Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Dusan Kovacevic

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Čet 27 Apr - 19:13

KLAUSTROFOBIČNA KOMEDIJA

SAVA: Ne znam odakle ovolike mušice, leptirice, bubašvabe, smrdibube, komarci, žuti mravi, miševi, pacovi... Da se ne skupljaju na bivši narod.

MILICIONER: U mome kraju se zbog stoke skupljaju muve... zbog muva gušteri... a zbog guštera zmije.

SAVA: Jesu otrovne?

MILICIONER: Ne mora da te ujede, dosta je da te pogleda... Sve su zmije otrovne, samo se neke prave da nisu.

SAVA: I pečurke su vam otrovne.

MILICIONER: Jesu, ali više stradamo od bombi i mina dok beremo pečurke. Čudo jedno kako pečurke rastu oko zaostalih mina. Kao da ih metal privlači... Neki put, noću, dok sedimo uz vatru, samo čujemo, tamo negde u planini - eksplozija! Kurjaci nalete na minu. Sutradan ih nađemo po tri-četiri... ako ih orlušine ne odnesu.

SAVA: Ima puno vukova?

MILICIONER: Pa... selo nam se zove Vukovo... Ja sam, kao što znaš. Vule Vučić... Kod nas sela i ljudi dobijaju imena ili po nekoj telesnoj mani ili po zverinju. Moj ujak je Macan Guzina iz Zmijuka.

SAVA: Odakle toliki vukovi?

MILICIONER: E... ako ćemo pravo, mi smo sami krivi. Jedne godine potamanismo sve međede. Kako pobismo međede, tako navališe čopori vukova.

SAVA: Nije gori kurjak od međeda?

MILICIONER: Kako nije... Međed je carska, gospodstvena životinja. Kurjak je opak, podmuko zver. Da ne pričam što međed spava kad je nama najteže. Kurjak samo čeka sneg i mećavu. Što čoveku gore - to kurjaku bolje. Noću utabaju staze kroz planinu kao da je vojska prolazila. Kako smrkne, čeka te pred vratima.

SAVA: Što onda pobiste međede?

MILICIONER: Što... Što mi nama stalno radimo o glavi. Neprijatelj nam, s vremena na vreme, samo malo pripomogne.

SAVA: Bili ste dobri lovci.

MILICIONER: I!... U lov smo nosili samo po jedan metak. Jedan lovac - jedan metak. Jedan metak - jedna zver... Ovi danas kad krenu u lov, ne vidiš ih od redenika i oružja. Ko u rat.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Čet 27 Apr - 19:13

SAVA: Čime da te ponudim? Oćeš čašicu dobre rakije... Nisi svraćao godinama, nema smisla da odeš bez posluženja.

MILICIONER: Hvala... Ne pijem... Peta godina... Ni kap.

SAVA: Što ni kap?

MILICIONER: Pusti... Baš zbog lova. Zbog poslednjeg lova.

SAVA: Nešto se desilo?

MILICIONER: Ma... E... Ćuti... Hm!... C, c, c, c... To da nekom pričaš, mislio bi... Pusti, pusti... Hm!

SAVA: Šta je bilo?

MILICIONER: E... Pa... pre pet godina pozovu mene moji. Vele, divlje svinje pojedoše sve živo. Kurjake rasterale... Otputujem ja. Dođem kući, otac se zaključo... A već i bio bolestan. Od onolikog oca ostale samo dve žile i grkljan... Obučemo se, uzmemo puške Međedare, pa s večeri krenemo pokojni otac, ja, pokojni Mile i pokojni Buda... Zapucamo do pokojnog šumara Zlaje, gde su već sedeli pokojni Čeda i pokojni kum Ibro... Tu se dogovorimo da zorom pređemo reku i napravimo čeku uz samu liticu... Na Tari nas sačeka i pokojni učitelj Krsta. On već sklepo neki splav, al' Tara bila nabujala ko more. Koliko široka, toliko duboka, ključ bacala i ko besan pas penila... A tako, sa strane, *****,... *****... samo *****... stavio nogu na panj... i *****... Ćuti i samo *****...

SAVA: Ko *****?

MILICIONER: Rade skeladžija... ***** pokojni Rade i kaže: "Neće to ljudi izdržati ovoliku vodu"... Al' džabe! Rešili mi... Na sred reke balvani se raspaše ko iverje... Ja jedini isplivo.

SAVA: Bili ste pripiti?

MILICIONER: Čuj... pripiti... Ne bi se ni ja spaso, da se ne uhvatih za divljeg vepra koji je preplivavo reku... Spaso me stvor koga sam pošo da ubijem.

SAVA: Vidiš... molim te.

SAVA: Dobar dan, komšija! Koga čekate?

JAGOŠA: Dobar dan, Sava.

MILICIONER: Zdravo, Save! Ti pravo s posla?

SAVA: More, skinuli me ovi tvoji s odžaka. Vele, dok drug ne prođe, da budem na zemlji. Ima ih više po krovovima nego vas ovde. A koga to danas čekate?

(Vule ga pogleda preko ramena i reče familijarno kao da očekuje rođenog strica.)

MILICIONER: Čekamo druga Džanangu Dubangu.

JAGOŠA: Koga?

MILICIONER: Druga... Džan...

JAGOŠA: Žan Unga Bumange. Ako narod izgovara pogrešno, vi biste morali kao službeno lice po službenoj dužnosti da službeno znate ko u službenu posetu dolazi. Taj koga vi čekate danas neće doći.

SAVA: A odakle je čovek?

MILICIONER: Iz... Džafambe.

JAGOŠA: Odakle?

MILCIONER: Pa... rečeno nam je...

JAGOŠA: Recite, slobodno recite.

MILICIONER: Iz... Džufambe.

JAGOŠA: Iz Džufambe?!

(Jagoša se grohotom nasmeja. Sava ne zna da li ga greške zabavljaju ili histerično nerviraju.)

JAGOŠA: Iz Džumande. Iz Džu-man-de!

SAVA: Nikad čuo, komšija. Doduše, ja i nisam upućen u te, kako naše novine pišu, "Daleke, nepoznate ali nama tako bliske zemlje".

JAGOŠA: To vam je, komšija, bivša Katumba. Za nju ste, nadam se, čuli?

SAVA: Zamalo... A zašto bivša?

JAGOŠA: Posle svrgavanja Jakomba Dadi Benga N Takinga 14. oktobra prošle godine, proglašena je Republika Džumande na čelu sa Predsednikom koga upravo čekate. Mi smo među prvima u svetu priznali stvaranje nove Republike... Česi pa mi.

SAVA: Česi pa mi. Drugi među prvima?

JAGOŠA: Jeste, komšija.

SAVA: E, sad se vi, komšija, možete na mene ozbiljno naljutiti, uz svo poštovanje vašeg znanja, međutim, ja vam moram reći: ovaj Predsednik je već bio kod nas.

JAGOŠA: Kad je bio?

SAVA: Prošle jeseni u aprilu.

JAGOŠA: Prošle jeseni u aprilu? Ili prošlog proleća u novembru?

SAVA: U novembru. Jeste, u novembru.

JAGOŠA: Nije. Malo ste pogrešili.

