Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Citati, odlomci književnih dela

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1 ... 21 ... 38, 39, 40  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Sub 24 Mar - 22:21

Lajoš Kesegi "Esejistička srča"

Od kuda dolazimo, kuda idemo?Dolazimo iz ništa, idemo u ništa.Šta je "ništa"?Odavde gledano stvarnost (nečulnih) (duhovnih) (ličnih) bića, od kuda dolazi ova reč – "ništa". U krajnjoj liniji "ništa" je odrečna reč, i ako bolje pogledamo, znači: ne znam.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Sub 24 Mar - 22:22

"Razmišljam o tome koliko su svi naši samozvani ideolozi revolucije uvek naginjali tako kitnjastim rečima kao što su "horde", "varvari", "ruski intelektualac revolucionarnog tipa". U svakom zarezu je neverovatna poza, maska svete misije. Iza svega toga - praznina, nedelovanje, odsustvo bilo kakvih zadataka, ideala i namera da se sve promeni na bolje. Strašno je zamisliti šta će biti ako se ti ljudi nekim slučajem nadju na vlasti. U kakav bar će promeniti zemlju, skrivajući se iza želje da je operu od prljavštine "prethodnog zločinačkog režima". Samo što je neće zaliti votkom, u tome je problem. Mogu da zamilim s kakvim uživanjem će vešati i izvoditi u unutrašnja dvorišta zatvora nas, menadžere srednjeg i višeg ranga. Tajkuni će do tad već zbrisati odavde i čuvena srednja klasa moraće da igra ulogu tirana koji su izgradili svoje blagostanje na krvi radnog naroda, a sada su stali pred njihov sveti sud. Niko se neće setiti imena onih koji su pljačkali prirodna dobra. Zato će se uvek naći "narodni osvetnici", koji plamte u svojoj vatri svodjenja ličnih računa s vlasnicima boljih kola na parkingu, skupih satova i odela. Mnogo je prijatnije uništavati one od kojih si pozajmljivao pedesetice i stotke, nego se boriti protiv milionera koji su pobegli. A onda će sva ta gadost poput crva pojuriti u regione, o čijoj sudbini sada tako patetično govori. Poješće do kraja leš Rusije koja truli. Iako su ovo, naravno, samo moje fantazije, revolucija će se završiti i ne počevši, čim se pojavi prva manje više solidna uplata sponzora za lične potrebe Vodje. Lova će opet pobediti zlo i sve u tom stilu.

*

Na izlazu me sustiže Crv.
- Slušaj... ovaj, nešto sam hteo... Daj par stotki, nemamo dovoljno da platimo za sve za stolom. Videćemo se sledeći put ili ćemo se dogovoriti tokom nedelje, vratiću ti.
- Vanja, ko sam ja ? Sava Morozov?
- U kom smislu? tupo pita Crv.
- U tom smislu što ne pomažem boljševicima. Pre sat vreemna si vikao da sam ti klasni neprijatelj. Ili možda nije problem da se od klasnog neprijatelja pozajmljuju pare za votku?
- Daj, šta se tu praviš neki, kažem da ću ti vratiti.
- Vanja, izvini, imam još samo dvesta rubalja za taksi. I dolare. Zločinački režim mi danas nije dodelio više.
- Jebote... daj onda dolare, idem da promenim vratiću ti kusur.
- Ne, Vanja ne mogu. A šta ako ti stvarno jednom postaneš Če Gevara? Svima ću pričati kako smo zajedno pili votku. To će biti super. A pričati da si nekada žickao od mene pare za votku i trčao u menjačnicu - to nije super. Neće me shvatiti. Če Gevara nije trčao u menjačnicu, kapiraš?
- Ti si cicija, bre! Žao ti je, jel da?
- Ne Vanja, nije mi žao. Brinem o tebi. Da u budućnosti imaš što manje stvari da prepravljaš u svojoj autobiografiji. Ja ti je unapred čistim od neprijatnih detalja koji mogu da kompromituju čistotu Vodje. Zdravo, matori."
Sergej Minajev "DuhLess"
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Sub 24 Mar - 22:23

Sergej Minajev "DuhLess"

