Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Nenad Kalabic

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Nenad Kalabic   Čet 23 Feb - 17:41

Možda i jesmo prokleti, krivi za neki iskonski greh zbog kog i danas patimo i stradamo. Nema iskupljenja, tražili smo u Pandorinoj kutiji, ali nismo istrajali. Tako da sada živimo paradoksalno na dnu, ali nade nema. Moja, odnosno naša priča, počinje tu negde, na mestu sa kog često pokušavam da pobegnem, ali ne uspevam. Postoji neka nevidljiva granica koja nas sprečava da odemo odavde, iz ovog krvavog lavirinta, čije zidine i danas čvrsto stoje. Vetar je nekada toliko jak, ali kao da se prljavština toliko dugo taložila da je ustvari postala zemlja… Rukama pokušavamo da dohvatimo zvezde… Kada god bi posegnuli malo jače, udarili bi o nevidljivi plafon, i prestravljeni od dodira na koji smo zaboravili, vratili se nazad u svoju zemlju senki, ne znajući da je možda još samo jedan pogled dovoljan da se staklena zavesa sruši.
Mitovi o “velikima”, tako danas zovu one koji su uspeli da otvore svoj um i vide, osete, završavaju se tu… Ne zna se gde su nestali, i zašto se nikada nisu vratili… Možda ovo jednostavno nije bio njihov svet.
Unutar kog smo odrasli i unutar kog ćemo umreti, zazidani iznutra, od strane nas samih. Mislili smo da je lepota, grandioznost, ono što će nas održati u životu… Zaboravili smo da će nam jednog dana biti potrebno Sunce, da neonske svetiljke ne greju, da plastična trava ne može zameniti pravu…
Mislili smo da ćemo biti dovoljni sami sebi…
Gledali smo kroz prozore našeg oblakodera, gledali kako se kapi kiše slivaju, ostavljaju trag, zatim nestaju, ali nismo osetili onaj dah svežine koji vetrovi sa sobom nose posle…
Vremenom, prestali smo da gledamo kroz okna… Svi su jurili kroz jednobojne dugačke hodnike, noseći gomile papira, i sudarajući se.
Vremenom su zidovi počeli da trule, u početku su tamna odela pokušala da urade nešto povodom toga… Ali ljudi više nisu brinuli… Sve kao da je utonulo u katatoničan san… Negde u sećanjima i dalje su bili tragovi onog sveta koji nas je stvorio… Međutim, snage više nije bilo…
Prilično brzo, da je neko prošao kroz dugi hodnik, čiji su se podovi nekada sjajili, video bi prašinu, i na zidovima nekoliko neuspelih pokušaja da se stvari vrate na ono što su nekada bile…
Odela su bila nabacana na gomilu, na jednom se video i dalje netaknuti naziv firme: „World international“.

Da je neko produžio do kraja hodnika, i otvorio titanijumska vrata konferencijske sale, video bi gomilu mrtvih tela, nagih, bolesnih, kako leže tiho i mirno, pogledima upravljenim ka staklenoj kupoli, najveća ikada napravljena od strane ljudske ruke, kroz koju su se videle zvezde… Ali zvuka ne bi bilo, ni mirisa… Čula su od 22.3.2019. godine strogo bila zabranjena unutar zgrade…








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Čet 23 Feb - 17:44

Pre nekoliko dana imao sam priliku da putujem vozom. Ovo, kod nas, pomalo zaboravljeno prevozno sredstvo neodoljivo podseća na komunizam, i vraća neki osećaj “starih” dobrih vremena. Sama kupovina karata na železničkoj stanici je modernizovana, i to je sve što je urađeno na poboljšanju železničkog saobraćajnog prevoza.
Kada Vam ljubazna žena na šalteru da kartu, a vi zakoračite na peron, zakoračili ste nazad u sedamdesete godine. Tu su stari plavi kombinezoni otpravnika vozova koji imaju pištaljke, i non-stop nekuda jure i gledaju na časovnik. Lica putnika oslikavaju emocije iščekivanja, tuge, radosti. Ljudi odlaze, zauvek, neki se vraćaju, sa osmehom na licu, neki isuviše umorni da bi njihovo lice pokazalo bilo kakvu emociju.
I tu moja avantura počinje. Voz za Novi Sad se nalazi na peronu dva, koloseku dva. Prilazim mu, i otkrivam da je i na njega vreme ostavilo svoj pečat, pored mnogih zarđalih delova, skoro cela njegova površina je prekrivena grafitima. Koje radnici i železnica izgleda ni ne pokušavaju da sakriju, možda su ih prihvatili kao deo svoje kulture?
Uski prolaz putničkog voza prostire se celom dužinom kroz vagone koji su odvojeni kliznim vratima. Smeštam se i kroz prozor gledam reku, udobnost plavog sedišta čiji materijal podseća na pliš me uspavljuje. Oči se sklapaju.
Lagan dodir na ramenu me budi iz sna. “Dobar dan. Vašu kartu na pregled, molim.” Vadim kartu iz torbe. Sanjivo posmatram čoveka sa brkovima koji piše nešto po karti i vraća mi je. “Hvala gospodine.” I dok se ja polako vraćam sebi on nastavlja kroz poluprazni vagon. “Nemam kartu”, odgovara stariji čovek na njegov zahtev da pokaže kartu. “Eh, baš ništa nemate?” Čovek vadi novčanicu od dve stotine dinara, daje je kondukteru, na šta ovaj klima glavom i nastavlja dalje. Pomislio sam da i dalje spavam i da je sve ovo deo mog sna. Na šta je uticao i prizor koji se oslikavao na mom prozoru. Stara zgrada, kao da je napravljena za snimanje nekog filma iz šezdesetih godina, nekoliko staraca koji sede na drvenoj klupi ispred i piju pivo iz braon staklenih flaša. Ali vazduh koji me je kroz isti prozor osvežavao uverio me je da ne sanjam.
U tom trenutku sam shvatio da sam krenuo na put kroz vreme, a ne do Novog Sada. Drago mi je što još uvek postoji subkultura kao što je ova, koja je opstala uprkos koroziji vremena, koja uspeva da nagrize i da progrize kroz sve. Čak i kašnjenje voza od preko sat vremena u povratku, nije narušilo ovo jedno posve neverovatno iskustvo, već ga je učinilo još više autentičnim.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Čet 23 Feb - 17:52

        
Još jedno poznanstvo
Toliko sam razmišljao šta da napišem, kako da se predstavim, da ostavim dobar prvi utisak, jer se oni ostavljaju samo jednom. Osećam kao da me ne znaš iako u mojim snovima nije tako.



Ali onda sam shvatio da reč na papiru živi bez obzira na to da li se ona nekome sviđa ili ne, da li neko zna za nju, ili ne… Baš kao i mi…



I ti i ja tragamo za plamenom koji će nas upaliti dok ne izgorimo.



