Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Omiljeni delovi iz knjige

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1 ... 5 ... 7, 8, 9 ... 11 ... 15  Sledeći
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Čet 14 Sep - 19:33

Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bježiš od nje. Ne moraš bježati, ne moraš je se bojati. Moraš voljeti...

Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time...

H.Hese








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Čet 14 Sep - 19:33

Enciklopedija mrtvih

Simon čudotvorac

... A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na mirijade života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na mirijade mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca...








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Čet 14 Sep - 19:34

"Ljudi su nama potrebni i nikako se, nikako, ne može živeti bez opraštanja. Svi su mi ljudi i te kako potrebni. Svi, od one starice koja me je primila na ruke kad sam došao na svet, pa do onog nepoznatog prolaznika koji će, kad mene budu nosili na neko groblje neki ljudi, skinuti kapu i prekrstiti se i zaželeti mi večni mir i laku zemlju."

Ivo Andrić








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Unforgettable

Super Član
Super Član

avatar

Ženski
Poruka : 934

Učlanjen : 12.09.2017


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Čet 14 Sep - 23:01

[size=34]Ne znam kakva je sad, ja je pamtim po ljepoti. I po izrazu patnje na licu kakvo nikad više nisam vidio, niti sam dugo mogao da ga zaboravim, jer sam tu patnju ja prouzrokovao. Zbog te žene, jedine koju sam volio u životu, nisam se oženio. Zbog nje, izgubljene, zbog nje, otete, postao sam tvrđi i zatvoreniji prema svakome: osjećao sam se poharan, i nisam davao ni drugima što nisam mogao dati njoj. Možda sam se svetio sebi, i ljudima, nehotice, i ne znajući. Boljela me, odsutna. A onda sam zaboravio, zaista, ali je sve bilo kasno. Šteta što svoju neistrošenu nježnost nisam dao ma kome, roditeljima, bratu, drugoj ženi. Ali možda to govorim bez razloga, sad, svodeći račune. Jer i nju sam ostavio i otišao na vojnu, ne žaleći, a požalio sam kad ništa više nisam mogao izmijeniti.[/size]
[size=34]Dervis i smrt[/size]
Nazad na vrh Ići dole
Unforgettable

Super Član
Super Član

avatar

Ženski
Poruka : 934

Učlanjen : 12.09.2017


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Čet 14 Sep - 23:10

[size=32]Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam... [/size]
[size=32]Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima... [/size]
[size=32]I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo... [/size]
[size=32]I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose... [/size]
[size=32]I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara... [/size]
[size=32]"Zauvek?", pitala je uplašeno... [/size]
[size=32]O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji... [/size]
[size=32]Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati? [/size]
[size=32]Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola? [/size]
[size=32]I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš... [/size]
[size=32]I zaplakaćeš, istog časa... [/size]
[size=32]I najzad shvatiti kako sam te voleo.[/size]
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:46

Sedma planeta bila je, dakle, Zemlja.

Zemlja nije bilo kakva planeta! Ima na njoj sto jedanaest kraljeva (ne zaboravljajući, naravno, ni crnačke kraljeve), sedam hiljada geografa, devet stotina hiljada biznismena, sedam i po miliona pijanica, tri stotine jedanaest miliona hvalisavaca, znači, oko dvije milijarde odraslih ljudi.

Da bi ste imali neku predstavu o prostranosti Zemlje, reći ću vam da se na njoj na svih šest kontinenata, morala izdržavati, prije pronalaska elektriciteta, čitava jedna armija od četiri stotine šezdeset dvije hiljade stotinu i jedanaest fenjerdžija.

Kad se gleda izdaleka, ostavlja ta armija sjajan utisak. Pokreti su joj bili uvježbani baš kao pokreti nekog baletskog ansambla. Prvi su bili na redu fenjerdžije Novog Zelanda i Australije. Oni bi, pošto bi upalili lampione, odlazili na spavanje. Onda bi u igru ulazili fenjerdžije Kine i Sibira. Zatim bi i oni nestali iza kulisa. Tada bi dolazio red na fenjerdžije Rusije i Indije. Zatim Afrike i Evrope. Pa onda Južne Amerike. Pa Sjeverne Amerike. I nikad oni ne bi pogriješili u pogledu reda izlaska na pozornicu. Bilo je veličanstveno.

Samo su onaj jedan jedini fenjerdžija Sjevernog Pola, i njegov sudrug, jedini fenjerdžija Južnog Pola, živjeli besposličarski, nemarno radeći dva puta godišnje.

