Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Vladimir Pištalo

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52116

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Vladimir Pištalo   Uto 19 Dec - 11:30

Vladimir Pištalo






Vladimir  Pištalo ( 1960. ) je jedan od najznacajnijih savremenih srpskih pisaca.Medju njegova najpozatija ostvarenja 
spadaju 'Slikovnica "," Manifesti ", " Noci ", zbirke prica  " Kraj veka ", "Vitraz u secanju ", "Price iz celog sveta ", romani 
"Milenijum u Beogradu " i "Tesla, portret medju maskama "  , za koji je dobio NIN -ovu nagradu i Nagradu biblioteke 
Srbije za najcitanju knjigu u bibliotekama Srbije 2004. godine.


    Pored ovih knjiga , autor je dve neobicne literarno - biografske knjige - "Aleksantride ",  bajkovite povesti 
o zivotu Aleksandra Makedonskog, i novele " Korto Malteze ".


    U 2017. Agora objavljuje roman  " Sunce ovog dana ".

    U izdanju Agore 2009. i 2010. godine su izasla odabrana dela ovog pisca.

    Mnoga dela su mu prevedena na  vise svetskih  jezika. 
 
    U Americi predaje svetsku i americku istoriju na Univerzitetu u Vusteru, Masacusets.


     Autoportret







Poslednji izmenio malalila dana Uto 19 Dec - 18:32, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52116

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Pištalo   Uto 19 Dec - 11:37

Intervju iz casopisa " Vreme ", 11.12.2008.

Iskežena maska sveta





"BALKAN JE NAJBOLJA OSNOVNA ŠKOLA NA SVETU. TO JE MEDITERAN SA PRIPADAJUĆIM POTKONTINENTOM. TO JE JEDNO OSETLJIVO MESTO"

Novi roman Vladimira Pištala Teslaportretmeđu maskama, nedavno objavljen u izdanju Agore, neobična je lirska biografija slavnog izumitelja. Prvi deo romana pre par godina je bio objavljen kao zasebna knjiga pod naslovom Teslamladost. Pištalo u Portretu među maskama prati život Nikole Tesle, njegove evropske i američke godine, uspon, slavu, poraz i kraj, ali i rekonstruiše njegovu epohu i ideje koje su iz temelja preoblikovale ljudsku svakodnevicu i postavile osnove globalnom svetu današnjice. Francuski prevod Pištalovog prethodnog romana, Milenijum u Beogradu, bio je u najužem izboru za tamošnju prestižnu godišnju nagradu Femina za najbolji prevedeni roman na francuski jezik. Vladimir Pištalo je profesor američke i svetske istorije na američkom univerzitetu u Vusteru, Masačusets, i redovni je saradnik "Vremena".

"VREME": Francuski prevod Milenijuma u Beogradu ušao je u najuži izbor zanagradu Femina i naišao na izvrsne kritike u francuskoj štampiDa li vas jenešto iznenadilo u tamošnjim reakcijama na roman?
VLADIMIR PIŠTALO: Prvo, bio sam iznenađen činjenicom da je u Francuskoj i Švajcarskoj za dva meseca izašlo tri puta više kritika nego u Srbiji za sedam godina. Drugo, te kritike su sve bile dobre. Možda ima nešto u ličnom uglu romana što je razoružalo čitaoce. U osvrtima skoro uopšte nije bilo uobičajenih frazetina sa kojima su šamarani balkanski ratovi. Milenijum je doživljen kao bolna priča o gradu. Treće, mnogi čitaoci su osetili vedrinu uprkos veoma sumornoj temi. Četvrto, roman je u Francuskoj univerzalno doživljen kao nadrealistički, a u Srbiji kao realistički. U čemu je razlika? Znam da Srbi ponekad vole da naglase da imaju paralelnu logiku, da ih niko ne razume, ono što je nama sasvim realno, drugima je nadrealno itd. Verujem da predstava realnosti sa najvećom inflacijom na svetu, Šešeljom i odjecima i reagovanjima postaje rekalibrirana. A u paralelnu logiku ne verujem. To je jedno od naših omiljenih foliranja koje me tera da se češem od nervoze otkad znam za sebe. U Beogradu sam rastao između unjkave neizrecivosti primitivaca i otegnute neizrecivosti snobova. A uvek sam verovao da je najviše neizrecivog za onoga ko ne zna da se izražava. Jedan posustali beogradski kritičar je sedeći na... nekakvom olimpijskom visu (zagrljen sa Koštunicom) napisao da to o čemu govore stranice Milenijuma "nije pravi očaj". I nije. Pravi očaj je rezervisan za one koji se zamršeno i dosadno izražavaju.

