Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Ukleti pesnici

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Ukleti pesnici   Sre 8 Mar - 10:55

Ukleti pesnici
Na početku trećeg razreda srednje škole, kada smo počeli da radimo modernu i simbolizam, imali smo jednu veoma zanimljivu nastavnu jedinicu - Ukleti pesnici. Svidele su mi se njihove pesme, počela sam malo da istražujem o njihovim boemskim životima. Zaslužili su da im posvetim jedan mali postić. happy

Šarl Bodler je bio beskućnik koji je sav novac koji bi uspeo da skupi trošio na opijum. Artur Rembo i Pol Verlen živeli su zajedno u homoseksulanoj vezi, koja se završila tako što je Verlan pucao Rembou u ruku. Edgar Alan Po napusti je fakultet zbog kockarskih dugova. Luis Kerlo, autor ,,Alise u zemlji čuda'' pokazivao je veliku sklonos ka pedofiliji, govorilo se i da se drogirao, tako da neki stručnjaci smatraju da su scene iz njegove čuvene knjige zapravo ono što je on video kada je bio pod dejstvom droge. Zajedničke karakteristike za sve, sem boemskog života i toga da su bili izuzetni stvaraoci, bile su i revolucionarni polet, apsolutno negiranje standardnih normi ponašanja, sukob sa članovima porodice i vlastima, ljubav prema izmenjenim stranama svesti, odbačenost od strane društva bar u jednom periodu života, sklonost ka porocima i često hodanje na granici između života i smrti.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Sre 8 Mar - 11:00

Šarl Bodler


Bodler je nasledio veliku sumu novca, ali je za nekoliko godina već biou u dugovima. Bio je zaljubljen u ćerku jedne prostitutke, koja je bila poznata kao ''Crna Venera'', na nju je trošio veliku količinu novca.
U jednom trenutku počeo je da oseća kako njegov život nema nikakvog smisla. Planirao je da izvraši samoubistvo jer se davio u dugovima. Nedugo nakon neuspelog samoubistva postao je beskućnik.
Objavo je zbirku pesama ,,Cveće zla'' 1857. Pesme su bile obavijene mračnim motivima, misticizmom, pesimizmon, zbog toga su slabo prihvaćene u društvu. Zbog zbirke je bio osuđen. Umro je u svojoj četradeset šestoj godini.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Sre 8 Mar - 11:02

Veze


Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
ma što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečija sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
- drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.
Prvo izdanje zbirke ,,Cveće zla'' sa beleškama autora.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Sre 8 Mar - 11:02

Ilustracija zbirke pesama ,,Cveće zla''.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Sre 8 Mar - 11:04

Artur Rembo

Rembo je prvi put bio uhapšen već sa šesnaest godina kada je pokušao da bez novca za kartu pobegne iz Pariza. Prvoeo je nedelju dana u zatvoru, ali po povratku kući je pobegao od nje jer je tvrdio da ga majka previše kontroliše.
Konzumirao je alkohol, opijum i hašiš. Bio je u vezi sa Verlenom.
Već sa devetnest godina odrekao se svega što je napisao i spalio je zbirku pesama ,,Sezona u paklu''. Umro je u svojoj trideset sedmoj godini.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Sre 8 Mar - 11:05

Ofelija

Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju...
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.

Već vekovima Tužna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.
Već vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u veče.

Vetar velove vije, grudi joj celiva,
voda ljuljuška velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,
Nad čelom koje sanja trske se nadnele.

Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;
Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda
Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:
- Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.
II
Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!
Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.
- Vetrovi što se ruše s norveških bregova
Šaptali su ti reči opore slobode;

To dah jedan što ti guste svijao kose
Čudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja;
Slušao ti je srce pev prirode, što se
Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.

To ti glas lugih mora, grcaj nedogledan
Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
- Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.
III
A pesnik kaže da preko zvezdane pruge
Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Sre 8 Mar - 11:06

Stefan Malarme


Labud

Devicansko Danas, zivahno i krasno
zanesenim krilom da l' razbiti smede
jezero sledjeno, s injem, kud se dede
letova zastalih lednik blistav jasno.

Negdasnji se Labud seca, sli kasno:
divan je,no zalud slobodu on htede,
jer opevo nije kraj gde da provede
vek, kad mraz jalov sinu camom strasno.

Vratom stresce belu tu smrt sto je stece
prostorom kaznjena ptica kog porece,
al' na uzas tla sto perje joj sputava.

Sablast koja na tom mestu sjaji, prisno,
ukocen u hladnom snu prezira spava
zaodenut Labud,izgnan beskorisno....
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Sre 8 Mar - 11:07

Pol Verlen

Verlen je vodio veoma mračan život. Bio je homoseksualac i jedan deo svog života proveo je u vezi sa Remboom. Zbog Rembooa je ostavio trudnu ženu. Sa partnerom je živeo veoma burnim životom, opijali su se i pušili hašiš. Kada jebi pod uticajem alkohola bio je veoma nasilan pa je zlostavljao ženi i novorođenog sina.
Verlen i Remboa su neko vreme proveli živeći zajedno u Londonu. Zbog češćih sukoba Verlen se odselio u Pariz. Međutim, shvatio je da ne može da živi bez svog partnera. Pozvao ga je da se vide u jednom hotelu u Briselu. Tu je došlo do ponovnog sukoba i Verlen je Remboou ranio u ruku. Rembo nije hteo da ga prijavi policiji, ali sukobi su se nastavili i on se predomislio. Verlen je zbog toga proveo dve godine u zatvoru. Kada je izašao zaposlio se kao učitelj. Zaljubio se u jednog svog učenika koji mu je bio velika inspiracija.
Poslednje godine života proveo je kao veliki zavisnik alkohola. Njegove pesme vile su prožete seksom, prostitucijom i stanjem van sveti.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Sre 8 Mar - 11:08

Mesečina

Пејзаж без премца, то је ваша душа
Где иду љупке маске, плешу кринке,
А сви, док звонка лаута се слуша,
К'о да су тужни испод чудне шминке.

Премда у песми сетно им трепере,
Победна љубав, живот дневног сјаја,
У срећу као да немају вере,
А песма им се с месечином спаја,

Са месечином и тужном и лепом
Од које птице сањају у борју
И водоскоци у заносу слепом
Јецају, витки, у своме мраморју.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Sre 8 Mar - 11:12

Edgar Alan Po
Jedan od pesnika ponora




Edgar Alan Po
Jedan od pesnika ponora
Autor: Kuli, Vektor br. 1


Ima ih priličan broj u svim velikim nacijama, a regrutuju se između najdarovitijih i najinteligentnijih, doduše, uvek sa nekom manje-više izopačenom naklonošću u pravcu intelekta, mašte ili morala, ponajčešće i zdravlja. Što bi rekla poznata Franckuska izreka ’’Ukleti pesnici’’. Nije reč o tome da su ljudi, recimo, za Dostojevskim ili Bodlerom ili Poom zavitlali kamen osude i gonjenja; ili izmolili u boga ili đavola neku kaznu nad krivcima. Nego je reč o tome da ti pesnici imaju u biću svom, u talentu svom, u vokaciji svojoj, imaju moć izuzetno velikog prostiranja u svim pravcim iskustva i slutnji, imaju intelektualnih radoznalosti koje premašuju oblast pet čovekovih čula. Slutnje njihove, svesne il’ nesvesne, osobita znanja, to je rabota nenormalna.Reč je o pesnicima koji uporno putuju po ponorima i to svejedno da li u ponor naniže ili u ponor naviše, da li u dubinski podzemni haos i mrak ili u visinske oblasti sublimnih i apsolutnih vrednosti. Edgar Po piše ne samo čudne, nego čudovišne pripovetke, ali u kojima sve užasne kombinacije najzad realistički skopčava i razrešava. A imajte na umu da je za njega sve ponor. A kako tek srljaju pesnici ukleto rođeni, pesnici ponora. Edgar Po nam priča o srljanju čoveka čuveni Malstremski vrtlog. Pa o propadanju čoveka u bezdani bunar, kroz patos tamnice inkvizitorske. Pa o ponornim radoznalostima, o mamljenju prostora, o čudovičnim doživljajima Gordona Pima.
On, Gordon Pim bar tri puta je prolazio kroz užase podzemlja, podvođa, materijalnog haosa. Jednom u brodu, zatvoren i sabijen u tovarni deo lađe gde mu je tovar zatvarao sve izlaze. Drugi put, okačen o donji u vodu pogruženi deo lađe. Treći put, u lavirintu u brdu. No svim timužasima na kraju je dolazio kraj i Pim je izlazio živ, a njegovom izbavljenju prethodi tačno i realno razrešenje problema. Dok na kraju nije odlučio da poseti Južni pol, mesto na kojem niko do tada nije bio, tj. da udje i u visinski ponor tajanstvenoga, spiritualnog. Kada se konačno posle mnogo muka i iskušenja probio do kraljevstva večne beline, tu je ograničenog čoveka dočekalo njegovo ograničenje.

U tom ponoru Pim je u halucinacijama i nesvesti najverovatnije umro.