"Evo došao sam na internet. U taj neverovatni, tajanstveni svet. Svet koji se sastoji od pornografije, psovki, politički nekorektnih gradjana i odsustva bilo kakve cenzure. Svet stvoren za besposličarenje, dokolicu i iživljavanje izopačenih fantazija. Pored toga što je odličan teren za komunikaciju, otvara i drugu mogućnost - onu o kojoj smo čitali u naučnofantastičnim romanima. Mogućnost transformacije.
Zaista, praktično potpuna anonimnost daje mogućnost bedniku da postane oligarh, grdobi - lepotan, stidljivom usamljenom alkosu - zvezda u društvu, muškarcu - žena (ima i toga) i obrnuto.
Potpuna glupost je predstava da je mreža prepuna samo psihički poremećenih ljudi. Da, možda njihov procenat nije mali. Ali zapravo nema nikakvih "ludaka sa interneta" i "seksualnih manijaka sa mreže" i "izopačenosti iz sajberprostora". To nisu nikakvi tajanstveni mutanti. Korisnici mreže smo - vi i ja. Da, da... to TI pišeš preko icq devojci s kojom si se pre pet minuta upoznao na forumu: "Hoću da te uzmem na prljavom stolu!" To se tvoj kolega pakosno smeje, ostavljajući svoj komentar ispod fotografije "Devojka i konj" koju je postavio neki šaljivdžija. Svi ti autori jezivih slika s leševima, unakaženim ljudima i pornića s vanzemaljcima idu na posao, sreću se s tobom u metrou i sede za susednim stolom u kafiću.
Anonimnost opušta do nepristojnosti. Upravo to je katalizator koji omogućava da izadju na površinu svi zli dusi koji se do tog trenutka kriju u najmračnijim delovima tvoje svesti.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:16

Апотеоза

Господо, једну пијану чашу Банату!

Пуна жучи, отроване крви, и смеха, румен њена руменија ми је од причешћа, а рука ми дрхти више, него да дижем путир. Поноћ је, пустите ме да наздравим и ја.

Проспем ли вино по белом вашем свечаном чаршаву, остаће на њему румен винограда. Проспем ли вино замирисаће бео чаршав, као снег по житу невидљивом, али никлом и озеленелом. Господо, наздравили сте сваком, још једну пијану чашу мом Банату. Пијем у здравље друга мог, шустеру Проки Натураловом, генералштабном каплару славне армаде бечког ћесара, којег су стрељали 916, новембра првог.

Зид је био тек окречен, он беше бео, као овај чаршав свечани, по њему су прснуле румене мрље његовог мозга и крви, румене као ове мрље пијаног вина мог. Господо, прву чашу у здравље друга мог, шустеру Проки Натураловом, генералштабном каплару славне армаде бечког ћесара којег су стрељали 916, новембра првог. Господо, ову чашу босиљку оном малом, што смо га нашли у свиленој врпци око његова врата. Ову чашу у здравље Светог Јована, славе његове, икони једној старој, коју је пољубио пре смрти. Ову чашу великој селендри Кикинди о којој нам је причао да је најлепша варош на свету. Чашу у славу банатског рата, чашу генералштабном каплару којег су стрељали, у штабу банатске дивизије, у једној венеричној болници, славне хабсбуршке династије.

Ова чаша банатској дивизији, која ће изаћи, сва погрбљена, од најгаднијих болести, пред Обилића, веселом песмом, и безбрижним урликом, пуним смеха. Чашу банатској дивизији.

Господо, у здравље друга мог, којег су стрељали у једној венеричној болници.

Господо,ову чашу у славу оног дана, кад му завезаше руке. Ах, беше јесењи дан, весео дан. Под небом су кружиле крилатице, а по улицама су се лепршале новине, победоносно, над лишћем жутим, полетелим, па клонулим.

У здравље измученим шајкачама, заробљеним, што су лежале око плотова набијених жицама, трновитим, и оштрим, у славу плотова високих, који су крили сраман и стидан штаб банатске дивизије, од света и града. У славу плотова набијених жицама под којима су стајале почасне страже са батинама, све у славу светле банатске дивизије. У славу њеном генералштабном каплару, Проки Натураловом, племенитом вон Кикинда, који је прошао болницу за очи болесне, за уста болесна, за стомак болесни, за плућа болесна, за ноге болесне, за уши глуве, и лудницу.
.....................
Пијем у славу смеха банатског који је лаган, као коло банатско, а оштрији од јатагана. Батаљонима банатским што пуни смеха, веселом песмом, опкољени стражом наступаху у болници. У славу банатског смеха, који је лаган као банатско коло, а оштрији од јатагана.

