Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Alber Kosri

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Alber Kosri   Ned 11 Dec - 16:59

Čast je apstraktan pojam

"Šta misliš da možeš da naučiš od tog beščasnog čoveka?"

"Dragi moj Nimre, evo još jedne predrasude koje se treba osloboditi. Treba da znaš da je čast apstraktan pojam koji je, kao i uvek, izmislila vladajuća klasa kako bi i najsiromašniji siromah među siromasima mogao da se hvali da ima neko nepostojeće dobro koje nikoga ništa ne košta."

"Ali, viknu Nimr, "upravo si me lišio jedine stvari koju sam još uvek posedovao i koju sam mogao da prodam. Sada se osećam još siromašnijim nego što sam bio pre nego što sam došao ovamo."

"Moram da priznam da ne vidim vezu između formulacije časti i tvog iznenadnog siromaštva."

"E pa", objasni Nimr, "često sam slušao ljude kako kažu da nihova čast nije na prodaju. Mislio sam da će mi jednog dana neko predložiti da kupi moju čast. Ti si me upravo lišio najunosnije transakcije u životu."

"Nemoj da se sekiraš. Moći ćeš uvek da prodaš svoju čast. Nisu svi upućeni u to, mi jedini to znamo. Sada će ti biti lakše."

Iz romana Boje prljavštine









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Alber Kosri   Ned 11 Dec - 17:01


Kosri je kultni pisac egipatskog porekla, mladić od devedeset tri godine, koji živi u istoj hotelskoj sobi još od 1945. godine kad je iz Kaira stigao u Pariz. Ovaj dendi usamljenik, uzdignut u nebesa od kritike, kome su se divili Henri Miler i Alber Kami, napisao je do sada svega osam knjiga u skladu sa svojom životnom filozofijom da lenjost nije mana već vrsta kontemplacije i meditacije.

Piše na francuskom, ali su likovi njegovih romana smešteni u Egipat.

Glavni junak romana Boje prljavštine vešt je i inte­ligentan lopov, jedan od onih likova kakve Kosri najviše voli da oslikava u svojim delima, a koji podrivaju red u svetu nepravde u kojem su siromašni izloženi tiraniji bogatih. Sve omiljene Kosrijeve teme našle su svoje mesto u ovom romanu: mržnja prema bogatašima, ismevanje taštine moćnih, želja da uspeh i priznanja dožive ljudi koji to zaslužuju, a ne moćnici-lopovi koji deluju pod okriljem zakona, kao i to da prave vrednosti u životu nisu u posedovanju materijalnih dobara.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Alber Kosri   Ned 11 Dec - 17:01

Prva knjiga Albera Kosrija, zbirka priča Ljudi koje je Bog zaboravio, objavljena je početkom četrdesetih godina minulog veka istovremeno na arapskom i engleskom i, uz posebnu preporuku Albera Kamija, velikog poštovaoca Kosrijevog dela, na francuskom jeziku. U isto to vreme Kosri je iz rodnog Kaira došao u Pariz i tu ostao do kraja života, napisavši, ukupno, samo osam knjiga, koje su ostavile značajan trag u francuskoj književnosti. Pisao je na francuskom, ali su likovi njegovih priča smešteni u Egipat. Jedan drugi veliki pisac, Henri Miler je, kao i Kami, nesumnjivo bio dirnut apsurdnošću situacija u Kosrijevim delima. S jedne strane, jednostavan narod, krotak, stvoren da bude srećan, prelepa zemlja, otelotvorenje lepote, a s druge strane, ubitačno siromaštvo, surovo i bezizlazno. Henri Miler je i preveo ovu knjigu na engleski jezik.

San je glavni junak većine pripovedaka iz ove knjige. San, koji omogućava, ako ne sreću, onda bar mir i zaborav gladi. Tu je i pobuna, kao lek protiv apsurda. Na čitaoca ipak najjači utisak ostavlja način na koji se raščlanjuje i razdanjuje beda u različitim situacijama, bez prekora ili prezira, ali i bez saosećanja, sa nekom vrstom nežnosti. Iako je uronjen u prljavštinu koja se lepi za kožu, do guše zaglavljen u sveprisutni kal, čitalac lako proguta i najgore situacije zahvaljujući jetkom humoru kakav se retko sreće u književnosti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Alber Kosri   Ned 11 Dec - 17:02

