Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Todora Škoro

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:07

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:07

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:08

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:10

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:11

Klupa za dvoje


Petar se plašio starosti. Priznao je to sebi onda kad je ostao bez svojih bake i deke, nekako prebrzo, činilo mu se, u razmaku od
samo dve godine. Tek tada, kad njih više nije bilo, a seoska kuća u
kojoj je provodio leta najpre on kao dečak, a potom godinama i njegova
deca koja su odavno odrasla, počela da zarasta u korov, razumeo je
prolaznost života, njegovu propadljivost koja se nije mnogo razlikovala
od propadljivosti stvari. Zateklo ga je to osećanje. Očekivao je samo
tugu, a iznenadio ga je strah od
starosti, i od smrti. Od propadljivosti. Pokušao je da racionalizuje
svoj strah, povezujući ga sa sopstvenim godinama u kojima je bio, onim
godinama kad je „čovek još dovoljno mlad da bi imao želja, ali već star
da ih ostvaruje“, što bi rekao Ahmed Nurudin, ali ni to nije pomoglo.
Kako bi sreo kakvog starca na ulici ili ugledao baku koja se s mukom
penje u gradski autobus, brzo bi okretao glavu, namršten, uznemiren, sa
nelagodnošću koja se graničila s gađenjem, skoro.
Pokušao je da s nekolicinom prijatelja podeli svoju
muku koja mu je istinski postala muka, ali ga niko nije razumeo. Biće
da su njihove bake i deke još bili živi. Ili su oni bili jače ličnosti,
ko bi ga znao. Supruga ga je pažljivo saslušala, sa onim njenim, uvek i
za svakoga razumevajućim izrazom lica, ali ga njen komentar nije
zadovoljio:
„To je život, mili... Teče nužno svome kraju. Ali naši dragi u našim srcima žive večno“
Nije ni ona razumela da nije bila u pitanju tuga nego strah, strepnja, nepristajanje na starost, na propadljivost, na smrt.
Ni odlazak kod psihologa mu nije mnogo pomogao. Dok se, vraćajući se iz lekarske ordinacije,
lagano kretao ka kući, nije ni primetio kako je, umesto uobičajenim
gradskim ulicama, krenuo kroz park koji je u to prolećno predvečerje bio
pun razigrane dece i još razigranijih pasa, najvernijih posetilaca
retkih gradskih oaza.
Spustio
se na klupu na najprometnijoj stazi ne bi li nekako prizorom veselosti i
šarenila rasterao tegobne misli. Nije je odmah primetio. Bila je sitna,
a sedeći na klupi još i više nekako zgrčena, neupadljiva, majušna poput
detata. Tačno preko puta njega sedela je starica od preko osamdeset
godina, cenio je to po njenoj potpuno beloj kosi zategnutoj u punđu i po
drhtavim rukama, izbrazdanim mrežom bora. Ne, međutim i po očima. One
su bile bistre, žive, vesele, kao i ceo njen izraz lica. Zbunilo ga je
to. Izgledala je kao da je nešto jako veseli, zapravo ne nešto, nego -
neko. A onda je čuo kako je zaćeretala:
„Znaš,
opet su hteli da pođu sa mnom, naš sin i unuka... Boje se, kažu, da me
puste samu u šetnju, da mi se šta ne desi... Jedva sam ih sprečila. Šta
će nam oni?! Samo bi smetali, pa ti i ja ceo vek u ove šetnje odlazimo
sami...“
Petar
se načas zbunio ne videvši nikoga u blizini kome bi se starica
obraćala, a onda se gorko nasmešio, pomislivši: „Da, i to je strarost...
To tužno gubljenje veze sa stvarnošću...“
Ipak,
nije ustao i pobegao uplašen od slike kakvih se inače bojao. Nešto
razborito, istinsko, stvarno u bakičinom pogledu ga je zadržalo. Nije
baka delovala ni tužno, ni nesrećno, ni izgubljeno. Bila je vedra i
zadovoljna dok se obraćala svom nevidljivom sagovorniku. A onda je Petar
uočio da taj sagovornik nije ni nestvaran, ni nevidljiv. Ona se
obraćala
drvenom trešnjevom štapu koji je bio nežno položen kraj nje na klupi,
dok ga je ona mazila drhtavom rukom i vrtela njegov mesingani zaobljeni
vrh.

