Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Dušan Arsenović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Dušan Arsenović   Pon 20 Mar - 9:49

Mrve

Nakon svakog obroka, na stolu ostanu mrve.

Hladna trpeza ne pita za kakvim jelom. Ostaje ravnodušna kao ljudi koji se smenjuju za njom dok obeduješ. Gosti, doduše, glume zainteresovanost, ali za nedostatak iste, sto ima opravdanje – on je samo komad nameštaja na kom se servira obrok s današnjeg menija. Ništa lično.

Da, mrve uvek ostanu.

Možda to nije bitno nikom osim tebi, ali ko je bitan osim tebe? Ti si taj koji jede. Unosi u sebe svaki komadić. Opeče usne vrelinom. Zasuzi od ljutine. Namršti se na gorčinu. Razvuče osmeh uz čokoladu. I posle svega, kada konobar odnese tanjir i uspostavi račun, imaš samo sebe.

I mrve.

Dok znojavim rukama brojiš crvene novčanice, određujući bakšiš već prema osećanju sitosti, u sebi sabiraš cifre i utiske. Baciš pogled na stolnjak sa rupama od cigareta i flekama od vina i umesto jela koje plaćaš vidiš samo trag od ostataka koji vodi ka tebi. Boemska verzija “Ivice i Marice“.

Šta radiš?

Možeš mrve da prepustiš konobarici, ali je ona spora i nevoljna. Ako podsećaju na nešto lepo, sačekaćeš. Možda ih čak i probaš da se podsetiš ukusa. Ako mrve, ipak, u tebi bude nespokoj, želećeš da nestanu. Odmah! Možeš pokušati da ih otreš, uz malo uspeha, a možeš i da naručiš novu turu pića i praviš se da nisu tu. Možeš i da odeš. Sve zavisi od toga kakav si gost.

A šta ja radim?

Pažljivo sakupim svoje mrve, otvorim prozor i hranim ptice. Nakon toga, gledam ih kako lete. I kada ne uživam u jelu, uživam u tome. Ne znam ništa drugo. Ali to je dovoljno.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Dušan Arsenović   Pon 20 Mar - 9:50

Stare slike

Umorno nebo spustilo se poput jorgana ispunjenog guščijim perjem. Ne vidim dalje od nabora tog pokrivača koji se razlio po tlu.

Oblačak pare me napušta i nestaje kao kapljica u okeanu. Da li sam ja stvorio taj okean oko sebe svojim izdisajima ili se davim u njemu, pa očajnički iskašljavam maglu iz svojih pluća?

Ne znam.

Plivam dalje, zatvorenih usta, ali i dalje isparavam. Ja, uspavani vulkan koji gori iznutra. Zračim toplotom u inat hladnoći koja i vlati trave pretvara u staklo. Ono krcka i u komadićima se zabija u moja bosa stopala.

Hodam, a ne znam kuda idem. Hodam radi hodanja. Volim svaki korak.

Preda mnom je iskrsla ’’pečurka’’. Dve klupe, sto i krov, od drveta. Tada nije bilo krova. Tada to nije ni bila ’’pečurka’’. To nisu bili momak i devojka u njoj, svako na svojoj strani. Ne.

Bilo je to more, mirno kao ogledalo, sa čije sam obale posmatrao jednu lađu kako se udaljava i nestaje. Samo, ja to tada nisam znao.

Moj svet je bio ploča, a u takvom svetu nema horizonta na kom bi se lađe lagano izgubile iz vida, ostavivši penušavi trag kao put za mogući povratak. I on bi vremenom, kao i svaka nada, bio izbrisan, ali bih znao da je postojao.

U mom svetu toga nije bilo. Lađa je izgledala usidreno dok nije prešla ivicu ploče i survala se u tamu. Za njom nije ostalo ništa vidljivo, jer za mene nikad nije ni otplovila.

Sada je to samo ’’pečurka’’. Krov je promenio sve. Ne mogu, a da se ne zapitam da li bi i tada. Možda bi svojom senkom pokrio moju koja je vaskrsla pred njenom svetlošću.

Možda ne bih morao da odem, praćen kišom. Koji kliše, Tvorče! Nisam plakao, ali ti si oko mene morao da stvoriš baru svojih suza.

Možda ne bi promenilo ništa. Sve je bilo predodređeno plimom koju sam stvorio. Ja, pun Mesec koji nestaje u zoru.

Ma kakve to veze ima sad? Jednom neće biti te pečurke. Jednom neće biti ni mene.

Do tad, bljujem svoju vatru kroz pero i prosipam srebrne zrake po hartiji. I zatvaram oči, jer u magli one ne vide ništa do nekih starih slika.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Dušan Arsenović   Pon 20 Mar - 9:51

Dok kuca

Vrata radnje se otvaraju uz oglašavanje zvona.

Starac skreće svoj blag pogled sa rada i gleda kroz mušteriju.

-Pomaže Bog!

-Bog ti pomogao!

-Jeste li…?

-Izvoli.

U izboranoj šaci pojavi se okrugli privezak na srebrnom lančiću i starac ga položi na mušterijin beli dlan.

-Koliko sam dužan?

Nehajanim pokretom kažiprsta, uz skoro nečujno ’’klik’’, on otkri unutrašnjost priveska – sat. Na licu zaigra grč.

-Ali… on i dalje ne radi!

-On radi savršeno, kao što je napravljen i navijen. Takoreći, kao sat.

-Ma vidim da radi, ali žuri!

-Ne žuri, nego meri svoje vreme.

-O, sveznajući, divim se tvojoj mudrosti, ali i ja žurim! Samo mi reci, može li se popraviti ili ne?

-Nema šta da se popravi!

-Pobogu, pa znaš na šta mislim! Može li se srediti tako da ide u korak sa drugima?

-Ne može. Takav je kakav je. Mogao bi da isprati većinu jedino kada bi se pokvario, ali bi u tom slučaju brzo i prestao da radi.

-Bio bi ispravan kad bi se pokvario? Samo ja mogu da dobijem takav poklon.

-Ima vas još…

-To treba da mi bude za utehu? Znači, moraću da ga rastopim.

-Ne!

-Zašto ne? Beskoristan je.

-Dobio si samo jedan. Možda nećeš dobiti drugi.

Usne ustupiše mesto pogledima. Čuo se samo ritam zidnih časovnika i njihovih klatana.

-Pa šta da radim s njim?

-Prati ga, dok kuca. Nađi ljude sa sličnima i uvidećeš da je ispravan.

-Ali..

-Tačnost sata ne zavisi od vremena, već od društva u kom se ono meri. Pronađi društvo za koje si napravljen i navijen.

Mušterija zatvori pesnicu i sat sa njom. Zatim ga spusti u levi džep svoje košulje.

-Zapamti. Dok kuca.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Dušan Arsenović   Pon 20 Mar - 9:51

Kuća smeha

Masa na podijumu povija se uz poslednje taktove Miki Mausove obrade pesme “Hakuna matata“. Dim, toplota i mirisi oznojenih tela zamenjuju vazduh ispresecan svetlima lasera. Prasak razbijene čaše, a zatim iznenadna tišina, kao pucanj. U trenu se zaustavlja sve, od šejkera u barmenovoj ruci do disanja Mausovih najvatrenijih obožavateljki, a zatim sledi muzika s Pepeljuginog bala.

Svoje piće pije na iskap i prilazi družini koju je posmatrao celo veče.

-Dame, devojčice i ribe, jeste li za ples?

One ga pogledaju i preglasno se nasmeju.

-Naravno. – prošaputa i zevnu Uspavana Lepotica.

-Samo… – naglasi Zvončica.

-Ne sa tobom. – dovrši Arijel uz kikot.

Raziđoše se, svaka na svoju stranu, ostavljajući ga oči u oči sa Ludim Šeširdžijom. Gde god bi pogledao, video je tog nasmejanog starca, detinjeg rasta, sa šeširom širokog oboda pod koji je moglo stati još nekoliko ljudi. Ne, on nije bio lud, zidovi “Kuće smeha“ bili su ogledala.

-Čudan klub, ali u skladu sa gostima – reče.

Ludi Šeširdžija se vrati za šank i naruči još jedno piće. Sa svoje barske stolice posmatrao je Diznijeve likove kako igraju nespretno ponavljajući tuđe, pogrešne korake, jer su samo retki znali prave, a njih je nemoguće oponašati. Među tim neveštim plesačima vide čak i Alisu koja je ipak uspela da sustigne Belog Zeca. Gorko se nasmeja. Ponovo isprazni čašu i zatraži novu turu.

