Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3
AutorPoruka
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 365

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Pon 7 Avg - 17:21

ПЕТАР ЖЕЛАЛИЋ

[You must be registered and logged in to see this image.]


Петар Желалић био је чувени Бокељски морепловац, рођен у Бијелој 1717. Као и већина становника Боке Которске, и он се рано отиснуо на море. Његов трговачки брод могао се срести у многим лукама у Средоземном мору.
Током једне пловидбе у Егејском мору, његов брод су 1753. запленили Турци, а њега заточили на ратном броду "Велика Султанија" који је имао око 800 морнара и 74 топа. Овај брод је пристао 1760. у луци Кос (на истоименом острву), и већина посаде је одлучила да оде у џамију. Желалић је то искористио и међу заробљеним хришћанима (њих 83 међу којима је било и 11 бокеља) спретно организовао побуну! Преосталу посаду на броду брзо су савладали, а Желалић је преузео команду над бродом "Велика Султанија" и артиљеријском ватром са копна успео је да исплови на пучину. После деветнаест дана пловидбе, брод је упловио у главну луку острва Малте, где је свечано дочекан, а Желалић је због отимања вредног турског пловила именован за малтешког витеза. После овога остао је да живи на Малти, одакле је наставио да тргује са новим бродом и где је умро 1811. године



.
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 365

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Čet 24 Avg - 22:22

Кнез Дрван


Најстарије поуздано име неког владара србских племена налази се у франачким писаним изворима; Кнез Дрван се спомиње у догађајима везаним за 631/32. годину, у тзв. хроници Фредегара: „Дерван, кнез Срба, који су словенског порекла“ ("...Deruanus dux gentis Urbiorum, qui ex genere Sclavinorum erant...").

Као кнез (Лужичких, Полабских/Белих) Срба који се одвојио од франачког царства и пришао Самовом словенском царству, предводио је србска племена, у историографским документима појављују као „Сорби“ или „Серби“, која су предузимала војне упаде у граничне области Саксоније и Тирингије. Заједно са владаром Самом, водио је низ ратова који су разбили франачку врховну власт на Сали и учврстили политичку независност Срба у тој области.
Године 641. тириншки војвода Радулф склопио је договор са својим источним суседима о истим правима и казнама за све. Из ових догађаја потичу прве познате политичке акције србских племена, а учвршћена политичка независност Срба у тој области ће трајати и следећих век и по, када ће бити утврђена "Граница према Србима" ("Limes Sorabicus"). Сматра се да је узрок краха ове границе расељење и миграције Срба из тих области. Дрван се узима у историографији као отац два брата који су поделили Србе у Полабљу након његове смрти или као онај брат који је остао у "Белој Србији".

Према писању цара Константина Порфирогенита: „Пошто су два брата наследила од оца власт над Белом Србијом, један од њих, узевши половину народа, пребегне Ираклију”, тј. према јужној Европи. Лужички Срби такође имају предање о подели њиховог рода, након смрти србског владара, раздељених од стране два брата





.

[/left]
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Pet 25 Avg - 10:45

@Whisper ::
Кнез Дрван



Најстарије поуздано име неког владара србских племена налази се у франачким писаним изворима; Кнез Дрван се спомиње у догађајима везаним за 631/32. годину, у тзв. хроници Фредегара: „Дерван, кнез Срба, који су словенског порекла“ ("...Deruanus dux gentis Urbiorum, qui ex genere Sclavinorum erant...").

Као кнез (Лужичких, Полабских/Белих) Срба који се одвојио од франачког царства и пришао Самовом словенском царству, предводио је србска племена, у историографским документима појављују као „Сорби“ или „Серби“, која су предузимала војне упаде у граничне области Саксоније и Тирингије. Заједно са владаром Самом, водио је низ ратова који су разбили франачку врховну власт на Сали и учврстили политичку независност Срба у тој области.
Године 641. тириншки војвода Радулф склопио је договор са својим источним суседима о истим правима и казнама за све. Из ових догађаја потичу прве познате политичке акције србских племена, а учвршћена политичка независност Срба у тој области ће трајати и следећих век и по, када ће бити утврђена "Граница према Србима" ("Limes Sorabicus"). Сматра се да је узрок краха ове границе расељење и миграције Срба из тих области. Дрван се узима у историографији као отац два брата који су поделили Србе у Полабљу након његове смрти или као онај брат који је остао у "Белој Србији".