Кад је сунце грануло ушао је лечник. Бео и намирисан Жидов. За њим је ишао заробљени лечник, погурене главе: Вајс и Ристић. Дајте ми, чашу да напијем. Жидов се бојао цвећа, бојао се румена загнојена каранфила, што је цветао по банатском телу. Он је љубио чистоту, долазио је бео, никад није плакао, никад не беше гладан. Дајте ми чашу да напијем оном, што је ишао за њим, сељачком лечнику из Поцерја. Дајте ми чашу, да напијем Жидову, који би га звао вичући гласно, као телал, по шупама дерним: “ Господине.....пипајте.” Прсти бели неуморени што су миловали банке, и свилене чарапе дебелих жена, бојали се рана, на телу банатском. А прсти јадни покрани, промрзли по шумама, и планинама, пипали су гнусне чворове, које је везивала смрт у телу несретном банатском.

Дајте ми чашу, да напијем недељама. Да напијем светој недељи, кад огласе звона, и кад сунце гране. Да напијем женама што стајаху недељом, пред капијама, белом круху, и врућој погачи, звекету дуката, и свиленој девојачкој марами, која се не плаши и не гади рана, и загрли брата. Ову чашу женама, које на презреше гнојне каранфиле, на уснама банатским, занемелим од стида и беса. Чашу капијама у недељу свету, кад звонише звона, и дођоше жене, сељанке. Мирису рубља женског, и белог круха, из којег ћарлија богатство банатског жита, и банатског смеха, који је тврђи од камена. Ову чашу оној жени, што је допратила мужа, и насмешила се, једним осмехом, којег не могу да вам опишем, господо, јер он не личи на осмех Ђоконде.

Ову чашу женама што миришу на жито. Да ово вино, што просипам ево, зарумени слађе, но оне ране, на браћи њиној, што су били виши него косе, тврђи него мотике, и веселији него рало, кад уђоше, а погурени и бледи и суви, као ђерам, кад изађоше, пред жене, и сестре, и мајке. Чашу ову недељама, кад изађоше, пред жене, и сестре, и мајке. Чашу ову недељама,кад су питали : да ли жито ниче.

Чашу ову мајци, оној што је смежурана и седа, погурена и рома, дошла и рекла сину : “ Чедо моје, како би те нана о светом Аранђелу оставила без колача !” Господо, не могу да је опишем, јер није личила на царицу Милицу, националистима, а ни интернационалистима, јер није личила на Рембрантову мајку.

Ја пијем у славу вечерњег кола недељног. Светиљке су биле прашњаве, и мале. У прозорима малим не беше свиле небесне, плаве, она је била подерана. Чашу ову у славу рите. По креветима, у мраку лежале су сенке. Мушки погурени очеви и браћа, и деца, у стиду и сраму. Ја пијем у славу смеха банатског, који је оштар као колац.

Пијем у славу песме банатске, широке, као равница, лагане, као стока угојена, што рани, као жито. У славу песме која се орила целе јесени, увече, из једне хабсбуршке венеричне болнице. Чашу мрачној гомили, скупљеној око постеље најкужнијег, друга мог, он им је био песмовођа бећарски, банатски, медено. Ја пијем у славу смеха банатског, који је поноснији од челика. Чашу венеричној болници, из које се орила целе јесени бећарска песма. Нек моје вино, просуто бесно, по овом свечаном белом чаршаву, зарумени, у славу друга мог каплара, Проке Натуралова, којег су стрељали, 916, новембра првог. Пијем у славу оног дана кад га доведоше. Пијем у славу руменог листа, оног, што су га читали војсци победоносној на сред болнице. Речима оним што су претиле смрћу батаљонима болесним, банатским. Пијем у славу банатског смеха који нема смрти. Још једну чашу банатској дивизији. Нек здравица моја заборави сајам царева и народа, нек здравица моја кликне смеху банатском. Још једну чашу другу мом, још једну чашу дану кад га доведоше. Ах беше весео дан, јесењи дан.

Још једну чашу сватовцу оном што је те вечери певао њему у част, славном генералштабном вођи банатских болница. Сватовцу пуном мајчиних суза, девојачке косе, рузмарина и росе. Још једну чашу младости његовој.

Зид беше бео, као овај чаршав, попрскан крвљу, као овај вином. Чашу оном војнику, који је пришао да му завеже очи. Чашу банатском смеху, којим је одбио. Чашу његовој последњој жељи, да му се донесе икона, славе његове, да је целива последњи пут ! Још једну чашу оном дану кад га одведоше.

