Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Gistav Flober

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Gistav Flober   Sre 3 Maj - 14:36

Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč).


Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. U školi je bio lenj, ali je već od jedanaeste godine pokazivao interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Po povratku u Pariz vreme je provodio sanjareći na porodičnom imanju. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.
Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Gistav Flober   Sre 3 Maj - 14:37

Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta.
Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“.
Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. " Madam Bovari, to sam ja!", čuvena je Floberova rečenica.
Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Gistav Flober   Sre 3 Maj - 14:38

U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.


Salambo, Gaston Busjer (1907)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Sentimentalno vaspitanje   Sre 3 Maj - 14:40

Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariških prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.

Opus

Gospođa Bovari (Madame Bovary), 1857.
Salambo (Salammbo), 1862.
Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869.
Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874.
Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), posthumno 1881.
Tri priče (Trois contes), 1877.








Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Gistav Flober   Uto 30 Maj - 15:28

"Ljubav je prolećna biljka koja sve prožima nadom, pa čak i ruševine uz koje prijanja."
"Mi smo stvoreni za bol. Suze su za srce ono što je voda za ribe."
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Gistav Flober   Uto 30 Maj - 15:29

Tri su uslova da čovek bude srećan: treba da bude glup, sebičan i da je dobrog zdravlja; ali ako prvi uslov nije ispunjen, sve je propalo."
"Bog i čovek razdvojeni su utoliko što je Bog odgovoran za početak i kraj, a čovek za sve ono između."
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Gistav Flober   Uto 30 Maj - 15:29

Nemamo prava da uživamo u sreći ako je ne delimo sa drugima; nemamo prava da uživamo u bogatstvu, ako ga ne stvaramo i za druge."
"Ništa tako ne ponižava čoveka koliko to što vidi da budale uspevaju u stvarima u kojima je on doživeo neuspeh."
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Gistav Flober   Uto 30 Maj - 15:29

"Sreća je zatvaranje u umetnost i shvatanje da ništa drugo nije važno."
“Čitajte da biste živeli.”
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Gistav Flober   Pon 5 Jun - 10:51

" IZABRANA PISMA " GISTAV FLOBER
LUJZI KOLE
27.avgust 1846.

Dakle, još smo tužni, jadni moj anđele! Zašto da bez razloga sve uzimaš k srcu, da se prekomjerno žalostiš? Trista milja daleko, da ne mogu da utrem suze koje teku iz tvojih dobrih očiju; ti ne možeš da vidiš moje osmejke kad dobijam tvoja pisam, ni radost koja mi se zacijelo ogleda na licu kad mislim na tebe ili kad gledam tvoju sliku, tvoju sliku sa dugim milujućim uvojcima na njoj, onim istim koji su mi prelazili preko obraza. Od mene do tebe suviše je mnogo ravnica, livada i brežuljaka, da se možemo vidjeti. Ja ne razumijem sve te muke koje ti donosim. To vjeruješ da je neka druga još u mom srcu, da je u njemu ostala, toliko u svjetlosti da si ti samo prošla u njenoj sjenci. Oh, nije tako, nije!Budi u to uvjerena jednom zauvijek! Ti govoriš o mojoj ciničnoj iskrenosti; pa budi dosljedna: vjeruj onda u tu iskrenost. To je nešto staro, vrlo staro, skoro zaboravljeno; jedva ako mi ostaje neko osjećanje na to; izgleda mi čak kao da se dogodilo u duši nekog drugog čovjeka. Onaj koji sad živi i koji je u meni, samo posmatra onog drugog, koji je mrtav. Ja sam imao dva života, sasvim različna; spoljni događaji su bili znamenje za svršetak jednog i nastajanje drugog; sve je to nepobitno tačno. Moj aktivni, uzbuđeni, strasni život, pun protivuriječnih trzaja i mnogobrojnih tjelesnih utisaka, završio se u dvadeset drugoj godini. U to doba sam, odjednom, učinio veliki napredak ; i došlo je nešto drugo. Tada sam, za svoju upotrebu, jasno napravio dva dijela među svijetom i u sebi: s jedne stranwe spoljašnji element, za koji želim da bude raznovrstan, šaren, skladan, beskrajan, i od koga usvajam samo sliku, da u njoj uživam; s druge strane, unutrašnji element koji zbijam da bih ga učinio jedrijim, i u koji puštam da se kroz otvoren prozor razuma široko ulivaju najčistiji zraci Duha. Ti nećeš naći da je ova rečenica vrlo jasna; potrebna je čitava knjiga da se ona razvije. Ipak se ja nisam odrekao nečega za života, kao što mi izgleda da ti misliš. Ja širim grudi da potpuno, kao svi drugi, udišem miris ruža, i širim oči da posmatram mjesečinu , ni ljubav ni prijateljstvo nisam odbacio. Naprotiv, uzeo sam naočare da ih jasnije raspoznam. Ispitaj me iznutra koliko ti je volja, nećeš naći ničega što bi imalo da te ražalosti, ni u prošlosti ni u sadašnjosti. Želio bih da možeš čitati u mom srcu: suze sumnje i utučenosti koje ti teku izmjenile bi se u suze radosti i sreće. Jeste, ja te volim, volim te, čuješ li? Treba li da to uzviknem još jače? Ali, pošto ja znam za običnu ljubav, koja umije samo da se smiješi, zar je moja krivica što cijelo moje živo biće nema ničeg blagog u svom držanju?Rekao sam ti već koža mog srca, kao i ruku, dosta je rapava: čovjek se povrijedi kad je se dotakne, ali odozdo je možda zato utoliko mekše. Ako mi ti i dalje budeš prebacivala draga što ti ne dolazim, šta mogu da ti odgovorim? Ti me bez razloga mučiš kad me podsjećaš ( što je, tako mi Boga! nepotrebno, jer dosta ja sam to zamišljam ) da ti zbog toga patiš i da te to muči. Kad bih mogao, kad bih.... kad bih, uvijek taj prokleti pogodbeni način, užasni način u koji se oba glagolska vremena stavljaju.
Zaista sam glup večeras! Možda je to posljedica ove mjesečine napolju. Sad sam se prošetao pod drvećem i žudio za tobom, prizivao te. Šetali bismo lijepo ne govoreći ništa, ja bih te držao oko struka. Sanjario sam o tvom bijelom liku čija se boja izdvaja na zelenoj, blijedo osvijetljenoj travi, o tvojim plavim očima, vlažnim i blistavim od svjetlosti, kao nježno plavetnilo neba ove noći. O, voli me, čuj, uvijek, smatraj me za nabusitog, za ludaka, za sve što hoćeš, ali me i dalje voli, ostavi moje misli na miru. Šta ti one čine? Ne čine nikom zla, a možda čine dobra. Zar one, uostalom, kao svaka stvar, nemaju svoj razlog postojanja? Čemu služi korov? kažu dobri ljudi; zašto raste? Pa zbog sebe samog, pobogu ! A vi, zašto vi rastete? Opet ti hvala na pomorandžinim cvjetićima, tvoja pisma sva mirišu na njih! Kad odem u Pariz, hoću da ti ukrasim sto za cvijeće biljkama koje najviše voliš; to jadno cvijeće bar neće imati trnja. Sa cvijećem moje ljubavi nije isto, kao što mi se čini.
Laku noć! Laku noć !
( 40 - 42 str. )