Ima ih priličan broj u svim velikim nacijama, a regrutuju se između najdarovitijih i najinteligentnijih, doduše, uvek sa nekom manje-više izopačenom naklonošću u pravcu intelekta, mašte ili morala, ponajčešće i zdravlja. Što bi rekla poznata Franckuska izreka ’’Ukleti pesnici’’. Nije reč o tome da su ljudi, recimo, za Dostojevskim ili Bodlerom ili Poom zavitlali kamen osude i gonjenja; ili izmolili u boga ili đavola neku kaznu nad krivcima. Nego je reč o tome da ti pesnici imaju u biću svom, u talentu svom, u vokaciji svojoj, imaju moć izuzetno velikog prostiranja u svim pravcim iskustva i slutnji, imaju intelektualnih radoznalosti koje premašuju oblast pet čovekovih čula. Slutnje njihove, svesne il’ nesvesne, osobita znanja, to je rabota nenormalna.Reč je o pesnicima koji uporno putuju po ponorima i to svejedno da li u ponor naniže ili u ponor naviše, da li u dubinski podzemni haos i mrak ili u visinske oblasti sublimnih i apsolutnih vrednosti. Edgar Po piše ne samo čudne, nego čudovišne pripovetke, ali u kojima sve užasne kombinacije najzad realistički skopčava i razrešava. A imajte na umu da je za njega sve ponor. A kako tek srljaju pesnici ukleto rođeni, pesnici ponora. Edgar Po nam priča o srljanju čoveka čuveni Malstremski vrtlog. Pa o propadanju čoveka u bezdani bunar, kroz patos tamnice inkvizitorske. Pa o ponornim radoznalostima, o mamljenju prostora, o čudovičnim doživljajima Gordona Pima.

On, Gordon Pim bar tri puta je prolazio kroz užase podzemlja, podvođa, materijalnog haosa. Jednom u brodu, zatvoren i sabijen u tovarni deo lađe gde mu je tovar zatvarao sve izlaze. Drugi put, okačen o donji u vodu pogruženi deo lađe. Treći put, u lavirintu u brdu. No svim timužasima na kraju je dolazio kraj i Pim je izlazio živ, a njegovom izbavljenju prethodi tačno i realno razrešenje problema. Dok na kraju nije odlučio da poseti Južni pol, mesto na kojem niko do tada nije bio, tj. da udje i u visinski ponor tajanstvenoga, spiritualnog. Kada se konačno posle mnogo muka i iskušenja probio do kraljevstva večne beline, tu je ograničenog čoveka dočekalo njegovo ograničenje.

U tom ponoru Pim je u halucinacijama i nesvesti najverovatnije umro.

A Edgar Po nam kaže da će knjigu o Gordonu Pimu završiti urednik njegovih hartija (’’Nastavak’’ avantura o Gordonu Pimu napisao je Žil Vern u romanu ’’Tajna ledene zagonetke’’). Pesnici ponora sabiraju iskustva retka, mučna, nečovečna i svakako natčovečna. I život Edgara Poa bio je užasan. O poeziji Edgar Po je pisao i teorijski u napisu Princip poezije. Pisao je teorijski i o umetničkoj kompoziciji - tumačeći svoju pesmu Gavran. Tvrdio je Po, pre svega, da pesma mora biti kratka, jer je i poetsko uzbuđenje pesnika i uzvišeno uzbuđenje čitaoca stvar apolutno kratkotrajna.

Po je vezao poeziju za dušu, a o duši imao je sledeću pretpostavku: Duša hoće lepotu i sublimno uzbuđenje; žeđ za lepotom je zapravo žeđ čoveka za besmrtnošću, ali duša je puna nemoći. Na sredini između materije i spirita, ona uzleće naviše, ali i klizi naniže, i zato je ono što ona produkuje, poezija, uvek tužna (U pesmi Eulalija Edgar Po ovo kaže o stanju duše: Usamljen sam živeo u svetu jada, i duša mi beše kao voda ustajala, dok mi lepa i umilna Eulalija ne postade čedna supruga – tj. uz pomoć poezije duša se digla u višu sferu). Edgar Po je čak imao potrebu da svoj haosni svet na neki način uredi i organizuje, da da tekst o dovršenom kosmosu sa svim stanjima i na kraju sa svetlošću apsolutnogakao sa poslednjim akordom. To je bila pesma Heureka, koja nije uspela da ode dalje od mehaničkog nastajanja sveta, i nije uspela da objasni apsolutno.

Em je pesma ispala dugačka, em svetlost apsolutnoga nije prosula po njoj. Kao Gordon Pim na Južni pol, Edgar PO je krenuo u oblast koja mu nije bila dozvoljena. Edgar Po nije dugo živeo i nije mnogo napisao. Ali što je napisao, u stihu i prozi, taj čovek osobitih duhovnih darova, tako je samoniklo, tako lično određeno, tako osobitoga duha, i puno nekih međutajni, da to delo stoji potpuno usamljeno. Pored još 2-3 vrlo lepe pesme, najlepša je pesma Gavran.
Gavran je ilustracija svega što je Po teorijski zahtevao od poezije. Strukturalna gradacija, iako je intelektualna, pokorila se potpuno poeziji. Ritmički i fonetski, to je tvorevina velike lepote i uzbuđuje sublimno. Poetska tuga je opravdana , dokazano opravdana. Poeziju je Edgar Po čuvao kao neki eliksir. A kad bi mu došla opsesija mračnih, haotičnih nemira, išao je u pripovetku. U svoju specifičnu pripovetku, strašnu na periferiji i u centru, punu mraka i pretnji, ali kojoj je Po prilazio mirno, kao sa pisaljkom i lupom u ruci. Intelekt, istina, proza, materija – sve je to u haosu i na samim granicama.

U haosu su borbe i nastajanja. Sva tendencija vasione je u tome da se haotični nered pretvara u red i zakon, a rušilačko, posle izvesnog procesa, služi životu. U haosu, u ponorima su klice nauke i umetnosti; tamo su fantastične sposobnosti genijalnih ljudi; tamo je simboličko i cifarsko i razdvojeno i kombinovano; tamo je građa i tamo su koncepti za realističko i nadrealističko; tamo se ponori dozivaju. Po, u prozi, bio je zaista čist materijalist. Njegov haos, u prozi, to je prosto donji sprat gornjeg sprata. Sve se dokazuje, vezuje i objašnjava. A kad se stigne predvisinski ponor, koji je ’’zabranjena jabuka’’, priča se prekida, sa rešenjem ili bez njega, kao priča o Gordonu Pimu.

Pesnici sa velikom moći prostiranja, pesnici ponora u oba vertikalna pravca, znaju često mnogo od onoga što se ne zna i njihove totalnosti bivaju ogromne i mučne.pozitivne osobine njihove i mane, ili baš poroci i vrline, retko su kad u ravnoteži; ti pesnici su zato retko kad normalni, oni zapadaju u izopačenosti. Edgar Po pita nas sve:’’Ko od vas nije činio sto puta nešto ludo i nisko, i narušavao zakon samo zato što zna da je zakon’’. Ali čim u svojoj razravnotežnosti nagnu ka zdravijem, svim tim pesnicima je glavni napor intelekta i volje da zakon povrate, da posrnulo usprave. Postupci njihovi su stoga vrlo složeni i u životu i u stvaranju; logika im je najradije okolišna. Edgar Po je zato istovremeno i jasan i mračan, i normalan i perverzan, i čovek fizike i metafizike. Zadatak njegov, međutim, ostaje uvek: da razrešava stvarnim mogućnostima, samo što su te mogućnosti često vrlo fantastične. Nešto magičko, mađioničarsko: neverovatno a ubedljivo.
Velika želja Edgara Poa umetnika bila je da jednom bar da potpunu realnost, da objasni svet. To je pokušao sa Heurekom, a ka tome je smerao i sa svojim putopisnim romanom avanture GordonaPima; provesti Pima kroz sve stepene i spratove, dići ga iz podzemlja u najviši ponor, omogućiti mu da stekne neko iskustvo o apsolutnom, i da onda to i nama kaže. Ali, eto, to su bile one zabranjene stvari. U lavirintu u brdu užas je bio apokaliptički, krv je u Pimu ludila, ali se našlo rešenje. Pred ponorom Južnog pola užas je postao rafinovan: sve mirno, sve belo, sve ćuti. Živci su prestali da rade i osećaju; verovatno su gubljenje svesti i dremež srca dovršili roman– bez ključa... Čovek nije kadar da integrira iskustva, i srlja dok ne usrlja u zabranjenu oblast ...

Kapljica poezije u knjizi o Gordonu Pimu možda je u
tome što je ograničenje čovekovo tužna stvar.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13266

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Ned 24 Jun - 15:59

Simbolizam je pravac koji je nastao u Francuskoj i koji se uglavnom vezuje za parisku elitu druge polovine devetnaestog veka.Simbolisti su se vodili mišlju da su priroda i objektivna stvarnost tu samo kako bi nam pomogle da preko njih otkrijemo ono duhovno ili apsolutno. Jezik je za njih predstavljao metaforičku vezu između objektivnog i idealnog sveta, a osim značenja reči, veliki značaj su pridavali i njihovom ritmu i melodičnosti, zbog čega poezija počinje da preovladava nad prozom.

