Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Tomas Bernhard

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Tomas Bernhard   Pon 12 Jun - 19:18

Thomas Bernhard (Heerlen, Nizozemska, 10. veljače 1931. - Gmunden, Austrija, 12. veljače 1989.), austrijski književnik i dramatičar.

Jedan od vodećih i najplodnijih suvremenih pisaca na njemačkom jeziku. U prozi i drami koristi se modernističkim i avangardnim tehnikama. Najčešće opisuje likove izložene duševnom i tjelesnom propadanju. Njegove radove obilježavaju ironija, skepsa, naglašavanje životne apsurdnosti i besmisla.

Bio je poznat po dosljednom kritiziranju Katoličke Crkve i austrijskog provincijalizma. Zabranio je posthumno izvođenje svojih drama na prostoru Austrije.
Drame
Praznik za Borisa (1970)
Ignorant i luđak (1972)
Lovačko društvo (1974)
Predsjednik (1975)
Moć navike (1974)
Trg heroja (1988)
Roman
Mraz (1963)
Smetnja (1967)
Krečana (1970)
Korektura (1975)
Wittgensteinov nećak (1982)
Beton (1982)
Stari majstori (1985)
Gubitnik(1991)
Zbirka priča
Imitator glasova (1978)








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Tomas Bernhard   Pon 12 Jun - 19:19

Thomas Bernhard: Moje nagrade
O dvadesetogodišnjici piščeve smrti, Suhrkamp je objavio rukopis iz njegove zaostavštine: “Meine Preise”. Iza tog bezazlenog naslova, neočekivano ljupkog u odnosu na Bernhardovu poetiku naslovljavanja, našla se – kako je i red – tempirana bomba razorne moći. Kritike su bile dijelom mrzovoljne, čak i negativne, a bilo ih je i koji su kazali ili napisali da je knjiga ispod piščeva, inače vrlo visokog, standarda.

Riječ je, međutim, o klasičnom bernhardovskom atentatu, obračunu s vladajućim kulturnim nazorima i običajima, vrlo autoironičnom i – to, recimo, nije očekivano – urnebesno duhovitom. Tri godine nakon objave izvornika, djelo je, u srpskome prijevodu (prevoditeljica Bojana Denić), objavio beogradski nakladnik LOM. U knjizi je sabrano devet pripovjednih eseja ili esejiziranih pripovijetki o devet književnih nagrada kojima je Bernhard za života čašćen, tri govora koja je održao kao laureat, te pismo u kojem objavljuje da izlazi iz članstva njemačke Akademije za jezik i pjesništvo. Užasnutost s kojom su “Moje nagrade” morale biti dočekane i u Austriji i u Njemačkoj tiče se, prvenstveno, činjenice da je Bernhard opanjkao niz i danas uglednih institucija i počasti kojima one redovno kite velike pisce njemačkoga jezika.

Thomas Bernhard smatrao je da je od austrijskoga nacionalsocijalizma gadniji samo austrijski katolicizam. Bio je opsjednut svojom domovinom, zauvijek ju zaduživši delikatnim – patriotizmom prijezira. Osjećao je nelagodu pred društvenim ceremonijalima, ali je, kao relativno mlad pisac, prihvaćao da ga nagrađuju za romane u kojima se rugao domovini. U knjizi “Moje nagrade” objašnjava to konstatacijom da mu je uvijek bio potreban novac. I opisuje kako je od Nagrade Julius Kampe kupio jedan vrlo lijep auto, triumph herald, pravo remek djelce britanske industrije, s kožnatim sjedalima i komandnom pločom od tikovine, i kako je, negdje pred Opatijom, neki Jugoslaven prešao u suprotnu kolovoznu traku i zabio se ravno u njega: “Udarac me izbacio iz automobila, no smesta sam ustao, kao da mi nije ništa. A automobil dotičnog Jugoslovena bio je potpuno demoliran. Vozač je izašao iz olupine i urlajući pobegao, a žena je za njim vikala: Idiota! Idiota! Idiota! I tako je od triumph heralda ostala samo gomila lima, a nagrada Julius Kampe izgubila je svoj smisao.”

A kada je čašćen Nagradom Franza Grillparzera, priznanjem Akademije nauka u Beču, Bernhard je, dva sata pred dodjelu, otišao da kupi odijelo. Činilo mu se nepriličnim da na dodjelu dođe u starom puloveru. I kako to biva u čehovljevskim humoreskama, pisac je tek na ceremoniji shvatio da mu je odijelo preusko. I to ga je veoma uzrujalo. A na dodjelu “Počasnoga priznanja Kulturne zajednice Saveznog udruženja njemačke industrije”, kakav je naziv jedne vrlo prestižne nagrade, stigao je iz bolnice za plućne bolesnike, gdje je bilo predviđeno da umre pa nije umro (ti događaji opisani su u Bernhardovom petoknjižju “Autobiografski spisi”). Bio je bolesan i očajan, u dugovima. Nagradu je, zajedno s njim, dobila i pjesnikinja Elisabeth Borchers. Predsjednik Saveznog udruženja njemačke industrije ovako je, čitajući s papirića, izgovorio svoju laudaciju čašćenima: “…i ovim putem Savezno udruženje nemačke industrije hiljadu devetsto šezdeset sedme svoja počasna priznanja predaje gospođi Bernhard i gospodinu Borhersu.”

“Primetio sam da se moja susetka stresla. Proživela je trenutak užasa! Stegao sam joj ruku i rekao da treba da misli samo na ček, svejedno je šta je od svega toga istina – gospodin Borhers i gospođa Bernhard, ili gospodin Bernhard i gospođa Borhers. Gospođa Borhers i ja izašli smo na pozornicu Skupštine grada Regenzburga u kojoj niko živi osim nas i eventualno gospodina Bendera ni primetio nije grešku gospodina Fon Bolen i Halbaha, i primili smo ponaosob ček u vrednosti od osam hiljada maraka. Proveli smo još jedan lep dan u tom jezivom gradu i onda sam se vratio u Beč, gde sam se kod Tetke osećao kao kod kuće.”

Nije baš da su za sve bili krivi oni koji su nagrade dodjeljivali. Jednom prilikom, tako, Berhnard je stigao s Tetkom na dodjelu, ali ga nitko nije primijetio, pa umjesto da sjednu u prvi red, otišli su u dvanaesti. Početak svečanosti je kasnio, jer nitko nije znao gdje je laureat. Kad su ga konačno pronašli u dvanaestom redu, on nije htio preći u prvi, ako ga to ne zamoli predsjednik žirija. Onda se konačno preselio u prvi red, gdje su ga posjeli uz ministricu Herthu Firnberg: “Kada sam jednom pogledao u njenom pravcu, video sam da je ministarka Herta Firnberg, tako se zvala, zaspala, što nije promaklo ni predsedniku Hungeru, budući da je ministarka hrkala; istina – tiho, hrkala je i hrkala tihim ministarskim hrkom, nadaleko i naširoko poznatim.”

Čak i ako čitatelj nije Nijemac ili Austrijanac, pa nije upućen u tamošnje lokalne prilike s kraja šezdesetih, lako će, s možebitnim užasom, otkriti da su svi likovi iz ove Bernhardove knjige stvarni, obično vrlo ugledni ljudi, danas uglavnom pokojnici. Recimo, gospođa Firnberg (1909.-1994.), koja je “hrkala tihim ministarskim hrkom”, kako to genijalno na srpski prevodi gospođa Denić, bila je austrijska socijaldemokratkinja, pače i antifašistkinja. Bruno Kreisky, legendarni austrijski kancelar, bio je njezin politički pokrovitelj, madame Firnberg njegova je bliska sudradnica. Eh, a kako je Bernhard samo izrugao tu damu, kada je, shrvana obavezama i kroničnim premorom, na čas trenula okom, u povodu nagrade koja nosi ime Franza Grillparzera, koju je pisac primio u svome novom, preuskom odijelu. Poslije se, ljutit, vratio u dućan i tražio da mu zamijene odijelo za broj veće. Udovoljili su mu, a da nisu imali pojma kako je tom odijelu već dodijeljena najviša austrijska književna nagrada.