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Gistav Flober   Pon 5 Jun - 10:51

LUJZI KOLE
( Kroase, ponedjeljak veče, pola časa poslije ponoći, 12.septembar 1853 )

U glavi mi se vrti od muke, obeshrabrenja i umora. Četiri sam časa proveo, a nisam mogao da sastavim ni jednu jedinu rečenicu. Danas nisam napisao nijednog redka, ili tačnije, nažvrljao sam ih dobru stotinu! Kakav užasan rad! Kakva dosada ! Ah, umjetnost, umjetnost! Pa šta je ta bijesna himera koja nam jede srce, i zašto? Ludost je sebi zadavati toliko muke! Ah, ta Bovari, dobro ću je zapamtiti! Meni je sada kao da su mi oštrice nožića pod noktima, i imam potrebu da škripim zubima. Kako je to glupo! Eto dokle dovodi čovjeka ta prijatna razonoda književnost, ta zaslađena pjena! Ono što mi teško ide to su obična stanja i prostački razgovori. Dobro pisati o beznačajnom i sačuvati mu u isti mah spoljni izgled, kroj, same njegove riječi, to je zaista dovraga teško, i da vidim sada kako se rađaju preda mnom te ljubavne stvarčice za trideset strana najmanje. Skupo se plaća ta stvar, stil ! Počinjem nanovo ono što sam napisao predprošle nedelje. Dva ili tri utiska je Buje ocjenio kao promašena i to s razlogom. Treba da opet rušim skoro sve svoje rečenice.
( 134 str. )








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Gistav Flober   Pon 5 Jun - 10:52