Према писању цара Константина Порфирогенита: „Пошто су два брата наследила од оца власт над Белом Србијом, један од њих, узевши половину народа, пребегне Ираклију”, тј. према јужној Европи. Лужички Срби такође имају предање о подели њиховог рода, након смрти србског владара, раздељених од стране два брата





.


Hvala Whisper,da nisi postavio ne bih za njega znala. Pored svih skola...Postidela sam se...
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 365

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Pet 25 Avg - 22:07

Dala ::
@Whisper ::
Кнез Дрван



Најстарије поуздано име неког владара србских племена налази се у франачким писаним изворима; Кнез Дрван се спомиње у догађајима везаним за 631/32. годину, у тзв. хроници Фредегара: „Дерван, кнез Срба, који су словенског порекла“ ("...Deruanus dux gentis Urbiorum, qui ex genere Sclavinorum erant...").

Као кнез (Лужичких, Полабских/Белих) Срба који се одвојио од франачког царства и пришао Самовом словенском царству, предводио је србска племена, у историографским документима појављују као „Сорби“ или „Серби“, која су предузимала војне упаде у граничне области Саксоније и Тирингије. Заједно са владаром Самом, водио је низ ратова који су разбили франачку врховну власт на Сали и учврстили политичку независност Срба у тој области.
Године 641. тириншки војвода Радулф склопио је договор са својим источним суседима о истим правима и казнама за све. Из ових догађаја потичу прве познате политичке акције србских племена, а учвршћена политичка независност Срба у тој области ће трајати и следећих век и по, када ће бити утврђена "Граница према Србима" ("Limes Sorabicus"). Сматра се да је узрок краха ове границе расељење и миграције Срба из тих области. Дрван се узима у историографији као отац два брата који су поделили Србе у Полабљу након његове смрти или као онај брат који је остао у "Белој Србији".

Према писању цара Константина Порфирогенита: „Пошто су два брата наследила од оца власт над Белом Србијом, један од њих, узевши половину народа, пребегне Ираклију”, тј. према јужној Европи. Лужички Срби такође имају предање о подели њиховог рода, након смрти србског владара, раздељених од стране два брата





.

[/left]

Hvala Whisper,da nisi postavio ne bih za njega znala. Pored svih skola...Postidela sam se...

Нема на чему. Драго ми да ти се свиђа...то нема у школама, на жалост.
Нисмо ни свесни какву историју имамо ...да нам свако позавиди.
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 365

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Pet 25 Avg - 22:36

ИНОК САВА

[You must be registered and logged in to see this image.]   -  Први србски бувар, 1597.   -



Први србски бувар начинио је Инок Сава, а штампан је код млетачког штампара Ђ. А. Рампацетија у Венецији 1597. године, после чега га је пратила тешка судбина заборава и немара.
О Сави Иноку не зна се ништа више до да је био родом из Паштровића и да је био јеромонах манастира Дечани.

На првој страни је штампана азбука, следе самогласници, потом слогови, имена свих слова. Буквар Инока Саве је настао у доба када је мало која европска земља и култура располагала сопственим училима, писменима, абецедарима, азбучницима. Буквар највише фасцинира својом методиком, јер је први пут у Европи примењен фонетски принцип читања. Ипак, овај буквар остао је заборављен.

Док су се учили писмености из туђих књига, Срби нису знали да већ више од два века имају сопствену књигу по којој се могло учити србско читање и писање.

„Први србски буквар“, остао је потпуно непознат све до 1893. Те године је руски конзул у Скадру, Крилов, прво издање, штампано у Венецији 20. маја 1597. године, поклонио новинару и преводиоцу Окици Глушчевићу, а касније је, 1921. године, друго издање, штампано 25. маја 1597. у Дубровнику, где је био на пропутовању, купио инжењер Милорад Димитријевић, из Београда. Оба издања, и прво и друго, поклоњена су Народној библиотеци Србије.