“Moje nagrade” su duhovita, pametna i razbijačka knjiga. Ali Thomas Bernhard nikada nije razbijao u skupini huligana, književnika, domoljuba, većinaca – to mu se gadilo, skupa s nacizmom i katolištvom – pa zato nije ni bio član društva pisaca ili PEN kluba. Kao svaki džentlmen, Bernhard je nastupao sam, i skupo je plaćao cijenu svoje samoće. To je i osnovni razlog zašto je svojim sunarodnjacima Austrijancima oporučno zabranio da ga nakon smrti objavljuju i izvode. Takvom, izrazito patriotskom gestom, pokušao ih je naučiti pameti. Naravno, bilo je uzalud. Osim što je nastupao sam, Bernhard je bio izravan i vrlo osoban: nije pristajao na slatki prdac aluzije, toliko karakterističan za svaku francjozefovsku provinciju.

Upravo zato ima nečega iritantnog u prijevodima njegovih dijela na naše jezike. Naime, čime današnji Srbi zaslužuju Bernharda i njegovo ruganje s njemačkim i austrijskim, živim ili mrtvim, kulturnim i političkim ikonostasima? Možda time što u Srbiji piše i objavljuje Svetislav Basara, koji o Srbima i srpskim tradicijama, te o kontinuiranom zločinu takozvane srpske države nad Srbima i Srbijom – tako Basara imenuje stvari, piše s ostrvljenošću, gnjevom i književnim darom ravnim Bernhardu (tko je u prilici, nego posegne za upravo objavljenim romanom “Dugovečnost”). Jedan će pisac drugome piscu dati legitimaciju koja je u ovome slučaju svakako potrebna. Jer tko su, bez Basare, Srbi, pa da se zajebavaju s austrijskim nacizmom i od nacizma gorim katolištvom? Na ovako postavljeno pitanje u slučaju Hrvatske i hrvatskih prijevoda Bernharda nemamo povoljnih odgovora. Hrvati, naime, nemaju Basaru i stoga ne zaslužuju Bernharda. Zato je šteta što veliki pisac nije oporučno zabranio prevođenje i objavljivanje svojih djela u Zagrebu, kod Branka Čegeca, u Meandru, pod urednikovanjem Zvonka Makovića. Naime, osim što službeno hrvatsko čitateljstvo nije u stanju shvatiti o čemu Bernhard piše kada piše o austrijskome nacizmu i katolištvu, nije li pomalo blesavo da Bernhardove knjige supotpisuju negativci iz tih istih knjiga? Čegec je onaj koji se s Bernhardom sudario kod Opatije, a Maković, eh, Maković, on je sve drugo.

Kad ih više nije mogao uživo otrpjeti, sve te mračnjake, malograđane i šparne hrčke, naciste i katolike, Thomas Bernhard odustao je od svih njemačkih i austrijskih nagrada: “Ali nijedna nagrada ne predstavlja čast… čast je perverzija, časti nema na čitavom svetu. Ljudi, rekao bih, pričaju o časti, a reč je zapravo o bezobrazluku, svejedno o kakvoj je časti reč. Država, rekao bih, svoje radno sposobne građane obasipa počastima, a u stvarnosti zasipa ih perverzijama i bezobrazlukom.”
Miljenko Jergovic








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Tomas Bernhard   Pon 12 Jun - 19:23

Neurotični genije senzibilnosti – Tomas Bernhard; Piše: Sanja Nikolić
“Svirao je odozdo naviše, takoreći, ne kao svi drugi, odozgo naniže.”

Neurotični genije senzibilnosti  

Tomas Bernhard je fenomen u literaturi, nastao ne samo na osnovu osebujnog talenta, već sasvim i kao deo konteksta vremena, koji fenomene snažno izbacuje na površinu zajedničke ukupnosti, a da su te okolnosti opet, dosledno ostale Bernhardova kritička inspiracija. Austrija posle Drugog svetskog rata, preopterećene secesije i jezika koji je vukao breme rajha, iznedrila je buntovnog Tomasa Bernharda, koji je usled ukupnosti navedenih okolnosti, koje su ga potresale podjednako kroz jezik i provincijalizam, prosto nateran da iznese jedan jezički novitet. Ta napetost se odvijala na tako izvanredan način, da je svet dobio svog najboljeg pisca.



Bernhardov nov lingvistički sistem, korespondira između zadatosti sveta i autora na njegov neprilagođen način. Za njega spor i pasivan, taj svet koji je posle rata prirodno opskurnijeg senzibiliteta i sve čini još jedino protiv duha, smešta autora u položaj izgubljenog za stvarnost koja mu ne stoji na raspolaganju. Ali neraspoloživost stvarnosti je ipak raspoloživa za raspolućivanje, koje je, kako nam Bernhard predstavlja, neophodno za nju. Uz opsednutost rečima i njihovu besramnu zloupotrebu, kako je govorio.

Zato je za Bernharda jezik jedina stvarnost, koja je istovremeno i fantastičan beg intelekta. Lingvistički aspekt, deo je njegovog stvaralaštva pomoću kog uspeva da zvučnost pretvori u značenje. Tonalitet je u prednosti, on je dominantan i nosilac je značenjskog. Sistematičnom upornošću  stvarao je nov nemački jezik, pretvorivši manjak elastičnosti u potentno muziciranje za razbijanje jezičkih skrupula koje su ga iritirale. (Na primer, ne podnosi reči kao što je ime grada „Cicers“, za koje kaže da je perverzna leksička tvorevina)
Takav nov jezik imaće smisla za spasavanje senzibilnosti, kao kora oraha koja ljuljuška svoje značenjsko jezgro, ali još je važniji šum vode u kojoj kora pliva, jer taj šum je upravo transponovana muzika iz raspolućenog sveta stvarnosti.
Ritmičnošću je dosledno predstavljao tok misli, ne samo u smislu odnosa i delovanja, radnji i likova, već u najsuštinskijem ogoljavanju ličnosti, u njegovoj potrebi da sve obavezno izbaci, tu nam je upravo i otkrio tonalitet repetitivnosti.

(Na primer: “Teorijski on je vladao nad egzistencijom, praktično, svojom egzistencijom ne samo što nije vladao, nego ga je ona uništila.” Ili „Da se ubio čula je od šofera, šofer je čuo od drvoseče“ T.B.)
Zanimljivo je i da je uspeo da iščekujemo repetitivnost, koja negde i izostaje, a možda upravo tamo gde je mi već unapred očekujemo.
Jasno je da se kod Bernharda sve mora domisliti do kraja, na putu na kom nema stanica, jer zadnja stanica je kraj egzistencije, a tek tada mi uspevamo da se konačno odvojimo od objašnjenja. Svako ko je ikada pokušao da stvari izvede na čistac konačnosti objašnjenja, znaće da je to zapravo suicidni pokušaj i zauvek jedino neuspešan. Nas reči nikad ne ubijaju do kraja, ali nas ni ne ostavljaju na miru. Nas reči napuštaju jedino da bi nas našle nove reci. Takoreći, ili reči ili smrt.

Bernhard naravno, nema nikakav problem sa stvarima, sa njim, stvari su domišljene do kraja, one su dosledno ogoljene, u svojoj suštini apsurdne jer nikad nisu same, nego su povezane s nečim odvratnim negde tamo na kraju razmišljanja. Na njihovom početku to je zamagljeno. Ali stvaralac koji je živeo kompleksnost ambivalentnih odnosa svog porekla odbačenosti, provincija koje je prezirao, nalazio je apsurd u svemu, predstavljao ga je u njegovoj ogoljenosti kroz humor. Dakle lingvistički, uz zvuk repetitivnosti, krajnje konsenkventno u napetosti uzroka i posledice, dolazi se do apsurda koji može da bude još samo humorističan. Taj humor je u tesnacu poslednjeg objašnjenja, čist i oštar kao planinski vazduh.