SAVA: Nisam, komšija. Isto je bio Predsednik koji je svrgao diktatora, i isto - Česi pa mi. Vule, jesi li ga čekao?

MILICIONER: Ne znam... Ako drug Jagoša kaže da nije...

JAGOŠA: Prošle jeseni u novembru, dragi moj komšija, bio je Danbanga Jasami Radjah Mgatu, Predsednik Južne Badžanme. I on nije nikoga svrgao, nego se bivša carevina Kamariba podelila na Južnu i Severnu Badžanmu. Tačno je, mi smo među prvima priznali novu vladu Južne Badžanme - odmah posle Čeha, a Severnu smo osudili zbog napada na nezavisnost i nesvrstanost Južne, sa kojom smo uspostavili...

MILICIONER: ... prijateljske i dobrosusedske odnose u duhu uzajamnog razumevanja i poverenja.

JAGOŠA: Malo su daleko za "dobrosusedske odnose".
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Čet 27 Apr - 19:14

SAVA: I čim su se podelili oni su se napali. Bože mili, divljeg naroda? Nije ni čudo da se volimo.

JAGOŠA: Jeste, jer je Severna Badžanme i dalje ostala pod marionetskim režimom diktatora Ajani Jasaki Hajl Kan Mkabina... Njega ste, nadam se, upamtili?

SAVA: To je onaj mali, krivonogi, pozlaćeni kepec, koga su po Beogradu zvali "Hajl Dukat". S kim god se rukovao dao mu je dukat sa svojim likom.

JAGOŠA: Ljudi koji nas posećuju donose svoje običaje i kulturu.

SAVA: I narodno zlato. Neko tamo, među onim nesrećnicima koji umiru od gladi, po vas dan bere pamuk i banane, na plus hiljadu stepeni, neko tamo po vas dan crnči kao što ja ovde crnčim, da bi njegov Predsednik, u njegovo ime, bez njegovog odobrenja, delio po svetu njegovu krv i znoj. Ružan lik na zlatnom znoju. A postao je političar samo zbog svog žalosnog rasta: bio je previsok za cirkus, a premali za život... Ozloglašeni diktator i razbojnik.

JAGOŠA: Tačno, komšija, ali smo sve to kasnije saznali.

SAVA: Česi pa mi? Šta bi inače bio čovek koji po svetu deli narodno zlato bez znanja i pitanja svoga naroda. Kako vi nazivate čoveka koji nema ništa svoje a sve je njegovo?

(...)

MILICIONER: Nešto ću ti reći, ali, molim te, neka ostane strogo među nama... Onaj pao.

SAVA: Koji?

MILICIONER: Onaj.

SAVA: Koji onaj?

MILICIONER: Onaj... što smo ga čekali... Džanangu Debango.

SAVA: Gde je pao?

MILICIONER: Tamo.

SAVA: Gde, bre, tamo?

MILICIONER: Tamo kod njega. Naši o tome neće sad pisati. Ispratiće ga sa svim počastima kao da nije pao, pa čim izleti iz zemlje objaviće da je pao. Međutim, izgleda da mu se crno piše. Niko neće da ga primi.

SAVA: A kako je pao?

MILICIONER: Svrgli ga. Čim je napustio zemlju, narod digao kontra-kontrarevoluciju.

SAVA: Kontra-kontrarevoluciju?

MILICIONER: To je kad se brzo digne nova revolucija koja stvar vrati na isto, kao da kontrarevolucije uopšte nije bilo. Bile dve a ništa se nije promenilo, izuzev broja stanovnika. Sama ti reč kaže: kontra-kontra-revolucija.

SAVA: Svašta.

MILICIONER: Naši ne znaju šta će da rade sa ovim. Da je bar završio neku školu.

SAVA: On je sad bez posla?

MILICIONER: Bez ičega. Kako je ovo zaladnilo, davali mu kaput... Žena mu našla nekog ko je isti ko ovaj. Vlado deset dana, nisu ni znali da nije ovaj. Ovome samo poslo depešu da će ga pojesti ako se vrati.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Čet 27 Apr - 19:14

LARI TOMPSON, TRAGEDIJA JEDNE MLADOSTI

BELI: Kad sam malopre pomenuo, dragi gledaoci, da sam osedeo u detinjstvu, moram vam još samo to ispričati, jer predstava može da počne svakog minuta, pa posle neće biti ni prilike, ni vremena... Imao sam 7-8 godina, i bio je onaj rat, onaj Veliki Svetski Rat, za koji sam iskreno i duboko verovao da je to poslednji rat u mome životu. Međutim, nažalost, na moju i vašu veliku žalost... Dobro. Nije reč o tome... Osedeo sam, ovako sam sed, od moje 7-8 godine. A bio sam crn ko pokisao gavran. Do 7-8 godine, zvali su me Gara, a onda, preko noći, preko jedne strašne noći, pobeleo sam kao sneg, i od tada me zovu Beli, što je nekako i prirodno kad me čovek sad pogleda, s obzirom na moje godine, ali kad sam imao 7-8 godina, svi su se pitali: "Kako ovako malo dete, kako dečak od 7-8 godina može da ima belu kosu kao starac od ne znam koliko?"... Svi su se to pitali, gledajući me tužno, i niko nije znao istinu koju ću ja vama sad ispričati. Jedne noći, bila je, čini mi se, jesen 1943. godine... ili proleće, nije sad to najvažnije, znam samo da je padala sitna kiša i da se javljalo prvo svitanje, već se razdanjivalo, reče meni moj stric Pavle, koji je bio komandant Savskog bataljona pri Vrhovnom štabu, reče mi, dajući mi neku ceduljicu: "Idi, Garo - još uvek sam bio crn - idi Garo, izađi iz sela pokraj Perinog Klozeta, pa se uz potok popni do Babinog Kuka, a onda skreni i pređi preko Jovanovog Dupeta, pa krijući se, pregazi Simin Piš"... Izvinjavam se, dragi gledaoci, ali su to stvarno imena oko moga sela. Malo su neobična, krivicom naših predaka, jer kad su vlasti za vreme Marije Terezije pravile topografske karte, onda su došli beležnici i pitali naše seljake: "Kako se zove onaj vrh?" Babin Kuk, rekli su im gurkajući se. "A onaj mali potok?" Simin Piš. "Simin Piš?" Jeste. "Dobro!" I tako, naši su ih seljaci zavitlavali do mile volje, sve dok im jednog dana nisu stigle geografske karte sa imenima koja su oni sami dali. Bunili su se ljudi posle, vikali i galamili, kakva su to prostačka i uvredljiva imena?! Treba ceo svet da nam se smeje! Učitelj je pisao protestna pisma u Beč, ali je bilo sve uzalud, jer su im odgovorili kratko i jasno: "Vi ste nam dali ta imena!" Šalili smo se. "Šalite se i drugi put; mi ne znamo za šalu"... I tako, do dana današnjeg, ostadoše u geografskim kartama ružna imena za sva vremena... Ima naroda koji ne znaju da se šale - sve ozbiljno shvataju - a mi to nikako da naučimo... Međutim, nisam hteo to da vam ispričam. Izvinjavam se na digresiji... Hteo sam samo da vam objasnim zašto su tako ružna imena naših lepih polja, brda, šuma i potoka... "Idi Garo, čuvaj ovu ceduljicu ko tvoje lepe, plave oči u glavi, i predaj je drugu Budi Vejavici, nek je prosledi Vrhovnom štabu. Ako te, slučajno, Nemci uhvate, progutaj je taman se udavio"... "Oću, striko, oću". "Evo ti i kocka šećera, ali nemoj da je pojedeš; samo je gledaj, pa kad osetiš da ti je slatko, napij se vode. Tako će ti godinama trajati"... "Dobro, striko, samo ću je gledati i piti vodu". Bio sam dobro dete, slušao sam starije, a naročito strica Pavla... Uzeo sam ceduljicu i kocku šećera, poljubio stricu ruku i krenuo iz sela. Prvo sam išao polako, a onda sam potrčao uz Babin Kuk i izbio na Tasino Kurje Oko. I dok sam trčao, sav oznojen i zadihan, pokraj mene je projurio komšija Toma Mećava na konju, u strašnom galopu, doviknuvši mi: "Nemoj tamo, Garo! Nemoj tamo, tamo su Nemci! Vrati se do Gluve Stene i idi prema Milijinim Katunima! Kad dođeš kod Milije, reci mu da te veže ispod ovna, pa neka potera stado do reke, na vodu! Na reci uzmi čamac Duje Ribara i spusti se do vodenice! Predaj poruku vodeničaru Milanu, a ti se vrati istim putem i beži kući da te zlikovci ne uhvate! Jesi li zapamtio šta sam ti rekao! Ne mogu da ti ponavljam, vidiš da sam u strašnom galopu!"... Nisam ništa uspeo da mu odgovorim, jer je komšija proleteo pokraj mene... Preslišavajući se kuda da idem, zamislio sam se i već posle desetak kilometara naleteo na Nemce. Ščepali su me takvom brzinom, da nisam uspeo da progutam ceduljicu. Izvadili su mi papirić iz usta, pročitali ga i povikali: "Klajne švajne! Nosiš pismo na Tita, umesto da ideš u škola, da završiš automehaničarski zanat i da posle rata radiš kod nas u Folsfagen! Bez obzira što si tako mala... koliko imati godina?" 7-8, rekao sam. "7-8 godina a već sarađivati sa banditi! Bez obzira što imati 7-8 godina sad ćemo te streljati da se opametiš, i da nikad više ne praviš ovakve švajnarije!"... Dok su me postavljali uz jedan crni zid, ja sam posedeo. Video sam kako belim u bari pokraj nogu. I onda su me streljali... A nekoliko dana kasnije, naišao je neki čovek, vidar, i oživeo me. Kako me je oživeo, to mi do danas nije jasno...
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Čet 27 Apr - 19:15