Чашу блудници оној, којој је платио стодинарку, да га зарази баш оног дана кад се спреман у бој заклињао да ће по дану и по ноћи, у свакој борби, на земљи, и у води, и у ваздуху, остати веран застави својој, што се победоносно вила, у банатским рукама, некад, по Европи. Чашу банатском смеху, којим се насмејао. Пијем у славу банатске стодинарке, која је плаћена за најгаднију болест, све у славу бечког ћесара.

Пијем у здравље блуднице, која га је издала. Нек моје вино румено поспе овај чаршав бео, да не видим бледо лице њено кад се пред судом покајала и пала пред њим на колена, а он се насмејао бесно и лагано, банатски.

Пијем у славу суднице војне и барјака жуто-црних којима се насмејао кад му досудише смрт. Пијем у славу јесени која је гледала кроз прозоре погуреног друга мог, каплара генералштабног шустера Проку Натуралова, којег су стрељали 916, новембра првог у једној венеричној болници дичне хабсбургшке династије. Пијем у славу банатског кола, којег је тако радо играо.

У славу поруке његове! Поручио је да се на повратку са стрељане пева банатски бећарац и игра коло. Пијем у славу погурених и кужних што су играли и стражара што су их тукли батинама. Ову чашу поруци његовој. Чашу босиљку, који му је висио око врата. Чашу плачу горком и јецању, које се чуло целе ноћи за њим.

Бећарцу банатском, којим га испратише до капије, кад је пошао на суд. Још једну чашу свежњу, што је остао под постељом, у здравље белог хлеба. Још једну чашу високим плотовима, набијеним трновитим жицама, здравица моја нек проспе вино, што не утоли жеђ тако добро, као смех банатски. Нек моје вино зарумени у славу банатског кола, пуног бећарске песме, банатском колу што се играло бесно, без јаука, кад су сви плакали, у једној венеричној болници дичне хабсбуршке династије.

Ову чашу, погуреном и срамном другу моме, генералштабном каплару банатске дивизије, којег су стрељали, 916, новембра првог.

Господо, једну пијану чашу Банату !
Милош Црњански
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:16

"Savršena ljubav isključuje strah. Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, očhekivanja, zavisnost. Ja ne tražim da me učinite srećnim; moja sreća ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, neće mi biti žao samog sebe; izuzetno mi prija vaše društvo, ali ja se ne vezujem za vas. Ja uživam u vašem društvu na temelju nevezanosti - ne uživam ja u vama, to je nešto veće i od vas i od mene, nešto što sam otkrio, neka vrsta simfonije, neka vrsta orkestra svira u vašem prisustvu. Ali, kad odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar širokog repertoara i nikad ne prestaje da svira."

Antoni de Melo, “Ogledalo”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:16

“Al' kako radost i sreća ulepšavaju čoveka! Kako srce ključa ljubavlju! Čini ti se, čitavo bi svoje srce izlio u drugo srce, i hoćeš da svi budu veseli, da se svi smeju. I kako je zarazna ta radost! Koliko je nežnosti juče bilo u njenim rečima, koliko dobrote za mene u njenom srcu... Kako me je tetošila, kako mi se umiljavala, kako je hrabrila i mazila moje srce! Oh, kolike li koketnosti od sreće! A ja... Ja sam sve to smatrao za pravu istinu, ja sam mislio da ona...
Ali, bože moj, kako sam i mogao to misliti? Kako sam mogao biti tako slep kad je sve već oteo drugi, te nije moje: kad najzad i sama ta njena nežnost, njena briga, njena ljubav... da, njena ljubav za mene nije bila ništa drugo nego radost što će se uskoro sastajati sa drugim, želja da i meni nametne svoju sreću? ...“

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, “Bele noći”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:16

Kada vrabac gradi sebi gnijezdo u šumi, zauzme samo jednu granu. Kada jelen izađe na rijeku, pije samo onoliko koliko mu je dovoljno. Ljudi gomilaju samo zbog praznine u svojim srcima.