Znaš, Marko,.gledam našu decu kako užurbano žive, kako stalno nekud
jure, bivaju nervozni, napeti, sekiraju se zbog koječega, troše svoje
zdravlje nemilice i čini mi se da ne umeju da uživaju kao nekad mi, kao
sada mi, pa mi žao. Htela bih da im pomognem, da im objasnim, a ne umem,
ne govorimo još istim jezikom. Kad budemo to mogli, mene neće više
biti, a oni će tada žaliti što njihova deca ne razumeju njih, što ne
razumeju da starost nije bolest, da smrt nije kraj, da tuzi nema mesta
kad neko ode, kao onomad ti, jer ti meni nisi otišao, tu si i sad, i
svaki bogovetni dan šataš sa mnom među ovom razigranom
dečicom, vraćamo im lopte ili klikere koji se dokotrljaju do nas,
pomazimo ih po čupavim glavama, samo što moju ruku koja ih pomazi vide, a
tvoju tek osete kao lahor u kosi... I najvažnije od svega, moj Marko,
ovde na nekoj od ovih klupa se ti i ja slatko ispričamo onako kako to ne
bismo mogli u kući, među našom decom. Ne bi oni to razumeli. Zato im i
ne dam da idu sa nama u šetnju, nego samo dođu po nas, neko od unučadi
kome se u brk nasmejem kad naprave zabrinut izraz lica zbog mojih
samotnih šetnji. Nisam sama, zajedno smo i baš nam je lepo, i neka to
ostane naša mala tajna!“
Pravio
se Petar nezainteresovan, gledao ustranu kako starica ne bi primetila
da on čuje njen neobični razgovor, ali je krajičkom oka video staračku
ruku na glavi štapa kako je miluje i nežno stiska, kao da je to draga
velika muška šaka. Iznenadilo ga je što, umiren, sluša tihi staričin
raport o komšijama, o bolesnom kumu i o rođenju treće praunuke.
Najednom, govor uthnu. Petar podiže pogled i vide mladu razdraganu ženu
kako skoro trčeći priđe baki, cmoknu je sočno u oba obraza i nežno je
upita:
„ Jesi li dobro, bako?“
„Dobro,
dobro... dobro smo, dobro sam“, zacvrkuta starica, spuštajući se lagano
sa klupe. Unuka je uze pod ruku, drugom prihvati štap što joj baka,
posle kraćeg oklevanja nevoljno dozvoli i lagano zamakoše pored Petra.
On
se još jednom okrete za njima i vide da je devojci neprimetno ispod
miške skliznuo štap i pao na stazu. Nije osetila. On ustade, dotrča do
njega, podiže ga i dade ga baki sustigavši ih.
„Umalo
da ga izgubite“, reče pružajući joj. „A trebaće vam, da i sutra idete
zajedno u šetnju“, nasmešeno, skoro zaverenički je gledao u baku. Unuka
se blago namršti na ovaj njegov komentar, ali ga bakica zahvalno i radosno pogleda.
„Da, sinko, bilo bi teško bez njega. Navikli smo da se ne razdvajamo“
Unuka, uz zahvalnost promrmlja kako je štap draga uspomena na deku, ali je baka prekide odmahujući rukom.
Dok
se vraćao parkom Petru više nijedan starački par nije delovao tužno.
Bez zazora je pogledao i na sve usamljene starce i starice, imali oni u
rukama štap, ili ne. Jer, zavirivši im u oči, u svakima je video radost.
Neobjašnjivu radost što su živi i što nisu sami, ma kako to drugima
izgledalo. Onoga čega u njihovim pogledima nije bilo je strah, pa se on i
iz Petrovih očiju izgubi Radostan, žurno se vraćao kući.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:11

Nevinom






Ne traži da ti pričam
Ne kradi sećanja
iz mojih bezbrojnih života
zagubljenih
čudno zanemelih



Hučne su bile moje vode
a vatre odnele sve
sem ove nežnosti
dok ti začuđene obrve
milujem
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:12

Smrt u ravnici







Kad zaječe
poslednji poj
sa zvonika
u veče obično
dok šor miruje
trgnuće tek
namernika
posustalog
A on
prekrstiće se
obrisaće znoj
sa prašnjavog čela
i korak pružiti
ostavljajući prah
pod tabanima
i jeku zvona
što dušu jednu
preseljenu
oplakuje
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:12

Otac


Čuo se pucanj. Jedan, ne preglasan, ali je ipak uzbunio pse koji počeše snažno da laju Zato je lelek koji prolomi svitanje bio glasniji, on naglo razbudi usnuli sokak.
Istrčaše ljudi u pidžamama prvo pred kuću, okrećući se i kao najpre
proveravajući po sopstvenom dvorištu da se uvere kako zapomaganje ne
dolazi otuda, a onda i na ulicu, raščupani, podbuli, uznemireni,
okretali su se levo-desno pokušavajući da otkriju odakle vapijući glas
dolazi.
Načičkana
udžericama u većinom zajedničkim dvorištima sa po nekoliko kućeraka,
zbog mnoštva svojih stanovnika uglavnom je ta ulica vrvela i bila
bučna.Ali nikad pre svitanja i nikad ovako probuđena, metkom, a svi su,
čak i žene koje se malo razumeju u oružje, razumele da je to odjeknuo
pucanj oružja. Lelek je postajao sve jači i tada iz pretposlednjeg
dvorišta, jedinog koje je imalo samo dve porodice za stanare, izlete
mlada žena, u beloj lanenoj spavaćici, na grudima razdrljenoj, sa kojih
se cedila krv i mleko. Beše to Lejla, mlada lepa Romkinja koja se
porodila pre nekoliko dana. Crna kosa sezala joj je do struka, sjajna,
bujna, pokrivala je na svaki njen pokret obnažene nabrekle grudi u koje
se snažno udarala. Videvši okupljene
komšije kako joj pritrčavaju, samo se nemoćno spusti na kolena,
raskrvavivši ih na parče nekog stakla, ali se ne obazre na to. Samo
rukom pokaza prema dvorištu i zavapi:
„Ubio ga je, ubio, zlotvor! Kuku meni i mom čedu sad...
Žene
se brzo skupiše oko nje, podigoše je, a muški se zaputiše prema kapiji,
ali ustukoše shvativši da je taj neko unutra naoružan, nekoga je već
ubio, pa može opet. Jedan mladić brzo sa mobilnog telefona pozva
policiju.
„Koga, koga je ubio?! I ko je ubio koga? – drmusale su nesrećnu ženu okupljene komšinice, ali je ona samo stenjala, ječala, cvilela kao ranjena zver.
Uskoro
stiže policija. Shvatiše u trenu najvažnije, da u kući imaju ubicu,
jednu žrtvu i novorođenče kao mogućeg taoca. Jedino su to uspeli da
saznaju od izbezumljene žene. Da dete nije ubio, ne dok je bila u kući,
nego samo njaga. Ko je ubica, a ko ubijeni, između njenog muža i devera,
nisu mogli da saznaju jer se najedared ona onesvesti.
Smišljajući
kojim će rečima u megafon ubediti ubicu da se preda, namršteni
policajci počeše da sklanjaju okupljeni narod dalje od kapije, kad se na
vratima Lejline kuće pojavi Naser, njen muž. U jednoj ruci je držao
pištolj, u drugoj novorođenče od tek nekoliko dana. Policajci se mašiše
za oružje, hitro ga uzimajući na nišan, ali Naser odmah doviknu:
„Predajem
se, drugovi, predajem se, ne pucajte... Evo, daću vam i pištolj i
malog, pa me vodite u zatvor...Ubio sam, ubio sam gada...
Znali
su da ne smeju da pucaju dok ima dete u rukama. Znali su i da nema
pregovaranja s njim kako bi pištolj spustio odmah tu, pred kućom. Morali
su da se pretvaraju kako mu veruju.
Komandir mu najmirnije što je mogao, reče:
„Dobro, Nasere, ne boj se, priđi...Priđi i daj nam oružje i dete. Niko više ne treba da strada...“
Vladao
je muk. Naser je, korak po korak, prilazio otvorenoj kapiji iza koje su
ga, u velikom luku na ulici iščekivali policajci, komšije, žena. On je,
kao da gazi po uskom brvnu, koračao nogu pred nogu, a ruka u kojoj je
držao pištolj bila je okrenuta prema bebi. Možda slučajno, možda je samo
tom rukom u kojoj je bio pištolj, pridržavao dete. Izgledalo je međutim
kao da malog drži na nišanu. Sam
je Naser odlučio da stane na pet-šest metara od policajaca. Odvojio je
ruku s pištoljem od tela i naglo ga bacio na zemlju. Beba zaplaka.
Policajac koji je bio najbliži priđe mu, brzo mu otrže dete iz naručja, a
dok je drugi prilazio da ga s leđa obuhvati rukama i potom ga veže, već
je bilo kasno. Blesnu bes u Naserovim očima i pšitolj izvađen iza pasa.
Kao da nije ni nišanio, kao da je znao da ona još kleči sklupčana na
prašnjavom sokaku, Naser pogodi Lejlu u razgolićene grudi. Pa još
jednom. Ona pade nauznak, a policajci ubicu oboriše
na zemlju. Nije se opirao. Vezan, pre nego što su ga ugurali u
policijski auto, samo je pljunuo u Lejlinom pravcu. Beba je zaplakala
još glasnije. A sa istoka je svitalo.