ERNESTU ŠEVALIJEU
Ruan, nedjelja ujutro, 24.februara 1839

Kako je prijatan i veseo taj tvoj život! Živjeti od jednog dana do drugog, ne misleći na sutrašnjicu, bez ikakvih briga zbog budućnosti, bez sumnja, bez strahovanja, bez nada, bez snova; živjeti životom punim đavolaste ljubavi i čašica trešnjevače, životom raspusnim, ćudljivim, umjetničkim životom koji se kreće, poigrava, skače, životom koji sam sebe ***** i opija, sa igrankama pod maskama, restoranima, šampanjcem, čašicama ljute, javnim ženama, velikim oblacima dima od duvana! U tome se ti krećeš, riješ i trošiš svoj život. Utoliko bolje, dovraga! vjetar te nosi, ćud te vodi, neka žena prođe i ti ideš za njom, čuješ muziku i počinješ da skačeš... Pa onda orgija! razbarušena orgija koja urla, muče, riče! Tako ćeš živjeti tri godine, i to će biti bez sumnje najljepše tvoje godine, one za kojima čovjek žali čak i kad postane umjeren i star, kad stanuje na prvom spratu, kad plaća porez i kad stigne do toga da vjeruje u vrlinu kakve zakonite žene i dospije u udruženja trezvenjaka. Nego, šta ćeš da počneš? Šta misliš da postaneš? U čemu je budućnost? Pitaš li se to ponekad? Ne pitaš se, šta te se tiče? I pravo imaš. Budućnost je ono što je najgore u sadašnjosti. Pitanje: šta ćeš biti? bačeno pred čovjeka, to je ponor otvoren pred njim i koji se stalno primiče,ukoliko on ide naprijed. Osim metafizičke budućnosti ( za koju se slabo brinem, jer ja ne vjerujem da naše tijelo od blata..., čije su sklonosti niže nego kod svinje, sadrži nešto čisto i nematerijalno, kad je sve što ga okružuje tako nečisto i odvratno ), osim te budućnosti postoji i budućnost u životu. Ne misli, međutim, da sam ja neodlučan u pogledu izbora nekog zanata. Ja sam potpuno odlučio da se ne bavim nikakvim, jer isuviše prezirem ljude da bih im činio dobra ili zla. U svakom slučaju, učiću prava, položiću za advokata, čak i za doktora, da godinu dana više besposličim. Vrlo vjerovatno je da nikad neću braniti pred sudom, sem ako ne treba braniti kakvog zločinca na glasu, sem ako to ne bude u nekom strahovitom procesu. A što se tiče pisanja? Kladio bih se da zacijelo nikad neću dati da me štampaju ili predstavljaju. Ne strah da ne propadnem, nego svđe sa izdavačem i pozorištem oduzele bi mi volju; međutim, ako ikad uzmem aktivnog udjela u svijetu, to ću uraditi kao mislilac i onaj koji ubija hrabrost. Samo ću reći istinu, ali će ona biti užasna, svirepa i otvorena. Ali, bože moj, otkud znam! jer ja sam od onih kojima se uvijek sutrašnji dan gadi, kojima se budućnost stalno prikazuje, koji sanjaju ili bolje reći sanjare, zlovoljni i okuženi, ne znajući šta hoće, sami sebi i drugima dosadni... Manjije me ždere, istorija me gnjavi; a duvan? od njega mi je grlo ispečeno... Nekada sam mislio, razmišljao, pisao, izlivao na hartiju kako - tako žestinu koju sam nosio u duši; sada više ne mislim, ne razmišljam, pišem još manje. Poezija se možda iz dosade povukla, i napustila me. Jadni anđele, zar se nećeš više vratiti! A ipak osjećam, samo nejasno, da se nešto u meni kreće; sad sam u nekom prelaznom dobu i ljubopitljiv sam da vidim šta će biti ishod toga, kakav ću odatle izići. Ja mijenjam dlaku ( u intelektualnom smislu ); hoću li biti olinjao ili veličansteven? To ne znam. Vidjećemo. Misli su mi zbrkane, ne mogu da radim ništa maštom, sve što proizvedem šturo je, mučno, napregnuto, iščupano s bolom. Počeo sam jedan misterij, ima dobra dva mjeseca; što sam od njega napravio besmisleno je, bez i najmanje ideje. Možda ću tu i stati! Svejedno, tako sam bar za trenutak sagledao veličanstveni horizont, ali su naišli oblaci i opet me zagnjurili u tamu prostote. Moj život, o kom sam mislio da bude tako lijep, tako ponosan, tako širok, tako ljubavnički, biće kao i drugi, jednolik, smišljen, glup; svršiću prava, položiću ispite, pa ću poslije otići da dostojanstveno završim, da živim u kakvom malom mjestu u unutrašnjosti kao što su Ivto ili Dijep, sa zvanjem pomoćnika kraljevskog pravobranioca. Jadna luda koja je sanjala o slavi, ljubavi, lovorikama, putovanjima, Istoku, i šta još znam! Sve što svijet najljepše ima, onako skromno, dao sam unaprijed sebi. Ali ću imati, kao i drugi, samo nezgoda u životu i jedan grob poslije smrti, a trulež kao vječnost...
( 21 - 23 str. )








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Gistav Flober   Pon 5 Jun - 10:52

