinu srpskog naroda vazda sagleda u tom širokom kontinentalnom krugu. A nisu u pitanju samo suva znanja, koja svoja izuzetna bogatstva crpe iz zavidne erupcije i stravičnog pamćenja, što pokadšto osećamo ne samo kao vrlinu nego i kao kaznu tog beskrajno radoznalog duha. Jer slušajući ga, i mi, njegovi prijatelji, često se upitamo: gde su mu stala ta golema znanja i kako može, s tolikom vedrinom i lakoćom, da nosi njihov teret? A doista može: jer sve te činjenice nisu ni jalove ni mrtve: od njih on gradi svoju viziju naše istorijske sudbine. Znanja Dejana Medakovića su krilata. On je suprotnost eruditima bez ideja, opreka takozvanim fah-idiotima, nesposobnim da vide dalje od granica svoje struke. Kod njega je sve u znaku humaniteta i u službi smisla postojanja našeg srpskog naroda među drugim nacijama i u čovečanstvu. Pred nama je, dame i gospodo, pravi humanist, duh enciklopedijski, nalik na one iz renesansnoga doba.

Srbi su uspeli da se integrišu u bečku kulturnu sredinu, ne samo kao prodorni trgovci, uz pomoć vrlo dovitljivih pravoslavnih Cincara, nego i kao umetnici, i činovnici i, osobito, kao vojnici


Taj duh se potvrđuje na svakoj stranici ove ne samo monumantalne nego i prelepe knjige: "Srbi u Beču". Drugim rečima: Srbi u velikom svetu. (Hoće li se naći neko da napiše i delo: Srbi u Parizu, Srbi i u drugim središtima kulture evropske i svetske? Bojim se da ćemo na slične podvige još dugo čekati, jer duh kadar da ih ostvari ne nazire se u našoj sredini. Daj Bože da se varam!)


Udruženi Istok Zapad
Uvod, dvanaest poglavlja i zaključak, propraćeni bogatim dokumentima i divnim umetničkim, slikovnim prilozima, potpuno dočaravaju sjaj i bedu naše nacionalne sudbine, suočene sa visokom evropskom kulturom. To nije bio baš prijatan susret ravnopravnih, istina različitih, u mnogome oprečnih. Odnosi istočnog i zapadnjačkog hrišćanstva bili su opterećeni nepoverenjem i neprijateljstvom, i samo velika nužda, teška nevolja i strašni neprijatelj mogli su ih naterati da potraže zajednički jezik i udruže svoje snage.
Austrija je, posle druge opsade Beča 1683, u kojoj su je spasli Poljaci Jana Sobjeckog, uzvratila Turskoj udarac, oslobodila "štit" hrišćanstva, više decenija od muslimana okupirani Budim, osvojila i "ključ Balkana" - Beograd, prodrla čak do Južne Srbije, do Skoplja, Kosova i Prizrena, pozivajući Srbe da se dignu na ustanak protiv zajedničkog zavojevača. Patrijarh Arsenije Treći je oklevao znajući da je iskušenje s kojim je bio suočen bremenito smrtnim opasnostima, ali našavši se, po volji više sile, doslovno između dve vatre, morao je da se pridruži hrišćanima, katolicima, svestan da oni pravi prijatelji nisu.
Kad je Turska uzvratila udarac, a Austrijanci se dali u povlačenje, pokolebani koliko epidemijama toliko i napadima Francuza pod Lujem Četrnaestim na zapadnim granicama, Srbi su se našli na cedilu: ili da sačekaju Turke i dožive strašne masakre i pustošenja, ili da beže sa savezničkom hrišćanskom vojskom, preko Save i Dunava, na tle austrijske imperije, u Panoniju, koja je bila mađarska. Nisu hteli da se povuku bez garancija da će imati narodna i verska prava, a kao ratnici i privilegije, da ne bi postali robovi mađarskih feudalaca. Onaj koji ih je pozvao na ustanak bio je dužan da ih primi i zaštiti - austrijski ćesar. Oni nije dao Srbima prava veća od onih koja su imali pod Turcima, u Patrijaršiji pećkoj, pa se postavljalo, i postavlja, pitanje: koliko je bilo mudro srpsko uključivanje u austro-turski rat? Izgleda da se nije moglo izbeći, a i da su procene bile pogrešne, jer još nije bio došao kraj Turskoj, koja jeste izgubila jednu veliku bitku, i niz bitaka, ali ne i celu vojnu. No, Srbi, skloni ponavljanju grešaka, podigli su se na Turke i u sledećem austro-turskom ratu: i opet su morali da se sele. Posle prve velike seobe 1690, došla je druga velika seoba Srba - 1739, pod Arsenijem Četvrtim. A stolećima pre toga, osobito posle pada Srbije i Bosne, trajale su, istina manje masovne ali stalne, seobe na tle Austrije, tako da je, 1522, organizovana Vojna krajina, pod neposrednom upravom bečkog cara, koju su popunjavali upravo ti preseljenici.