(„Posmatrajući rafaelskog anđela na zidu, već sasvim ubuđalog, zahvaljujući čemu je međutim, opet postao podnošljiv. “

„Svakog dana imam novu glavu na ramenima, dok je za svet ona ista, stara. “

„Donji slojevi su isto tako opasni kao i gornji“
„Ja se nikada nisam ničemu divio, ali sam se veoma mnogo čudio“

„On je apsolutno imao glavu jednog virtuoza, za razliku od nas koji smo imali glave za razum. “ T.B.)


Bernhard se nalazi u svojoj obimnoj stvaralačkoj potrazi za jednim idealnim neurotičnim čitaocem, gde je u interaktivnom odnosu, narator u poziciji idealnog neurotika-stvaraoca, a svaki čitalac je idealni neurotični čitalac. Da bi dospeo do idealnog čitaoca, iznedrio je unikatan lingvistički sistem, koji postepeno uznosi ritam, dok i svest čitaoca ne dođe u istu ritmičnu ravan.
Verujem da je tim putem krenula i Elfride Jelinek, koja je to Bernhardovo literarno muziciranje najuspešnije moguće usvojila, tako da su ona i Bernhard apsolutni sluhisti literature. Bernhardov idealan neurotični čitalac dakle spreman je da sastavi simfoniju.
Iako sa Bernhardom dolazimo do apsurdnosti postojanja, prvo putujemo linearno i čini se da nema kraja putovanju, a kada stignemo do kraja, shvatamo da nismo bili linearni, već spiralni u vremenu i tonovima, mi smo majstorski zavedeni.
Iz takve zajedničke pozicije, svet treba voleti da bismo ga mrzeli, odnosno svet treba mrzeti da bismo ga voleli. To je idealna pozicija za idealnog samoubicu koji se nikada ne ubija, već kao idealni neurotični narator, vibrantan na ivici nihilizma, zapravo voli taj svet više nego što svet voli njega i sve njemu posvećuje.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Tomas Bernhard   Pon 12 Jun - 19:26

Najsažetiji opis austrijskog književnika i dramskog pisca Tomasa Bernharda (1931-1989) glasio bi da je on uz nobelovku Elfride Jelinek, jedan od najvećih evropskih pisaca na nemačkom jeziku druge polovine 20. veka, a da njegovo književno delo sa temom ljudskog propadanja obeležavaju ironija, skepsa, životni apsurdi i besmisao. Rođen u Holandiji, živeo je u Austriji i Nemačkoj a obrazovao se kao pozorišni reditelj i dramaturg pokušavajući da u mladosti napravi karijeru operskog pevača.
Piše: Dragan Jovanović

Na početku svoje književne karijere, nakon smrti svog dede, relativno uglednog austrijskog književnika, pojavio se kao pesnik da bi potom počeo da objavljuje kratke priče i okrenuo se drami i prozi. Imao je izuzetno plodnu karijeru i javni imidž „melanholičnog pobunjenika obolelog od malograđanske paranoje“, radikalnog društvenog kritičara koji je dosledno blatio i precizirao austrijski provincijalizam zadirući u same temelje i tkivo posleratnog austrijskog društva i građanskog sveta na radikalan i uznemirujući način kao što su to činile, na početku 20. veka, i bečka, psihoanalitička otkrića neuroza, narcizma, paranoje, sadomazohizma i melanholije. Kroz polemike i incidente izazivanja „javne moralne panike“ ukazivao je na opresivne aparate političke moći (pre svega naciju, porodicu i vlasništvo) i malograđanske mehanizme isključivanja, odbacivanja i uništavanja ljudi u posleratnoj Austriji i tako navukao na sebe mržnju političara i klera. Napisao je osamnaest drama, dvadesetak jednočinki, pet knjiga autobiografije, nekoliko zbirki pripovedaka i šesnaest dužih priča i novela/romana.

Koliko su Bernhardova proza i drame prožete postmodernim senzibilitetom i avangardnim, eksperimentalnim prosedeima i tehnikama, dok opisuje ljude izložene duševnom i telesnom propadanju, može se videti iz zbirke kratkih tekstova Imitator glasova gde se nalazi osamnaest samoubistava, šest smrti pod užasnim bolovima, jedna amnezija, četiri nestanka, pet nasilničkih smrti, dvadeset i šest ubistava, trinaest slučajeva ludila, četiri zataškavanja zločina i dva slučaja klevete.

Mnoge od deskripcije njegovog dela u književno-kritičkoj ali i ideološkoj i političkoj recepciji pokušao je da osvetli, biografskim pristupom, savremeni španski književnik i kritičar Migel Saens (inače prevodilac T. Bernharda na španski) u svojoj Biografiji Tomasa Bernharda. Faktografski obimna, struktuirana u sedamnaest poglavlja Biografija pokušava da odgovori na pitanje: kakav je zaista bio Tomas Bernhard? Moralista, neurastenik, depresivac, ranjiv, nepoverljiv, sentimentalan, besan, romantičan, kontroverzan ili sve to zajedno i zašto je na kraju krajeva nazivan radikalnim, skandaloznim umetnikom preterivanja i majstorom ništavila. Preko analize vlastitih iskustava i životnih nedaća Biografija upućuje na mnoštvo motiva i emotivnu i intelektualnu genezu Bernhardovog angažovanog pesimizma. Prolazeći kroz internat za nezbrinute maloletnike, pod upravom nacista tokom Drugog svetskog rata, a potom pod nadzorom katoličke crkve, sanatorijume, tešku bolest i provincijske bolnice, nemaštinu, socijalna isključivanja i emotivne krize, Bernhard će formirati trajnu odbojnosti i prezir prema realnim i simboličkim strukturama moći: nacizmu, crkvi, državi i ostalim „građanskim aparatima koji nisu ništa drugo do aparati za uništavanje ljudi“, a koje će on demistifikovati svojim beskompromisnim deskripcijama prepunim besa, ironije i satire. Ovaj, kako je stigmatizovan za života, „neprijatelj austrijske države i nacije“, koji je po sopstvenim rečima „voleo Austriju i austrijski narod“, nazivaće austrijsku državu „bordelom Evrope“. U tekstu u Cajtu iz 1977, povodom nacionalnog praznika, sa nadnaslovom Ono što Austrija ne može da čita (koji će tabloidi nazvati Novom orgijom besramne mržnje T. Bernharda i agresivnim pamfletom pisca protiv vlastite domovine) napisaće zastrašujuće delove protiv svoje države: „Vlade koje smo imali poslednjih decenija bile su spremne na svaki zločin protiv ove Austrije, i počinile su protiv Austrije sve zamislive zločine“. Ali neće se zaustaviti samo na državi: „A kad se podigne zavesa Države, možemo da prisustvujemo, svakog austrijskog dana (pa tako i na Dan nacionalnog praznika), komičnoj lutkarskoj predstavi za marionete. Marionete čini ovaj imbecilni i nepopravljivi narod“. Ovakvi stavovi izazvaće ogorčenje ne samo javnosti nego i najviših austrijskih političara, Bruna Krajskog i kancelara Franca Vranickog koji će Bernhardove stavove nazvati „nacionalnom sramotom“ a njega samog vlastitim neprijateljem da bi ipak, 1989. godine, kada je Bernhard umro, Vranicki izjavio: „To što on ne može više da podigne svoj glas znači veliki gubitak za intelektualni život u Austriji“.