Nisam nikakav teoretičar revolucije. Ja sam antikapitalista i težim socijalnoj pravdi! – kaže slavni francuski pisac egipatskog porekla


Alber Kosri (1913, Kairo) je kultni francuski pisac egipatskog porekla. Elegantni usamljenik, koga kritika hvali a publika rado čita i poštuje, objavio je ukupno osam naslova. Sedam romana i zbirku priča. Način na koji živi i radi stvorio je mit oko njegove ličnosti – jedan od poslednjih na Bulevaru Sen Žermen. Kosri je ujedno i jedan od retkih velikih pisaca kome se može prići kao „običnom smrtniku”, bez buke i ceremonijala što oko drugih poznatih pisaca u Francuskoj stvaraju njihove izdavačke kuće i atašei za štampu. Redovni je gost kafea „Flor” u kojem ga svi konobari poznaju i govore o njemu sa velikim uvažavanjem i simpatijom.

Izdavačka kuća „Geopoetika” iz Beograda objavila je dva Kosrijeva romana u prevodu na srpski jezik, „Boje prljavštine” i „Siroti i gordi”, u odličnom prevodu Ivane Misirlić.

Kako biste predstavili sebe u nekoliko reči?
Ja sam čovek koji voli život. Iz te ljubavi je nastala moja doktrina: nepomućena radost. Mnogi ljudi su tek puki prolaznici kroz život i nemaju vremena za radost. Meni slobodu daje to što ne posedujem ništa od materijalnih dobara. Ne bih voleo dalje da govorim o samom sebi. Ja jedino umem da pišem, drugo ništa ne znam da radim!

Na koji način pišete?
Pišem samo kad imam šta da kažem, a to znači malo. Smešni su mi oni koji kažu da rade po čitav dan! Ja pišem samo dva ili tri reda dnevno. Kada bih slučajno napisao dvadesetak redova odjednom, to bi zahtevalo dva meseca ispravki. Ostalo vreme je za meditiranje i čitanje. Ili jednostavno za lenjost.

Zbog čega junaci Vaših romana, kada se nađu pred životnim izborom, odlučuju da žive od prosjačenja, krađe ili u krajnjem siromaštvu?
Moji junaci su prijatelji, oni koji žive kao ja, razmišljaju o životu na isti način kao ja. Njih sam ujedno i najbolje upoznao u Egiptu. To su puki siromasi, skitnice, sitni lopovi, prosjaci, prostitutke… Beda i siromaštvo je njihov intelektualni luksuz koji im dopušta da bez ikakve griže savesti uživaju u neradu. Oni znaju da je svet u kojem žive prevara. Ilegalna krađa je, zato, odgovor na legalnu krađu, na laži i korupcije moćnika. Prosjačenje je metafora za nemanje i sve duboke životne frustracije.

Vi ste pisac koji ne prestaje da optužuje građansko društvo za laži i krađu. Zbog čega su radnje svih Vaših dela smeštene u Egipat?
Egipat moje mladosti je veoma siromašna zemlja. A, zatim, Kairo iz tridesetih godina dvadesetog veka nastavio je da živi istim negdašnjim ritmom između društvenih utopija i orijentalnog dara za uživanje.

Da li Vi podstičete junake svojih književnih dela da podižu revoluciju?
Da, ali ja nisam nikakav teoretičar revolucije! Ja sam antikapitalista i težim socijalnoj pravdi! Sav taj siromašni svet nije ništa drugo nego otpad kapitalističkog društva.

Vašu zbirku priča „Ljudi koje je Bog zaboravio” objavio je u Americi Henri Miler…
Da, priče su još u Egiptu bile objavljene na tri jezika, engleskom, arapskom i francuskom. A zatim je Lorens Darel, koji je tada živeo u Aleksandriji, knjigu poslao Mileru.

Poznavali ste i Kamija. Gde ste ga i kako upoznali?
Sa Kamijem sam se upoznao po svom dolasku u Pariz, 1945. godine. Kami je već, pre toga, poznavao priče iz zbirke „Ljudi koje je Bog zaboravio” pošto je 1942, u Alžiru, bio glavni i odgovorni urednik jedne izdavačke kuće, tada u začetku, kojoj je bio cilj da promoviše autore mediteranskog područja. Ipak, moja knjiga nije objavljena u Alžiru. Upravo me je Kami preporučio mom prvom francuskom izdavaču, Edmondu Šarlou. Sa Alberom sam bio veliki prijatelj, uprkos našim neslaganjima druge prirode. I, mada naša dva literarna sveta nimalo ne nalikuju, voleo sam mnogo Kamija čoveka.

