Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

  Lukijan Mušicki

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26447

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Lukijan Mušicki    Pet 17 Feb - 9:43

LUKIJAN MUŠICKI
(Temerin, 27.01.1777 — Karlovci, 15.03.1837)


Mušicki se rodio 27. januara 1777. u Temerinu. Roditelji mu bejahu Đorđe i Anastasija. Na krštenju je dobio ime Luka: prezime mu, pak, dolazi od mesta iz koga su njegovi stari; to je selo Mušić u valjevskoj Kolubari, u Srbiji.

Svršivši prve škole u mestu rođenja i Titelu, a gimnaziju u Novom Sadu i Segedinu, Mušicki dovrši u Pešti filosofiju i prava, obraćajući naročitu pažnju na učenje tuđih jezika i estetike. Prema prilikama onoga doba i Mušicki nađe da će narodu svome najviše biti od koristi ako stupi u red kaluđera, koji imaju najviše i moralnog i materijalnog oslonca za rad i na ličnom usavršavanju i narodnom obrazovanju. Stoga dođe u Karlovce, 1800. god. Mitropolitu Stratimiroviću, u čijoj se kancelariji stane spremati za novi poziv svoj. Posle dve godine, 26. novembra, on se u manastiru Grgetegu zakaluđeri, uzevši novo ime Lukijan. Za tim je postupno napredovao: 1803. postao je đakon, 1805. arhiđakon, 1809. protosinđel, 1812. arhimandrit.

Dvanaestogodišnje življenje njegovo u Karlovcima bilo je znamenito kako za njega lično tako i za tadašnji i, još všie, budući rad njegov. Od svih srpskih mesta Karlovci bejahu tada najugodnije središte za naučno i književno poslovanje. Tu bejaše kao zaseban krug ljudi knjizi i nauci voljnih, na čelu kojih stajaše sam Stratimirović. Lukijan i sam produži sve odanije učenje i, dotle ne tako često, pisanje. Darovitost i vrednoća njegova ubrzo učiniše te on u naučnim i književnim pogledima pređe onu među u kojoj se kretalo literarno delanje te karlovačke sredine. On bejaše odličan znalac starih i mnogih novih jezika; mnogim žrtvama, koje rado prinošaše, nabavi znatnu knjižnicu spisa koji ga dalje upućivahu u mišljenju, radu i pevanju. Godine 1803. dobi dela čuvenoga Lomonosova, s kojim u ljubavi prema narodu i njegovu jeziku kao i po pravcu pevanja ima znatne sličnosti. Pored svešteničkih dužnosti svojih on bejaše i profesor, te tako imađaše i neposrednog uticaja na omladinu narodnu.

Postavši arhimandritom, Lukijan, 20. jula 1812, godine primi upravu nad manastirom Šišatovcem, kuda pođe rado: spreman i voljan za rad, Mušicki se nadaše da će tamo imati i više ugodnosti i vremena za to. Ali stanje u manastiru zahtevaše krupnih izmena: unazađena ekonomija ne mogaše davati potrebnih prihoda; zapuštena spoljašnost manastirskih građevina ne oduševljavaše nikoga. Mušicki se poduhvati da, najpre, sve to stavi na drugu, korisniju i lepšu, osnovu. To, pak, učini da se na manastir slegne dugovanje koje u Karlovcima ne htedoše priznati; Mušicki dođe u veliku nepriliku: veoma se dugo protezala rasprava te stvari koja se najzad svrši popuštanjem s obeju strana. Ali za to vreme Mušicki imađaše i očajnih trenutaka a osobito kad mu, u jedno doba, bi oduzeta i sama uprava. Pa ipak rasprava toga pitanja donese, na kraju, i odlikovanje Mušickomu: on bi, s jeseni 1823. postavljen za zastupnika vladnke gornjokarlovačkoga, koju je dužnost vršio do proleća 1828. kada je i za vladiku posvećen.

