Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Oto Horvat

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Oto Horvat   Sub 29 Apr - 16:17

Oto Horvat je rođen 1967. godine u Novom Sadu. Studirao je u Novom Sadu, Erlangenu i Berlinu. Piše i prevodi poeziju sa mađarskog, nemačkog i italijanskog jezika. Živi i radi u Firenci. 



Objavio je knjige pesama: 
Gde nestaje šuma (KZNS, Novi Sad, 1987, Brankova nagrada), Zgrušavanje (Matica srpska, Novi Sad, 1990), 
Gorki listovi (Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990), 
Fotografije (Prometej, Novi Sad, 1996), 
Kanada. Gedichte (Verlag Martin Bernhard, Fuhrt (Bay), 1999), 
Dozvola za boravak (Narodna knjiga, Beograd, 2002) i 
Putovati u Olmo (Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2008), 
kao i knjigu prevoda Janoš Pilinski, Krater, Izabrane pesme (Forum JMMT, Novi Sad, 1992). 

Pesme su mu zastupljene u antologijama Die Neuen Mieter. Fremde Blicke auf ein vertrautes Land, Hrsg. I. Mickiewicz (Berlin, Aufbau Taschenbuch Verlag, 2004) i Crtež koji kaplje. Almanah nove vojvođanske poezije, prir. S. Radonjić, (To jest, Novi Sad, 1988).








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Oto Horvat   Sub 29 Apr - 16:18

Ein Nachmittag 
 
Brojao sam ostrva na tvojim leđima usnulim 
i pratio pogledom posle kako se češljaš 
pred ogledalom i zaboravljaš da te gledam. 
 
Posmatrao sam ti leđa i grudi i pokrete ruke 
i talasanje kose i sebe pri tom prizoru. 
 
Poslepodne beše iza nas kao jedrilica 
koja je uplovila u naše vreme 
iz donjeg ugla ogledala. 
 
I videh još more prekriveno sporim talasima 
i kako se okrećeš prema meni. 
 
Vraćaš kao sa dalekog puta kući. 
 

Krit, 1996. 








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Oto Horvat   Sub 29 Apr - 16:19

Moja greška 
 
               un travestimento etc. 

Bila je to moja greška. 
nisam trebao da predložim da odemo na ručak 
u restoran te subote 
 
trebali smo da nastavimo sa životom 
dosadnih supružnika koji to još nismo postali 
ti da se baviš tvojim native people 
ja mojim prevodima Sangvinetija 
 
radovati se i radovati mi se 
 
bila je greška otići na ručak te subote i naručiti 
primo piatto e poi secondo e dolce e vino e 
mezzo litro d'acqua non gassata e caffè 
i osećati se ponovo kao vrelo zaljubljen par 
 
jer posle dok sam plaćao 
ugledao sam se u ogledalu iznad šanka 
i primetio moju sedu kosu i bradu 
i tebe u daljini sa moje leve strane 
kako sediš još uvek kao šumska nimfa 
 
i pretrnuo užasnut 
 
da nas dvoje dakle ipak 
uprkos svemu uprkos nama 
 
sve smo bliži 
prahu i pepelu 








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Oto Horvat: Sabo je stao   Sub 29 Apr - 16:25

Oto Horvat:

Sabo je stao

Čovjek je živi stroj za probavljanje smrti. Oca, majke, braće i sestara. Ima načina da se kroz sebe propusti i ona u usmenoj i pripovjednoj mitologiji najzvonkija smrt: djeteta, sina, kćeri, unuka. Jedina smrt koja nikako ne prolazi i ne preživljava se, najteža od svih smrti ona je žene i muža. Oni su odabrani, a ne naslijeđeni, rođeni i prirođeni, nisu naša krv, nego su naše srce, izabrani po nekoj višoj srodnosti. Njihova smrt je nemoguća, kao što je i naša vlastita, neprihvatljiva je, bezumna, nepreživljiva i neprobavljiva. Stoji kao kamen u utrobi, i raste. To je razlog, a ne išta drugo, što udovci brzo odlaze za svojim ženama. Ne umanjujući nijednu drugu žalost, valja reći da veće žalosti od ove nema. I nema veće srodnosti od one koja je svjesno izabrana.