-Nisu oni za bal. – promrmlja.

-Više su za bal od nas, sigurno. – začu ženski glas pored sebe. Pogledavši u tom pravcu vide umanjenog Ludog Šeširdžiju u ogledalu. Bio je to paravan separea koji ga je odvajao od sagovornice.

-Zato što mi ni ne pokušavamo da plešemo? Izgubio sam volju za balom pod maskama.

-A da je bez maski, plesao bi?

-Bih, ali takav se ovde ne može organizovati. Mnogi su srasli sa svojim maskama, ne mogu im se skinuti bez kože.

-Mnogima to već više nisu ni maske, to jesu njihova lica. Gde može da se organizuje bal bez maski?

-Na otvorenom, na mesečini. Hladan, svež vazduh koji podstiče na pokret, miris rosne trave i plovidba kroz srebrnastu maglu.

-A muzika?

-Muzika će izvirati iz nas.

-Da li bi poveo mene na takav jedan bal?

-Da.

-Učinio bi to, a da me nisi ni video?

-Ovde te ionako ne mogu zaista videti, a tvoja me se maska ne tiče. Ja za maske više ne hajem. Pokreće me samo želja za plesom.

Nešto posle svanuća, čistačica je rutinski sređivala garderobu “Kuće smeha“, neupotrebljivanu prostoriju, jer gosti ovog kluba nisu imali šta da skinu i ostave. U njoj je pronašla šešir širokog oboda i lisičije krzno. Vlasnici nikada nisu došli po njih, pa su predmeti bez pompe završili u smeću. Samo je čistačica još dugo pričala, iako joj niko nije verovao, pripisujući njenu priču tome što je premalo spavala ili previše sanjala, kako su i šešir i lisica bili čudni, gotovo nestvarni, skoro kao – nacrtani.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Dušan Arsenović   Pon 20 Mar - 9:52

Devojka od hartije

Momak hoda sa smeškom pored štandova i ljudi. On je dobri duh Beogradskog sajma knjiga.

Za njega sada ne postoji ništa osim ovog mesta i ovog mora hartije kog bi ispio do poslednje reči. Voli takve trenutke u kojima mu stvarnost dopušta da je popunjava kao bojanku. Kist njegovog pogleda, opskrbljen materijalom, preko sivih stranica nanosi različite nijanse, ne mareći za linije i sklad. Sa svakim potezom, momak udahne.

Ali, bojenje ga umara, pa seda na stepenište da prikupi snagu. Kraj sebe ugleda položenu knjigu. Obrva mu se upitno izvija. Sajam je, knjige su svuda, pa zašto neko ne bi ostavio i jednu tu, na stepenici? Čudi se, jer se ovakva knjiga ne zaboravlja. Uzima je drhtavim rukama.

Nju nije morao da boji, ona je sama treperila kao kaleidoskop. Uzbuđenje koje ga je nosilo čitavog dana materijalizova se u vidu kolibrija u dnu stomaka. Bilo je to suludo, ali osećao je njegova krila kako mu ne daju mira. U trenu, meke, sjajne korice čitav spektar boja pretvoriše u zaslepljujuću belu koja ga pozva da uđe u njihov svet. Nije oklevao.

-Zdravo. – zašuštaše stranice.

Počeo je da čita, ali slova, njihove crte, obline, kukice i kvačice, u njegovom umu izgubiše svoju krutu formu i značenje i postadoše puke konture devojke od hartije. Jasno ju je video pred sobom; krhku, laku i tananu, s pozlaćenom kosom od meda kao jedinim ukrasom, ali znao je u svakom trenu da je od papira i da je vetar može odneti.

-Ko si ti?

Pogledi im se susretoše. Njegovo smaragdnozeleno more vide sebe u zenicama očiju koje kao da nisu imale granicu. Kao nebeski svod u vedroj, letnjoj noći, tako su i one obuzimale iskonskom tamom svemira i beskrajne dubine. Čitavo lice, pa čak i stidljive zvezde koje su provirivale iza dva sočna oblaka od grožđanog soka, služilo im je samo kao podloga na kojoj bi se istakle. Pogled od tad nije mogao, a ni želeo da skrene.

-Ja sam ona koju tražiš. – zazvoni glas kao žica na harfi.

-Bojim se da si pogrešila. Ja ne tražim ni kog.

-O, ne, ja ne mogu da pogrešim, jer svi traže. Ne traže mene, ali svi traže nekog.

-A kako znaš da ja tražim baš tebe?

-Zato što si ti momak od mastila – postojiš samo kad se razliješ po papiru. S mastilom si rođen, ali bez prazne hartije koja bi te svojom belinom podstakla, nikad ga nećeš iskoristiti.

-Pretpostavljam da, s obzirom da sam ja od mastila, ti si devojka od hartije?

Ona blago klimnu glavom poput porcelanske lutke.

-Pa gde si do sad?

-Ja imam mnogo oblika i ti si mnoge već susreo. Zamisli da postojim samo ovakva, jedna na svetu?

-Ja u tom ne vidim ništa loše.

-Veliki broj ljudi me nikada ne bi ni pronašao. Zato i živim, podeljena, u mnogima.

-Ali sada si cela, onakva kakva jesi?

-Da. Ovakvu si me stvorio.

-Ja sam tebe stvorio?

-Ti si me zamislio i oblikovao.

-Pa postojiš li ti onda?

-Postoji sve što možeš zamisliš, pa makar samo u tvojoj mašti.

-Zašto si baš sad došla, sada kada te ni ne tražim?

-Došla sam da te motivišem. Posustao si u potrazi. Nikada ne smeš da dižeš ruke.

-Bio je to samo trenutak slabosti. Ako me čeka makar i tvoj delić, vredi tražiti. Do kraja.

-To sam i želela da čujem.

Devojka poče da bledi, a njene crte da vraćaju pozajmljene linije slovima.

-Čekaj! Mogu li ikada pronaći tebe, celu, ovakvu kakvu sam te sada video?

-Možeš.

-Kako?

-Budi strpljiv. Bori se. Veruj u nemoguće.

-Samo to?

Ona se nasmeši i obasja ga svetlošću srebrnog, mladog meseca u kojoj je nestajala.

Sedeo je na stepeništu sa stranicom knjige u ruci. On je pažljivo savi i ubaci u džep na levoj strani košulje. Ustao je, pogledao more hartije oko sebe, a zatim se dade u potragu s osmehom.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Dušan Arsenović   Pon 20 Mar - 9:53

Manifest čitaoca

Umetnost ne imitira život.

Život jeste umetnost.

Kako da ne budem srećan?

Osmehom zahvaljujem Reditelju na pruženoj prilici.

Uloga čitaoca savršeno mi leži.

Čitalac je čovek koji proživljava sve vidove umetnosti.

On ’’čita’’ slova, boje, tonove, pokrete i poteze.

Prozire sve i pronalazi smisao.

Umetnost je svuda.

Treba biti otvoren za nju.

Srušio sam vrata negativnosti, konvencija i preteranog racionalizma.

Umetnost prodire u mene u talasima.

Nisam kriv, ali grešim.

Vrata postoje da bi se otvarala, ne obarala.

Tako sam i postao ruševina.

Vrhunac umetnosti pogađa u srž, a ne može se objasniti.

Ona je instant klasik, remekdelo, bestseler broj 1 – ljubav.

Umetnost me uzdiže i lomi.

Svaki pesnik mora da bude nesrećno zaljubljen.

Srećom, ja sam pisac.

Stalno u prolazu čitam nove knjige.

Neke od njih su džepna izdanja, neke su sabrana dela.

Kao u biblioteci – nijedne od njih nisu moje.

Ali posedovanje nije umetnost.

Umetnost je uživanje.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Dušan Arsenović   Pon 20 Mar - 9:53

Iza kulisa

-Opet?

-Prethodna predstava je bila uspešna, pa se pajac vratio na pozornicu. Iako, ovaj put, iza scene.

-Ti znaš da je svaki nastavak…

-Samo bedan pokušaj nedovoljno inspirisanog autora. Ali, što se mene tiče, ovo je prvi deo, sve ostalo su samo nastavci.

-Čak iako su mu prethodili hronološki.