Neprilike koje je u Šišatovcu imao Mušicki ne salomiše duha njegova. Ne samo da u službenim odnošajima ipak iđaše napred, već u onome što mu je, najviše, sačuvalo ime za sva vremena, u književnom radu njegovu, ne bejaše ni napuštanja ni ostavljanja. Naprotiv: prema karlovačkom središtu razvi se u Beču blagosloveni rad Kopitarov i Vukov. Znamenje, pod kojim oni rađahu, oduševljavaše i Mušickoga, on stupi sa njima u vezu, i u koliko se udaljavaše mislima od Karlovaca u toliko prilažaše Beču. Pa ipak — Mušicki ostade na sredini: ni u jednom pitanju on ne bejaše oštar protivnik Vukov, ni u jednom on ne mogaše Vukom biti potpuno oduševljen. Pri svem tom aktivnost njegova dopunjuje opštu sliku Vukova rada. Prijatelji novoga pokreta književnog ipak gledahu u Mušickom svoga čoveka, te se za nj uvek zauzimahu: i kad je bio u pomenutim neprilikama i kad je valjalo nastati da bude nagrađen. "Skoro ću — piše Vuku Jovan Gavrilović — ići k njemu, da čujem oće l' se on poduvatiti kao vladika da naša deca u školi srpski uče ili ne, i da tim osvedoči: da nismo se badava radovali što je vladika postao".

U književnom delanju svom Mušicki se javlja i kao naučnik i kao pesnik. Pitanje o književnom jeziku i pravopisu njega je veoma intsresovalo, što svedoči i prepiska njegova s Vukom i Kopitarom. Izmenjujući o tome misli s Vukom, on mu je predložio kroj za ђ, što je Vuk i usvojio. Ali kako je Mušicki zastajao na polovini puta svedoči i njegovo shvaćanje kako srpska književnost treba da ima dva svoja jezika, narodni za spise narodu namenjene, i slovenski za spise višega naučnoga stila. Mušicki je sastavio za ono doba najpotpuniju bibliografiju srpsku, hoteći time stvoriti osnovu za istoriju književnosti; takoće se često spominje, u prepisci, i njegov rad na gramatici. Narodne je pesme srpske cenio, radi čega je pomagao slavnoga pevača Višnjića i druge, pa je i Vuku, pri skupljanju, bio od osobite pomoći.

Najznatniji je, pak, njegov rad pesnički. Tu je Mušicki predstavnik psevdoklasičkoga pevanja, ugledajući se, oblikom, na stare klasične poete. U tome su najvažnije ode njegove, koji je oblik sam po sebi, kao vrsta poezije razmišljanja, bio najzgodniji za visokoparno pevanje u kakvom je Mušicki bio najjači. Pevanje je Mušickoga bilo izraz prirodnoga dara, a pravac pevanja bejaše izraz onoga što je i kako je učio. Njegovim se pesmama ne može odreći rodoljublje, istinska ponesenost za narod i prosvetni napredak njegov, ali starinskim oblikom svojim ne mogahu biti, za duže vreme, obrazac po kome bi se razvijala umetnička pesma srpska. Ipak njihov uticaj bejaše znatan: svaka znatnija prosvetna pojava u narodu srpskom nađe propratnika u oduševljenoj odi Mušickoga. Na stranu retorski ukrasi, ali nam se čini da je u pravu stari književnik srpski koji je ode Mušickoga nazvao raketlama, signalima novih tekovina u prosveti srpskoj...

Sve skupljene pesme njegove izdane su, nakon smrti pesnikove, u četiri knjige pod imenom "Lukijana Mušickoga Stihotvorenija", 1838.—1847. —

Eparhiju gornjokarlovačku Mušicki zateče u stanju gorem no negda Šišatovac. I on preže da je — spasava. Zatekao bejaše kraj u kome ne znađahu ni svi sveštenici pravoslavni pisati — ćirilicom; ostavio je svestrani napredak u crkvi i školi, koju upravo on i stvori, i stado upućeno pravim putem. Tegobe velike — uspeh sjajan!