Kod nas na Balkanu postoje pet godišnjih doba: proleće, leto, jesen, zima i RAT
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Čet 27 Apr - 19:19

Celi život se za nešto borimo, a država nas ne razume, tačnije, razume nas tek kad je kasno. Država je perpetuum mobile, ona se okreće sama od sebe i ima vlastitu energiju, od Aristofana do danas se bit države nije previše promenila.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Čet 27 Apr - 19:20

Zvezdana prašina
Marko: (…) I da znaš da necu da pipnem tu ribetinu! Samo riba, samo riba! Kao da sam doživeo brodolom! Kod toliko razne stoke, ja jedem samo neke ribetine… To što je tvoj otac bio ribar, i što te ukus ribe podseca na srecno detinjstvo, to je tvoj problem; moj otac je bio pastir, pa ti nikad nisam tražio svaki dan jagnjetinu! Treba da navucem neku riblju bolest – da se ospem krljuštima! Šta me gledaš tako? Je l’ si cula za beri-beri?!
Kaca: Jesam…
Marko: Jesi, kad ste brali šljive, pa ti deda vikao beri-beri! (…) Same kosti, svaki moj rucak se svede na komadic ribe i dve kile hleba: odmah mi zastane kost u grlu, onda, da bih proterao kost, pojedem dve kile hleba… Od cega ti je otac umro?
Kaca: Od starosti.
Marko: A zašto je tako brzo ostario?
Kaca: Kako brzo?
Marko: U pedesetoj je imao osamdeset godina. A zašto? Zato što je jeo ribu… (…) Ja, kad idem ulicom, onda me prati bar deset macaka: osete miris ribe… Sve mi se uvuklo u odelo. Moji prijatelji u preduzecu lepo mirišu na sarmu, podvarak, jagnjetinu… Kad sednu kraj tebe – voda ti pode na usta, tako je to jedan lep miris… Mile kurir i ne diže glavu kad ja prolazim kraj portirnice. Samo kaže: plivaj dalje…
Dusan Kovacevic
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Čet 27 Apr - 19:20

Narod je porucio Radovanu da ce ga živog odrati.
Jelence: Narod je porucio Radovanu da ce ga živog odrati.
Radovan: Narod iz Zavicaja?
Jelence: I okoline.
Radovan: A zašto? Zato što sam im sa ovih deset prstiju podigao fabriku? Zato što sam hteo da ne odlaze u inostranstvo, kad vec ovde znaju jezik. Nezahvalnici!
Jelence: Spremaju se da ti se strašno osvete. Ta fabrika je uništila reku, a reka zatrovala polja. Ni korov nije uspevao. Da bi nekako spasli Zavicaj, napravljeno je jezero od reke i podignuta hidrocentrala. Medutim, nije bilo dovoljno vode, pa je hidrocentrala prestala sa radom pre puštanja u pogon. Onda su, da bi izvadili štetu, isušili jezero i ostavili samo mulj, da ljudi seju pirinac koji nije uspevao, jer je klima hladna, a ujedno i topla. Ovo, da je topla, ustanovilo se kada su podigli planinu na zatrpanom jezeru; hteli su da stvore zimski turisticki centar. Da ne bi planina bila neiskorišcena, bez snega, kad vec nema para od skijanja, rešili su da otvore veliki rudnik. I kopali su mesecima, dok nisu naišli na mulj, koji su ranije zatrpali. Sad su odlucili da sruše fabriku i ponovo zasade žito i kukuruz.
Radovan (se uhvati za veliku glavu): Joj, s kim sam ja hteo da gradim industriju! Seljaci! Oni samo znaju: žito – kukuruz, kukuruz – žito. Ajde, pa ti sad budi napredan, vidovit, progresivan, moderan. Seljaci ostaju seljaci!