Oto Horvat (ili, kako ponegdje već piše – Otto Horvath) nekad novosadski pjesnik, rođen 1967, ovog čitatelja prati već tridesetak godina, na stranicama književnih časopisa i novina, u nekim davnim pregledima mladih književnosti, gdje smo se obojica pojavljivali, po mjeri vlastitih književnih senzibiliteta, talenata i socijalnih slučajnosti. Jednom, možda 1988, na zadnjoj stranici onih starih novosadskih Polja velikog formata, objavili su nas u zajedničkom aranžmanu: devet mojih vrlo kratkih priča plus Horvatova pjesma. Nikada se, međutim, nismo sreli. Ako i jesmo, taj susret bio je kratak, svakako manje važan od susretanja po časopisima, bibliografijama i književno-kritičkim panoramama i pregledima jedne nestale književnosti.

Zavjesa se spušta s jeseni 1991, gase se reflektori, nad publikom pada mrak, zajednička nam više nije književnost, nego široki svijet, po kojem smo se rasuli kao zrna riže po kuhinjskom podu. Oto Horvat završio je germanistiku, živio posvuda okolo, u Njemačkoj, u Budimpešti, na kraju u Firenci, prevodio s madžarskog, njemačkog i talijanskog, i u vrlo širokim vremenskim intervalima objavljivao knjige pjesama, koje sam nalazio po Beogradu i Novom Sadu, i čitao ih s istim interesom i iz istih razloga kao i ranije. Nije mi bilo teško, niti mi je bilo mrsko mijenjati državljanstva, lične karte i pasoše, zapravo to mi je bilo svejedno, ali nije bilo potrebe ni načina da mijenjam svoje književne i kulturne pripadnosti. Svaki korak u tom pravcu bio je krivi i, nepotrebno, konfliktan. S plemensko-nacionalnim književnostima treba se svakodnevno miriti. I ne pripadati im.

“Sabo je stao”, prva prozna knjiga Ota Horvata, objavljena je 2014, u izdanju Kulturnog centra Novog Sada, i u tristo primjeraka. Knjiga je, dakle, rijetka, ali njezin tiraž i nije tako mali: deseterostruko je veći od prosječnoga tiraža umjetničke grafike. Knjiga nije ni tako nedostupna: osim što je se može naći u dvije-tri beogradske knjižare, i u jednoj ili dvije u Novom Sadu, lako je se naruči od izdavača. Treba li knjiga biti masovnije raširena, i što tiraža govori o njenoj kvaliteti? Isto što o vrijednosti Leonardove Posljednje večere govore naklade njenih reprodukcija, po Vilerovim goblenima, bombonijerama ili nabožnim kalendarima.
Oto Horvat nikada nije bio instinktivni pjesnik, kojemu slike i stihovi naviru po volji gospodnjoj ili u posebnim stanjima svijesti, koja se među pučinom i inom stokom golemom nazivaju – inspiracija ili nadahnuće. Promišljen, cerebralan, kultiviran, bio je, ovome njegovom čitatelju, u ono vrijeme na istoj polici s Alešom Debeljakom. Volio sam takve pjesnike, jer je onih drugih, nadahnutih, jedva i bilo, a scena je bila smorena lažnim nadahnućima, kafanskim ili kvorumovskim, to je na kraju svejedno. Horvatov dar zapažanja, njegovo književno obrazovanje – ništa kao čitanje ne štiti pisca od lažnih nadahnuća i općih mjesta, i svojevrsni zazor od nevažnih životnih i društvenih povoda kao moguće književne teme, bili su svih ovih godina tiha konstanta njegovih rijetkih i sve rjeđih pojavljivanja na stranicama književnih časopisa.