Antoine de Saint-Exupéry








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:46

PRINCEZA: Oh! Gde sam to ja?
LUDA: U svom rajskom vrtu princezo.
PRINCEZA: Jeste li sigurni da ne sanjam?
LUDA: U to niko nikda ne može biti siguran.
PRINCEZA: A ako je ovo san, {ta mislite ciji je ovo san? Vas ili moj?
LUDA: Vas, princezo. Jas cesto setam kroz tudje snove.
PRINCEZA: Ja nikada. Ja uvek ostajem u ovom vrtu.
LUDA: Ali, cak i ako je san, ovo je jedan prijatni san.
PRINCEZA: Izvinite ja kao da Vas odenekud poznajem.
LUDA: Možda smo se nekad sreli na nekom slicnom mestu.
PRINCEZA: Ko ste uostalom Vi, podanik?
LUDA: Ja sam dvorska luda. Otpusten sum sa dvora jednog dalekog kraljevstva. A Vi?
PRINCEZA: Meni treba luda. Ja sam usamljena princeza. Moja su jedina zabava beskrajne setnje ovim starim vrtom i branje cvetova.
LUDA: O, to je prijatna zabava!
PRINCEZA: Da ali nema vise ni jednog cveta. Svi su uveli od dosade.
LUDA: A možda su uveli od neceg drugog?
PRINCEZA: Od dosade ludo. U ovom vrtu se nekada sve hranilo radoscu. Kada se ona izgubila i ovde se naselila tuga i usamljenost, cvetovi su uveli. Ovo je sada jedan opusteo park.
LUDA: O, pa tu može biti posla za mene.
PRINCEZA: Može, ludo. Eto, proglasavam Vas za bastovana radosti.
LUDA: Ali ja ne znam ništa o rastinju. Znam samo da pricam.
PRINCEZA: Pa onda pricajte!
LUDA: Ali ja znam samo tuzne price. Jas sam pripovedac balada.
PRINCEZA: A znate li da pevate?
LUDA: Samo tuzne pesme. Jas sam pevac balada.
PRINCEZA: I nikada niste naucili nitu jednu radosnu pesmu?
LUDA: Znao sam mnogo. Zaboravio sam ih sve.
PRINCEZA: Kako to ludo?
LUDA: Zaljubio sam se. Zavoleo tajnu i usamljenu princezu. A luda i princeza, to nikako ne ide. Otpustili su me, dakle, sa dvora, a njena je bolest presla i na mene. Nisam znao da su tuga i usamljenost kao bolest.
PRINCEZA: Toa je strasno, ludo. Ja se nikada nisam zaljubila.
LUDA: Ima neceg strasnijeg. Ona je postala nesrecna princeza, a ja sam prestao da budem luda.
PRINCEZA: Kako onda mislite da vratite u zivot ovaj vrt?
LUDA: Ne znam kako princezo. Možda je bolje da odem i odavde.
PRINCEZA: Ne, stanite. Kazacu Vam jednu tajnu, ludo. Ovaj vrt je mrtav bez uzbudjenja. Ranije kada je tu bilo mnogo cvetova, ja sam ih razmnozavala – kidajuci neke od njih. Kako sam ih kidala, vise ih je cvalo.
LUDA: Cudan neki vrt.
PRINCEZA: Ovaj vrt raste samo ako se u njemu desava nešto neobicno. Vidite li onaj grm? On je bio pun ruza koje sam ja nabrala. Isklijao je kada je nas komandant ubio nastojnika našeg dvorca. A, ono drvo tamo? Imalo je divne, velike bele cvetove. Ono je niklo kada sam ja naredila komandantu da ubije sam sebe!
LUDA: To je veoma tuzno princezo.
PRINCEZA: Sve je tuzno. Nema vise uzbudjenja u ovom opustelom parku. Pobogu ludo, uradite nešto.
LUDA: A šta tu može da uradi jedna nesrecna luda?
PRINCEZA: Da obezbedi radost jednoj još tuznijoj princezi. Molim Vas, vratite zivot u ovaj mrtvi park. Ucinite od njega ponovo cvetni vrt. Uradite nešto, prekolinjem Vas. Evo, vene i moj poslednji cvetic. Sa nijm ce uvenuti i moja poslednja radost.
LUDA: (Cuti, a zatim povija glavu) Dobro, princezo. Ucini}u nešto, Vasa ce radost biti spasena!
PRINCEZA: O, pogledajte ludo! Nešto se desava. Mesecina se pomracuje. Možda ce to spasti moj vrt!

(Na nebu nastupa pomracenje meseca. Iza zamranenog meseca izbija oreol od cudesnih zraka. Oni se najpre boje razlicinim spektralnim bojama, a zatim se polako ponovo pojavi puna obla mesecina koja baca srebrnu svetlost.

Inenadno u parku pocinje da cvate mnogo cvetova. Jedan cvetni brsljen pocinje da raste i obavija se oko sijalice. Princeza se smeje)

PRINCEZA: Ludo, ludo, gde ste! Ludo, vratio se moj izgubljeni vrt! Kako ste to izveli, ludo!

(Umesto odgovora, na grani iza koje se vidi mesecina, najednom ona primeti obesenu crnu siluetu Lude. Princeza se prene i ispusti izvik iznenadjenja, a zatim se ponovo okrene i odusevljava bogato rascvetalim vrtom. Ponovo se pojavi lutka psa i pocinje da vije na mesecini pred cijim se svetlim krugom njise bezivotno lutkino telo Lude. Jedan zrak osvetljava njegovu flautu ostavljenu na zemlju. Iz nje klijaju biljke i cvetovi i pocinju je obavijati.)

PRINCEZA: (Zamišljeno) Cudna neka luda. Nisam mu ni naredila da uradi tako nešto (... zatim kapriciozno) A možda je ovo samo san! Ako je tako, onda je ovo sigurno njegov san. On je tako odlucio. Tako mu je bilo pisano. Nema bezanja. Sve se jednom vec dogodilo. Sve je pocelo u jednom vrtu. U vrtu se sve i zavrsava. Sve ce jednom u vrtu i poceti. Bio si nesrecan, biceš srecan. Bio si sam. Sam ceš i biti!

(Svetlo se polako gasi. Princeza odlazi. Ostaje samo velika obla mesecina i senka obesene Lude uramljena u njen nestvarni krug, pod kojim zavija lutka izgubljenog i nepronadjenog psa)








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:46

Knez sa tuznim ocima - Ivo Andrić

Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pricam) koji je ima tuzne oci i malu knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji, uvijek presao granice svoje zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova knezevina, manja nego jedna dobra setnja. A oci je imao zaista tuzne. Lepe, tamne, osencane dugim trebavkama, a beloocnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jekticavih devojaka iz provincije. Zene su govorile da te oci "govore", a muskarci su cutali. ("Tebi sve govori!" rekao je rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj zeni.)

Ali knez nije mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je knezevina bila odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je gradio mostice od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi razbijajuci vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi zadrzao neobicnu formu cuna ili mnogokutnika koji mu je on odredio.

Nasred knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je bilo najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede. Podanici su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj knezevini pod imenom "Najsladje Voce".

Cesto su cak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tuznih ociju; on bi ih primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da im rece, a oni odlazili ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim znacenjem njegove sutnje.

I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u kojoj se ona razbolje.

To je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima. Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona podje sva blijeda do slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji razoruzava i kojim govore zene kad istinski ljube:

-- Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti zena. Ja moram da idem njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom dusom, koliko to jedna zena moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene sto hoces.

Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana nesrecom kojoj se ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse, okrenu lice od nje i cekase tako sve dok nije otisla.

Od kad su zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze svakog da zadesi.

Ona podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova pogleda, nije vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.

Ali ima dana u godini kad se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U nasim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih zena jednak. Ali svaka ih ima.

Takvi dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj ljubovci. Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise se oci u nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A pogled joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave. Govorila je knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u nju svojim pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred saznanjem nove i poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj tijelo savi u plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.

Dani idu a bol nece da predje. To je strasnije od prebijene zivotinje i posjecena stabla. Snovi i pomama svih misica, a krv staje cas u glavi, cas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire od sramote.

A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i ocajna, pomisli jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada, pomisli na svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka -- i izidje na trg, gdje je u sjeni "Najsladje Vocke" sjedio knez, okruzen svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve darove koje mu je Bog dao.