U vašem opusu postoji i nekoliko knjiga koje bi se mogle nazvati imaginarnim ililirskim biografijamaTo su AleksandridaKorto Malteze i Teslaportret međumaskamaOdakle izbor baš ovih junakašta je to u njima što vas privlači?
Aleksandar Makedonski je bio najveći vojskovođa u istoriji. Možda najuspešniji čovek koji je ikada živeo. Onaj koji je venčao Zapad i Istok i tako stvorio sve helenističke države, uključujući i Rim, koji se može smatrati helenističkom državom. Aleksandar se smatrao usvojenikom boga Amona. Kleos, njegova slava, nastavio je da živi na usnama ljudi.
Kortova biografija je odisejska. Nekad mi se čini da su Morgana ili Zlatousta neka vrsta Kirke ili Kalipso. Taj sin mornara i Ciganke, koji je sebi na dlanu brijačem urezao liniju sreće, približava se polubogu, koliko bilo koja ličnost iz popularne kulture može prići. Prijatelj ludaka i poznanik đavola on se kreće u opasnom svetu velike lepote. On na kraju ne umire. Nestaje u španskom građanskom ratu, preteći da se negde opet pojavi. Ne mogu da zatajim da se Korto Malteze pomoli i u romanu o Tesli.
Kao i za dvojicu prethodnih junaka, i za Teslu se možete upitati da li je bio čovek i ako nije – šta je bio? Njegova rana iskustva ličila su na iskustva iščaurenja i ekstaze opisane u Elijadeovoj knjizi o šamanizmu. Kao da se u Teslinoj ličnosti nešto naučno i najnovije stopilo sa harizmatskom drevnošću. Zaista mnogo toga se uklapa: polusveto stanje povećanog intenziteta ličnosti, sposobnost magnetskog delovanja na ljude i menjanja zakona. Odbijanje regularnog rada – šaman je ili kralj ili prosi. On nije nužno vezan za religiju. On je religija. Uklapa se i bolešljivost pred inicijaciju, epilepsiji slična stanja, iskustvo traumatske ekstaze. Duboki snovi. Dvostruka dobra-zla priroda tog dara, koji se ne bira. Konstantna preosetljivost. Otkrića u bljeskovima.


Zašto se roman zove Teslaportret među maskama?
Od mladosti sam razmišljao o stepenu realnosti drugih ljudi i stepenu moje realnosti za njih. Tema se u raznim oblicima provlači kroz roman. Tako nešto sam možda prvi put zapazio kad sam gledao Felinijev film Đulijeta i duhovi. Očito je da je Đulijeta Masina jedino ljudsko biće u tom filmu. Ostali likovi su – prikaze. Drugi primer istog tog osećaja predstavlja slika Džemsa Ensora Autoportret među maskama. Slikom dominira jedini ljudski lik, okružen drečavim licima od kartona.
U romanu o Tesli pitanje je isto. Naslov može sugerisati da je Teslina viša ljudskostcelog života bila okružena pukim prikazama, duhovima, raskeženim maskama. S druge strane, moguće je da su porodični i zdravorazumski ljudi samog Teslu videli kao masku. Tesla je pet puta gledao film Frankenštajnova nevesta. Tako pametnom čoveku nije moglo promaći dvostruko značenje imena Frankenštajn. Monstrum je, u knjizi Meri Šeli, bio neka vrsta natčoveka. U filmu ga je zamenila usamljena zver. Ime Frankenštajn je u popularnom govoru korišćeno i za čudovište i za njegovog tvorca. Genije je tako postao monstrum. I obrnuto.