Sa kim ste se još družili po svom dolasku u Pariz?
U početku sam živeo u jednom studiju na Monparnasu, koji je bio udaljen pola sata hoda od Bulevara Sen Žermen gde sam provodio sve svoje vreme. Ubrzo sam se umorio i uzeo sobu u hotelu u srcu te četvrti koja me je toliko privlačila. U tom istom hotelu živim do dana današnjeg. U sobu sam dolazio samo da se presvučem i, zatim, po čitavu noć plesao u nekom od čuvenih podruma. Sen Žermen tada nije bio otmena i skupa četvrt kakva je danas. Bio je to jevtin kraj, prepun mladog sveta željnog smeha i zabave. Blizina hotela bila je praktična ne samo zato što nisam imao novaca za taksi već i zato što sam u sobu dolazio sa devojkama kada je u zoru muzika prestajala da svira. Upoznao sam mnogo ljudi koji su se tada sretali na istim mestima: Žana Ženea, Sartra, Simon de Bovoar, Žilijet Greko, Muluđija. Jednog dana Đakometi mi je poklonio jednu svoju sliku iako je znao da ću je već sutradan prodati. Zamislite kakvu bi vrednost ona danas imala!

Ko su danas ljudi sa kojima se družite?
Danas imam samo svoje čitaoce. To su još jedini prijatelji koji su mi ostali. Oni mi pišu i prepoznaju me na ulici. Posebno ljubazne i srdačne su žene. Prijaju mi ti susreti sa njima.

Da li ste mnogo putovali?
Ne, i ne volim da putujem! Mogao sam odlučiti da odem, na primer, u London ili u Beograd, ali nisam. Imam mnogo sreće što živim u Francuskoj. Kada bih krenuo nekuda na put mučilo bi me pitanje šta ću jesti…

Šta biste poručili svojim čitaocima u Srbiji?
Volite život! Radujte se! Ja sam srećan i kad hodam uz pomoć svog štapa.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Alber Kosri   Ned 11 Dec - 17:03

Na pitanje zašto piše, Alber Kosri odgovara: "Zato da svako ko me čita sutra ne ode na posao".
Ovaj egipatski anarhista ima 93 godine, a proteklih šest decenija proveo je u jednoj te istoj hotelskoj sobi u Parizu. Prijateljevao je, između ostalih, s Lorensom Darelom, Alberom Kamijem i Žanom Ženeom. Ponekad napiše samo jednu rečenicu dnevno, a sam kaže da "ne može sebi da priušti da gubi vreme na pisanje jer želi da se bavi mnogim zanimljivijim stvarima". Za svoje stvaralaštvo nagrađen je Velikom Frankofonskom nagradom Francuske akademije 1999. godine i Velikom nagradom Ponseton 2005, iako je u ne tako kratkom životu napisao samo osam knjiga.

A na osnovu dva Kosrijeva romana snimljeni su filmovi koje potpisuje egipatska rediteljka Ama El Bakri. Ovakva biografija je, mora se priznati, pravo osveženje. U poplavi instant pisaca i autora zaboravilo se na autentične ličnosti koji odbijaju da prihvate pravila igre u koje ih guraju zakoni mašinerije književnog tržišta. Spisatelji poput Kosrija pišu jer im se tako hoće, jer imaju šta da kažu, jer žele slobodno da misle.

Odavno je u Francuskoj, Evropi i Americi prepoznat njegov književni talenat, duhovitost, ekscentričnost i neobičnost. Kosrijev roman Čovek koga je Bog zaboravio, koji je napisao sa 27 godina, preveo je Henri Miler još 1940. Naša publika će početi da ga otkriva, bolje ikad nego nikad, tek sada.