Svi se zacudise da u to doba i na neprilicnu mjestu pristupa zena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u nju ocima koje ocaravaju i zaustavljaju, ali ona, zena nesrecna i mucena najvecim bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu zeljnom rukom car njegova pogleda kao paucinu, i prije nego je tko mogao spijeciti -- strasno je reci! -- pljunu mu glasno i zestoko u oci.

-- Pfu!

Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda je raznesose na maceve.

Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.

Bez ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila mrznja i odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pesto koje bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.

I zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne nalaze samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladicima, zavrsavaju rijecima:

"... jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka".








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:47

Telo coveka koji spava sam izgleda, u prvoj jutarnjoj svetlosti, pravo i tanko kao safkofag.Takav covek, osuden i sveden na svoj osnovni i poslednji oblik, lici na sopstveni grob.
Covek koji spava u širokoj postelji sa voljenom ženom, zdravim snom ljudi koji se vole, izgleda posve drukce.U isto vreme o odvojeni i povezani, oni lice na drvo života, tajanstveno, razgranato, snažno i dugovecno, pritajeno u stalnoj težnji ka novim oblicima.
Ivo Andric








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:47

MITKA:I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s'n s'nujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, čuvala, ranila. Dan i noć samo njega gledala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin-bolan! Porasnaja sin. Došla snaga, mladost... Došle bašče, cveće, mesečina. Zamirisale devojke! ...Sin poleteja. Sve što iskaja sve imaja. Hatovi, puške, sablje, žene... Koju devojku neje pogledaja, samo njejne kose neje zamrsija i usta celivaja. Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari, a on sve gi celivaja, sve varaja i-bolan, bolan bija. Bolan od kako se rodija. -Toj sam ja!... Pa od t'j bol, jad, -dert li je, prokletija li neka-eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s'n da me uvati. A s'n me ne vaća. Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a-bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t'g sam još bolan. Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas. Ali čist glas! Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto moje se je srce iskubalo, snaga raskomptala, ostarela... Žalno, tesko da mi pojete!

Bora Stanković-Koštana








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:47

Neka duboka uznemirenost uvukla mi se u grudi. Osecam se apsurdno, bas kao rebro uzeto od adama, dok od niega jos nije sazdana Eva. A Eva sam po svim svojim odlikama / poreklu i zivljenju. Ljubopitljiva i nezajazljiva zena i kroz takve konstatacije prolazim svesno, mada ne i hladnokrvno. Nista me izgleda ne zadovoljava. Vreme mi prolazi uludo, gorcina me izjeda. Ponavlja se da mi zivot ili san, ponekad i dogadjaji, oavj put susret – objasnjavaju moje dileme – nemoc da se dozivi potpuna sreca. Tako sasvim neocekivano i bez licnog pitanza saslusam,kako sam stvorila knjigu mudrosti na stranici koju sam trazila,tumacenje da kada je covek blizu srece, kada je naslucuje, on zapravo dozivljava potpuni poraz u sebi, nedovoljno jak da snosi njen teret. Ili je mozda opterecen nekim kosmickim osecanjem grize savesti / iskonskim nasledjem NESPOSOBAN ZASRECU. Ko zna?


Covek , to mu tokom zivota postaje jasno, upoznaje sebe samoga i ono sto mu se cinilo neverovatnim i neprihvatljivim kod drugih sam dozivljava. Za mene ostaje jedino bitno da sve sto radim, cinim cista srca, zbog ljubavi koja je moj jedini putokaz. Ne mislim na posledice, ne osecam strah, nista sem nestrpljenja da budem s onim u kome je ceo moj svet.

I znaj, kada se jednom sruse sve ograde, kada covek otkrije svoje mitski izgubljeno telo za kojim traga kroz vecnost, tada prestaju za mene svi obziri…




ANA SOMLO / BILA SAM TVOJE MORE


PISMA MILENE JASENSKE FRANCU KAFKI ( FIKCIJA)








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:47

Biblioteka

Iznad glave zacuješ zvižduk, pa produ dvije-tri sekunde napetosti, a onda se dolje, negdje u gradu, prolomi eksplozija. S tvoga prozora to mjesto se uvijek dobro vidi. Najprije je kao visok, vitak stup prašine koji se pretvara u dim i u vatru. Cekaš još nekoliko trenutaka da prepoznaš o kakvom se stanu radi. Ako vatra bude spora i lijena, rijec je o zapaljenom domu neke sirotinje. Ako plane u veliku modru kuglu, to onda gori necije lijepo uredeno potkrovlje opkovano lakiranom lamperijom. Ako plamti dugo i ustrajno, to se zapalio dom bogatog caršijskog gazde, pun starinskog masivnog namještaja. Ali ako se plamen digne iznenada, divlji i razuzdan kao kosa Farrah Fawcett, i još brže nestane puštajuci da vjetar raznosi pepelne listice nad gradom, ti znaš da je upravo izgorjela necija kucna biblioteka. Kako si u trinaest mjeseci bombardiranja nad gradom vidio puno tih velikih razigranih buktinja, pomišljaš da je Sarajevo ležalo na knjigama. Ako i nije, želiš da kažeš da je tako dok prstima dodiruješ svoje, još nezapaljene.

U svakoj privatnoj biblioteci najviše je neprocitanih knjiga, onih koje si kupio zbog boje njihovih korica, imena autora, ili naprosto zato što su te svojim mirisom privlacile. Takvu knjigu dodiruješ cesto prvih dana nakon kupovine, otvaraš je, procitaš dva-tri reda i vracaš je natrag. Nakon nekog vremena zaboravljaš je, ili je iz daljine pogledavaš s blagim gadenjem. Cesto si poželio odnijeti je u najbližu javnu biblioteku, pokloniti je nekome, riješiti je se na bilo koji nacin, ali nikada nisi imao nacina to uciniti. Ona je ostajala kao cudna potvrda tvoje sklonosti gomilanju nepotrebnih stvari, koja ce se u jednom bolnom, vatrenom trenutku pretvoriti u gomilanje uspomena. Sve te bespotrebne i neprocitane knjige opteretit ce te dok se budeš opraštao od njih. Gotovo ceš razumjeti veselje vatre dok je iste takve gutala dolje u gradu.