Antoni de Melo, “Ogledalo”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:17

U tramvaju sam imao srece. Naidje kontrola i ja Rromce zakacih kontroloru za nogu, pa tako ziv i zdrav nekako stigoh kuci.
Kad sam ukljucio TV , o onoj tuci ni reci. Samo snimak onog govornika sto stalno ponavlja ''Volim i ja vlast ''. Mislim se a ko je ne voli. To su to vece i naredne cele nedelje pustali barem nekih sto puta na svim televizijama. Istorijska recenica, nema sta. Zato sam je i upamtio. Ali zato su novine objavile ono sto nije bilo na televiziji. Zato i kazem da sam bio u novinama i da ih redovno citam. Na naslovnoj strani jednih novina moja slika kako policajcu dajem karanfile a iznad naslov velikim slovima : ''POLICIJA JE UZ NAROD''. Svasta, sta sve te novine nece da pisu. Procitao sam i da se izvestac BBC – a zalio kako mu je policija unistila kameru gde je imao zapis o nesrecnoj ljubavi dvoje mladih, koji su se nalazili na dve suprotne strane, u taborima ljutih politickih protivnika. Topla ljudska prica, pricao je novinarima taj dopisnik BBC – a, taj dirljivi susret dvoje mladih ljudi razdvojenih policijskim kordonom, a onda se kao u najboljim holivudskim filmovima odnekud pojavio i sin, pa su mladi u jednom trenutku shvatili, da je zivot iznad politike i da treba da budu zajedno sa svojim sinom. Ali zli policajac, isto kao u holivudskom filmu, odbija da mladu zenu pusti do svog dragana, i da zagrli svog sina, koga je usput taj isti snimatelj privio uz svoju nogu, dok je trajalo ubedjivanje sa policajcem. On cak sta vise nudi mladoj zeni nepristojnu ponudu da mu nesto uradi, ako hoce da je pusti. Na to iznervirani mladic otkopcava slic, sto je kako tvrdi i kamera zabelezila, i pita policajca da li bi mozda to isto policajac njemu uradio, a onda vadi jaje i pogadja policajca u celo. Tada nastaje opsta tuca policije i demonstranata. Kordon je probijen, a mladi su se konacno spojili, i zajedno sa svojim sinom napustili mesto dogadjaja. Isti taj izvestac tvrdi da je sve to snimio, ali da mu je policija u akciji koju je preduzela protiv demonstranata unistila ceo materijal. Zato najavljuje tuzbu protiv Beogradske policije. Jos smatra da ima pricu za Pulicerovu nagradu, sa kojom bi resio neke svoje licne probleme, pa moli ucesnike ovog dogadjaja da mu se jave. I poziva ih da sa njim odu u Englesku i ceo dogadjaj snime u nekom njihovom studiju, kako bi istina o nama stigla u svet. E ljudi moji, kad sam sve ovo procitao, prvi put u zivotu mi je bilo milo sto policija bije. Posteno !!! - Voja Radovanović :Mara
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:17

”Čovek koji se hvali da nikad ne menja svoje mišljenje obavezuje se da će uvek ići pravim putem. To je glupak koji veruje u nepogrešivost. Ne postoje načela, postoje samo događaji; nema ni zakona, ima samo okolnosti: viši čovek prima događaje i okolnosti da njima upravlja. Kad bi postojali stalni zakoni i utvrđena načela, narodi ih ne bi menjali kao što mi menjamo košulje. Pojedinac ne mora da bude pametniji od celog naroda.”

Onore de Balzak, “Čiča Gorio”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:17

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.



Horhe Luis Borhes-Pretnja
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:17

Činilo se da svi ti stvorovi dreče i pevaju hotimično, kako niko nebi spavao te prolećne večeri, kako bi svi, čak i ljutite žabe, cenili svaki trenutak i uživali u njemu : jer živi se samo jednom!
Na nebu je sijao srebrn polumesec, bilo je mnogo zvezda. Lipa se nije sećala koliko je sedela kraj ribnjaka, ali kad je ustala i pošla, u zaseoku su već svi spavali i nije bilo nijedne svetiljke. Do kuće je, verovatno, bilo dvanaest vrsta, ali ona nije imala snage, niti je znala kuda da ide; mesec je blistao čas spreda, čas zdesna, i kukala je stalno ona ista kukavica, već promuklo, kroz smeh, kao da zadirkuje : hej, pazi, zalutaćeš s puta! Lipa je išla brzo, izgubila je maramu sa glave...Gledala je u nebo i razmišljala o tome gde je sada duša njenog mališana : dali je prati u stopu, ili lebdi tamo gore, među zvezdama, i više ne misli na svoju majku? O, kako je samotno noću u polju, usred ovog pevanja, kad sam ne možeš da se raduješ, dok sa neba posmatra mesec, takođe usamljen, kome je svejedno je li sada proleće ili zima, jesu li ljudi živi ili mrtvi...Kad ti je u duši tuga,teško je bez ljudi.