**********************

Nasere, znaš li da ti preti kazna od dvadeset godina robije zbog
dvostrukog ubistva. Zašto si to učinio i da li se kaješ? – pitala je
sudija drhtavog optuženika.
„Ne, ne kajem se, druže sudija“
„Zašto si to učinio“
„Zbog reči, sudijo. Pogane reči su im bile. Od obadvoje...“
„Zbog kakvih reči?

Ovako je bilo, sudinice“, uzdahnu tamnoputi optuženik i nastavi. „
Došao taj moj zlotvor, a ne brat, malom na babine čim sam izveo Lejlu iz
porodilišta. Doneo mu na poklon mnogo para, ćušnuo ih detetu pod
jastuče, valja se tako. Al’ je to bilo mnogo para, kažem vam sudijo... A
Lejli doneo na poklon spavaćicu, belu, lepu, ali skroz providnu... E,
tu me trg’o. To ne ide... Ne ide od devera...Ali nazdravismo, popismo,
kad on iznenada reče kako moj Salih liči na njega. Liči, kaže, na mene
više nego na tebe, brate, a ti se ljuti ako hoćeš... Ućutao sam, mislio
sam šta sam mislio a on je i dalje mazio bebu i govorio kako ima iste
njegove oči, nos, usta... Moj zlotvor, taj moj brat, bio se oženio pre
pet godina, ali je bio pustahija, lep, nije se skrašavao ni kod jedne
žene ni kao momak, a ni kad se oženio bolešljivom i tihom Mejrom. Ona je
stalno išla kod lekara, ali još nisu bili dobili dete... A on je
izgleda voleo decu, druže sudija... Ali da meni kaže da moj sin liči na
njega, samo na njega...Slutio sam ja, davno sam slutio. On pustahija,
moja Lejla vatrena žena, nikad joj milovanja dosta i eto... Ali sam
ćutao i gutao, i zbog spavaćice koju je doneo Lejli, i zbog njegovih
reči, sve dok ona, preko deteta koje je dojila ne reče: „Pa i liči...“.
Tad mi se smrklo, sudijo. I ubih ga. Eto. I ne žalim...“


**********************
Kad
je ispratio i poslednju stranku, tužilac otvori vrata i propusti
doktora koji je tražio da bude primljen.Slušao ga je, zbunjenog, kako
govori:
„Znate,
ne znam koliko će to, i da li će, uticati na presudu, mislim da neće,
ali želim da vam kažem nešto što izvesno ne znate“
„Recite,
doktore. Čini mi se da se tu radi o slučaju Nasera Hajdanovića. Šta ste
želeli da kažete? Tu je sve jasno, dvostruki je ubica, priznao je i sam
to, jedino je na odbrani da pokuša da dokaže da to nije ubistvo s
predumišljajem nego na mah, i da ga u skladu s tim brani, ali odležaće
bar dvadeset godina“ - odmahujući glavom reče tužilac, a onda upitno pogleda doktora Lazarevića, urologa gradske bolnice.
„Znate, Naserov brat koga je ovaj ubio, nije mogao da ima dece, bio je apsolutno sterilan... Ja to pouzdano znam...“
Tužilac se trže. Ćutao je dugo, gledao kroz prozor, a onda reče:
„ Izmeniće ta činjenica mnogo, dragi doktore. Umesto kazne od dvadeset, biće Naser kažnjen doživotno“
Doktor se iznenadi.
„ Ali on to nije mogao da zna, niko to osim mene nije znao...
„Da
je to znao, ne bi ni počinio zločin. Ovako, dok je živ imaće teret
greha na duši da je ubio dvoje nevinih ljudi. Na tu doživotnu kaznu sam
mislio...
Otprativši
doktora tužilac sa radnog stola uze uramljenu sliku, zagleda se u lik
lepe devojke, u njene oči, usta, nos...U prelepo lice svoje ćerke koja
je bila slika i prilika svoje majke. A onda se strese, pa se nasmeja
sebi, pa se opet namršti, sve to u isti mah.
„Prokletstvo
oca“, promrmlja dok je prolazio kraj zbunjene sekretarice žureći kući
na ručak. „Ume da bude strašno prokletstvo oca“, ponovi još jednom.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:13