Ja pokušavam da pronađem sebe, premda znam gde sam, mislim da se neću pronaći dokle živim. Zato biram da napipavam u mraku kada zatvorim oči i pustim prste da stegnu olovku. Zato to sada delim sa tobom, jer želim da znaš da ono što vidiš nije ono što se krije ispod površine.



Na površini je maska koja se stapala sa licem godinama, rečima, dodirima.



Jedino oči ne lažu, gledaj u njih, jer želim da me upoznaš.



Idealna ti koja obitava u mom svetu daleko je od stvarnosti, ali meni se sviđa tako. Hoćeš da me pustiš da živim u laži, na povodcu iluzije?



Molim te… Nemoj se nikada menjati. Nemoj mi nikada reći istinu.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Čet 23 Feb - 17:53

Starac ispunjen kajanjem

I dok zaborav guta materijalno u rđu i prašinu, sećanje ostaje netaknuto i ne prignječeno isto tako krhkim zubom vremena, koji je i sam čini se preskočio nekoliko krugova.
Smežurani prsti prelaze preko davno pisanih stranica. Stare ljubavi. Potraga za onom pravom koja je odavno završena. Drhte pred mislima koje su bile žive nekada i pred njima ponovo vaskrsavaju.
Osmeh naboranog lica, koje je nekada bilo ogledalo stranicama, budi se. Odavno je naučilo da se istina na njemu ne treba nositi.
Oči, sada stare, naprežu se da vide kroz neprozirnost koja se vremenom na njima taložila, ali ne da ne bi videle, već da u njih ne bi bilo zavirivano. Ali nije tako teško setiti se nečega što je pred njima nastajalo.
Kroz prizme ponosa i prezira reči se prelamaju i padaju negde duboko u starca, ili se samo iz njega ponovo dižu.
Rukopisi nikada objavljeni i dalje postoje. I dalje su isti, i dalje savršeni u svom nesavršenstvu, naslovima, broju i formi.
Možda je tako i bolje. Svetovi su ostali zaštićeni. Nijedna noga nije kročila u njih.
Ona, koja je trebala da dođe, za koju su kapije bile otvorene, zalutala je, i nikada nije stigla, iako sam uveren da je u jednom trenutku bila na putu. Posle prvih sedam godina, prestao sam da čekam, ali sam uvek sa nadom gledao u daljinu, ka severu. Uvek sam u nepoznatim senkama očekivao da ću prepoznati njen lik, ali uzalud… Plime i oseke mojih uzbuđenja i razočarenja načinili su od mene starca ispunjenog kajanjem.
I dok se sve menja, samo papir i ona ostaju isti.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Čet 23 Feb - 17:55

Tri godine


Sve umire mala, i to je činjenica, ali možda se sve što umre nekada i vraća… Melanholični glas je promuklo pevao kao da pokušava da ubedi sam sebe.

Pored puta sam video parče iscepane svile, ličilo je na laticu ruže. Da li je i ona bežala od nekoga? Ja sam trčao, ali nisam znao od koga, i čemu. Možda sam tražio sebe.

Svakog jutra u pola sedam posmatram Sunce kako polako izranja i pozdravlja me. Već dugo smo dobri prijatelji.

Svako jutro u pola sedam pitam sebe to isto pitanje. Zašto?

I dalje ne znam odgovor. Verovatno ću i trčati dok ga ne nađem.

Na licima drugih spoznajem da oni već imaju odgovor kada vide kako se kapljice znoja slivaju niz moja leđa. Ponekad mi dođe da se zaustavim i pitam ih. Ali ne smem. Šta ako ne znaju? A ja onda nikada ne stignem do kraja?

Sinoć sam te sanjao, opet…

Bežala si. Komadić haljine ti se zakačio za žbun pored kog sam upravo potrčao. Možda će ako potrčim malo brže granice između sna i jave da se istanje i iscure kroz moje pore. Možda ću te ponovo naći.

Kapljice krvi na putu određuju moju dalju trasu, godinama ih pratim, ne blede pod kišom, snegom, vetrom, ledom, mrazevima. Ništa ih ne može obrisati. Kao ni ožiljke na mojoj desnoj ruci.

Tri godine sam trezan. Tri godine nisam popio kap alkohola. Tri godine trčim, ali za svo ovo vreme ne deluje mi kao da sam se očistio, iznutra.

Bila si u svojoj najlepšoj crvenoj haljini, spremna za izlazak. Ja sam se vratio. Kada sam te video takvu zmahnuo sam rukom i zapečtio svoju sudbinu jednom suzom iz ugla tvog oka.

Bio sam toliko pijan da sam pao na pod i onesvestio se.
Sledećeg jutra kada sam se probudio više nisi bila tu.

Pogledao sam na sat. 6:30.

Strčao sam niz stepenice i krenuo da trčim putem u nadi da ću te stići…

Ali nisam. Kada sam se vratio kući i video da si odnela sve stvari, razbio sam svoj lik u ogledalu i rešio da više nikada ne budem isti.

Od tog jutra više nikada nisam bio ja.

Od tog jutra te nikada nisam stigao…

Ali neću stati.

Znam da više nikada nećeš biti moja. Zato polažem sve što imam u nadu da ću te naći u nekom od drugih svetova… Daleko odavde. Od uspomena koje bole.

Nadam se samo da ćeš me prihvatiti.

Volim te…

Pisalo je na listu papira u sobi u kojoj se nalazio krevetac pun plišanih igračaka.

Kažu da nikada nije prestao da je traži.

Ako slučajno na ulici vidite čoveka koji izgleda kao da traži nešto što je jako daleko, nasmešite mu se.

On će to znati da ceni.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Čet 23 Feb - 17:57

Opservatorijum


Brzo Marko, poštar je doneo paket, požuri!”

Marko strča niz uske stepenice opservatorijuma koji je stajao zaboravljen od vremena na litici koja se nadvijala nad Sicilijanskim zalivom. I pre nego što je otvorio tri prsta debela i teška gvozdena vrata koja korozija još uvek nije počela da grize, čuo je stari motor kako se udaljava.

Na stepeništu je u braon papiru bila umotana kutija kojoj je pristupio sa najvećom pažnjom, možda čak i nežnije nego kada je prvi put držao svoje novorođeno dete.

“Požuri Marko, požuri.” Odjekivao je glas niz uski metalni hodnik koji je vodio u veliku kružnu prostoriju čiji je plafon bio ispupčen poput stomaka trudnice, kako su lokalni stanovnici voleli da kažu. Staklenu kupolu su na mestu držale isprepletane metalne šipke podsećajući na paukovu mrežu.

Osnova koja je držala teleskop je izvirala iz drvenog poda, a on se jedini probijao kroz površinu ove misteriozne građevine. Po gradiću su kružile svakakve priče, ali niko nije znao šta se to gore zapravo događa.

Pitali su Marka, šta to doktor radi, ali on je uvek uzdržano odgovarao da je doktor samo pasionirani posmatrač zvezda i ništa više. Oni nisu znali…

“Požuri Marko!!!”

Marko je išao brzo i pažljivo uz stepenice.

“Da li je konačno stiglo?”