Manje je knjiga kojima se nisi vracao od djetinjstva. One su te podsjecale na doba kada još nisi naucio preskakati stranice i citati iz gornjeg lijevog u donji desni kut. To su vjerojatno jedine knjige koje si stvarno procitao u životu. Sve dobre djecje price imale su tužan kraj iz kojeg nisi mogao ništa nauciti osim da je tuga ono mjesto na kojem fikcija postaje važnija od stvarnosti. U filmu "Mrtvi" Johna Hustona jedna se žena rasplakala, a da nije uspjela objasniti zašto. Dok si ga gledao, pomisio si da je to ustvari to, i došlo ti je da placeš.

Najmanje je knjiga za koje si vjerovao da ceš ih uvijek imati uza se. Kada si neku od njih prvi put citao, neprestano bi odgadao kraj. Kasnije su te uzbudivale i svojim sadržajem i izgledom. No i njih ceš, kao i sve druge, morati ostaviti uz gorko uvjerenje kako je u ovom gradu, ali i na ovom svijetu, prirodno agregatno stanje knjige plamen, dim i pepeo. Nekome ce to kasnije zvucati pateticno, ali ce za tebe, pogotovu kad stigneš u druge gradove i u još uvijek žive knjižare, plamene vlasi Farrah Fawcett biti gola istina. Od knjiga bolje, ljepše i temeljitije gore još samo rukopisi.

S gašenjem iluzije o kucnoj biblioteci gasi se i iluzija o civilizaciji knjige. Vec u samom njezinom imenu, u kojem je bila sadržana tek jedna grcka rijec, obicna kao i druge, ali koja je za tebe povezana s imenom Svete knjige, bilo je povoda tvome vjerovanju. No kada su tako vatreno i neopozivo nestajale jedna za drugom, prestao si vjerovati da ima smisla njihovom postojanju. Ili je smisao najbolje prokužio onaj sarajevski književnik i bibliofil koji je prošle zime umjesto da troši skupa drva grijao prste na plamenu Dostojevskog, Tolstoja, Shakespearea, Cervantesa… Nakon svih tih namjernih i slucajnih vatri stvoren je sloj ljudi koji su, gorko shvativši stvari, spremni sutra hladno gledati plamen Louvrea, a da ne posegnu ni za cašom vode. Nema smisla braniti vatri da proguta ono što je ljudska ravnodušnost progutala. Ljepota Pariza ili Londona samo je alibi zlocincima zbog kojih Varšave, Dresdena, Vukovara i Sarajeva više nema. A i ako ih bude, tada u njima žive ljudi koji se u doba najveceg mira pripremaju za evakuaciju, vec spremni da se odreknu svojih knjiga.

U svijetu, ovakvom kakav jest, postoji jedno osnovno pravilo, ono što ga je Zuko Džumhur izgovorio misleci na Bosnu, a svodi se na dvije uvijek spakirane torbe. U njih mora stati sva tvoja imovina i sve uspomene. Sve izvan je vec izgubljeno. Razloge, smisao i opravdanja uzaludno je tražiti. Oni opterecuju, kao i uspomene. Ne preostaje ti drugo nego da posudene knjige uredno vracaš, poklonjene pokušavaš izbjeci ili izgubiti, a napisane šalješ prijateljima koji žive udaljeni jedni od drugih, tako da ih plamen može progutati tek onoga dana kada se zemljina kugla vrati u stanje u kojem je bila prije nekoliko milijuna godina.

Sve zapaljene kucne biblioteke grada Sarajeva ne mogu biti popisane niti upamcene. A nemaju ni zbog koga. No kao plamen svih plamenova i oganj svih ognjeva, kao konacni mitski pepeo i prah pamti se sudbina sarajevske sveucilišne knjižnice, slavne Vijecnice, cije su knjige gorjele cijeli dan i noc. To se dogodilo, nakon fijuka i eksplozije, tocno prije godinu dana. Možda baš istog datuma kad ti ovo citaš. Pomiluj nježno svoje knjige, strance, i sjeti se da su prah.

Miljenko Jergovic








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:48

I ja sam zedan…

Bilo je to osmog dana posle kvara koji mi se dogodio u pustinji, i dok sam slusao pricu o trgovcu ispio sam poslednju gutljaj svoje zalihe vode.
-Ah! rekoh malom princu, tvoje uspomene su vrlo lepe, ali ja jos nisam popravio svoj avion, a nemam vise nista za pice, i ja bih isto tako bio vrlo srecan kad bih mogao da se uputim sasvim lagano nekom izvoru!
-Moja prijateljica lija, rece mi on…
-Mali moj, nije vise rec o lisici!
-Zasto?
-Zato sto cemo umreti od zedi…
On nije razumeo moju misao, te mi odgovori:
-Dobro je kad covek ima prijatelja, cak i kad treba da umre. Ja sam vrlo zadovoljan sto sam imao lisicu za prijatelja…
“Nije svestan opasnosti, pomislih. On nikada nije ni gladan ni zedan. Dovoljno mu je malo sunca…”
Ali on me pogleda i odgovori na moju misao:
-I ja sam zedan… hajde da potrazimo neki bunar…
Napravih jedan umoran pokret: glupo je traziti bunar na srecu, u beskrajnoj pustinju. Ipak krenusmo.
Posto smo satima koracali, cuteci, pade noc, i zvezde pocese da se pale. Primecivao sam ih kao u snu, jer sam imao malu groznicu zbog zedi. Reci malog princa vrzmale su mi se po pameti:
-I ti si dakle zedan? zapitah ga.
Ali on ne odgovori na moje pitanje. Rece mi jednostavno:
-Voda moze biti dobra i za srce…
Nisam razumeo njegov odgovor, ali ucutah… Znao sam da ga nije trebalo ispitivati.
Bio je umoran. Sede. Sedoh pored njega. A posle kratkog cutanja, on dodade:
-Zvezde su lepe, zbog jednog cveta koga covek ne vidi…
Odgovorih “naravno” i posmatrah bez reci pescane nabore na mesecini.
-Pustinja je lepa, dodade on…
I to je bila istina.. Uvek sam voleo pustinju. Covek sedne na neku pescanu dinu. Ne vidi nista. Ne cuje nista. Pa ipak nesto svetluca u tisini…
-Ono sto krasi pustinju, rece mali princ, to je sto se u njoj negde skriva bunar…
Iznenada shvatih ovo tajanstveno svetlucanje peska. Kad sam bio mali stanovao sam u jednoj staroj kuci, za koju se pricalo da je u njoj zakopano blago. Naravno, niko ga nikad nije nasao, a mozda ga cak nije ni trazio. Ali je njime bila zacarana cela kuca. Moja kuca je duboko u sebi skrivala jednu tajnu…
-Da, rekoh malom princ, bilo da je u pitanju kuca, zvezde ili pustinja, ono sto cini njihovu lepotu nevidljivo je!
-Milo mi je, rece on, sto se slazes sa mojom lisicom.
Posto je mali princ zaspao, uzeh ga u narucje i ponovo krenuh. Bio sam uzbudjen. Cinilo mi se kao da nosim neko krhko blago. Izgledalo mi je cak da na Zemlji nema niceg krhkijeg. Posmatrao sam, na mesecini, to bledo celo, te zatvorene oci, te pramenove kose koji su leprsali na vetru i govorio u sebi: ja ovde vidim samo ljusku. Najvaznije je nevidljivo…
Kako se na njegovim poluotvorenim ustima ocrtavao osmeh, rekoh jos: “Ono sto me najvise uzbuduje kod ovog malog usnulog princa to je njegova vernost jednom cvetu, to je slika jedne ruze, koja traci u njemu kao plamen lampe, cak i kada spava…” I cinio mi se jos krhkiji. Treba dobro cuvati lampe: najmanji vetric moze ih ugasiti…
I, iduci tako, pronasao sam pred zoru bunar.