Knjiga “Sabo je stao” roman je iz jednoga glasa, ali iz više gramatičkih lica. To ne znači da se mijenjaju pripovjedačke perspektive, perspektiva je jedna ista, nepromjenjiva. Ali u jednom trenutku ona je sadržana u pripovjedačevom ja, dok u drugom on sebe vidi sa strane, izdvojen iz tijela i iz života. Kao zlokobna inkantacija, ponavlja se iskazivanje vlastite krivnje za njenu smrt. To je autoflagelacija, to je autocinizam, to je, na kraju kao i na početku, sama istina one jedne, neprihvatljive i nepreživljive smrti. A ponekad i pojedinih drugih, ponešto lakših i ljudskijih smrti. Kada ti umre netko blizak, pogotovo ako je umiranje trajalo i ako ti je bio na brizi, osjećaš se krivim, osjećaš da si pridonosio smrti, umjesto da štitiš, pomažeš i liječiš, osjećaš da si bio taj koji je vodio ravno u smrt; nisi bio nemoćni pratilac, kao što će to reći drugi, ili kao što to objektivno jest. Ali što, uopće, znači objektivnost, i koga je briga za objektivnost u ovakvim stvarima.
“Sabo je stao” nije linearno ispripovijedana priča. Ovo i nije roman o smrti, nego je roman o njezinim živim posljedicama. Ujedno, to je i najljepši roman moje generacije, za koji znam. Udesilo se tako da pisci među nama nisu pisali ljubavne romane. Kao djeca i mladići, mislili su da je ljubav sentimentalna, pa se o njoj više ne može pisati. Sazrijevanjem se pokazalo da je ljubav strašna, tako da se o njoj još može pisati samo na način na koji to čini Oto Horvat. Čitatelj, naravno, misli da je on prisiljen pisati upravo ovako i nikako drukčije. To je važna indikacija velike književnosti: ostavlja nas u uvjerenju da se nije moglo drukčije nego baš tako, i da je nešto izvanjsko vodilo i sililo pisca da tako piše.

Bilo je u našem čitateljskom iskustvu dobrih knjiga i moćnih pisaca s temom ljubavi i umiranja. Bilo je voljenih, koji odlaze u umiraonice, u ludnice i na groblja… Bilo je ledenih dokumentarističkih izvještaja, dugih hanekeovskih oproštaja, velike i male književnosti, uputstava kako postupiti ako vam se, ne daj Bože, dogodi nešto takvo. Napokon, smrt bračnoga druga ili ljubavnog partnera jedna je od omiljenih, ali i komercijalnijih, tema modernih psihoterapeuta. Gloriji i Storyju poskoči prodaja čim se s njihovih punomasnih stranica začuje naricanje udovaca i udovica. Ljudi uživaju da takve stvari čitaju, jer u njima osjete dobru i utješnu – laž. U kulturi koja zazire od golotinje, od scena javnoga i grupnog seksa posred javne pozornice, sprovodi su najmiliji pornografski ceremonijali. Općenito, na sprovode se odlazi iz istog razloga iz kojeg se gledaju pornografski filmovi. Nigdje kao na sprovodima rulja se ne osjeća tako besmrtnom. Umiru samo izopćeni. Naravno, zadnja rečenica je laž, ali u nju se vjeruje. Istina je, međutim, strašna, kao što je strašan pravi ljubavni roman.
“Sabo je stao” jedna je biografija, i još jedna autobiografija. Priča o onome što je bilo prije nego što su se sreli, o jugoslavenskome socijalizmu, o svakovrsnom manjinstvu i o Sarajevu. O Novom Sadu, Vojvodini, o ocu koji bi se skidao gol nasred plaže koja nije nudistička, o drugom ocu koji nije čitao ništa osim kaubojskih i krimi romana. O još mnogočemu drugom, pripovijedajući o neprebolu, pripovijeda Oto Horvat. Način na koji to čini je neponovljiv, kao što je, uostalom, i ova knjiga neponovljiva. Pisca je sustigla sudbina, sustigla ga je nesreća dostojna njegova književnog dara. Koliki talent, tolika i nesreća. To je ono, a ne čitateljsko voajerstvo, što ovaj roman čini neponovljivo dojmljivim i snažnim. Jedva sto i dvadeset stranica, koje pregaze čitatelja tako da i ne razmišlja što je tu istina a što nije. Istina je, naravno, sve. Nema utjehe.