Poznavala sam Čoveka. Sebe je zvao Tragačem. Govorio je o Školi
duše celog svog veka.Shvatam, sad kad je otišao, o ljubavi je govorio, o
tome da je jedino važno voleti. Loš đak njegov, njemu ovo posvećujem,
zahvalna Bogu što sam ga srela.
Todora Škoro
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:15

DIVA

Tu poslednju noć filmskog festivala pamtiće mala varoš zauvek. Nežna, skoro providna, koračala je brzo i lako spuštajući se niz kaldrmu, gazeći cveće koje su joj pred noge bacale manje ili više uspele dvojnice što su cičeći od sreće mahale, slale poljupce i pružale ruke prema onoj kojoj su se , kao božanstvu, divile, na koju su želele da liče, koju su želele bar da dotaknu za kraj njenog svilenog šala boje lavande, ali ih je u tome sprečavalo obezbeđenje koje je odlučno i beskompromisno pravilo zid između njih i dive. Iza njih, u drugom planu, frizura zalizanih briljantinom i sa brkovima oštucanim na specifičan način, onako kako je to činio i divin najnoviji ljubavnik, takođe filmska zvezda, tiskali su se najviđeniji gradski momci glumeći opuštenost i nezainteresovanost, ali su se i oni, u trenu kad je prolazila, propinjali na prste i gurali gazeći jedni druge po vrhovima dvobojnih, bež-braon rupičastih cipela spectator, tek pristiglih iz Pariza kao modni diktat.
Na drugom drvenom basamku pred ulazom u „Srpsku krčmu“ zastala je, okrenula se, uvežbanim pokretom mahnula ushićenoj masi i izgovorila:
„Je t’aime…Votre ville est belle!… Divan grad… i vi divni!“
O onome što se potom zbivalo iza zatvorenih vrata stare krčme, odakle su dopirali zvuci tamburica, najčešće ponavljajući pesmu „Kreće se lađa francuska“, svedočili su, u svakom kafanskom razgovoru u društvu koje iole drži do sebe, godinama. O njenom smehu, iznenadnom, grlenom, o šakama belim i malenim poput golubica, o njenom oduševljenju kajmakom na crnom hlebu i mrštenju na ukus rakije. Ali ono što će se najduže pamtiti, što ni Petar R., tada mladi reditelj, nikada neće zaboraviti jeste divin neočekivani potez, usred razgovora o tendencijama u svetskom filmu, posebno francuskom. Organizator tek završenog festivala, uživevši se u ulogu dobrog domaćina, postavljao je brojna pitanja slavnoj glumici, istovremeno je bombardujući informacijama o tokovima domaće kinematografije naširoko i nadugačko na sasvim tečnom francuskom dok je ona sa krajnjim zanimanjem posmatrala trofejne rogove jelena-kapitalca na zidu.
„I šta biste vi, madam, tada uradili? Pitam vas – šta?“
Trgla se i pogledala ga osmehnuvši se neodređeno. Ali je on insistirao:
„Šta, šta biste uradili?“
Zavladao je muk. Francuskinja je podigla obrve, lagano ustala od stola i, dok je prilazila njegovom kraju, okrenula se i preko ramena ležerno dobacila:
„Ovo! Ovo bih uradila…“
Zatim se sagla, obema malenim šakama obuhvatila Petrovo lice i poljubila ga strasno i dugo pravim francuskim poljupcem.
Zaorio se aplauz, tamburaši su zasvirali veselije, domaćin je prestao sa tiradom o sudbini filma, sve je postalo nekako opuštenije, čak su i kuvarice načas izvirile iz kuhinje da je vide, jedino je Petar, kao skamenjen, sedeo dobar deo večeri za stolom. Ustao je, pričalo se potom danima u kafanskim razgovorima, tek kad je ona trebalo da krene. Kažu, uzvratio joj je istom merom, filmski, prišavši i kleknuvši pred njom, poljubivši joj ruku. Pričalo se da joj se već tada zakleo na večnu ljubav, svašta se pričalo, a istinu je znao samo Petar, kao što je samo on znao kako se osećao tada, pred njom na kolenima, a i godinama potom, ne mogavši, a i ne želevši da je izbaci iz glave.
„Ništa od toga nije istina“, opovrgavao je kasnije čaršijska nagađanja. „Samo sam joj poljubio ruku, poželeo srećan put i tražio dozvolu da joj povremeno pišem ako će mi na pisma odgovarati“, branio se.
I pisao joj je. Na adresu koja je stajala na vizit-karti. Najpre jedno pismo, uljudno, kurtoazno, ali i sa prilično komplimenata na njen račun. Pa posle mesec dana još jedno, hrabrije ili luđe, u kome se usudio da pomene čak i njen vatreni poljubac koji mu je „oduzeo san a podario novu, veliku nadu i beskrajnu čežnju“, kako je napisao. Postajao je sve očajniji kad ni posle mesec dana nikakvog odgovora iz Pariza nije bilo. Bezvoljnog, sa glavom među rukama naslonjenim na sto, zatekao ga je i poštar tada kad je doneo njeno prvo pismo. Zabezeknutom pismonoši je tutnuo u ruke napojnicu veliku kao pola njegove plate, a potom ga skoro izgurao iz kuće kako bi mogao da skače, igra i peva od sreće, ljubeći bledožuti koverat koji je zaista mirisao nekako posebno, francuski.
Petar se preporodio. Kažu da ga je teško bilo prepoznati. Isijavao je toliku količinu energije da je glumačka ekipa sa kojom je radio novi kratki igrani film bila fascinirana. Prvi je dolazio na snimanja, odlazio kasno noću, sa rekviziterima. Od glumaca je tražio da bezbroj puta ponove neke scene, pogotovu one u kojima je glavna glumica, sve dok ne bi sve bilo savršeno. Svi u ekipi su uvideli sličnost scenarija sa znanom kafanskom pričom, ali niko nije imao hrabrosti da to komentariše naglas, a osim toga ta filmska storija bila je zbilja intrigantna i svi su, a ne samo Petar, od tog filma očekivali mnogo. S razlogom, jer je i pobrao sve nagrade na festivalima u regionu te godine.
Međutim, već kod sledećeg filma postala je jasna Petrova opsednutost francuskom divom. Pokušali su prijatelji da ga odgovore, da mu nekako pažljivo stave do znanja da je uradio dobar posao sa jednim filmom, a da će biti pogubno ako bude pravio nešto što će ličiti na njegov nastavak. Nije poslušao. Prodao je kuću, sam sve finansirao, sa istim žarom dolazio na snimanja, ali u glumačkoj ekipi žara više nije bilo. Niko nije verovao u taj drugi film. Kad ga je i kritika i publika dočekala na nož, Petar je bio tek malo zbunjen, nikako demoralisan. I dalje je zračio onom istom energijom, ali kad je i treći put pokušao da okupi glumce i snimi nešto što će „definitivno biti dobro“, kako je govorio, niko od glumaca nije pristao na angažman.
„Ona me hrabri u tome, piše mi da je scenario sjajan, da će film biti hit“, kažu da se poverio kolegi reditelju tokom jedne duge noći posle mnogo ispijenog vina. Dok je to govorio, imao je skoro ludački sjaj u očima.
„Stvarno ti piše?“, pitao ga je ovaj.
„Stvarno, pogledaj…“ i izvadio je iz unutrašnjeg džepa jakne hrpu svetložutih koverata koji su još uvek mirisali.
„Ali ona je glumica, šta ona zna o filmskoj priči, o pravljenju filma, o režiji, dođavola?!“, kažu da je, pošto ih je nekoliko ovlaš pročitao, kolega reditelj gurnuo pisma i besan ustao. Petar je ostao da sedi za kafanskim stolom, samo je kafane menjao. Viđali bi ga ili kako, pripit, pokušava da nekom producentu nešto objasni, ili kako sa blaženim izrazom čita neka od svetložutih pisama. Godinama tako. Posle niza godina, kažu da ga je onaj kolega reditelj, kad se vratio u grad, zatekao u kafani.
„Piše li ti još diva? Još joj veruješ?, pitao ga je.
Petar ga je pogledao ugašenim pogledom i pružio mu beli koverat, otkucan na mašini, koji nije mirisao i u kome je pisalo kako je „…dotadašnja sekretarica slavne glumice koja je bila zadužena za prepisku sa obožavaocima dobila otkaz jer je otkriveno kako je svojoj mašti previše davala na volju u tom poslu, te Vam se izvinjavamo ako su Vaša osećanja nečim povređena jer iza svega što je u toj prepisci sa Vama bilo apsolutno ne stoji madam već njena neodgovorna sekretarica koju je glumica smenila i odgovarajuće kaznila…“
Dok se spuštao na stolicu do propalog kolege, reditelj mahnu konobaru:
„Momče, daj buteljku vina! Samo pazi da ne bude francusko…“
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:16