Anton Pavlovič Čehov - "U jaruzi"
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:18

DESETO PISMO Bela Hamfiš

Smirio sam se tek onda kada sam uvideo koliko je ovaj život opasan. Sve dotle sam bio pomalo setan, i dosađivao sam se. Od tada sam veseo, jer vredi. Opasnost je oštar vazduh sudbine, a ja se osećam dobro samo u oštrom vazduhu. Kukavičluk ne spada među moje vrline. Uvek sam tražio ono što je najteže. I našao sam oboje, osamu i vedrinu.

Tri puta mi se isto zbilo. Toliko isto da lica tri zbivanja mirno mogu da zamenim i koristim jedna umesto drugih. Behu tri sasvim različite žene. Jedna plava, teška i jaka, kao valkira, druga kao dečak i egzaltirana, treća tamna i duboka, kao bunar. Zamislio sam jedan veliki život, došla je prva i ispostavilo se da se on ne može realizovati. Zatim sam zamislio jedan još veći, došla je druga i ispostavilo se da se on ne može realizovati. Zatim sam zamislio i od ovoga veći, došla je treća i ispostavilo se da se ni on ne može realizovati. U sva tri slučaja ljubav je planula u trenu.

Jednom sam više dana lutao među planinama. Beše jutro, kada sam sišao niz pristranak, u dolini je počivao majur. Beše rani septembar, još leto a već jesen, zatišje i tama pod žutim, smirenim suncem. Sada, pomislim, sada ću sresti nju, nju koja isto tako zna da dolazim, kao što ja znam da me ona čeka, nju koja smisao svakog svog koraka nalazi u tome što je približava meni, nju koja zagleda u oči svakog stranca: možda sam ja koji znam da se približavam njoj, koja ako uđe u voz, misli da možda ja već sedim unutra, čuje nečije ime, veruje da je moje, čuje glas, veruje da ja govorim. Sada se susrećem s njom na majuru, leži ispod drveća, čita da bi stuckala vreme, dok prilazim, čeka me, kao i uvek, čeka, i kad me ugleda, ustaje i dolazi, prirodno, bez reči, polazi sa mnom, i ja s njom, skupa, jer je ona postala ja, i ja sam postao ona, i od tog trena nešto kao što je ja nema naročitog smisla. Prolazim majurom. Kao da sam ona, tako posmatram pospanog ekonoma imanja, nadničara, stan vlasnika, na prozorima bele zavese. Do sada je ovde živela, ali sada polazi sa mnom. Šta će prvo prosloviti? Verovatno nešto veoma jednostavno, možda da je gladna. Možda da joj je kamenčić upao u cipelu. Ja ću je pogledati, pomisliću da je lepa, ali joj neću reći, jer ona već zna da to hoću da joj kažem, i ozbiljno se smeši. Presecam put, i krećem uzbrdo. Sasvim sam miran. Po toj smirenosti znam da sam je zaista susreo. Kako je to čudno što se odjednom sve razrešilo, odjednom je sve postalo glatko, može doći bilo šta. Eno je! U travi bela haljina na plave tufne. To je ona. Nema u meni nimalo strepnje. Ne bojim se prvi put u životu. Sada je već dobro. Stižem gore, put skreće levo, travnati brežuljak se odvaja od neba i vidim iza njega na užetu niz haljina vijori, i ona na plave tufne. A na pristranku nikoga nema.

U sve tri žene sam osećao da sam nju sreo, nju koju ne treba obmanjivati, kojoj ne treba lagati, koja dolazi, odnosno s kojom idem jer je to dvoje jedno. Jednom sam rekao, svejedno kojoj, rekao sam da ću baciti kalendar. Neću više imati ponedeljak, utorak, nego ću imati dane vlas, obrva i mali prst, ona će biti moj kalendar. Jednom sam tri dana bio s jednom od njih, svejedno s kojom, minulo je tri puta po dvadeset četiri časa, a ni za trenutak nismo ispuštali jedno drugo. Kad bih je ispustio, zabolelo bi me. Kako su blistali ti dani! Kako je bila važna svaka reč. Kako je bilo važno sve odmah reći. Sve je razumela, i ja sam sve razumeo. Zagladim joj kosu, i upitam, zar ne? A ona odgovara, da. I ode.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:18

"A kako ćeš objasniti to što se cvijet razvije upravo tog dana, a ne nekog drugog? Dođe njegovo vrijeme. Želja za samouništenjem je pomalo rasla i jednoga dana joj više nije mogla odoljeti.