Navršivši punih šezdeset godina života, Mušicki preminu u Gornjem Karlovcu 15. marta 1837. Kao što su mnogi velikani srpski u tome stoleću imali i po jednu smernu želju, određujući mesto gde će večni sanak boraviti — tako je i on poželeo da bude sahranjen ne u crkvi već u groblju, kako bi mu na grobu rasla trava i cveće. Želja prosta, smerna i — pesnička! I u tome, kao i u težnji za prosvetom svoga naroda, on je sličan velikom Dositiju, i ako se, inače, putovi njihova delanja dosta razlikovahu.

Ime Lukijana Mušickoga ne samo nije zaboravljeno u narodu njegovu, nego je u teškim časovima bilo simbol za izdržljivost koja vodi lepšoj budućnosti, kao što je pesnik Zmaj-Jovan Jovanović pevao o stogodišnjici rođenja njegova (1877):

Sad možemo poći
I po crnoj noći
Preko strašnih stava
I gola kamenja,
Jer taj spomen lepi
Divno nas okrepi
Za sva iskušenja...








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26447

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Lukijan Mušicki    Pet 17 Feb - 9:44

LJUBIMO ISKRENO, TOPLO ROD SVOJ


Lukijan Mušicki (1777—1837) imao je tu sreću, čast i obavezu da živi u ono vreme kada su se dešavali prelomni trenuci za srpsku kulturu, istoriju i opstanak.

Kažemo "sreću" jer je imao priliku da posmatra kako se Srbija posle četvorovekovnog ropstva iznova budi i bori za "Krst Časni i Slobodu Zlatnu"; kažemo "čast" jer je Lukijan Mušicki bio jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena; kažemo "obavezu" jer je kao najobrazovaniji čovek Srbije morao da pokazuje, i pokazivao je, pravi i istinit put kojim Srbija treba da krene. Na žalost, Srbija tim pute nije krenula.
 
Svršivši prava Mušicki se 1802. godine zamonašio u Karlovcima. Jedan od proučavaoca Mušickog, Vasa Stajić kaže: "Već dotle je znao crkvenoslovenski, nemački, latinski, mađarski, grčki, francuski, italijanski; u Karlovcima uči engleski, jevrejski, arapski. Upoznaje se sa Dositejem, dopisuje s Kopitarem, sakuplja narodne pesme pre Vuka, izrađuje srpsku bibliografiju koja treba da bude kao neka Serbia docta. Što je najvažnije, on nalazi svoju stazu i postaje prvi učeni pesnik pravoslavnih Srba."

Nespretan i neprilagodljiv u običnim, svakodnevnim životnim obavezama, Mušicki sebe potpuno pronalazi u "liro-didaktičeskoj" poeziji i u dešavanjima na istorijskom i kulturnom planu Srbije. Poseban trud ulaže na izmirenje dve zaraćene strane u doba "Vukove jezičke i književne revolucije", ali, na žalost, u tome ne uspeva. No, o ovome ćemo govoriti u sledećem nastavku.
 

UMETNIK JE SARADNIK BOŽJI
 
Jednom prilikom je Aleksandar Solženjicin napisao da je umetnik čovek koji stvara svet, ali pravi verujući umetnik smatra da je samo saradnik Božji u stvaranju sveta, i smireno prima to poslanje, to svoje srodništvo sa Bogom.

Za Lukijana Mušickog možemo reći isto. Možemo reći da je bio saradnik Božji u stvaranju sveta, u stvaranju nove Srbije, ili, bolje reći, u obnavljanju nemanjićke, svetosavske Srbije. Mušicki je zaista najvećim delom svoj pesnički opus usmerio ka obnavljanju srpske tradicije i kulture. Srbija sa svojim tekovinama za Mušickog predstavlja jednu kariku u lancu, jednu pravu kulturu među drugim pravim kulturama. U pesmi "Glas narodoljupca" Mušicki kaže:

Alef, alfa, A i Az
I simvol uma, serdca njemu jednak,
On je otac svima nam.
Pozor’je krasno daju razne sile!
Njima svim jedan sastav
Unilij hod bi dao rodu ljudskom.
Sama borba lepa smes.