Teslin život nalazi se na razmeđi epohaŠta sve sažima njegovo dobakako jeon video tu "menu vremena", čiji je bio i svedok i učesnikda bi na kraju završioizopštenprezren i napušten?
Oko Tesline kolevke napeti glasovi su pevali epske pesme na kojima je Milman Peri izučavao homerovski postupak. Nepismena majka mu je pričala priče o bogovima starijim od boga. Učila ga je da "retko koja biljka stoji sama, nego je obično kakva duša vezana uz nju" i da "kad nema crkve čovek se može pomoliti pod jelom ili lipom".
Zajedno sa epohom Progresa, Tesla je poverovao da su u njegovo vreme ostvarene bajke. Ikar je naučio da leti. Izmišljen je telefon – mašina za pričanje sa odsutnima. Pojavio se automobil – kočija bez konja. Nastao je film – teatar duhova. Iz gramofona i radija su pevali nepostojeći ljudi. Sijalice su osvetlile gradove i učinile, što bi rekla Šekspirova Julija, da se čovečanstvo zaljubi u noć. Poput ptica ili anđela, ljudi su živeli u neboderima.
Zatim je Tesla doživeo Prvi svetski rat u kome su metodi industrijske revolucije primenjeni na masovno ubijanje i usavršeni u sledećem ratu, koji je takođe doživeo. Tesline oči su se sklopile čas pre nego što ih je mogla zaslepiti eksplozija atomske bombe.
Zaista, svet se manje promenio od Platona do njegovog rođenja, nego od njegovog rođenja do njegove smrti.
Teslina samoća je posebna tema. Nekad mi se čini da je bio izolovan kao Kaspar Hauzer, da je dolazio iz crne rupe, adske jame, bezvazdušne samoće ostarelog Ničea. On je, kao Dedal, sam sagradio lavirint u kome su ga zatočili. O tome govori mala glava koja na kraju nije ušla u roman (videti okvir).
.........
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52116

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Pištalo   Uto 19 Dec - 11:40

...............

Kao što se vremenski nalazi između epohaTesla i geografski potiče sa prostora"između svetova". U romanu ste napisali: "Balkangde je on rođenbio je šavBio je antenaBio je mačji brkRoditi se na lošem mestu znači roditi se nadobrom mestuČovek sa granice je znao prenatalnu tamu srpskih crkavaZnaoje islamski kult svetla i vodeznao je latinski kult satova i zvonaTurska i ruskakultura za njega su bile po sebi razumljiveKakav zapadKakav istok?" Šta je zavas Balkan?
Za vreme balkanskih ratova 1912, 1913. svet se nad ovim prostorom superiorno iščuđavao, a onda je sa Prvim svetskim ratom upao u goru klanicu od balkanske. U vreme bosanskog rata nikom ništa nije bilo jasno, a onda je počeo "rat protiv terorizma" u kom su, nažalost, ponovljeni mnogi stereotipi prvi put čuveni na Balkanu. Balkan je najbolja osnovna škola na svetu. To je Mediteran sa pripadajućim potkontinentom. To je jedno osetljivo mesto.
Sveti Sava je odavno rekao da je ovo "zapad istoka" i "istok zapada". Problem je šta znači "zapad". Ta reč predstavlja neku vrstu prikrivenog vrednovanja. Nikad nisam imao previše poštovanja za tu magijsku geografiju. U početku to je značilo Grci protiv Persijanaca, "Evropa" protiv Azije, iako je grčka civilizacija nastala u Aziji – odatle im je došlo pismo, filozofija, arhitektura. Posle je "zapad" značio (zapadno) hrišćanstvo u odnosu prema islamu. Zapad se kasnije definiše kao "judeohrišćanska civilizacija". I taj narod i ta religija su došli sa istoka. Bliski istok se naime zove "bliski istok" a ne "bliski zapad". Ideja zapada negde od osamnaestog veka postaje konstrukcija koja opravdava kolonijalizam. Najposle, znači kapitalizam u odnosu prema komunizmu i, mada se to retko kaže, kontrastira bogate zemlje prema siromašnima. Pritom sve vreme ima neke mistično-hvalisave podtonove.
Granice se menjaju. Grčka je sada politički Zapad, a Hrvatska, Bosna, Srbija i Makedonija nisu, pa od zapada morate da idete preko Istoka da biste stigli do Zapada.
Nadrealisti su ubrajali Nemačku u one sile Istoka koje će obnoviti zapadnu civilizaciju. Tomas Man se začuđeno pitao ko se uopšte ubraja u Zapad sem uvaženih članova londonske Istočnoindijske kompanije?