-Ne razumem zašto trošimo reči kada se savršeno razumemo. Pa ti si u stvari ja.

-Ali ti sebe ne razumeš

-Ah, da. Izvoli.

-Vino?

-Samo jedna čaša. Da se opustimo i ne razmišljamo.

-Znači, video si devojku.

-Video sam je. Mada, ona nije videla mene.

-Siguran si da to nije dobra stvar?

-Siguran sam da je to dobra stvar. Ja ni samog sebe ne vidim.

-I meni se činiš pomalo bled.

-Ne brini, vino će to promeniti. Samo još jedna čaša.

-Kako planiraš da razgovaramo ako si pijan?

-Ovo mi je tek druga čaša! A i sam znaš da je piti ili ne piti samo retoričko pitanje.

-Po parafraziranju bih rekao da si opet čitao Šekspira?

-Čitao sam ja mnogo toga, ali ništa nisam pročitao. Uvek nešto ostane nedočitano, makar to bila poslednja rečenica poslednjeg poglavlja.

-Već te hvata.

-Ma čini ti se. A i da je tako, otkad to tebi smeta?

-Krenulo je na bolje, pa ne vidim potrebu za porocima.

-Krenulo je na bolje? Obavesti me ranije sledeći put, već sam ispraznio flašu.

-Da, krenulo je na bolje, znaš to i sam.

-Ja znam da je krenulo, a to je sigurno bolje nego da miruje. Iskapimo čašu u to ime!

-Budi strpljiv.

-Nije to lako. I to, ne mislim na strpljivost, nego na postojanje.

-Domišljato, zaista.

-Ah, da. Ni ti ne voliš moju patetiku.

-Sve će proći.

-Naravno, ali moram nešto da činim da prođe. Hoćemo li da nazdravimo?

-Zašto insistiraš na vinu?

-Ljubav me podseća na vino. Lepog je ukusa, opije te i da ti osećaj topline, iako se ujutru moraš probuditi s mamurlukom.

-Znaš da mamurluk izazivaju talog i nečistoće u vinu?

-Nisam znao. Šta hoćeš da kažeš?

-Kada naiđeš na pravo vino, neće biti mamurluka.

-Onda moram da se dam u potragu. Možda je ovo baš to vino.

-I na kraju, hoćeš li mi reći šta se desilo?

-Stara priča, Živote. Hteo sam nešto, dobio sam ništa.

-Meni se čini kao da si izgubio samo 2 slova.

-Vidiš sad, i meni. Živeli!

-Živeli!








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Dušan Arsenović   Pon 20 Mar - 9:54

Noć u hostelu


Home

Nakon što je i poslednji gost bio raspoređen, poslednji kofer odnet i na poslednji sprat, u holu su ostali su samo recepcionar i vlasnica. On je pažljivo dovodio knjige u red dok je ona proveravala i zaključavala kasu. Veče se spuštalo lagano poput komada indigo-hartije bačenog kroz hostelski prozor.

-Ti si ubedljivo najbolji jednodnevni radnik kojeg je ovaj hostel video, Zevalo! Zaslužio si prenoćište. Koji god slobodan krevet želiš, tvoj je.

Momak zastade s rukom na ustima, u sred radnje po kojoj je dobio nadimak, i unezvereno pogleda u umorne, ali nasmejane oči vlasnice. Strah kao senka prelete preko njegovog lica i nestade tek kada je spustio glavu.

-Laku noć, Zevalo!

Nemo je klimnuo glavom i ubrzo ostao sam u holu.

*

3:03 na radiju-časovniku. Vlasnica hostela izađe na balkon da svežim vazduhom razbije nesanicu.

-Ovo se ne dešava. Ovo nije istina.

Pogleda ispod sebe, na parkić pored hostela, i na najbližoj klupi vide Zevala koji leži zatvorenih očiju i ponavlja iste reči.

-Ovo nije stvarnost. Ovo, ne.

-Zevalo! Šta radiš tu? – poluglasno ga upita.

On otvori oči i skoči u sedeći položaj.

-Ne mogu da zaspim.

-Vrućina?

-Da. U stvari, ne baš. Stvar je u krevetima.

– U krevetima? Neudobni su ti?

-Da. U stvari, nisu, ali ja sada ne mogu da spavam u njima.

-Zašto, pobogu? Je l’ se ti… drogiraš?

-Ne, to je psihički problem. Ja ne mogu da spavam u krevetu koji smatram svojim.

-Ali kreveti u ovom hostelu nisu tvoji.

-Jedan mi pripada večeras, rekli ste. Ja ne mogu da spavam u krevetu koji je moj. Zbog toga i putujem i tražim…

-Ne možeš da spavaš u krevetu koji smatraš svojim? Pa što ne kažeš tako? Popni se gore!

*

Vrata se otvoriše uz škripu, otkrivši sobu adolescenta koja je, po svemu sudeći, ostala u istom stanju od njegovog poslednjeg boravka.

-Ovaj krevet sigurno nije moj?

-Ne, pripada mom sinu i ako se on vrati, bićeš izbačen iz njega.

Zevalo pade na nerasklopljeni kauč sa blaženim izrazom lica.

-Hvala Vam. Najlepše je spavati i buditi se u tuđem krevetu.

-Ali jedino se zaista sanja u sopstvenom, zar ne?

-Ja živim za javu. Snovi… snovi su samo snovi.

-Više uzmu nego što daju. Znam.

Ona se pažljivo išunja i pritvori vrata.

-Nadam se da će Vam se sin vratiti. – začu šapat.

-I ja da ćeš ti pronaći krevet u kom život postaje san, Zevalo…








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Dušan Arsenović   Pon 20 Mar - 9:55

Lek

Pravo sa gradskog trga zakoračio je u mirni, sterilni svet kapele božanstva Zdravlja. Sveštenica u belom za oltarom na kom se vrši prinošenje žrtava u nadi za spasenjem dočekala ga je s osmehom, bezbedna iza svog pulta.

-Dobar dan, šta želite?

-Hvala lepo, ne želim ništa. Interesuje me samo da li sam pogrešio ili je ovde do skora bila knjižara?

-Ne znam, ja sam nova u ovom gradu.

-Da, jeste, bila je knjižara, ipak nisam toliko zaboravan. Šta vi mislite o tome?

-O čemu?

-O zamenjivanju knjižara apotekama. Znam, već mislite da sam lud, ali…

Razgovor prekide otvaranje vrata na kojima se pojavi starica sa prepunom torbom iz koje su virila pera praziluka. Ona sumnjičavo pogleda momka koji nije pokušavao ništa da kupi i zaobiđe ga.

-Je li, dete, je l’ imaš ti nešto za glavu?

-Po meni bi najbolji bio Pekić, on lako rešava sve probleme u glavi potpuno novim problemima… – promrmlja momak.

-Šta, bre? Kakav lekić? Lek mi treba, pravi lek, ne neki lekić!

-Gospođo, ne mogu da vam tek tako dam bilo koji lek, trebalo bi da idete kod lekara da utvrdi uzrok glavobolje.

-Kod lekara? A to što meni autobus polazi za po’ sata, to ništa? Iz’em ti ja takvu apoteku!

Starica demonstrativno pokupi svoju torbu i izgubi se brzo kako je i došla. Za njom je ostao samo trag dobro poznatog mirsa masnih i teških jela tradicionalne srpske kuhinje u vazduhu ispunjenom mirisima prašaka, lekova i njihovih pakovanja.

-Izvinjavam se.

-Ma nemaš za šta. Što se tiče tvog pitanja, to je samo kapitalizam. Ukoliko ne donosi profit, nestaće, kako knjižara, tako i ova apoteka. Jednostavno

-Naravno, naravno, razumem ja kako sve to funkcioniše. Jednostavno, zaista. Ali i kapitalizam, kao i sve što ljudi čine, odraz je njih samih. Tako i zamenjivanje knjižara apotekama govori o njima.

-Šta govori?

-Bitnije je da preživiš život nego da ga proživiš. Da produžiš svoje postojanje, bez obzira kakvo će ono biti. Uzmi lek da izlečiš glavu, ali ne i ono šta se u njoj nalazi.

-Protiviš se medicini?

-Ne, naravno, ali protivim se kada ljudi zbog cilja ne uživaju u trci.

