Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 352

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Pon 5 Jun - 0:06

СТЕФАН ТОМАШЕВИЋ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Посљедњи владар средњовековне Србије и Босне био је деспот и краљ Стефан Томашевић.

Стефан Томашевић је био је члан династије Котроманића и тиме изданак бочне линије династије Немањића. Његово ступање на власт дошло је у најопаснијем часу, протканом силовитим османским освајањима остатака слободног Балкана. Након смрти српског деспота Лазара Бранковића, сина деспота Ђурађа, 1458. године, босански краљ Стефан Томаш Остојић уговорио је брак између свог сина Стефана Томашевића и кћерке деспота Лазара, Јелене Бранковић, чиме је Томашевић постао српски деспот и заузео престо "уз сложну вољу свих Срба". Његова владавина деспотовином трајала је кратко. Већ, 1459, године Турци су напали и заузели престоницу Смедерево, чиме је Србија пала под османску власт, а деспот отишао у слободне западне територије своје државе, у Босну. Две године касније, Стефан Томашевић је наследио краљевство Босне, Срба, Приморја и Хума. Његове земље западно од Дрине, Турци су напали и заузели већ 1463. године. Стефан је погубљен, а његови брат и сестра преведени на ислам. Тиме су српске средњовековне земље пале под вишевековно османско ропство







.
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 352

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Pon 5 Jun - 10:28

МИЛИВОЈЕ СТОЈАНОВИЋ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Миливоје Стојановић (1873 - 1914) је био српски официр, командант XII пука у балканским ратовима и командант Другог гвозденог пука у Првом светском рату.

Завршио је војну академију са 22. класом и постао пешадијски потпуковник 1892. године. Као одличан официр увек се видно истицао у миру, а у рату се показао као прави херој.
Разборит војсковођа и веома храбар, пуковник Стојановић се у крвавом окршају са Бугарима са својим пуком тако сјајно држао да је задивио своје команданте, а запрепастио противника који иако јачи и у повољнијем положају није био у стању да одоли.

Командант прве армије, престолонаследник Александар I толико је био усхићен славом овога пука да је лично пришао команданту, честитао му, и у знак свога признања скинуо са својих груди Карађорђеву звезду са мачевима и лично је заденуо на груди команданта XII пука.
У Првом светском рату 1914. године његов Други гвоздени пук учествовао је у Церској бици, и то у самом њеном центру, на Текеришу. Као командант Гвозденог пука истакао се и у Колубарској бици. Видећи како му људство гине, Миливоје је лично повео пук у нови јуриш и том приликом је освојена Кременица док је он славно погинуо.

Композитор Станислав Бинички компоновао је песму “Марш на Дрину“ њему у част







.



Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 352

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 7 Jun - 17:44

ФИЛИП ВИШЊИЋ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Филип Вишњић (1767 — 1834) је један од најпознатијих србских гуслара и твораца србских народних песама.

Рођен је на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика, где је планирана изградња реплике његове родне куће. Ослепевши од великих богиња још као дете, Вишњић је постао професионални певач. Са гуслама у рукама је путовао по читавом Босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. По селима и на манастирским саборима певао је Србима, а пролазећи кроз градове певао је на дворовима турских првака. Две публике тражиле су различите песме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце. Његове песме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагиографски репертоар слепих певача.

Са србском војском која се 1809. повлачила из Семберије избегао је Филип у Србију. Од тада ће слепи гуслар живети на дринском ратишту, крај Bојника. Наћи ће се некад усред окршаја, као 1810. када је својом песмом бодрио устанике да одбране Лозницу. После боја Вишњић је певао и Карађорђу.