Otišli ste iz Beograda u Ameriku pre petnaestak godinaU pravilnimvremenskim razmacima dolazite u SrbijuKako seiz ugla vaših godišnjih vizitaSrbija menjaSa kakvim osećajem dolazitea sa kakvim odlazite iz nje?
Da, ja odlazim i vraćam se. Pratim u nastavcima TV romansu između Olje Bećković i Aleksandra Vučića i pomalo se brinem kako će se sve to završiti. Odlazeći i vraćajući se godinama opisujem Beograd. Kad skupim "razglednice" objavljene u "Vremenu", postaće mi jasne promene mojih emocija i perspektiva. I ono što možete izmisliti o gradu – pripada gradu. To nije uvek stvarni grad. U mom Beogradu ponekad se sirene protežu na krovovima, padaju sneg i konfete itd.
Moj problem je što ja sa žalošću polećem iz Beograda a sa radošću slećem u Boston. I obrnuto. Moje reakcije na ovu sredinu nisu konstantne. One se kreću u rasponu od iritiranosti, velikog mira, ispunjenosti. Za pravo opisivanje jednog mesta, verovatno je poželjan "orguljaški" raspon emocija.
A nečija duša je metropola ili provincija nezavisno od mesta gde živi.


................
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52116

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Pištalo   Uto 19 Dec - 11:44

.............

Samoća Nikole Tesle: Neobjavljeno poglavlje romana



Valcer sa Zveri


Zver je zarežala. Čovek je pucnuo bičem: sedi! Zver je zaurlala. Režanje je dopiralo iz neba i zemlje.
Čoveku se činilo da dopire i iz njega samog: Sad ću te proždrati. Nesigurnost se pojavila u njegovim očima,
 samo da bi je smenila manijačka odlučnost. Prasak biča je prepolovio sobu.


– Mirna! Lezi!


Studen, strašna studen, je izbijala iz njenog krzna. Čovek je pred sobom njušio nešto istovremeno živo i 
besno i mrtvo i opasno.


– Grrrr-rrrr!


Potmulo režanje je treslo zgradu.


Zubi su se razmakli i otkrili smradno ždrelo.


Užas mu je ponovo zasvrdlao u očima.


Zver je izgledala veća od sobe. Kako je stala u nju?

Zver je izgledala veća od sveta. Kako je stala u njega?


On ju je uveo u sobu, ali je nije pozvao da ostane.


Zapahnuo ga je strašni smrad zveri.


Čovek se zagrcnuo.


Snažno je zažmurio i dohvatio je za klasove studenog krzna.


On joj je pritisnuo obraz uz obraz i zaigrao valcer s njom.


On se hrvao s njom kao Jakov sa anđelom.