U izdanju beogradske Geopoetike upravo je izašao njegov poslednji roman Boje prljavštine u prevodu Ivane Misirlić koji je napisao 1999. A pisanje tog romana trajalo je šesnaest godina. U proseku po četiri godine na svako poglavlje! Junak je Osama, sin zaboravljenog učesnika revolucionarnih egipatskih "gibanja" , bivši student u Kairu koji je iz egzistencijalne nužde postao student vrhunskog "profesora sociologije", kako se lopov Nimr predstavlja. Prilikom jednog od rutinskih džeparenja Osama uz novčanik dobija i neobičan plen: kompromitujuće pismo o postupcima lokalne građevinske mafije čije bi objavljivanje moglo da izazove politički skandal u koji je umešan brat moćnog ministra...

Kao sin sitnih zemljoposednika, Alber Kosri sa 17 godina emigrira u "grad svetlosti" gde namerava da upiše studije, ali boemsko ozračje grada odvlači ga u društvo umetnika, te se posvećuje pisanju.

I radnja ostalih njegovih romana dešava se u Egiptu, ili u nekoj od arapskih zemalja. Za njega je neiscrpna tema oslikavanje jaza između siromaštva i bogatstva, osvrće se na ljude bedne i moćne. On o tome piše duhovito i dramatično. Ruga se i podsmeva taštini i teskobi koju prouzrokuje materijalizam, prema pricipu: ko ima imaće još više. Valjda zbog toga glavni likovi u njegovim knjigama jesu lopovi, kicoši i svi oni koji su svojom pojavom i stavom u stanju da podriju temelje nepravednog društva.

Mnogi misle da je Kosri poslednji "pravi" anarhista slobodne misli, slobodoumni pisac koga je, odavno preplavljena materijalizmom i besmislom, zapadna kultura dobila na poklon. Kosrijevo pisanje je duhovito, provokativno, duboko i lucidno jer se usredsređuje na međuljudske odnose i društvo u kojem obespravljene i moćne individue žive pod istim Suncem. Kritičari kažu da u njegovom stilu pisanja nema ni trunke akademske, ili eksperimentalne izveštačenosti.

I premda Kosri nije pisao puno, već i ono što jeste napisao ispunjava sve zahteve literarnih standarda floberovske uglačanosti. Možda onda, ako vam Boje prljavštine dođu do ruku, sutra stvarno i ne odete na posao?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Alber Kosri   Ned 11 Dec - 17:05


Ovo je doba vizuelnih umetnosti, najviše fotografije i filma. Stoga, prenatrpani smo informacijama uskladištenim u vizuelnoj formi, i vrlo često, a na osnovu metoda jako pogrešno, određenim fenomenima kulture pristupamo sa tog aspekta. Ovo je doba potpune sekularizacije umetnosti kada su instrumenti stvaranja, kao i virtuelni galerijski prostori, udaljeni od nas na par klikova. To je dobro i korisno. Sa druge strane, sve je lako dostupno i moguće bez imalo truda. Nema iščekivanja, radoznalosti, istraživačkog rada. Umetnik koji je predmet interesovanja ne živi dugo u nama jer već u narednom trenutku nećemo odoleti da drugoj asocijaciji ustupimo nekoliko sati svog dana, asocijaciji koja će samo, kao kada domine jedna na drugu počnu da padaju, povlačiti za sobom drugu sasocijaciju, pa treću, pa četvrtu, a suma svih biće neraspoređene informacije, vrlo retko bilo kakvo koherentno znanje. Najzad, možda je doba u kome se kao bića ostvarujemo prevrednovalo vrednosti pa je doprinelo da informacija zapravo postane znanje. Onda ispada da je i u tom slučaju, baš kao i u modnom, manje zapravo više?

Jedna slika – beskrajan niz kombinacija reči, duboka škrinja simbola. Reči koje određena slika ili fotografija poseduju zavise od posmatrača. Tako je i u slučaju skladištenja vizuelnih informacija do kojih zahvaljujući internetu dopiremo. Fotografija ima onoliko reči koliko subjekt koji je recipira može da ostvari zahvaljujući sopstvenom iskustvu do koga asocijativni luk, njome podstaknut, dopire. Naravno, nisu asocijacije jedina reakcija u procesu recepcije umetničkog dela, stvar je složenija. No, sve do sada napisano jeste u vezi sa tekstom, ali ne i primarna tema istog. U vezi je utoliko što je Vivijen Majer celog svog života nosila foto-aparat sa sobom, ne odlažući ga čak i tokom zvaničnog radnog vremena. Naprotiv, baš tada, nastajale su neke od njenih najboljih fotografija. Umetnica o kojoj govorimo nije želela da bude izložena ali, ironično, doprli smo do njenih dela prvenstveno zahvaljujući internetu, najvećem i najposećenijem izlagačkom prostoru današnjice i, naravno, tek pošto je umrla.