Mušicki pravilno želi celom svetu da kaže da je prirodno težište istorijskog i kulturnog sistema Srbije upravo u Srbiji, a nikako u nekoj drugoj zemlji. Izgleda da je Lukijan potpuno shvatio i promislio Geteove stihove:

Kada u beskrajnom uvek jedno isto,
Ponavljajući se, večno teče,
Hiljade oblika živoga sveta
Snažno se u lanac vezuju;
Struji slast životna iz svih stvari,
Sa najmanje kao i sa najveće zvezde.
I sve to tiskanje, sva ta borba,
Večni je mir u Gospodu Bogu.

Ali, Srbija, ta "najmanja zvezda" koja bi svojom kulturom ravnopravno sijala među drugim kulturama, u Lukijanovo vreme još nije bila stvorena. Zbog toga Mušicki želi da obnovi porušeno, da izgradi neizgrađeno, ali sve to da bude na temeljima srpske kulture i tradicije koja je zasnovana na Teoduliji, u služenju Bogu kao putu i vrhovnom cilju ljudskog života na zemlji.


ZA KRST ČASNI I SLOBODU ZLATNU

Ceo svoj život i celo svoje pesničko stvaralaštvo Mušicki je posredno ili neposredno posvetio Srbiji. Sve što se u Srbiji i van nje dešavalo, bilo na istorijskom, kulturnom, individualnom ili nekom drugom planu, on je veoma pažljivo promatrao, a glavna ocena tih događaja bila je zasnovana na koristi koju Srbija iz njih može da ima ukoliko to odgovara njenoj svetosavskoj kulturi.

U zavisnosti od toga Mušicki je u stihovima hvalio, kudio, mirio, molio, savetovao i sve to nikako sa prevelikim zanosom, srdžbom ili ljubavlju, već uvek sa nekom uzvišenom, prefinjenom i nadasve staloženom notom, tj. tonom koji dolikuje jednom pravoslavnom monahu, a uz to klasicisti i prosvetitelju.

Mušicki se ne libi da uputi pridike prijatelju Mihailu Vitkoviću, sinu Srbina i Srpkinje, koji je potpao pod mađarski književni i jezički uticaj:

V čest otčej seni kad ćeš dokazati
Da roda svoga Parnas ne prezireš?
Na ovom za te rastu lavri.
S rodom je svezana slava naša.

Lukijan želi da kaže Vitkoviću da smatra da oni pisci koji oslonac svoje poetike ne nalaze u kulturi naroda iz koga potiču nikada ne mogu biti veliki pisci:

V njemu smo drevo, bogato vjetvami,
A izvan njega grančice, otpadše
I suve. Venac sebi plete,
Njegovu ištuštij polzu, slavu.

U zavisnosti od toga Mušicki je u stihovima hvalio, kudio, mirio, molio, savetovao i sve to nikako sa prevelikim zanosom, srdžbom ili ljubavlju, već uvek sa nekom uzvišenom, prefinjenom i nadasve staloženom notom, tj. tonom koji dolikuje jednom pravoslavnom monahu, a uz to klasicisti i prosvetitelju.

Mušicki se ne libi da uputi pridike prijatelju Mihailu Vitkoviću, sinu Srbina i Srpkinje, koji je potpao pod mađarski književni i jezički uticaj:

V čest otčej seni kad ćeš dokazati
Da roda svoga Parnas ne prezireš?
Na ovom za te rastu lavri.
S rodom je svezana slava naša.

Lukijan želi da kaže Vitkoviću da smatra da oni pisci koji oslonac svoje poetike ne nalaze u kulturi naroda iz koga potiču nikada ne mogu biti veliki pisci:

V njemu smo drevo, bogato vjetvami,
A izvan njega grančice, otpadše
I suve. Venac sebi plete,
Njegovu ištuštij polzu, slavu.
 
Stefanu Živkoviću, čoveku koji je "pao u svom rodoljubiju", Mušicki upućuje sledeće stihove:

Daj ruku, daj da branimo narod svoj
Ot merzka polka, neštastni izroda,
S neblagodarnom koi rukom,
Jezikom strelja na njega bujno.