У србску културну баштину србског народа биће уврштен, веома стидљиво, тридесетак година касније, када ће га Љуба Стојановић ставити у Каталог Народне библиотеке.
Прво издање на само два листа, од којег је остао само препис, изгорело је у бомбардовању Београда и Народне библиотеке 6. априла 1941. године, а друго, на четири листа, срећом је сачувано.



У неким другим земљама, са другачијим односом према култури и културној баштини, буквар Инока Саве био би највероватније вреднован на доличан начин






.

Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 365

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Ned 27 Avg - 14:44

ПЕТАР ЗЕБИЋ

[You must be registered and logged in to see this image.]

    Најјачи човек на свету.

Петар Зебић је рођен у Костајници, јуна 1877. године. Још као млад је почео да ради физичке послове, али је веома брзо схватио да од тога нема доброг живота. Тада је одлучио да се окрене рвању по вашарима, сеоским славама и саборима. Био је непобедив, па је убрзо морао да потражи противнике далеко од куће. Године 1911. стиже у Америку где је дању радио у руднику, а ноћу са земљацима обилазио кафане, где је уочио да је и у Америци лака забава била омиљена.

Тако су и амерички вашари убрзо упознали „најјачег човека на свету”. Петар је обично везивао своју дугу косу за конопац обмотан око бурета пуног пива. Оно што га је издвајало од свих сличних који су тако подизали разне предмете, било је то што би он када подигне то буре, исто вртео у круг. Онда би спустио буре, па би га зубима ухватио за исти конопац и подигао. Кад би му то досадило, попио би то исто буре пива и остао на ногама.

У следећој тачки, Петар би бивао везан за два коња која би вукла канапе на супротне стране, али безуспешно, јер би их Петар држао у месту. Још једна од његових тачака била је да се на велику челичну шипку окачи 8 одраслих мушкараца, а он би их подигао са земље.

Понајбољи опис Петра Зебића дао је Момчило Јојић у својој репортажи објављеној у „Политици” 1939. године: „Усред Америке живео је један човек са наших планина, који је снагом руку зарађивао доларе и сањао један једини сан – о Краљевићу Марку“.
Петар Зебић се окушао и на филму, али је на крају ипак завршио као трговац еликсирима за снагу, косу и разне болести. Умро је 16. јуна 1947. године, а његови Срби су га ожалили и сахранили на руском православном гробљу у Кливленду. „Најснажнији човек на свету” тамо почива и данас

[You must be registered and logged in to see this image.]



.
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 365

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Uto 29 Avg - 21:53

ДУШАН СИЛНИ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни (око 1308 — 20. децембар 1355) је био србски средњовековни краљ (1331 — 1345) и први србски цар (1346 — 1355). Био је син краља Стефана Уроша III Дечанског и отац цара Стефана Уроша V, у народу прозваног Нејаким, последњег владара из династије Немањића. Душан је са власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз помоћ властеле незадовољне политиком Стефана Дечанског према Бугарској и Византији, након битке код Велбужда.

Душан је значајно проширио границе србске државе према југу, све до Коринтског залива, искористивши унутрашње немире у Византији. По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио за цара Срба, Грка (тј. Ромеја) и Бугара, србску цркву је са ранга архиепископ је уздигао на ранг патријаршије, да би га први србски патријарх Јоаникије 1346. крунисао. Познат је и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег србског средњовековног правног акта. Завршио је манастир Дечане, задужбину свога оца, а његова најзначајнија задужбина био је Манастир Светих архангела код Призрена, где се налазио и његов гроб.

Без обзира на то, Стефан Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца после смрти. Опеван је у народним песмама, али га народ није нарочито волео. Његова круна се држи у Цетињском манастиру у Црној Гори.

Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Србско царство је постепено почело да се распада. Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. Истраживања је вршио Радослав Грујић. У гробу су пронађене испретуране кости које су пренете у Патријаршију у Београд, а 1968. свечано пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају






.
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 365

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 4 Okt - 21:24

.

Архиепископ србски Данило Други





Пре више од седам векова, необични србски племић, монах Данило, је током три године командовао одбраном Хиландара од опсаде Каталанаца, најокрутније најамничке трупе тога доба. Световно име овог хероја и данас је тајна. У историји је остао познат не као ратник, већ као дипломата, државник, писац, просветитељ и задужбинар - архиепископ србски Данило Други.