Preveden u Hrvatskoj skoro u celini, u Srbiji se nakon prvog romana Mraz, prevedenog već 1968, Bernhardovi prevodi pojavljuju fragmentarno tek od 2005, najpre roman Beton (Alexsandria) a potom i Autobiografski spisi (Futura publikacije), a u kontinuitetu tek zadnje dve godine u izdanju LOM (Gubitnik, Brisanje, Gete na samrti, Seča šume i sada Biografija u prevodu Igora Marojevića). Na Bernhardove poetike i stil referirali su neki od književnih autora u Srbiji - David Albahari, Igor Marojević i Srđan V. Tešin, dok su u pozorištu izvedeni dramski tekstovi Trg heroja (Atelje 212) i Pred penzijom (JDP).









happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Tomas Bernhard   Pon 12 Jun - 19:28

Uglavnom se ljutim, a ponekad i ne. Ne treba lupati glavu oko ljutnje na druge ljude pošto su drugi ljudi uglavnom nepodnošljivi. Kada sedite u kafeu i sve je prijatno, na kraju morate i da platite, i već to je dovoljno da se naljutite – jer zašto, u stvari, morate da platite?

Odlomci iz tri intervjua koje je Tomas Bernhard dao novinarki ORF-a Kristi Flajšman. Televizijski intervjui su napravljeni na Majorci (1981), u Beču (1984) i Madridu (1986). Prevod je rađen prema knjizi Tomas Bernhard – susret (Thomas Bernhard – Eine Begegnung, Verlag der Österreichische Staatsdruckerei, 1991), koju čine transkripti tih intervjua, kao i onih njihovih delova koji su izbačeni u montaži.

(str. 31, na Majorci)

Krista Flajšman: Kako vi radite?

Tomas Bernhard: Vrlo koncentrisano. Najbolje rano ujutro. Od pet do devet, a onda idem u šetnju, uzmem novine i pijem kafu, uživam apsolutno ništa ne radeći, dobar vazduh i lepo sunce, dan bez oblaka, brda, pa čak onda i ljudi odjednom postaju prijatni. U podne obilato jedem, što je moguće više i zdravije, potpuno se najedem. A onda od četiri opet radim, možda čak i bolje nego ujutro. I onda opet u šetnju i uskoro dolazi vreme za večeru. Ali sasvim malo večeram. Gutljaj vina, gutljaj mineralne vode, pola dinje, parče šunke i ostalo. Onda malo televizije. Iako je španska. Gledate lica i na osnovu njih nešto zamišljate. Okrepljujuće je kada ne razumete jezik zato što onda zamišljate verovatno mnogo više od onoga što vam slike stvarno govore. Kod kuće onda vidite slike i sve razumete i to je čisto đubre. Moguće da je i ovde to čisto đubre, ali vi to ne primećujete zato što ne razumete. A za rad najvažnije, barem meni (a svako je različit), da budem u zemlji čiji jezik ne razumem zato što onda neprestano imam osećaj da ljudi govore samo prijatne stvari i da bez prestanka pričaju o važnim filozofskim stvarima. Kada razumete jezik, onda imate osećaj da je sve što se govori đubre, zar ne? Tako u Španiji i đubre za mene postaje filozofija. Kraljevsko i carsko đubre – jer Španija je kraljevina.

Flajšman: Nije li vam ponekad potrebno nešto neprijatno da biste pisali? Nešto što vas ljuti?

Bernhard: To je nešto o čemu ne treba brinuti, to vas prati svuda, pa čak i do Španije. U stvari, ja pišem baš zato što je skoro uvek neprijatno, zato što postoji mnogo neprijatnih stvari. Svako to oseća. Neprijatno je, zar ne, već samo ustajanje iz kreveta. A onda kada razmišljate šta se sve kod nas događa, verovatno događa, sve same neprijatnosti. I sve to je neminovno. U osnovi, pišem samo zato što je mnogo neprijatnih stvari. Kada bi sve bilo prijatno, verovatno uopšte ne bih ni mogao da pišem. Tada niko ne bio mogao da piše. Kada je prijatno, onda tu nema ništa za pisanje, a osim toga, bili biste glupi da pišete kada vam je prijatno zato što se prijatnosti treba potpuno prepustiti, zar ne? Ona se mora iskoristiti. Kada se osećate prijatno a sednete za pisaći sto, to prijatno raspoloženje nestaje. Zašto bih sebi uništavao prijatno raspoloženje? Sasvim lepo mogu da zamislim kako sam čitav život samo u dobrom raspoloženju i uopše ništa ne pišem. Ali pošto prijatno raspoloženje, kao što sam već rekao, traje samo nekoliko sati, ili samo neko kratko vreme, opet se vraćate pisanju.

Flajšman: Da li se nekad ljutite na druge ljude?

Bernhard: Uglavnom se ljutim, a ponekad i ne. Ne treba lupati glavu oko ljutnje na druge ljude pošto su drugi ljudi uglavnom nepodnošljivi. Kada sedite u kafeu i sve je prijatno, na kraju morate i da platite, i već to je dovoljno da se naljutite – jer zašto, u stvari, morate da platite? Ili kad prelazite ulicu, i naiđe automobil, i opet se čovek naljuti. Zašto mora da dođe baš sada, kad ja prelazim ulicu? Uopšte ne morate da se brinete za ljutnju, nje će uvek biti. Trenutno se uopšte ne ljutim. Osećam se nelagodno jer nema na vidiku neke stvari za koju mi se čini da bi mogla da me naljuti.

Flajšman: Kako se osećate u ovom trenutku?

Bernhard: Odlično, moram da kažem. Čuje se kako pljuskaju talasići, sunce sija, oko nas su samo Španci i Englezi koje ne razumem – idealna konstelacija. Ali neće to dugo trajati. Odjednom sagledate celinu i sve propadne. Ali možda će danas ovako trajati sve do dok ne padne veče, nije isključeno. Ponekad je i nekoliko dana prijatno.

Flajšman: Prebacuju Vam da imate negativan stav prema životu, da li je to tačno? Da li ste vi negativan čovek?

Bernhard: Ne. Ja imam sasvim normalan stav prema životu, kakav verovatno imaju i svi normalni ljudi, taj stav nije potpuno negativan, ali nije ni potpuno pozitivan. Jer čovek se neprekidno susreće sa svime. To čini život. Ne postoji samo negativno, to je glupost. Ali svakako ima ljudi koji vole da stalno na taj način posmatraju stvari. Olako se kaže – ovaj je ludak i onda on, zar ne, čitavog života ostane ludak. Uvek ga nazivaju ludakom i to ga prati sve do smrti. A neko drugi je lirski, egzaltirani pisac još od svojih dvadesetih godina i onda to ostaje sve dok ne umre. Onda od toga polaze svi kritičari i ljudi koji ga čitaju. Ja sam verovatno čitavog života negativni pisac. Ali moram da kažem da se u toj ulozi osećam dobro zato što me ne iritira. Kažu da sam negativan pisac, ali i da sam istovremeno pozitivan čovek. Dakle, ništa ne može da mi se dogodi. Ili? Možda je to neko opasno stanje? Ne znam ni sam. Meni je sve to vrlo prijatno, a posebno ako sam daleko od domovine i ako su oko mene prijatni ljudi i palme, blagi vetrić i dobra kafa. (…)

(str. 57, Majorka)

Flajšman: A kakvi su ljudi oko vas?

Bernhard: Sve sami Englezi, a Engleze volim zato što su potpuno ruinirani pa sad s obe noge čvrsto stoje na zemlji. To je zaista vrlo prijatno, postali su blagi i na neki način potpuno digli ruke od svoje nadmenosti. Ranije, kada biste sreli Engleza još sa vrata biste videli kako vas gleda sa visine. Samo se setite Gandija, oni su u to vreme još imali običaj da zaista bičuju. Takve stvari više ne možete da vidite, toga se odrekla čak i engleska viša klasa. Negde na obali, verovatno kod Dovera, spalili su sve svoje bičeve. Nemaju više bičeva i sada su podnošljivi. Ranije su Englezi bili potpuno nepodnošljivi.

Flajšman: Nije li predrasuda to što govorite?