Simbolistička teorija bazirala se na uverenju da koren umetnosti leži u subjektivnom iskustvu, suprotno prethodno dominantnom realizmu koji uzdiže objektivnost, kao i u odbacivanju modernog sveta i načina života. Iako to odbacivanje odvaja simbolizam od ostalih pravaca moderne, ono se često navodi i kao jedna od njenih osnovnih karakteristika.
Simbolizam kao dekadentski pokret
Okretanje leđa okruženju predstavljalo je određeni vid bunta protiv sveta i stvarnosti. Pokret ovih umetnika kasnog devetnaestog koji su inspiraciju potražili u romantičarskom pogledu na prirodu veka kritičari su nazvali dekadentskim, iako su kasnije i oni sami to prihvatili i počeli sebe da nazivaju tako.

I pored veoma slične estetike, dekadentski pokret se svojojm hermetičnošću i morbidnošću razlikovao od simbolisitčkog, koji je više težio snovima i platonovskim idealima. Ipak, zbog uske povezanosti i preplitanja tema, do kraja 1880. godine dekadencija i simbolizam su prihvaćeni kao sinonimi.

Dekadentski stil je genijalan, komplikovan, pun senki i tajnovitih značenja, uvek gura limite jezika dalje, terajući sebe da izrazi misli koje su neizrecive i to u najnejasnijoj i nestalnoj formi; može se prevesti kao ispovedanje neuropate, priznavanje starenja i odvratnih strasti ili kao halucinacija potekla od ideje koja se graniči sa ludošću.

Teofil Gotje
Pripadnici ovog pokreta, pre svega slikari i pesnici, svojim boemskim, kontroverznim načinom života prkosili su kritičarima i javnosti. Njihova umetnost je bila izrazito mističnog karaktera, usko povezanim sa okultizmom, ezoterijom, mitom i astrologijom.

Na ovakva interesovanja, posebno u slučaju Šarla Bodlera, najviše je uticao Edgar Alan Po, od kog ovaj preuzima motiv grozote, tajnovitosti i tamnih slutnji i pokreće estetiku ružnog.

Ja sam Carstvo na kraju Dekadencije.

Pol Verlen

Poète maudit – ukleti pesnik
Prihvatanje onoga što je većina smatrala morbidnim ove umetnike je izdvajalo od šire mase. Splin, unutrašnja stagnacija, dosada i užasi života u velegradu naterali su ih da potraže beg od stvarnosti, zbog čega su opijum, alkohol i ostale psihoaktivne supstance u velikoj meri bili prisutni u njihovim krugovima.
Sklonost ka porocima, sukob sa porodicom i vlastima i negiranje standardnih normi ponašanja bile su njihove zajedničke karakteristike, a živeli su hodajući na granici između života i smrti.

Početkom devetnaestog veka Alfred de Vinji u svojoj knjizi Stelo prvi put upotrebljava termin koji će se kasnije odnositi na dekadentne pesnike moderne: poète maudit – ukleti pesnik. U toj knjizi, on pesnike naziva rasom koja će uvek biti prokleta od strane onih koji su moćniji.

Prihvatajući titulu ukletog pesnika, Verlen 1884. godine objavljuje kolekciju kritičkih i biografskih studija o pesnicima kao što su Tristan Korbijer, Stefan Malarme, Artur Rembo i drugi u knjizi Les Poètes maudits. Postoji verovatnoća da je naziv za svoje delo Verlen pozajmio iz Bodlerove pesme Blagoslov, gde se pesnik opisuje kao onaj koga ne dotiču patnja i prezir sa kojim se svakodnevno suočava.

U početku, ovako su se nazivali samo pisci iz pomenute knige, da bi se kasnije termin proširio na sve književnike koji zbog svog načina života nisu mogli da se uklope u okvire onoga što je društvo smatralo prihvatljivim. Uopšteno, ova vrsta prokletstva upućuje na dekadentno stanje u kom se pesnik nalazi nakon pada sa prethodne pozicije gde je predstavljao proroka i jedan vid otelotvorenja Boga ili više sile u umetniku.Pesnici su prokleti, ali vide očima anđela.

Alen Ginzberg

Ipak, kada danas pričamo o ukletim pesnicima, uglavnom mislimo na Šarla Bodlera, Artura Remboa i Pola Verlena, tri francuska pesnika čiji su kontroverzni životi bili isprepletani.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13266

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Ned 24 Jun - 15:59

Šarl Bodler rođen je u Parizu 1821. godine. Nakon što je njegov otac, umetnik amater, preminuo, Bodlerova majka se ubzro ponovo udala, što je na njega ostavilo životne posledice. Studirao je prava, ali je, nezadovoljan izborom profesije, ubrzo počeo da pije i posećuje prostitutke, što je rezultiralo stalnim upadanjem u dugove. Uprkos ambicijama njegovog očuha da mu obezbedi sigurnu diplomatsku karijeru, Bodler se okreće pisanju, što njegova majka nikada nije prihvatila

O kakva nesreća! Da je Šarl pustio svog očuha da ga navodi, njegova karijera bi bila potpuno drugačija… Istina, ne bi ostao upamćen u književnosti, ali bili bismo srećniji, sve troje.

Karolina A. Difo, majka Šarla Bodlera

U želji da mu povrati životnu energiju, očuh ga 1841. godine šalje na put u Indiju. Ovo iskustvo je imalo veliki uticaj na kasnije Bodlerovo stvaralaštvo, budući da se motivi mora i egzotičnih predela kasnije često pojavljuju u njegovoj poeziji. Po povratku u Pariz, ulazi u društvo drugih tada uticajnih pisaca i umetnika i započinje vezu sa Žanom Dival. Ovu aferu njegovi roditelji nikada nisu prihvatili i njihovo odbacivanje je dovelo do Bodlerovog prvog pokušaja samoubistva.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13266

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Ned 24 Jun - 15:59

Loše zdravlje uzrokovano bednim finansijskim stanjem, alkoholom i čestom upotrebom opijuma, koje ga je pratilo celog života, kulminiralo je 1866. godine. Nakon moždanog udara usledila je i skoro potpuna paraliza. Majka, koja ga je, dirnuta njegovim stanjem, prihvatila pred kraj života, otplaćivala je Šarlove dugove novcem od njegovih posthumno objavljenih knjiga.



Priznala je da njen sin, uprkos svim svojim greškama, ima svoje mesto u književnosti.

U podrumima tuge najdublje
Gde me zatoči Usud, gde zrak
Nikad da blesne; tu, gde mi mrak
Jedini ukaza gostoljublje,

Ja sam slikar koga zajedljiv bog
Osudi da u mraku obavlja rad;
Kuvar koji kobnu toli glad
Jelima spravljanim od srca svog

Šarl Bodler, Pomrčina

Artur Rembo je, kao i Bodler, odrastao bez oca, koji je napustio porodicu. Njegova majka, snažna i samostalna žena, sve ambicije je polagala u Artura, svog najmlađeg sina. Rembo je veoma rano pokazao veliki talenat za jezike i poeziju, što ga je učinilo samosvesnim i arogantnim.

Artur Rembo
Artur Rembo
Bio je u stanju da satima sedi i nalazi najbolje rešenje za rimu, želeći da se približi parnasistima. Ipak, već sa šesneast godina, pronašao je svoj stil pisanja. Sav svoj mladalački bes, nezadovoljstvo i odvratnost koju je gajio prema malograđanstvu i hipokriziji, izlio je u pesme koje su svojim stilom bile mnogo bliže simbolizmu. Krajem 1870. godine, Remboovo ponašanje je postalo krajnje neprihvatljivo. Počeo je da pije i krade knjige iz lokalnih radnji
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13266

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Ned 24 Jun - 16:00

Ubrzo se zainteresovao za politiku, a francusko-nemački rat koji je počeo 1871. godine je njegovo buntovništvo samo činio intenzivnijim. Sa željom da se priključi revoluciji, pobegao je u Pariz, ali je uhapšen na stanici zbog putovanja bez karte. Nakon kratkog boravka u zatvoru, nekoliko meseci je lutao severnom Francuskom. Majka ga je vratila uz pomoć policije, ali je već 1871. ponovo pobegao kako bi se kao volonter pridružio Pariskoj Komuni.

Po završetku rata, Remboov avanturistički duh mu nije davao mira, zbog čega se ponovo otisnuo na putovanja. Peške je prešao Alpe i posetio Egipat, Indiju, Kipar, Etiopiju i Jemen, gde je i radio u službi trgovca kafom.

Iako je bio uporan u slanju svojih pesama, uvek je ostajao bez odgovora, dok ga prijatelj nije nagovorio da piše Polu Verlenu. Oduševljen Remboovom nadarenošću, Verlen ga je pozvao da dođe u Pariz rečima „Dođi, divna, uzvišena dušo. Išćekujemo te, čeznemo za tobom“, poslavši mu uz pismo i voznu kartu u jednom smeru. Ubrzo po dolasku, Rembo započinje burnu aferu sa deset godina starijim pesnikom.