После Првог србског устанка, Филип Вишњић је прешао у Срем и настанио се у селу Грку, данашњем Вишњићеву. У овом селу је живео на сличан начин као и пре устанка, али у сасвим другачијим приликама; ишао је по селима и градовима широм Срема, Славоније, Бачке, Баната, певајући песме. Али сада је његов репертоар био сасвим различит. У њему су главно место заузимале песме о српској буни које је сам испевао.
У манастиру Шишатовцу, 1815. године, се нашао са Вуком Караџићем који је записао његових седамнаест песама.
Умро је у Грку 1834. године




.






Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93799

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 7 Jun - 21:18

Ignjat Bajloni



BAJLONIJEVA PIVARA (1880 GOD.)
Ignjat Bajloni je dosao 1855. godine iz Ceske u Beograd sa zenom i cetiri sina. Imao je cetrdeset cetri godine, a u rukama samo kozarski zanat. Hteo je u Ameriku, zemlju obecanu, ne bi li se obogatio. Srecom iz Beograda mu se javio zet Anton Nemec koji je nesto ranije stigao u malenu Srbiju i za kratko vreme stekao prilican imetak. 'Dolazi, nema bolje Amerike od Srbije', napisao je u pismu. Pomogao mu je i da zavrsi zgradu i 1858. godine Ignjat je sa zenom i sinonovima Jakovom i Vasom tu otvorio kafanu. Zvala se 'Bajlonijeva' kafana, neki je pominju i kao pivnicu.

5. oktobra, 1880. godine, skupstina akcionara Prvog pivarskog akcionarskog drustva odlucila je da se pivara proda firmi Ignjat Bajloni i sinovi.
Godine 1884. pivara je dobila prvu parnu masinu.
Uz pivaru je jos 1892. godine izgradjena gostionica "Kod male pivare", danasnja kafana "Skadarlija", koja je nastavila tradiciju Filipove pivnice.
Pri kopanju temelja za novu Bajlonijevu pivaru, 1892. godine, na terenu izmedju Skadarske i Cetinjske ulice, arheolozi su otkrili desetinu slonovih zuba, a malo dalje i covekovu lobanju. Ovo je vazno otkrice ostecene lobanje lovca iz starijeg kamnog doba, kojem su naucnici dali simbolicno ime "prvi Beogradjanin".
Dve beogradske pivare Vajfertova i Bajlonova proizvodile su vise nego sve ostale pivare u Srbiji. Ukupna proizvodnja svih pivara u Srbiji iznosila je 1908. godine 108.398 Hl, a od ove proizvodnje otpadalao je na pomenute dve beogradske pivare 72.456 Hl.
Unapredjenje kompleksa pivare doveli su do toga da je Bajlonijeva pivara pred prvi svetski rat proizvodila najvise piva u Srbiji i da je dostigla i prestigla proizvodnju razvijenije i od pocetka planski podizane Vajfertove pivare.
Vredan je paznje podatak da je najveci srpski romansijer Bora Stankovic od 1906. do 1913. godine radio kao kontrolor drzavne trosarine u Bajlonijevoj pivari.
...1911. godine ... je pocelo i busenje arterskih bunara koji su zamenili dotadasnje snabdevanje vodom iz vodovoda koji je punila pumpa podignuta na imanju firme na Dunavu. Danas se iz tih bunara dobija kvalitetna mineralna voda.
Zenska glava sa lovorovim vencem - lice je prve novcanice stampane u potpunosti u Zavodu za izradu novcanica u Topcideru, s datumom 1. decembar, 1929. godine i potpisom tadasnjeg guvernera Ignjata Bajlonija.
90-tih godina XIX veka Bajlonijeva parna pivara osvojila je znacajna priznanja za kvalitet svojih proizvoda:
- na svetskoj izlozbi u Parizu 1889. god. zlatna medalja,
- na svetskoj izlozbi u Parizu 1900. god. srebrena madalja,
- na izlozbi u Anversu 1889. god. srebna medalja,
- na svetskoj izlozbi u Parizu 1889. god. medalja,
- zlatna medalja 1880. god.
- srebrena medalja.
Tokom balkanskih ratova, proizvodnja piva u Bajlonijevoj pivari se smanjila, da bi za vreme prvog svetskog rata, u godinama austriske okupacije pivara sasvim obustavila rad. Godine posle Prvog svetskog rata bile su period nove temeljne rekonstrukcije Bajlonijeve pivare. Medjutim trebalo je da prodje mnogo godina da bi se ovi kapaciteti potpuno iskoristili. Posle Drugog svetskog rata pivara je nacionalizovana pod nazivom "Beograd".