Bernhard: Postoje samo predrasude. Moji sudovi mogu da budu samo predrasude. U osnovi postoje samo predrasude, čak i sudije koje izriču konačne presude u stvari izriču samo predrasude. Sudovi uopšte i ne postoje. Hoću da kažem da ljudi neprekidno donose sudove o drugim ljudima i stanjima, a u stvari se radi samo o predrasudama. Nažalost, nažalost. I tako se osuđuje čitav svet, a sve je samo predrasuda. Mislite da nije tako? Ili možda verujete kako neki debeli, tupavi sudija, obučen u svoju sudsku odoru i sa svojim pomoćnicima, kaže “izričem presudu za to što se udavili ženu” ili “zato što ste ukrali pet krojcera, na toliko ili toliko godina teške robije” – toga više nema, postoje samo “objedinjene presude”. (…)

Flajšman: Nije li to ipak preterivanje…

Bernhard: Opet predrasuda. Vidite, tako je to. Sve je preterivanje, ali se bez preterivanja ništa ni ne može reći jer čim povisite glas i to je preterivanje, jer inače zašto biste uopšte podizali glas? Čim se nešto kaže, to je preterivanje. Ova tvrdnja je neoboriva. Protiv nje se ništa ne može reći.

(…)

(str. 75, Majorka)

Bernhard: Sve zavisi od perspektive. Svako ima drugačiju, Bogu hvala. I svako uvek ima ispravnu perspektivu, bez obzira što neko drugi uvek može da tvrdi suprotno, za svakog je uvek njegova perspektiva ispravna. Samo što zbog drugih počnete da sumnjate, odustajete od svoje perspektive i onda ste gotovi, barem u tom slučaju kada ste se nje odrekli. Zašto se ljudi odriču svojih perspektiva? (…) Ljubav, to je za svakog nešto različito. Ljubav je sve, zar ne? Ljubav može da bude sve, zato što sve što postoji na svetu neko može da voli, dakle ljubav sve obujmljuje. Već sa rečju istina stvari stoje drugačije, to tu ne važi. Reč ljubav se može napisati, ali se ljubav ne može opisati. Za to postoji zaista jednostavno objašnjenje. Ne možete opisati ljubav. Čak ni u jeftinim ljubavnim filmovima ljubav nije opisana već je samo pretvorena u kič. Kada napišete ljubav, to je pretvaranje u kič pošto je ljubav sve. Kada vas posmatram, to je ljubav. I kada ne gledam u vas, i to je ljubav. Kada gledam drvo, i to je ljubav, zar ne. Svaka ljubav je uvek na ivici kiča. Važno je koliko daleko odlazite u ljubavi i koliko otvarate usta. Ako usta otvorite malo više nego što treba, onda je to kič, a ne više ljubav, a ničeg nema ni ako ih isuviše zatvorite. (…)

(…) (str. 138, Majorka)

Thomas Bernhard with his mother, Bavaria, ca 1938
Thomas Bernhard with his mother, Bavaria, ca 1938

Flajšman: Kakvi ste bili kao dete? I vi ste pretili?

Bernhard: U detinjstvu niste uvek samo izloženi pretnji, već i pretite. Više deca prete roditeljima nego što roditelji prete deci, pošto su deca mnogo prepredenija od roditelja. Roditelji, čak i mladi roditelji, uvek su već okoštali, jer proces okoštavanja počinje već sa dvadeset godina, a deca su potpuno sveža. Vene su im zdrave, sve je puno dinamike i protok je odličan. Zbog toga deca, zar nije tako, vide mnogo jasnije. A odrasli žive samo u uobrazilji, a deca žive stvarno, to je razlika. Od dvadesete godine čovek živi još samo u uobraziljama. Živi se samo od knjiga i od onoga što je čovek naučio, od onoga što mu je rečeno. U osnovi ljudi preko dvadeset žive samo iz literature, uopšte više ne iz stvarnosti. Samo deca, mladi ljudi do dvadesete, samo oni žive u stvarnosti. Stari ljudi žive samo iz potpuno požutele literature, i to je logično. Tako je to, kao iz neke stare biblioteke, od toga oni žive, od prašine i memle. A deca uvek izvlače dobar loz. Šta još želite da znate? Voleo bih da konačno budem ozbiljan, ne želim više da samo pravim šale i budem vickast. Voleo bih da sa vama konačno popričam o nečem ozbiljnom.

Flajšman: O čemu to?

Bernhard: Pa, ne znam. S Vaše strane mora da dođe nešto ozbiljno čemu bih ja mogao da se suprotstavim svojom ozbiljnošću. Ili ne da se suprotstavim, nego da izađem u susret. Suprotstavljanje je nešto stravično.

Flajšman: Vi to sigurno ne biste voleli. Vi ne želite da bude ozbiljni.

Bernhard: Ali naprotiv, sve vreme se trudim da budem ozbiljan. Već četrnaest dana se trudim da budem zaista ozbiljan. Ozbiljan sam, sasvim sam ozbiljan, zaista. Ja sam totalitet ozbiljnosti. Ali vi me tako gledate i onda nekako moja ozbiljnost sklizne u neozbiljnost. To mi smeta zato što sam srećan samo kada sam ozbiljan. A Vi mi tu sreću, moju zaista najveću sreću, oduzimate tim svojim Palma-pogledom. Išli smo i na groblje kako bismo se malo uozbiljili, tamo je bilo nešto malo toga – grobovi, na neki način je to ozbiljno, zar ne, i tamo sam bio veoma srećan. Ali tek što smo izašli iz groblja, našli smo se pored ludnice, i više nije bilo ni traga ozbiljnosti. I već osam dana smo neozbiljni – a ja volim ozbiljnost. Ne Ernsta Majstera (igra reči – Ernst (ozbiljnost, nem.) Majster (majstor, nem.), već ozbiljnost kao majstora, kao majstora iz Austrije, a ne majstora iz Nemačke. To nije smrt, nego senka smrti koja me, naravno, uvek prati, i koju ja volim zato što mi garantuje ozbiljnost. Smrt je za mene kao neka prikolica, ja ju  vučem sa sobom, kad idem, ona je iza mene, odnosno, ja je ne nosim već je za mene zakačena, vučem je iza sebe. Nažalost, ni ovo nije ozbiljno. Vi mi oduzimate ozbiljnost.


Flajšman: Mislite na smrt da biste mogli biti ozbiljni?

Bernhard: Uopšte ne mislim na smrt, ali smrt neprestano misli na mene. “Kada da ga pokupim?” – tako to izgleda iz druge perspektive. Ali ja se tako nerado vraćam kući. “Otići kući”, to znači umreti, biti mrtav. “Biti kod kuće, to je biti mrtav”, to je rekao već Paskal. “Kada si kod kuće, onda si mrtav”. Večni mir, večita kuća – jeste smrt! Zato tako nerado putujem nazad kući, imam osećaj da će me već čekati kada stignem tamo, da me čeka iza mojih vrata sa svojom crnom rukom – uvek to vidim kada se približavam svojim vratima, tu ruku Kurda Jirgensa (to je glumac, poznajete ga, igrao je Smrt u Salzcburgu sa tim koščatim šakama), vidim kako ulazim i onda – krak! Stalno to osećam, taj pritisak, i zbog toga se držim, videćete ako bolje pogledate, malo pogrbljeno, skupljenih ramena, zbog tog pritiska smrti. Toga me niko ne može osloboditi, to se ne može ukloniti operacijom. Tu mi na desnom ramenu čuči strah – kao neka (smeje se), kao neka ptičica smrti, zar ne? Tu se ona smestila. … Sve to što bih ja voleo da kažem, može se reći i ozbiljno. Ako se umesto „ptica smrti“ jednostavno kaže „smrt“. Ako se koriste kruti pojmovi koji se žele izneti jednim izrazom kao što je recimo šoljica kafe, ali sada opet ni to nije ozbiljno, jer kada se smrt upoređuje sa šoljicom kafe, ni to nije baš skroz ozbiljno, zar ne? Iako se, naravno, sve može uporediti sa svime. Stvarno. Bahmanova je bila konsternirana kada sam joj jednom rekao – sedela je na krevetu, a ja pored nje – da se sve sa svime može uporediti i da sve istovremeno jeste sve. Što, naravno, nije nimalo lako. Kako, na primer, papu – čitav se taj naš razgovor odvijao u Rimu – „pokriti“ izrazom šoljica kafe ili šoljica čaja, ukoliko je to jedno isto? Ali te  dve stvari se mogu zameniti. To jest, mogu da zamislim šoljicu kafe na papskoj stolici u crkvi Svetog Petra, i papu na tanjiriću za kafenu šoljicu, zar ne? Dakle, može se iz pape piti i otići na audijenciju kod šoljice kafe. Takva se zamena bez sumnje može napraviti, ako tako želite. Ako imate potrebnu ozbiljnost koja vas pokreće.