“Izgleda da jeste doktore…”

“Konačno, onaj prokleti optičar Mario, jedno sočivo, nedelju dana?!? Pa da li je cela Sicilija oćoravila kada je meni ostalo samo jedno sočivo da konačno završim svoj projekat? I još sam mu naglasio, da mi treba što pre!”

“To jeste…”
Koliko je novaca poštar tražio?”

“Ništa…”

“Možda ga je bilo sramota, jer sam ovoliko čekao… Nije ni bitno. Hajde, otvaraj paket!”

Marko uze nož kojim su sekli salamu za doručak i preseče konopac koji je držao papir na mestu. Doktorove oči su počinjale da se cakle. Ruke su mu drhtale od uzbuđenja, ali nekako ih smiri kada je Marko skinuo poklopac sa kartonske kutije. Tišinu su samo razbijali talasi duboko ispod opservatorijuma.

Doktor nežno, poput pileta, uze ovalni komadić stakla koji je stajao u sredini obložen sunđerom sa svih strana kako se slučajno ne bi oštetio u transportu. On ga podiže prema kupoli nad kojom nije bilo oblaka, čistina dokle god je golo oko moglo da vidi.

Marko pogleda ka razbacanim papirima koji su stajali na doktorovom stolu, dok je ovaj sa strahopoštovanjem prilazio teleskopu. U oku mu se skupljala suza.

Doktor otkri poklopac mehanizma, i u njemu usmeri pogled ka jednom praznom mestu oko kojeg su uredno stajala ostala sočiva. Bilo ih je tačno dvanaest, ovo je bilo trinaesto. On uze krpu sa stola i prebrisa ga, bez obzira što je bilo savršeno čisto i prozirno. Ruke koje se maločas tresoše od uzbuđenja sada sa hirurškom smirenošću po kojoj su bile poznate za vreme rata smestiše staklić u svoje ležište, i zatvoriše poklopac.

Marko je stajao kao ukopan, doktor ga više nije primećivao… Da je neko iz svemira gledao kroz njihov krov video bi dve izgubljene crne senke uhvaćene u paučinu koje haotično pokušavaju da pobegnu od stvarnosti, ali bez uspeha.

Plavo oko doktora se približi prvom od staklića i pogleda kroz njega. Hladan metal cevi mu je dodirivao slepoočnicu. Baš kao što je hladna cev pre nekoliko godina dodirivala Markovu slepoočnicu. Svetlost se sjuri niz 13 staklića, baš kao što se metak sjurio niz cev u Markovu slepoočnicu. Doktor uzdahnu i pade na leđa, baš kao što je i Marko pao ne tako davno.
Ali doktor bejaše tu. Spasao mu je život. I tako je Marko bez anestezije, u pocepanom šatoru gledao ka nebu dok su sekli delove njegovog lica, otkrivajući nove dimenzije bola za koje nije znao da postoje. Kada se vratio kući i skinuo zavoj, njegova žena je uzela bebu, otišla kod majke i nikada se nije vratila. Od tada na levoj strani lica nosi masku, kojom pokušava da sakrije bol.

Prošlo je godinu dana kada je saznao da je doktor koji mu je spasao život došao na Siciliju i da se uselio u opservatorijum na litici. Saznao je da su doktoru silovali i ubili ženu dok je spasavao vojnike na ratištu. Od tog dana je uvek bio uz njega, a za pojasom uvek držao pištolj koji je dobio nakon obuke a koji nikada nije iskoristio.

“Nema je… Nema je…”, prošapta doktor sa hladnog poda opservatorijumske sobe.

Doktor je mislio da će izgubljenu ženu naći među zvezdama, jer joj je jednom davno napisao da će ako se ikada rastave naći među zvezdama.

Suze krenuše niz njegove obraze…

Marko više nije mogao da podnese, on povuče pištolj koji mu je stajao za pojasom, i nasloni ga na istu slepoočnicu, pucanj odjeknu. Zrno probi bibliju do prve strane Jevanđelja po Marku, i zari se u strofu: “Kao što je pisano kod proroka: Evo ja šaljem anđela svojega pred licem tvojim, koji će pripremiti put tvoj pred tobom.”

Doktor se ne okrenu. Ostao je da leži nepomično na drvenom podu pogledom čvrsto usmerenim ka nebu. Možda će je naći kada svemir zaćuti.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Čet 23 Feb - 17:59

Osećam da su neke stvari koje sam ranije osećao iščezle iz mene, postao sam bezosećajan za osećanja kojima sam pokrivao čežnju, a sada kao da su pala, kao naši pogledi kada smo pali.
Kada smo stali? Kada smo shvatili da je osećanje ono što fali?
Osetio sam kako je tvoja ruka iskliznula iz stiska moje, i kako se deo najcrnjeg svemira slio u mene. Osetio sam prazninu, bol tišine. Nisam mogao ništa da kažem, usne su se pomerale, ali kao da je taj novi deo mene govorio u neku daleku crnu rupu koja nije marila ni za šta, koja je samo proždirala naše suze, i krila ih od nas u udaljenim, tihim delovima svemira.
Neću ni da se pozivam na reč od pet slova. Ne, nije ona kriva. Nisi kriva ni ti, ni ONA, a možda ni ja. Niko nije savršen, a ti bar znaš da sam ja sastavljen od bola svojih grešaka koje me drže da se ne raspadnem.
Sve se menja. Tražim pokriće u citatima velikih koji su već posećivali ova mesta duše i vraćali se kao gorki pobednici.
Tražim pokriće što ti stiskam srce pesnicom i drobim ga u latice slatkih reči. Osećam se kao čovek koji je ubio najboljeg prijatelja, i sada ga nežno spušta na zemlju.
Tražim, ali nalazim samo nova opravdanja… Jer stvari jednostavno mogu da prestanu da postoje. Da li sam ti ikada rekao da svetlosti zvezde trebaju godine da bi stigla do Zemlje? A u međuvremenu se može desiti da ta zvezda nestane.
Vreme. Kažu leči sve. Verujem u to. Već sam tražio spas u zaboravu i tamo ga nalazio.
Zaboravljene ideje, reči, osećanja, sve osvetljeno svetlošću zvezde koja više ne postoji.
Sve će nestati u bljesku koji će nas ostaviti u mraku jedno pored drugog, hladne, kao zalutalu misao koja će naći novu zvezdu da o njoj mašta.
Bookmark the permalink.


Svetlost zvezde koja više ne postoji








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Čet 23 Feb - 18:02

Tanka je granica između ljubavi i mržnje, a moj pasoš je ispunjen pečatima koji su zatvarali stare flaše vina koje nismo delili. Vino se rastvara u vodi, kapi krvi isto. Ako je Isus mogao da hoda po njoj, možda ću ja moći da pretrčim okean i smanjim razdaljinu koja u snovima nestaje.

Ako i ne uspem neka se rastvorim u morskim strujama i soli. A pošto kažu da su sve vode sveta spojene, kada u vidu kapljice dotaknem tvoje usne saznaćeš da li si me ikada volela. Zaboleće te rana poljubaca koji se nikada nisu desili.