Antoine de Saint-Exupéry








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:48

'Unositi svuda gde je to moguce poverenje, neusiljenost i radost, to mi je naskoro nastalo zahtevom i potrazivanjem svoje neophodne srece. Kao kad bih jedino iz srece drugog morao stvoriti svoju vlastitu, jer ne poznajem vise nekog drugog sebe osim onoga koga sam mogao okusiti iz simpatije, i, tako reci, preko punomoci. I samim tim, ucinilo mi se mrskim sve ono sto je moglo spreciti tu srecu: plahost, obeshrabrenost, nerazumevanje, ogovaranje, dopadljivi portret zamisljenih nevolja, isprazna zedj za irealnim, kao i podela na stranke, klase, narodnost ili rase, i sve ono sto nastoji coveka uciniti neprijateljem sebi samom ili drugome, setve nesloge, tlacenje, zastrasivanje, nepriznavanje. ''

Andre Zid ''Nova hrana''.








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:48

Nije trebalo da je slusam, poverio mi se jednog dana, ne treba nikad slusati ruze. Treba ih gledati i mirisati. Moja je obavila mirisom planetu, ali ja nisam znao u tome da uzivam. Ta prica o kandzama, koja me je toliko razdrazila, trebalo je da me gane..

Jos mi je poverio:

Nisam tada uopste nista shvatio! Trebalo je da je cenim po delima, a ne po recima. Omamljivala me mirisom i nadahnjivala me. Nisam smeo da pobegnem! Trebalo je da pogodim njena osecanja koja su se krila iza sitnih lukavosti. Ruze su tako pune protivurecnosti! Ali, bio sam isuvise mlad da bih umeo da je volim."

Antoan de Sent Egziperi - Mali princ








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:49

Staloženo o stanju valja razmišljati. Ne treba se zavaravati. Gore, po ulicama, vodi se jedan uzaludan rat. Sa drugom okupacijom se mora racunati. Za novo tržište pripraviti. Predvida da ce mu, kao cetrnaeste, i ovaj put ponuditi mesto u opštinskom odboru. ’’To je vaša dužnost prema Beogradu i narodu, kojeg mi Nemci i cenimo i poštujemo, Herr Negovan!’’… Vidi on kako ih ti skotovi cene.
Ali u Odbor ce uci. Dabome. Mora. Drugi sokak u internaciju vodi. A u Odboru može i od neke koristi biti. I sebi i Srbima. Kao prost clan. Nikako za nešto više. Jer, rat ce se završiti. Nema sumnje da ce Antanta ispasti dobitnik. Dobice rat. Ali to još ne znaci da ce ga dobiti i Srbi.
Gore se, izgleda, gine en gros. Ode njegov cardak! Ako. Istorija nije kamen. Istorija je pamcenje. Nije posed samo što se cifrom može izraziti. Što se pamti, to je život. Ono bure, na primer, na kome je sedeo kada je prvi put ugledao divotnu konjokrotiteljku Julijanu i spoznao da je u prometu, da opstojava, da je moguca i druga filosofija osim racunske i simeonske – filosofija konjska.
Istorija je ovaj dušek na kome je pre stotinu godina spavao Simeon Grk, a na kome sada ropce trecepozivac Spasoje. Spavao? Nije to baš sasvim sigurno. Pravio se da spava, možda. Držao oci zatvorene kao da spava, to da, misli Simeon, osmehujuci se. Taj premutez ništa nije radio jasno. Verovatno ni spavao nije kad su ljudi mislili, nego sklopljenih kapaka spekulisao i racunao, a spavao je na divanu, otvorenih i radoznalih ociju, dok su mu iznošene neprihvatljive ponude.
Istorija je njegova Tomanija i njegov Aleksa. Nije kamen. Kamen je istorija samo ako je oko vrata.
-Vidite li, moji gospodine, kako me udesiše? – kaže Spasoje.
-Nije to ništa – odgovara Simeon. – Na psu rana, na psu i zarasla! Samo, kako ti iz štaba ovamo zapade?
-Je*i ga, kako!... Nije bilo veze sa Jalijom... pa pukovnik Lazarevic… Znate pukovnika Lazarevic?
-Ja!
-Kaže… nema ko… nego da ideš ti, Spasoje… Da idem, gospodine… kažem… a mislim… zna li taj u šta me šalje?... Treba kao neki da se povuku… da ne budu zaokoljeni… To ce oni… mislim se… i sami znati… ako su pametni… Ali, šta sam mogao…
-Je l’ boli? – pita Tomanija.
-Daj duvan, gospodo, ako ima… Stigoh baš na jadac… Kakvo povlacenje?... Ni da cuju… Zaribalde se na juriš spremaju… Turiše mi pušku u šake… Kažu, dobro si stigao… Vidim, kažem… Ko kec na devetku u ajnc… Ne pomaže što kukam da sam štablija i neborac… Nema više neboraca, vele… A da strugnem, ne mogu… Stisli me u stroj pred neku kafanu… Mislim da se zove Jankovac…
-Jasenovac. To je tu odma’.
-Neka je, je*o je ja… Izvinite, vidite stanje… Tu nam neki major, grdosija… zove se Gavrilovic… održa govoranciju… Ne znam hocu li znati da vam ponovim… Mislio sam kako da se izvucem… pamet mi pomalo… na drugu stranu bila… Uglavnome, ispalo da tacno u tri sata… imamo da je*emo mater Švabama… kako znamo i umemo… To sam još i razumeo… Zato i ratujemo, oca im… Ali onda on nešto u smisao da nas Vrhovna izbrisala iz spiska živih i uvela u grobljanski… Da smo žrtvovani za spas otadžbine… Kao nema šta da za sebe brinemo… više i ne postojimo… Cekaj, mislim, kako to?... Ocu da se bijem, ali ne dam živog da me ni iz kakvih spiskova brišu i po komandi sahranjuju… Tako ni za Miloša nije bilo… Taman da pitam… jesam li ja to dobro cuo… znate kaka je svuda pucnjava i bubnjanje… kad od… taj major… vikne ’’Živeo Kralj’’… I ja viknem, posle cu se objasnim… Viknem ’’Živeo Kralj’’… i sad ako me pitate šta je posle bilo… ne znam… Znam samo da me ponesoše, majku im je*em… Trco sam, viko… grom me spalio ako znam šta sam radio… Sem da sam nacisto naje*ao…