Mušicki u iskrenom rodoljublju nalazi lek za sve bolesti srpske nacije:

Izseliće se nesrećne strasti iz
Persiju srbski. Dver će s' zatvorit' zlu.
Vrag neće derznut' sjeti metat'
Pred noge, tekušte k dobroj celi.
 Da bi ta vremena skorje zasinula,
I tihij, nežnij duh čelovječnosti
U serdca naša vdvorio se,
Ljubimo iskreno, toplo rod svoj.

U pesmi "Sočinenija Deržavina" možemo pronaći Lukijanovo shvatanje svrhe i zadatka poezije:

Ne lažnu hvalit' Serbljina zaslugu,
I čestnost, pravdu, dobru ko obštemu
Teženje hrabro; zlatnu kazat'
Istinu! Dizati serbsku liru: —
 
Na liru našu cveća ot sobstvenog
Na polju branog radostnom rukom tam'
Junaci gde no britkim mači
Nemanje prostiru staru slavu.
 
Iz navedenih stihova možemo zaključiti da su Lukijanovi stavovi sledeći:

— Ne treba iznositi laž o Srbima pa ni onda kada bi ta laž bila u srpsku korist;
— Težiti za pravdom, opštem dobru i časnosti;
— Uvek govoriti istinu;
— Slaviti i uzdizati srpsku poeziju u svetu, samim tim i Srbiju kao nezavisnu državu;
— Pevati o srpskim junacima koji su se borili za otadžbinu.
 
Potvrdu da je Mušicki ceo život posvetio srpskom narodu nalazimo u stihovima iz pesme "Jeremiji Gagiću, Serbljinu".

Da roda radi terpimo glad i žeđ,
I znoj i zimu, burju i tamnicu,
U adsku čeljust ulazimo,
Duhovom nadežda krepost daje,
 U nedru da će njegovom živiti
Nam pamet večno. Tam na razvalina
Uvi! Lazare tvoga carstva,
Kosovski žive junaci tvoi!
 
Kada je Šafarik 1819. godine otvorio šesti razred novosadske gimnazije, Mušicki slavi taj događaj i već u prvom stihu pesme navodi:

Da! Krepka volja k obštemu dobru,...
 
"Obšte dobro" je lajt motiv Lukijanovih pesama.

U pesmi "Apologia serbskog serdca Pavlu Beriću", u poslednje tri strofe, Mušicki opet ističe trijadu vera — ime — jezik, opominje na naslogu kosovske bitke i upućuje Srbe da se ugledaju na Miloša Obilića:

Jedno smo samo veliko obštestvo
Pod štitom vere — imena — jezika!
Iz ravnovesžja naši sila
Dignuće s' slava i sreća naća!
 
Nek opomene pravoga Serbljina
Vidov dan! nek se zaklinje: "imena
Mi serbska! Ja ću slogu ljubit',
U serdcu toplo sagrevat’, branit'!"
 
A ti, o milij rode, ta čuvstvija
Nelestna serca prijmi za ljubve danj!
Sladka mi je borba za te! Ljubi
Nravstvenne Miloše; nji ć' bit' više.
 
U jednoj od svojih najlepših pesama, "Glas arfe šišatovačke", Lukijan Mušicki se obraća "serbskoj junosti":

Stub! Ti si meni njiva želajema,
Na kojoj želim, dok je u telu duh,
Semena čista dobrog, krasnog,
Istinnog sejati, tebi, rodu
 
Za zlatnu žetvu! Trud je taj jedinij
Na obštem polju sviju najslađij, i
Svobodan ot klevete podle,
Kivna ugrizanja, grozni strela.
 
Mušicki poziva omladinu Srbije na slogu, savetuje im da vole svoju veru, jezik i stare običaje:

Rod hrabrij, zašt' mu s' čini da može on.
Poznajte najpre, Serbljinom Serbljin čim
Je, pak svom snagom duha, serdca
Složžte s' da svetinju obderžite.
 
Črez mene znate! Ta vam je pradednij
Jezik i vera; sveti i građanski
Otcevi stari običaji:
Stara bez osnova zla je novost!
 