Odnos sa Verlenom, tada uticajnim uticajnim u umetničkim i boemskim krugovima, omogućio mu je da i sam uđe u njih. Povučen raskalašnim pariskim životom, Rembo se prepustio bludu i opijanju. Apsint, opijum i hašiš postali su deo njegove svakodnevnice.

Veza dvojica pesnika predstavljala je skandal u pariskom društvu, zbog čega se oni sele u London. Rembo se života u Londonu ostatak života nerado sećao, a kada su svađe i netrepeljivost postali nepodnošljivi, Verlen se vraća u Pariz sam. Ipak, ubzro žali zbog Arturovog odsustva i šalje mu telegram u kom predlaže da se sastanu u Parizu. Ponovni susret se završio još gore od prethodnog.

Pol Verlen
Pol Verlen
Svađe su se nastavile, Verlen se ponovo prepustio opijanju, a tokom jednog naleta besa u alkoholisanom stanju ispalio je na svog mlađeg partnera dva metka, od kojih ga je jedan ranio u levi ručni zglob. Rembo nakon rastanka na briselskoj železničkoj stanici nije želeo da podigne optužbu, ali je Verlen ubrzo uhapšen zbog pokušaja ubistva i ispitivan o svom odnosu sa Remboom, sa kojim je živeo napustivši ženu i sina.

I dalje sam živ, iako je moje prokletstvo večno. Čovek koji namerno osakati sebe zaiste jeste proklet, nije li? Verujem da sam u paklu, dakle u njemu sam.

Artur Rembo

Posle dve godine zatvora, dvojica pesnika su se poslednji put srela u Štutgartu. Rembo se tada odrekao pisanja i živeo mirnim životom, nastavio je da putuje, ali su počele da ga stižu posledice razvratnog života. Njegovo zdravstveno stanje se pogoršalo na Kipru i morao je da se vrati u Francusku zbog groznice.

Nakon toga je otputovao u Absiniju, ali je zbog bolova u kolenu ponovo morao da se vrati na lečenje. Zbog dijagnoze raka, amputirana mu je desna noga. To ga nije sprečilo da pokuša da se vrati u Afriku, međutim, zdravstveno stanje mu se na putu ponovo pogoršalo i nateralo ga da se vrati u bolnicu u Marselju, gde je ubrzo i preminuo.

O veštice, patnjo, mržnjo, vama je moje blago povereno! Ja sam očistio svoj um od sve ljudske nade. Na svu radost, kako bih je ugušio, ustremio sam se sa snagom divlje zveri. Dozivao sam nesreću da me udavi u krvi, u pesku, zla kob moj je Bog.

Artur Rembo

Pol Verlen je nastavio da piše i nakon rastanka sa Remboom. Po povratku iz Engleske, 1877. godine, radio je kao profesor engleskog u školi u Retelu, gde se zaljubio u jednu od svojih učenica, Lucijen Letinois. Lucijen mu je pružila inspiraciju i ponovnu veru. Skrhan njenom smrću, ponovo je počeo sa prekometnim opijanjem.

Svoje poslednje godine proveo je kao beskućnik u siromaštvu, danima ispijajući apsint u lokalnim pariskim kafićima. Pred kraj života, ljudi su ponovo počeli da se dive njegovoj poeziji, posebno ranom stvaralaštvu. Godine 1894. izabran je za Princa poezije, a dve godine nakon toga preminuo je u Parizu.

Pesnik je ludak izgubljen u avanturi.

Pol Verlen

Postoje tri osnovna mišljenja o fenomenu ukletih pesnika. Većina umetnika okrivljuje konzervativno društvo zbog njihovog neuspeha u razumevanju poezije, ekscentričnosti i emotivnih cepanja kroz koje pesnik prolazi tokom svog stvaranja. Sa druge strane, moralisti smatraju da je propast ovih književnih genija i više nego zaslužena.

Ovakvo shvatanje bilo je mnogo izraženije u devetnaestom veku, kada su danas opšteprihvaćene teme poput erotike, homoseksualnosti, ekstaze i izmenjenih stanja svesti predstavljale tabu. Nijedno od ovih rešenja ne pruža zadovoljavajuć odgovor na problem prokletstva umetnika. Istina je da su oni sami doprineli svojoj nesreći u istoj meri u kojoj ih je i okolina uništila

Ovi pesnici se ne mogu nazvati pasivnim žrtvama osude i neshvatanja okoline. Štaviše, oni su uživali u svojoj slici neshvaćenog genija, a ideja pisca koji stvara u ekstazi izazvanoj drogom ili alkoholom poprimila je mitološke razmere.

Jasno je da su ukleti pesnici verovali kako im je namenjena užasna i uzvišena sudbina. Slika koja je o njima izgrađena pomogla im je da očvrsnu, ali ih je istovremeno i vukla u propast. Još od antičkih vremena veruje se da je upravo patnja put do mudrosti, ali postavlja se pitanje koliko je mudro namerno srljati u nju.

Ovi pesnici nisu imali nameru da oponašaju Hristovu nesebičnu žrtvu za dobrobit onih koji ga mrze. Oni su, u egoizmu i sujeti, slavili svoj očaj, verujući da ih čini boljima od drugih i da je baš on neophodan za plodno stvaralaštvo.

Bodler, Rembo i Verlen su bili među najvećim umetnicima svog vremena, ali je žudnja za nesrećom jednostavno činila preveliki deo njihovog života. Ipak, jedino što im mi možemo pružiti jeste zahvalnost za ono što su nam ostavili. Svojim prepoznatljivim stilom utrli su put za razvoj moderne poezije i drugačijeg pogleda na umetnost.

Možda njihova borba jeste bila neuspešna ali, na kraju krajeva, oni su se samo, na njima svojstvene načine, borili za svoje duše.

Ko je pesnik? Nesrećan čovek koji krije tešku mučninu u svom srcu, ali čije su usne tako formirane da onda kada uzdah ili plač prođu kroz njih, to zvuči kao muzika. A ljudi se okupljaju oko njega i govore: „Pevaj nam ponovo“, što znači: „Neka nove patnje ponovo muče tvoju dušu, ali neka tvoje usne budu u istom položaju kao ranije, jer plač bi nas samo preplašio, ali muzika, ona je blagoslovena“

Seren Kjerkegor
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13266

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Ned 24 Jun - 16:01

Једна од првих жена које су стекле огромну популарност на рок сцени чувених шездесетих, као и певачица чак четири рок бенда у периоду 1960-1990, била је позната по својој љубclip_image002ави према алкохолу и халуциногенима. И не само да их је она волела, већ је хтела и другима показати њихове чари: тако је једном приликом пошла у Белу кућу, са намером да убаци LSD у чај председника Ричарда Никсона, али, наравно, била је спречена.

Грејс је била хапшена више пута. Три пута је приведена од стране саобраћајне полиције док је била "под утицајем", а четврти пут је хапшење уследило након што је уперила пиштољ према полицајцу, који је према њеним речима, упао на њену приватну територију. Била је изразито склона вербалним расправама током својих пијаних епизода, па чак и приликом хапшења - трећи пут је управо због тога и завршила у затвору. Наиме, полицајац јој је пришао, угледавши је како једе хлеб, пије вино и чита поезију, а након што је упитао шта ради, она му је само грубо одбрусила. То се њему није нимало допало те ју је привео, успут схвативши узроке њеног понашања. Међутим, Грејс се није свађала само са чуварима закона, него чак и са својом публиком. Тако је, дан пре напуштања бенда Jefferson Starship, дошла пијана на сопствени концерт у Немачкој и посвађала се са публиком. Два пута је ишла на одвикавање од зависности и јавно говорила и писала о свим својим пороцима. Други пут је на одвикавање ишла са кћерком, Чајном. Пре њеног рођења, пред новинарима је изјавила да ће дете назвати "Бог" ("God").

Иначе, Грејс је рођена у породици какву би већина назвала "узорном", а за овакав начин живота се одлучила након што је видела наступ Jefferson Airplane (док још није била чланица) и помислила како је њима сигурно забавније у животу. Да ли је направила исправну одлуку или није, просудите сами.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13266

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Ned 24 Jun - 16:03

Tokom ratnih godina Prvog svetskog rata, mnogo je srpskih pesnika, prozaista, romanopisaca, slikara i novinara delilo sudbinu vojske i naroda, ratujući za oslobođenje, prelazeći peške Albaniju i ostavljajući život „Tamo daleko“, neko na albanskim planinama, neko na Krfu, neko u Bizerti, neko usput… Među srpskim ukletim pesnicima, svakako se izdvajaju dva imena, dva nesrećna i velika pesnika, čije pesme „bola i ponosa“ i svih unutrašnjih „Tamnica“ danas sa pijetetom i oduševljenjem svrstavamo među najlepša poetska ostvarenja na srpskom jeziku. Milutin Bojić i Vladislav Petković Dis svoj su život ostavili u ratnom vihoru, Dis potopljen negde u blizini „Plave grobnice“, a Bojić u Solunu u bolnici, podlegavši bolesti.