A ako onda zaplačeš, pošto su suze slane, a kažu da su sve vode sveta spojene, možda me isplačeš. Možda se u tom trenutku stvorim ispred tebe i zagrlim te, kao što nikada nisam.

A možda, samo možda, ako su ovo bile suze kojima sam pisao, možda i ne odeš…

Ali nisu.

Sve suze sveta









happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 24 Feb - 12:05

Hvala ti što si mi pomogla da stvorim ove svetove. Hvala ti što si u njih udahnula život. Hvala ti što si ih pokvasila mojim suzama s vremena na vreme, pa sada mogu i da letim i plivam kroz njih.
Hvala ti na pogledu koji ih je obojio bojama za koje sam znao u lepim snovima i noćnim morama. Hvala ti na dodiru, zbog tebe su topli.
Hvala ti što si mi omogućila da budem sam na palubi ovog broda koji cepa ova cvetna polja uspomena praveći brazdu koja zauvek deli nekada i sada. I premda sam sam, osećam tvoje prisustvo svuda oko sebe.
Hvala ti što mi daješ snagu da sve ovo nosim na leđima, jer da ih nisi držala ruku na njima nisam siguran da bih mogao sve ovo da izdržim. Hvala ti što si me one noći gledala u oči pa sada ne moram da širim zavese kada se probudim u hladnoj sobi kako bih video da napolju sija Sunce. Zatvorenih očiju prepuštam se sećanju tvojih koraka jer sam siguran da će me voditi po tankoj crvenoj liniji u daljinu prema horizontu gde se stapaju lagano zelena i duboko plava.
Hvala ti što si mi verna iako stalno lutam i odbijam da se usidrim na jedno mesto. Ali postoji još mnogo svetova, i ja ne mogu da stanem sada. Moram ih sve obići. Znaj da te nosim u cvetu orhideje zadenutom u džepu kaputa, oseti to.
Moram da idem sada, vetar je povoljan, nadam se da će ova poruka stići do tebe.

Hvala ti.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 24 Feb - 12:06


 
Gledam u ogledalo. Ko je ova osoba ispred mene što stari? Nikada isti u susretu sa novim danom. Menjaju me reči, one koje izgovaram i one koje čujem, one ispisane na zidovima sam prestao da čitam jer su sve više počele da me podsećaju na bilborde.
Razmišljao sam sinoć dok sam sedeo u zamračenoj sobi o onome što si rekla. Premda nije bilo dima, koji nam je te noći pružao utočište od slučajnih pogleda, da zamuti značenje tvog glasa, shvatio sam koliko je teško zapravo biti isti, ne menjati se. Udobnost fotelje me je uspavljivala, ali sam se opirao. Misli se uhodaju pa više i ne razmišljaš, na rečenicu već imaš spreman odgovor iako nisi istinski ni razmislio o onome što zboriš. I tako rasute reči maše temu, ne pogađaju cilj a mi svesni toga kajemo se nad greškom jer svaka propuštena prilika je propuštena prilka. Taj trenutak je izgubljen, prošlost nikada više neće postati sadašnjost dok budućnost juri da zauzme njeno mesto.
Posmatrao sam tvoje usne kako se pomiču, nisam čuo zvuk, bio sam hipnotisan tim plesom a u isto vreme razmišljao šta bih mogao da kažem kada prestaneš da govoriš. Hteo sam da te poljubim. Nisam. Nasmejao sam se. A onda si i ti. Taj trenutak je bio izgubljen.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 24 Feb - 12:07

Ne valja to. Zašto to radiš? Ne radi se to tako. Nikada ništa nećeš naučiti.”

Znam, ali bar nemoj da stojiš pored sa tolikom mržnjom prema mom neznanju, niko se naučen nije rodio. A ti me nikada nisi pitao da li mi je potrebna pomoć.

“Ne valja to.”

Nikada dovoljno dobar, znam, čuo sam to isuviše mnogo puta, i jednom je kap prelila čašu, od tada više ne pijemo iz iste.

“Zašto to radiš?”

Zato što nisam imao drugog izbora. Mogao sam se prepustiti tebi i stradati, kao čovek. Ili poći stazom trnja, i postati nešto vise. Nesto više…

“Nikada ništa nećeš naučiti.”

Ti si u tvojim knjigama pronašao život, a ja u svojim beskrajno sivilo. Koliko puta sam samo morao da tumačim svako slovo i smisao, dok si ti govorio da je svet crno beli.

Neka oče. Zaslužio sam. Prihvatam sve što mi stavljaš na teret i još toliko. Prihvatam i terete drugih, neka njima bude lakše…

Sam nosim krst svoj koji si mi oko vrata okačio.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Pet 24 Feb - 12:10

Otkrio sam na neutabanim stazama da istine nema. Upoznao sam još njih koji su je tražili. Htedoh da viknem: Ljudi, nema je! Uzalud tragate. Ali onda sam se setio da sam i sam krenuo ovim putem jer nisam želeo da učim na tuđim greškama. Ipak kao kroz maglu sećam se…

Stavio je ruku na moje rame dok sam je gledao u oči koje su se sijale.

Šapnuo je: To je sjaj požude.

Pitao sam ga kako zna? Rekao je da znam i sam, da on nije ništa više do glasa razuma. Okrenuo sam se i video svoju senku. Pogledao sam je ponovo. Smešila se i dalje. Ćutala je. U tom trenutku sam shvatio da joj nikada nisam ni čuo glas. Pružio sam ruku kako bih dotakao njene usne koje su bile utopljene u jarku crvenu boju. Srce je zastalo, a umesto dodira osetio sam hladnoću duha čije lice se deformisalo i nestalo.

Rekao je: Njoj je na prvom mestu bilo materijalno. Zato je postala hladna, a kao i sve materijalno na kraju se izobličila i nestala.

Istina, rekoh sebi.

Senke su se kretale oko mene.

Video sam je kako sedi na kamenu, nedaleko od mesta gde sam se rastao sa devojkom za koju sam mislio da volim.

Tada mi je prvi put nagovestio da je istina ono što biramo da istina bude.

Gledala je u nebo, sanjivim očima, delovala je izgubljeno u ovom svetu, ali nije videla nebo. Njena istina je bila da je nebo okean i da zvezde spavaju na njegovom podu. Njena istina je bila njen san. Ona je želela da sanja kako je kraljica tih beskrajnih predela koji su delovali neukrotivo. Bila je izgubljena u svom pogledu. Pričala je samo o snovima.

Pođoh rukom da je dodirnem, ali ona nestade poput sna. Možda je bila projekcija jedne od zvezda.
Ali to je bila njena istina…

Morao sam dalje…

Video sam ga u daljini, približavao mi se, a kada bih ja zastao i on bi. Mahnuo sam mu, i on je meni. Potrčali smo jedan ka drugom. Čizme su brzim i dugim korakom gacale kroz blato. Na nekoliko koraka podigao sam glavu i pogledao ga, u oči. Bile su hladne, njegovo lice, bilo je zastrašujuće spokojno i staloženo. Gledao me je, ćutke. Jedva sam došao do daha.