Radovan III – Dusan Kovacevic
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Čet 27 Apr - 19:21

Slobodan covek i slobodna zemlja
Ilija Cvorovic, gazda kuce, okucnice, žene i ideje o slobodnom coveku i slobodnoj zemlji.
Djura Cvorovic, Ilijin brat blizanac

Djura: Ubistvo u lovu ne podleže Krivicnom zakonu. Nema lova bez ubistva. To se sve podvodi pod nesrecan slucaj. U našem selu kad neko nekoga mrzi, samo ga pozove u lov. Tako bilo jedno vreme, dok se selo ne prepolovi. Na jednog zeca su dolazila po dva seljaka. Šta smo se toga nagledali, Ilija?
Ilija: Ih!
Djura: Vracaju se lovci iz lova, a mi decurlija istrcimo na sokak da i sacekamo. Prvo idu nji trojica-cetvorica, nose zeceve i fazane za pojasom, a onda idu kola koja nose mrtve lovce. Bude i više u kojima neg divljaci. Tacno se znalo koje se godine lovi koja famIlija. Je l se secaš kad su Markovici pozvali Babice u lov na divlje svinje?
Ilija: U novembru, cetres osme, kad se selo podelilo, za i protiv.
Djura: Odu jedno jutro, a uvece se vratiše Markovici: nose jedno prase i sve Babice. Šta je bilo? Opalila puška slucajno. Kako jedna puška da ubije nji petoricu? Išli jedan za drugim Sledece zime, Babici u lovu na divlje guske, ubiše jedno gušce i šestoricu Markovica…

Balkanski spijun – Dusan Kovacevic
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Sre 15 Nov - 17:48

Sava vadi iz džepa ispresavijan, garav list papira. Vule skida šapku, briše maramicom vrat i potiljak.

Sava: Ne znam da li je najbolje napisana. Ti vidi pa ako nešto treba da se doda... ili oduzme. Evo.

Poštovani drugovi Supovci,

Obraćam vam se prijateljskom molbom da mene i moju ženu Kosu uhapsite s početka novembra i u zatvoru zadržite do kraja marta ili aprila ako zima bude duga i hladna. Ja sam prevremeno penzionisan zbog bolesti kičme, pluća, srca, vena, bubrega i očiju, pa mi je penzija tek tolika ako je ima. Mi smo stariji ljudi ne bi pravili nikakve guposti da nas hapsite zbog prevara ili kradja, jer smo oduvek pošteno živeli što nas je u ovaj položaj i dovelo. Razmišljali smo šta nosi šest meseci zimskog zatvora ali da bude ljudski i čestito. Ja sam se pitao sa nekim ljudima koji su me odmah posavetovali da na javnom mestu izvredjam naše najveće i najistoriskije ljude koji su nam i omogućili da imamo sve ovo što nemamo...

Milicioner: Stani... Navodi li on neki konkretan razlog zbog čega upućuju molbu?

Sava: Navodi: Ovo vam pišem zato što me je uplašio slučaj mog prijatelja Steve Čardaka, penzionisanog odžačara, koji je kupio četiri pogrebna sanduka za sebe, ženu, oca i majku, jer je čuo da će sanduci poskupeti 280 posto već sledećeg meseca. Steva te pare nema pa se boji da bi mogao ostati nesahranjen, što bi pravilo ozbiljne probleme porodici i društvu, a on ne bi bio u mogućnosti da pomogne. Poštovani Drugovi Supovci, ako sanduci stvarno poskupe 280 posto ja moram odvajati celu penziju do kraja života za mene i ženu mi Kosu, pod uslovom da nam ne bude mnogo gore nego što nam je već sad. Vi, Drugovi, razmislite pa nas obavestite kad da dodjemo na hapšenje da ne bi slali kola i ljude već možemo pešice i znamo gde ste. Za uzvrat ja bih vam čistio furune, peći, kotlarnice i odžake, a Kosa bi kuvala i prala. Ne bi sedeli bambadava već ko čestiti i pošteni ljudi.

Velja Popić"
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Sre 15 Nov - 17:48

"JANKO: Dragi profesore, bio si ovde za trenutak, ali dovoljno dugo da vidiš kako mrtvujemo. I moraš priznati, nije nam loše kao što se priča. Da nemamo osobine živih ljudi, bilo bi nam mnogo bolje. Veruj mi, profesore, nikad se za života ne bih usudio da ti držim posmrtni govor, jer šta reći čoveku kad ne znaš kud ide; pričati pokojniku hvalospeve nije pametno - to se čoveku kaže dok je živ. Zato nam umiru samo dobri ljudi, a živimo medju pokvarenjacima. Pošto veoma dobro znam gde se vraćaš, usudjujem se da ti održim predživotni govor!
KESER: Skrati malo!
JANKO: Dragi profesore, čeka te sve ono zbog čega si umro. Čeka te ponovo nesigurna budućnost. Iza nas pokojnika je sigurna prošlost. Ostavljaš nas posle kraće smrti - neka ti je lak život! JANKO: Kažem ja vama... ovaj je nov! Da nemate u džepovima koju cigaretu?
(Profesor iz džepa izvadi paklo duvana i upaljač. Ponudi prisutne i većina pripali...)
JANKO: Baterije od 4,5 volta sigurno nemate?
PROFESOR: Baterije?
JANKO: Sa'ranili me sa tranzistorom bez baterija. Tek kad umreš vidiš s kim si živeo... PETAR: Često sam se pitao ima li života posle smrti.
JANKO: A ja sam se često pitao: ima li života pre smrti? Na groblju, svako od nas počinje svoj drugi život iz početka: prvo dan, prva nedelja, šest nedelja, šest meseci, prva godina, druga, deset godina, dvadeset... a onda, polako, počinjemo da umiremo po drugi put - u sećanjima. E tad počinje naša beskonačna i večna smrt."
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Sre 15 Nov - 17:48

"MIRKO: Zaveži, deda! Mi moramo osvojiti svetsko tržište! Mi moramo imati veći profit od najvećih tvornica automobila! Smrt je jedini siguran i večiti posao! Sve može da izumre i da nestane, jedino će smrt večito biti živa i besmrtna! Iz godine u godinu, budućnost smrti je sve perspektivnija! Drugovi i drugarice...
AKSENTIJE: Bez drugarica. One su pokojne.
MIRKO: Ma nemoj da me prekidaš!
LAKI: Deda!
MILUTIN: Tata, udariću te.
BILI PITON: Dozovlite mu da rekne mudre reči.
AKSENTIJE: Duboko se izvinjavam.
MIRKO: Vi vidite, niste ćoravi, koliko ljudi gine u svetu, po raznim ratištima. Vi vidite koliko ljudi umire od raznih bolesti i od gladi! Mi se moramo probiti i sve te ljude uzeti pod svoje! Dosta je bilo sitnih poslova u Beogradu! Mi smo prevazišli ovaj grad i ovu zemlju! Mi smo sposobni da sahranimo ceo svet! Došao je pravi trenutak za veliki svetski posao!
PRISUTNI: Živeo!!!"
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Sre 15 Nov - 17:49

