Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Zoran M. Mandić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 13:42


                                 Зоран М. Мандић

 Песник, приповедач, антологичар, књижевни и ликовни критичар. Рођен је 20. августа 1950. године у Владичином Хану. Гимназију "Никола Тесла" завршио је у Апатину, а правничко образовање стекао на Правном факултету у Новом Саду. Живи, ради, чита и пишем у  Апатину и Сомбору.

Објавио сам  следеће књиге песама:
Кораци сумње, 1971.
Путник и његова невоља, 1976.
Опекотина, 1980.
Упутство за опстанак, 1982.
Каринска тројства, 1987.
Читаоница, 1989.
Нишан, 1990.
Крај сезоне, 1991.
Бизарна математика, 1991.
Цитати, 1992.
Радови на путу, 1993.
Наспрам чуда, 1994.
Господово писмо (избор из поезије у преводу на италијански Драгана Мраовића), 1994.
Крај сезоне и друге песме, 1995.
Цитати и друге песме (изабране песме, приредио Саша Радојчић), 1996.
Нисам никада написао песму коју сам могао да напишем, 1997.
Апатин и песме од пре, 1998.
Усеклине, прозор, 2000.
Мали наслови, 2003.
Не бринем за наду (у преводу на македонски Ристе Василевског), 2004.
Нестварни штафелај, 2005.
Мали (п)огледи, 2006.
Мали наслови (друго допуњено издање), 2008.
Бог у продавници огледала, 2010.
Оквир, 2011.
Кафкина фонтана (избор из поезије, приредио Душан Стојковић), 2012.
Србија у дубоким водама, 2015.
Кварење кругова, 2017.
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 13:44

ЗОРАН М. МАНДИЋ        
 
СРБИЈА У ДУБОКИМ ВОДАМА
 
Дубоке воде нису
Непријатељ Србији
Оне јој помажу да се
Осврне на благо њених
Понорница
Са дубина Дома незнања
У коме столећима тамнује њен
Врцави Дух
Као у казамату
У чијој мемљивој мртвачнице је
Кап по кап мучки исисивана душа
Гаврлила Принципа
Србија не може тек тако да
Издахне
Да се удави у
Успаниченим водама
Река које је пресецају и
Чине бајковитим девојком међу
Шљивицима
Булкама
Пољима маслачка и хајдучке траве
На њеним грудима светло се
Ордење претвара у бране од челика
У талпе од које се одбијају
Свотице светлуцавих подсмеха
Европских банкара
Србија је краљица својих несрећа
Одзвон српске трубе је недостижна
Мелодија за којом је патио Вагнер
Међу рокерима
Србија има своје корене
Православну браћу Русе
Светог Јована
Косово и Метохију, Владичин Хан,
Своје
Сеобе и деобе
Снегове на Копаонику
Априлске кише у Пожаревцу
Калиманку, Врлу, Пек, Дунав и
Његову невесту Саву
Србија има уплашене интелектуалце
Академике од папира
Траљаве политичаре и
Јадне неписмене песнике
Вашке и шуге
Своје Влахе
Војводе, генерале и свеце
Заветину у кући Лукића
Србија има и оно што други немају
Плићаке у дубоким водама
Које с правом јуришају на све њене
Јаде и промашаје
Србији не требају страни
Алуминијски чамци
Амфибије, пумпе и рониоци
Дубоке воде живе од њене страсти
Од њеног јуриша на саму себе
Бог је Србији подарио тврдоглавост
Међу ватрама, земљотресима и поплавама
Преплављена зовама и липама она
Муке свог усуда и
Победе над самом собом
Носи на широким плећима и
Не либи се да пада и устаје насред
Света вођа и завођа туђих мука
Колубара, Морава и Костолац њене су млађе
Сестре и браћа које ће срећно поудавати и
Поженити
Дубоке воде су њен мираз из ког
Извиру одсјаји златног муља
Србија има себе онакву каква је
Ненапудерисана и ненашминкана
Србија је вечна цура међу престоним
Дамама
Србија има своју децу, зетове и снаје
Чак и онда када јој немирне воде
Односе куће и плотове из њеног
Неодносивог дворишта
У коме се шегачи док крај својих
Лековитих извора
Пије киселу куповну воду и
Трује се лажним даровима са
Труле белосветске трпезе
Србија је вечно своја национална
Народна
Мањина и већина