“Ti dolaziš sa one strane?”, uzbuđeno sam ga upitao.

On me je gledao.

“I? Ima li sreće tamo? Da li si našao ono što si tražio?”, nastavio sam, sa žarom u očima mlatarajući rukama kao osoba koja misli da će tim pokretima otkriti nešto što reči ne mogu.

Nije bilo odgovora sa druge strane, iako se u njegovim očima videlo hladno razumevanje.

Znao sam da je ovo san, i da tražim odgovor za probleme koji su me pritiskali na drugoj strani.

Druga strana…

“Progovori!”, viknuo sam, i moje reči poleteše sa njegovih usana. Stajao sam ispred ogledala. Bio sam istovremeno i na jednoj i na drugoj strani. Hodio sam snovima žarko tražeći odgovor koji je konačno bio ispred mene. Govorio mi je da razbijem iluzije i po prvi put pogledam istinu u oči.

Ono što budem video promeniće me, kao što je promenilo njega. Ali tako mora da bude.

To je moja istina.

“I?”, nasmejao se, nasmejao sam se.

Zamahnuo sam pesnicom na sebe.
Ogledalo se razbilo u bezbroj komadića koji su bez zvuka pali na travu i postali ogedalo za okean zvezda. Otvorio sam oči.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Ned 12 Mar - 18:03

…jer sudbina beše neizbežna

Ušao je u salon, umornog, ali prekog pogleda, prekriven senkom popodnevnog sunca koje je ostalo pred vratima…  Gorčina je izibjala iz njegovih plavih očiju… Najbrži prsti zapada prešli su preko kose koja je padala preko čela i odjurili je na stranu…

Seo je za šank, nije mnogo pričao… Pivo, kroz zube je procedio promukli glas. Ruke stare šankerice, ali i dalje poželjne žene, vešto su obrisale čašu, i nasule eliksir utehe za tajnovitog putnika…

Bio je to dug gutljaj, i kratku tišinu koja je, činilo joj se trajala čitavu malu večnost, prekinuo je spustivši čašu na prašnjavu drvenu podlogu i napravivši trag polumeseca gurnuvši je k njoj.

Sunce je rešilo da proviri… Ušetalo se između njihovih pogleda i otkrilo male čestice prašine koje su lebdele u vazduhu, naginjući ka njoj, njegov pogled bio je jači…

Trebaće mi prenoćište, procedio je gledajući je pravo u oči. Njena ruka nije to želela da čuje dva puta, i refleksnom brzinom je poletela ka ključu ispod šanka. Ali pre nego što je stigla da podigne pogled, cev starog revolvera sa drškom od sandalovine znatiželjno ju je posmatrala… Polako sa strahom u uglovima usana izvukla je kljuc, i pružila ga. Iskra se ugasila u njegovom oku, ista ona koja je malo pre bila spremna da prolije plin i zapali njenu dušu. Stari kosač je razočarano spustio krvavu kosu videvši da je revolverašev delilac pravde nazad za pojasom…

Četiri zlatnika odigrala su mali ples smrti na šanku pre nego što ih je pokupila rukom u kojoj je malo pre držala, za trenutak činilo se kljuc za vrata svoje smrti, i pre nego što mu je videla leđa kako se uz škripu starih dasaka penju na sprat.

Ples, doduše malo drugačiji se u sobi nastavio… Frenetični ples prstiju i olova dok je razigravao prste… Za nevešte oči bila bi to poslednja stvar koju bi videle… Prekinuo ga je zvuk stepenica, zatim tišina, a onda lagani udarci na vrata…

Duga kosa je prolepršala kroz vazduh, i tiho se spustila niz ramena pred vratima koja su iza sebe krila nešto… Lagani udarci na vrata…

Uđi…

Sunce je odavno zašlo… Bili su zajedno, sami…

Rešio je da ne pruža otpor… Njene ruke spustile su se na lice sa ožiljkom na obrazu, i nežno prešle preko njega…

Pusti da se prašina slegne… Ostavi konja vezanog večeras i skini šešir… Ostani sa mnom… Nije pružio otpor, već laganim pokretom okrenuo je oko struka i spustio na krevet. Izgubio se u lavirintu njenog tela… I uzdasima koji će ga kasnije pratiti sve do smrti u usamljenim noćima, drugim salonima, i beskrajnim prerijama…

Ali ujutro ga nije bilo…

Jer sudbina beše neizbežna…








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Ned 12 Mar - 18:03

Pre nekoliko dana imao sam priliku da putujem vozom. Ovo, kod nas, pomalo zaboravljeno prevozno sredstvo neodoljivo podseća na komunizam, i vraća neki osećaj “starih” dobrih vremena. Sama kupovina karata na železničkoj stanici je modernizovana, i to je sve što je urađeno na poboljšanju železničkog saobraćajnog prevoza.
Kada Vam ljubazna žena na šalteru da kartu, a vi zakoračite na peron, zakoračili ste nazad u sedamdesete godine. Tu su stari plavi kombinezoni otpravnika vozova koji imaju pištaljke, i non-stop nekuda jure i gledaju na časovnik. Lica putnika oslikavaju emocije iščekivanja, tuge, radosti. Ljudi odlaze, zauvek, neki se vraćaju, sa osmehom na licu, neki isuviše umorni da bi njihovo lice pokazalo bilo kakvu emociju.
I tu moja avantura počinje. Voz za Novi Sad se nalazi na peronu dva, koloseku dva. Prilazim mu, i otkrivam da je i na njega vreme ostavilo svoj pečat, pored mnogih zarđalih delova, skoro cela njegova površina je prekrivena grafitima. Koje radnici i železnica izgleda ni ne pokušavaju da sakriju, možda su ih prihvatili kao deo svoje kulture?
Uski prolaz putničkog voza prostire se celom dužinom kroz vagone koji su odvojeni kliznim vratima. Smeštam se i kroz prozor gledam reku, udobnost plavog sedišta čiji materijal podseća na pliš me uspavljuje. Oči se sklapaju.
Lagan dodir na ramenu me budi iz sna. “Dobar dan. Vašu kartu na pregled, molim.” Vadim kartu iz torbe. Sanjivo posmatram čoveka sa brkovima koji piše nešto po karti i vraća mi je. “Hvala gospodine.” I dok se ja polako vraćam sebi on nastavlja kroz poluprazni vagon. “Nemam kartu”, odgovara stariji čovek na njegov zahtev da pokaže kartu. “Eh, baš ništa nemate?” Čovek vadi novčanicu od dve stotine dinara, daje je kondukteru, na šta ovaj klima glavom i nastavlja dalje. Pomislio sam da i dalje spavam i da je sve ovo deo mog sna. Na šta je uticao i prizor koji se oslikavao na mom prozoru. Stara zgrada, kao da je napravljena za snimanje nekog filma iz šezdesetih godina, nekoliko staraca koji sede na drvenoj klupi ispred i piju pivo iz braon staklenih flaša. Ali vazduh koji me je kroz isti prozor osvežavao uverio me je da ne sanjam.
U tom trenutku sam shvatio da sam krenuo na put kroz vreme, a ne do Novog Sada. Drago mi je što još uvek postoji subkultura kao što je ova, koja je opstala uprkos koroziji vremena, koja uspeva da nagrize i da progrize kroz sve. Čak i kašnjenje voza od preko sat vremena u povratku, nije narušilo ovo jedno posve neverovatno iskustvo, već ga je učinilo još više autentičnim.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Ned 12 Mar - 18:05

Inspiracija

U dubini svog jednosobnog stana, na stolu nasloljenom a zid, nasloljen laktovima spremao sam se da počnem. Bela hartija nemirno je zurila u mene, a penkalo je podrhtavalo. Odnekud iza dopirala je prigušena svetlost lampe.