Tako je Nikola Tesla krotio svoju samoću.




vreme.com
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52116

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Pištalo   Uto 19 Dec - 18:15

Ni ogledala nisu radila

Ustali smo tako rano da ni ogledala nisu radila.
Istusirali se i oziveli.Nije bilo tolikoo strasno hladno.Miris vazduha je bio dobar.
Bili smo sami na Velikom kanalu.Grlili smo se i mrzli.

" Venecija "
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52116

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Pištalo   Uto 19 Dec - 18:22

Odlazak

Sa mnom je u avionu leteo radnik iz Zvornika.Obecali su mu posao u Italiji.
On je dosao ali su ga prevarili.

    - Jesi li bio u Veneciji? - pitao me je - To ti je isto kao kad se nas Dunav ili Drina razlije.
Kad povuce Sava dole oko Sapca.Voda prljava, zuta, ni na sta ne lici.

" Venecija "
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52116

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Pištalo   Uto 2 Jan - 20:25









"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52116

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Pištalo   Uto 13 Mar - 5:04









"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 23896

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Pištalo   Uto 9 Okt - 17:11

Nečasni junak ove pripovesti je osioni ceremonijal majstor, Radovan Karadžić, zlokobni činovnik koji je prouzrokovao poniženje i smrt… a nije hteo sebi oduzeti život, kao što bi priličilo vitezu, kad mu je zapretila zaslužena osveta.
Horhe Luis Borhes, Sveopšta istorija beščašća


Voleo bih da verujem kako je upravo legitimizacija kletve u političkom životu bila slamka koja je slomila kičmu radikalskoj kamili. One babe (izraz nije prikladan, ali je bolje to nego da im pamtim imena), dakle one babe su proklinjale izdajnika Tadića u jedanaest generacija, između ostalog zato što je izručio Karadžića. Dakle: Zemlja ti kosti izmecala, ne rodila ti pšenica bjelica itd – u jedanaest generacija. Uvek me je zanimalo šta se dešava sa onim klincem u dvanaestoj generaciji. Da li on bezazleno zatrepće i kaže:

– Hvala bogu gotovo je. Nek se i ovaj davež završi.

Računao sam koliko bi Borisovoj porodici trebalo da stenje pod tom kletvom. Verujem da bi to trajalo 625 godina, što znači da bi ono dete zatreptalo oslobođeno kletve 2633. (Šta je pola Milenijuma među prijateljima.) Kletve i hladan tuš novog holandskog zatezanja potvrđuju da priča još nije završena, mentalno, po posledicama i kao simbol.

Kad su ga konačno uhapsili, ramena su mi se spustila i osetio sam olakšanje.

– A ja sam osetio radost – uzviknuo je moj prijatelj koji zivi u Amsterdamu.

– Raduj se! – zapevao je Jura Stublić u našem sećanju.

– Ja sam osetio olakšanje – ponovio sam.

– A ja baš radost – nadvikivao me on.

I tu sam ja shvatio da u pogledu reakcije na ovaj događaj nisam slobodan da biram osećanja. Radost – ili nista. Ova bezazlena svađa nije ništa u poređenju sa svađom ona dva Crnogorca, koja su počela oko toga da li je Radovan trebalo da bude uhapšen ili nije, pa je onaj koji je mislio da nije trebalo, ubio onog drugog u kafani u Podgorici. Još dva života su tako upropašćena povodom Karadžića, kao da ih nije dovoljno upropašćeno u toku prethodne decenije.

Posle njegovog hapšenja nisam mogao da odolim. Noge su me same odvele u Ludu Kuću. Za stolovima pred kafanom govorio se uglavnom ijekavski. Pored platana su goreli kandelabri. Svet je sedeo za kariranim stolnjacima i pio pivo nešto skuplje nego u samoposluzi. Popio sam koktu naše mladosti. Kafana je izgledala kao da ju je duh iz lampe maznuo sa nekog ćoška u provinciji i prebacio je na Novi Beograd. Ali od onog vremena i onog Radovana, koji je tu sedeo guslajući pod sopstvenom slikom, nije se ništa naročito osećalo u atmosferi. Nikakav pomamni orkestar nije dočaravao scenu iz Hičkokovog filma. Prosto kafana. Kafana na pločniku.