TREPTAJ

Kad zvezda nova
zasija,
to pogled jedan
se ugasio,
a drugi suzom
zaiskrio.
To beskraj je
samo trepnuo,
odoru promenio
i nastavio
da svetli.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:17

Prvi stid


Mazila je nežno unutrašnju stranu butine, od ruba šarene haljine, pa do savijenog kolena. Tu bi napravila krug dlanom i prešla nazad, gladeći sad spoljašnju stranu natkolenice. Posmatrao sam je. Činila je to bezbroj puta. Zanesena, odsutna, isturene brade i glave blago podignute kako joj nemirna kosa ne bi padala preko lica, pa se činilo da gleda u nebo. Okružena bujnom, naraslom travom, podignutog kolena koje se njihalo levo-desno, sedela je na drugoj, savijenoj nozi, i bila nesvesna svega oko sebe. Sva se pretvorila u taj ritmični, zanjihani pokret. Ličila mi je na leptira koji sklapa i rasklapa krila. Potpuno me opčinila.
Kad je zaduvao vetar zlatasta kosa se zavijorila, haljina od pamuka zalepršala, a ona, zatečena, zastade u pola pokreta. Haljina joj se zadiže sve do prepone, ona je brzo navuče preko kolena, zacrvene se i, dok je ustajala, pogleda me skoro uplašeno. Nasmešen, već sam bio skrenuo pogled. Ona, vijoreći kosom i nemirnom haljinicom, potrča za loptom koju joj dobaciše druga deca.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:17

Posle zadušnica

Zgasnule sveće
voštanim suzama
romore krivicu živih
presvučenu u bol
Pognuto cveće
vapije oprost davno dat
dok poslednjim mirisom
izdiše
A gavran crn, spokojan,
sit mrva i straha ljudskoga,
nad carstvo seni
se uzdiže
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:17

Utihnuti pesnik


Sa moga dlana
prhnuše u svet
kao golubice

Rekoše mi,
neke su postale
kukavice,
neke zanemeše,
nekima krla
polomiše.