Presudna uloga Beča
Beč je tako postao, i stolećima bio, deo srpske istorijske sudbine. Srbi su se suočili, osobito posle 1690, s novim protivnikom: prozelitizmom katolika, za koje su oni bili šizmatici. Uz to, našli su se u procepu između Habsburga i opozicije mađarskih staleža. Najzad, braneći svoje pravo na opstanak, Srbi su ušli u procese evropeizacije, u kojima je uloga Beča bila presudna. Austrijski naučnici, nezainteresovani za srpsku dramu, jedva su pratili taj razvoj.
Beč je postao politička i duhovna prestonica za sve narode carstva, pa i za Srbe, koji su ostavili za sobom razorena drevna ognjišta, svoje opustošene domove, opljačkane ili spaljene manastire, pa i samu Patrijaršiju u Peći. Prešavši Savu i Dunav, počinju se grupisati u gradovima i, jednim, sve znatnijim delom pretvarati u građane: u Budimu i Pešti, u Sent Andreji i Sremskim Karlovcima, u Temišvaru, Aradu i Vršcu, u Baji, Somboru i Oseku, u Pančevu i Velikom Bečkereku, u Mitrovici i Trstu.
Vojna granica je bila u nadležnosti monarha, odnosno Ilirske dvorske deputacije, koja će biti pretvorena u Ilirsku dvorsku kancelariju, protiv koje su Mađari, pa će od 1792. značajnu ulogu zadobiti Ugarsko namesničko veće. Izloženi trzavicama i pritiscima, Srbi su primorani da se bore za opstanak i očuvanje svojih privilegija, koje su često na udaru: stoga su Srbi često prinuđeni da podsećaju na istoriju. U Beču su mnogo oprezniji nego u manjim mestima, u kojima brže osvajaju istaknute položaje, na primer u trgovini. Tako su u Trstu izbili u gornje slojeve; ali carstvujušća Vijena, sve do Prvog svetskog rata, ima veliku privlačnost i nesumnjivo prvenstvo. Međutim, očigledna je nesrazmera između političke prestonice, što je Beč i za Srbe postao, i duhovne prestonice, u kojoj su oni na margini, prinuđeni da se bore za opstanak i da se neprestano dokazuju kao dostojni građani Evrope. Srbi su bagatelisani, izneveravani i ponižavani. Privilegije se smanjuju, dovode u pitanje i opet potvrđuju, ali tek kad se carstvo suoči s nekom opasnošću i potrebom da se neko, najčešće baš Srbi, za nj žrtvuje. Na našu sreću u nesreći, postojalo je protivrečje između politike, koja nas je izigravala, i kulture, koja nas je uzdizala i preobražavala. Političkim pritiscima trebalo je opirati se, jer su nas dovodili u sasvim podređena stanja, a kulturne uticaje prihvatati, jer su nam otvarali vidike. Istorijska sudbina je tako htela: da Beč tokom tri stoleća bude političko i kulturno središte Srba. Prestonica države, u kojoj je bilo četrdesetak naroda, neizbežno je imala i kosmopolitsku klimu. Biti prisutan u Beču značilo je zateći se na velikom trkalištu, uz mnogo opasnih takmaca: uspeti i probiti se u prve redove moglo se samo izuzetnim svojstvima.



..........................