У току 1307. године краљ Милутин који је већ годинама кришом јачао бедеме Хиландара, сазива државни сабор на коме за његовог игумана именује јеромонаха Данила што је потпуно неуобичајено, јер обичај је био да се игуман манастира бира од стране свештене браће Хиландара и то је био увек један од монаха. Међутим, код Данила то није био случај, пошто је он био именован од стране Милутина и сабора у Скопљу.
Игуман Данило је с колоном на први поглед обичних црноризаца стигао на Свету гору у последњем тренутку. Хиландар је једини одолевао нападима, но ипак дуга опсада је исцрпљивала и манастирске залихе.

Данило одбија предају и остаје непоколебљив упркос пакленим призорима које је свакодневно гледао.
Један предах опсаде, игуман Данило користи да са одабраним ратницима спасе највеће драгоцености манастира, реликвије, књиге и документе, које су однете краљу Милутину у Скопље.
По повратку с појачањем Данило прави заседу на путу којим су редовно пролазили Каталанци с опљачканим благом и робљем.
Ово је био преломни тренутак битке за Свету гору, после које игуман Хиландара узима под заштиту и друге манастире. Последња битка одиграла се у руском Пантелејмону где су пљачкашку хорду сачекали српски стрелци. Бесни због губитака, Каталанци су покушавали да их живе спале у њиховом упоришту на манастирском пиргу.
Нападачи су знали да у манастиру оскудевају водом и да је у пиргу сигурно нема довољно за гашење ломаче. Доживели су непријатно изненађење, јер је довитљиви Данило спремио ћупове са вином са којим је угасио ватру, а затим напао пљачкаше слеђа, који су побегли у расулу. Био је то коначни пораз Каталанаца и ослобођење Свете горе од вишегодишње опсаде






.
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 365

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Ned 10 Dec - 21:10

Јевто Јевтовић



Јевто Јевтовић (1892–1977) из Гојне Горе био је редов војске Краљевине Србије и припадник 10. шумадијског пука, ветеран оба балканска рата, учесник одбране Београда и ратник са Цера.
Једини је војник србске војске који је након повлачења преко Албаније на плећима изнео брдски топ, не бацивши га у бездан Проклетија. И тако је топ пренет грбачом, освануо у Драчу. Неокрњен.
Када је то чуо француски генерал Гијон, тражио је да га види. Салутирао је Јевтовићу и предао му своју Легију части. Горштак му је у ставу мирно преко преводиоца рекао: „Не треба мени ордење, већ џебане (муниције), да се вратим Гојној Гори”.
Топ се данас чува у Војном музеју у Марсеју, у Француској.
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30809

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Mihailo Madžarević   Uto 10 Apr - 9:03

Zaboravljeni srpski junak Mihailo Madžarević

Devetnaestogodišnji Mihailo Madžarević iz Valjeva oktobra je 1912. godine tek bio izašao iz podoficirske škole kada je počeo Prvi balkanski rat.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Da li je bio sujeveran ili ne, ne znamo, niti možemo da znamo šta je mislio o tome što mu je majka – pre no što će ga poslati u vojevanje za slobodu svog naroda – u šajkaču ušila amajliju. Ne znamo ni sami šta da o tome mislimo, ali možda o njemu ne bismo danas pisali da se to nije desilo.

Tek, prvi u seriji od tri konflikta u kojima je učestvovao završio je kao narednik, nakon što je zarobio jednu tursku bateriju, a sve to bez i jedne jedine ogrebotine.

Drugi balkanski rat je video na Bregalnici, skoro pa jedino hladnim oružjem – bajonetima. Nakon što se oporavio od kolere, novembra 1913. godine vratio se u Valjevo kao potporučnik.

Napad Austrougarske u Prvom svetskom ratu dočekao je u Skoplju, da bi potom bio prebačen u okolinu Loznice. Njegova prva akcija je bila skidanje agresorskog izviđača koji je preko livade išao držeći ispred sebe srpsku seljanku kao živi štit. Daljina? Četiri stotine metara! Sutradan su naišli na grob tog čoveka, na mestu na kome je i ubijen. Ispostavilo se da je u pitanju bio oficir, oberlajtnant Fric Majer.