ERNESTU ŠEVALIJEU
Ruan, 15.aprila 1839


Ti me žališ, dragi Erneste, a međutim da li sam za žaljenje, imam li kakav povod da proklinjem boga? Kad se, naprotiv, obazrem okosebe u prošlosti, u sadašnjosi, u svojoj porodici, među svojim prijateljima, svojim ljubavima, bezmalo bi trebalo da ga blagosiljam. Prilike koje me okružavaju prije su povoljne nego štetne. I pored svega toga nisam zadovoljan; mi jadikujemo bez prestanka, stvaramo sebi izmišljena zla ( nažalost to su najgora !); gradimo sebi iluzije koje poslijevidimo da odlete; sami sipamo trnje po svom putu, pa poslije dani prolaze, stvarna zla nailaze, pa poslije umiremo, a nismo dobili u duši ni jedan jedini čist sunčani zrak, ni jedan jedini mirni dan, nijedno nebo bez oblaka. Ne, ja sam srećan. I zašto ne bih bio? Šta me žalosti? Da li će budućnost biti možda sumorna. Pijmo prije oluje; svejedno ako nas bura slomi, more je sada mirno.
Pa i ti! A mislio sam da imaš više zdravog razuma nego ja, prijatelju dragi. I ti si zinuo, pa kukaš! Pa , pobogu, šta ti je ? Znaš li da je mladi školski naraštaj silno glup? nekada je imao više pameti;zabavljao se ženama, mačevanjem, orgijama; sad se dotjeruje po Bajronu, sanja o očaju i po volji okiva sebi srce... Utrkuju se ko će imati bljeđe lice i najljepše reći: sit sam svijeta! Sit svijeta! Žalosno zaista; sit svijeta u osamnaestoj godini! Zar ne postoji više ljubav, slava, poslovi ? Zar je sve umrlo ? Nema više prirode, nema cvijeća za mladog čovjeka? Ostavimo se jednom toga. Dajmo se na tugu u Umjetnosti, pošto više osjećamo tu stranu, ali dajmo se veselju u životu; neka puca zapušač, nek se lula nabija, neka se drolja svlači, sto mu muka! Pa ako nam neke večeri, u sumrak, dok za jedan čas traju magla i snijeg, dođe neka dosada života, pustimo je neka dođe, ali ne često. Treba sebi češati srce s vremena na vrijeme sa malo bola, da sav gad sa njega spadne. To je to što tebi savjetujem, što se ja trudim da radim.
Drugi jedan savjet; piši mi često, ti prokleti, dobri derane bez vaspitanja, bez ponašanja. Pričaj mi šta sve i svuda radiš, moralno i fizički... Juče samzavršio jedan misterij za koji treba jedan čas da se pročita. Jedino mu je predmet za poštovanje. Majke će dopustiti ćerkama da ga čitaju.

( 23 - 24 str. )








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Gistav Flober   Pon 5 Jun - 10:53

Pisma budućem čitaocu – „Izabrana pisma” Gistava Flobera
Piše: Nemanja Rotar

Gistav Flober je bio preteča onoga što će se u savremenoj teoriji književnosti nazvati smrću autora. Malo koji pisac je toliko verovao u objektivnost napisanog teksta i u nevažnost piščeve sudbine. Jednom prilikom je izrekao sledeću misao: „Čovek nije ništa, delo je sve!” Zapravo, književnike i sam čin literarnog stvaranja video je prilično turobno.

Usamljeni umetnik je očajnički tražio pravog sagovornika. Ispisao je mnoštvo stranica, a nije imao kome da ih pošalje. „Ne mogu da se utešim. Nikakve nade nemam. A, međutim, nisam smatrao sebe za onog koji veruje u napredak i čovečanstvo. Svejedno, imao sam nekih iluzija. Kakvo doba divljaštva! Kakvo uzmicanje! Ljutim se na svoje savremenike što su u meni stvorili raspoloženje nekog ljudskog skota iz XII veka”.

Možda zbog svoje istančane sposobnosti uočavanja životnih anomalija, možda zbog suviše iščašenog stava ili, napokon, preosetljivosti duha, Flober je ostao ne samo neženja već i veliki usamljenik i dobrovoljni zatočenik svog majura u Kroaseu. Lujza Kole, piščeva velika ljubav iz mladosti, s vremenom je prerasla u prijatelja, vernog korespondenta, i njihova romansa je postala samo platonska nežnost. Pisma koja joj je Gistav slao predstavljaju prvorazredna umetnička ostvarenja. I nije pisao samo njoj, već i mnogim drugim prijateljima i prijateljicama, takođe autorima, među kojima su najpoznatiji Turgenjev, Igo, Žorž Sand i Bodler.

Danas u Ruanu, ispod kipa velikom Gistavu Floberu, meštani se boćaju. Niti oni misle o geniju, niti bronzani čovek posmatra njih. Pogled mu se gubi preko katedrale i nestaje u daljini. Potpuno iznad sadašnjeg trenutka, više u dodiru s budućnošću. Više u dodiru s nama, koji imamo tu čast da možemo, nakon iščitavanja njegove maestralne knjige „Izabrana pisma”, u prevodu kritičara, esejiste i prevodioca Milana Predića (1881–1972), da dobijemo oreol blaženstva i odahnemo, makar na trenutak, od surove, provincijalne i često beznadežne stvarnosti.
(”Izabrana pisam” Gistava Flobera u rečenom prevodu objavila je nakladna kuća ”Lom”, Beograd, 2011. godine)








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Gistav Flober   Pon 5 Jun - 10:59

Ја волим јесен, то жалосно годишње доба као створено за успомене. Кад стабла више немају лишћа, кад небо задржава још и у сутону риђу шару, која позлаћује увелу траву, слатко је гледати како се гаси све оно што је још недавно горјело у вама.