„Možda spava, sa očima iznad svakog zla… – Vladislav Petković Dis
Početak dvadesetog veka u likovnoj umetnosti i u književnosti obećavao je jedan prosperitetni vek. Niko ni slutio nije da će taj vek biti vek najvećih razaranja i dva velika svetska rata. Do Prvog svetskog rata, srpska književna scena počela je svoj razvoj ka modernom, ka avangardi koja će tek procvetati kada se posle rata zaleče rane razaranja. Među vesnicima moderne bio je i pesnik koji je 1911. godine zbirkom „Utopljene duše“, na volšeban način predosetio i putanju sopstvene sudbine. Vladislav Petković Dis, siromašni, skromno obrazovani ali i veoma osporavani pesnik objavio je samo dve zbirke poezije, uglavnom zbog nedostatka novca, jer ih je štampao o svom trošku.

Prvu vest o Vladislavu Petkoviću Disu donosi 1. jula 1903. godine „Srpski književni glasnik“ koji uređuje Bogdan Popović i koji tog datuma objavljuje pesmu „Idila“ potpisanu latiničnim Dis, pseudonimom koji je ubrzo izazvao znatiželju i polemiku u beogradskim pesničkim i boemskim kružocima. U periodu od jula do decembra 1903. godine, Dis je pod istim pseudonimom objavio nekoliko pesama. Beogradski pesnici su Disa prihvatili sa simpatijama, Rista Odavić urednik „Nove iskre“ uveo ga je u srpsku poeziju, a Sima Pandurović postao nerazdvojni prijatelj i pobratim, koji ga je vatreno branio od napada i koji ga je uveo u zajednički posao uređenja „Književne nedelje“ koja je izlazila od 10. oktobra 1904. do 13. marta 1905. godine.

Bolešljivi pesnik, razbarušenog izgleda, živeo je od malih honorara sve dok se „Književna nedelja“ nije ugasila, pa je u potrazi za poslom, prinuđen da napusti Beograd i preseli se u Jagodinu gde dobija posao u poreskoj upravi, a posle kratkog vremena, više provedenog u kafani nego na poslu, sa Simom Pandurovićem ide za Valjevo. Ubrzo se vraća u Beograd, privučen boemskim beogradskim društvom, ovaj sanjar vreme provodi od Skadarlije do „Dardanela“, od „Makedonije“ do „Pozorišne kafane“. Sima Pandurović je u svojim sećanjima zapisao da je Dis kafanu smatrao najhumanijom ustanovom ali da nije bio ni gurman ni pijanac, da se nikada nije opijao, nije psovao niti bio bučan i razvratan.

Za ovaj period vezan je još jedan Disov tekst, jedini takve vrste koji je pesnik napisao, a kojim je negativno ocenio sliku „Žetva“ Nadežde Petrović i rad slikarke Ane Vlahović, koje su izlagale na Prvoj jugoslovenskoj likovnoj izložbi 1904. godine. Tekst pokazuje da je Dis, zaboravljajući i sam gorčinu negativne kritike, napisao da je bilo najbolje da su obe slike bile izostavljene sa te izložbe jer su bez vrednosti… U svakom slučaju, iako nije razumeo dolazak modernizma i novog stila koji je Nadežda Petrović pokušala da donese u Srbiju, ovaj Disov tekst se smatra važnim za jugoslovensku kritiku i istoriju umetnosti na ovim prostorima.

U stalnoj besparici, Dis je dobijao i prihvatao poslove van Beograda, zatim se vraćao boemskom životu i bedi u prestonici. Onda je došla godina presudna u Disovom životu: 1911, u kojoj je objavio prvu zbirku „Utopljene duše“ i upoznao Hristinu Tinku Pavlović, sa kojom će se venčati iste godine u septembru i koja će odmah ući u njegove pesme.

Vladislav Petković Dis (1880-1917)
Vladislav Petković Dis (1880-1917)

„Utopljene duše“, zbirka u kojoj nigde nema punog imena autora, već samo nadimka Dis, sadržala je 47 pesama, uvodnu „Tamnicu“ i završnu „Možda spava“. Jovan Skerlić dočekao je zbirku na nož, Disa umalo sahranio nazvavši ganetalentovanim a poeziju dekadentnom, neukom i grubom imitacijom Bodlera. Skerlić nikad nije stigao da revidira svoj stav prema modernoj srpskoj poeziji jer je 1914. godine, kao i nekoliko godina kasnije i sam Dis, umro u 37. godini.

Zatim su došli Balkanski ratovi, koji su na Disa ostavili dubok trag. Bolestan, siromašan, pokušava da ode u dobrovoljce ali ga vojna komisija zbog lošeg zdravlja odbija. Porodično, situacija je bila skoro tragična. Tinka je 1913. čekala drugo dete a novca nije bilo niotkud. Dis, bolestan, zbog zapaljenja pluća završava u bolnici. Pomoć mu stiže iz Fonda za siromašne pesnike od koga dobija 960 dinara u zlatu. Krajem 1913. godine, opet o svom trošku, Dis objavljuje omanju zbirku „Mi čekamo cara“, posvećenu prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću. Ipak, ova rodoljubiva poezija, posvećena oslobođenju juga Srbije, ostaće u senci Disovih pesama iz „Utopljenih duša“. Ovu knjigu pesnik je potpisao punim imenom i prezimenom. Povodom zbirke, prestoplonaslednik Aleksandar je primio pesnika u Dvor i odobrio mu pomoć od 500 dinara.

Dis i Tinka imali su dvoje dece, Gordanu i Mutimira. Ova „dva cveta iz četiri rata“ tragično su završila život. Gordana je stradala kao dete, u slučajnom požaru koji je sama izazvala pokušavajući da potpali vatru u peći. Mutimir Petković je završio Pravni fakultet godinu dana pred početak Drugog svetskog rata. Rat ga je odveo do Ravne gore, kao rezervni artiljerijski potporučnik. Rat je preživeo i vratio se u Beograd, gde mu se posle rata i jedne sahrane prijatelju na kojoj je bio, gubi svaki trag. Hristina Tinka Petković živela je do 1968. godine, i mada se udala za Rusa Ivana Morozova, nikad se nije odrekla svoh prezimena Petković, koje se nalazi i na njenom nadgrobnom spomeniku, zajedno sa Disovim stihovima iz pesme „Možda spava“.

Vladislav Petković Dis tokom rata
Vladislav Petković Dis tokom rata

Kada je na Vidovdan 1914. godine objavljen rat Srbiji, Dis je pokušao da se regrutuje, ali je ponovo odbijen zbog loše telesne građe i slabog zdravlja. Posle molbe koju je poslao ratnom Pres birou, primljen je za dopisnika sa fronta tog „zavičaja smrti“. Porodica mu je smeštena „duboko u unutrašnjost“ a u Čačku, 1915. godine, porodica se susreće poslednji put. Sa srpskom vojskom i narodom Dis prelazi Albaniju, u januaru 1916. stiže na Krf. Zatim je sa delom vojske prebačen u Francusku. Angažovan u radu izbegličke kolonije u Francuskoj, istovremeno redovno objavljuje pesme u „Srpskim novinama“ na Krfu, a za porodicu za koju saznaje da je u Čačku obezbeđuje da se šalje njegova ratna plata. U Parizu mu nedostaje porodica, Tinka koja mu mesecima ne piše, a onda saznaje da ona mesecima ne dobija ni dinar od njegove plate koju je poverio prijatelju na Krfu da je šalje. Hitno polazi da sam reši problem. Brod na koji se Dis ukrcao torpedovala je nemačka podmornica 17. maja 1917. godine i on je odmah potonuo i samo 48 putnika je ostalo živo. Dis nije bio među njima. Pesnik „Utopljenih duša“ utopio se negde veoma blizu „Plave grobnice“ i Krfa. Telo je nađeno a zatim vraćeno u Jonsko more, gde je sa hiljadama drugih umrlih našlo mir.

Branko Lazarević je u „Krfskom zabavniku“ povodom Disove smrti zapisao:

„Siromah Dis! Htelo se da i on bude žrtva sumarenskog rata. Jedne lepe zore 16. majam u njegovom plavom Jadranu, torpiljiran je broj Italijam sa njim propao i Dis. Pesniku Utopljenih duša bilo je suđeno da, sem duše i života, utopi, jedne zore, i svoje telo. Drancuski mornari, tu skoro, našli su njegovo telo, i u njegovom odelu, njegove nerazdvojne naočari i – jednu drahmu i pedeset lepti!

Siromah Dis! On je bio siromah i stoga što, u socijalnom smislu te reči, nije imao sreće, i što nikad nije imao para. On je, oduvek, samo bio nesrećan. Socijalnoga uspeha nije imao nikada, i nikada ga nije ni tražio. To je bio jedan od najneambicioznijih ljudi. Nikada ništa nije želeo. Ali baš zbog toga, bio je jedan od najinteresantnijih ljudi naše sredine…“
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13266

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Ned 24 Jun - 16:03

Tokom ratnih godina Prvog svetskog rata, mnogo je srpskih pesnika, prozaista, romanopisaca, slikara i novinara delilo sudbinu vojske i naroda, ratujući za oslobođenje, prelazeći peške Albaniju i ostavljajući život „Tamo daleko“, neko na albanskim planinama, neko na Krfu, neko u Bizerti, neko usput… Među srpskim ukletim pesnicima, svakako se izdvajaju dva imena, dva nesrećna i velika pesnika, čije pesme „bola i ponosa“ i svih unutrašnjih „Tamnica“ danas sa pijetetom i oduševljenjem svrstavamo među najlepša poetska ostvarenja na srpskom jeziku. Milutin Bojić i Vladislav Petković Dis svoj su život ostavili u ratnom vihoru, Dis potopljen negde u blizini „Plave grobnice“, a Bojić u Solunu u bolnici, podlegavši bolesti.