A ja ih više
ne poznajem,
potonuo u ćutanje -

te moje reči,
varalice.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:18

Bratu u tuđini


Dva brodolomnika
iz iste utrobe tople
smo ti i ja;
dva sužnja surove igre bogova
ili slučaja;
dva putnika besmisla,
razdvojeni morima i stenama;
spojeni tek osmehom
i mladežom iznad usana
nekog dalekog pretka
što je tebe i mene izabrao
da u nama živi,
kao na požutelim slikama
sa duvara rodnog doma.
što nas čeka.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:18

RUŽE BOLA MOG


Željna
Svakoga maja
Pupoljke ruža
Razvijam
Kao čeda naša
Nerođena
Ne dam da ih beru
Ne dam da uvenu
Zalivam ih bolom
Na grudi ih svijam
Trn srce probija
I krv poteče vrela
Kao suza
Neusahla
Za ružama
Za tobom
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:18

MUKE SINA


Kolajna jedna
detinjstva otetog
tajnu zna
Milovah je
svijen kao i ona
na majčinom vratu
Crvena
prkosna
je bila
Očev bol
njen neprebol
a moja zebnja
da li su oči moje
moje očeve njene
ili su dar onog
što joj i kolajnu dade
Te noći grešne
prolećne
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:18

BILA JE PROMOCIJA, A NA PROMOCIJI...

KNJIGA "POD NEBOM SRBIJE" PROMOVISANA U KUĆI ĐURE JAKŠIĆA


OKUPLJENE KAO NA MAJČINOM KRILU


Skadarlijom, iz prepune kuće Đure Jakšića, odzvanjali su stihovi o lepoti Srbije, ali sa – italijanskim naglaskom. Razumljivo, jer knjga poezije „Pod nebom Srbije“ („Sotto il cielo di Serbia“), spevana je na srpskom i italijanskom jeziku i delo je jedne Italijanke i dve Srpkinje, Karle Galvan, Rade Rajić-Ristić i Todore Škoro

Okupljene, kao na majčinom krilu, tri pesnikinje su, svaka na svoj način, pesmama govorile o ljubavi prema Srbiji, njenim mukama, svetinjama, njenim ljudima i njenoj duši čiji delić i same nose u sebi.

Radmila Kunčer, govoreći o ovom neobičnom susretu, istakla je da je ushićenost Italijanke Karle Galvan Srbijom dirljiva, da nostalgičnost Rade Rajić-Ristić kojoj je i posle dve decenije odvojenosti od Srbije najviše Srbija motiv o kome peva izaziva poštovanje, a da je istrajnost Todore Škoro, da kao „čuvarica praga i jezika srpskoga“ Srbiju ne napušta, nego širi ruke onima koji u nju dolaze i njoj se vraćaju – upravo i zaslužna što se ovakva knjiga pesama iznedrila.

Otuda je ovo pesničko druženje više podsećalo na srpsku svetkovinu, nego na promociju jedne knjige. Dok su spolja dopirali zvuci orkestara koji su lagano stvarali onaj nezaboravni štimung koji samo ova boemska ulica u Beogradu ima, u domu velikog srpskog pesnika, kao na srpsakoj slavi stihovima se govorilo o nekim davnim danima, o mukama daljina, o lepotama zavičaja. Jedino je bilo neobično, ali lepo, slušati da o srpskoj zastavi, Kosovu, srpskim svetiteljima i srpskoj širokoj duši, govori jedna rođena Italijanka, na srpskom, ne baš najboljem, ali koga su svi razumeli, razneženi.

Rada Rajić-Ristić, veliki borac da se na severu Italije gde živi, o Srbiji čuje onaj pravi glas, govorila je o mukama pečalbarstva, neshvatanju tog zapadnog, dalekog sveta suštine srpskog bića, ali i o svojoj istrajnosti da živom rećju, kad-god može, Italijanima u Italiji dočara srpski duh što ona godinama i čini, na brojnim književnim tribinama gde je vrlo slušan i poštovan govornik.

Todora Škoro, Srpkinja koja Srbiju nije napuštala, kao treći član ovog neobičnog trilinga, u svojim pesmama i besedi istakla je da se maštom može najdalje otputovati, a da se ipak ne napusti sopstveni dom, nego da se uvek bude tu, kako bi se dočekali ovakvi gosti, dobronamerni, plemeniti. I oni koji su Srbiju davno napustili,pa joj se iznova vraćaju i oni koji je otkriju pa, njome očarani, dolaze iz belog sveta, njoj u pohode.


O svojim utiscima kako srpski jezik i kultura zvuči u Italiji, govorio je i dr Milutin Đurićković, pesnik i književni kritičar, upoznavši prisutne o tome kako je za svaku pohvalu to što Rada Rajić i Karla Galvan rade u rodnoj Vićenci u kojoj živi velika kolonija Srba, ali i u mnogim okoolnim mestima Italije, gde se trude da se srpska istina, kao i srpska zastava koju tamo podižu, vijori dostojanstveno.

O stihovima je govorio i Živko Nikolić, pesnik i književni kritičar, istakavši kako ovakva saradnja čini da se istina o Srbiji daleko čuje, uz nadu da će ovakvih projekata brisanja granica i povezivanja dva naroda biti još.

Druženje sa trima pesnikinjama nastavilo se i posle zvaničnog dela promocije, a kao zahvalnost za gostoprimstvo u kući srpskog velikana, nagoveštena je nada da će i pesme Đure Jakšića, možda baš tu, u njergovom domu, uskoro zazvučati na italijanskom. U prepevu Karle Galvan.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:19

Sećanje

Miris bagrema

i lula od trešnjevog drveta
više od svega,
od svih sutona
i zagrljaja,
od smeha i svitanja,
od ubranih zvezda
u pijanim noćima maja,
više od svega
zaboli
miris bagrema
i hladna. ugašena
lula od trešnjevog drveta,
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:19

Imena ti



Od imena ti

kao od zlatne niti

pletem san.