I nema odgovora. Samo sram dječaka s kojim majka razgovara na pogrešnom jeziku: “Kada razmislim o tom događaju, o kontekstima i značenjima jedne takve rečenice u prepunom novosadskom gradskom autobusu ne mogu da ne nastavim sa pretpostavkom da su mu njegovi vršnjaci ili prijatelji njegovih roditelja sigurno često postavljali pitanja, mogao bih ih nazvati i kviz pitanjima, kao da se radi o nekakvoj šali, a ne o uvredi i ponižavanju. O sadizmu. Pitanja koja su se navodno uvek ticala sporta, da li je bilo reč o fudbalu, rukometu ili vaterpolu, bilo je svejedno. ‘Za koga navijaš kada igra Jugoslavija sa Mađarskom?’”

M Jergović








Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45964

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Oto Horvat   Sub 29 Apr - 17:16

Neno, bravo za temu!

Rovinj: Nagrada 'Mirko Kovač' za roman 'Sabo je stao' Ota Horvata

5.10.2015.

Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45964

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Oto Horvat   Sub 29 Apr - 17:23

Nakon pesama


OTO HORVAT, INTERVJU

Autor: Miloš Jocić, Rajko Blagojevic







Do pre nekoliko meseci, Oto Horvat je čitaocima bio poznat pre svega kao pesnik: prvu zbirku poezije (Gde nestaje šuma) objavio je još 1987. godine, a 2009. je u izdanju Kulturnog centra Novog Sada objavio i Izabrane & nove pesme. Danas, međutim, Oto Horvat je jedan od proznih pisaca o kojima se u Srbiji najviše priča. Njegov prozni prvenac, roman Sabo je stao (KCNS, Agora), našao se u završnom izboru za NIN-ovu nagradu 2014. godine, a popularnost kod čitalaca već je dovela do njegovog drugog izdanja. Od plodnog pesnika, Oto Horvat je postao prozni pisac omiljen i od strane kritike i od strane čitalaca, pa zato ne čudi što je na nedavno završenom Prosefestu u Novom Sadu bio jedna od zvezdi večeri. Iskoristili smo stoga priliku da sa g. Horvatom popričamo o uspehu njegovog romana, budućim projektima, kao i o tome kako je jednom pesniku izgledala avantura pisanja modernog romana.
Roman Sabo je stao napisali ste posle sedam zbirki poezije i jednog izdanja izabranih pesama. Kako Vam je, kao pesniku, bilo ući u pisanje jednog romana? Koliko se Vaše poezije providi i u Sabo je stao?
Ne sećam se kada, ali je bilo dosta davno kada sam razmišljao o pisanju proze. Možda je moglo biti posle pesničke knjige Putovati u Olmo (2008), ali možda i koju godinu ranije. Sećam se samo da sam čitao jednog živog ali ostarelog pesnika, još uvek odličnog, što je retkost, i pomislio za sebe da ja ne želim da imam sedamdeset i kusur godina i da još uvek pišem pesme, pod uslovom da doživim te godine. Ne znam zaista zašto sam na takav nipodašavajući način formulisao tu svoju želju za promenom (u odnosu na ostarelog pesnika i na pisanje pesama u starosti). Ali nisam znao ni kako, ni zašto. Pokušavao sam i sve bi se završavalo posle dve-tri stranice. Prozni rad je nešto najteže, da parafraziram svog omiljenog pisca Tomasa Bernharda. Naravno da su u ovom proznom tekstu vidljivi tragovi pesnika. Bilo bi po knjigu lošije da nije tako. Tema je takva da je jezik poezije dobrodošao, baš kao i fragmentarnost. Linearni, hronološki način pripovedanja bi pre svega za mene samog, kao autora teksta, bio dosadan. Vredi pisati samo ono što vas drži u vatri, doduše ovi plamenovi su ponekad bili dosta bolni, ali kada sam krenuo u pisanje, nisam mogao i hteo da odustanem. U poeziji sam kiksnuo jer nisam bio u stanju da „pevam” o preminuloj supruzi, pa nisam smeo dopustiti da mi se to desi i u prozi.
Čitaoci Vašeg romana bili su naročito očarani načinom na koji ste spojili romantičarski motiv „mrtve drage“ i određene elemente postmoderne proze. Isticana je, u tom smislu, i sličnost sa romanom Džulijana Barnsa Nivoi života. Druga sličnost je što ste i Vi i Barns, zapravo, govorili pre svega o iskustvima lične tragedije. Kako Vam je, kao autoru, bilo pisati o jednom intimnom događaju, znajući za rizik da bude čitan i tumačen kao tek opšte mesto u književnosti?