Vrata se ponovo otvoriše i grupa ljudi uđe u apoteku – devojka, najverovatnije student, čovek u odelu i sredovečna žena sa detetom. Iskoristivši gužvu, mladić je pokušao da se izvuče neprimećen.

-Stani! Gde ćeš? – apotekarka je uspela da dobaci.

-Idem kući da zamenim ormarić sa lekovima još jednom policom za knjige. Hvala na razgovoru. Laku noć.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Dušan Arsenović   Pon 20 Mar - 9:55

Brod u boci

Mladić u iznošenoj, čađavoj admiralskoj uniformi stajao je naslonjen na ogradu palube i pušio. Nalik galebu, palom s visina na katarku gde skuplja snagu pred sledeći let, pogled mu se gubio u prelivima safirnog beskraja.

-More je mirno kao ulje. – razmišljao je naglas.

-Niko ne ljulja bocu. – začu se sa komandnog mosta.

On pogleda naviše u kormilara, koji se rvao sa upravljačem bez istinske potrebe za borbom. Činilo se kao da njegove žuljevite ruke ne mogu da miruju, srasle sa drvetom od kojeg je bilo načinjeno kormilo.

-Šta je bolje: uživanje u mirnoj plovidbi ili ples sa talasima? Nikad nisam mogao da se odlučim.

-Meni je sve isto.

-Da, ti u svakom slučaju moraš da upravljaš. Ali, talasi inspirišu, podstiču, nadahnjuju!

-Ja samo radim ono što moram, najbolje što mogu.

-Znam, to je tvoj posao. Mada, ova oluja će ti dokazati suprotno.

-Čini mi se da je sada bonaca[1], a ne oluja.

-More je najmirnije pred oluju. Možeš da budeš siguran, opet imam osećaj.

-Ti tvoji osećaji će ovaj brod odvesti u propast.

-Možda, ali da nije osećaja, on ne bi ni plovio. Gledaj sad.

Kao da neko povlači azurnu posteljinu ispod broda, more poče da se kreće ka nagnutoj strani boce i odnosi ih sa sobom. Mladić baci cigaru i sigurnim korakom odmaršira do izrezbarene figure sirene na pramcu.

-Prokletstvo! Čekam naređenje! – uzvikivao je kormilar.

-Samo pravo ka suprotnom kraju.

-Pravo? Ali razbićemo se o staklo kada se more vrati!

-Ploviti se mora, živeti se ne mora.

-Šta?! Pa upravo tako ćemo završiti plovidbu!

-U boci će uvek ostati kutak u koji nećemo moći da zađemo, a to se ne može nazvati plovidbom.

-Pa šta planiraš, da razbijemo staklo? Da izađemo u svet iza?

-Pokaži sad kako upravljaš.

-Ne sumnjaj u mene, ispuniću naređenje. Ne bojiš se vatrene smrti?

-Nije li najuzvišenije biti plamen, sagoreti i nestati sa mišlju da si makar jednom zasijao?

-Videćemo. Sada uživaj u plesu sa talasima.

[1] Mirno more








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Dušan Arsenović   Pon 20 Mar - 9:56

5 priča iz “Kad svemir zaćuti“


Home

Statua

-Al’ je napad’o sneg!-začu.

Trepnuo je. Pogledao je na drugu stranu klupe, u stranca u sivom kaputu pohabanom od staza kojim su ga provele te maslinaste “martinke“ na njegovim nogama. Zatim je ponovo usmerio svoj pogled na tačku u koju je zurio već satima.

Bila je to pukotina u mermeru, veličine nokta na prstenjaku. Gledao je tu tamu na belom, crnju od mraka koji se spustio na snegom zavejani park dok je on trenirao nepomičnost na ovoj klupi. I sam se bio pretvorio u priliku sličnu kipu. Smeđe oči su mu zadobile nijansu crne, kao truli panj zarobljen u blatu koji poprimi svojstvo sredine. A svaki panj je jednom bio drvo.

Dah stranca koji je u pobožnoj tišini zimske večeri bio poput lomljave stakla i srebrna para čiji su mu pramenovi mahali u krajičku vidnog polja nagnaše ga da savlada strah. I sam je udahnuo, raspršivši obruč oko pluća, i pogledao celu statuu.

Bila je to lepa, mlada žena sa mačem u ruci, u čijim venama kola stena i pulsira sećanje na kamenolom u kom je ugledala svetlost dana. Na njenoj glavi, tik iznad pukotine od metka, nastanile su se čitave generacije pahulja i formirale dijademu. Obrva mu se izvi u čudu.

Dugo ga je okupirala pukotina, ali je bio svestan da je pred njim statua. Takođe je znao da sneži. Odakle sada ovaj grubo istesan, ali prepoznatljiv ukras na njenim krutim uvojcima? Zar nebesa krunišu lepe komade kamena? I zašto je stranac prvi video ono što njemu satima stoji pred nosem?

-Da, baš je napadao. – Reče, srčući sa toplog izvora reči. Zatim ustade i pođe nekud, negde, nekad.

Dunavom spojeni

-Gde je taksi kad mi treba? – mrmljao je Miloš u bradu.

Krupnim koracima je napredovao Makenzijevom ulicom, pokoravajući usijali i pusti trotoar metar po metar. Desnom rukom je okrenuo ‘’švajcarca’’ na levoj u odgovarajući položaj kako bi pogledao stanje između kazaljki i potom dodatno ubrzao. Bilo je vreme.

***

Miloš pogleda poslednji put u čoveka na vrhu čijeg se bajoneta našao, pre nego što je sklopio oči. U dimu i gužvi bitke, video mu je samo lice bele puti, oslikano gareži i zemljom. Bio je mlad, kao i on, ali plavokos ispod šlema boje trule jabuke. Oznojeni bičevi slamnate kose padali su mu preko čela do uzburkalih planinskih jezera ispod veđa.

Život je isticao iz obojice. U tih par kratkih trenutaka kada su im se pogledi sreli, znali su to. Miloš uhvati sebe da se pita da li i taj Švaba sa druge strane puščane cevi ima misli kao i on. Da li se boji za život, da li misli o svojoj porodici, da li gleda njegovu kestenjastu kosu i oči kako bi zaposlio um koji opsedaju bol i panika?

-Lenard. – predstavi se stranac ispljunuvši sopstvenu krv, poslednje što će okusiti.

-Miloš. – prošapta on sa poslednjim dahom.

Još jednom pogledi behu razmenjeni između mladića koji bi u drugom životu mogli biti prijatelji, ali su u ovom poneli ratne barjake i na taj način ga završili. Još jednom razmeniše poglede, nemo se pomoliše i oprostiše sebi i jedan drugome. Zatim se prepustiše zagrljaju reke koja će ih sahraniti u moru crnom kao što je bila njihova sudbina.

***

Stajao je u autobusu, naslonivši glavu na ruku kojom je grčevito držao rukohvat, kako ga masa uzavrelih tela ne bi oborila. Bio je potpuno nesvestan svoje okoline; u sebi je računao da li će uspeti da stigne. Zamišljen, umalo nije propustio svoju stanicu, pa kada shvati da autobus stoji, izlete iz njega uz glasno negodovanje putnika i pisak vrata.

Našao se ispred izloga časovničarske radnje koji se presijavao kao ogledalo. Miloš iskoristi priliku da ispravi košulju i prođe prstima kroz svoju neurednu smeđu kosu. Nasmešio se.

Zatim je prišao izlogu i naslonio sklopljene šake na staklo kako bi provirio unutra. Zamračio je toliki prostor da je mogao da vidi samo časovnik sa kukavicom, koji je stajao među modernim modelima kao ukrasni eksponat. Kada vide koliko se puta ptica oglasila, dade se u trk.

***

Čučao je u rovu, uzavrele krvi. Bitka samo što nije počela. Artiljerija Austro-Ugara je uveliko najavljivala srpsku propast, ali straha nije bilo. Major im je predočio stanje: poginuće, svi do jednog, pa nema razloga za bojazan. Njihovi životi ionako više ne postoje.

Stigla je komanda i Miloš repetira pušku. U mislima se opraštao od svojih voljenih, nadajući se da će makar oni preživeti ovaj krvavi rat. Ako Bog samo jednom pogleda ovu napaćenu zemlju, sin njegovog unuka neće morati u svakom da vidi neprijatelja. Gajio je taj plamičak nade, veru u neko daleko bolje sutra, jedino što besmislenost sukoba nije mogla ugasiti.