[You must be registered and logged in to see this image.]

PIJACA BAJLONI

Pijaca Bajloni je pijaca u Beogradu.
Dobila je ime po Čehu Ignjatu Bajloniju, vlasniku susedne pivare. Jedna od najvećih i najbolje snabdevenih beogradskih pijaca. Nalazi se u opštini Stari grad. Omedjena je ulicama Dzordza Vasingtona, Skadarskom, Djordja Jovanovića, Knez Miletinom i Drincicevom.


http://www.pivopija.rs/index.php/Ist...ke-pivare.html
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Пијаца_Бајлони








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93799

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 7 Jun - 21:23

Luka Ćelović

[You must be registered and logged in to see this image.]

Luka Ćelović (18. oktobra 1854, Pridvorica, kod Trebinja - 15. avgust 1929. Beograd), veletrgovac, rentijer, početkom dvadesetog veka jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, vodeći finansijer i jedna od najuticajnijih ličnosti među Srbima poreklom iz Hercegovine, predsjednik Beogradske Zadruge, nacionalni radnik i veliki srpski prosvjetni dobrotvor.

Osnovnu školu učio je u Trebinju, Banja Luci i Brčkom. To mu je bilo sve školovanje. 1872 morao je napustiti Bosnu i došao je u Beograd svome zemljaku, arhimandritu Nićiforu Dučiću, koji ga je dao kao šegrta u tadašnju poznatu radnju Radosavljevića i Ignjatijevića. 1875. g. Kada je pukla Nevesinjska puška, odnosno izbio Srpski ustanak u Hercegovini 1875. godine, Luka se, kao dobrovoljac, vraća u rodnu Hercegovinu. U borbama sa Turcima bio je lakše ranjen, ali se brzo oporavlja i u svojoj četi nastavlja borbu. Pošto i Srbija objavljuje rat Turskoj, dobrovoljci iz Hercegovine vraćaju se u Beograd, sa njima i Luka, pa nastavlja vojevanje u oba srpsko - turska rata, 1876. i 1877. - 1878. godine. Po završetku rata, Ćelović je otpočeo samostalnu trgovinu domaćim proizvodima (šljive, žito i druga hrana), uz pomoć svojih zemljaka, poznatih trgovaca Krsmanovića i Paranosa. U jesen 1882. osnovana je Beogradska Zadruga za međusobno pomaganje i štednju, kao zavod manjih ljudi, s neznatnim udjelima i malim kapitalom. 1899. izabran je za predsjednika upravnog odbora Beogradske Zadruge. Jedva pismen, samouk, Ćelović je napornim trudom od Beogradske Zadruge načinio jedan od najjačih i najsolidnijih srpskih novčanih zavoda i industrijskih preduzeća. Predsednik Zadruge bio je do svoje smrti 1929.