Sada je sve jasno. Mušicki potporu i osnovu za svaki pravi život vidi u veri, jeziku i tradiciji, znači u srpskoj kulturi iz koje će i u koju će, međusobnim isijavanjem Srbije s jedne i čoveka Srbina s druge strane, biti stvorena neraskidiva veza kojoj "černi polk" neće moći da naudi. Svaki Srbin svoj maksimum mora prvenstveno da daje za "čest rodu", u životu mora primeniti i zalagati se za hrišćansku sabornost, ne obazirući se mnogo na individualne želje i porive, jer je "Genij" (Gospod Bog) koji na sve gleda i svakome na kraju zemaljskog života pravedno daje.

Branimir Nešić








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26447

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Lukijan Mušicki    Pet 17 Feb - 9:45

GLAS NARODOLJUPCA
Pesma posvećena serbskome rodu
(odlomak)

............................................
U tuđ mi narod da s' ne prelijemo,
Nek nas greju misli te!
Da! Nek nas greju, pa i k delu vode,
Trulo zrno, gola reč.
Nas sviše Sveti Sava, Dušan...motre
Jesmo l' mi dostojni njih!
Amanet njin: "U dobru složni bud'te!
Prut sam slab, u snopu jak!"

Lukijan Mušicki








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lukijan Mušicki    Pet 17 Feb - 10:23

Zimmermann


Videvši mnoge narode, gradove,
I škole, nrave, svojemu narodu na
Stokratnu polzu, srebrovlasi,
Mili Obradović navek usnu.

U Belom Gradu, novom pozorištu
Mišica serpskih, kud ga nam privede
Iz Tresta ljubav topla k svojim,
Kamen ga s natpisom krasnoprostim

Pokriva dično: Serpske mu njegove
Zdje kosti leže: rod je svoj ljubio.
Dviže se um i serce dobrih,
Svi blagodarnosti svete polni.

Gledamo tako, mekšega čuvstva svi,
Na voćku v jesen, plodov si lišenu;
Na grane već bezlisne, suve:
Na pamet dolaze senka, plodi.
Probuđen rano, srećni Dositeje,
I nas i tebe ljubećim Genijem,
Ti vide, mir, i kupi mudrost
Nemcev, Francuzov, Englezov, Grekov,

Za braću svoju (kak' Anaharzis za
Nelene Skite), revnošću, podvigi,
Ne zlatom bogat; vkusiv nektar
Istine, pojiti žedne nača.

Minervin komu dom nepristupan jest,
Tolmač že nuždan v besedi praocev,
Taj tebe čita, čtoma sluša
Bukvoneiskusan: sve im jasno.

Ti sveta željnim otvori carski put.
Koliki s tobom putuju, mudruju!
Kud um, kud volja, kuda serce
Težiti dolžno jest, rado čuju.

Otkrivaš mudro basnom laskatelstvo,
Klevetu, zavist; lep blagorodstva štit
Na dobroj tokmo ruci slaviš;
Kazniti umeš nadmenu gordost.
Svak drvo hvali plodu po dobromu;
Čest onda mužu to nasadivšemu.
Astreje sputnik, prosta, znatna
Slavom Aspazije v družbu vodiš.

Prestrogo katkad on obličavao:
Obače verni učenik Sokratov
(Praštajmo žaru dobru!), nerad
Videti um bogodani rabom.

Ti sebi večni vozdviže pamjatnik,
K visokoj celi vlekušč presilno rod.
Počivaj tiho, duše čisti,
S krepkima duhovi hrabrih ocev.