Управо сам се вратио са своје шетње по празним ливадама рубом хладних јарака, у којима се огледају врбе; вјетар је звиждао у њиховим огољеним гранама, каткад би занијемио, па би онда одједаред опет почео; тад би листићи, који су запели за шикарје, поново задрхтали, трава би се тресла сагибајући се к земљи. Све би се чинило као да постаје бљеђе и смрзнутије; на обзору би се плоча сунца губила у бијелој боји неба и прожимала би га уоколо с оно мало мало живота што већ издише. Било ми је студено, и готово ме хватао страх.

Заклонио сам се иза брдашца с тратином, вјетар је престао. Не знам зашто, само док сам ту сједио на земљи, не мислећи ни на што и гледајући у даљини дим, који се узвијао из колиба са сламнатим кровом, читав се мој живот поставио испред мене као сабласт, а горки мирис дана којих више нема вратио ми се с воњем осушене траве и отпалог грања; моје су убоге године опет пролазиле преда мном као ношене зимом у тужној вијавици; нешто их је ужасно котрљало у мом сјећању с више бијеса него што је вјетрић вијао лишће по мирним стазама: нека их је чудновата иронија додиривала и вртјела за забаву пред мојим погледом, а онда би све скупа одлијетале и губиле се у безбојном небу.

Жалосно је ово годишње доба у којем смо сада; рекло би се да ће се живот зачас удаљити са сунцем, срси вам пролазе срцем као и кожом, сви се гласови гасе, обзори блиједе, све ће заспати или умријети. Гледао сам малочас гдје се враћају краве, оне су мукале окрећући се према западу сунца, дјечак који их је драчом тјерао пред собом цвокотао је под својим платненим одијелом, оне су се склизале на блату силазећи низ гору и гњечиле оне јабуке што су остале у трави. Сунце је бацало посљедњи збогом иза брежуљака којима су се губили обриси, свијетла су се палила у кућама у долини, а мјесец, звијезда росе, звијезда сунца, почињао се откривати међу облацима и показивати своје блиједо лице.

Дуго сам уживао у овом изубљено животу; с радошћу сам говорио сам себи да је моја младост прошла, јер је и то нека радост кад осећате како вам студен продире у срце и кад можете рећи, пипајући га руком као огњиште које се још дими: не гори више. Ја сам полагано пролазио кроз све чињенице свога живота, назоре, страсти, дане занесености, дане туговања, лепетања наде, раскидања од тјескобе. Ја сам поново видио све, као човјек који посјећује катакомбе и који полагано проматра с једне и с друге стране мртваце за мртвацима. Међутим, ако бројим године, није томе давно што сам се родио, али ја имам бројне успомене које осећам како ме тиште, као што тиште старце сви дани што су их проживјели; чини ми се каткад да сам трајао стољећима, и да моје биће задржава у себи остатке од тисућу прошлих живота. Зашто то ? Јесам ли љубио? Јесам ли мрзио? Јесам ли нешто тражио? Ја још сумњам у то; Ја сам живио изван сваког кретања, изван сваке делатности, не мичући се ни због славе, ни због насладе, ни ради знаности, ни ради новаца.

О свему што ћу сада причати нитко није ништа знао па ни они који су ме виђали сваког дана нису знали више од других; они су за мене били као кревет на којем спавам и који не зна ништа о мојим сањама. А уосталом, зар срце човеково није огромна самоћа у коју нитко не продире? Страсти које у њ долазе су као путници у сахарској пустињи; оне ту умиру загушене, и њихови се крикови изван њега уопће не чују.

***

Претходни текст посвећен Фредерику Шопену наставља се са управо прочитаним цитатом из дела Новембар француског писца Гистава Флобера. Основне чињеничне податке о њему већ сам навела. Написано је после дела Мемоари једног лудака када је уметник имао двадесет година, а објављено после пишчеве смрти. Тужна је судбина оних дела која су писана за фиоку. Срећом, то се није догодило са овим.

На претходно отслушане ноте, надовезују се ноте које текст својим садржајем поседује. Редови, било нотне свеске или обичног папира, садрже музику која се подједнако изражава нотама колико и речима. Средства којима је музика оба дела формирана различита су но, опет, она стварају хармонију, јединствен и непоновљив утисак, атмосферичан, богат сликама, неодредивим бојама и сећањима.

Сви мотиви који се јављају у каснијим Флоберовим делима, у овоме су већ присутни. Сва пишчева уметност могла би се назвати Сентиментално васпитање. Како је васпитање, односно образовање, вајање сопствене личности у времену и простору (време, то је мој простор, каже Гете), у ствари путовање, онда можемо закључити да је писац стварајући, увек био на путу. Као што би редови његових дела имали праволинијску путању, тако би текао и његов развој – увек на путу, најчешће кружећем. Флобер се изнова враћао истим темама, колико год оне у сваком његовом роману биле различито представљене и обрађене. И као што су многи његови јунаци љубитељи пешачења, ходања, при коме контемплирају, тако и писац својим радом образује (формира) обрисе сопствених стаза, личног сентименталног путовања.