Pored toga Ćelović je stigao da djeluje i u važnim narodnim poslovima. Vrlo štedljiv i škrt za sebe lično, Ćelović nije žalio novaca, kad se ticalo opšte stvari. Ćelovac i dr Milorad Gođevac počeli su opremati čete i slati ih u Staru Srbiju. Bugarski komitet uočio je svu opasnost takvog rada za bugarske ciljeve i osudio je Ćelovića, kao i dr Gođevca, na smrt. Poslati atentatori nisu uspjeli stići do Beograda. Poslije 29/5 1903. Ćeloviću i dr Gođevcu prišao je i general Jovan Atanacković kao vođa mladih oficira, koji su u Majskom prevratu izvršili oficirki puč i promjenu na prijestolu. Tako je obrazovan i formalno središnji komitetski odbor, u čijem su akcionom dijelu Ćelović i dr Gođevac ostali sve do oslobođenja Stare Srbije i Makedonije. Da nije bilo Ćelovića, prema rečima dr Gođevca, glavnog pokretača ideje o četničkoj akciji, od cijelog tog posla ne bi bilo ništa, jer je on sam davao po 40.000 do 50.000 dinara godišnje za opremanje četa.

Ćelović je sve svoje imanje testamentom ostavio Beogradskom univerzitetu izuzimajući male legate rodbini što je iznosilo preko 50 miliona dinara. Osnovao je "Zadužbinu Luke Ćelovića - Trebinjca, beogradskog trgovca" 1926. u sklopu proslave dana Svetog Save na Beogradskom univerzitetu, njegovo pismo pismo pročitao je tadašnji rektor Pavle Popović.

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9B...B2%D0%B8%D1%9B








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93799

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 7 Jun - 21:33

Ðoka Vlajković

Iako bez noge, koju je izgubio boreći se na strani Rusa na Krimu, veliki dobrotvor je učestvovao u ratu s Turcima i oslobodio Podrinje
Podaci o detinjstvu i mladosti Đoke Vlajkovića nepouzdani su i nepotpuni: ne znaju se ni mesto (negde u Vojvodini ili Beograd) ni tačan datum njegovog rođenja (godina je 1831). Otac, Todor Vlajković iz Prizrena, umro je već 1839, a bez majke je ostao kad je imao 14 godina. Tada se prijavio u srpsku vojsku. Uprkos tome što je bio tek dečak, načelnik srpske vojske Kosta Ranisavljević primio ga je kao izuzetnog i već oformljenog mladog čoveka. Đeneralštab ga je iste godine uputio u vojnu školu u Rusiji, ali se Vlajković nekako obreo u austrijskoj vojsci, gde je sa nepunih 17 godina dobio čin potporučnika.

Velika hrabrost

Za vreme mađarske bune 1848. pridružuje se srpskom dobrovoljačkom odredu. Odlikovan je za hrabrost pokazanu u odbrani Srbobrana. Imao je 17 godina... Odlazi u Rusiju da od 1853. do 1856. vojuje u Krimskom ratu. Tamo je teško ranjen, pa se u Srbiju vraća kao penzionisani kapetan ruske carske vojske, bez noge. Nakon povratka u Srbiju, knez Mihailo ga vraća u srpsku vojsku sa činom tobdžijskog kapetana, a kad je posle događaja na Čukur-česmi počeo artiljerijski dvoboj sa Turcima, Vlajković je tada sve zadivio svojom veštinom i hrabrošću. Zaokupljen idejom oslobađanja srpskog naroda od Turaka, on putuje po Srbiji i Crnoj Gori i propagira „osvetu Kosova“, a kad 1875. godine izbije ustanak Nevesinjska puška, Đoka Vlajković organizuje dobrovoljce i pomoć ustanku Srba u Bosni. Njegova kuća u Beogradu, pretvorena u pravi ratni štab, stalno je bila puna dobrovoljaca, a uz njih i oružja, municije, odeće, novca i sličnih potrebnih stvari. U svim srpskim krajevima, naročito onim preko Save, za dobrovoljce koji su odlazili da se bore protiv Turaka govorilo se „idu Đoki Vlajkoviću“. Iako nije imao nogu, pa je koristio drvenu, učestvuje u prvom ratu s Turcima 1876. sa činom majora i oslobađa Podrinje. Tada mu šabački Cicvarići posvećuju svoju čuvenu pesmu „Kapetan Đoka putuje, putuje/ Kapetan Đoka putuje sad/ On ide u Tursku...“, koja se sačuvala i do naših dana. U Drugom srpsko-turskom ratu (1878) ponovo organizuje dobrovoljce i učestvuje u borbama na jugu Srbije. Dobija čin pukovnika, a po završetku rata vraća se u Beograd.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Poklon narodu