Нема Србије без Србије
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 13:47

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
УВЕК ЋУ ВОЛЕТИ СВОЈ МАТЕРЊИ ЈЕЗИК
 
 
Увек ћу волети свој матерњи
Језик
Чак и пред онима који га сматрају
Неприкладним за филозофске
Расправе
Порицање сопственог језика
Симетрично је порицању Бога
Из сумње у матерњи језик
Избија неподношљива језа
Моја пригушена биографија
Никада неће оскудевати у
Матерњем језику
Па ни онда када ме буду
Разапињале

Чељусти сурових страсти
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 13:49

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
У СЛАВУ ЉУБАВИ
 



Ако је славни Џон Ф. К.
Могао да каже
Ако не ми, ко?
Ако не сада, када?
Онда и љубав може да се
Слави
Као једнакост без покушаја
Да се однос претвори у
Игру на један гол
Љубав је демаркациона линија
У метежу страха од могућности
Да за живота нећемо научити да
Волимо, јер
Све док живимо сви смо у
Опасности па чак и онда када се
Ваљамо у врлини
Када жмурећи гледамо кроз прсте
Дугу у коју је неко пуцао из мржње
Према лепоти, нежности и невиности
Зато никада не треба потценити
Стимулацију ексцентричности
Оних који не знају да воле
За које је све данас сведено на
Декорацију и брзину
У једној бајци о две девојчице
Прочитао сам да је
Љубав једнако лепа када извире и
Увире, као понорница на
Десанкином Брдовитом Балкану
Зато
Ако не ми, ко?
Ако не сада, када?
Када ћемо научити да је боље све
Укључивати, него искључивати из
Срца, па и оног
Битно уздрманог ударом
Разуздане војске стресова
 
Мали неопходни коментар
 
 

            Свака песма је увек је у опасности од сукоба са интерпункцијом, са вишком или недостатком ритма, који нарочито квари нелогизам употребе примеса „туђица“. Зато, и овај загонетни „мали неопходни коментар“, јер „Ако није написан сада, када?“. Када ће се песме хвалити читалачким разумевањем оних, који се ваљају у врлинама памети дигиталне епохе, иако никада неће научити да воле, па чак и онда када престану да шенлуче и пуцају у лепоту, нежност и невиност дуге.
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 13:52

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
ВОЖД
(Есеј о високим речима)
 
Вожд је
У српском језику симбол
Лингвисти би рекли синоним фигуре за
Високу реч
Саздану у ризницама чула
Од (о)сећања
Која ево двеста година и
Турским историјским архивима
Одржава жестоки плам њиховог страха
Због петовековног ропства
Његових сурових намета
Из чије тамности је измилела та сабрана
Висока реч
Онај који је носи са главом и без ње
Данас Сутра Јуче
Само је пуки носилац
Носилац свести о постању
Главе без које се не може
Чак и када је одруби прљавац
Окоћен из утробе кукавног јајета
У народу познат као мућак
На мегдану као слабић
У племену као изрод
Вожд је висока реч
Без које би нам се уморило памћење
Као што умор савлада срце
Лудило узме ум
Ћутање Језик
Вожд је наша реч
Главаш у речнику њене браће и сестара
Глаголских лукавштина
Именичне одлучности
Она није сентиментална творевина тешко
Стеченог Духа
Карађорђе је представник само једног
Њеног значења
Таман онолико колико му је недостајало
Да зарад туђих не изгуби своју Главу
Та реч и без Главе светли у тамном вилајету
(Из)гоовора матерњег
Пред Богом који све види
Који је све видео
Сечу Вождове Главе
Набијање на колац пред кућом
У којој си рођен
Та висока реч сачувала је повест
Народног и у народу пробраног личног
Достојанства
Зато је ето у васцелом свету без Главе
Лепотом даровита као Шумадија
Као онај најсрпскији епитаф у туђини
Ој, Мораво
Безглава Главо што се не даш у памћењу
У лингвистици наших најбољих чула за Реч
 