U nit bih da te

ulovim,

u niti da te

zarobim

i na njoj, zlatnoj,

najlepšu pesmu

o imenu ti

na niti toj

ispevam.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:19

Tuga ravnice



Zagubljeni u prašini

šorova dalekih

ostaše naši davni dani,

da ih vetar raznese,

da o njima samo

praporcima uzdrhtalim

svedoče

nečiji tuđi vranci

dok jezde nedeljom

razuzdani.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:20

RUKE


Nije ni znala koliko je lako bilo dotaći drugu ruku. Učinila je to bog zna zašto, i sebe je iznenadila time. Jedostavno, dok su sedeli na klupi pogleda uprtih tamo negde ka drugoj obali , onoj banatskoj, i dok je oko njih promicalo nebrojeno malih musavih od sladolada usta, ili pasa raznih rasa, njušeći se i ponekad zaskačući jedno drugo, ona je jednostavno svojom šakom poklopila njegovu ruku koja je, kao zaboravljena, počivala između njih na klupi na kojoj su sedeli, okrenutoj Dunavu koji je mirisao na ribu i ranu jesen.
Zažmurila je i lagano zabacila glavu unazad dok je ispod dlana osećala svaki zglob, svaki prevoj, svaku nabreklu venu te muške nadlanice, i svaku malu malju na njenom obodu, tamo ispod malog prsta. Ruka je na tren bila mirna. Nije se opirala, nije se zbunila. To joj izmami osmeh i pobedonosnu rečenicu koja joj zazvoni u glavi : 'Bože, kako je ovo jednostavno!'

Onda se šaka, ta muška, zarobljena pod njenom, lagano pomiče, poče da se oslobađa, nekako se osokoli, kao da poskoči, željna igre, uzvrte se, kao da bi da pobegne, ili da krene u napad, osmehivala se u sebi. Onda oseti kako se, ne napuštajući njen dlan, ta muška, zarobljena ruka, lagano okreće, rotira se u njenoj i začas je to bio dodir dlanom o dlan. Prijalo joj je i to. A onda se ti muški vitki prsti uzjoguniše, razigraše, kao da krenuše u pohod, počeše da se probijaju između njenih, da se prepliću s njima. Osmehnuta, lagano razdvoji prste da omogući tim nestrpljivim osvajačima da se prepletu sa njenima.
Umirila se, ta velika topla, pouzdana šaka stopljena s njenom, grejala je nekom snažnom toplinom koja je, strujeći kroz njene ruke, telo, svu nju, začas obuze celu. Sklopljenih očiju i dalje, nije je napuštala misao o jednostavnosti, o lakoći sa kojom ljudi mogu sve, mogu da stignu do najveće sreće i blaženstva, a to nekako ne uspevaju, komplikujući sebi i drugima život ko zna čime i ko zna zašto. Znala je da sve to što joj se sa tom čarobnom rukom događalo, traje tek tren, ili dva. Ni minut, verovatno, ali je u njenoj svesti to bila večnost. Večnost u kojoj je, žmureći, poverovala da je sve jednostavno, da je sve moguće, da je sve lako. Sad kad se ima ruka u ruci. Da su dvoje stvoreni da budu jedno, da uvek budu spojeni.
Osmehnuta, znala je da mora da otvori oči. Učinila je to, verujući i dalje kako je sve jednostavno, i sve moguće.
- Kod tebe ili kod mene? Imam malo vremena - kao da su je to, prozuklo, jedva razumljivo, upitale goruće oči, a ne usne. Oči u kojima je, zagledavši se u njih, videla samo požudu, požudu i sebe, zbunjenu, namah uplašenu, izdanu sopstvenom iluzijom kako je sve lako i sve moguće.
Ništa nije bilo lako, shvatila je. Ne, kad se otvore oči.
- Kod mene, ali ne danas... Izvini...
Dok je hodala nazad prepunim kejom, jedva da je išta videla od suza koje su navirale. Pognuta, ipak je, uočila bezbroj ruku koje se drže isprepletanih prstiju, čvrsto ili lagano stisnutih, dok promiču kraj nje.
One kojima je to bilo lako i jednostavno..
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:20

NEKA MI SUDE GREŠNICI


Pristajem
Neka mi sude grešnici
Svi preljubnici
Ti zlikovci okoreli
Neka mi budu dželati
Verovaću im na reč
Da strašne su moje nevere
Neoprostive
I kaznu kad mi odmere
Na samoću bol i patnju
Osude
Ako te ne volim
Pristaću
Jer ko od njih jadnih
Bolje zna šta je greh
Ali molim pre strašne
Pokore
Neka se ljubavi kojoj sude
Poklone
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:21