Flajšman: Dakle, svi su pojmovi međusobno zamenjivi?

Bernhard: Naravno da može. Sve možete zameniti, u tome je čar, odnosno veličina prirode. Drama ljudi je upravo u tome što se oni vaspitanjem i pogrešnim obrazovanjem, a pre svega književnošću, ne samo fiksirani za pojmove, već ste za pojmove zakucani. U glavi su im svi ti ukucani pojmovi, a oni samo jurcaju okolo. U tome je prava drama ovog sveta, zar ne. Pisci su uvek čekić i pojam: smrt, život, ljubav, kukavičluk, slavoljublje, i ostalo. To je prava drama.

Flajšman: Znači da više nema istine i laži?

Bernhard: Sve može da dođe na mesto nečeg drugog, i Vi ste apsolutno u pravu kada za istinu kažete da je laž i apsolutno ste u pravu kada za laž kažete da je istina, ali jedan sudija to nikada ne može da uvidi, zar ne. Istina i laž igraju glavnu ulogu u sudu sveta, zar ne. I tu vi, sa svojim pogledom na stvari, nemate šta da tražite. Filozof nema šta da kaže sudu zato što je sudija mali čovek koji je ljubomoran na filozofa, zato što sudija na sebi ima tešku, verovatno jeftinu, ali tešku crnu odoru, i mrzi sve, i samog sebe, pošto ga sve pritiska. Ne stižu oni daleko. A ako ga boli vrat, onda dobijete godinu dana više. Ako ga zaboli glava, još dve godine, a ako ima rak, onda dobijate doživotnu pošto je on ispunjen ludačkim besom. Kada je dobre volje, provlačite se sa minimalnom kaznom. Ali, pošto su sve sudije uvek loše volje – nikada nisam video sudiju koji je dobre volje – onda se gotovo uvek izriču visoke kazne, svi oni boluju od raka, žene im stalno ponavljaju: „još ćeš ti videti, razbolećeš se od raka“. To je nesreća ovog sveta, i od nje boluje pravosuđe. Ja sam imao mnogo posla sa sudijama i uvek sam ih posmatrao kako stoje za bifeom i halapljivo jedu nakon što su osudili par nesrećnika. Što su ih više osudili, to se bolje osećaju. Na jednu presudu dva sendviča – takav je otprilike odnos.

thomas-bernhard-obernathal-1981-foto-dreissinger

Flajšman: Opet ste vrlo subjektivni.

Bernhard: Sve je subjektivno, i naravno, sve je netačno. Barem je toliko jasno. Nikada nisam tvrdio da sam izrekao bilo kakvu istinu ili bilo šta ispravno. Tako vam je to.

Flajšman: Jednom ste napisali da čovek ne može sebe da opiše, ne postoji opis samog sebe. A Vi ipak sebe opisujete i predstavljate se.

Bernhard: Opisivanje samog sebe može biti jedino odraz samog sebe, dakle umesto „samoopisivanje“ trebalo bi reći „samoogledanje“ zato što je svaka samorefleksija samoogledanje, samorefleks. Nemam ništa protiv da se to tako nazove, pošto nema nikakve istine, a ni laži, i sve je otvoreno – 4 milijarde ljudi je 4 milijarde svetova, zar ne. Dakle, nema dvoje ljudi koji svet vide na isti način, pošto su svih 4 milijarde potpuno različiti. Dvoje ljudi koji imaju četiri plava oka svet će videti potpuno razičito. A to ništa ne znači. Hoćete da čujete nešto ozbiljno? Slušate me kako sve vreme nešto govorim, ali šta je to što govorim, šta kažem, to ne znam ni ja sam. Postavite nekom pitanje da li uopšte zna šta govori – čak i ako vam taj neko drži predavanje, sve će vam reći pogrešno, od samog početka pa do kraja. Koještarije, kako se to kaže.

Flajšman: A koja pitanja Vi postavljate sebi?

Bernhard: Mislim da sebi još nisam postavio ni jedno pitanje. Jednostavna, takozvana pitanja, ona se postavljaju sama od sebe, ne moram ih ja postavljati… (…)

(str. 193, Beč)

Flajšman: Školovali ste za glumca. Da li je to uticalo na način koji pišete?

Bernhard: Verovatno. Sve što čovek uči svakako ima velikog uticaja na ono što radi. Ja sam i školovani trgovac, i to je uvek igralo veliku ulogu. Takođe sam učio za vrtlara, a učio sam i da vozim kamion, i upoznao sam različite ljude. Tako se širi krug ljudi koje poznajete i onda možete pisati relativno dobre knjige. Inače, ja uopšte ne spadam u pisce, i nikad se nisam tako osećao.

Flajšman: Već kao…?

Bernhard: U osnovi sam uvek bio realan čovek. Ova vrsta pisanja na koju Vi mislite, stvaralaštvo ili kako se to već zove, malo ima veze sa realnošću, i potpuno je bezvredno. To vidite čim otvorite knjige. Pišu se gotovo isključivo bezvredne knjige, i pišu ih ljudi koji sede u nekom društvenom stanu, primaju neku platu, prave neke svoje kartoteke pojmova i onda prave knjige kao što krojačice šiju odeću.

Flajšman: A kako ih Vi pravite?

Bernhard: Uvek sam bio slobodan čovek. Ne primam nikakvu platu i knjige pišem na sasvim prirodan način, onako kako se moj život odvija, a on je sasvim sigurno drugačiji od života svih tih ljudi. Samo onaj ko je zaista nezavistan može zaista dobro pisati. Kada ne zavisite ni od čega, to se oseća u svakoj rečenici. Zavisnost parališe svaku rečenicu koju napišete. Svuda su samo ukočene rečenice, samo ukočene stranice, samo ukočene knjige, jer svi su ti ljudi zavisni od žena, porodica, troje dece, bivše žene, države, firme, osiguranja, šefa. Možete pisati šta god hoćete, ali uvek se oseti zavisnost, i zato je loše, ukočeno, invalidno.

Flajšman: Ali, mnogi pisci žive ispod egzistencijalnog minimuma. Ne bi li onda trebalo…

Bernhard: Za to su samo krivi. Ja sam uvek živeo samo od onog što sam radio, nikada nisam dobijao neku subvenciju, nikada se oko mene niko nije trudio, do dana današnjeg. Ja sam protiv svakog subvencionisanja, protiv svakog redovnog plaćanja, umetnicima ne treba dati ni groša. To bi bilo idealno i onda bi možda nešto od toga i ispalo. Umetnicima bi trebalo vrata, kroz koja žele da prođu, potpuno zatvoriti i zaključati. Ništa im ne treba dati, treba ih ostaviti pred vratima. To se nije uradilo i zato imamo lošu umetnost i lošu literaturu. Oni se provuku do nekih novina, do nekog ministarstva, nastupe kao da su geniji, i dobiju svoj stan, svoje papire i osigurani su do kraja života. I onda više ne mogu da napišu ni jednu dobru knjigu.

Flajšman: To znači da treba ukinuti svaku podršku?

Bernhard: Nikakva podrška umetničkom radu! On mora sam sebe izdržavati. Ne treba subvencionisati ni velike institucije. Tu bi trebalo da deluje trgovački princip „opstani ili umri“. Zato je ovde i došao kraj svakoj umetnosti, zato što sve ima podršku. Ne bi bilo moguće da se prave takve budalaštine koje ljudi prave da se iza toga ne kriju subvencije koje su ih potpuno uništile

Flajšman: A šta je sa pozorištem, sa recimo Burgteatrom?

