Mama, živi mi još dugo, dugo…

Mami je 70. Ona mi gura kruške i jabuke, i govori izvinjavajući se: „Nisu baš lepe na izgled, ali jako su ukusne. I nisu prskane, iz naše bašte su. Uzmi, znam da voliš…“


I ja uzimam. Uzimam i sir. Zato što volim mamin sir. Izlazim, sedam u auto, odlazim.
I opet negde krećem. Žurim. Menjam gradove i vremenske zone. Dolazim kod mame kad mogu. Nakon svih svojih poslova. Nakon kafe sa drugaricama, i manikira u salonu.

Donosim joj nešto ukusno, brzo pitam – kako je, šta ima novo, nestrpljivo je saslušam (pa šta može biti kod nje i tate novo), bivam ironična po pitanju njenih, za mene beznačajnih, problema i briga. I opet odlazim – trčim svojim obavezama.
Mama će mi obavezno reći da idem slabo obučena, ne čuvam grlo, zato i kašalj ne prolazi. Reći će mi da puno radim, i vreme je da se smirim. Složiće se sa mnom da je život komplikovan, i da nije strašno ako ne mogu često dolaziti kod nje.
A živimo 20 kilometara jedna od druge. Zovem je redovno, i slušam njene detaljne priče o pijaci, o sestri kojoj je samoj teško na selu, o tome da paradajz nije rodio, čak ni zelen, bila je suša, da je našeg mačka izujedao komšijin pas…

Meni nije zanimljivo. I čini mi se, da se u njenom životu, ne dešava ništa bitno. Budem malo ljuta kad mi se žali na svoje boljke, a ja je molim, molim da ode kod lekara, a ona samo odmahuje. Ali, ja nisam doktor, otkud ja znam kakve lekove, na kraju krajeva, treba da pije?!
Mama mi, odjednom, tako žalosno kaže: „Pa kome ću se požaliti, ako ne tebi…“

I ja zanemim, držeći telefonsku slušalicu u ruci, i shvatam, da sam vrlo nepravedna. I da ovaj njen zvonki glas u slušalici, i sve njene reči, i sve naše večite rasprave o tome koja je od nas u pravu, i njena gunđanja, i moja opravdanja – sve to i jeste naš život. Onaj, koji je ovde, i sada..
Skačem, vozim do nje „neplanirano“, ona mi uspeva ispeći lepinjice, tata mi nudi da popijem po čašu našeg domaćeg vina. Vino ne mogu. Za volanom sam. On pije sam, hvali svoje vino. Smejemo se..

Umotavam se u majčin sal, prohladno je. Majka brzo ubacuje drva u peć. I ja sam, ponovo, mala bezbrižna, zadovoljna devojčica. I sve je ukusno. I toplo. I nema nikakvih problema…

Mama, mama, samo mi još dugo poživi, jer ja ne znam kako je ne čuti tvoj glas, kako je bez tvoje kuhinje i topline doma koju ti stvaraš… Ja ne znam kako je to – živeti bez tebe…

Roditelji nemaju starost , uvek nam trebaju , uvek ih zelimo bez obzira da li ih nekad pazljivo slusamo ili ne , da li imamo puno vremena  za njih ili ne, ali uvek zelimo da su tu kad nam zatreba uteha, zagrljaj ili odmor od obaveza koje nas stiskaju.
Ja sam izgubila tatu pre 10 godina, bio je mlad, 49 godina, bilo je jako tesko prihvatiti cinjenicu da vise nije sa mnom , da necu cuti njegov glas , da necu cuti zvuk njegovog auta kad staje ispred moje kuce. Ni posle deset godina nisam to prihvatila , ali sam uspela nekako da naucim da zivim sa tim , a kako godine prolaze sve mi vise nedostaje.