Vivijen Majer (Vivian Maier) rođena je 1. februara 1926. godine u Njujorku. Period rane mladosti provodi u Evropi. Po povratku u Ameriku živi u Njujorku gde radi kao dadilja. Iz Njujorka prelazi u Čikago, izdržavajući se i u tom gradu na isti način, zadržavajući iste stare navike pasioniranog čitanja dnevne štampe, sakupljanja isečaka, hodanja beskrajnim i dinamičnim ulicama na kojima bi fotografisala, umetnički dokumentujući skrivene trenutke grada. Upotrebljene filmove nije razvijala već bi ih ostavljala u školjci, do kraja života ih uopšte ne razvijajući. Istrošivši jedan film, umetnica bi ga momentalo zamenila drugim dok bi iskorišćeni materijal završavao u kutiji za odlaganje starih stvari. Na ulicama pomenutih gradova nastaju njene fascinantne fotografije koje bi se dale opisati nazivima romana Albera Kosrija – Ljudi koje je bog zaboravio, Boje prljavštine, Siroti i gordi.

Vivijen Majer suštinski jeste i nije pripadala dobu u kome je stvarala. Sa jedne strane, njene fotografije izraz su snažne ukorenjenosti u dinamiku, duh i strukturu grada. One nisu samo poetična slika nedavne prošlosti već su, u najboljem smislu te reči, dokument posredstvom koga se dopire do određenog istorijskog trenutka, između ostalog. Individualno uvek pobeđuje nad opštim, a ne obrnuto kako je nemački filozof tvrdio, jer fotografije Vivijen Majer istorija su po Vivijen Majer.

Umetnica nije zabeležila istoriju, naprotiv, ona ju je stvorila. Tako je sa svim velikim umetnicima fotografije koje po sličnosti i foto-dokumentaristici mogu porediti sa Vivijen Majer (Bresonom naročito). Njene fotografije vizuelni su narativ, reljef, zamrznut trenutak života grada i njegovih stanovnika. Zbir malih, svakodnevnih, ličnih istorija koje nas mogu vratiti nama samima, a prvenstveno naučiti nas da u kontekstu drugih, bolje upoznamo sopstveni grad.

Ono što umetnicu ne čini pripadnikom svog vremena jeste potpuna opskurnost, svako ignosrisanje mogućnosti da se skrene pažnja na sebe i svoje delo posredstvom izložbi, štampanja monografija ili makar delimičnog prelistavanja svog albuma pred drugima. Kao što sam već naglasila, doba u kome živimo, doba u kome je Vivijen živela i stvarala, doba je izloženosti, doba apsolutne demokratizacije umetničkog rezultata. No, umetnica je volela druge da posmatra, ali ne i da sama bude posmatrana. Ironično, ali mi joj na ovaj način zapravo protivrečimo.

Gledanje se uči, ono je proces, rezultat upornog mentalnog treninga. Fotograf, voajer par excellence, uči nas da je gledanje zapravo veština. Prostor iza ključionice, prostor je ispred ogledala. Sočivo foto-aparata onome ko ume da gleda poklanja način da izađe iz sveta, a da istovremeno ostane u svetu. Stoga, Majerova je pravi primer nekoga ko je itekako pripadao svetu, a da je svo vreme zapravo bio na velikoj udaljenosti od njega.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Alber Kosri   Ned 11 Dec - 17:06

Boja prljavstine
Svi znaju sta je istina, ali ta istina ne moze da se unovci. Da li mozes da zamislis one gadove koji kontrolisu informacije kako prodaju istine? U najboljem slucaju, svi bi im se rugali. Iz prostog razloga: istina nema buducnost, dok je laz nosilac velikih nada.

Treba da znas da je cast apstraktan pojam koji je, kao i uvek, izmislila valdajuca klasa kako bi i najsiromasniji siromah medju siromasima mogao da se hvali da ima neko nepostojece dobro koje nikoga nista ne kosta.