Bernhard: I to sve treba ukinuti. To treba da bude trgovački posao, izdvojiće se male opere koje mogu same sebe da finansiraju, i sve će onda postati prirodno. Ukratko rečeno: ukinuti svaku subvenciju i podršku. Ja mladom umetniku ne bih dao ni 10 šilinga, apsolutno ništa! Neka uradi šta zna, pa će ili uspeti ili neće. Tako sam i ja. Samo što je Austrija jedna država subvencija, tu je sve subvencionisano, svaka tupava glava je prenatrpana i bandažirana subvencijama, a oči i usta su im nakljukani državnim parama, tako da ništa više ne vide, ništa više ne čuju, i onda ništa više i nisu.

Flajšman: A u drugim zemljama nije tako?

Bernhard: Verujem da nije. Ovde je to preko svake mere preterano. A ako toga ima u drugim zemljama, onda ima u mnogo manjoj meri. Samo pisac koji izdržava sam sebe, koji mora da radi, može nešto i da postigne. Ali, onaj koji zna da ne mora ništa da radi zato što će mu prvog doći plata od Ministarstva ili neke druge institucije – to je strašno. Svi sede samo kao usedelice i čekaju da im stigne od Minsitarstva, i pletu.

Flajšman: Ali, najveći deo davanja su troškovi osoblja? Bilo bi vrlo surovo kada bi se počelo sa masovnim otpuštanjem?

Bernhard: Pa, ti ljudi se moraju otpustiti. Moraju malo da živnu, i tako se samo leševi motaju po velikim pozorištima. To su hiljade ljudi koji u osnovi nisu nizašta, i samo su izdržavani. Pozorišta moraju sama sebe da izdržavaju, a naročito nacionalna pozorišta. Već je ta reč – nacionalno – čista glupost. Pozorište treba da bude u nekoj zgradi u kojoj će plaćati zakupninu i sve ostalo. Jedna od tih uobičajenih krilatica – a inače su krilatice sve redom odvratne – ovde bi odlično legla: „stesati (na pravu meru)“. Svakog pojedinačno treba stesati na pravu meru, i to toliko ga stesati na pravu meru sve dok od njega ništa ne ostane. Kad neki glumac odigra dobar komad, onda će ljudi doći i sve će moći samo od sebe da opstane.

Flajšman: A kad neko pozorište kaže da Tomas Bernhard traži previše novca i mi nećemo da mu damo tolike tantijeme?

Bernhard: Ja sam trgovac i uvek tražim onoliko koliko nešto vredi. Kao što je moj pradeda rekao: kilo putera kod mene košta toliko, a ako vam je to mnogo, vi idite drugde. Ali s obzirom na to da ja uglavnom ne dozvoljavam da igraju moje komade, ili dozvoljavam da se izvedu samo jednom, onda se tu ne radi o velikim iznosima. Ali, za taj jedan put želim da dobijem koliko meni odgovara u odnosu na vreme koje sam potrošio radeći na komadu. Kada neko nešto napravi, onda on tačno oseća koliko to vredi i ti tu stvar možeš dobiti ukoliko platiš cenu koju on traži. Ukoliko nećeš da platiš – onda zdravo! I kod mene nije ništa drugačije. (…)


Flajšman: Da li je to neka satisfakcija kada vidite prevode svojih knjiga?

Bernhard: Ne, uopšte. Vrlo je zabavno, ali nema nikakve veze sa onim što čovek piše zato što je to knjiga onog koji je prevodio. On ide nekim svojim putem i uvek istera svoje. Knjiga se ne može prepoznati. Prevedena knjiga je kao leš po kojem je automobil gazio sve dok ga nije unakazio do neprepoznatljivosti. Onda vi te ostatke možete pokupiti, ali to više ničemu ne služi. Prevodioci su nešto strašno. Oni su siromašni ljudi koji ništa ne zarađuju za svoje prevođenje, dobijaju najniže honorare, vapijuće niske honorare, kako se to kaže, a obavljaju jeziv posao, tako da se sve to na kraju izjednači. Ako radite nešto što je ništa, onda za to ne treba ništa ni da zaradite. Zašto uopšte neko prevodi, zar ne bi trebalo da sam nešto napiše? Prevođenje je jeziv način služenja.

(…)

(str. 228, Madrid)

Flajšman: Upotrebljavate izraz Gospod Bog. Verujete u njega?

Bernhard: Ne morate verovati u nešto što stalno vidite. Gospod Bog je svuda, tako da u njega ne moram da verujem. Već u Crkvi vam kažu – Bog je svuda. Dakle, štedim na verovanju. …

Flajšman: Da li je biti pisac za Vas zanimanje?

Bernhard: Tako je ispalo. Kao kad je neko čistač cipela – a takvih još ima na gradskim ulicama tamo na Jugu – pa ga pitate da li je to njegov posao, a on vam kaže da mu ništa drugo nije ostalo osim da čisti cipele, pošto mu je otac jednom rekao: hajde pokreni se malo, zaradi neki novac. A tad mu je verovatno najzgodnije bilo da čisti cipele, pa onda to i dalje radi. Kod mene sa pisanjem je isto.

Flajšman: Ali povremeno ste radili i druge stvari?

Bernhard: Kao i svaki čovek. Svaki čovek radi i neke sporedne stvari.

Flajšman: A šta ste vi, na primer, radili?

Bernhard: Čovek pere zube i oblači se. To je već neka delatnost. To je sporedan posao. Svakog dana se oblačiti i svlačiti. Već samo to je iscrpljujuće i jezivo. Kad pomislite da se milion puta oblačite i svlačite, potpuno iznurivanje. Pranje zuba, sečenje noktiju svake tri nedelje, jer ako ih ne posečete probušiće vam se čarape. Jeziva slika. Sve čisto sporedni poslovi. A ipak, to je prvi posao – kupanje, oblačenje, svlačenje. Prvo zaposlenje koje čovek dobije, a to se uvek previđa.

Flajšman: Ali radili ste i još neke poslove u svom životu?

Bernhard: Mnogo njih.

Flajšman: Koje, na primer?

Bernhard: To je nezanimljivo, kao što su nezanimljivi pisci koji kažu da su prali sudove i ribali podove, radili na građevini, vozili kamion i na kraju prikupljali priloge za Crveni krst. To je samo spisak stvari koje treba kod gledalaca da izazovu bednu sentimentalnost i ja sad ne moram da ga ponavljam. Sve je to u dobroj nameri, ali besmisleno. Kao što je besmisleno slati mleko u prahu u Afriku. Velike firme tako zamisle, pa se to onda i pošalje u pustinju, a onda kad oni to hoće da umute – nemaju vode. A one u Bonu nije briga, oni su na tome dobro zaradili. Tako je tamo pored peska i mleko u prahu. Time se bave propali glumci. Siđu sa bine, uzmu mleko u prahu i odu u Afriku. Dva puta godišnje se vrate, uzmu par miliona iz naših džepova i sjure se nazad u podsaharske pustinje, siromašnim ljudima. Tim pustinjama nije potreban gospodin Bem, ali gospodinu Bemu je potrebna pustinja da bi pobegao iz klešta u kojima se našao. To je drama želje da se pomogne i humanosti koja to nije. (…)

Flajšman: … Ali, Vi želite nešto da postignete svojim pisanjem?