Pisati o intimi i bolu je zeznuta stvar. Čovek može lako da postane banalan, bljutav. Toga sam se najviše plašio, da moj tekst, moj oproštaj od supruge ima takve rečenice. Ali kada si u tekstu, kada se boriš da nađeš najadekvatnije reči, slike, onda je najvažnija preciznost i beskrupuloznost u opisima. Tu nema mestu razmišljanjima da li će ovo ući u književnost ili neće. Naravno, nekim delom uma čovek sebe postavlja i u toj perspektivi, ali to je u suštini nebitno. Jer je knjiga trebalo da odradi svoj „posao” pre svega na metafizičkom planu. Na planu moje komunikacije sa mrtvom dragom. To je trebalo da bude metafizičko mesto susreta i rastanka.






Pre nekoliko meseci, u intervjuu za novosadski Dnevnik ste otkrili da ste već počeli sa pisanjem novog romana. Da li u međuvremenu i dalje pišete poeziju, ili ste trenutno posvećeni isključivo prozi?
Još uvek pišem istu „prozu”. Zanosim se da ću uspeti da napišem knjigu koji bi trebalo da bude manje pesnički kontaminirana i više u duhu „regularnih” romana. Ali pišem je pesnički, u vatri, stihijski, sa fragmentima koja prerastaju u poglavlja... A ne kako bih očekivao, kako zamišljam da većina piše, svaki dan, od do. Videćemo. Nadam se. Šta drugo mi preostaje.

novipolis.rs
Nazad na vrh Ići dole
sven

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 111

Učlanjen : 08.10.2016


PočaljiNaslov: Re: Oto Horvat   Ned 30 Apr - 23:12

Dan u Platonopolisu
 
Putovanje Gorkog na ostrvo Solovski


Živih svedoka iz tog logora i kolonije više nema.
Ali svi oni koji su ikad boravili duže na njemu
slažu se u jednom: nepodnošljivost njegove klime
ljudski um nije u stanju da zamisli.
Od hladnoće zubi pucaju u ustima.
Za vreme vlažnog i kratkog leta komarci
sišu (ljudskim) stvorenjima krv i iz beonjača.
Braniti se od Prirode bilo je besmisleno,
snage se nije imalo ponekad ni za umreti.
1929. godine kao tračak nade
pronosi se među osuđenicima
vest o poseti Gorkog.
„On će sve razotkriti, on će nas spasiti.”
Pripreme za doček su užurbane.
Upravnik logora izdaje naređenja koja odzvanjaju
kao bat čizama na drvenom hodniku,
sve brže i brže. I bliže.
Sve se boji, kreči.
Dižu se fasade ispred baraka, sadi drveće.
Sakriva se što se može sakriti.
„Može li Užas poprimiti lice Jagnjeta?”
Čini se da komarci grizu još nervoznije
i da kundaci stražara češće padaju na leđa zatvorenika.
Konačno veliki inženjer ljudske duše
stiže brodom uz neveliku pratnju.
Bela košulja na njemu izgleda
kao da ju je maločas obukao.
Kruta je i bela poput beskrajnih noći.
Za vreme njegovog kratkog boravka
obasut je izuzetnom gostoprimljivošću:
ne ostavljaju ga ni trenutak nasamo sa osuđenicima.
Sve je obišao, ništa nije video.
Drug Gorki napušta ostrvo nakon tri dana
zadovoljan, kako reče, onim što mu je pokazano.
Stojeći na brodu dugo je gledao prema ostrvu
koje je postajalo sve manje, sve nejasnije.
O grešci među crvenim zupčanicima Revolucije
pričaće drugi.
Prvi i jedini put nije zavirio iza kulisa.
2006.
Nazad na vrh Ići dole
sven