"MILICIONER: Šta radiš to, Sava?
SAVA: Skupljam stari hleb. Za svinje.
MILICIONER: Držiš svinje?
SAVA: Ne držim, izdržavam ih. Posle prodaje izdržavaju one mene... Tako, izdržavamo se.
MILICIONER: Hm... Mala ti plata, Sava.
SAVA: Mala... Pomažem sina, kćerku, sestru, brata i majku.
MILICIONER: Puno ih je.
SAVA: Nije njih puno, moj Vule, nego je mene malo. Da me ima više, bilo bi mi lakše. A njih hvala bogu, nikad previše.
...
MILICIONER: Da... a ja mislio da bacaš djubre, pa se baš obradovao što te vidim.
SAVA: Pre pola godine sam prestao da plaćam komunalno. Kad su me tužili, rekao sam sudiji: Neću da plaćam, jer ja nemam šta da bacim... A malopre se nešto mislim da sam, ipak, pogrešio. Morao bi da im plaćam, ali ne zato što ne bacam, već za ono što uzimam... A tebi je malo krivo što vidiš da skupljam hleb?
MILICIONER: Jeste... I da znaš, ima da ti pomognem... Ima da predješ da radiš kod mene. Nećeš ti meni da prekopavaš tudje djubre.
SAVA: Sve zavisi, moj Vule, šta je djubre... Jedan moj komšija, inače baš gospodin čovek, krenuo uoči Nove godine da baci djubre. Lift se zaglavio, a ovi što ga odglavljuju otišli na doček. Kad su ga oslobodili posle dva dana, čovek pojeo sve što je poneo da baci.
MILICIONER: Djubre?
SAVA: Bilo djubre dok nije ogladnio. Sutradan, po zaglavljivanju, počeo da prebira po kesama: ovo još može da se jede, ovo nije djubre, ovo jeste, ovo nije... Prvi dan. Drugi dan sve pojeo. Našli ga s praznim kesama. Još se izvikali na njega: Što si pošao da baciš kad nije bilo za bacanje! Vozaš se iz luksuza! Morao čovek da se izvinjava što je dva dana proveo u liftu i jeo djubre.
MILICIONER: Da... svega ima.
SAVA: A jedan moj komšija, pesnik, kad je čuo ovo, rekao mi je: Znaš, Savo, neko jede djubre u zaglavljenom lifrtu, a većina u zaglavljenoj državi. Veli, dok nam ne odglave državu, siti ćemo se najesti djubreta."
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11937

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Uto 18 Sep - 20:27

Najznačajniji savremeni srpski dramski pisac, uz to i romansijer, scenarista, pozorišni i filmski reditelj. Završio je osnovnu školu u Šapcu, gimnaziju u Novom Sadu 1968. i dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1973.
Radio je kao dramaturg na TV Beograd od 1973. do 1978, docent na Fakultetu dramskih umetnosti od 1986. do 1988, a od 1998. je direktor „Zvezdara teatra“ u Beogradu. Dopisni član SANU od 2000, a redovni od 2009. godine. Bio je ambasador Srbije i Crne Gore, a zatim Srbije 2005–2006. godine u Portugaliji.
Njegove najpoznatije drame su:

Maratonci trče počasni krug (1973),
Radovan III (1973),
Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću (1976)
Proleće u januaru (1977),
Svemirski zmaj (1977),
Luminacija na selu (1978),
Ko to tamo peva (1980),
Sabirni centar (1982),
Balkanski špijun (1983),
Sveti Georgije ubiva aždahu (1986),
Klaustrofobična komedija (1987),
Profesionalac (1990),
Urnebesna tragedija (1991),
Lari Tompson, tragedija jedne mladosti (1996),
Kontejner sa pet zvezdica (1999),
Doktor Šuster (2000),
Generalna proba samoubistva (2008),
Život u tesnim cipelama (2010),
Kumovi (2012),
Rođendan gospodina Nušića (2014),
Hipnoza jedne ljubavi (2016)
Po njegovom scenariju snimljeni su filmovi Beštije (1976, režija Ž. Nikolić), Poseban tretman (1978, režija G. Paskaljević), Ko to tamo peva (1980, režija S. Šijan), Maratonci trče počasni krug (1981, režija S. Šijan), Balkanski špijun (1984, režija D. Kovačević i B. Nikolić), Sabirni centar (1990, režija G. Marković), Urnebesna tragedija (1995, režija G. Marković), Podzemlje – Underground (1995, režija E. Kusturica), Profesionalac (2003, režija D. Kovačević) i Sveti Georgije ubiva aždahu (2009, režija S. Dragojević).

Osim toga autor je nekoliko TV i radio drama i scenarija za TV serije.

Napisao je romane Bila jednom jedna zemlja (1995), po kojem je snimljen film Podzemlje – Underground, i Meda peva bluz (2004).

Dobitnik je brojnih domaćih i stranih priznanja i nagrada za svoje drame i scenarija: Oktobarska nagrada Beograda; dve „Zlatne arene“ na Filmskom festivalu u Puli za najbolji jugoslovenski film; četiri nagrade Sterijinog pozorja; tri nagrade „Branko Ćopić“ za dramski tekst i scenario, za najbolje humorističko satirično delo i za humor i satiru; nagrada „Joakim Vujić“ za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji; nagrada „Miloš Crnjanski“; nagrada „Radoje Domanović“, „Zlatna palma“ za najbolji film na Filmskom festivalu u Kanu; dve nagrade za najbolji scenario na Filmskom festivalu u Montrealu; nagrada međunarodnog žirija kritike za najbolji film – FIPRESCI, nagrada „Ivo Andrić“ za ukupan životni doprinos srpskoj književnosti.

Samo u beogradskim profesionalnim pozorištima odigrano je preko 3.000 predstava koje je gledalo preko 2 miliona gledalaca.. Njegove drame igrane su u preko 130 inostranih pozorišta i prevođene na nemački, engleski, francuski, talijanski, ruski, češki, slovački, grčki, poljski, makedonski, švedski, finski, mađarski, rumunski, bugarski, kineski, slovenački, turski, katalonski, španski, galisijski, portugalski, persijski i hebrejski.

Živi u Beogradu.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11937

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Uto 18 Sep - 20:31

Razgovor o srpskim raskršćima, kosovskom čvoru, igrama velikih, istorijskim zabludama i - naravno, filmu. Srbija više ne sme da bude isprovocirana da uđe u sukob. Kosovo će jednog dana doći pred narod i biće pitanje: ili – ili
MORAMO da se branimo ako zatreba, ali Srbija više ne sme da bude isprovocirana da uđe u novi sukob. Jer, ovo malo što je izgrađeno, posle razaranja 1999, srušiće se za jednu noć, i bojim se da bi sledeći rat bio kraj i naše zemlje, i naroda. Mi smo mala zemlja, siromašna i nejaka u odnosu na sile koje nam prete. Samo nas pamet može sačuvati onoliko koliko je imamo. Pamet pre oružja.
Ovako Dušan Kovačević, pisac koji piše otkako se brije, koji "prepisuje" život i "predviđa" vreme, vidi poziciju naše države u uzavrelom balkanskom loncu koji podgrevaju veliki "kuvari" dosledni receptu iz epohe Hladnog rata.

Neposredno pošto su digitalno restaurirana kultna ostvarenja "Ko to tamo peva" i "Maratonci trče počasni krug", snimljena po njegovim antologijskim dramama, sa Kovačevićem neizostavno pričamo i o temama koje su izvan kadra esnafa. Na ovoj najavnoj špici je ključna poruka: mir nam je potreban kao lek.

* Kako vidite poziciju Srbije u ovim globalnim gibanjima?