За Високу Реч
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 13:53

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
БАЈКА
 
Бајка је прича сакривена дубоко
Унутра испод покривача душе
Недодирљива попут срца и када затаји
Када се заустави усред дана или у сну
На чијим полицама се чувају уредно
Сложени паралелни дневници
Само би песник рекао – бајке
На вратима улаза у ту малу љупку библиотеку
Истакнута су правила за учлањење
Није лако постати неко ко ниси
Нити се уздати у милост рима које ће
Показати тајни пролаз
Једно од правила гласи
Улази полако
Међу шапатима има провокатора зато
Пази да те не одведу на другу страну и
Запамти да су на улици све жене лепе али
Када зађеш у њихове тајне
Пожелећеш да живиш у басни
Бајка је сурова замена за заблуду
Увек срачуната на борбу против
Измишљенх противника
У њеним недовршеним грађевинама
Нема никога осим влаге
Као последњим остатком разочаране воде
Праве воде су увек на путу откривања
Нове Америке
Тамо где су липе и кестени градоначелници
Басни које се не граничне бајкама нити
Примају мигранте из раја
У Христосовим метафорама може се
Прочитате и све остало из правила
Истакнутих на вратима улаза у
Малу љупку библиотеку из
 
 

Непревазиђених лепота мајке Русије
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 13:59



ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
РУКЕ
(запис о важној мелодији природе)
 
                Руке брзо остаре, говорила је мати. У брзини тог немилог процеса настаје њихов тужни срам због кога се стидећи склањају од уперених погледа. Од видео океаана људског ока које, једино, као човеково име никада не (о)стари. У рукама је, као код каквог професионално обученог чувара сав људски живот, било да оне треба нешто да: обруче, заруче, уруче, препоруче, прируче или поруче. А, било да одруче бројне похотнике од злих намера да у рукама држе: нож, бомбу, или пиштољ.
 
 

                На рукама се дете износи из породилишта, држи на крштењу и вакцинисању. Њиховим топлим стиском дечије ручице прелази се улица, држе заставе и други барјаци. У конклудентним радњама и реакцјама рукама се безрезевно поверава одговорност за: част, сигурност, безбедност и веровање и  да је тачна мисао по којој је човек без руку биће остављено на неправедном цедилу судбине. Такво биће највише личи на оног тужног несретника, који не може, никада и никоме, да одручи, нити да се потврди у животу, страсти, љубави и борби за свој лични идентитет и одбрану поноса своје сваколике: националне, верске, интелектуалне, политичке и емоционалне припадности. Зато, саветнички је упозоравала мати да руке треба свакодневно чувати и неговати, да би, колико толико, човек појединац, дохватујући дотакао своју уписану судбину.
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 14:01

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
ЖИВОТ
 
                Некада давно, а то обично припада детињству, слушао сам старог мудрог човека како збори о задатости. Чинио је то са лакоћом, онако како акробате у циркуској представи прелећу с једног на други трапез. И све то над опасним амбисом из ког сам слушао допирање гласа мудрог старца како у ритму невероватног језичког склада распоређује бравуре својих реченица. Како их усложњава музиком стилских фигура, које сам тад, наравно веома мало, или никако, препознавао. Мудри старац задавао је огромне муке, не само, мом „малом“ уму, него и жељи, која се у њему танталовски мучила да макар нешто од изговореног разуме. Можда само онолико колико стаје у тесну запремину симболичког зрнца разумевања. Али, мудри старац није се бавио „танталовим мукама“ својих слушалаца. Готово да их није примећивао у свом говору. Суверено је владао свим сликама око себе, које су немилосрдно кривиле моје детиње погледа неразумно увлачећи у њих све већу количину страха.
                Задатост – шта је то – дрхтао сам питајући се и понављајући ту магичну реч. Она је расла тад у мојој менталној напетости до неподношљивих граница високе непремостиве препреке. А, сећам се, као да је то било данас, готово сваке речи којом је мудри старац натегао, као стрелу, мој детињи страх.
                Задатост је, смирено је говорио мудри старац, једина креација коју ни један човек, из било ког периода, како „старог“, тако и „новог“ завета, не може да понови два пута, Да би потом, наставио, да је у истом појму садржана филозофија људског „пристајања“ на тумарање пределом, који се зове живот. Тек касније, када људски мозак одрасте у емоционалним, физичким и интелектуалним пејсажима, образлагао је мудри старац, Бог човеку препушта свест о подсвесним гестовима на пристајање. Човек, тек тад, по њему, запажа да једнина задатости нестрпљиво искључују било какву множину на њиховој стази. Обилазницама. Ушћима. Последњој станици. Или, задњој пошти. Има у свему томе режије веће и фантастичније него и у најфантастичнијим позоришним комадима – изустио би мудри старац, и додао: „Живот је театар у ком су богови једини гледаоци, а Отац, Син и Свети Дух чине тројство те једине праве задатости."
 