Smisaomi je izmicao dok sam posmatrao prazninu na kojoj nešto treba stvoriti. Nisam mogao tek tako uhvatiti se pera i piskarati koješta. Priča mora da ima motiv, uvod, razradu i zaključak. Posebno kada iza sebe imate reputaciju. Pod reputacijom podrazumevam da Vas je neko bilo kada i bilo gde nazvao piscem, pa makar i u negativnom smislu. Ah, onaj Kalabić, on je kao neki pisac, neće se od toga leba najesti.



Inspiracija? Gde je?



Okrećem se po kuhinji, gledam po prljavim sudovima koji stoje na radnom stolu. Zagledam u crvenu šepu gde je u popodne bio pasulj, ne, nema je tu. Plafon… Nema inspiracije na plafonu dečače, šta to radiš?



Zatvori oči, seti se. Kako si pre umeo?



E pa pre je bilo pre. Sada je sada.



Zvuk cvrčaka i svađe koja se odvijala sprat iznad bude uspomene zar ne… Zašto rukom prelaziš preko tog ožiljka na grudima sada? Šta je bilo? Da nećeš da se sažališ na sebe možda?



Ne, nego neću da pišem kada nemam motivaciju!



Pa šta ako nemaš motivaciju ili inspiraciju, vi pisci samo kukate. Piši nešto pa šta god da ispadne, svi umetnici su tako radili… Tako se razvija stil..



O molim te. Stil? Kakav stil? Nisam pročitao knjigu poslednjih godinu dana, na čemu da ga razvijam? Na dnevnom horoskopu ili uputstvu za pravljenje pudinga? Dosta mi je za večeras. Setio sam se kako je to nemati materiju za pisanje. Probaću sutra, pa ako ne uspem onda prekosutra…



Ma piši kada ti kažem, piši! Seti se kako si…



Upalio sam svetlo u kuhinji, i tako ugasio drugi glas u sebi. Moram da operem ove sudove, baš su počeli da smrde.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Ned 12 Mar - 18:06

Starac ispunjen kajanjem

I dok zaborav guta materijalno u rđu i prašinu, sećanje ostaje netaknuto i ne prignječeno isto tako krhkim zubom vremena, koji je i sam čini se preskočio nekoliko krugova.
Smežurani prsti prelaze preko davno pisanih stranica. Stare ljubavi. Potraga za onom pravom koja je odavno završena. Drhte pred mislima koje su bile žive nekada i pred njima ponovo vaskrsavaju.
Osmeh naboranog lica, koje je nekada bilo ogledalo stranicama, budi se. Odavno je naučilo da se istina na njemu ne treba nositi.
Oči, sada stare, naprežu se da vide kroz neprozirnost koja se vremenom na njima taložila, ali ne da ne bi videle, već da u njih ne bi bilo zavirivano. Ali nije tako teško setiti se nečega što je pred njima nastajalo.
Kroz prizme ponosa i prezira reči se prelamaju i padaju negde duboko u starca, ili se samo iz njega ponovo dižu.
Rukopisi nikada objavljeni i dalje postoje. I dalje su isti, i dalje savršeni u svom nesavršenstvu, naslovima, broju i formi.
Možda je tako i bolje. Svetovi su ostali zaštićeni. Nijedna noga nije kročila u njih.
Ona, koja je trebala da dođe, za koju su kapije bile otvorene, zalutala je, i nikada nije stigla, iako sam uveren da je u jednom trenutku bila na putu. Posle prvih sedam godina, prestao sam da čekam, ali sam uvek sa nadom gledao u daljinu, ka severu. Uvek sam u nepoznatim senkama očekivao da ću prepoznati njen lik, ali uzalud… Plime i oseke mojih uzbuđenja i razočarenja načinili su od mene starca ispunjenog kajanjem.
I dok se sve menja, samo papir i ona ostaju isti.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Ned 12 Mar - 18:07

Zamak u pesku

Nisam te dugo video…

Ali ti i ja. Mi se tako često nismo ni viđali. Naša „veza“ i nije bila „fizička“. Ja sam oduvek, od prvog dana kada sam te upoznao pomislio da ima nešto u tim tvojim velikim okruglasto klikerastim očima. Okatilo. Spoznao sam da iza njih gori vatra ali je nisam odmah razumeo, i pustio sam da me plamen proguta, znajući da me ne može ubiti. Mislim da sam te tada na trenutak izgubio. Ali sam uvek osećao prisustvo tvog veselog duha koji je bio negde na prelazu između veverice i morža. Nekada tako umoran i trom, a nekada nesavladiv.

Čak mi ovo ti i ja zvuči smešno kada ga izgovorim. Deluje kao da pokušavam da nategnem vasionu u zadnji džep, znajući veoma dobro da tamo neće moći da stane. Da ti i ja ustvari nikada nismo ni išli ruku pod ruku, već više jedno pored drugog. Kao da smo živeli u paralelnim svetovima između kojih je postojala tanka opna koja je dozvoljavala da se oni dodirnu, ali nikada da se proliju jedan u drugi.

Ti i ja, u početku nismo puno ni pričali, ali to se ni ne računa u ovakvim „vezama“, zar ne? Računaju se oni mali kratki momenti, skoro patetični, poput dodira ruke, ili malo dužeg pogleda.

Mislim da mi najviše nedostaje tvoj dodir, iako znam da ne voliš da te bilo ko dodiruje.

Ti i ja… Posle si rekla kako sam uvek tu za tebe kada ti je teško, kako te nikada nisam ostavio, iako je kroz tvoj život prošlo mnogo jedno-sezonskih prijatelja, tvredći da si ti kriva zato što ostaješ sama… Ne slažem se. Jer ako te nikada nisu razumeli, ako nisu shvatili da si takva, da lako kliziš kroz prste, onda su od samog početka bili osuđeni na gubitak.

A sve što ostaje iza srušene kuće je pesak i prašina, ali i od peska se može napraviti dvorac. Samo pusti vreme da teče, a ja ću biti tu. Biću neka izvitoperena verzija lovca u žitu, i neću pustiti pesku da odleti sa litice. Sakupljaću ga u kanticu i donositi ga tebi dok budeš pravila svoj zamak, pazeći na talase, da ga ne sruše.