Kao i to letnje veče u Ludoj Kući, politički komentari su imali ukus antiklimaksa. Kao da su svi zaboravili doba eksproprijacije sećanja i deregulacije razuma: one pomame na televiziji, Teslin voz bez šina u kninskoj krajini, piramida banke i “meni se javlja”, popa koji udara olovkom po dečjoj lobanji, narodnog poslanika koji se “obaro” sa medvedom, Šešeljev revolver uperen u taksiste i novinare.

Prljavštinu. Prljavštinu.

I stalne vesti o zločinu.

U to vreme sam izbegavao da gledam televizor da se ne bih suočio sa svojom ogromnom bespomoćnošću. Makroi svoje duše i antropomorfna ništavila smenjivali su se na govornici.

– Zašto kod nas toliko mrze razum? – upitao sam prijatelja.

– Pa kad je dosadan – odbrusio mi je on.

Čitavu jednu deceniju svakonoćno su nas maltretirali dobar i loš policajac: smaranje i mrakobesje. Moć televizijske propagande u obrtanju umova je bila tolika da sam verovao da može da postigne sve. Da je Miloševićeva mašinerija počela da proizvodi gay – poruke (Na primer “Najčvršći je zagrljaj prijatelja” ili pak dvosmislena “Dobrodošao pobratime”), uprkos homofobiji stanovništvo Srbije bi se propederisalo za pet godina. (Da, kaže moja prijateljica – ali bi tajno ipak voleli žene.) Za kanibalizam bi trebalo deset. Tako sam

tad mislio. Sad mislim da propagandna poruka ipak mora da korespondira sa izvesnim postojećim fobijama.

Nikoga tada niste mogli upozoriti na posledice. U očima sagovornika smesta biste pročitali:

– Nek bude po našem pa neka nam bude loše.

– Dobro – pomislio bi nesrećni savetodavac – Biće po vašem i biće vam loše.

Niko ništa nije zeleo da razume. Ljudi su na vesti o zločinima sopstvene strane odgovarali samosažaljenjem. Hiljadu devetsto devedeset i druge godine, u dorćolskom tramvaju, prisluškivao sam kako Beograđanka razgovara sa rođakom iz Bosne. Drčno je upitala mladića:

– Ko ruši Sarajevo?

– Srbi – odgovorio je rođak.

– Zaista?

– Zaista. Srbi – ponovio je mladić.

Rođakino lice je palo i ona je rekla:

– Šta će jadni!

Pre svega za ovu kapitulaciju moralnog osećaja, voljno odustajanje od uma, sada se sudi Radovanu Karadžiću.

Lutke od krvi bez trunke ideje…

Sa nekim kandilajućim popovima Radovan se na televiziji često molio.

O Bože, Gospode Naš, pomozi nam da granatama iskidamo njihove vojnike u krvave trake, pomozi nam da pokrijemo njihova nasmejana polja bledim obličjima njihovih mrtvih rodoljuba; pomozi nam da grmljavinu naših topova zagušimo krikovima njihovih ranjenih, zgrčenih od bola, pomozi nam da uništimo njihove skromne domove vatrenim orkanom, pomozi nam da stisnemo srca njihovih bezazlenih udovica neizlečivom tugom, pomozi nam da ih sa decom ostavimo bez krova… otežaj njihove korake, navodni njihove puteve suzama, oboji sneg krvlju ranjenih im nogu! Trazimo to u duhu ljubavi od Njega koji je Izvor Ljubavi! (Mark Tven, Ratna Molitva)

Jer ko god pozove ljude u rat poziva ih u ovo.