24. avgusta 1811.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lukijan Mušicki    Pet 17 Feb - 10:23

VUKU STEFANOVIĆU,
SERBLJINU OD SERBLJINA

O početku opolčenija Serbalja
protiv turskih dahija (1804)


Dіe ѕіch ѕelbѕt verlaѕѕen, ѕіnd der Rettung nіcht werth.
Luden

Da, bodri Vuče! Ljute iz nužde su
Premnogi dobri Serbije sinovi,
I mirni, nježni sercem, dušom,
Tuđem nezavidni srebru, zlatu,

Oravši rado svojima volovi,
Po lepim, toplim, plodnima predel'ma,
Ocena svojih žitne njive,
Ručak i užinu čekajući, —

Znaš, zgotovljenu prabapskim načinom
Od vernih ljuba, — nevine desnice
Hajdukom dali, koji zverski
Lesu po gustomu blude bedni;

Umisle hiščne vseljuju v hladnu grud;
Po zemlji najpre maternjoj prostiru
I smrtni strah i trepet; potom
Prehode Savu i Dunav, Tisu.

I tiha reka stranima vodama
Uvis dignuta, sopstvene bregove
Obara, topi tuđe njive.
Gibelj su strasti bez uma krepka.

Beskrvne ruke onima v četi toj.
A drugi, rođen s većima silama,
A k dobru nevešt skloniti se
Turčinu zlobnu za odmaščenje,

Kak' lav razjaren zeleni leti v les,
Na rasputice, planine, v doline,
Za plenom svojim, čalmom sjajnom;
Napada bogate dvore bujno.

Gord, sebe voždom smelima predstavlja;
Taj čas Mars prospe plamen nad Serbijom.
Saziva s Šturca mudra vila
K obrani zemlje junake serpske:

"O hrabri, čujte! Gluvo je doba sad.
Za vas bdim, jadna; s plačnima očima
Pod bledosjajnom lunom gledim
Levo na Drinu, na Timok desno.

Jošt braća, sestre, ocevi, matere
I krotka deca slatko počivaju.
Kakva ji, bedne, kod vas živih
Žalosna sudbina sutra čeka!

Već danas serpska padoše svetila
Pod mačem zlobe: Rečiti Aleksa
Nenadović, i s njime drski
Birčanin Ilija, dobri Ruvim!

A kamo, gde su plemena vašega
Izbrani proči? Kroviju njihovom
Kristalne pređe bivše struje
Sve porumeniše suncu na žal.

Vi mojim rečma serca otvoriste:
Junačke hitro skačete na noge.
Da, tako treba, lozo slavnih!
Lavovi rađaju ravne sebi.

Pohvalna dela snimaju pređašnju
Svu ljagu s čela, daju mu večni blesk.
A pokriveni mrakom, stidom
Grbovi lenivih naslednika.

Istreb' te smest'ju žestoke dahije
Iz zemlje vaše, s njima i njihove
Pod skvernom platom krvožedne
Samomu Stambulu strašne horte.

Mišar i Štubek, Senica, Čučuge
I Svileuva, s njome Ivankovci,
Salaš, svedoci biće vašeg
Duha neustrašljiva, hrabre mišce.

Za vas već rastu lavri na Prahovu,
Na Varvarinu, tam' na Suvodolu,
Vračaru, dugim i širokim
Ponikvam, lozničkom polju ravnom.

Vam krstozračne vejaće horugve
Na gordim stenam' zidanim' pradedi.
U prethodnicam' Serbijade
Uz gusle pevaće s' ime vaše.“

Tronuti njenim iskrenim glasom, svi
V polk blagorodni, česnu pod zastavu,
Za ime, čest i slavu roda,
Zemlje za slatku svobodu lete,

Na sve, kak' munja, strane potekoše,
Čeljust u adsku vrgoše tirane.
K svobodi otvorene dveri;
Pobeda j' pravim junakom skora.

Ti vide, Vuče, međ njima hrabrstvene
Tam' Obiliće, ovde Kosančiće
I Topličane, starog Juga
Sinove, — mačeve ognjesevne.

Ti, srećni, vide krasno pozorište,
Na čas gde vergše Marsa ljubimci mač,
Minervi čistu žertvu nose,
Njoj preporučuju čeda svoja.

Tak' rodu hrabru skiptrom pod železnim,
Pod jarmom, bičem, jedan k varvarstvu šag,
A s nogu lanac odrinuvšu,
Vraćaju s' krasote uma, serca.