Naređen je juriš i on krenu sa imenom Srbije na usnama, a mirom za pokolenja u srcu.

***

Stigao je na kej, zadihan, ali srećan. Sav život Beograda, zarobljen u stanovima i kancelarijama, bio je oslobođen i ugošćen ovde, u ovu letnju nedelju pored reke. Sam pogled na skup koji je izbegao betonske okove koliko je to u jednoj prestonici moguće veselio je Miloša, još jednog delića tog mozaika.

Iza njega se kroz buku gradske vreve probiše zvuci crkvenih zvona, potvrdivši misao da ga je pun sat pratio u stopu. Predah se završio.

***

Na izlazu iz sela stajali su svi koje će ostaviti za sobom. Vojnici prođoše kroz taj kordon živih uspomena trudeći se da im glasovi ne zadrhte pri refrenima patriotskih pesama koje su pevali. Svi se već behu oprostili sa bližnjima, i ponovni rastanak je bio rizik. Još jedna razmenjena reč, dodir, vruća pogača u ponjavi ili malo rakije, i srpski orlovi bi ponovo postali psi koji spavaju kraj toplog ognjišta. To ni jedni ni drugi nisu želeli, pa odred nastavi bez stajanja.

Miloš samo krajičkom oka spazi svoju ženu u masi meštana. Oslonjena o svekrvu, u naručju je držala njihovo jedino dete, nekoliko meseci starog sina, i borila se sa jecajima. Dok su niz njene kao mleko bele obraze tekle suze, dete je mirno spavalo, sa spokojnim osmehom na licu. Milošu zaigra srce i on izbi na čelo kolone, neumorno marširajući za Beograd.

***

Sedeo je na klupi, uživajući u pogledu na masu vode koja je lenjo paradirala u svom koritu, sakrivši mane zavesom sunčevog odbleska. Na vreme nije mislio; bilo je važno da je stigao prvi, da oseti blaženstvo čekanja nje. A onda se pojavila.

-Lena! – uskliknu on i uspravi se.

-Miloš! – reče ona zvonko prvu reč koju je naučila pravilno da izgovori na njegovom jeziku.

Poljubac mu je zavrteo planetu pod nogama i on oseti da je sav taj šarenoliki, veseli svet na keju samo jedan njima upućen aplauz. Kada ju je pustio iz zagrljaja, nije video ništa drugo do lanene, svilenkaste kose i nebeskih zenica koje su tražile njegove kafene. Poželeo je da se uštine, da se uveri da ne sanja; došla je čak iz Beča kako bi se našla s njim. Pobožno su ćutali, kao u strahu da bi reči mogle da raskinu magiju koja ih je spojila.

-Hoćemo li na krstarenje? – prvi smognu hrabrosti Miloš.

Ona samo klimnu glavom, stideći se svog poznavanja srpskog. Na to se on nasmeši, obgrli je i povede ka brodu koji ih je čekao. Milošu se sada činilo da sve može da čeka, i Beograd i Beč i Dunav, sve ono što ih je odvajalo i sastavljalo, sve osim njega i nje.

Lanac

Sklonila je nestašan pramen kose s očiju kako ne propustila ni delić prizora. Reka od platine s rumenim odsjajem, zaslugom alhemije zalazećeg sunca, poput zamagljenog ogledala slikala je tek propupelu šumu nad sobom. Devojka se nagnu nad površinu vode, ugleda zagasitoplav svod na kom se mesec iskradao u susret noći, i osmehnu. Zatim spazi svoj bronzani odraz i skrenu pogled.

Uživala je, opijajući se pejzažem i hraneći tišinom. Pod raširenim dlanom leve ruke na koju se oslanjala osećala je meke, retke vlati trave i hrapavi dodir zemlje, dok su se prsti desne, protivno njenoj volji, poigravali ogrlicom oko vrata.

Između palca i kažiprsta tekle su srebrne karike lanca. Na njemu nije bilo ničeg posebnog, izuzimajući izgraviranu pločicu. Izvlačila ga je iz senke odeće u kojoj se krio samo kada bi ostala sama, ne mogavši da odoli da ga po stotinu puta provuče između jagodica, ne skidajući ga, bez ikakvog cilja. Ljudi nisu mogli da ga razumeju. Nije ni ona.

Počela je da diše plitko, teško. Svežina vode i nadolazeće večeri nije se mogla boriti protiv probuđenog zagrljaja lanca. Dug, lak i tanak, samo delić onog što je nosila na sebi, stezao je kao omča. Vukao je nadole, ka utrobi zemlje iz koje je potekao, nateravši je da pogne glavu i gleda svoje pogrešne korake u blatu.

Njegova hladnoće je pržila žarom gorim od plamena. Pločica zauvek obeležena prohujalim rečima, ugneždena između grudi priljubila se uz kožu, probadajući prsa ledenim pipcima, tražeći srce. S grimasom bola na licu, ne mogavši više da izdrži, devojka se ispravi, s obe ruke ga skinu i spusti u reku.

Hladnoća vode prijala joj je posle dodira lanca. Nije ga pustila, iako je nameravala, još uvek se odupirao struji u njenoj poluotvorenoj šaci. Međutim, telo joj nije naročito reagovalo na promenu. Pluća su i dalje robovala nevidljivom bremenu, a vrat se povijao pod beličastim tragom, tamo gde je lanac sprečio sunce da poljubi kožu, nalik belegu.

Još uvek ga nije oslobodila, iako se činilo kao da će joj to doneti olakšanje. Sam lanac je pokušavao, kao srebrnasta riba, da se izvuče iz mreže njenih prstiju i zapliva pre nego što će završiti u mulju, na dnu. Gledajući u talase koji su ga vukli, delove koji bi samostalno bili bara, a zajedno čine tok, devojka pomisli kako i život dolazi u talasima, podeljen na dane, mesece i godine kako ljudi ne bi primetili da je i on jedna neprekidna reka koja teče u more beskraja i odnosi nas sa sobom, kao i sve ono što pustimo.

-Tu si! Je l’ ideš? – začu se razdragan povik njenih prijatelja u šumi.

Ona zatvori oči i proguta olovnu loptu koja joj je stajala u grlu. -Stižem!

Oko lanca se sklopi pesnica, čvrsto, pre nego što je bio izvađen iz vode i vraćen na svoje mesto. Kapljice koje su s njega tekle hladile su vrelu krv, uspostavljajući ravnotežu. Udahnula je, na usne vratila slabašan osmeh i ustala. Zatim okrete leđa suncu i uputi se ka istoku, noseći ponosno svoj lanac dok je ne pronađe novi.

Ploča uvek ima dve strane

U jednoj od onih sporednih beogradskih uličica koje, za razliku više od glavnih tokova prestonice, imaju dušu, ali su u nju prestali da veruju početkom novog milenijuma, scenski reflektor sa nebesa obasjava izlog na ćošku. Tu kao prosjak čuči radnja s licem od nemarno čišćenog stakla i crvenog drveta. Umesto natpisa na kartonu koji vapi za pomoć, nad njom stoji firma “Recordstore“.

Iza izloga s unutrašnje strane oblepljenog plakatima i kroz vrata koja dočekuju škripom šarki i zvoncem, usamljenim u svojoj radosti, krije se, kao ploča u omotu, dremljivo kraljevstvo Sergeja Bogdanovića. Crnomanjasti prodavac ploča, ujedno i vlasnik radnje, blagih crta lica, suznih očiju i visokog čela, deo je inventara. Prašina vremena koja je popadala na tri rafa ploča odlikuje i njegova široka pleća. Dani mu se ne razlikuju jedni od drugih, kao ni radnji koju vodi. Da ne mora da se, kada ,,kukavicaʼʼ na zidu otpeva sedam puta, vrati u svoj stančić na periferiji, čitav život bi mu izgledao kao beskrajni trenutak zarobljen u tkanju vremena, u kom on sedi za pultom u društvu prazne kase.

Počeo je entuzijastično. Kao student Filozofskog fakulteta, sanjao je da poseduje lokal u kom će moći da prodaje ploče, da ljudima ustupa komadiće sreće i u njoj i sam uživa, a da na stolu ima hleba taman koliko mu bude potrebno. Mašta se slila u stvarnost, kada mu je u nasledstvo ostavljen upravo taj prostor u kom je i danas, a on, kao hapšen i nepodoban dvadesetdvogodišnjak, studije napustio. Sticaj okolnosti je protumačio kao znak sudbine i otvorio vrata svog raja, iako u raj nije verovao. Dok je gramofon u uglu izvodio najlepše melodije, i posao je tekao, a Sergej Bogdanović je bio sinonim za muziku ovog beogradskog kraja.