Borislav Pekic: Zlatno Runo








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:49

Jedan od onih zivota
Djole Balasevic

... Tuzni duhovi i melanholici su cesto mislioci i heroji, ali retko ljubavnici.Zene vole samo veseljake koji ih zasmejavaju i iznenadjuju.Zena mrzi coveka koji je smesan,ali uziva u coveku koji joj sve drugo napravi smesnom.
Zena je nosilac radosti, i ne ceni nego ono sto zraci i razdragava.Za nju vise vredi covek duhovit nego dubok, a vise blistav nego duhovit.Zena voli lezerne ljude jer joj oni prastaju njene lezernosti i radoznalosti:i voli porocne, jer se zene daju za porok a ne za vrlinu.Njih plasi vrlina koliko i um,jer um covekov zena smatra za lukavstvo i za svirepo oruzje prema zeni.Voli beznacajna ceretala,jer je zadovoljna varoskim spletkama,uziva u ulicnim hronikama.Zena se ne sluzi lazi da napadne,nego da se odbrani.Nikad ne pitajte zenu da vam kaze nesto iz svoje proslosti.Nijedna nevoli da ima proslost,niti joj daje kakvu cenu,a ako je i krije to nije da bi je sacuvala za sebe,nego da vas ne izgubi.Zena voli coveka dok joj veruje.I onda kad ga ne voli ona trazi da joj ipak veruje.Kad je ne drzite za dobru,ona veruje da je vise ne drzite ni za lepu.A njoj nije dovoljno ni da izgleda lepa,nego hoce da bude jedino lepa.Zena je dobra samo kad voli, ali kad voli onda je visa od coveka...vredi koliko voli.








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:50

Pogled sa visine" Sasa Arandjelovic

Kišica je zavela strogi policijski cas u Njegoševoj…
Gurkajuci se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kuce…
Zvanicno bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna…

Na samoj ivici vibracije, ucinilo mi se… Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje ukljucena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi "u leru" citavu noc…
Pucina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguce da postoje samo cetiri strane sveta? Odoka sam izracunao najdužu dijagonalu, nadajuci se da cu se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao…

Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona…
Verovatno je, preturajuci po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tucak velikog mesinganog avana… Pola jedan, jedan ili pola dva? Svašta je to moglo da znaci… Ali svejedno… Anamaria ce ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak… Dobra mera vremena izmedju nas… Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno… To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra… Njen kofer, na kraju krajeva… Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim… Do pepela se i stiže jedino preko vatre…

Nema tih reci koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te price od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce… i onda ce znati… Sivi dah uspomene pažljivo ce oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije… Uzdahnuce, verovatno… Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi… Bice sama , nadam se…
Jer, tad ce se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina… Tišina… Da…
I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo… Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…Štedeci se… Uceci se kako cu najbolje voleti nju… Kada je konacno nadjem…








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:50

Uoci Bozica,paroh crkve u malenom selu Sen Marten u francuskim Pirinejima spremao se da sluzi misu kad, najedanput,oseti neki cudesan miris.Bila je zima i odavno je nestalo cveca,ali sad je u vazduhu lebdeo taj opojni miris,kao da je inenada granulo prolece,kad mu vreme nije.
Radoznao da otkrije odakle potice to cudo,paroh izadje iz crkve i ugleda nekog decaka kako sedi ispred skolske kapije.Pored njega je stajalo nesto nalik na bozicno drvo,s’ pozlacenim granama.
-Kakvo divno drvo!-uskliknu paroh.-Izgleda kao da je dotaklo nebesa,sudeci po bozanskom mirisu koje siri.A sazdano je od suvoga zlata!Gde si ga samo nasao?
Ove parohove reci kao da nisu narocito obradovale decaka.
-Istina,sto sam duze isao,ovo sto nosim sa sobom bivalo je sve teze i teze,a i grancice su postale tvrde i krute.Ali to ne moze biti zlato i ja se plasim sta ce roditelji da mi kazu.
I tu decak isprica svoju pricu:
,,Jutros rano krenuo sam u veliki grad Tarb s’ novcem koji mi je majka dala da kupim jedno lepo bozicno drvo. Medjutim,prolazeci kroz neko selo sreo sam jednu usamljenu staricu,bez ikog svog s’ kim bi proslavila veliki hriscanski praznik.Dao sam joj nesto novca za veceru jer sam bio ubedjen da cu drvo platiti jeftinije.
Elem,stigavsi u Tarb,prosao sam pored jednog velikog zatvora i tamo video mnostvo ljudi koji su nestrpljivo iscekivali vreme posete.Svi su bili tuzni jer ce provesti noc daleko od svojih milih i dragih,a neki su se zalili da nisu cak uspeli da kupe parce kolaca.Cim sam to cuo,resio sam,iz romanticnih pobuda tipicnih za moje godine,da podelim novac s’ tim ljudima kojima je svakako bio potrebniji nego meni.Zadrzao sam samo neku sitninu za rucak.Uostalom,cvecar je bio nas porodicni prijatelj i sigurno bi mi dao drvo za badava,a ja bih mogao iduce nedelje da mu pomazem u poslu i tako vratim dug.
Ali,kad sam napokon stigao na pijacu,saznao sam da cvecar koga sam poznavao nije tog dana dolazio. Pokusavao sam na sve nacine da nadjem nekog ko bi mi pozajmio novac,ali uzalud.
Ubedio sam sebe da cu bolje da mislim s’ punim stomakom,ali jos nisam stigao ni da udjem u kafanu,kad mi pridje jedan decak koji je delovao kao stranac i zamoli me da mu udelim neki dinar jer vec dva dana nista nije jeo.Tada sam pomislio da je i Isus u detinjstvu sigurno iskusio sta je glad,pa sam zato dao decaku i ono malo sto mi je preostalo i krenuo kuci.Pri povratku,odlomio sam granu sa jedne jelke.Trudio sam se, kako sam znao i umeo,da je ispravim,okresem,ali ona je postala kruta,kao da je od metala,i ni priblizno ne lici na bozicno drvo koje moje majka ocekuje.’’
-Dragi decace-rece paroh-nema nikakve sumnje da miris koje ovo drvo ispusta potice pravo s’ nebesa.Dozvoli da ti ispricam nastavak tvoje price:
,,Cim si ostavio onu staricu,ona je odmah zamolila Bogorodicu koja,kao majka,najbolje razume zene i majke,da te nagradi za dobro koje si joj ucinio.Rodjaci onih zatvorenika bili su ubedjeni da su sreli andjela i zahvaljivali su andjelima sto su im omogucili da kupe kolace za svoje bliznje.Decak koga si sreo ispred kafane zahvaljivao je Isusu sto mu je utolio glad.
Bogorodica,andjeli i Isus uslisili su molitve onih kojima je pruzena pomoc.Kad si odlomio granu sa jelke, Bogorodica joj je udahnula miris milosrdja.Dok si je nosio,andjeli su je doticali preobrazivsi njene grancice i iglice u zlato.Naposletku,kad je delo bilo zavrseno Isus ga je pogledao,blagoslovio i od ovoga casa svakome ko dodirne ovo bozicno drvo grehovi ce biti oprosteni,a zelje ispunjene.’’
I tako je i bilo.Legenda kaze da se sveto drvo i dan danas nalazi u Sen Martenu,ali njegova moc je toliko jaka da svakog ko pomogne svom bliznjem uoci Bozica,ma koliko daleko se nalazio od malenog sela u Pirinejima, prati njegov blagoslov.