                Детињство је прохујало судбином даха, а глас мудрог старца, као да се још увек чује. И не престаје у ритму излагања дефиниције живота.
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 14:05

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
НАСПРАМ ЧУДА
 
Чуда не бирају време
Места
Она у интелектуалној драми
Налазе лица
На која ће пренети светлост и њом
Обасјати машту
Стидљивог цртача кругова на води
У њој
стидљивог песника који сриче стихове о
одговорности светлости
који пуном реченицом обједињује причу
о случају и
не жали се непокорним речима и
не посеже за предметима
Један од њих увек ће на крају остати да
Преслика предмете
За друге
Који неће стићи
У чијем ће будућем искуству у
Облику праха личити на мрљу
Личити на прашину
Бити непокретан део зида
Чуда не бирају преграде
Она их даривају еху молитви
Које развезују језик и наде везују за тег
Који ће их одвући на дно дубина
На дно мрака
Где чуда тајно силазе по своју
 
 

одговорност
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 14:07

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДУНАВ

У нередигованом речнику имена
Дунав је на платном списку одабраних
Фуснота
Старог и Новог завета
Ноћу понире да би сакупио снагу за
Освит
када почињу његова маштовита лутања
Океани љубоморно посматрају како му се
моћно тело самоуверено
провлачи кроз земаљске густише историје и
њених сулудих преправки
На том путу служи се језицима музике
боја и катарзи из руских и српских салона
Поезије
Не застајкује и не заноси се снагом док
плива кроз пејсаже себичних уређења
Времена и Простора
Биографију је одавно препустио другима
Другим писцима
Другим аласима
Другим похвалама глупости
Храбре пливаче помаже да не
потону у себе у
страх даљином претворених мемоара у
лажне снове
Не удвара се Светском фонду за потпору
великог европског угледа
Не верује букачима и оверивачима привилегија
Не воли језички нацифране говоре
У моћном еху гласних жица
не даје место за сваку реч
нити повода именима океана
Сликама црних
црвених и мртвих мора
На једном успутном запису пише
Дунавов мозак унапред чита кривуљу
кретања
Зато се песма пита
Да ли су те речи
дозвола велике реке
лепоти несташлука
Давно
можда још давније од те прошлости
Посматрао сам Дунав ноћу из
прикрајка
Чинио сам то са детињом радозналошћу
Интересовало ме како се храни
Да ли вечера
Ко га у Апатину, Земуну и Констанци
посећује осим Одисеја
Колумба, Марка Пола и Трајана
Његов осмех усред ове песме
 


личио је на поздрав пријатеља
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 14:12


ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
МИЛА ДУШО МОЈА
(мало малецко обраћање души)
 
 
Мила
Душо моја
сада си само ти уз мене
као ономад мајка када први пут помисли
да би ме могла свету показати
Не тужим се ја
нити за сукњу елегије хватам
нити за сламку да додишем туги
што непозвана се уплиће у приватно
у сасвим приватно опажање света
око мене
Мила
Душо моја
на реку си ми налик што ме на свом
најбољем таласу као на крилу носи некуд
да заборавим оно што другима следује да
памте
да негде успут на неком сплаву истоварим
све речи
све што је с речима у сродству
осим оне једне једине неме молитве
коју ми ти позајмљиваше у сам освит зоре
да ми ојача мождана кора и зенице буду чвршће
Мила
Душо моја
ово што сам
овај неважни и много трошни телесни завежљај
никада не заборављаше оно твоје
што међу речима стоји као сугестија
као мали малецки шапат који певуши у мени
и не да ме ником осим Теби
Мила
Душо моја
како је леп свет очишћен од себе
и оних злочинстава детаља које никада у њему

не разлучисмо од њихових дословних описа
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 14:30