„Možda spava, sa očima iznad svakog zla… – Vladislav Petković Dis
Početak dvadesetog veka u likovnoj umetnosti i u književnosti obećavao je jedan prosperitetni vek. Niko ni slutio nije da će taj vek biti vek najvećih razaranja i dva velika svetska rata. Do Prvog svetskog rata, srpska književna scena počela je svoj razvoj ka modernom, ka avangardi koja će tek procvetati kada se posle rata zaleče rane razaranja. Među vesnicima moderne bio je i pesnik koji je 1911. godine zbirkom „Utopljene duše“, na volšeban način predosetio i putanju sopstvene sudbine. Vladislav Petković Dis, siromašni, skromno obrazovani ali i veoma osporavani pesnik objavio je samo dve zbirke poezije, uglavnom zbog nedostatka novca, jer ih je štampao o svom trošku.

Prvu vest o Vladislavu Petkoviću Disu donosi 1. jula 1903. godine „Srpski književni glasnik“ koji uređuje Bogdan Popović i koji tog datuma objavljuje pesmu „Idila“ potpisanu latiničnim Dis, pseudonimom koji je ubrzo izazvao znatiželju i polemiku u beogradskim pesničkim i boemskim kružocima. U periodu od jula do decembra 1903. godine, Dis je pod istim pseudonimom objavio nekoliko pesama. Beogradski pesnici su Disa prihvatili sa simpatijama, Rista Odavić urednik „Nove iskre“ uveo ga je u srpsku poeziju, a Sima Pandurović postao nerazdvojni prijatelj i pobratim, koji ga je vatreno branio od napada i koji ga je uveo u zajednički posao uređenja „Književne nedelje“ koja je izlazila od 10. oktobra 1904. do 13. marta 1905. godine.

Bolešljivi pesnik, razbarušenog izgleda, živeo je od malih honorara sve dok se „Književna nedelja“ nije ugasila, pa je u potrazi za poslom, prinuđen da napusti Beograd i preseli se u Jagodinu gde dobija posao u poreskoj upravi, a posle kratkog vremena, više provedenog u kafani nego na poslu, sa Simom Pandurovićem ide za Valjevo. Ubrzo se vraća u Beograd, privučen boemskim beogradskim društvom, ovaj sanjar vreme provodi od Skadarlije do „Dardanela“, od „Makedonije“ do „Pozorišne kafane“. Sima Pandurović je u svojim sećanjima zapisao da je Dis kafanu smatrao najhumanijom ustanovom ali da nije bio ni gurman ni pijanac, da se nikada nije opijao, nije psovao niti bio bučan i razvratan.

Za ovaj period vezan je još jedan Disov tekst, jedini takve vrste koji je pesnik napisao, a kojim je negativno ocenio sliku „Žetva“ Nadežde Petrović i rad slikarke Ane Vlahović, koje su izlagale na Prvoj jugoslovenskoj likovnoj izložbi 1904. godine. Tekst pokazuje da je Dis, zaboravljajući i sam gorčinu negativne kritike, napisao da je bilo najbolje da su obe slike bile izostavljene sa te izložbe jer su bez vrednosti… U svakom slučaju, iako nije razumeo dolazak modernizma i novog stila koji je Nadežda Petrović pokušala da donese u Srbiju, ovaj Disov tekst se smatra važnim za jugoslovensku kritiku i istoriju umetnosti na ovim prostorima.

U stalnoj besparici, Dis je dobijao i prihvatao poslove van Beograda, zatim se vraćao boemskom životu i bedi u prestonici. Onda je došla godina presudna u Disovom životu: 1911, u kojoj je objavio prvu zbirku „Utopljene duše“ i upoznao Hristinu Tinku Pavlović, sa kojom će se venčati iste godine u septembru i koja će odmah ući u njegove pesme.

Vladislav Petković Dis (1880-1917)
Vladislav Petković Dis (1880-1917)

„Utopljene duše“, zbirka u kojoj nigde nema punog imena autora, već samo nadimka Dis, sadržala je 47 pesama, uvodnu „Tamnicu“ i završnu „Možda spava“. Jovan Skerlić dočekao je zbirku na nož, Disa umalo sahranio nazvavši ganetalentovanim a poeziju dekadentnom, neukom i grubom imitacijom Bodlera. Skerlić nikad nije stigao da revidira svoj stav prema modernoj srpskoj poeziji jer je 1914. godine, kao i nekoliko godina kasnije i sam Dis, umro u 37. godini.

Zatim su došli Balkanski ratovi, koji su na Disa ostavili dubok trag. Bolestan, siromašan, pokušava da ode u dobrovoljce ali ga vojna komisija zbog lošeg zdravlja odbija. Porodično, situacija je bila skoro tragična. Tinka je 1913. čekala drugo dete a novca nije bilo niotkud. Dis, bolestan, zbog zapaljenja pluća završava u bolnici. Pomoć mu stiže iz Fonda za siromašne pesnike od koga dobija 960 dinara u zlatu. Krajem 1913. godine, opet o svom trošku, Dis objavljuje omanju zbirku „Mi čekamo cara“, posvećenu prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću. Ipak, ova rodoljubiva poezija, posvećena oslobođenju juga Srbije, ostaće u senci Disovih pesama iz „Utopljenih duša“. Ovu knjigu pesnik je potpisao punim imenom i prezimenom. Povodom zbirke, prestoplonaslednik Aleksandar je primio pesnika u Dvor i odobrio mu pomoć od 500 dinara.

Dis i Tinka imali su dvoje dece, Gordanu i Mutimira. Ova „dva cveta iz četiri rata“ tragično su završila život. Gordana je stradala kao dete, u slučajnom požaru koji je sama izazvala pokušavajući da potpali vatru u peći. Mutimir Petković je završio Pravni fakultet godinu dana pred početak Drugog svetskog rata. Rat ga je odveo do Ravne gore, kao rezervni artiljerijski potporučnik.  Rat je preživeo i vratio se u Beograd, gde mu se posle rata i jedne sahrane prijatelju na kojoj je bio, gubi svaki trag. Hristina Tinka Petković živela je do 1968. godine, i mada se udala za Rusa Ivana Morozova, nikad se nije odrekla svoh prezimena Petković, koje se nalazi i na njenom nadgrobnom spomeniku, zajedno sa Disovim stihovima iz pesme „Možda spava“.

Vladislav Petković Dis tokom rata
Vladislav Petković Dis tokom rata

Kada je na Vidovdan 1914. godine objavljen rat Srbiji, Dis je pokušao da se regrutuje, ali je ponovo odbijen zbog loše telesne građe i slabog zdravlja. Posle molbe koju je poslao ratnom Pres birou, primljen je za dopisnika sa fronta tog „zavičaja smrti“. Porodica mu je smeštena „duboko u unutrašnjost“ a u Čačku, 1915. godine, porodica se susreće poslednji put. Sa srpskom vojskom i narodom Dis prelazi Albaniju, u januaru 1916. stiže na Krf. Zatim je sa delom vojske prebačen u Francusku. Angažovan u radu izbegličke kolonije u Francuskoj, istovremeno redovno objavljuje pesme u „Srpskim novinama“ na Krfu, a za porodicu za koju saznaje da je u Čačku obezbeđuje da se šalje njegova ratna plata. U Parizu mu nedostaje porodica, Tinka koja mu mesecima ne piše, a onda saznaje da ona mesecima ne dobija ni dinar od njegove plate koju je poverio prijatelju na Krfu da je šalje. Hitno polazi da sam reši problem. Brod na koji se Dis ukrcao torpedovala je nemačka podmornica 17. maja 1917. godine i on je odmah potonuo i samo 48 putnika je ostalo živo. Dis nije bio među njima. Pesnik „Utopljenih duša“ utopio se negde veoma blizu „Plave grobnice“ i Krfa. Telo je nađeno a zatim vraćeno u Jonsko more, gde je sa hiljadama drugih umrlih našlo mir.

Branko Lazarević je u „Krfskom zabavniku“ povodom Disove smrti zapisao:

„Siromah Dis! Htelo se da i on bude žrtva sumarenskog rata. Jedne lepe zore 16. majam u njegovom plavom Jadranu, torpiljiran je broj Italijam sa njim propao i Dis. Pesniku Utopljenih duša  bilo je suđeno da, sem duše i života, utopi, jedne zore, i svoje telo. Drancuski mornari, tu skoro, našli su njegovo telo, i u njegovom odelu, njegove nerazdvojne naočari i  – jednu drahmu i pedeset lepti!