Многи наслови великих романа 18. и 19. века могу се надовезивати. Заједно, објасниће и допуниће једни друге. Семантички потенцијал једног наслова биће истовремено надограђен и објашњен другим насловом. Велика очекивања подразумевају изгубљене илузије. Стога, колико год сценографија, заплет, радња, догађања Дикенсовог и Балзаковог романа јесу различити, та дела су, у ствари, слична. Психолошка карактеризација јунака другачијим је средствима и поступцима предочена читаоцу, али сама суштина, кост и срж личности јунака, за оба романа скоро да је заједничка. То никако не значи да су, самим тим, ти романи лоши и неаутентични. Напротив, генијалност подразумева универзалност.

Када је Флоберово дело у питању, ту би се дала направити паралела са романом Лоренса Стерна. Сентиментално васпитање увек подразумева сентиментално путовање. Гете је први направио јасну поделу – после година учења, следе године путовања. То не мора нужно бити одвојен процес. Дела о којима ћемо писати и која смо већ поменули то и показују.

Флоберови јунаци воле да пешаче, на тај начин остварујући динамику која не мора нужно бити постигнута једино физичким кретањем. Динамика ума, стваралачко посматрање, контемплација, могућа је и док субјект стоји. Примери дела романтичарског сликарства и поезије често потврђују ову тезу. Претходник Фредерика Мороа, неименовани јунак дела Новембар, често пешачи улицама непознатог провинцијског градића. Његови излети у природу нису налик излетима бајроновских јунака. Предео по коме се он креће другачији је. Пејсажи којима се крећу Флоберови јунаца углавном су сеоски, ретко алпски. Алпи подразумевају категорију узвишеног, а француска провинција исту не поседује. На тај начин писац упућује на јунака, приказани предео у функцији је његове карактеризације. Описи природе, описи су јунакових расположења, мисли, осећања, његове перспективе.

Ово дело једно је од врхунаца романтичарске прозне књижевности. Његове јунаке можемо поистоветити са јунацима дела сентименталне књижевности друге половине 18. и романтичарске поезије с почетка 19. века. Разлика, и не занемарљива, јесте у начину приповедања и стила којима су Флоберови јунаци обликовани. У том смислу, техничка виртуозност писца о коме говоримо далеко је другачија у односу на његове узоре и младалачку лектиру. Сваки писац испрва се формира и ствара под снажним утицајем других писаца, његовог или неког ранијег доба. Тако је било и са Флобером. Образован на књижевности сентименталне и романтичарске провинијенције, делима Русоа и Бајрона, француских песника Ламартина, Игоа, Алфреда де Вињија, де Мисеа, Флобер је испрва морао одушевљење њиховим стваралаштвом сублимирати кроз своје.

Новембар почиње Монтењевим цитатом – У сврху дангубе и тлапње. Друга интенционалност писца изражена кроз форму хипертекста јесте поднаслов – Фрагменти о неизрађеном стилу. Монтењев цитат, извучен из примарног контекста и прилагођен сопственом, сведочи о пишчевој аутоиронији. Она се кроз дело наставља, а свој врхунац доживљава на крају. Када је реч о поднаслову схватамо да је и он непоуздан. Дело по својим структуралним одликама није фрагмент, а не треба ни веровати писцу када пише о свом стилу као неизрађеном. Неименовани главни јунак, лирски субјект овог дела има одлике романтичарских јунака. Он је представљен као путник, тачније пешак, а одлике романтичарских јунака који су дати као путници јесу динамика, претерана осећајност и идеализам. Све поменуте поседује и Флоберов јунак.

Ова Флоберова новела је дело касног романтизма. Трансформација коју су доживели романтичарски мотиви у овом делу односи се на начин њиховог представљања, као и на сценографију у којој су смештени. Алпске пределе, узбуркана мора, неприступачне области, шуме које су јунаци претходних дела походили, смењене су мирнијом сликом природе, оном са мање бетовеновских тоналитета буке и беса, страха и снаге. Наш јунак креће се по пољима надомак провинцијског града или пак улицама истог. Јунакова размишљања подстакнута су сутонима, шетњама кроз пуста поља и улице, шуштањем опалог лишћа. Мирис хладног дана и надолазеће зиме помешан са димом из оближњих кућа и маглом позива успомене, суморне мисли, размишљања о прошлости. На том примеру видимо како се овим делом зачиње оно што ће касније бити одлике Бодлеровог или Прустовог рада. Мирис као средство за откључавање сећања, талог налик мокром лишћу, палимпсест утисака, могућност за реминисценције и евокацију успомена. Једина разлика је у тематизацији природног и вештачког. Док су Бодлерови мириси најчешће подстакнути кожом натопљеном знојем и парфемом, а Прустови аромом чајних колачића, Флоберови воде директно из природе као резултат влаге услед честих киша и магли. Јунак своја расположења транспонује на природина. Пејсаж нема расположење, његов посматрач га има. Сходно томе, он је увек у искушењу да своја стања идентификује са пределом којим је окружен. У књижевности опис неког предела има значајан семантички потенцијал утолико што је у функцији психолошке карактеризације јунака.