ZORAN M. MANDIĆ

PESMA SAKRISTIJA

Pesma je sakristija
Nekada
Sacijabilni tekst
Erotizovana dijagnoza
salpingitis
Upala jajovoda
upisana u knjizi
sakramenata
Sofističkog rečnika o
Sodomi i Gomori
ili
Sociologiji (raz)vrata sa
lukavo lažno izvedenim 
zaključcima iz
nepoznatih premisa
Skulirani skribenti
kupuju sofre ćutanja
Za vreme pisanja postaju
Grbavci
U istoriji ruža
niko ih ne spominje
čak ni u rubrici
Neosolfarzana
Leka protiv sifilisa
Svrab prave pesme
nekontrolisano
širi polen zaborava na

jadna piskarala
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 14:34

ZORAN M. MANDIĆ
 
ZABORAVLJENI PRATEKST
 
(Iz istorije smrti poezije)
 
Pokušavam da saznam – ko sam.
Tragam.
Istorija porodice savršeno je zamršena.
Mit razlike obrnuto je postavljen u
odnosu na moć razmevanja jednakosti.
Posrćem u biljkama nemoćan da isteram
životinju iz sebe.
Osećanja varaju.
Prevara je svedeni oblik izgubljenog
uputstva za opstanak.
Bog se nije šalio na početku.
Ne čini to ni sad.
U problemu su njegovi glasnici i čovek
zaštitnik sebičnosti.
Poezija nije garant postojanja lirskog
mesta u pratekstu.
Prezaposleno Sunce troši poslednje
zalihe videla.
Zamena je nadvisila razmenu tela.
Proći sve sam.
Pretrčati ponor iznad jezivog položaja dna.
Umaći prvo sebi.
U času umiranja osloboditi zaloge.
Smrt je poziv na mir.
O kraju raspredaju glupi tumači detalja.
Rak je bogastvo – ne bolest.
Bol je okvir nadmoći neznanja.
Evo primera –
Savršenstvo muzike distancirane od
lingvističkog paradoksa reči i njenog
umrežavanja u sivilo dosade rečenice.
Možeš da budeš iako se ne zna – ko si.
Jednostavno više promiče.
U složenom manje.
Jednom će se saznati nešto što tajna sebično
prisvaja.
 

Sam se sebi događaš.
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 14:38



            Зоран М. Мандић на белоруском
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 14:43

ZORAN M. MANDIĆ
 
DOKAZ
 
Samo su čula dokaz koliko srce
može da izdrži danonoćne diskusije
osećanja
njihove geohemijske nalete i prelete
iz
jednog u drugi uzdah vremena u
oticanju
kada među njima misao popušta
nespretna u ophođenju sa tajnim
računom samoće sa
noćnom muzikom svetaca u
vašarištu podmukle ontologije
Između Norvaska presretača od
pet miligrama i dvadesetmiligramskog
snizivača iz porodice Prilenapa
Samo su dokazi čula koliko moć
može da izdrži danonoćne udare srca
kada melodija u jednoličnom ritmu
prestaje da se dopisuje sa javnom
samoćom
onog drugog nerubriciranog daha
koji je uvek razlika
čak i kada prepakovani Kafetin
poskupi
Kada te prijatelj obraduje digitalnim
Klinički ispitanim Aparatom za
merenje krvnog pritiska na članku ruke
(za obim članka 13,5-21,5) sa kutijom za
Čuvanje i uključenim baterijama
RS RS3 Intelli sense
 
 

Wrist blood pressure monitor
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 14:47

ЗОРАН М. МАНДИЋ                              
БОГ У ПРОДАВНИЦИ ОГЛЕДАЛА
(мали есеј о слепилу)
 
 
Угледао сам га у продавници
огледала
Мирно је обилазио рафове са
бомбоњерама
спакованим у кутијама од
ручно израђеног
плавог фабриано папира
на коме је Франко Мариа Ричи
одштампао Борхесову причу
Конгрес
на италијанском
повезану у црну свилу украшену
златним словима
Не верујем да је Он у продавници
мислио на Борхеса
нити да је делић свог погледа
посветио мени
Кретао се као у шетњи морском
обалом
кроз чије стакласте поре је пристизала
вода далеких река