Onda su na scenu stupili ratovi i kasete. Neko odozgo je zavrnuo slavinu sreće. Kupci su se proredili, a sivi oblaci nagomilavali, ućutavši gramofon. Od tada, “Recordstore“ svoj osmeh pretvara u fasadu koja se ljušti i zaostaje za modernim lokalima, modernom muzikom, za svetom koji je nastao u sudaru sa meteorima nesreća devedesetih. Od tada i Sergej Bogdanović spava otvorenih očiju za pultom, kao Kerber, čuvar sveta mrtvih uspomena.

Upravo u taj podzemni svet nad zemljom ovog januarskog dana stupio je Nenad Jugović.

Očistivši cipele od snega i kaljuge trupkanjem na stepeniku ispred ulaza, kao svečanim dobošem, najavio je svoj ulazak i pre nego što se dohvatio kvake. Već sa vrata poželeo je iznenađenom prodavcu dobar dan i dao se na razgledanje ploča.

Sličnost između njega i Sergeja bila je prilična. Da na sebi nije imao mantil i šešir, jedina razlika bila bi u rošavom licu na kom su se smejale samo oči pri susretu sa omotima ploča. Prodavac to nije primetio; i dalje nije verovao da pred njim stoji, tačnije se kreće niz raf, osoba zainteresovana za ono što ima da ponudi, a ne u potrazi za smernicama ili dozvolom da upotrebi toalet.

Nenad je pomerao ploče sa velikom obazrivošću i nežnošću, ostavljajući na njima otiske svojih prstiju u prašini. S vremena na vreme, lice bi mu se ozarilo i reči nemo zaigrale na usnama. Prodavac htede da mu ponudi pomoć, ali odustade, ne želeći da uvredi mušteriju. Čekao je, u pobožnoj tišini.

-Imate odličnu zbirku. – reče Nenad posle nekog vremena i priđe pultu.

Sergej preduzimljivo ustade. –Nisam to dugo čuo. Šta Vas zanima?

-Eh.

I dalje šarajući pogledom po radnji, Nenad skide šešir i stavi ga ispred sebe, držeći ga poput krivca obema rukama. Obliznu ispucale usne.

-Prodao bih neke ploče.

Sergej klimnu glavom. Nije se iznenadio, ali uzbuđenje u njemu splasnu. Dete koje se negde u dubini njegove duše i dalje nadalo uspehu zamenio je čovek iskovan u uslovima stvarnog sveta. Naslonio se na pult.

-Bojim se da trenutno ne otkupljujemo stare prijatelje.

-Eh.

Pogledi im se sretoše, Nenadov molećiv, kap iz bunara stida, i Sergejev ravnodušan, staklast, svakodnevan. Trepnuše istodobno.

-Onda bih Vam ih poklonio.

Sergej pomisli da nije dobro čuo. Iznenađenja uvek prate iznenađenja, ali ovo je bilo previše. U njegov životni potočić ubačen je motorni čamac. Ko danas išta poklanja? Još jednom u čuđenju pogleda Nenada koji je ponovo odlutao pogledom i samo reče:

-Hoćete da sednete?

Prodavac iznese stolicu na rasklapanje sa druge strane pulta i ponudi gosta čajem, nadajući se da još uvek ima nekoliko kesica. Zatim je ostavio Nenada da razgleda, dok je on pristavljao vodu da se greje na električnom rešou u maloj prostoriji u dnu radnje. Bio je to više prostor u hodniku koji je vodio do toaleta nego prava prostorija, ali tu se nalazio sto sa potrepštinama za pripremanje čaja. Sergej ga već dugo nije spremao, ali nekada je najviše voleo da dočekuje redovne mušterije šoljom toplog napitka. Nekada.

Vratio se u glavnu prostoriju gde je Nenad zagledao gramofon. Kada je primetio prodavca, upitno je podigao obrve.

-Radi li?

-Trebalo bi.

-Hoćete li? – upita otvorenim dlanom pokazujući na aparat.

Sergej klimnu glavom i dade se na podešavanje. U gramofonu su, od poslednjeg slušanja, ostali “Bitlsi“, jedna od zlatnih, ,,longplejʼʼ ploča, i on je pusti. Igla zašumi, onako kako samo ona ume, otključavši vrata pažnji koja se usmerava na sluh. Bila je to navika, nagon, toliko jak, kao urođen, kod svih onih koji su bili pasionirani obožavatelji ploča.

-Na taj šum se sve glave okreću. – reče Nenad smestivši se na svoju stolicu.

-A ako si na podijumu, dlanovi počinju da ti se znoje i srce kuca kao pneumatski čekić.

-Eh.

Odavno upokojeni pevač, prorok religije ploča, zapeva “Yesterday“. Sergej ostade nekoliko trenutaka pored gramofana, da se uveri da je sve na svom mestu, a zatim zauze svoju otrcanu fotelju za kasom.

Buka saobraćaja i stanova iznad radnje, zvuci života urbanog mravinjaka, za njih nestadoše. Sergej je pokušao da se seti kada je zadnji put slušao muziku sa mušterijom, ali ta sećanja padoše u zapećak pred sećanjima na mladost. Sedeo je u svojoj radnji, sa sedima u kosi, a kao da je opet bio gimnazijalac, koji sa drugom iz odeljenja sluša najnoviju ploču za koju su štedeli nedeljama. Pogledao je u Nenada i na njegovom spokojnom licu prepoznade ista osećanja. Osetivši pogled, gost samo podiže 2 prsta, u vidu peace znaka, i obojica se nasmejaše, kao da se znaju oduvek.

Pesma se završila. Kukavica izabra savršen trenutak da ih obavesti da je podne. Vratili su se u stvarnost. Obuze ih iracionalni stid i Sergej se brzo sakri iza štita ozbiljnosti.

-Zašto želite da poklonite svoje ploče?

Nenad ga pogleda, pomalo razočaren što se razgovor nije poveo o doživljenom osvežavanju pamćenja, i u prvi mah se ne snađe.

-Da poklonim ploče? Eh, da. Meni nisu potrebne, selim se. – Šešir koji je sve vreme držao u rukama spusti na kolena.

-U našim godinama?

-Eh, moram. Idem kod dece u Kanadu. Ovde više nemam nikog svog.

Započe nova pesma, ali blaženstvo je prošlo. Začu se šištanje provrele vode i Sergej ustade da naspe čaj.

-Kamilica ili nana? – upita.

-Dobro bi mi došla jedna nana!

Nasmejaše se na ovu igru reči i prodavac donese šolje na sto. Gramofon je u međuvremenu počeo da šumi i on ode da ga ponovo podesi. Ubrzo je ponovo odavao čist, jasan zvuk.

-Eh, za gramofon treba biti virtuoz, a ne kao ova današnja deca. Ubaciš CD, klikneš i eto ti kvalitetne muzike! – prokomentarisa Nenad.

-Još da je sva kvalitetna.

-Eh, to jeste, ali možda je tako bolje. Jednostavnije je nego nama, sigurno, dostupnije, lakše za uživanje…

-Ali, da li oni mogu zaista da uživaju?

-Zašto misliš da ne mogu?

-Pa, znaš i sam da svaka ploča ima dve strane, a ti CD-ovi samo jednu. Naše će priče uvek imati jednu stranu više.

Nenad ga sumnjičavo pogleda, podozrivo primajući novu ideju.

-Veruješ li da su i oni takvi? Jednostrani?

Sergej nemo slegnu ramenima.

-Ja ne verujem. Nisu svi.

Zvonce na vratima se oglasi i u radnju stupiše mladić i devojka. Njihov smeh prekinu dotadašnji razgovor i Sergej i Nenad usmeriše pogled ka pridošlicama. Rumeni od hladnoće, sijajući se od mladalačke radosti, kojoj je dovoljno gorivo blizina još jednog izvora sreće, studentski par se sa žarom dade na razgledanje rafova.

Nenad ustade i nataknu šešir na glavu. Desnu ruku pruži Sergeju i ovaj je stegnu u magnovenju, zaokupljen novim mušterijama. Tek kada Nenad beše na korak od vrata, prodavac se osvesti.

