Théophile Gautier

Théophile Gautier [Teofil Gotje] (1811 - 1872), francuski pesnik i romanopisac





Po poetskom stilu bio je romantičar, ali ga je teško svrstati samo u tu kategoriju. Osnivač je teorije "larpurlartizma" (fr. "l'art pour l'art"). Svrha je umetnosti - prema Gautieru - traženje i stvaranje lepote i "jedino je forma važna", a pesnik mora biti ravnodušan prema polit. soc. i moralnim problemima. Gautier smatra da je lepo (le beau) bit umjetnosti: "Čim tvar postane korisna, prestaje biti lepa". Pripadao je krugu pesnika Parnasovske škole, a bio je blizak i idejama simbolizma.
U mladosti se bavio slikarstvom, ali pod uticajem Viktora Igoa opredelio za pesništvo. Kao književnik, pored poezije, bavio se i pripovedaštvom, pisao je putopise, fantastične romane i priče. Bio je još teoretičar umetnosti i novinar.

U svom književnom stvaranju Gautier je pisao pjesme, objavljene u zbirkama "Emajli i kamelije", "Pesme", "Albertus", "Španija" i druge, drame "Putovanje u Španiju", "Đavolja suza", "Čarobni šešir", "Lažni razgovor" i druge, romane, "Gospođica de Maupin", "Roman mumije" i "Kapetan Fracasse". Pisao je i kratke priče i kritike.


Wikipedia

Od svih ruševina na svijetu, sigurno je najžalosnije promatrati ruševinu čovjeka



Théophile Gautier "Tristesse" ("Tuga")

Avril est de retour.
La première des roses,
De ses lèvres mi-closes,
Rit au premier beau jour;
La terre bienheureuse
S’ouvre et s’épanouit;
Tout aime, tout jouit.
Hélas! j’ai dans le cœur une tristesse affreuse.

Les buveurs en gaîté,
Dans leurs chansons vermeilles,
Célèbrent sous les treilles
Le vin et la beauté;
La musique joyeuse,
Avec leur rire clair
S’éparpille dans l’air.
Hélas! j’ai dans le cœur une tristesse affreuse.

En deshabillés blancs,
Les jeunes demoiselles
S’en vont sous les tonnelles
Au bras de leurs galants;
La lune langoureuse
Argente leurs baisers
Longuement appuyés.
Hélas! j’ai dans le cœur une tristesse affreuse.

Moi, je n’aime plus rien,
Ni l’homme, ni la femme,
Ni mon corps, ni mon âme,
Pas même mon vieux chien.
Allez dire qu’on creuse,
Sous le pâle gazon,
Une fosse sans nom.
Hélas! j’ai dans le cœur une tristesse affreuse.

POSLJEDNJI LIST

U goloj šumi, u jeseni,
ničeg u spletu granja bijedna,
već jedan list zaboravljeni,
jedan list i ptica jedna.

U pustom krilu moje duše
još jedna ljubav jadikuje,
ali jesenski vjetar puše
i ne dopušta da se čuje.

Odlazi ptica, listak pada,
ljubav se gasi od studeni.
Dođi mi na grob, ptico mlada,
pjevaj, kad stablo ozeleni!

OBLAK

Oblak se diže, nad zrenikom,
Gradeć svoj lik sred neba čista:
Ko djevica je što se, gola,
Iz, pjene digla vala bistra.

Djeva! Trup nezin zračni rube
Svjetlosti raznih vela i mrena,
A zore ruka ruže baca
Na ramena joj od satena.

Pojavi toj, na krilma strasti, -
A spr'ječiti je ništa neće -
Da zagrlim je ko Iksion,
Duša mi žarka uvis l'jeće.

Razum će na to: "Dim je. Gledaš
Varku što tvoj se san njoj smije.
Sjen je što vjetar lik joj m'jenja,
Puljak što puca - i već ga nije".

Al osjećaj će: "Neka! A Što je
Ljepost? Sjen koju vjetra krila
Odnose, avet neka krasna
Što ništa nije, a sve je bila.

Otvori dušu idealu,
U srce metni dio neba!
I ljubi sjenu, ljubi ženu,
Al' ljubi!l to je što nam treba".