рођених пострани усред
глувонеме пустиње
Без кравате личио је на мог Оца
након што му је закаснели осмех
раскопчао дугме на кошуљи испод грла
О које су му непослушни геометри
мира
 
качили врпце са одликовањима рата
Не знам када је измилео из продавнице
Како се провукао између сабијених
огледала у стешњеном трговачком
Простору
И зашто ме је заувек оставио у
Лавиринту немих бомбоњера са
плавим фабриано папиром
презреног и обневиделог
увијеног у црну свилу украшену са
Златним словима
коју ће опет неко купити да би
увезао књигу
Симпозијум (п)огледа и
потписао је мојим слепилом
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 14:49

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
ИСПРЕД КУЋЕ У ЧЕЖЊИ
 
Испред куће у чежњи у
њеном ометању оглашавањем
мобилног телефонског јава
Један професор књижевности
саопштава дивљење за стихове у
којима се спомиње Сократ
Ван Гог и старогрчки лиричари
Стара ретриверка Асна њуши врхове
мојих покислих ципела
трага за неким мирисом
у чежњи је
можда гладна
синтетички збуњена у храни
Испред куће
паркиран аутомобил можда сања
рђа на њему има снагу подстицања
Међу другим знацима је остали
Свет
закрчен улицом раскопаном с обе

стране
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 14:55

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
КАФКИНА ФОНТАНА
(Причица о паралаксама)
 
 
                   Све је почело одједном. Свет мученика је изашао из музеја на улицу. Држао се неизбораних делова лица, као у мењачници, усредсређен између уложеног и добијеног знака неједнакости. Лакоћа једног, случајно остављеног, ковчега подсећала је на остатке Кафке. Неки чудесан мир извирао је из гримаса метафора необразованих читалаца. Метафора? Да, метафора. Под милионима капи екстремних падавина Кафкин кишобран је изгубио смисао. Процес сваке његове приче личио је на причу процеса у коме је препознавајући оца заборавио мајку. Роман о стубовима културе нарастања: лишајева, брадавица и ожиљака будних снова. Хладне нити непреведеног речника поезије дубиле су ров у зеленом леду прозе с којом се требало суочити дан после Кафке. Усред забуне са преводима значења искрсли су ликови Аћинових дописивања – писма Кафкиним текстовима, онако како то, само, Аћин уме да преради.
                  Међу светом на улици несносни глас шкрипе сфера. Као у гимнастичким салама тзв. позоришта. Све је почело одједном. Изборани делови лица полусвета нешто су славили у свом непровидном замку. На улици никоме од њих није сметао ковчег са Кафкиним остацима. На једној клупи, дубоко иза, у парку пејсажа црно-беле позадине, Борхес је мучио Сократа тракта- том о Христовим дилемама. На местима, која је требало сугестивније повезати, Достојевски би се позвао на Кафкино сликарство неизбораних делова лица света изашлог из препарираних сенки недовршене прошлости.
                  Из правца непровидног замка допирао је јецај историје историја. Процес плача увек треба да личи на плач процеса – додавао би Аћин у својим лаким женским причама о тешком култу страсти. Љубоморе и непристајања, чак и у начелу, на деобе и сеобе са којима је Црњански покорио Итаку, Лондон и Београд. Све се завршило одједном. Неко неважно неприметан склонио је са улице ковчег са Кафкиним остацима. На истом месту, по зачуђујућем склањању, отвориле су се каверне Кафкине фонтане украшене гомилом лего коцки са којима је Борхес опљачкао кафкијански свет Достојевскових идиота.
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 14:57

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
ПЕСМА О ВРЕМЕНУ
 
Време има своју
(о)веру
(ов)еру
Стазу
попут неуочљиве траке
која дише за себе
на сваком путу окренутом
напред или натраг
Дисање
уметнуто у променљивом
надилази паузе у којима се
време исписује из себе
из опоре непроменљивости
пренапрегнуте у слици
надмећући се у свему што
пролази кроз слику
као један обичан дан и то
на стази од једног до другог краја
града тамо где је
место садашњости увек дефицитарно
као жељени идентитет
 испод чије ауре промичу снови
мука оног који сања да се
одметнуо у себи без
пронађених разлога који на слици
премештају светло
скривајући у шупљинама времена
 