- Kao tešku i izuzetno komplikovanu, što znači da moramo da pribegnemo politici "pragmatičnih kompromisa". Diplomatija je od presudnog značaja za naš opstanak. A to lako može da se izračuna činjenicom da smo u okruženju sa oko trideset-četrdeset miliona potencijalnih neprijatelja koje okuplja NATO. Rat je meni opsesivna tema, prošao sam strašna stradanja kroz svoje drame, priče, razgovore sa ljudima, i privatno, kao čovek. Zanima me samo da bude mir. Sve ostalo se može podneti i rešiti. Mislim da je ova godina sudbinski bitna za nas, da će se odlučivati šta će se događati i sa našom zemljom, i sa budućim generacijama. Bilo bi dobro i pametno ako bismo se oko najvažnijih problema dogovorili da ih rešavamo svi zajedno. Svađe nas vode u propast, kao mnogo puta ranije. Nadam se da ćemo se prizvati pameti.
Bavili ste se i diplomatijom, kakva bi ona trebalo da bude?

- Morala bi biti maksimalno obazriva i pragmatična. Mi smo narod koji može da se spase i sačuva u ovim teškim, turbulentnim svetskim prilikama, samo strpljenjem, realnom diplomatijom i mudrošću, vrlinama koje imamo samo kad se kajemo, kad ponavljamo: E, da mi je ova pamet bila.

* Čemu Srbija može da se nada kada je reč o Kosovu?

- Kosovo je postalo međunarodni problem, to je velika politička igra velikih sila. Sa Kosovom se trguje, potkusurava, sa Kosovom se razračunavaju moćne države, Kosovo je postalo karta sa kojom se igra. Mi možemo samo da se čuvamo da ne napravimo nekakav pogrešan potez u celoj toj priči. Predsednik Vučić zna, verovatno, šta nam se nudi, šta se traži, šta se hoće i šta se neće, šta će biti ako pristanemo i ne pristanemo, šta su tihe i glasne pretnje, šta je istina i šta je laž. Kosovo će jednog dana doći pred narod Srbije. I biće pitanje ili-ili. I mi ćemo odlučivati između "ili-ili", i verovatno, odlučićemo se za - ništa. Zato ponavljam pojam "pragmatičnog kompromisa" kao jednog od mogućih početaka za rešavanje naše teške bolesti.

* Gde su zapravo koreni naših problema?

- Naši problemi su vekovni - otkako znam za sebe, slušam svađe, optuživanja, klevete, reči besa, jeda, gorčine. Kod nas su naše podele "nacionalna zabava". Propadali smo od Drugog svetskog rata polako, pedantno. To što je prividno bilo uspešno, pa je prividno bilo i srećno, matematički nije bilo tačno. Nije bilo tačno da je Srbija u okviru Jugoslavije napredovala, i da je imala bilo kakav poseban ekonomski uspeh, kad govorim o ekonomiji kao o suštini života. Pogledajte naše puteve - Srbija je imala najgore puteve tokom života velike Jugoslavije, iako je zauzimala najveći prostor. A zemlja bez dobrih puteva je ružna zemlja. Sad se mora sve nadoknaditi, ceo 20. vek, u kojem smo bili u šest ratova, kada je sve porušeno i uništeno. To ne može da se nadoknadi preko noći, potrebno je narednih dvadeset-trideset godina da bi se zemlja dovela u red, da bi moglo da se kaže da je Srbija lepa i lepo uređena zemlja. Onaj ko misli da to može preko noći, za tri ili pet godina, grdno se vara. A sve što pričamo i što želimo možemo učiniti samo u miru. Mir je Srbiji potreban kao lek.

Pročitajte još: VELIKA KRIZA MALIH ŽIVOTA: Dušan Kovačević u Mećavniku otvorio pozorišni festival

* Znamo li uopšte gde smo to mi danas?

- Ne bih da predviđam kojom brzinom možemo da obnovimo zemlju i da se ozbiljno uspravimo, ali je činjenica da smo nalik na stara kola. Sve je otkazalo, i sada treba ili sve popravljati deo po deo, ili kupiti nova kola. Pošto nemamo mogućnosti da kupimo novu državu, kao nova kola, moramo da popravljamo deo po deo, a to je proces, moraće da košta, i trajaće dugo.

foto N.Skenderija
Kako ste lično doživeli digitalizovanje remek-dela "Ko to tamo peva" i "Maratonaca"?

- Najvažnije je što će svi značajni filmovi snimljeni tokom 20. veka ovom digitalizacijom biti sačuvani od nestajanja, a mi ćemo imati mogućnost, kao i naredne generacije, da se sećamo vrednih ostvarenja i ljudi koji su odavno otišli, i koji su vrlo često zaboravljeni. Mislim na filmove i stvaraoce između dva svetska rata i posle rata, koji su postavili temelj srpske kinematografije.
* Kako su, zapravo, nastali "Maratonci", ta neprevaziđena storija o našem "pogrebnom društvu"?


- Tekst sam napisao na trećoj godini studija, 1972, kada sam bio u velikoj depresiji - ukinuli su mi kredit od koga sam se školovao, i to je bila moja reakcija na te godine. Mislio sam da pišem tragediju, a izgleda da sam se smehom branio od užasa. Kad sam predao scenario za film "Maratonci", koji je nastao devet godina posle premijere predstave koja se u Ateljeu 212 igrala skoro trinaest godina, i uvek na kartu više, u tadašnjem "Centar filmu" su zahtevali da se radnja ne događa 1972. godine, već pre rata. Prihvatio sam kompromis, priča počinje 1934, a Šijanu sam predložio da film počne dokumentarnim snimcima ubistva i sahrane kralja Aleksandra Karađorđevića, koji nikada nisu javno emitovani duže od nekoliko sekundi.
* Koliko vas kao pisca raduje što se sve vaše priče čine aktuelnijim danas nego u vreme kada ste ih pisali, a s druge strane, da li vas to i rastužuje?

- Te priče o ponavljanju istorije u filmovima gde sam bio scenarista, ili sam ih irežirao, kao što su "Balkanski špijun" (režirao sam ga sa našim najboljim snimateljem, Božidarom Nikolićem), i "Profesionalac", koji je možda najaktuelniji u političkom smislu, znače da ste u svoje vreme radili nešto što je bilo bitno i za sutra, da niste uzalud trošili vreme, papir i filmsku traku. Sama činjenica da su filmovi i drame koje pominjemo prikazivani po celom svetu, i da su te priče u mnogim zemljama režirali i neki strani reditelji, govori o tome da one nisu lokalne, da sličnih događaja ima svuda, i da se ljudi prepoznaju u njima. Ako pominjemo "Maratonce", koje sam pisao pre skoro pola veka, to je za prosečan ljudski život poprilično dugo vreme, ali je za život jednog naroda relativno kratak period da bi se neke osnovne "karakteristike" promenile, naročito kad je reč o našem čuvenom "mentalitetu". I ako ste pisac koji "prepisuje život", sa stilskim uvećanjima onoga što vam se kod sebe i vašeg naroda ne sviđa, desi vam se to da vas pominju kao čoveka koji "predviđa vreme", a zapravo je reč o našoj pogubnoj inertnosti. I to je ono što može da vas rastuži, da se zapitate: dokle ćemo raditi u korist sopstvene štete?
Pročitajte još: Restauriran film "Ko to tamo peva"

* Vaši "Maratonci" se "čitaju" i kao metafora raspada Jugoslavije. Kako doživljavate taj "ostavinski postupak" koji još traje?