Nepravda koja joj se dogodila, bila je, nagađam, sasvim mala: ljudi joj više nisu odgovarali na pozdrav; nitko joj se nije osmjehnuo; čekala je u redu na pošti i nekakva debela žena ju je izgurala i pretekla; bila je zaposlena kao prodavačica u trgovini na veliko i poslovođa ju je optužio da se loše odnosi prema kupcima. Tisuću puta se htjela odupreti i vikati, ali nikad se na to nije odlučila jer je imala slab glas koji joj je u trenucima uzrujanosti preskakivao.

Bila je slabija od svih i bila je neprestano uvrijeđena. Kad čovjeka zadesi zlo, čovjek ga od sebe odbaci na druge. To se naziva sporom, svađom ili osvetom. Ali slab čovjek nema snage da odbaci zlo koje ga zadesi; njegova vlastita slabost ga vrijeđa i ponižava i pred njom je potpuno nemoćan. Ne ostaje mu ništa drugo nego uništiti svoju slabost zajedno sa sobom samim. I tako se rodio njezin san o vlastitoj smrti.

Sama je sebe nosila životom kao nešto monstruozno, što mrzi i čega se nije moguće osloboditi. Zato je toliko željela odbaciti samu sebe, kao što se odbacuje zgužvani papir, kao što se odbacuje gnjila jabuka. Željela se odbaciti kao da su ona, koja odbacuje, i ona, koja je odbačena, dvije različite osobe.

Kad bi nekoga oslovila, nitko je nije čuo. Izgubila je svijet. Kad kažem svijet, mislim na onaj dio bivanja koji odgovara našim pozivima (pa makar samo jedva čujnim odjekom), a čije pozive mi sami čujemo. Za nju je svijet postajao nijemim, i prestajao je biti njenim svijetom. Bila je sasvim zatvorena u sebe i u svoju patnju.

Čovjek koji se našao izvan svijeta, nije osjetljiv na bol svijeta."

Milan Kundera, “Besmrtnost”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:18

Hiljadu života, Džonatane, deset hiljada! Pa još stotinu života dok nismo naslutili da postoji nešto što se zove savršenstvo, a onda jos stotinu života dok nismo naucili da je svrha življenja u tome da otkrijemo to savršenstvo i da ga pokažemo drugima. Sada, naravno, vredi jednako pravilo za sve nas: biramo svoj iduci svet prema onom što smo naucili u ovom. Ne nauciš li ništa, iduci ti je život jednak sadašnjem, ista ograničenja i iste poteškoce koje treba nadvladati. - Ricard Bah :Galeb Džonatan Livingston
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:18

Kada tvoje srce bude instinktivno učestvovalo u radostima i patnji drugih, tada ćeš znati da si se oslobodio svoga “ja”, uživaćeš u iskustvu jedinstva s ljudskim rodom i najzad ćeš upoznati ljubav.

Antoni de Melo, “Ogledalo”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:18

Svi smo mi, baš svi, obogaljeni i iskrivljeni. Većina nas očajnički se trudi da otera svoju izobličenost s vidika i iz misli. Naše patnje alhemija duše pretvara u zavisnost, čireve, moždane udare, mržnju, čak i u ratove. Ali jedan veoma mali broj ljudi, koje možemo slobodno zvati i anđelima, pojavljuje se nepredvidivo u našim životima i sprečava nas da bežimo od sebe.- Kit Ablou: Poricanje
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:19

''Doktor je odista zgodna stvar. Isplaziš mu jezik, naplati ti tri dinara; zavuče ti dršku od kašike u usta, uzme ti pet dinara; pipne te za ruku, uzme ti deset dinara, i to gleda na sat da ne bi duže držao ruku no koliko treba za deset dinara;
Ako ti nasloni uvo na leđa, uzme ti petnaest dinara, a ako napiše dve-tri reči, koje niko pod bogom ne može pročitati, on ti uzme dvadeset dinara.
I onda, što je glavno, ako bolesnik ozdravi, on veli: ozdravio od njegovih medecina, a ako umre, on veli: umro od prirodne smrti.''