Семантика годишњих доба нарочито је интересантна у контексту књижевности романтизма. Сваки уметник другачије приступа њиховој симболичкој актуелизацији. Најзанимљивији су они који праве радикалан одступ од очекивања реципијента, које је до тада било условљено традицијом. Илустративан је пример, којим ћемо се бавити у неком од наредних текстова, интерпрегтација лета од стране Антонија Вивалдија која неупућеног и неприпремљеног слушаоца оставља потпуно затеченим. Годишња доба, која подразумевају цикличну динамичност, у романтичарској књижевности јесу у служби карактеризације јунака. Најбољи пример за ово тврђење је роман Јади младог Вертера. Гете не изневерава традиционално очекивање читаоца. С пролећа, Вертер је у потпуно другачијем расположењу него с јесени. Одабир краја децембра као периода за самоубиств јунака, исто тако, очекиван је, и не нарочито изненађујући поступак. Јесен је сматрана добом меланхолика, интровертних, тужних. На таква расположења подстиче сама слика природе. Изобиље којимсе одликују септембар и октобар, убрзо бива смењено и заустављено новембарским затишјем.

Жалосно је ово годишње доба у којем смо сада; рекло би се да ће се живот зачас удаљити са сунцем… (стр. 6)

Кад год изнова читам Новембар прво чујем звуке Шопеновог Ноктурна бр. 1 у б-молу. Спори и тихи звук клавира једнак је благој и тихој Флоберовој нарацији.

Већ сам у средњој школи био жалостан, досађивао сам се, сагоријевао сам у жељама, осјећао сам жарке чежње за неким безумним и бурним животом, сањао сам о страстима, био бих хтио имати све. Иза двадесете године постојао је за ме читав свијет свјетлости, миомириса; живот ми се издалека привиђао пун сјаја и славодобитних шумова; (…..) Нејасно сам жудио за нечим сјајним што не бих могао јасно изрећи ниједном ријечју, нити одредити у својој мисли ни у којем облику, али за чим сам ипак осјећао сигурну, непрестану жељу. (стр.7)

Јунак је, слично бајроновским јунацима – Чајлду Харолду, Франкенштајну, Оњегину, Печорину – прожет резигнацијом, чамотињом, за себе каже: ја сам живио изван сваког кретања, изван сваке дјелатности, не мичући се ни због славе, ни због насладе, ни ради знаности, ни ради новца. (стр.7). Он жуди за нечим далеким, давним, неодредивим. Он се креће, као и бајроновски јунаци, кружећи, а у ствари – стојећи у месту. Круг у њиховом случају има симболички потенцијал уробороса – змије која гризе сопствени реп, потенцијал нечег затвореног, интровертног, самоокружујућег, самодовољног, солипсистичког. Круг у њиховом случају нема значење довршеног и целовитог путовања, он не подразумева остварени образовни процес као у случају Колриџовог Старог Морнара.

Ја сам улазио што сам дубље могао у своју мисао, ја сам је превртао у свим њеним облицима, ишао сам до самога дна, враћао сам се и опет почињао. Ускоро је то била необуздана трка маште, чудесни узлет изван збиље, ја сам у себи проживљавао пустоловине, замишљао догађаје за причу,.. (стр. 9)

Јунак је, крећући се, предат маштању, необузданим фантазијама, контемплацији. Мотив прозора, толико чест и значајан у Флоберовом раду, и у овом се афирмише. Прозор је граница, симбол спољашњег и унутрашњег, отвореног и затвореног, колеричног и интровертног, нечег што у унутрашњи и омеђен простор пропушта светлост. Истовремено, он је и перспектива, место са кога се посматра спољни свет, фокусна тачка. Приповедање се у овом делу одвија у првом лицу. Читајући, ми предео, мисли, догађаје посматрамо са оне тачке, са оног прозора који нам је главни јунак односно приповедач понудио тј. отворио. Прозор је утолико слика саме Књиге. Отварање исте подразумева многоструке, али увек неизвесне и неочекиване перспективе. Од читаоца зависе њена значења, као и ширина.

Налик бајроновским јунацима, и Флоберов јунак тежи осами, истовремено жудећи друштво других. Наш јунак претходник је Бодлерових и Елиотових лирских субјеката који усамљени и отуђени круже пустим градским улицама. Он признаје да заправо завиди другим људима на њиховој баналној радости, називајући их срећницима живота. То је парадокс јунака који је самоусмерен, посвећен искључиво себи, истовремено поносан и несрећан због те чињенице. Он би шетајући уским улицама, налик онима са слика Џона Еткинсона Гримшоа, кроз затворене прозоре посматрао људе који се друже, смеју, веселе.