Radovan je to uradio sa karakterističnom neozbiljnošću i ogromnom neodgovornošću. On se tanko osmehivao između velikog nosa i slabe brade. On je kontrolisao trgovinu naftom. On je davao koverte beogradskim političarima. Nije trebalo izdržati samo Radovana. Trebalo je izdržati i ONU kćerku “De bolan i mene malo pretresi” i onu ženu. Zbog ljudi kao što je Radovan razočarao sam se u istoriju. Shvatio sam da svako može postati istorijska ličnost. Ako je Tuđman, ona vrana koja je naučila da govori, postao istorijska ličnost. Onda svako može.

Kandidati za čestitke, mi vas volimo. Dirigenti naše sreće, mi vas volimo…

Karadžić je bio savršeno pribran u onim listerima. On nije bio glup, samo je bio potpuno neodgovoran i jedva da je postojao van uloge. Dok okolo ljudi plivaju u krvi, on je umirućima pričao nešto u paralelnom svetu. Radovan je sa topova nadgledao grad u kome mi je živeo otac. Kad god bih prošao pored onog “poklona grada Sarajeva” na dnu Skadarlije, srce bi me zabolelo. Pred očima su mi lebdele slike snajpera, dimova iznad krovova, parkova sa grobovima a bez drveća… Slike običnih porodica i onih nena, sa onim očima, i maramama, nečijih nena, proteranih negde. Rane devedesete su obeležili sabirni logori i najstrašnije vesti o masakrima od kojih se čovek zastidi što je živ. I on koji se slika. On u nekakvom listeru. On je kockar. On se kao nešto nadmudruje sa Ovenom. On voli bela vina. Njemu pevaju:

Radovane čovječe od gvožđa
Prvi vožde poslije Karađorđa
Odbrani nam slobodu i vjeru
Na studenom ženevskom jezeru

Opisivao sam ga kao doktora Kaligarija koji naređuje somnabulistima.

Jedini momenat kad sam osetio zericu ljudske simpatije prema tom čoveku bio je čas njegove impersonalizacije Dragana Davida Dabića. Ne samo zbog one samurajske frćoklice u kosi. Puna brada privela je kraju njegovu kobnu bezbradost. Dabić je prodavao zmijsko ulje, cedeći zmije kao peškir pred publikom iz Taličnog Toma. Prelazio je rukom nad lenjim spermatozoidima i oni bi živahno promrdali repićima.

Prodavao je na Adi magnete (nešto kao Solomonova slova protiv zauški), koje valjda treba zalepiti iza ušiju i pod mošnice.

Pajac! – pomislio sam sasvim jasno.

Zamišljao sam ga kako sa onim guruom Piroćancem, od kravljih klepetuša pravi “mašine” koje sluze za “nešto”. Dolazi kući, ruča sir od soje sa makrobiotičkim hlebom. Zatim huče u hemisjku olovku i počinje da piše pseudonaučni članak pod nazivom “Naprotiv”. Članak počinje rečima:

Ima onih koji još slepo odbijaju da poveruju u mogućnosti koje otvara alternativna medicina. Ali meni se javlja…

Zamišljam tog bivšeg psihijatra kako polako, da ne pomeri magnete, korača prema Ludoj Kući, gde će zaguslati pod svojom slikom. Zamišljam ga kako ulazi u stan svoje devojke u Zemunu. Na zavesi visi nežan detalj – ružičasti leptir za zavese. Dabić se vraća kući (u blizini Lude Kuće) i gluvo pevuši tužbalicu:

Svaka travka u povojuuuu, pa osjeća radost svoju, a od me-neee radost bježi, daleko, dale-koooo…

Onako rasejan i kratkovid pere zube kremom za šuljeve i odlazi na spavanje.

A onda je i toj ulozi došao kraj.

Konačno smo ugledali ono smrznuto upropašćeno lice u Hagu. Služba mu je dala dve životne uloge. Sad je bio prepušten sam sebi.

– To je onaj isti kukavelj i neznalica koga smo mi znali – prokomentarisao je Marko Vešović.