(po motivima jedne hasidske legende)
Paulo Koeljo








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:50

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadic života, moguce je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumljivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onom što vrede, vec po onom što znace. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo 60 sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore i kako bih uživao u sladoledu od cokolade. Kada bi mi Bog poklonio komadic života, oblacio bih se jednostavno, izlagao se potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu i cekao da izgreje Sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruže suzama da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica. Bože moj, kada bih imao jedan komadic života. Ne bih pustio da prode ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim, da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poducavao da smrt ne dolazi sa starošcu, vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo, jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nažalost poceti da umirem...

Gabrijel Garsija Markes








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:51

"Kad bi ajkule bile ljudi", upitala je mala gazdaricina kcer gospodina Kejnera, "da li bi bile bolje prema malim ribama?" "Naravno", rece on. "Kad bi ajkule bile ljudi, imale bi velike kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane - i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, odmah bi bila zbrinuta, kako ajkule ne bi bile lišene nje zbog prerane smrti.

Da male ribe ne bi bile utucene, bili bi održavani veliki podvodni festivali, jer srecne ribe imaju bolji ukus od nego tužne. U školama bi ribice ucile kako da uplivaju u celjusti ajkule. Ucile bi geografiju, na primer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, umeju da ih pronadu.

Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica. Ucile bi da je Najveca i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obecavaju svetlu buducnost. Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve buducnosti može stici samo ako nauce da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se cuvaju svih osnovnih, materijalistickih, egoistickih i marksistickih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih pocnu da manifestuju takve tendencije. Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove medusobno radi osvajanja stranih kutija sa ribicama i stranih ribica. Pustile bi svoje ribice da ratuju za njih. Ucile bi strane ribice da postoje ogromne razlike izmedu njih i ribica drugih ajkula. Male ribe, tvrdile bi, su glupe, ali cute na razlicitim jezicima i stoga se ne mogu razumeti medusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi - malih stranih riba, glupih na razlicitim jezicima - dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakacile na grudi i bile nagradene titulom "heroj".

Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi umetnost. Bilo bi izložbi predivnih slika celjusti ajkula u slavnim bojama. Pozorišta na morskom dnu bi prikazivala ribice heroje kako ponosno uplivavaju u celjusti akjule uz melodicnu muziku koja draži njihove uši i velike misli koje uspavljuju njihova cula.

Cak bi postojala i religija kad bi ajkule bile ljudi. Propovedali bi da ribice pocinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula. Štaviše, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad. Nekim bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim znacajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigrno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale vece primerke. Znacajnije ribice bi bile odgovorne za cuvanje reda medu ostalim: postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd. Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi."

" Kada je vedro i kada sija Mesec, nocu, na svakoj vodenoj povrsini mozete videti njegovu sliku. Koliko samo vodenih povrsina postoji? I na svakoj od njih vidi se Mesec. Slika originala. Uvek je to njegova projekcija, uvek je to on. Hiljade i hiljade Meseca na hiljadama i hiljadama vodenih povrsina. Sve je to jedan jedini Mesec. On je izvor svih svojih slika. Kada svane dan, sve te slike nestanu, ali Mesec jos uvek postoji. Tako je i sa nama. Svi smo mi slike Boga. Kada nas nestane, Bog jos uvek postoji. On je izvor zivota, on je ono sto smo mi stvarno. Svaka Meseceva slika je u potpunosti odraz Meseca, kao sto je covek odraz Boga. I kao sto se Mesec moze razdeliti na beskonacno mnogo svojih slika, a da mu to uopste ne smeta, tako i Bog, koji je izvor zivota, moze to da ucini. I sve se uvek vraca svom izvoru. Tada sva osecanja nestaju i ostaje samo postojanje. Ali Bogu se ponekad ne svidja taj oblik, kada nista ne moze da oseti zato se projektuje u oblik u kome to moze."