Alber Kosri, Boja prljavstine








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Alber Kosri   Ned 11 Dec - 17:07

Stojeci na pragu prostorije koja obicno sluzi kao prijemni salon za ozaloscenu porodicu, Karamalah je puseci cigaretu gledao u daljinu, u vrh Mokatam, ciji su ogranci, utonuli u izmaglicu od vrucine, izgledali kao krajnji horizont koji mu se pruzio pred ocima. Jednog dana, mislio je, otici ce da zivi tamo gore, u neku kolibu, kao pustinjak koji posmatra covecanstvo spokojno i saucesnicki. Ali to je bila samo idaelisticka zamisao jer je znao da ne bi mogao da se udalji od ljudi i njihove grdobe. Razmiljao je bez prestanka o kukavicluku naroda i njegovoj potcinjenosti bezocnosti nepravednih vladara. To pristajanje da se udovolji tiranima, koje se cesto granicilo sa slepom odanoscu, izazivalo je u njemu neprestano cudjenje. Bio je sklon da poveruje da je veci deo ljudi upravo tezio ropstvu. Dugo se pitao zahvaljujuci kakvom se to lukavstvu to ogromno delo mistifikacije organizovano od imucnih moglo tako siriti i napredovati na svim kontinentima. Treba reci da je Karamalah pripadao onoj kategoriji pravih aristokrata koji su odbacili kao stare prnje sve vrednosti i dogme koje su tokom vekova utvrdile te odvratne persone kako bi odrzale svoju dominaciju. Pa tako, cinjenica da su ti smrdljivi psi uspevali da odrze svoju moc na planeti nije niucemu mogla da oslabi njegovu radost zivljenja. Naprotiv, njihove glupe i kriminalne akcije su za njega bile neiscrpni izvor zabave. Do te mere da je ponekad priznava da bi zbog licnog zadovoljstva zalio nestanak te bagre jer se plasio dosade koja bi nastala u ljudskom rodu onda kada bi se svet konacno resio te gamadi.

Alber Kosri, Boja prljavstine








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30428

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Alber Kosri   Ned 12 Feb - 19:17

"Kad Bog nekog zaboravi, sine moj, to je onda zauvek"








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30428

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Alber Kosri   Ned 12 Feb - 19:18

"Nije praznik za nas, sine moj", reče. "Mi smo siromašni."

Dete gorko zaplače.

"Šta me se tiče, hoću ovcu!"

"Mi smo siromašni", ponovi Šaktur.

"A zašto smo siromašni?" upita dete.

Čovek razmisli pre nego što će odgovoriti. Ni on sam, posle toliko godina tvrdokorne nemaštine, nije znao zašto su siromašni. Koren tome je tako dalek, toliko star, da Šaktur više nije mogao ni da se seti kako je sve počelo. Mislio je da njegovo siromaštvo sigurno nije ni imalo početak. Bila je to beda koja se protezala izvan čovečanstva. Obuzela ga je po rođenju, i odmah mu pripala, bez imalo otpora, budući da joj je bio predodređen i pre nego što se rodio, još dok je bio u majčinoj utrobi.

Dete je i dalje čekalo da mu objasni zašto su siromašni. Prestalo je da plače, ali je u njemu bilo još suza, sve suze siromašne dece čije snove život izneverava.

"Slušaj, mališa, idi sedi u neki ćošak i pusti me da radim. Siromašni smo zato što nas je Bog zaboravio, sine moj."

"Bog!" uzviknu dete. "A kada će nas se setiti, oče?"

"Kad Bog nekog zaboravi, sine moj, to je onda zauvek."

"Ja ću ipak sačuvati detelinu", reče dete.

I ponese svoju kiticu deteline, spusti je u jedan ugao radnje i kleknu nad njom. I ponovo stade da plače, jer je bio mali i jer je to bio njegov način pobune protiv nepravde u svetu. Dete je naprasno shvatilo da je bilo samo u životu, i iznenada je došlo u dodir s nepoznanicama nevolje, kukavne ljudske nesreće.

Iz priče Frizer je ubio svoju ženu (zbirka priča Ljudi koje je Bog zaboravio)








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Alber Kosri   

Nazad na vrh Ići dole
 
Alber Kosri
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Alber Kosri
» Alber Kami
» Alber Kami
» ALBER KAMI " STRANAC "
» Alber Kami
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-