Ne bih više da dužim, dužnost me čeka. Čekaću sa svoje strane membrane da se vasiona uskomeša i napravi naš sledeći korak.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Ned 12 Mar - 18:08

Igra maski

Danas sam na trenutak osetio kao da sam neka druga osoba, i svidelo mi se. Naime, nije stvar da ja nisam bio ja, već da, u ovom slučaju, ona nije bila ona.

Toliko puta mislimo o tome kako nosimo masku, i svet gledamo kroz kaleidoskop čije boje nam nameću neki ljudi koji nisu mi, da nikada ne stanemo i razmislimo o maskama koje su se slepile i stopile sa njihovim licima. Nikada ne pokušavamo da ih svučemo, pokidamo sa njih, pa makar to kopanje ka iskrenosti i bolelo.



I dok je tako gledam kako me gleda, osećam da oseća kako joj pogledom skidam masku iza koje se krije. Njena reakcija je ono što me je nateralo da prestanem, zgranem se, okrenem glavu i pobegnem bez obzira.

Jer kada su nam se oči srele, njene su stidljivo pogledale dole, u pod, uzdajući se u socijalni kodeks da ću se u jednom trenutku okrenuti, jer je sasvim nepristojno buljiti. Ali uvideći da ima posla sa magarcem, ona prihvata igru. Podiže pogled, i ne okreće glavu.

U tom trenutku shvatam da ispred mene ne stoji devojka koja radi u prodavnici odeće, i koja je tu da uslužuje kupce, već devojka koja ima svoj život, vrlo verovatno i svog momka, omiljenu čokoladicu, kremu, farmerke.

Tog trenutka sam se okrenuo i izašao, a zatim i shvatio da se mi ustvari ne plašimo naših maski, mi se plašimo da dodirnemo ono što je ispod njih. Mi se plašimo nas samih.

Igra maski, svi je igramo… Neki bolje, neki malo lošije…








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Ned 12 Mar - 18:13

Suma

Magla se spušta sa planine među uska i visoka stabla čija tekstura deluje poznato i uznemirujuće. Njihovo ime mi je na vrhu jezika, ali uporno izmiče.

Sedim na isuviše zelenoj travi koja je previše vlažna. Pogled se spušta na ruke koje su previše krvave. Štipam se za obraz u nadi da ću nekom magijom uhvatiti delić stvarnosti, i ranije sam sanjao ovakve stvari.

Ali sada mislim da sam budan. Obraz me boli, i niz lice mi se sliva krv. Pored mene je nož, veliki lovački, sa šest recki pri vrhu koje će olakšati posao oko dranje kože.

Sedim u lokvi krvi, okrećem se. Njegove oči koje je skoro skroz prekrila magla, koja počinje da guši, me nemo i prazno gledaju, u njima nema ničega. I koliko god očekivao da će mi nešto reći one besomučno i bespomoćno u sebe upijaju sivo ništavilo.

Suza iz oka se meša sa krvlju koja je počinjala da se suši. Ali taj protiv-otrov ga neće spasiti. Pokušao sam da naslonim obraz na njegov, nije pomoglo.

Ništa ga ne može spasiti.

Sada mu se vidi samo vrh njuške.

Iako ih ne vidim znam da su tu. Njegovi graciozni rogovi. Hladni poput vode iz potoka koji u blizini protiče.

Iako je ne vidim znam da je tu, na njegovom stomaku, rana od metka ispaljenog iz velike lovačke puške.

Iako ga ne vidim znam da će se vratiti, otac koji mi je dao nož i rekao da oderem svu kožu sa njega.

Iako deluje kao stvarnost, znam da sanjam. I da će sve biti gotovo kada oderem kožu.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Ned 12 Mar - 18:14

Svetski putnik

Svetski putnik, sa svakom nalepnicom na koferu bez dna sakupljam bol. Papiri, olovke, knjige, slike, pisma, uspomene… Sve pamtim, za sve ima mesta. Dodir igle i gramofonske ploče u kafeu uz Kotorsku kaldrmu, dok sunce zalazi, a vetar sa talasa prolazi kroz dugu kosu gitariste čiji šešir sa nekoliko zarđalih novčića stoji pored mojih bosih i mokrih stopala.

Korak napred, zvuk gitare se stapa sa zujanjem podzemne železnice Beča. Još dva minuta i voz stiže. Za tačno dva minuta svi polupocepani plakati sa druge strane trake, na veštačko osvetljenom zidu, nestaće. Mene će gvozdena zver progutati i velikom brzinom će pojuriti ka pećini, čineći da se moje zenice rašire u mraku u potrazi za svetlošću.

Zatvoriću oči, vratiću se nekoliko godina u prošlost. Pod rukama ću osetiti metalnu šipku, i čuću galebove. Atlantski okean, dom Atlantide, mističnog grada koji iako ne postoji sada postoji. Zamišljam ga negde u daljini kako izranja na površinu. Preskačem ogradu, i bosa stopala propadaju u vreli pesak. Trčim ka vodi. Udišem vazduh duboko. Razbijam se od talase.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Ned 12 Mar - 18:14

Na krilima feniksa

– Ali zašto feniks?

– Zato što on predstavlja nešto što nastaje ni iz čega. A ti to umeš. Umeš da uhvatiš mističnu notu koja lebdi, baciš laso oko nje, ukrotiš apstraktno, pripitomiš ga i stopiš se sa njim dok pišeš. Uvučeš nas u svoj san, stegneš dovoljno čvrsto da se osetimo sigurno a zatim se vineš u visine, staneš među oblacima, pustiš nas, i dok padamo i gledamo tvoje misli, ti stojiš gore i čekaš. Čekaš da vidimo i osetimo. Zatim se sjuriš na krilima feniksa i u velikom oblaku vatre uhvatiš nas pre nego što dotaknemo zemlju. Ja sam u tvom zagrljaju osetila bol, dovoljno jak da ubije, gledala sam kako umireš i pretvaraš se u pepeo. Gledala sam kako se rađaš, kako ti krila ponovo rastu, kako se dižeš u visine i ostaješ tamo dok ne odlučiš da nas pustiš da u tvom zagrljaju padamo kroz nežni vrtlog da bi nas na kraju ponovo uhvatio. Iako sam leptir, nikada nisam izgorela…








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Ned 12 Mar - 18:15

Cekanje

Smiren?

Daleko od toga. Sedim u svojoj sobi, telefon zvoni, ali zvuk je prigušen visokom temperaturom, emocijama i hladnoćom u meni. Nestali su svi Bogovi, nimfe i muze kojima sam se okretao, ali nikada nisam tražio njihovu dozvolu, samo oproštaj. A sada se ne usuđujem, zagrebao sam noktima, stisnuo sa mrtvim izrazom lica dok se krv slivala niz prste, ne verujem da bi mi čak ni bludnik kao Zevs oprostio.