Sigurno su ga gledale i majke pobijenih u Srebrenici. Majke su mislile:

– On će tamo u Hagu sjediti u toplom. A gdje je onaj moj…

Zureći u preneraženog uhapšenog Radovana setio sam se reči Hane Arendt:

Uprkos svim naporima optužbe, svako može videti da ovaj čovek nije bio “monstrum”, ali je teško ne podozrevati da je bio klovn .

Postoje dva načina da razmišljamo o krivici. (Ta dva načina su se prečesto mešala u toku bosanskog rata.) Prvi, i jedini obavezujući način, je pravni. Drugi je impresionistički. U najužem smislu, Radovan je, naravno, kriv isključivo za stvari koje je lično uzrokovao. Kao simbol, on je krivlji.

Devedesetih godina, svaki moj prijatelj bio mi je zanimljiviji i od toga Radovana Karadžića . I od Slobodana Miloševića. I od Mire Marković. Ne samo da nisam bio njima impresioniran. Bilo mi je sramota što im znam imena. Na njih sam (oprostite na rasizmu) gledao kao na kategoriju pod-ljudi – Morlake H. Dž. Velsa – koji su izašli iz podzemlja da pojedu naše zivote, onako, banalni, tupi i maksimalno dosadni. (“Govor mržnje” je ovde na svom mestu ali taj impuls moramo suzbiti u ime privrženosti dobrim običajima javne komunikacije.) Ti tipovi su mi devedesetih pomogli da shvatim da “tamo gore” nema nikoga ko pažljivo donosi odluke, koji triput meri a jednom seče. Nikoga pametnijeg od vas, čitaoče. Suverenost političkog odlučivanja prepuštena je tako zauvek mislećim običnim ljudima, po principu:

Bolji i ljepši odoše boljima i ljepšijema a ja jedva vama dopadoh.

Umesto tih boljih i lepših, na televiziji je razvlačio usne Radovan . Svi su se kliberili. Šešelj bi u početku izgovorio: “Mi svpski četnici” pa bi počeo da pukće kroz nos. Bilo mu je smešno. Bio je to doba velikog kikota, velike nasmejanosti. Radilo se o onom odvratnom osmehu koji je Vladan Desnica opisao kao priraslicu na usni . Jeste li primetili da se đavo u imaginaciji crkvenih otaca stalno kezi? Zašto? Pa… da bi relativizovao granice, ha, ha. Zašto se ne bi moglo slagati? Haha, a ukrasti, a silovati, zapaliti ubiti? Keženje poziva da lucprdasto pređemo još ovaj prag, pa još ovaj, dok sama priča o pragovima i moralnim granicama ne postane davež jedva dostojan kikota.

– Kad napraviš rupu u poslednjem zakonu i đavo pođe na tebe, kojim ćeš se zakonom odbraniti? – jezgrovito je upitao Tomas Mor u filmu Čovek Za Sva Vremena.

Da li je ta rečenica pala na pamet bivšem Draganu Dabiću u Hagu?

A šta je sa onima za koje ovo upozorenje nema nikakvog smisla? Šta je sa onima koji ne prihvataju da je Karadžićevo hapšenje kraj jedne epohe? Šta je sa radikalima koji i dalje kunu svoj nezahvalni narod koji bi, gle zapanjujuće drskosti, hteo da zivi? Radikalska kletva je odavno stigla Srbiju koja već četvrt veka lebdi između zivota i smrti. Ti baštinici Morlaka bi da i dalje izlaze iz mraka i jedu naše zivote.

– To nisu demoni. To su banalni pajaci – sugeriše Hana Arendt.

Ne slažem se sasvim sa ovom čuvenom tezom.Upravo banalnost je ovde demonska.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Vladimir Pištalo   

Nazad na vrh Ići dole
 
Vladimir Pištalo
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Vladimir Dulanovic
» Becić Vladimir
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-