Branislav Nušić, “Autobiografija”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:19

Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom?
Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke.
Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost.
Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo.
Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja.
Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.

Meša Selimović – Tvrđava
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:19

Šta je drugo ceo ljudski život nego neka vrsta komedije u kojoj ljudi igraju svaki pod svojom maskom i svaki svoju ulogu, dok ih reditelj ne odvede s pozornice? A on često jednom istom glumcu daje različite uloge, tako da onaj ko je maločas predstavljao kralja u skerletu, odjednom postaje rob u prnjama. Sve je u svetu prividno, pa se ni komedija života ne izvodi drukčije.

Erazmo Roterdamski, "Pohvala ludosti"
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:19

"Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečanske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj.
Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi.
Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak.

Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga.
Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav.
Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti?
Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo.
Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i
pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini."

Ivo Andrić – Uvod u Znakove pored puta
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:20

Nemoguće je u životu ne biti slab. Nemoguće se uvijek održati na nogama, ne proplakati, ne osjetiti samosažaljenje i muku, ne upasti u depresiju, nemoguće je ne naljutiti se, ponekad ne baciti koplje u trnje, ne doživjeti mračne trenutke, kad ti se čini da su ti svi ljudi neprijatelji i da život nema smisla.

No, ne samo da dođu takvi trenuci, nego ti smiješ biti slab. Slabost je trenutak kad te Bog zove da podigneš ruke k Njemu i vikneš: Oče bez tebe dalje ne mogu. Pad je trenutak milosti. Pokleknuo si možda ne samo na poslu, ne samo u svađi s bračnim drugom, ne samo da si izgubio najboljeg prijatelja, nego si možda pokleknuo i u teškom grijehu protiv kojega se već dugo boriš, opet si napravio grešku za koju si rekao da je nikad više nećeš učiniti.

Da, na tebi je da odlučiš ne pasti, ali nije uvijek u tvojoj moći, da zaista ne padneš. Ako je Bog dopustio da padneš, On ima neki veći cilj, veći razlog zbog kojeg je to dopustio. Na tebi je da ga upitaš zašto i kreneš u ono novo prema kojemu ti je otvorio vrata.

Padovi dokazuju da si samo čovjek. A čovjek je ograničeno biće, ovisno o Bogu. Padovi ti dokazuju da je realnost života da možeš pasti. Važno je, međutim, ne ostati ležati nego se dignuti i ići naprijed. Padovi se tako popravljaju da im se nasmiješiš, oprostiš sebi i drugima i kreneš još odlučnije naprijed.

T. Ivančić, 'Povratak nade'
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:20

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.
Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u ”sladoledu od čokolade”.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica. Bože moj, kad bih imao jedan komadić života. Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih
zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi... Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od
veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem."

"Zaljubljen u ljubav " -Gabrijel Garsija Markes
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:20

I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto
pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetnepod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće,
i nežno provuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose..."

Đorđe Balašević - "Jedan od onih života"
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:22

"... A odsečena ruka, tvrda i hladna kao polarna stena, još stoji na svom mestu i lutak nema načina da je izvadi iz svoje utrobe. Razgoračenim očima, on tužno zvera oko sebe u mnoga, mnoga druga krpena lica, što baš kao i on, tarući grudi o mulj i vukući se rukama sa popucalim, prljavim dlanovima i raspuklim noktima, hrle ka bledunjavom suncu na horizontu, nespretno i očajnički puzeći po patosu sveta, dok im kamena roditeljska ruka viri iz dupeta i mrtvim prstima prčka po crevima."

- Malterego (Rubikova stolica)
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   Pon 26 Mar - 13:22

Veličina se dostiže kada zaboravimo rang onoga ko je iznad nas i kad se isto to desi u vezi sa onim ko je ispod nas, kada čovjek nije nadmoćan u odnosu na ponizne, niti ponizan u odnosu na nadmoćne.

Antoni de Melo, “Ogledalo”
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Citati, odlomci književnih dela   

Nazad na vrh Ići dole
 
Citati, odlomci književnih dela
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Od književnog dela do filma
» Književna dela po azbučnom redu
» Alter ego u književnosti
» UMBERTO EKO
» Citati ili književna pouka o zivotu !
Strana 39 od 40Idi na stranu : Prethodni  1 ... 21 ... 38, 39, 40  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-