-Stani! A čaj?

Nenad se okrenu, sa rukom na kvaci.

-Hvala, drugom prilikom ćemo ga završiti. Doviđenja!

Kada se vrata zatvoriše za njim, Sergej promrmlja sebi u bradu.

-Ni za ime ga nisam pitao.

Zatim ustade.

-Dobar dan, mogu li vam nekako pomoći?

-Naravno, vi sigurno imate dosta iskustva.

Sergej se nasmeši. – Ako ništa drugo…

Pozornica

-Bio sam u pozorištu danas. Ne znam zašto, pauzirao sam od fudbala.

-I šta se desilo u pozorištu?

-Zašto nešto mora da se desi? Zašto jednostavno nisam mogao da budem u pozorištu i tačka?

-Zato što mi onda ne bi pričao o tome.

-Video sam devojku. Plesala je.

-Zaista neverovatno.

-Gledao sam je neko vreme. Imala je povređenu nogu i ipak je plesala.

-Uporna je.

-Bori se. Bila je lepa.

-Bila?

-Verovatno je više neću videti, čemu prezent? Poznajem je.

-Svidela ti se?

-Da. Valjda.

-Kakva je?

-Rekoh, simpatična. Osvojila me na drugi pogled.

-Na drugi pogled?

-To je onaj pogled nakon što si isključio mozak. Nisam skidao oka s nje.

-Bila je sama?

-Ne, bile su dve. I on.

-Odakle sad troje?

-Zašto se čudiš? Bili su tu od početka: devojka, njena kosa i kostim.

-Ne pričaj u šiframa.

-Drugačije ne umem. Žao mi je.

-Kakve veze imaju kosa i kostim?

-Ne znam. Prvo nas veže, drugo opterećuje.

-Zašto joj nisi prišao?

-Ako sam nešto naučio, Živote, to je da ne bijem unapred izgubljene bitke. Gubim i one za koje mislim da su dobijene.

-I kako očekuješ da se išta desi?

-Ne očekujem. Ni ne mora da se desi.

-Kako onda očekuješ nagradu ako se ne boriš?

-Opet, ne očekujem. Ali već sam nagrađen.

-Kako?

-Uklopiću njen osmeh u mozaik svog pogleda. I kad me prođe, biće u kompoziciji mojih očiju.

-Je li ona videla tebe?

-Jeste. Zna da postojim.

-Ona zna da postoje i prolaznici na ulici.

-Znam. Zato ću se i ponašati kao da sam jedan od njih.

-Hoćeš li se boriti ako ti pomognem?

-Hoću, ali ti mi nećeš pomoći. Svako svoje bitke vodi sam, samo su neki usamljeniji od drugih.

-Jesi li ti uopšte siguran da je ta devojka bila stvarna?

-Jesam. Ne znam.

-Da je nisi sanjao?

-Možda. Ali ja sam poverovao u nju.

-Samo još da ona poveruje u tebe.

*Priče koje su izašle u zbirci Obrenovačkog Omladinskog Književnog Kluba “Kad svemir zaćuti“ 2011.*








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Dušan Arsenović   Pon 20 Mar - 9:57

Java

-Gde ćeš sаd, crno dete?-upitа Mаjkа sа uzdаhom.

Sin zаstаde nа prаgu sobe koje se presijаvаlа u duginim bojаmа i ugurа unutrа belog konjа. Zаtim se okrenu i progovori sа bojаžljivim osmejkom nа licu, ruku skrštenih izа leđа.

-Pа… znаš…

-Već ideš dа bdiš?-istаknu onа očigledno.

-Pа, dа.- Promrmljа, nаslućujući oluju.

-A jesаm ti dаnаs dovodilа doktorа dа ti ispričа koliko je to štetno po tvoj mlаdi orgаnizаm? Ti rаsteš i rаzvijаš se!

-Tаj doktor mi je tаkođe rekаo dа će od kаfe dа mi porаste rep, а sаm je već imаo jedаn!- zаvаpi Sin.

-Ne vredi tebi pričаti!-odmаhnu rukom oterаvši oblаčić koji joj je leteo oko glаve. – Možeš, аli sаmo krаtko, nаjviše sаt vremenа.

-Ali morаm nаjmаnje tri!-Sin udаri nogom o Mesec nа kom je stаjаo, nemoćno.

-Nemoj ni dа bdiš o tome!-Kаžiprst je preteći visio u vаzduhu.

-Oče!

Otаc složi novine od krišаkа limunа i spusti ih nа ukotvljeni pаrobrod do sebe.

-Pusti gа, Ženo, znаš kаkvа ti je dаnаšnjа omlаdinа. Stаlno su odmorni.

-E dа smo mаkаr svi tаkvi!-Prokomentаrisа Sin.

Mаjkа coknu jezikom -Dobro, ‘аjde, аli pаzi se!

I pre nego što je zаvršilа rečenicu, mlаdić ulete u sobu i zаtvori perjаnа vrаtа zа sobom.

-Brinem se zа njegа, rizično je sve to. – Izjаvi Mаjkа odmаhujući glаvom.

-Štа ćeš, tаkvа mu je sudbinа!

*Izašla u zbirci “Najkraće priče 2010“, izdavačke kuće Alma.*








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Dušan Arsenović   Pon 20 Mar - 9:58

Čovek koji je spasio Petrovaradinsku tvrđavu

U mladosti, Dragošev otac je odustao od preseljenja svog posla u prestonicu, strahujući od rizika. Međutim, jedno jutro se probudio svestan da će zauvek ostati samo varoški zanatlija, a da za značajnije promene više nema prilika. Kajanje zbog nečega što je izgubio, a da to nešto, u stvari, nikad nije ni imao, od tog trena poče da utapa u piću, jer mu ga ni novac, ni dobar glas u njihovom srezu, nisu mogli nadonaditi. Dragoš je od detinjstva bežao pred takvom sudbinom i odabrao profesiju u kojoj se napredak činio najočitijim.

Naređenja je uvek izvršavao bez pogovora. Svako je doživljavao kao novu stepenicu svoje karijere. Može gazište da bude i trulo i klizavo, on bi ipak stao na njega i dostigao novu visinu. Tako je Dragoš Đelošević, nakon višedecenijskog penjanja, i došao do mesta načelnika građevinske uprave Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Najvažnije je napredovati, smrknuto se podseti.

Tvrđava pred njim rasla je u nebo sa svojim bedemima i zgradama koje ponosno nose ožiljke Velikog rata. Poput viteza u oklopu nagriženim zubom vremena, ona je uzjahala zeleno brdo, zauzdala ga šancem i gledala sa visine na grad i njegove sićušne stanovnike.

Ta tvrđava bila je osuđena na smrt, zajedno sa svima ostalima. Najnovija naređenja iz vrha bila su izričita: srušiti austro-ugarske utvrde i iskoristiti građevinski materijal. Rukovođenje je prepušteno Dragošu i on ga je ćutke prihvatio, kao i sve dotad. Iako je dobro obavljanje takvog zadatka značilo dalje napredovanje za načelnika, on mu se već na početku nije dopao.

Naredbe su stizale i tvrđave padale redom, zagrebačka, osiječka… Ono što je vekovima odolevalo silnim neprijateljima, našlo se pod Dragoševim nogama za nekoliko meseci. Nadređeni su ga hvalili, a on je trpeo gorak ukus u ustima nakon svakog “uspešno obavljenog posla“, kakav nikad pre nije osećao. Međutim, njegova životna deviza nadjačala je proteste intuicije. “Najvažnije je napredovati“ vodilo ga je i kroz optužbe javnosti, kao nekad kroz ratište, uprkos svemu.

Načelnik je znao da su svi oni u pravu i razumeo u potpunosti ono što su mu govorili, ali, naređenja su naređenja. Ona se ne dovode u pitanje zbog ličnih stavova i ne razmatraju, već izvršavaju. U suprotnom, poredak se okreće protiv pojedinca i zarobljava ga. Otac mu je tako govorio u retkim trenucima kada je bio trezan.