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52141

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Dejan Medaković   Pon 19 Feb - 18:05

Ako u Dositejevoj "Autobiografiji" ima samo šturih podataka o muzičkom životu Beča, 
kod Vuka i NJegoša nema ni pomena. Romantizam kome pripadaju ova dva srpska spisitelja,
 više nego bilo koja druga epoha - prožet je duhom muzike; a ona nije dotakla naše velikane,
 koji su - očigledno - imali sluha za gusle, a ne za simfonijske orkestre, za klavsen, klavir 
ili violinu








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52141

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Dejan Medaković   Pon 19 Feb - 18:11

Beč je tako postao i stolećima bio deo srpske istorijske sudbine. Srbi su se suočili,
 osbito posle 1690, s novim prtivnikom: prozelitizmom katolika, za koje su oni bili 
šizmatici. Uz to, našli su se u procepu između Habsburga i opozicije mađarskih staleža. 
Najzad, braneći svoje pravo na opstanak, Srbi su ušli u procese evropeizacije, u kojima
 je uloga Beča bila presudna. Austrijski naučnici, nezainteresovani za srpsku dramu,
 jedva su pratili taj razvoj








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52141

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Dejan Medaković   Sre 21 Feb - 1:31

..................

Kako opstati u Evropi
Godine 1867. prevladaće dualističko načelo: imperija se preobražava u Austrougarsku, što je, s jedne strane, odložilo raspad a, s druge, pripremilo ga, jer se carstvo nije opredelilo za trializam, uprkos brojnim Slovenima. No bez obzira na političku dramu, koja je stalno čas tinjala čas buktala, Beč je bio višenacionalna prestonica, koja je privlačila darovite duhove iz svih naroda: Dejan Medaković je sigurno u pravu kad u toj kosmopolitskoj atmosferi, koju će sjajno opisati Stefan Cvajg u svom "Jučerašnjem svetu", nazire sliku buduće ujedinjene Evrope. Ali je u toj Evropi, i tada agresivnoj i sračunatoj, trebalo opstati: primiti njenu kulturu, a ne odreći se svoje, svetosavske, donete iz postojbine. Srbi su bili upućeni na tu nužnu simbiozu.
U drugom poglavlju autor nam dočarava položaj Srba u 18. veku, u kome se menja slika srpske vekovne duhovne opredeljenosti. Ne kidajući vezu sa istočnim pravoslavljem, Srbi su prinuđeni da prihvataju vrednosti srednjoevropske kulture. Napuštanje Metohije, Peći, Kosova, ostalih srpskih zemalja shvatili su kao privremeno stanje - nužno zlo. Car ih je pozvao na ustanak uz obećanje slobode i prava veroispovesti: privilegije ništa veće od onih koje su stekli uz Pećku patrijaršiju. Ali car Leopold ne sme da zaboravi Ugarsku! Glavni oslonac srpskog povlašćenog položaja na austrijskom državnom prostoru bilo je uključivanje u odbrambeni sistem Vojne krajine. Međutim, katolici se više mešaju u srpska verska pitanja nego turski muslimani. Sve kontrolišu, pa i kalendar, u kome bi da smanje na minimum broj Srba svetitelja; a za Srbe to pitanje, i slična, nije samo versko! Smisao je dublji: više nego o religiji - reč je o identitetu, o opstanku. I kad granice to omogućuju, uporno se, sa austrijske strane, sprečava ujedinjenje Karlovačke i Beogradske mitropolije. Razjediniti Srbe, koji maštaju o staroj slavi i obnovi države - cilj je protivnika. Zato Temišvarski sabor ne ispunjava očekivanja. Srpskim građanima nije uspelo ono što će ustanicima 1804. i 1815. poči za rukom. U Srbiji se pitanja ako ne rešavaju, a onda postavljaju - oružanom borbom; u Austriji borba je politička i diplomatska. Tako carica Marija Terezija, koja ograničava privilegije Srba, posle dosta natezanja potvrđuje ono što mora da bi se sprečile nove seobe. Jer posle razvojačenja potiske i pomoriške granice, Srbi graničari se sele, 1751-1753, u Rusiju, kojom vlada Jelisaveta Prva. Te seobe je upečatljivo opisao Crnjanski. Većina, ipak, ostaje u Panoniji. Dunav, kao plovni put, i Podunavlje stiču presudnu važnost za istorijsko sretanje i prožimanje Srba sa zapadnjačkom kulturom, u epohama obeleženim barokom, rokokoom, klasicizmom. U tim procesima obrazuje se srpsko građanstvo, koje ubrzo postaje tumač novih težnji i nosilac preobražaja.
Dejan Medaković je iz tame zaborava izvukao prve srpske stanovnike Beča, imena srpskih trgovaca iz 1670, koji su, uz Jermene, trgovinski posrednici između Istoka i Zapada. Poseban naglasak je na grčko-srpskim odnosima.


....................
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52141

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Dejan Medaković   Sre 21 Feb - 1:36

...................