- Mislim da je "miroljubiva" politika bivših jugoslovenskih republika katastrofalna. Ta količina mržnje koja se neguje, pažljivo negovanje mržnje, državni projekti mržnje - počevši od obrazovanja, medija, politika šovinizama, podržavanje ekstremista i svega što je užas, doveli su do toga da su nove generacije obolele. Ne bih pričao o tome ko koliko ima odgovornosti i učešća, i koja zemlja prednjači u toj nesreći, rekao bih samo da je sve ovo nalik na mobilizaciju budućih ratnika, kojima jednog dana samo treba podeliti oružje. Sve ostalo je urađeno. Nažalost, na prostoru bivše Jugoslavije nema "mobilizacije" budućih generacija koje će stvarati prijateljstvo. Izuzev Slovenije koja je uvek bila u nekom svom svetu, bliže Evropi, ostali narodi su zatrovani nepodnošljivom netrpeljivošću. Budućnost zemlje zavisi od generacija koje će nas naslediti, i koje ne smeju da budu u sukobu. To je preduslov i jedan od osnovnih zadataka u našem kulturnom, političkom, i u svakom drugom vidu života. Ako ne bude tolerancije, neće biti mira, a bez života u miru, život nije vredan pomena.

Kultni filmovi po tekstu akademika Kovačevića su digitalno restaurirani
Koliko mi kao pojedinci imamo želje i snage da se prihvatimo posla da postanemo bolji?

- Istorija nam je prepuna kajanja, koja nikome i ničemu ne služe. Mislim da je poslednji trenutak da vidimo šta svako od nas može da učini, jer o svojoj zemlji moramo svi da vodimo računa. Očekivati da će neko drugi nešto bitno da nam pomogne je nerealno, i ne smemo u budućnosti da ponavljamo greške koje su nas koštale u prošlosti. Svako od nas treba da učini nešto praktično dobro, onoliko koliko može, u okviru onoga gde se kreće, živi i radi. Veliki rad nas čeka ako hoćemo da uradimo nešto valjano, pod uslovom, naravno, da se, ne daj Bože, ovde ne desi neki novi rat.

* I šta je recept za popravljanje naših "starih kola" koja pomenuste?

- Radim u kući sa 18 stalno zaposlenih, i 130 koji rade honorarno. Znam sudbine svih tih ljudi - od onih koji su na portirnici, pa do mesta sa visokom stručnom spremom. Znam prilike u životu tih ljudi, da im je svaki dinar kao kuća, i znam da će se, ako radimo dobro, živeti bolje. Na meni je kao upravniku pozorišta da obezbedim uslove da oni zarađuju što je moguće više. Poslednjih godina imamo redove publike ispred naše blagajne. I to mi daje povod za nadu da će u ovoj zemlji jednog dana biti dobro - bolje nego što smo naučili da živimo, od doručka do ručka. Sa nadom da ćemo živeti bolje, poželeo bih vašim čitaocima zdravlje i mir za ovaj praznik rada, i onima koji rade, i onima koji čekaju posao.RAZBOLEĆEMO SE BEZ KULTURE

* KOME je danas zaista važna kultura?

- Od prvog dana kada sam počeo da se bavim pozorištem bila je kriza. Problem oko rekonstrukcije zgrade "Zvezdara teatra", koji godinama imamo, imao je nekada i Atelje 212 - kad sam prvi put kao pisac ušao u tu zgradu, 1972, propadao je ceo krov. Sada, propada krov "Zvezdare", neophodne su pare za popravku. Ništa se bitno ne menja kod nas. Pozorište je u situaciji čoveka koji se vrti oko kontejnera. Još nije ušao u kontejner, drži do sebe, ali se osvrće i čeka da nikog nema. Kultura je, kao jedan od najbitnijih životnih segmenata, stalno negde po strani. Slažem se sa tim da je preča bolnica. Ali, ako nemate kulturu u životu, brže ćete doći u bolnicu.

IDEMO NA KLUPU ZA REZERVE

GDE je sve to zrno optimizma za koje možemo da se uhvatimo?

- U novim generacijama mladih i ozbiljnih ljudi. Imam veliku nadu da će sa novim generacijama, koje su obrazovanije, praktičnije i pametnije, nešto da se napravi. Mi smo odigrali svoje, i sedimo na klupi za rezerve. Oni koji nastavljaju igru moraju biti bolji od nas, što nije teško, jer smo upropastili sve čega smo se prihvatili. Nema tog neprijatelja koji nas može opametiti da je jedinstvo naroda najvažnije kad je reč o budućnosti i opstanku zemlje.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 19850