Bernhard: Ne, zaista ne. Samo da se zabavim i da mi ne bude dosadno na ovom svetu. To je u suštini glavni razlog, zar ne? Ako uz to i nešto zaradim – utoliko bolje. Ako ništa ne bih zarađivao, verovatno ništa ne bih ni radio, pošto bih morao da se bavim nečim drugim, i ne bih imao snage za takve uzlete. Flajšman: Ali, vi ipak želite da nekako utičete, da nešto promenite, to svako želi, zar ne? Bernhard: Uopšte ne. Ni na šta ne možete da utičete i ništa ne možete promeniti pošto svet ide svojim putem, sve se pojavljuje i nestaje, sve dolazi i odlazi, i na kraju je sve počišćeno, i šta biste vi tu hteli da menjate?

photo-kultura-knjigofilija-thomas_bernhardt_h_199162035

za P.U.L.S.E priredila: Daša Stojanović

Komunikacija

Izabrala i prevela s nemačkog: Aleksandra Kostić

Aleksandra Kostić rođena je u Zagrebu 1968. godine, a u Beogradu diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu 1996. godine. Od tada radi kao slobodni prevodilac sa engleskog i nemačkog i povremeno sarađuje sa teorijskim časopisima (Beogradski krug, Nova sprska politička misao), piše filmske kritike za Treći program Radio Beograda. Veći objavljeni prevodi: Peter Sloterdajk (U istom čamcu), Jirgen Habermas (Postnacionalna konstelacija), Timoti Garton Eš (Istorija sadašnjice), Suzan Bak-Mors (Svet snova i katastrofa), Maks Veber (Politički spisi). kostical@yahoo.com








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Tomas Bernhard   Pon 12 Jun - 19:37



Ako nista vise ne budemo pili, umrecemo od zedji, ako nista vise ne budemo jeli, umrecemo od gladi, na te se mudrosti svode svi ti aforizmi, sem ako ih je napisao Novalis, ali je i Novalis govorio svakakve besmislice, kazao je, pomislih.
U pustinji vapimo za vodom, tako otprilike glasi Paskalova maksima, kazao je, pomislih. Ako dobro pogledamo, od najvecih filozofskih planova ostaje nam samo bedni aforisticki ukus, rekao je, bez obzira o kojoj je filozofiji, bez obzira o kojem je filozofu rec, sve se mrvi kada toj stvari pridjemo sa svim svojim sposobnostima, a to znaci svim svojim duhovnim instrumentima, rekao je, pomislih. Sve vreme govorim o humanistickim naukama, a ne znam ni sta su to humanisticke nauke, o tome nemam pojma, rekao je, pomislih, govorim o filozofiji a pojma nemam o filozofiji, govorim o egzistenciji, a o tome nemam pojma, rekao je. Nasa polazna tacka jeste uvek ta da ni o cemu ne znamo nista i da o tome nemamo nikakvog pojma, rekao je, pomislih. Cim nesto zapocnemo, odmah se ugusimo u cudovisnom materijalu sto nam na raspolaganju stoji u svim oblastima, to je istina, rekao je, pomislih. I mada to znamo, uvek zapocinjemo svoje takozvane probleme duha, upustamo se u nemoguc poduhvat: da stvorimo proizvod duha. To je ludilo!-rekao je, pomislih. U stvari, osposobljeni smo za sve, isto tako, u stvari, nista nam ne polazi za rukom, rekao je, pomislih. Na jednu jedinu uspelu recenicu spali su nasi veliki filozofi, nasi najveci pesnici, rekao je, pomislih, to je istina, cesto nam u secanju ostaje samo jedna takozvana filozofska nijansa, nista vise, rekao je, pomislih. Proucavamo jedno ogromno delo, na primer Kantovo delo, ono se vremenom svede na malu istocno-prusku glavu Kantovu i na jedan sasvim nejasan svet od noci i magle koji zavrsava bespomocno kao i svi drugi svetovi, rekao je, pomislih. Hteo je da postane strasan svet, a od svega je ostao neki jadan detalj, rekao je, pomislih, tako je sa svim stvarima. Takozvano veliko svede se na kraju na tacku koja nam jos jedno deluje dirljivo jer je smesna, jer je dostojna sazaljenja. I Sekspir se svodi na nesto sto zasluzuje nas podsmeh ako smo tog casa vidoviti, rekao je, pomislih. Bogovi se na nasim kriglama za pivo vec dugo pojavljuju jedino sa bradom, rekao je, pomislih. Jedino se glupak divi, rekao je, pomislih. Takozvani covek od duha trosi se u delu koje je, kako on misli, od epohalnog znacaja, a na kraju ispada smesan, pa zvao se on Sopenhauer ili Nice, to je svejedno, mogao je to biti Klajst ili Volter, vidimo jednog dirljivog coveka koji zloupotrebljava svoju glavu i samog sebe dovodi na kraju ad absurdum. Covek koga je istorija prevazisla i pregazila. Velike mislioce smo zakljucali u sanduke s knjigama iz kojih zure u nas, osudjeni da zauvek ostanu smesni, rekao je, pomislih. Danonocno slusam jadikovanje velikih mislilaca koje smo zakljucali u nase sanduke za knjige, te smesne velicine duha, kao zbrckane glave iza stakla, rekao je, pomislih. Svi ti ljudi su se ogresili o prirodu, rekao je, izvrsili su kapitalan zlocin prema duhu, zato su kaznjeni i zato smo ih zauvek strpali u u sanduke za knjige. Jer, u nasim sanducima za knjige oni se guse, to je istina. Nase biblioteke su takoreci kazneni zavodi u kojima su zateceni velikani duha, Kant naravno, u samici kao i Nice, kao i Sopenhauer, kao i Paskal, kao i Volter, kao i Montenj, oni najveci su u samicama, svi drugi u grupnim celijama, ali svi su tu za sva vremena dragi moj, za sva vremena do beskonacnosti, to je istina. I jao onom od glavnih zlocinaca koji se usudi da pobegne, odmah je gotov i ismejan, to je istina. Covecanstvo ume da se odbrani od svih tih takozvanih velicina duha, rekao je, pomislih. Duh biva, gde god da se pojavi, odmah pobedjen i zakljucan i odmah biva, prirodno, obelezen kao zloduh, rekao je, pomislih, dok sam posmatrao tavanicu u gostinskoj sobi.

Ali sve je to besmislica, to sto govorimo, rekao je, pomislih, to sto govorimo je besmislica i sav nas zivot je jedna opsta besmislica. To sam rano shvatio, tek sto sam poceo da razmisljam, odmah sam to shvatio, govorimo samo besmislice sve sto kazemo je besmislica, ali i sve ono sto nam se govori jeste besmislica, kao i sve sto se uopste govori, na ovom svetu su se do sada govorile samo besmislice, i, rekao je, zaista su se, prirodno, i pisale samo besmislice, jer to ne moze biti nista drugo do besmislica, kao sto nam dokazuje istorija, nastavio je, pomislih. Na kraju sam pobegao u pojam aforisticara, rekao je, i zaista sam jedanput, kada su me pitali o mojoj profesiji, rekao da sam aforisticar. Ali ljudi nisu razumeli ns sta sam mislio, kao i uvek kad nesto kazem oni ne razumeju, jer ono sto ja kazem ne znaci da sam rekao ono sto sam rekao, nastavio je, pomislih. Kazem nesto, sasvim drugo, tako sam ceo zivot morao da provedem u nesporazumima, iskljucivo u nesporazumima, rekao je, pomislih. Radjamo se i odmah bivamo, da se tacno izrazim, okruzeni nesporazumima, i iz tih se nesporazuma ne mozemo, dokle god postojimo, vise iskobeljati, mozemo da se napinjemo koliko nas je volja, nista ne vredi. Ovo opazanje moze napraviti svako, rekao je, pomislih, jer svako neprekidno nesto govori i drugi ga ne razumeju, u toj tacki se ipak svi lazu, rekao je, pomislih. Jedan nesporazum nas dovodi u svet nesporazuma koji mi, sastavljeni od samih nesporazuma, moramo da podnosimo, i koji opet napustamo s jednim jediim velikim nesporazumom, jer smrt je najveci nesporazum, nastavio je, pomislih.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Tomas Bernhard   

Nazad na vrh Ići dole
 
Tomas Bernhard
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Umro američki slikar Tomas Kinkejd
» Tomas Edison
» TOMAS MAN " BUDENBROKOVI "
» Tomas Man
» Španska istorija
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-