Вечером би се, зими, заустављао пред освијетљеним кућама гдје се плесало, и гледао бих како иза црвених застора пролазе сјене, слушао бих звукове засићене раскоши, чаше које звецкају на подносима, сребрни прибор који звекеће на тањирима, и говорио бих сам себи да стоји само до мене да судјелујем у том светковању, за којим се јагме на тој гозби, гдје сви једу; одбијао ме од тога мој дивљи понос, јер сам сматрао, да ме моја самоћа чини лијепим, и да је моје срце утолико шире уколико га држим далеко од свега што значи људску радост. Тада бих настављао свој пут по пустим улицама, на којима су се тужно њихали фењери шкрипећи својим чекрцима. (стр. 16)

Јунак би удишући мирис покошеног сијена, слушајући кукавицу у шуми, гледајући звијезде које падају (стр. 14) себе идентификовао, у скоро пантеистичком заносу, са свим обличјима која га окружују. Најзад, себе би поистоветио са орлом, али не као птицом грабљивицом, већ као са бићем које познаје слободу, које је досегло висине. Фридрих Хелдерлин у песми Патмос орлове назива синовима Алпа. Ово је још један пример већ помињане романтичарске тематизације птица као симбола узвишеног, слободног, природе, песника. Песник је налик птици уздигнут над земљом, он види све, има свеобухватан преглед и ширину. Сви под њим могу само да гледају навише, док је он већ тамо, он је узвишен по себи. Орао/песник види тренутак када се кап росе једини са травом, кап кише са кором јеле, котрљање камена низ стену. Ево илустративног цитата:

Нека киша сипи, олуја крши стабла, бујице се руше с јецајем, водопад се пуши и скаче, гром пуца и ломи вршак брда, он мирно лети изнад свега тога и удара крилима; шум планине га забавља, он добацује поклике радости, бори се са облацима који брзо лете, и пење се још више у своје неизмјерно небо. (стр. 18)

Приповедач ове новеле путник је у двоструком смислу. Он се креће тако што прелази пут од једне одређене тачке до друге, на тај начин остварујући физичку динамику у простору. Друга врста путовања, подједнако кружног, односи се на динамику духа који је подстакнт изгледом предела. Тај предео није ни приближно онакав каквим је представљен , али јесте примарно емпиријско полазиште за слику која ће се касније формирати у уму посматрача.

Тако сам испунио свој свемир сијасетом златних сунаца, љубавне су приче налазиле у мојој глави мјеста покрај лијепих преврата, лијепе страсти насупрот великим злочинима; ја сам у исти мах сањарио о звјезданим ноћима топлих земаља и о пожару запаљених градова, о повијушама у прашумама и о сјају пропалих монархија, о гробовима и о колијевкама. Жуборење таласа у трскама, гукање грлица на голубињацима, шуме мрча и мирис алоја, звекет мачева који ударају о оклопе, коњи који топоћу, злато које се сјаји, блистање живота, самртне муке очајника; све сам то ја проматрао истим расколаченим погледом као и мравињак који би се узнемирио под мојим ногама. Али изнад тога живота, тако узбурканог на површини, тако гласног због толико различитих крикова, избијала је бескрајна горчина, која му је била и синтеза и поруга. (стр. 16)

Поједини делови претходног цитата биће слично обликовани у каснијем Флоберовом делу Саламба, исто као што су и многи до сада помињани мотиви коришћени у каснијим делима – Госпођа Бовари и Сентиментално васпитање. На врло сличну сцену претходно цитираној, у којој се исто појављује мотив мравињака који јунак гази, уживајући тако у динамици разбежалих мрава, док као дете лута руским шумама предат маштаријама, наилазимо у роману Вече код Клер сјајног руског писца, врхунског стилисте Гајта Газданова.

На овом месту текст о Флоберовом делу се не завршава. Његов наставак, допуна, коначно заокруживање следи са причом о сликарству Џона Еткинсона Гримшоа.

Но, пре тога треба поменути преводиоце посредством којих смо у могућности да читамо ово дело. Половина заслуге, као и у случају Шопенових интерпретатора и извођача, припада њима. Они су ти посредством којих на прави начин допиремо до писца. У том смислу, Флобер је имао двоструку срећу. Сви наведени цитати у овом тексту превод су Тина Ујевића и налазе се у издању: Гистав Флобер, Новембар, Три приповетке, превод: Тин Ујевић, Миленко Видаковић, Свјетлост Сарајево, 1961. Други превод припада Милици Царцарачевић који је изашао у оквиру Нолитовог издања Флоберових сабраних дела из 1964. године.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Gistav Flober   

Nazad na vrh Ići dole
 
Gistav Flober
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Gistav Flober
» Gistav Flober
» impresionizam
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-