Siromah Dis! On je bio siromah i stoga što, u socijalnom smislu te reči, nije imao sreće, i što nikad nije imao para. On je, oduvek, samo bio nesrećan. Socijalnoga uspeha nije imao nikada, i nikada ga nije ni tražio. To je bio jedan od najneambicioznijih ljudi. Nikada ništa nije želeo. Ali baš zbog toga, bio je jedan od najinteresantnijih ljudi naše sredine…“
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13266

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Ned 24 Jun - 16:04

Tokom ratnih godina Prvog svetskog rata, mnogo je srpskih pesnika, prozaista, romanopisaca, slikara i novinara delilo sudbinu vojske i naroda, ratujući za oslobođenje, prelazeći peške Albaniju i ostavljajući život „Tamo daleko“, neko na albanskim planinama, neko na Krfu, neko u Bizerti, neko usput… Među srpskim ukletim pesnicima, svakako se izdvajaju dva imena, dva nesrećna i velika pesnika, čije pesme „bola i ponosa“ i svih unutrašnjih „Tamnica“ danas sa pijetetom i oduševljenjem svrstavamo među najlepša poetska ostvarenja na srpskom jeziku. Milutin Bojić i Vladislav Petković Dis svoj su život ostavili u ratnom vihoru, Dis potopljen negde u blizini „Plave grobnice“, a Bojić u Solunu u bolnici, podlegavši bolesti.

Moj bol je velik, od sveg bola veći – Milutin Bojić


Milutin Bojic, pesnik
Milutin Bojić (1892-1917)

„Onda, kad su ždralovi, sumorni saputnici naši, preletali Solun, noseći na umornim krilima svojim čežnju i tugu našeg zavičaja, u mirnoj sobici jedne solunske bolnice izdisao je lepi pesnik našeg naroda – nesrećni Milutin Bojić.

Kraj bolesničkog kreveta, pod žutom voštanom svećom, bleda je milosrdna sestra jecala, a na jesenjem tuđinskom nebu tog časa je Mitrovdansko Sunce izgrevalo.

Jedno je zemaljsko sunce zalazilo, drugo se večno rađalo…

Milutin Bojić bio je u istini sunce naše poezije, sunce mlado i silno, koje se tek rađalo, ali koje je tako rano zaronilo. To je tužni udes naše poezije još od Branka Radičevića; to je kob srpskoga pera od Đure Jakšića.“

Ovako je u „Krfskom zabavniku“ od 15. novembra 1917. godine, iz pera Dragoljuba Filipovića doneta vest o smrti mladog pesnika Milutina Bojića.

Već u idućem broju „Zabavnika“ od 15. januara 1918. godine objavljen je govor Miodraga Ibrovca povodom svečanog pomena Milutinu Bojiću. „Pesnik bola i ponosa“, kako su ga nazvali. sahranjen je na Zejtinliku uz vojsku i ratne drugove.

Milutin Bojić, rođen u Beogradu 1892. godine, pripadao je najmlađem naraštaju srpskih liričara, a kad je umro jedva je navršio 25 godina. Sve što ostavio za pokoljenja, napisao je između osamnaeste i dvadeset treće godine. Prvu pesmu „Vrane“ objavio je 1910. godine u omladinskom listu Venac.

Milutin Bojić odrastao je u beogradskoj zanatskoj porodici, okružen radnom atmosferom, u gradu u kome su previrali dinastički sukobi i iz daljine se pomaljalo moderno doba. Školovao se u Beogradu, zapisano je da je bio odličan đak oslobođen mature. Svoju zrelost, Milutin Bojić pokazao je nizom literarnih radova, saradnjom sa Skerlićem i Grolom, na kružocima i sastancima književnih družina i brzo je stekao ugled talentovanog mladog pisca. Po završetku Realke upisao se na Filozofski fakultet a pored studija, učio je strane jezike, pratio savremeni tok svetske književnosti, proučavao istoriju filozofije, osnove psihologije i psihoanalize i voleo pozorišnu umetnost.

milutin bojicBalkanski ratovi 1912. i 1913. godine odvode Bojića, ranije oslobođenog vojske zbog loše telesne građe, na ratište. Putuje u južne oslobođene krajeve, piše putopise, epigrame, pesme, recenzije i istorijsku dramu „Kraljeva jesen“, koja je izvedena u Narodnom pozorištu 10. oktobra 1913. godine i koja je doživela ogroman uspeh. Ratne 1912. i 1913. godina su, kako beleži Isidora Sekulić, „na dvadesetogodišnjeg mladića pale su značajno, i kao činjenica i kao vizija iz knjiga starostavnih… On počinje osećati duh prošlosti. Njegova duša i vidi i slika freskeč te čudne istorijske povorke naše pune junaka i boraca koji u crkvi stoje, i kade ih, i zvona nad njima bruje… U Bojiću je potres vekova. Ustaje u njemu rod, zemlja, započinje san i slutnja epopeje: sprema se nova lirika, lirika epska, bezlična, sveto bolna…“(Isidora Sekulić, Beleška o M. Bojiću)

I onda, Veliki rat. Prvi svetski rat, njegova razaranja, njegov užas, njegove žrtve. Milutin Bojić se pridružuje srpskoj vojsci. Prelazi albanska bespuća. Po dolasku na Krf, 1916. godine, jedno vreme radi u Obaveštajnoj službi Vrhovne komande. Nastavlja da piše. Na Krfu tek, posle albanske golgote, oseća njene posledice. Srpska kuća na Krfu čuva Bojićevo pismo devojci Radmili u Beograd:

„Teško sam oboleo. Svet oko mene ne zna da moram u postelju. Ustaću, sutra, samo zato da nađem nekoga kome ću dati ovo pismo. I duša mi je bolesna. I ponos. Umorni su kao i telo. Da… ja dobro vidim svoj kraj. Nema mi života, možda, još ni godinu dana. Ništa me više ne veseli. Čini mi se da nikad neću videti svoju zemlju. Ni tebe. Ostaću ovde, daleko od svega. Pokopan ispod čempresa. Zaboravljen od svih kao ovi mučenici koje savezničkim lađama, mrtve, predaju pučini i morskoj dubini… Molim te, ne piši i ne govori nikom o ovome. Grlim te, grlim, draga, mada mi smrt kuca na vratima.“

Milutin Bojić bolovao je godinu i po dana. Lečio se i u Nici, a kada je poverovao da se izlečio, tražio je da ga vrate u Solun, znajući da vojska sprema proboj fronta. Želeo je da bude deo te bitke. Na Vidovdan 1917. godine u Solunu izlazi zbirka „Pesme bola i ponosa“ a u njoj i „Plava grobnica“ posvećena hiljadama onih koji su umrlu na Krfu i sahranjeni u plavim dubinama mora.

Milutin Bojić nije dočekao proboj na Solunskom frontu, nije dočekao ni povratak izbeglica o kojima je pevao, nije se vratio u oslobođeni Beograd. Početkom septembra 1917. Bojić je zbog tuberkuloze i zapaljenja pluća smešten u Vojnu bolnicu u Solunu u kojoj je 8. novembra 1917. godine preminuo. Na bolesničkoj postelji zapisao je oproštajnu pesmu:

„Kao mrtvo telo

bez volje i snage

ne osećam ništa

i ne čujem više

iznad mene zvone

crne kapi kiše

i strašan bol bola

za trenutke drage.

Na Vojničkom groblju na Zejtinliku sahranjen je pored ratnih drugova, a oproštajni govor održao je Ivo Ćipiko. Krajem leta 1922. godine posmrtni ostaci Milutina Bojića preneti su u Beograd, u porodičnu grobnicu na Novom groblju.

S.Spasić
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13266

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   Ned 24 Jun - 16:07

Piše: Savo Petrović
U vremenu kada je Avdo došao u Srbiju rađa se i pokret u Bosni za zbližavanje trovjerske braće. I budući da je Avdo bio jedan od prvih nosilaca te ideje – brat je mio ma koje vjere bio – ubrzo steče bezbroj prijatelja, a njegova pojava u uniformi carigradskog licejca i sa visokim carigradskim fesom na glavi svuda je praćena sa neobičnom ljubavlju i simpatijama
Porodice Karabegovića doselile su iz Budima u Modriču nekoliko godina poslije  poraza turske vojske kod Beča. Bila su to begovske, imućne familije u kojima će 1878. godne biti rođeni Avdo Karabegović Hasanbegov i Avdo Karabegović Halidbegov – dva pjesnika koji su sami učili da čitaju i pišu i vrlo rano uronuli u svijet literature. Čitali su sve knjige koje su im dopadale pod ruku i počeli da pišu pjesme. Oba su željeli da budu učitelji. Na preporuku Silvija Strahimira Kranjčevića, Avdo Hasanbegov je upisan u Učiteljsku školu u Sarajevu, a Avdo Halidbegov je bio đak Učiteljske škole u Aleksincu. Oba su objavljivali pjesme u listovima koji su štampani u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. I oba su rano umrla od tada smrtonosne tuberkuloze.