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 111

Učlanjen : 08.10.2016


PočaljiNaslov: Re: Oto Horvat   Ned 30 Apr - 23:12

Dan u Platonopolisu



Ovako bi mogao da izgleda dan u Platonopolisu.
Narandžasti autobusi razvoze tek probuđene građane.
Oprane ulice mirišu na hlor.
Zastoja u saobraćaju nema
semafori besprekorno diktiraju stop & go.
Na raskrsnicama veliki ekrani bljuju kadrove novosti:
sveža ubistva i ratovi negde daleko u belom svetu.
Na svim prozorima svih zgrada roletne su spuštene
i na svim zgradama lepršaju trobojke nove države
u kojoj je praznik od kada se osnovala.
U kojoj se slika Glavnog Filozofa retko gde može videti
ali je prisutna u svačijem snu kao noćne trojke na ulicama.
Tačno u minut sunčevi zraci padaju na krov Duoma
kafe mašine u barovima zapište i nakon prvog espresa
svako počinje svoju tačno određenu društvenu delatnost.
Književnici i pesnici su retki kao korov.
U sefovima državne bezbednosti leže knjige
dokaz za njihove laži & kičersku nostalgiju
impotentnu i besmislenu nadu,
i niko neće nikada priznati da su te rečenice i ti stihovi
još uvek puni zvukova i boja i života.



2005.
Nazad na vrh Ići dole
sven

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 111

Učlanjen : 08.10.2016


PočaljiNaslov: Re: Oto Horvat   Ned 30 Apr - 23:16

Breht u Varšavi*


Ledena zima ledenog veka:
kako su samo zavese ovde bele!

I sa prozora, uveče,
Breht ogrnut dimom cigare
posmatra tamu oko svog hotela.

Na stolu
činija puna južnog voća.

Sutradan on, veliki Pesnik,
prima jednog mladog poljskog pisca.

Ovaj se oseća kao na nebu
ne zbog B. B.-a,
nego zbog plodova sa juga,
usred zime, usred Varšave.

Pesnik mu priča naširoko.
O kišama u Finskoj,
o godinama u Americi,
o jutarnjoj svetlosti u Berlinu u septembru itd.

Ne nudi ga voćem
ispred koga sede.

Majstorov koan
o pisanju poezije.

* Pesma Breht u Varšavi je objavljena u zbirci „Dozvola za boravak“ (2002). Ovo je njena nova, ispravljena verzija. (Prim. autora)
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45964

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Oto Horvat   Sre 10 Maj - 11:07

Sabo stao da bi se pisac odmakao

Pisac Oto Horvat povodom nove zbirke priča "Kao Celanovi ljubavnici". Autorov
 izlet u prozu nije kratkog daha







PISAC Oto Horvat koji je, nakon sedam pesničkih knjiga, sa proznim prvencem - romanom "Sabo je stao" iz 2014. osvojio publiku, kritiku i brojna priznanja, dokazuje da njegov "izlet" u prozu niti je bio slučajan, niti je kratkog daha. Gostujući nedavno u Beogradu, Pančevu i Novom Sadu, gde je predstavio novu zbirku priča "Kao Celanovi ljubavnici" ("Akademska knjiga"), Horvat nam je otkrio da ne zna kada će pisati nešto novo, ali sumnja da će to biti stihovi - iako je upravo naleteo na odličnog nemačkog liričara Toma Šulca koji mu je poeziju učinio ponovo interesantnom.