Bertold Breht








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:51

Upecao je mnoge socne sarane, pa i kesege i mrene, kao i osetljive linjake i male, retke zlatne pijore lepih boja. Dugo mu je pogled bio prikovan za vodu i suocen sa prizorom tog zelenog recnog kutka, postao je zamisljen i tuzan, svestan da je lepe, slobodne, divlje decake radosti ostavio za sobom. Mehanicki je izvukao iz dzepa komadic hleba, napravio od njega nekoliko vecih i manjih kuglica, bacio ih u vodu i posmatrao kako tonu i kako ih ribe gutaju. Prvo su dosli sicusni cekljuni i skakavice, pozudno prozdirali manje
komade,a vec vrludajuci gurali gladnim njuskama pred sobom. Zatim se polako i oprezno priblizavala krupnija kesega, njena tamna, siroka ledja nejasno su odudarala od dna, pazljivo je oplovila oko kugle od hleba i odjednom je scapila razjapljenim, okruglim ustima. Voda je tromo proticala, iz nje se dizao topao i vlazan miris, na njenoj zelenoj povrsini mutno se odrazavalo jato svetlih oblaka, iz mlina se culo kruzno jecanje kruzne testere, a oko dveju brana voda je zuborila, sveza i duboka. Decak je razmisljao o nedavnoj nedelji konfirmacije, kada je usled svecanosti uhvatio sebe da u mislima menja jedan grcki glagol. U poslednje vreme se i inace cesce dogadjalo da mu se misli pomrse, da u skoli umesto o radu koji se nalazio pre njim razmislja o nekom prethodnom ili kasnijem zadatku. Kako li ce biti na ispitu u takvim uslovima!?

H.Hese "Pod tockom"








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:51

“Nesto je trebalo da se desi, ali sam bio isuvise preplasen da bih o tome razmisljao: osecao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve ce se rasprsiti pre nego sto uopste pocne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma cutljiva i dvadesetak sekundi nista nije rekla. Nastavio sam da se bakcem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frizider, vadio solje i kasike, sipao mleko u bokal, i tome slicno. Na trenutak sam joj okrenuo ledja i pre nego sto sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i usla u kuhinju. Bez reci se prisunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja ledja.
“Ko je to?” rekoh pretvarajuci se da ne znam.
“Zena-zmaj”, odgovorila je Kiti. “Dosla je da te ukrade.”
Uhvatio sam je za ruke pokusavajuci da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. “Cini mi se da me je vec ukrala”, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula jos jace. “Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?”
“Vise nego malo. Znas i sama. Mnogo vise nego malo.”
“Nista ja ne znam. Suvise dugo cekam da bih znala bilo sta.”
Citava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u isto vreme, bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliza projekciji stvarnosti koju sam prizeljkivao od bilo cega drugoga sto sam dotad iskusio. Moje zelje bile su veoma jake, zapravo bile su ogromne, ali samo zahvaljujuci Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i vestine njenih pokreta, od toga sto nije oklevala. Kiti se nije plasila sebe, i zivela je u svom telu bez stida i nedoumica. Mozda je to sto se bavila plesom imalo neke veze s tim, ali pre mi se cini da je bilo obrnuto. To sto je uzivala u svom telu omogucavalo joj je da se bavi plesom.
Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u Zimerovom stanu. Bez ikakve sumnje, to je nesto sto nikada necu zaboraviti, i verujem da je to ono sto je u meni konacno dovelo do promene. Ne mislim samo na seks ili na permutacije zelje, vec pre na dramaticno rusenje unutrasnjih zidova, na zemljotres u sredistu moje samoce. Toliko sam se bio navikao na cinjenicu da sam sam, da nisam ni pomislio da bi mi se tako nesto moglo desiti. Podvrgao sam sebe odredjenom nacinu zivota, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga, ova lepa Kineskinja nasla preda mnom, spustila se kao andjeo s nekog drugog sveta. Nisam mogao da se ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne budem zanesen samom cinjenicom da postoji.”

Pol Oster
“Meseceva palata”








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:52

Hermann Hesse "Narcis i Zlatousti"

"Narcis: "Govorim ti ozbiljno. Nije naš zadatak u tome da se približimo jedan drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, vec da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naucimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna."

"Ah, sve je nerazumljivo i u suštini tužno, iako je i lepo. Ništa se ne zna. Živi se tako i ide po zemlji, ili se jaše kroz šume, a poneke stvari gledaju coveka sa tolikim ocekivanjem i obecavanjem, tako bude cešcnju: neka zvezda uvece, neki plavi zvoncic, neko jezero zeleno od ševara, oci nekog coveka ili neke krave, i ponekad se cini kao da se istog trenutka mora desiti nešto dotle nevidjeno, a ipak odavno priželjkivano, kao da sa svega mora spasti koprena; ali onda to prolazi, i ništa se ne zbiva, i zagonetka se ne rešava niti iskrsava tajna carolija, i na koncu ostariš i izgledaš prevejan kao otac Anselmo ili mudar kao opat Danijel, a možda ni tada još ništa ne znaš i dalje jednako cekaš i osluškuješ."

"Misticari su, ukratko i pomalo grubo receno, oni mislioci koji ne mogu da se oslobode predstava, dakle uopšte nisu mislioci. Oni su potajni umetnici: pesnici bez stihova, slikari bez kicice, muzicari bez tonova. Medju njima ima veoma darovitih i plementih duhova, ali oni su svi, bez izuzetka, nesrecni ljudi. I ti si mogao da postaneš takav. Umesto toga si, bogu hvala, postao umetnik i zavladao si svetom slika, gde možeš biti stvaralac i gospodar, mesto da se kao mislilac zaglibiš u onome što nije za tebe."








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27979

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Pon 25 Sep - 15:52

U stvari, nema niceg neprijatnijeg nego biti, na primer, bogat, iz bolje porodice, lepe spoljashnosti, dosta obrazovan, inteligentan, cak dobar, i istovremeno nemati nikakav talenat, niceg originalnog, cak nikakve nastranosti, nemati ni jedne svoje ideje, nego biti potpuno "kao svi".

Bogatstvo je tu, ali nije Rotshildovo; ime je tu, ali se nikad nicim nije odlikovalo; spoljasnost pristojna, ali nista ne izrazava; obrazovanje solidno, ali ne znas na sta da ga upotrebis; tu je inteligencija, ali bez svojih ideja; i srce je tu, ali bez velikodusnosti itd. itd. u svakom pogledu."

FMD "Idiot"








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   

Nazad na vrh Ići dole
 
Omiljeni delovi iz knjige
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Omiljeni delovi iz knjige
» Omiljeni delovi iz knjige
» Omiljene knjige
» Vjerske knjige i mi
» Knjige o slikarima
Strana 8 od 15Idi na stranu : Prethodni  1 ... 5 ... 7, 8, 9 ... 11 ... 15  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-