Nepoverenje vlasti
Posle razbijanja opsade Beča 1683, Srbi naseljavaju deo grada izvan zidina: ta četvrt dobiva naziv Ratzenviertel. (Za neke je to, zbog primetnog obilja pacova, Rattenviertel!) Bečka vlast je nepoverljiva prema istaknutim Srbima. Samozvani potomak Brankovića, despot Ilirika, grof Đorđe Branković, arestiran je jer glasno sanja o obnovi srpske države, istina pod austrijskom vlašću. Bez suđenja osuđen biće uklonjen iz Beča u dovoljno udaljeni Eger, gde će umreti 1711, napisavši značajno i uticajno delo "Slaveno-serbske hronike". Tek 1743. taj veliki maštar, neobični čovek, pravi vizionar, biće prenesen u manastir Krušedol, zadužbinu i mauzolej Brankovića. (Nek mi bude dopušteno sećanje kako su Dejan Medaković i pokojni Nebojša Mitrić, još mladi, maštali da o svom trošku obnove zanemareni grob grofa Đorđa Brankovića...)
U Beču je, pod okolnostima za Srbe sumnjivim, preminuo namučeni i iscrpljeni patrijarh Arsenije Treći Čarnojević, takođe prenet u Krušedol i tu sahranjen.
A bečki Srbi, ekonomski sve jači, održavali su žive veze, poslovne i prijateljske, sa Grko-Cincarima. Revolucionarne 1848. oni će priskakati u pomoć Vojvodini Srbiji, koja se, bar zakratko, iz sna preobrazila u stvarnost.
U sklopu pravoslavne crkvene organizacije još je bila neproučena, do ovog Medakovićevog dela, istorija srpske crkvene opštine u Beču u osamnaestom veku. Za pravoslavne turske podanike, pretežno trgovce, postojala je parohija svetog Georgija na Štajerhofu, u koju su uključeni, već od 1730, i Srbi. Na Flajšmarktu je crkva Svete trojice, opet za sve pravoslavne. Patrijarh Josif Rajačić podrobno obrazlaže zašto je Srbima neophodna sopstvena crkva i, najzad, 1860, dobiva povoljan odgovor o gradnji srpskog hrama. Na listi darodavaca prvi je car Franja Josif, a odmah za njim i Milan Obrenović, srpski kralj. Patrijarh srpski ističe: potrebne su dve istočnopravoslavne crkve - jedna za slovensko, druga za romansko bogosluženje. Srpska crkva je dovršena 1890. Pravila Srpske crkvene opštine Sveti Sava biće ustanovljena 1906. Bečka crkva je pod eparhijom zadarskom. Tako su se Srbi u Beču odvojili od Grka. Prvi srpski paroh, sve do 1924, biće Mihailo Mišić, iz Kraljevaca. Time su, ne bez muke, savladani otpori i prepreke, a krunisani dugi napori Karlovačke mitropolije i Patrijaršije.


Teško do štamparije
Još dramatičnija je priča o štampanju srpskih knjiga. Srbi su teško došli do svoje štamparije, a nisu zaboravljali da su štampali knjige: u Peći, u Goraždu, Rujnu, Gračanici, Mileševi, Mrkšinoj crkvi, kao i u gradovima - Beogradu i Skadru. Odmah po dolasku, patrijarh Arsenije Čarnojević traži štampariju: sve do pred smrt njegove molbe ostaju neuslišene. Naš autor prati neumorne, ali uzaludne pokušaje Arsenijevih naslednika. Upućuju ih na unijatsku štampariju, zatim i na jezuitsku, što mitropolit Pavle Nenadović, naravno, odbija. On želi da ima štampariju pod ličnim nadzorom: u fruškogorskom manastiru Rakovcu ili baš u Sremskim Karlovcima. Carska administracija, međutim, okleva. U međuvremenu, između 1741. i 1745, važne srpske knjige se, ipak, štampaju u Beču. Autor nas podseća na izuzetnu ulogu Hristifora Žefarovića i razvoj tehnike bakroreza. Otkriva nam od kojih je bečkih majstora Žefarović učio i koji su njegovi i njihovi dometi. Obasjava nam i puteve kojima stižu knjige iz Rusije, pod značajnim patronatom Petra Velikoga. Stvorena je i prva knjižara sa ruskim knjigama. To već brine mudru i opreznu caricu Mariju Tereziju, koja želi da tu stvar drži pod kontrolom, suzbijajući uticaj Rusa.
Suočeni smo sa gotovo romanesknim figurama, kao Jozef Kurcbek ili Franc Packo. Autor nas šeta do Temišvara, gde je Srbima usluge nudila nemačka štamparija. Marija Terezija, velika katolkinja, obuzdava sebe, jer joj je stalo do ravnoteže, te Kurcbek najzad dobija, 14. februara 1770, privilegiju na dvadeset godina. Odmah su iskrsla dva problema: prvi - ćirilica, kakva slova; drugi - cenzor, o kome i te kako brine dvorska kancelarija. Posle izvesnih peripetija, za cenzora je došao Atanasije Demetrović Sekereš, paroh iz Raba, koji služi u crkvi svetog Georgija na Štajerhofu, a koji će, kasnije, 1776, primiti uniju. Boraveći u Beču, Dositej Obradović se družio s njime. Za koga je radio Sekereš - moguće je sad samo odgonetati. Izvesno je da se borio protiv ruskog uticaja, pa je sprečavao štampanje Orfelinovog "Žitija Petra Velikog". Negativan referat je dao i o "Kratkom opisaniju Zete i Crne Gore", jer je taj kratki opis bio posvećen ruskom admiralu Orlovu. Komplikacije nastaju i zbog srpsko-grčkih sukoba, kako u Beču tako i u Trstu.