Otkrio nam je i da "Oto Horvat nikada nije stao, već je zastao samo da bi stvorio Saba":
- Sada mislim da sam daleko od Saba - kaže pisac koji živi i radi u Italiji. - Bila mi je potrebna distanca prema tom romanu i mislim da je ova knjiga priča u tome uspela. Otvorio sam sebi, a verovatno i čitaocima, novi prostor za susrete.
Dela pesnika Pola Celana, "prozvanog" već u naslovu zbirke, ali i Tomasa Bernharda - pod čijim je uticajem očito nastao bar deo od dvanaest priča u njoj sabranih, Horvat je upoznao studirajući germanistiku u Nemačkoj, i postali su mu omiljeni autori.
- Celan mi je ostao zagonetan, nimalo jednostavan za tumačenje, ali osećam energiju u tim stihovima - kaže Oto. - To je čista umetnost. A Bernharda ili volite ili mrzite, tu nema između. Ja pripadam onoj prvoj grupi, a u svojoj knjizi priča sam namerno pisao u njegovom maniru, nazvao jednog junaka Tomaso Bernandini... Sve je to deo književne igre.
Horvat je uveren da nijedna od priča iz zbirke ne bi mogla da se pretoči u roman, jer su previše intenzivne da bi se takav intenzitet održao na više stotina stranica. Plan mu je bio da, na mnoštvo tema koje su mu se u tom periodu samo rojile u glavi, svaku priču napiše drugačije, da svaka ima drugačiju perspektivu, stil pripovedanja... A taj stil je lakše menjati iz priče u priču nego "unutar" romana, što je za pisca zavodljivo i izazovno.
Ipak, odnos prema toj kratkoj formi ni u Italiji nije mnogo drugačiji nego kod nas:
- I tamo postoji izvestan nipodaštavajući pogled na priču, kao da napisavši roman autor postaje vredniji za čitanje, dostojniji pažnje. Štampa se gomila đubreta, znam jer mi je priroda posla takva da dnevno "pregledam" i po više od stotinu knjiga. Ima puno takozvanih "plati pa štampaj" izdavačkih kuća, velike izdavačke kuće su kao dinosaurusi, pa su manji izdavači, oni koje goni žar književnosti, ti koji održavaju nivo i ne izbegavaju knjige priča.

POZIV NA SLOBODU
- MISLIM da je dobro i korisno što je Deklaracija o zajedničkom jeziku napravljena - kaže Horvat, kao autor koji "u tom jeziku" radi, misli, piše, ali ne živi. - Pretpostavljao sam da će većina reagovati onako kako je naučena, i u tome i jeste problem. Ova Deklaracija je poziv na slobodu.

novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Oto Horvat   Sre 10 Maj - 13:46

Putovati na sever 
 
Bobi Peru ima ime države, 
ali je sitna riba u ovom romanu. 
Hvali se na sva usta da je 
zec brzoševac. Međutim, 
svi znamo da je impotentan 
kao imperfekt, kao imperija. 
Bobi Peru putuje na sever. 
Vrhovi visokih jela lelujaju se 
kao raskinuti himen. 








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Oto Horvat   Sre 10 Maj - 13:46

Poklonjenje Mudraca

prema Botičeliju

Geografska širina i dužina su očigledno pogrešne
ako ćemo se držati događaja opisanog u Knjizi.
Ovde nema ni traga od kamila, palmi i komete vodilje.

Rođenje Izbavitelja u prepoznatljivo renesansnom pejsažu:
poveća skupina muškaraca u živom razgovoru
- nekoliko njih na kolenima pred svetom porodicom
u ulozi Mudraca –
iza koje se jasno vide u daljini ostaci drevnih građevina.
(Zlato i purpur kao izrazi svetog i profanog,
bogatstva i uzvišenog trenutka.)