идеологију мрака
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 15:00

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
ТАЧКА
есеј о означитељки
 
 

            Сићушна, као траг убода, не одваја се од улоге означитеља. Не робује руци, која је преписује. На крају је сваке реченице. На последњем непремостивом зиду интерпункције. Иако је, не траже, она нађе свакога, чак, и оне, који јој се удварају запетама, или желе да је подмите двотачкама. Тротачком. Увек је испред, или иза себе. У апсолутној тачности оног што једино означава.
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 15:02

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
ЉУБОМОРА
припетак контраверзијама људског мозга
 
                Једно од најконтраверзнијих осећања, које људски мозак не може да савлада припада феномену љубоморе. Та мора, да парафразирамо Његоша, грђа је од  „празне љубави“. И циничнија од мржње. Завист је далеко на периферији рода тог поређења.
                Мало, скоро ни малао, зна се како се зачиње. И који су стварни разлози њене иницијације. Сва је у унутрашњем гравитационом пољу људске потребе за исказивањем оног дела људског ега где се мобилише и одакле оштећује његово здравље. Сигурност и самопоуздање. Емоционално, колико и интелектуално. Физичко и метафизичко. И сурово га кажњава за неучињене преступе. Вербалне деликте и злочинства.
                Појављује се изненада, као НЛО. Скривена у инфра колориту непознате светлости. Немирна и нервозна, као сан, који онемогућује свако своје рационално препричавање. Тумачење и дефинисање. Скоро и да не спава неуморно присутна у болести, сврабу и вирусима своје будности. Не прашта, као ни смрт. Непосредна је, уочљива, урокљива и директна. Лукавства, с којима се служи су провидна. У рангу су „прозирности зла“ о којима је француски филозоф Бодријар написао засебну књигу. И засебна је. Засебнија од сваке идеологије, која увек има свог налогодавца. Изван себе. Изван сваке консултације, па чак и оне ирационалне, с Богом. Чува се прекора. Не мења мишљење. У своју усамљеност увлачи слабе, неодлучне, неконкурентне и неостварене. Чак и оне које мрзи. Палим анђелима помаже да што пре издахну. Али, тек након што им наплати ваздух, чак и онај из њихових несебичних уста. Када (не)стане губи јој се сваки траг. Закопава га негде. Ни на ђубришту нема места за њу.
                Крезуба је, а песници се још увек баве с њом. С полудистанце. У својим сентименталним радњама. Често посежу за њеном маском у својим извиканим стиховима. И прецењеним римама.
 

                Ван Гог намерно није хтео да је наслика. Леонардо да Винчи ипак ју је крунисао у погледу лика своје Мона Лизе. Јесењин се убио због ње. Можда су га чак и убили у том дво-боју. Маркес завршио у стогодишњој самоћи да би се отарасио њеног отровног погледа. Крлежа је боловао од њене границе сваки пут када би узимао Андрића у руке. Онако како је то Андрић чинио са Црњанским. А Пенелопини просци с Одисејем. Слово Љ још увек ћути и не повлачи се из њеног имена. Једино је мушка љубав другачија. У дворишту жене.
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 15:10

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
АНДРЕЈ
 
Ништа још не знам о њему
осим да је ту поред
у парку са шишаркама и
скулптурама
да све више
разуме простор
између два дрвета
међу клупама и тобоганима
љуљашкама и клацкалицама
час у дечијим плавим колицима
час на бициклу с оцем која га
упознаје с градом и одводи на
Дунав
Опчињава га вода док с
пуним устима чоколаде и
десетак тек пристиглих зубића првака
улази у њу
као у пластични базен насред
дворишта у Ћетковићевој 73
Још увек је шкрт на речима
Не посеже за семантичким триковима
реченица малих или растегљивих као
Памперсова пелена или као тек
реченица на помолу као свитање као
гласић у одрастању који ће их гурнути
изнутра док их буде срицао на
српском
немачком
мађарском
енглеском
Када буде читао овај текст
(неко ће знам одмах рећи – песму)
2036.
у својој двадесетој разумеће лакоћу читања
која је у њој заобиђена
која је део плана о будућем полиглоти или пак
ревносном власнику дедине математичке
библиотеке
Зато не бринем што је
Андреј тек на почетку као слово А
што је на почетку свих почетака
што то поређење невино поткрада метафору из
слова Ч
Ч као друго име за машту или као З из
Песме о малој Зоји
Језик поезије је компликован рекла би
мала девојчица Ч
Поготово ако се зна да
поезија мора знати да може
рачунати на мене
међу онима који не разумеју да сам
Андреја на мојим фотографијама сликао очима и
погледима који су силазећи с портрета његовог
деде Душана хитали да уселе душу малог полиглоте и
наследника чудесне математичке библиотеке
На растанку с поспаним Андрејем
мала ми Ч рече
Зоки да ли знаш да је у овој твојој песми
Започела представа о одрастању једног милог дечака
Андреја
И да знаш да ће та песма бити уврштена у
Антологију твојих најлирскијих представа о
нама теби најмилијим ликовима из ризница
маште и стварности