Opasno spletkarenje
Uprkos preprekama, ponekad nepremostivim, Kurcbekova štamparija je označila prelom i znatan napredak u razvoju srpskog štamparstva. Nepoverenje prema Kurcbeku ispoljeno je na Temišvarskom saboru 1790. Srbi su želeli da imaju štampariju u svojoj sredini, a bili su jedini narod kome u Ugarskoj to nije bilo dopušteno. I Dvorski ratni savet i Ilirska dvorska kancelarija nisu želeli da se štamparija nađe u srpskom okruženju, strepeći od "opasnih posledica". S tim je bila saglasna Ugarska dvorska kancelarija. Nadzor dvora smatrao se obaveznim.
Kad se, uz mnoge teškoće, štamparija ipak našla u srpskim rukama, Stefan Novaković je štampao, 1794, arhimandrita koviljskog Jovana Rajića "Istoriju raznih slovenskih naroda, posebno Bugara, Hrvata i Srba". Teškoće, spletke, nagomilani problemi prinudili su Novakovića da štampariju proda. Ona se iz Beča seli na Univerzitet u Pešti, što je bio poraz za Srbe. Treba reći da su tom porazu dosta kumovali i sami Srbi jer je njihova čitalačka publika bila malobrojna. (Ta bolest, i danas, prati srpsku dijasporu, premda je u njoj, više nego ikada i nego u ma kojoj dijaspori, školovanih ljudi. Mnogi plemeniti pokušaji i danas propadaju usled odsustva solidarnosti i slabog čitalaštva.) Ali je led krenuo: Srbi izdaju Domentijana, Reljkovića, zatim tada popularne i neophodne zabavno-poučne kalendare, pa i "Srpske novine", pokušaj smeo s obzirom na nedovoljan broj pismenih i slabu naviku čitanja. Zasluga je Dimitrija Davidovića i Dimitrija Frušića izdavanje "Novina serbskih", koje su izlazile od 1817. do 1822. Ugasile su se usled nedozrelosti srpskog drustva.


....................
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52141

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Dejan Medaković   Sre 21 Feb - 1:38

Beč je postao politička i duhovna prestonica za sve narode carstva, pa i za Srbe,
 koji su ostavili za sobom razorena drevna ognjišta, svoje opustošene domove,
 opljačkane ili spaljene manastire, pa i samu Patrijaršiju u Peći. Prešavši Savu 
i Dunav, počinju se grupisati u gradovima i jednim sve znatnijim delom, pretvarati
 u građane: u Budimu i Pešti, u Sent Andreji i Sremskim Karlovcima, u Temišvaru, 
u Aradu i Vršcu, u Baji, Somboru i Oseku, u Pančevu i Velikom Bečkereku, 
u Mitrovici i Trstu
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Dejan Medaković   

Nazad na vrh Ići dole
 
Dejan Medaković
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» FK Radnički Niš
» Divlje Jagode
» Zanimljivosti iz sveta Košarke
» Zvonko Milojević
» Svetlana Ceca Ražnatović
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-