Avdo Karabegović Hasanbegov se samo poslije tri mjeseca učenja u Sarajevu vratio u Modriču i tu umro 1900, u dvadeset drugoj godini života. Do tada je objavio više od 150 pjesama u raznim listovima. Tri pjesme posvetio je Branku Radičeviću, Marku Kraljeviću i Vuku Karadžiću. Nekako pred smrt, poslao je pjesme Svetozaru Ćoroviću u Mostar koji je štampao Avdinu prvu zbirku stihova. Kasnije su mu pjesme objavljivane u Somboru, Beogradu i Zagrebu. Govorio je slovenački i prevodio pjesme svoga prijatelja Antona Aškerca.
Avdo Karabegović Halidbegov (u nekim zapisima pominje se i kao Avdo Halilbegov ili Halimbegov ili Avdo Zvornički) protjeran je iz Bosne, a njegove pjesme su tadašnje vlasti zabranile. Otputovao je u Carigrad i tu pohađao carski licej ''Sultanija''. Poslije tri godine dolazi u Aleksinac i nastavlja školovanje. Srpska vlada daje mu podršku da završi učiteljsku školu, a već u drugoj godini školovanja slučajno dođe u Zemun gdje ga austro-ugarska vlast hapsi i odmah šalje u vojsku i tu pod prisilom ostaje više od tri godine. Nakon odsluženja austro-ugarske vojske, odlazi  u Pakrac u Učiteljsku školu, ali dolazi u sukob za upravnikom jer nije htio da ide na časove crkvenog pjevanja. To ga je natjeralo da se vrati u Aleksinac. Kada je diplomirao, bosanska vlada mu ne dozvoljava da bude učitelj na njenoj teritoriji. Ogorčen zbog takvog odnosa vlasti, Avdo Halidbegov se odriče bosanskog državljanstva, prihvata srbijansko i počinje da radi kao učitelj u Malom Zvorniku. Već je bio objavio pjesme u listu ''Bosanska vila'' i zatim u časopisima ''Zora'', ''Brankovo kolo'', ''Delo'', ''Srđ'', ''Iskra'', ''Srpski književni glasnik''…  Godine 1900.  u Beogradu je štampana knjiga prosrpski rodoljubivih stihova ''Pobratimstvo'' u kojoj su bili zastupljeni trojica bosanskih autora: Avdo Karabegović Halidbegov, Osman Đikić i Omerbeg Sulejmanpašić. Ali, knjiga ne može u Bosnu – ''vlasti proskribuju i plene ovu knjigu i globe i zatvaraju sve one koji je rasturaju'', pisao je u ''Književnom listu'' jedan od autora, pjesnik Osman Đikić.




Profesor germanistike na Filozofskom fakltetu u Beogradu i književni istoričar Pero Slijepčević pisao je o dvojici Avda sa simpatijama, ali i tugom:

- Nikada nije bilo ljudi crnje sudbine, našli su se u jednoj nazadnoj i neprosvećenoj sredini koja ih nije volela, i pomrli su u cvetu mladosti. Njihovi lirski prvenci ne zaostaju iz ondašnjih stihova Jovana Dučića i Alekse Šantića. Oba Karabegovića, naročito Avdo Hasanbegov, duhovno srodan Kranjčeviću, nalaze moćne patriotske akcente. Oni su sagoreli u cvetu mladosti, penjući se iz bare u vis
Avdo Halidbegov bio je veoma omiljen u Srbiji. ''U Učiteljskoj školi u Aleksincu, kako je u svojim uspomenama  zapisao tadašnji učenik ove škole Vidosav Stevanović, svim đacima je bilo drago da će i Avdo ostati s nama. Ime Avde Karabegovića već je bilo poznato među nama iz književnih listova. U vremenu kada je Avdo došao u Srbiju rađa se i pokret u Bosni za zbližavanje trovjerske braće.  I budući da je Avdo bio jedan od prvih nosilaca te ideje – brat je mio ma koje vjere bio – ubrzo steče bezbroj prijatelja, a njegova pojava u uniformi carigradskog licejca i sa visokim carigradskim fesom na glavi svuda je praćena sa neobičnom ljubavlju i simpatijama''.




- U Učiteljskoj školi u Aleksincu osnovana je i đačka družina ''Budućnost'' za čijeg je predsjednika izabran Avdo Karabegović.  Organizovane su i večerinke, a najomiljeniji govornik na tim večerima bio je Avdo Halidbegov. Kad bi Avdo počeo da govori najčistijim rečima našeg divnog narodnog jezika od radosti i oduševljenja pošle bi nam na oči suze radosnice i u zanosu bi ga mnogi grlli i ljubili, zapisao je jedan aleksinački učenik.

U spisku najčitanijih domaćih pisaca u Aleksincu našlo se i Avdino ime i to poslije Alekse Šantića, Stevana Sremca i Radoja Domanovića, a ispred Petra Kočića, Jovana Dučića,  Sime Milutinovića Sarajlije i Stefana Mitrova Ljubiše.

Poslije odsluženja vojnog roka, Avdo Halidbegov odlazi u Pakrac, nastavlja školovanje i tamo nalazi svoju najveću ljubav – jednu ''pohrvaćenu Jevrejku'', kćerku bogatog trgovca. Ljubav je planula, ali su njeni roditelji branili da se njihova kćerka zabavlja sa momkom druge vjere. Međutim, sastajali su se potajno, a djevojka je primijetila da je Avdo između imena i prezimena stavljao i veliko slovo S. Jednom ga je djevojka, koju će on ne baš slučajno nazvati Emira (ime arapskog porijekla i znači vladarka, princeza, vođa) kada joj je Avdo rekao da to S znači Srbin, upitala:

- Zar Vi, Avdo, Srbine, ne znate da ste Hrvat?

- Brat je mio ma koje vjere bio, a Srbi, Hrvati i Muslimani su jedan narod, sa dvema azbukama, odgovorio je Avdo.

Kao i svaka velika ljubav, i ova između Avde i Jevrejke Emire (pravo ime ove djevojke ostalo je nepoznato) završila je tragično. I Emira je bolovala od tuberkuloze, roditelji su je poslali u Napulj na liječenje. U to vrijeme u Napulju je boravio i Avdo, ali nije znao da je Emira tu, u gradu, gdje je i on bio došao da traži lijeka za svoju boljku. Emira je umrla, ali je  Avdo za njenu smrt doznao tek poslije povratka iz Napulja.

U Beogradu je Avdo bio vrlo poštovan i cijenjen. Jedna ulica u glavnom gradu Jugoslavije i Srbije nosila je njegovo ime, ne znam da li danas u srpskoj prestonici postoji Ulica Avde Karabegovića. Štampana je ''Avdina spomenica'', listovi i časopisi u Beogradu su objavljivali Avdine pjesme među kojima i Srpski književni glasnik Jovana Skerlića.

- Ideje u pesmama Avde Karabegovića nisu originalne, a i frazeologija je stara i poznata. Ipak, u Avdinoj knjizi ''Pesme'' primetan je izvestan iskreni ton koji ovu zbirku pesama čini simpatičnom, pisano je u Skerlićevom Glasniku.  Ovaj časopis bilježi Avdinu smrt 1908, upoznaje čitaoce sa njegovim životom i djelom i na kraju zaključuje: smrt ga je sprečila kada je za štampu spremao i treću zbirku svojih posljednjih stihova, a u kojima je bilo i mladićke topline, i iskrenog rodoljublja, a naročito je bio prisutan lep narodni jezik.



Photo: Wikipedia
Avdo Karabegović Halidbegov imao je  samo trideset godina kada je napustio ovaj svijet. Dugo je bolovao i borio se protiv tuberkuloze. U jednoj pjesmi on i prkosi smrti: Srušen je život mladosti moje / Pred svršenim činom evo me gde stojim / S radošću bih hteo da ti vidim oči / Da ti smelo rečem: ''Da te se ne bojim!''.

List ''Mali žurnal'' u opširnom članku pod naslovom ''Gubici srpske knjige 1908'' piše da su  u toj godini umrli Milovan Glišić, Radoje Domanović, Simo Matavulj, Baltazar Bogišić, Avdo Karabegović Halidbegov. Najviše prostora posvećeno je Avdi.  Sahrana je obavljena na novom groblju u Beogradu po obredima islamske vjere. I ''Politika'' je zabilježila Avdinu smrt, tekst je je objavljen, u crnom okviru, na stranici gdje se piše o političkim događajima. Naslov nekrologa je bio ''Alah rahmet ejls'n'' u kome se opisuje Avdin pogreb u Beogradu.

Pogrebna povorka se zaustavila pred Narodnim pozorištem, na balkonu se pojavio Avdin prijatelj Branislav Nušić i rekao:

- Avdo, brate, da se oprostimo! Ti nemaš majke da za tobom zaplače, a majka otadžbina, tvoja tužna Bosna, drugače suze lije danas. Ona nema suza za tebe samoga; nema ih danas kad joj valja plakati za svom decom svojom…

U listu ''Učitelj'' napisano je da ''Avdo beše dobar čovek, pravi rodoljub, odličan učitelj i iskren drug''.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Ukleti pesnici   

Nazad na vrh Ići dole
 
Ukleti pesnici
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Ukleti pesnici
» Najpoznatiji ukleti hoteli na svijetu
» Ukleti antikviteti, bogataši i nerazjašnjene smrti
» Ukleti brodovi - misterija olupina
» Indijski pesnici
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-