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Sre 10 Okt - 15:54

Sećam se, bio je septembar, sunčano, toplo jutro, 1955. godine. Obukli su me, očešljali i poveli u školu, govoreći: Eto, došao je i ovaj dan. Moraš biti pažljiv, uredan, vredan, disciplinovan, vaspitan, moraš da slušaš, pamtiš, razmišljaš samo o onome što učiteljica priča, i da se javiš ako ti nešto nije jasno… Biće vremena i za igru, ali od danas je škola na prvom mestu, je l’ tako? Naravno, dodao je otac, ako hoćeš da budeš čovek. Pa, ti sad vidi, da ti ne pričam puno. I, tako, tog lepog, sunčanog dana, davnog septembra prošlog veka, odlučivalo se o mojoj sudbini; ili ću biti čovek, ili, po očevim rečima, “jedan od onih probisveta oko železničke stanice“. Sećam se, u školskom dvorištu su nas prozvali, razvrstali, pozdravili, čestitali, upozorili, opomenuli, skrenuli pažnju… i odveli u učionice. Na belom zidu crna tabla i zelena mapa Jugoslavije, a na stolu učiteljice Natalije globus; plav, sve plavo, i samo, tu i tamo, po neki pramen boje zemlje. Bože, pomislih, gde li se mi nalazimo? Iste nedelje, po polasku u školu, otišao sam u biblioteku i upisao sam sebe, bez pratnje i saveta. Dao sam sve podatke o ličnom identitetu, potvrdivši, posebno, da idem u školu… I, tako, pre pedeset godina, ili, pre pola veka, postao sam član biblioteke. Pamtim, svečanu tišinu biblioteke, miris knjiga, hod na prstima, šaputanja i stroga, zabrinuta lica pisaca uramljena u crne okvire po belim zidovima hola, stepeništa, čitaonice. Većina je imala bradu, brkove i naočare. I svi su bili, nekako, odsutno zamišljeni, skoro, tužni i, naravno, mrtvi. Podrazumevalo se da pisac ne može da bude živ čovek. Pisac je čovek koji je nekad, davno, živeo, pisao i umro… Ni slutio nisam da ima živih pisaca. Ne možeš biti i pisac i živ. To dvojstvo mi nije išlo zajedno. Bilo bi, činilo mi se, veoma neozbiljno. Naravno, čuo sam da u Beogradu žive i neki živi pisci, da su, na prvi pogled, kao svi obični ljudi, ali mi je to bilo poprilično neverovatno i, skoro, uvredljivo… Ljudi, inače, svašta pričaju. Pričalo se, na primer, da i u našem malom gradu živi neki pisac, ali to nisam shvatao ozbiljno, jer se i za mog komšiju govorilo da je jedan od najboljih sajdžija – izučio, kažu, zanat u Nemačkoj, u logoru, pa mu, ipak, niko nije davao sat na popravku. Tokom jesenjih i zimskih meseci čitao sam pozajmljene knjige iz biblioteke, a s prolećem sam izlazio iz kuće i satima gledao u nebo, prateći let golubova. Oslonjen na drva (koja su preživela zimu), dugo sam posmatrao i vilinog konjica na konopu za sušenje veša. Mali, svilenkast, božji stvor, o kome se, takođe, svašta pričalo. A ono najstrašnije bilo je da živi samo jedan dan. Kad sam to čuo i od ozbiljnih ljudi, pitao sam se, nebrojeno puta: Kakva je to pravda i kakvog smisla ima da jedno tako malo, bezazleno stvorenje živi samo jedan dan? Jedan jedini dan, a čovek – večnost! I što je najgore, i taj jedan jedini dan može da bude kišovit, tmuran, hladan, bez sunca… Da proživi “ceo život“ od jednog dana i da ne vidi sunce… Ili, kao što sam imao prilike da vidim, vrabac ga uhvati i odnese u krošnju obližnje lipe, da ruča. Em živi jedan dan, em ga u “pola života“, oko podneva, uhvati vrabac, da vrapcu bude ručak. Sećam se, bila mi je tužna sudbina tog malog, dvokrilnog, “provincijskog helikoptera“, na poletnoj pisti konopa za sušenje veša. I ponovo bi došla zima, i ponovo bih krenuo u biblioteku, i svake zime pročitao, ponovo, i ponovo, priču o dečaku koji je živeo na Asteroidu B-612. Pisac te knjige je poginuo u trećem padu aviona, u more, i bio je, naravno, mrtav, kao što je red, kad je reč o velikim, ozbiljnim piscima. Ne tako davno, gledao sam na televiziji dokumentarnu emisiju – naučni program engleske televizije, o položaju i sudbini naše male, rekoše, “provincijske planete“, skrajnute izvan velikih sunčevih sistema, na periferiji kosmičkih zbivanja, daleko od moćnih galaksija. Povod je bio zašto do sada nismo uspeli da uspostavimo bilo kakav kontakt sa nekom od (mogućih) civilizacija u nemerljivim prostranstvima svemira. I objašnjenje je bilo – ako to normalan čovek može da razume, kako su naše, ljudske, tehnološke mogućnosti “neozbiljne“ za prostranstva merena eonima, odnosno, svetlosnim godinama. Pričali su kako naše najsavremenije elektronske signale neko može da čuje – ako smo ih danas poslali, tek za hiljadu ili sto hiljada godina, jer se udaljenost do prvog velikog sunčevog sistema meri brzinom koju svetlost pređe za godinu dana, i da naš život – ne kao čoveka, pojedinca, već kao civilizacije traje smešno malo, i da će neko od ljudi, ako ih na zemlji uopšte bude, čuti odgovor tek za dve-tri hiljade godina, što je za ljudski vek nepojamno dugo, a za vreme u svemirskim razmerama sasvim nebitno. I da to nisu pričali engleski “svemirski obaveštajci“, čovek bi mogao i da posumnja u te podatke. I sve što sam pažljivije slušao i gledao milijarde zvezda udaljenih milijardama svetlosnih godina, naša planeta je bivala sve manja i manja, sve udaljenija od centra i sjaja svemirske civilizacije, nalik na zabito selo bez puta i struje. Pomislih, Bože moj mili i dragi, da li ću se ikad osloboditi mraka provincije? Na kojoj planeti ja to živim? Rođen u provinciji, selio se, nosio kofere, i šta bi na kraju: proživeo život na “zabitoj, provincijskoj planeti“. I da to nisu pričali engleski naučnici, ja bih to odavno zaboravio i živeo normalno, opušteno. Međutim, iz već poznatog iskustva o preciznosti i ozbiljnosti engleskih obaveštajnih službi… i tako dalje… Ne bih više o tome, bar dok sam u diplomatiji. Osećam, nepogrešivo gubim igru sa vremenom, i prostorom. Dižem ruke, mada ne volim da se predajem. Sve što sam stariji – a i to neće moći doveka, detinjstva se sećam samo u slikama. Nekad sam mogao, kad se brzo osvrnem, da vidim naše dvorište i sve drage ljude u tom dvorištu. Sa godinama izgubio sam brzinu osvrtanja. Pokušavao sam, ali, ne ide; ne vidim ništa. Naravno, mlađi ljudi to mogu. Dođeš, recimo, pred kapiju dvorišta u kome si stanovao, brzo se okreneš i ugledaš sve one sa kojima si nekad živeo i koje si voleo… Međutim, ako ti se desi da nikoga ne vidiš, ostario si, okret je bio spor, ili si zastao pred pogrešnom kapijom, i zato su ljudi koje si video nepoznati. Danas je 24. decembar 2005. godine. Pre pedeset godina, pre pola veka, ušao sam prvi put u biblioteku, u rodnom gradu, da zadužim jednu od nebrojenih knjiga. I taj dan, tog toplog septembra polovinom prošlog veka, i ovaj dan, s početka novog milenijuma, povezuje, čini mi se, jedino konop za sušenje veša, i na konopu – vilin konjic.
20 podela Srba (U Beogradu, decembar 2005)








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 19850

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   Sre 10 Okt - 15:54


Ovde se ljudi uzimaju, ako nisi znala, zbog kuce, zemlje i stoke,a ne zbog sebe. Mi taj gospodski, trgovacki luksuz, da se uzimamo zbog sebe, jos nismo dostigli. Mozda cemo i to umeti, sto veli ucitelj - "kada svi budemo jednaki".
Ukleta zemlja. Kako se rodi, znas da ce negde poginuti za slobodu. A mi, ili smo zivi bez slobode ili imamo slobodu, a nas nema. Nikako da se pogodi - sloboda i zivot. To dvoje u ovoj zemlji ne ide zajedno.
Svuda, u celom svetu, polja, planine i reke poznate su po lepotama, samo u Srbiji - po mrtvima. Jedna reka jedan deo naroda, jedna planina, drugi deo. Ostali po sumama, poljima i gudurama. Mozemo li se ikad procuti po zivima? Valjda nesto valjamo i dok smo zivi.
Srbija dobija ratove - a narod ih gubi! Ova zemlja, iz rata u rat, izlazi sa sve manjim narodom i sve brojnijom vladom. Porazeni neprijatelji se povlace, ali nam ostavljaju nase vlade, da nas i dalje unistavaju, jer to niko od njih bolje ne ume. Nase vlade znaju gde smo najosetljiviji, gde smo najboleciviji, najslabiji i najgluplji, pa to koriste, sve u ime naseg dobra! To je taktika svih nasih neprijatelja, koju mi oberucke prihvatamo, jer nikada nismo posumnjali da je neprijatelj toliko pokvaren.

Sveti Georgije ubiva azdahu

Dušan Kovačević








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Dusan Kovacevic   

Nazad na vrh Ići dole
 
Dusan Kovacevic
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» DUŠAN KOVAČEVIĆ - BALKANSKI ŠPIJUN
» DRAMA
» Dusan Radovic
» Dusan Kostic
» Dušan Vasiljev
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-