Posle borbi koje su se vodile na Gučevu i posledičnog povlačenja srpske vojske, ranjen je u Kamenici kod svog rodnog Valjeva. Ako mislite da ga je to zaustavilo, pa, grešite, jer ljude kao što je bio Mihailo Madžarević ništa ne može da zaustavi. Ranjen, sa svojim je odeljenjem zaustavio napad neprijatelja.

Kada smo krenuli u moćan protivnapad sa Rudnika i poterali preko Drine nespremne Austrougare koji su već slavili osvajanje Srbije, Mihailo i njegova jedinica naleteli su tokom gonjenja dušmana na kuću u kojoj su se, kako su im seljaci dojavili, krili vojnici Dvojne monarhije.

On i dvojica podoficira su razvalili vrata: u prvom prostoriji pijani Mađar je na ražnju vrteo ćurana koji nije ni primetio kada su mu sklonili pušku, a u drugoj ceo vod armejaca kajzera Franje Josifa. Ispostavilo se da su svi bili oficiri. Epilog: Madžarević je dobio zlatnu medalju za hrabrost.

Početkom 1915. mu je majka umrla od tifusa, i nije doživela da proliva suze ponosnice zbog događaja koji će slediti i koji će njenog sina pretvoriti u živu legendu srpske vojske, ondašnjeg “idola mladih”.

Početkom maja bio je već na reci Savi. Svaka četa imala je zadatak da komandu obavesti o neprijatelju na drugoj strani reke, ali pošto je preko puta njih bio i gustiš i ništa nisu videli Madžarević odlučuje da bez dozvole pređe reku sa petnaestak dobrovoljaca.

Na drugoj strani u cik zore zatiče zbunjene i bunovne Austrougare kako se briju. Bez ispaljenog metka sve ih prebacuje na našu stranu i obezbeđuje Vrhovnoj komandi dvadesetak “živih jezika”. Leže da se odmori. Bude ga, neko ga traži na telefon. Uzima slušalicu. Ko je? Sa druge strane stiže odgovor: Petar. Koji Petar, viče Madžarević, traži prezime.

– Kralj Petar.

Stav mirno, lupanje pete o petu. Suveren ga obaveštava da ga je unapredio u čin poručnika. Biva odlikovan Karađorđevom zvezdom, koju dobijaju i ostali učesnici ovog poduhvata. Kralj mu želi sreću i moli ga da se čuva.

Nema stajanja i življenja na lovorikama za junaka naše današnje priče. 13. juna kreće da preotme Mišarsku adu kod Šapca, gde neprijatelji drže i nekoliko zarobljenih srpskih vojnika. Dobija dozvolu da sam smisli taktiku. Odlučuje se za lažni napad na donji špic, a da on sa glavninom zađe neprijatelju iza leđa i iskrca se na gornjem.

Oni su povratili Mišarsku adu 14. juna 1915. godine, sleva nadesno: Vićentije Cvijić, Mihailo Madžarević i Milorad Rafajlović

Upalilo je. Broj zarobljenih: više od sto. Jedan od njih ga obaveštava: Austrougarskoj su poznati njegovi podvizi i glava mu je ucenjena na 50.000 kruna.

Nedugo potom kod Smedereva zarobljava pun ponton Nemaca iz 83. puka. Braneći odstupnicu preko reke Jezave, poslednji je ostao na mostu. Dok su Švabe urlale, Mihailo je izvadio revolver, nanišanio i skinuo oficira. Potom se hladnokrvno udaljio sa lica mesta kao Klint Istvud u Dolarskoj trilogiji.

Sledio je slom srpske vojske koja više nije mogla da drži silnog i premoćnog neprijatelja, posebno ne nakon što je na bojno polje došao feldmaršal August fon Makenzen. Prelazi Kosovo, Albaniju, uvek štiteći odstupnicu, čekajući da se poslednji vojnik povuče. Odmara se na Krfu, stiže na Solunski front.

Tada dolazi njegov najblistaviji momenat.

Naime, Bugari su se dobro bili ušančili na Kajmakčalanu i slamali svaki juriš nas i naših saveznika, a između tog mesta i Dobrog Polja stajao je neosvojivi Kučkov kamen, najviša tačk sa svojih 2525 metara, gde je neprijatelj postavio mitraljez kojim je kosio sve što se mrda. Svi pokušaji da se neutrališe su propadali jedan za drugim.