коју ћу ја саставити
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 15:12

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
ПЕСМА ЗА МАЛУ ЗОЈУ
           
           
Све је песма чега се дотакнеш
Творевина
Лепша од потока,
Од рајског врта
И од усијане главе.
 
Зато хоћу док пишем
да убирам радост
Јачу од плиме,
Од  пустих мисли
И од сунчевих пега.
 
И никад нећу престати да те сањам.
 
Да ли је то срећа или  пут времена
Којим се престиже прошлост
Сетнија од судбине, 
Од закаснелог пролећног цветања
Од Душкових мудрих упозорења 
И од самоће Теслиних изума
 
Или слика освита
Кроз чији прозор нам
Својим божанским осмехом
Маше
Мала Зоја
 
А пролазност?
Она је само буђење из

Сна који нас увек само теши
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 15:16

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КВАРЕЊЕ КРУГОВА

Рођен сам
можда сувише рано а
касно сасвим касно да
променим датум рођења и
постанем острво које не припада
ниједној групи других острва
заточених испод океана који су
створитељу у свом животу и смрти
оспоравали право да се изрази
Неко је ипак кварио моје кругове
док сам растао у читању
док сам се чудећи смањивао из
дана у дан онако како јасност
препознавања нестаје заувек
претраврајући се у тамни неозначени
зид иза кога умиру неурони без
имена и надгробних плоча и све то док
улицама миле људи којима све мање
доликује да се надају
Људи са изгубљеним лицима замењени
маскама ствари од дрвета
стакла премазаног бојама себичног колорита
Људи ненавикли на срџбу кише под којом се
спирају изнутра усред несреће што у свету маски
нико не зна за њих нити се залаже за
њихова права да макар тако
неважни, непознати и неозначени
припадају себи
Зато сам склон веровању по коме човек
који душу и линије свог лица
замењује маскама ствари
нема никакве предности над људима са
сопственим лицима рођеним пре или после шока
од кога је
страдало неокупирано време њихових
потопљних острва
Nazad na vrh Ići dole
Ognjena

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 99

Učlanjen : 04.01.2015


PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   Sub 22 Jul - 15:21

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
 

ЖАО МИ ЈЕ 

Жао ми је што никада не прескочих
границу разума
што идох за собом
у трајању сопственог оснутка
што брже не полудех
међу немоћним критеријумима разума
што бих само оно што бих
црв у јабуци
стрепња међу облацима
пали анђео у претерано видљивом
заљубљеник који је осећао љубав
вишу од ње
Жао ми је пропале добронамерне наметљивости
што сам испричао свој живот себи
што сам гледао неке док су ме прислушкивали
избезумљени мојим схватањем Језика
што га превише нисам одавао
што сам испраћајући их враћао се у
позно стање свести
међу оболеле јаве и игриве јавке
Али коме да објасним песму која ме исисава
пред огледалом као и у сну
Вечити дужник огледалу
духу његових кривих линија
у који се никад не преселих
нити изађох из своје антрополошке посесивности
Непотребна ни себи ни другима
Ни овој песми која ме трпи
својом суморном патетиком
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zoran M. Mandić   

Nazad na vrh Ići dole
 
Zoran M. Mandić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Zoran Grebenarovic
» Zoran Radmilovic
» Zoran Veljkovic
» Zoran Vignjevic - Coaching and Speaking - misli i citati
» Zoran Radmilović
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-