Zato se pretvaram u svog Boga.

Pokušavam da udahnem duboko, ali negde na pola dah se zaustavlja. Izdišem. Učenik velikih filozofa, oni me nemo posmatraju sa polica. Da njihove gipsane glave mogu da se pomeraju,verovatno bi negodovale.

Neka su prokleti i oni, i svi zbog kojih sampostao ovakav.

Kada si se poslednji put nasmejao? Kada si poslednji put nekome pomogao bez da si ih odmah zatim upisao u crnu knjižicu?

Telefon i dalje zvoni. Moja dva najbolja druga zovu, na smenu, čuli su šta se desilo.

Ne mogu da se javim. Gledam svoj odraz u prozoru, on se iskrivljuje, ja nestajem, pa se pojavljujem ponovo. Isti kakav sam bio. Sada bi bio pravi trenutak da se noćna mora završi… Da me prozorsko okno proguta i izbaci sa druge strane, u magloviti svet vizija kako bih jasnije video. Jer tamo negde u mraku postoji svetlo, i ako ga postavim kao cilj, imaću put kojim ću moći da se krećem. Bez mraka sivilo sa ove strane će me pretvoriti u mrlju. Zato te molim da me ne mrziš… Morao sam da pređem na drugu stranu. Da nisam, više ne bih bio ja, onaj kog si volela.

Zurim u svoj odraz. On ustaje, gleda me. Njegove usne se pomeraju kao da želi nešto da kaže, ali mrak ga guta, i on nestaje.

Mislim da je rekao: „Čekaj me, pronaćiću te…“

Čekam…

Na svom tronu od kostiju gde kazaljke razvlače vreme u beskraj…

Cekam








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Ned 12 Mar - 18:16

Pismo

Toplina me budi iz sveta u kome sam maločas bio JA, bez maski koje stavljam na sebe poput šminke kada se oči otvore.

7:15. U ruku uzimam spravicu da proverim poštu, klizim po ekranu. Taj bezlični dodir koji zmaenjuje otvaranje sandučeta praćen je sintetičkim DING.

Dva nova “pisma”. Prvo je neko bezveze, sa nekog dosadnog sajta, a drugo, iznenađujuće od osobe koja mi dugo nije pisala. Otvaram kapke malo jače, i sada sam definitivno budan.

Lagano klizim prstom po staklu upijajući svako slovo, vraćajući se na svaku reč dva puta, dok srce počinje ubrzano da lupa. Da se nalazim sa unutrašnje strane verovatno bih ogluveo, a bilo bi mi još toplije nego što je sad, dok se temperatura svakog trenutka povećava težeći kao limes beskonačnosti. Dođavola misli, koncentrišite se. Vraćam se ponovo na početak rečenice. O prokleto staklo, već danas, ako zahladi idem u knjižaru da kupim listove, a sutra počinjem da pišem pisma.

Zadnja rečenica. Čitam je, dvaput, a usne se poput plastelina oblikuju u smešak, polako, ali čvrsto. Nadam se samo da ga Sunce neće istopiti.

Zašto sam se toliko uzbudio, ne znam. Ustvari verovatno znam, ali neću to nikada verbalizovati, i ostaviću to u vidu slike da stoji duboko u galeriji uspomena, zajedno sa prepiskama o poeziji, o Preveru, o slikama, umetnosti, životu. Sa našim razgovorima začuđujuće bolnim za dve osobe koje se nikada nisu upoznale do kraja.

Okačiću tu sliku pored drugih u hladan vinski podrum, tako da kada mi bude trebala uteha i skrovište od vrućine, nasloniću svoja leđa na hladne betonske kocke koje čine zid, izvadiću pampur iz flaše koja stoji tu godinama, i opiću se životom. Životom koji nije moj, životom koji nikada neće biti moj. Ali životom vrednim sanjanja, jer i ona sanja.

Srce se polako stišava. Zemljotresi u Kaliforniji nadam se sa njim. Ustajem iz kreveta, a noge se nesigurno teturaju do želuzina odakle se probija jutarnja svetlost. Spuštam glavu zatvorenih očiju, i pružam im ruku u nadi da će me kada ih povučem na gore okupati svež dah vetra, ali avaj, i on je sada u nekom podrumu, posmatra dela prošlosti skriven od ovde i sada.

Okrećem glavu, i pogled dodiruje sve što mu je u vidokrugu. Papira i olovke nema nigde. Okrećem glavu ka monitoru i sa nekim prezirom gledam u tastaturu. Osmeh od plastelina se za nijansu izgubi, ali još uvek je tu, nadam se da se do kraja dana neće istrošiti.

Ekran je beo, i crna linija treperi, kao i moje srce, ponovo.

“Draga……”

Hvala ti, mislim da ću te poslušati.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Ned 12 Mar - 18:21

Prazan stan

Ko to kuca na moj prozor?

Zima? Ne, ne može toliko da porani… Nikada nije došla ovako rano, u sred Oktobra.

Ne, to su samo kapi kiše… Slivaju se tužno niz okno, i niz moj odraz u njemu.

Soba u kojoj sam je prazna, ponovo.

Ponovo sam sam. Plišane igračke na krevetu ćute, mislim da i one osećaju nelagodnu tišinu koju kapljice pokušavaju da razbiju…

Veliki glupi digitalni sat na zidu pokazuje 21:09h.

9 i 9. 18ti, toliko si imala godina kada smo se upoznali, toliko ima koraka od perionice veša do čoveka koji prodaje kokice, toliko sam te puta poljubio prošlog meseca.

Ahh. Uzdah se spušta na parket i zavlači u pukotine…

Još večeras ću da prespavam ovde, na podu, toplo je…








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   Ned 12 Mar - 18:22

Nezaustavljiv

Ima da guram jače nego što sam gurao… Ti? Ti misliš da ćeš moći da me zaustaviš i sateraš u prašinu? Jedina osoba koja može da me zaustavi sam Ja! Znam, pretrčao sam stotine kilometara, prepešačio hiljade. I ne nameravam da stanem. Pa da li misliš da sam stigao ovde gde sam zato što sam stajao u mestu i čekao da mi se život desi? Misliš li stvarno da će tvoje namršteno lice da me uplaši, moli se da se ja ne namrštim… Jer ako se to desi onda se neću zaustaviti dok sa tobom ispred sebe ne prođem kroz zid, i ne nastavim dalje bez okretanja. Ovako mogu samo proći pored tebe poput vetra, zalediti ti kosti. Ali to je samo da me se sećaš, da upamtiš moje lice. Jer se nikada ne vraćam. Ali uvek sijam, i uvek ćes me videti u daljini. Ja sam talas koji nosi sve. Ja sam početak i kraj. Ja se ne predajem.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Nenad Kalabic   

Nazad na vrh Ići dole
 
Nenad Kalabic
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Nenad Zimonjić
» Nenad Mirković
» Nenad Grujičić
» Završni Masters turnir u Londonu
» Ventvort Miler
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-