Jednoga dana na bojnom polju pojavljuju se vojvoda Živojin Mišić, francuski general Saraj i regent Aleksandar. Pritrčava im poručnik Madžarević i traži dozvolu da se on oproba na Kučkovom kamenu. Mišić odbija. Ovaj insistira. Saraj pita o čemu se radi. Objašnjavaju mu. Saraj se misli, kad ludi Srbin hoće da gine ko sam ja da ga u tome sprečim. Daje dozvolu.

Mihailo i njegov narednik uzimaju bombe i kreću da se, usred bela dana, penju kao mitraljeskom gnezdu, prvo preko potoka, pa preko čistine puzeći, pa uzbrdo. Mitraljez, koji je do tada zveketao kao blesav, sada se nije oglašavao. Najednom: nekoliko eksplozija, i kotrljanje Mike Madžarevića i njegovog saborca niz padinu. Kučkov kamen prestaje da bude prepreka.

Dotrčavaju do zabezeknute zapovedničke trojke, raportiraju. Potrešeni regent Aleksandar, budući kralj, sa svojih grudi skida Karađorđevu zvezdu i kači je na Mikine grudi. Generaj Saraj, koji je ostao bez teksta i koji je sada u mislima razmišljao zbog čega on u svojoj vojsci nema ovakve junačine, sa svojih grudi skida orden Legije časti.

Zbog čega Bugari nisu pucali? Pa, Madžarević je danima pažljivo gledao šta se dešava tamo gore i konačno je shvatio da neprijatelj, kada sunce oko podneva najviše upekne, nema nameru da sedi na položaju, u paklenom bunkeru, nego se povlači u hladovinu. E, upravo je u tom trenutku Madžarević napao.

Postao je zbog toga kapetan, i odbio mesto u gardi gde bi se odmorio, već je tražio da ostane na frontu. 2. septembra je učestvovao u opštem napadu na Kajmakčalan i zarobio bugarskog vojnika tako što je oko sebe vezao telefonsku žicu pa dao saborcima da ga vuku ne bi li oteo vezu; ispostavilo se da su isto radili i Bugari tako da im je šaka dopao živ neprijateljski telefonista.

Kada su par dana kasnije Bugari krenuli u protivnapad spasila ih je samo alkohol. Evo šta se desilo. Dok su bili u rovovima neki naš vojnik je osetio da preko grudobrana mnogo miriše rakija. Pogledaju oni, kad, imaju šta i da vide: mrtvi pijani Bugari leže na metar od njih. Valjda krenuli u ofanzivu, ali preterali u “ohrabrivanju” pa pali u nesvest. Poslednje što su uradili.

Tog dana je Madžarević ranjen, pa se oporavljao u Bizerti, u Africi. Vratio se i učestvovao u proboju Solunskog fronta. U dnevniku jednog bugarskog oficira kojeg je nožem ubio u borbi pročitali su da je nekoliko dana ranije spasio život bugarskom princu prestolonasledniku Borisu. I to je imalo veze sa Mikom.

Naime, dok je bio sedeo u rovu na straži, među neprijateljem se pojavila hrpa nekih bitnih ljudi, a među njima i jedan u beloj uniformi. Mika, šta će kud će, nema izbora nego da pušku uperi u njega i opali. U zadnjem trenutku neko se bacio na momka u belom i povukao ga u rov, spasivši mu život. Mihailo Madžarević tako umalo nije na spisak recki dodao ime budućeg kralja.

Na kraju ratu, dok je naša vojska pobedonosno jezdila kroz oslobođene predele, u Bijeljini će upoznati popovsku kći i zaljubiti se. Sa njom će roditi troje dece. 1920. godine biće demobilisan. 1933. će objaviti danas teško dostupnu knjigu sećanja, “Kroz sjaj i senke rata”.

Kada je izbio Drugi svetski rat, nakon poraza naše vojske, odbija da pristupi formacijama Nedićeve Srbije (svi koji danas traže rehabilitaciju Milana Nedića bi možda trebalo dobro da razmisle o tome posle svega napisanog). Odvode ga u zarobljeništvo na Banjicu, a potom i u Nemačku.