Sunce poče da zalazi i crveni odsjaj pade na tvrđavu, učinivši je bajkovitom. Načelnik pomisli na našeg seljaka, Krajišnika, kako ju je posmatrao iz kolone ljudi mobilisanih za borbu sa Turcima, a da prethodno nije video nijednu ljudsku tvorevinu višu od skromne seoske crkve. On sada može da oseti samo delić strahopoštovanja koje je osvajalo misli tadašnjeg čoveka, ali i to je bilo dovoljno da izdvoji ovu tvrđavu iz dugog niza onih koje je posetio. Ostaćeš ti tu gde si.

Pre Dragoševog dolaska, rušenje tvrđave je već bilo započeto, ali ga je obustavila nekakva afera. Načelnik se nije previše raspitivao, međutim, bio je ogorčen što se njegov rad uvodi u mutne vode, a da niko unapređenje ni ne pominje. To osećanje samo je utrlo put novom koje ga je lomilo.

Prethodnog dana je obišao tvrđavu po prvi put. On je bio čovek kojeg je teško impresionirati arhitekturom, ali mu se ova zgrada zaista dopala. Izazivala je, mnogo snažnije nego sve ostale, u njemu osećanje moći koju kriju čovekove ruke i ponos na ono što se može stvoriti slogom. Ako ova tvrđava zaista mora da bude sravnjena sa zemljom, neka padne u sukobu sa neprijateljskom artiljerijom, a ne kao žrtva najobičnije ljudske pohlepe.

-Ova tvrđava je previše lepa da bi bila srušena! – Izjavio je načelnik nakon završenog obilaska. – Neću to dozvoliti.

-Ako smem da primetim, načelniče, Vi se tu ništa ne pitate. Vi samo rukovodite rušenjem, a oni odozgo su već odlučili, – dobaci jedan mlađi saradnik.

Dragoš otvori usta da mu uzvrati, ali iz njih ne izađe ni reč. Naizgled beznačajna, zajedljiva primedba, probudila je u njemu sasvim neočekivanu misao.

Bio je niko. Nemoć ga pogodi jače od metka, jer je ona zaobišla meso i prodrla u svest, ali, u svakom slučaju, požele da se uhvati za grudi kao da iz njih lipti krv. Naredio je da ga ostave samog i osetio se još beznačajnijim, iako su ga poslušali.

Oduvek je znao kako stvari stoje, samo nije imao snage da ih prihvati kao takve. Bilo mu je lakše da se zavarava i zanemaruje njihovo pravo značenje, zapisano negde u podsvesti. Sada ih je čitao poput knjige. Njegov napredak, uspon do zvezda, bio je samo korak u ponor nad kojim one sijaju. Uvek će postojati neko iznad ko će smrviti njegove težnje i osporiti mu pravo da odlučuje. Sve titule nisu bile ništa bolje od proširenja palanačke radnje njegovog oca ili nabavljanja savremenijeg alata. I sam je poželeo flašu nečeg vatrenog u ruci.

Nije bio rob onaj koji se buni i ostaje niskog čina čitavog života, već svako čiji se glas ne čuje. Čitava jedna životna filozofija je krahirala za veče. Palo mu je na pamet i da se prepusti zagrljaju talasa Dunava. Možda bi zaista i krenuo ka reci, lakšem izlazu iz svega, da mu oči nisu bile prikovane za tvrđavu, za njenu istoriju koja mu je oživljavala pred očima, zaustavljajući svaki pokret. Tako zanesen zaboravio je na bitku koju je do malo pre vodio u sebi i počeo da sračunava gubitke. Od svega mu je ostala jedino deviza, moto, korena predubokog u načelnikovom biću da bi je išta odstranilo, ali sa potpuno drugačijim značenjem. Umesto da se oseti slomljeno, nasledivši sudbinu svog oca, osetio se preporođen.

Dragoš Đelošević obrisa vlažne oči, salutira tvrđavi koja je poprimala srebrnu boju mesečeve svetlosti i zatim pođe svojim ljudima. Dileme nije bilo. Izveštaj o obustavljanju rušenja će poneti odmah, bez obzira da li će se to moćnicima svideti. Verovatno će ga ostaviti bez njegovog krvlju stečenog položaja, ali prvi put u životu će zaista napredovati, i to na planu za koji je do sad bio slep.

Udahnuo je svež, noćni vazduh punim plućima.

*7. mesto od 15. na konkursu za autore mlađe od 30 godina “Utkane priče“ iz Novog Sada, prošla u zbirku, štampanu 2009. od Vega media, tiraž 1000.*








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Dušan Arsenović   Pon 20 Mar - 9:59

Sedam leptira

Stari vodeničar je s velikim naporom natovario džak brašna na zapregu. Zadržao je ruke na tovaru još koji tren hvatajući vazduh. Godine su činile svoje. Nekad je takve poslove radio bez po muke, ali sedma decenija je neumoljivo gazila. Iz grudi mu se zaklokota kašalj, a onda utihnu.

Dan je pri kraju. Starac nije planirao dugo da se zadrži, ali njegov povratak u Vučji do usporio je sneg koji je neprekidno padao.

Žurio je kući. Znao je da nije dobro biti dugo van doma drugog dana Božića. Da mu nije zatrebalo brašna za domaćinstvo, vodenicu ne bi ni video.

Vratio se do male daščare sa namerom da zaključa vrata. Nakon što je brava glasno škljocnula, učinilo mu se da čuje žrvanj. Iz radoznalosti je pogledao nepomični vodenički točak u zaleđenom potoku i slegnuo ramenima. Pomisli da mu se pričinilo.

Ali žrvanj se tada ponovo oglasi. Ovog puta jasnije. Zvuk je svakog trenutka bivao snažniji i na vodeničarevo potpuno iznenađenje, ta buka poče da poprima oblik neke čudne melodije. U neverici je ponovo otključao bravu. Zapahnu ga miris brašna. Oprezno je odškrinuo vrata i provirio u polutamu.

Ništa. Osim par, sa strane, polegnutih džakova, vodenica je bila potpuno prazna i obična kao i uvek, samo se žrvanj okretao u volšebno stvorenom melodičnom ritmu. A onda se začu pojanje.

Hladni, sigurni glasovi zapevali su tužbalicu. Reči pesme i lupanje žrvnja bili su toliko skladni da se činilo da ništa drugo osim teškog, kamenog točka ne bi moglo da proizvede tonove prožete takvom snagom.

Svaki otpevani glas oslikao je pred vodeničarevim očima tugu, ali starac nije mogao da razume tekst. Bio je na njegovom jeziku, međutim, stihovi su tekli kao reka, nepojmljivi i neuhvatljivi za smrtna bića. Jedino ih je duša naslućivala.

Glasovi su dopirali iz vodenice, ali nije mogao da vidi njihove vlasnike. Sasvim se ukočio obuzet magijom stihova i hipnotičkim okretanjem žrvnja. Čak ga ni oči nisu slušale začarane tajanstvenom melodijom.

Tako nepomičan bi ostao do sudnjeg dana da sve nije iznenada utihnulo. Trepnuo je, i kao probuđen iz dubokog sna, shvatio da ponovo može da upravlja udovima

Unutra i dalje nije bilo nikoga, ali je sva prašina sa žrvnja spala, kao i paučina, razbacana u krugu oko njega. Nijednog džaka pšenice ili kukuruza koje je početkom zime skladištio u daščari više nije bilo.

Razrogačenih očiju je okretao glavu u svim pravcima posmatrajući plesnjive zidove umesto naslaganih platnenih vreća. Od sveg njegovog rada ostalo je samo malo zrna u čeketalu, sasvim ispražnjenom pri poslednjem poslu koji je obavio. Ovo može biti samo san, pomislio je.

Kada vrata zaškripeše, vodeničar se trgnu i istrča napolje glavom bez obzira.

Nije se osvrtao, žureći prtinom koja je vodila Vučjem dolu. Da jeste, video bi kako sedam leptira od mraka uzleće sa krova vodenice put zvezdanog neba nošeni pesmom neupokojenih duša – pesmom koju će stari vodeničar pamtiti do kraja života. Dugo je poživeo starac, ali više nikad nije napuštao dom za božićnih dana.

*Izašla u kruševačkom nedeljniku “Grad“ 19. decembra 2008, u okviru konkursa “Art Anime“ za priče o vodenicama, nije prošla u zbirku, ali prva priča koja mi je izašla na papiru.*








happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Dušan Arsenović   

Nazad na vrh Ići dole
 
Dušan Arsenović
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Ljiljana Arsenovic-Vlahovic
» Dušan Arsenović
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-