Svi pokretači tadašnje istorije Fjorence su prisutni:
od starog Kozima i Lorenca Medičija i Đovanija del Lame
do filozofskih superstarova Policiana i Pika dela Mirandole.
I slikar se ovekovečio pored njih u žutom mantilu.

On je jedini okrenut prema nama, posmatračima njegovog dela.
Zagledan je iz daleke prošlosti u nas, u budućnost,
koja se nezaustavljivo osipa i postaje i sama deo prašine
u podnožju ruševina davnih hramova u daljini.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Oto Horvat   Sre 10 Maj - 13:47

Zadatak

Aleksandri Đajić Horvat

Sišao sam do hotelskog bazena
dok se alhemija neba privodila kraju.

Voda je bila tamna
i borove iglice na njoj guste šare.

Odložio sam peškir kojim sam bio ogrnut
i pogledom potražio mrežu na dugačkoj metalnoj šipci.

To je bio moj zadatak:
da očistim površinu da bi se videlo dno.


Firenca, 2008-2009.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Oto Horvat   Sre 10 Maj - 13:47

Dan u Platonopolisu

Ovako bi mogao da izgleda dan u Platonopolisu.

Narandžasti autobusi razvoze tek probuđene građane.
Oprane ulice mirišu na hlor.
Zastoja u saobraćaju nema
semafori besprekorno diktiraju stop & go.
Na raskrsnicama veliki ekrani bljuju kadrove novosti:
sveža ubistva i ratovi negde daleko u belom svetu.

Na svim prozorima svih zgrada roletne su spuštene
i na svim zgradama lepršaju trobojke nove države
u kojoj je praznik od kada se osnovala.
U kojoj se slika Glavnog Filozofa retko gde može videti
ali je prisutna u svačijem snu kao noćne trojke na ulicama.

Tačno u minut sunčevi zraci padaju na krov Duoma
kafe mašine u barovima zapište i nakon prvog espresa
svako počinje svoju tačno određenu društvenu delatnost.

Književnici i pesnici su retki kao korov.
U sefovima državne bezbednosti leže knjige
dokaz za njihove laži & kičersku nostalgiju
impotentnu i besmislenu nadu,
i niko neće nikada priznati da su te rečenice i ti stihovi
još uvek puni zvukova i boja i života.

2005.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Oto Horvat   Sre 10 Maj - 13:48

Breht u Varšavi*

Ledena zima ledenog veka:
kako su samo zavese ovde bele!

I sa prozora, uveče,
Breht ogrnut dimom cigare
posmatra tamu oko svog hotela.

Na stolu
činija puna južnog voća.

Sutradan on, veliki Pesnik,
prima jednog mladog poljskog pisca.

Ovaj se oseća kao na nebu
ne zbog B. B.-a,
nego zbog plodova sa juga,
usred zime, usred Varšave.

Pesnik mu priča naširoko.
O kišama u Finskoj,
o godinama u Americi,
o jutarnjoj svetlosti u Berlinu u septembru itd.

Ne nudi ga voćem
ispred koga sede.

Majstorov koan
o pisanju poezije.


* Pesma Breht u Varšavi je objavljena u zbirci „Dozvola za boravak“ (2002). Ovo je njena nova, ispravljena verzija. (Prim. autora)








happy
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45964

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Oto Horvat   Pet 11 Avg - 19:47

Breskve


Miris si breskve kada se budimo
i zatim nestanes.
Cujem da stavljas vodu za kafu
Ostajem u krevetu.
Osluskujem zivot u blizini u daljini
i onda ustajem.
Podizem roletne.
Otvaram jos jedan zlatni dan.


love
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45964

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Oto Horvat   Pet 11 Avg - 19:55

SEIN

Iz hlada gustih smokava 
ispracamo dan.
Dani i recu i istoj srazmeri kazes.
Ziveti.Ko to rece.Biti tu.
Napraviti par koraka do mola
kroz zbunje oleandera
i skociti.
I izroniti
negde drugde 
 a tu.

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Oto Horvat   

Nazad na vrh Ići dole
 
Oto Horvat
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Oto Horvat
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-