Po završetku rata odbija da se vrati u komunističku Jugoslaviju, i odlazi u Ameriku. Umire 1965. godine u Libertvilu, gde je i sahranjen u porti manastira.
Njegove kosti još uvek čekaju da ih se nezahvalna srpska država seti, i da ih vrati u otadžbinu.

Srbin. info








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30809

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Prva Srpska kraljica   Ned 20 Maj - 20:34

Ana Dandolo - vladarka čiju je dušu prihvatio anđeo!

Treća po redu žena Stefana Prvovenčanog i prva žena koja je ponela titulu srpske kraljice bila je Ana Dandolo, unuka moćnog mletačkog dužda Enrika Dandola i kasnije majka srpskog kralja Uroša I.

Od pape Inoćentija Trećeg Stefan Nemanjić zatražio je kraljevsku krunu. Zbog protivljenja Ugarske, papa je odbio da mu dodeli kraljevsko dostojanstvo. Ali, Stefan ne odustaje. Kako je Venecija imala priličnog uticaja na političke prilike zemalja na Balkanu, Stefan se zbližio s porodicom mletačkih duždeva. Mletačka princeza Ana Dandolo postaje njegova treća žena 1207/08.
Novi papa Honorije Treći poslao mu je, 1217. godine, zlatnu kraljevsku krunu. Stefan Nemanjić postao je prvi nemanjićki kralj Srbije, prvovenčani kralj. Venecijanka Ana Dandolo krunisana je zajedno sa Stefanom 1217. godine u crkvi Sv. Petra i Pavla u Rasu.

Stefanov brat Sava znao je da je ženidba s katolikinjom značila početak saradnje s papom. A kora papinog hleba je tvrda i nije za nas Srbe, govorio je najveći srpski podvižnik i bogoljubac. Ana je Stefana nagovarala da se odrekne šizme i on je načelno prihvatio da se odrekne pravoslavne vere, ali to obećanje nije ispunio.

Prvi srpski kralj i kraljica imali su sinove Predislava (kasnije arhiepiskop Sava II), Uroša (kasnije kralj Stefan Uroš I) i ćerku Renijeru.

Kraljica Ana Dandolo nadživela je svog supruga skoro pune četiri decenije. Na takav zaključak jasno upućuje čuvena freska Smrt kraljice Ane Dandolo, koja je naslikana na severnom zidu priprate crkve Sv. Trojice u manastiru Sopoćani.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Smrt Ane Dandolo - freska u manastiru Sopoćani

Na fresci je prikazana Ana na odru u trenutku kada njenu dušu prihvata anđeo, a na njenom uzglavlju se pojavljuju Isus Hristos i Bogorodica. Oko odra je okupljen srpski dvor. Uroš je prikazan u vladarskoj odeždi sa krunom na glavi, a iza njega stoje prinčevi, Milutin i Dragutin, princeza Brnča i snaha, kraljica Jelena, koja ljubi levu ruku Ane.

Prisutan je i arhiepiskop Sava ΙΙ. Freska prikazuje da je njen sin, kralj Uroš I, i njegova deca – Anini unučići Milutin, Dragutin i Brnča prisustvovali poslednjim trenucima njenog života.

Ana je, dakle, očigledno nadživela svog supruga, koji je umro 24. septembra 1227. godine i koji je najpre bio sahranjen u Studenici, a potom mu je telo preneto u Žiču, da bi zaslugom njegovog sina kralja Uroša bilo preneto u Sopoćane.

Postavlja se pitanje kada je nastao sopoćanski živopis. Opšteprihvaćena teza je da je nastao između 1263. i 1268. godine. Tada treba smestiti i smrt Ane Dandolo.

Nesumnjivo je da je doprinos kraljice Ane bio toliki da su se srpska i mletačka porodica međusobno visoko uvažavale. Kraljica Ana umrla je (najverovatnije) 1258. godine. Sahranjena je u manastiru Sopoćani, gde se nalazi i pomenuta freska sa motivom kraljice na odru, okružene najbližima.


SD








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   

Nazad na vrh Ići dole
 
Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije
» SLAVNE LICNOSTI SRBSKE ISTORIJE
» Omiljena istorijska ličnost
» Stare slike Srbije
» Lepe slike Srbije
Strana 3 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-