Kod princezine cipele


Čika-Kosta sa Čubure bio je najbolji obućar u gradu. U kućerku, ćeramidom
pokrivenom koji se, sam Bog zna kako, ugnjezdio između dve otmene petospratnice, ili su ga one, niknuvši kasnije, stisle između sebe, bila je njegova radnja.
On sitan, okretan, jedva da je nadvisivao tezgu koju je stalno glancao jelenskom kožom. Iznad ulaza stajao je natpis "Pepeljuga", tako se radnja zvala. A u izlogu bila je jedino lakovana, boje slonove kosti, prava princezina cipela, kleo se čika-Kosta, i svi mu verovali. Sva Čubura je tu priču znala. Slušala bi je svaka mušterija svaki put kad dođe, dok bi on pristavljao kafu i ratluk. Bez toga se iz njegove radnje nije moglo izići. I pričao bi tada, zanesen, o predratnim danima, o Londonu, o njegovom radu u Kraljevstvu, i o neopisivoj sreći koja ga je zadesila jednom da princeza proba par njegovih najboljih cipela i za njih se odluči.
- Bile su to najlepše cipele koje sam u životu napravio - govorio je zanesen.
O cipeli u izlogu su svi samo nagađali, verujući da je to princezina stara cipela, niko se nije pitao šta je s drugom, nije ni bilo važno. Jednostavno, to mesto, taj dućan oduvek je bio poznat kao "princezina cipela".
Ono što je još izdvajalo čika-Kostu od drugih obućara u varoši bilo je to što je on donetim cipelama umeo da udahne neki novi život, lepotu toliku da ih njihov vlasnik ne bi u prvi mah prepoznavao kad po njih dođe. Kod njega kao da su sve te stare, pohabane cipele postajale princezine. Kojom magijom je to uspevao, niko nije znao. Samo, sa svakim parom oštećenih cipela postupao je nekako nežno, gladio ih, dugo zagledao, a onda bi ohrabrujuće i nepokolebljivo izgovarao:
- Još ćete vi, lepe moje, onoliko sveta videti i kaldrme preći - obraćao se cipelama.
Vlasnik njihov ostajao bi zbunjen, a na molbe da ih samo okrpi ili zameni štiklu, čika-Kosta se nije obazirao. Svakoj cipeli kao da je radio "generalku". Kad bi je popravio,pažljivo bi ofarbao izbledele rubove i špiceve, a onda uglancao da se u njima moglo ogledati. A naplatio bi samo ono što se od njega tražilo da popravi.
Takav je bio čika-Kosta.
Godine su se nizale, vremena se menjala, a on, tužan, stojeći ispred svog dućana, gledao hiljade nogu koje promiču u nekim jeftinim cipelama, donetim sa najdaljeg istoka, koje ni prvu kišu ne bi izdržale. Takve niko nije donosio na popravku. Jednostavno su kupovane druge. Tek ponekad, retko, video bi kako iz luksuznih kola izlaze neke noge u skupim dobrim, baš dobrim sjajnim cipelama,čiji bi vlasnici, u odelima i akten-tašnama brzo nekud nestajali. Ali, ni takvi nisu bili njegove mušterije. Oni bi te svoje skupocene cipele zamenjivali još skupljim a da se ove još nisu ni pohabale.
Ostale su ćika-Kosti tek malobrojne otmene gospođe čije bi dobre stare cipele vraćao u život po ko zna koliko puta. Sve dok bi u njima, sedim i dostojanstvenim bilo života, dok se ne bi ugasile, a njihov život on nije umeo da produži...
Ipak, tačan u minut, dolazio je svakog dana u svoju naherenu radnju, glancao izlog i princezinu cipelu u njoj. Jednog dana, nekoliko njih mladih. skoro golobradih, u odelima i onakvim skupim sjajnim cipelama kročiše mu u radnju. Skoro da ih je izbacio. Kafu koju je bio pristavio popio je sam, njih je zamolio da odu. Dugo je nalakćen na tezgu razmišljao.
- Investitori. Preduzimači. Bogataši...- mrmljao je tiho. - Misle da je sve na prodaju. E, pa nije. Pepeljuga nije!
Odbio je toga dana glatko začuđene, užurbane momke koji su mu ponudili mnogo para za njegov kućerak. Da ga rasture, zbrišu i na tom mestu podignu petospratnu, verovatno staklenu građevinu koja bi bila banka.
- Neću - reče tiho.
Ponudiše mu više.
- Niste me čuli? - upita ih. - Rekao sam da neću da prodajem.
Jedan od njih obavi tihi brzi razgovor preko sjajnog mobilnog telefona, okrete se i reče:
- Recite cifru. Gazda kaže da vam damo koliko tražite.
Gledao ih je sažaljivo.
- Pozdravite gazdu. I kažite mu da me zaboravi. I mene i "Pepeljugu".
O tom događaju nije, kao o princezinoj cipeli čika-Kosta pričao Čuburcima, pa ipak su svi sve doznali. Jedni su mu se zbog toga divili, drugi ga žalili, ali su svi, zamičući kraj radnje gledali u nju kao da je vide poslednji put, pitajući se kad će, umesto ćeramide na njoj, kao i svugde po gradu, da nikne neki moderni visoki krov.
I nikao je! Na zlokobno crnoj zgradi, svoj od stakla na kojoj je pisalo "Italiano".
Dva meseca posle one nemile posete ugasio se čika-Kosta tiho, a nemilosrdni buldožeri su, dok se njegova duša još čestito nije ni smirila, zabrujali, rušeći i mrveći ćeramidu pod sobom. Princezina sjajna cipela ostala je negde ispod šuta. Sinovi Kostini nisu odoleli dobroj ponudi mladih bogatih u sjanim cipelama. Prodali su dućan. Sada se tu, na četiri sprata, prodaju, kažu, najbolje cipele u gradu, vrhunske, blještave. Samo, sve one nekao liče. I imaće samo jedan život. Nema čika-Koste da im podari drugi.
Ipak, nije se moglo sve zatrti. Naziv "Italiano" je samo na velikoj reklami. U gradu, svi taj centar najkvalitetnije obuće i dalje zovu "Kod princezine cipele".
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   Čet 4 Jan - 11:22

TVOJA VILA




( Za ratnika Isaka)




Veliki moj Dečače,

ono što voliš nisam ja,

meni ni nalik nije.

I ako kažem

da za sve su krivi stihovi

i rime,

i tvoj bol koji si

u mome poznao,

veruj mi.

Al budi srećan i voli!

Pa makar mene lažnu,

pa makar mene nevažnu

u vilu pretvori,

i neka gori,

i neka boli,

znam, tek za tu vatru

vredi živeti...

I ne misli šta znakovi

pored puta znače,

i ne prihvataj kada te plaše

da nikada nisam ni bila,

da sam zalutala u tvoju bajku vila,

da ostaćeš sam,

kao i pre mene,

Moj veliki Dečače...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Todora Škoro   

Nazad na vrh Ići dole
 
Todora Škoro
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Todora Škoro
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-