25. marta 1816.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lukijan Mušicki    Pet 17 Feb - 10:24

NA VIDOVDAN

Memіnіѕѕe іuvabіt!


Da grozna serpskom duhu pozorišta!
O mati bede, večero kneževa!
Uvi, Lazare, što ti reče!
Podiže neveru pored sebe,

A blagorodnu nizvrže dušu, ah,
Na večno Serbom žalosnu pagubu!
On reče. Usta Miloš, duha
Hrabrošću, duše krasotom, dika

Sveg serpskog roda; prsi mu s' volnuju,
U duhu raste namera gigantska.
Junak ne trpi podlu ljagu.
Odlazi. Ždral nam ga verni čeka.

Noć ispred njega beži, a zorica
Pred njega speši, — put mu osvetljuje.
Vuk lažom kuje braći okov.
Njija se drvo svobode Serbom.

Car Murat leži. S mačem u desnici,
Nazad gord speši Obilić k svojima.
Opet ga reč zadana vrati
K sultanu. Gnječi mu petom šiju.

To ne zna vojska. Oslabi hrabri duh.
Knez silnim slovom začas ga podigne.
Već vrište konji; smrtonosni
Sevaju mačevi; ginu vrazi.

Al' izneveri pakleni porod, Vuk.
Nepokolebim ostaje duhom knez,
Pa krepkom mišcom krvožedne
Osmanske duše u tartar šilje.

No silam' ljudskim predel je položen.
Junaci serpski do toga tekoše
Za primer svetu. Sudba črna
Šator pred Muratov teškom rukom

Na smrt nam vodi kneza i Miloša.
Sam Genij plače, gladeći pogreške
Dve. Miloševu lepo pravda,
Pak je pripisuje načas knezu.

S tog snima; meće prsi na Vukove,
Dobrotu kneza hitro obmanuvše.
Na čelo reže pečat stida,
Kletvi ga narodnoj navek daje.

Vi ne možete Miloša, ledene,
O, prsi, sudit! Čuvstvo je sudac tu.
Ne znate šta je vostorg duše.
Obzire s' vladetelj, heroj leti.

Um hladni onog vodi, a ovoga
Kipeće serce, hrabra i desnica.
Na društvo čekat ne zna ova;
Izvodi dostojna sebi čuda.

Božestvo nam je duša u telu; a
Duboko čuvstvo česnog i krasnoga
Čist obraz njegov. Miloševe
Sile su ognjene sluge onog.

Ta Miloši bi, laž da ne splete Vuk,
Skiptr zadržali nesrećne Serbije.
Bar pozno, Serbi, uč'te s' cenit
Nravstvene Miloše, laž doznavat.

15. junija 1817.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lukijan Mušicki    Pet 17 Feb - 10:24

NATPIS O LJUDSKOM RODU

Non scholae, sed vitae discendum.

U školi prepravljajte se za svet. Svet vam je more!
Škola teoriju da, a li praktiku svet
Plovit uči teorija, al se plovi po reci,
Izbro lađu il čun, vlastelj budi im jak.
Nek vam istorija vernim saputnikom bude:
Ravan je ljudski rod sebi bio, i jest!








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lukijan Mušicki    Pet 17 Feb - 10:25

NA SREDI SINJA MORA

Grigoriju Geršiću

Druže! ja sam ti već na sredi sinja
Mora. Burja mi čun koleba strašno.
Ja t' ne ostavljam vesla
Odgoni talase duh.

Morski različan gad sve pokraj mene
Pliva; uzdiže vrat; čeljust otvara;
Grozno skrežeće zubi!
Al me progutat ne sme.

Zar mu ne da Neptun; da il mu s' čini,
Da je duh moj sam Bog. I slaba mišca
Ljudska jača u bedi:
Seče i prepone duh.

Tome služi sav svet, dobija, gubi;
Svemu pričina on. Gde jači život
Tamo i pobeda speši.
Drema u miru i lav.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Lukijan Mušicki    

Nazad na vrh Ići dole
 
Lukijan Mušicki
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Bratislav Leonid Mušicki
» Leonid Afremov
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-