Đoka Vlajković, pešadijski pukovnik srpske i ruske vojske u penziji, umro je 17. avgusta 1883. u Beogradu, gde je i sahranjen uz sve vojne počasti. Bio je umeren, mudar i ekonomičan domaćin; od dveju penzija, ruske i srpske, stekao je za ono vreme lepo imanje. Ceo svoj imetak testamentom je ostavio srpskom narodu „na prosvetne svrhe“. Krajem 1939. glavnica fonda Zadužbine Đoke Vlajkovića iznosila je oko 6,5 miliona dinara. Od nje se do danas sačuvala samo zgrada u ulici u strogom centru Beograda, koja je ponela ime velikog dobrotvora. Ima površinu od 1.874 kvadratna metra i sastoji se od jednog poslovnog prostora, 32 stana i dve garsonjere, a na njenu fasadu postavljena je bista dobrotvora.

TUŽNA SUDBINA PORODICE

Sin Đoke Vlajkovića umro je ubrzo posle oca, a supruga Aleksandra i ćerka Marija, udovica s bolesnom ćerkom, zbog neveštog upravljanja delom imanja koje je njima ostalo početkom 20. veka ostale su bez ikakavih sredstava za život. Umrle su 1910. i 1911, a za njima nije ostalo ni novca za sahranu, pa su sahranjene o državnom trošku.

Wikipedia








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93799

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 7 Jun - 21:38

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ðorđe Roš


Zaustavio propadanje Hilandara

Junak u Prvom i saradnik Gestapoa u Drugom svetskom ratu, bogataš i špekulant, jedini je sahranjen na tlu srpske svetinje a da nije monah


Ðorđe Roš rođen je 1896. u porodici Nemca koji je u Srbiju došao kao stručnjak za izgradnju železnice i majke Slovenke. Kao osamnaestogodišnjak, Đorđe je bio dobrovoljac u Drugom balkanskom ratu, a onda se upisao na nižu vojnu akademiju. Učestvovao je 1915. u odbrani Beograda, u jurišu koji je naredio major Dragutin Gavrilović, i bio teško ranjen. Metak mu je probio vrat, grkljan i nerve kičmenog pršljena, pa je zarobljen. Iz logora u Češkoj dva puta je pokušao da pobegne, da bi 1917. bio razmenjen, pa preko Švajcarske odlazi na Solunski front. Kraj Prvog svetskog rata dočekao je kao vojni pilot. Unapređen je u čin kapetana, ali demobiliše se i sa starijim bratom Dušanom odlazi u inostranstvo na lečenje i školovanje.

Mito i bogatstvo

Između dva rata njih dvojica su bili vlasnici trgovačke firme „Eksport-import Roks“ i zvanični predstavnici nemačke teške industrije u Jugoslaviji. Obogatili su se na isporukama za vojsku. Za njihovo ime vezivale su se afere s podmićivanjem vojnog vrha, a najpoznatija je ona sa uvozom tenkova i aviona tipa „dornije“ 1935, kad su dospeli i u zatvor. Oslobođeni su na zahtev kneza Pavla.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Stekli su veliko bogatstvo - u centru Beograda imali su nekoliko zgrada. Povodom 15-godišnjice odbrane Beograda, Đorđe Roš je 1930. izdao memoare. U njima je prvi put štampan čuveni govor majora Dragutina Gavrilovića. Neki izvori tvrde da je Roš zapravo taj govor sam napisao, odnosno da ga je izmislio u svrhu propagande... Od 1935. do 1939. finansirao je obnovu svih zgrada u sastavu manastira Gračanica.

Uoči Drugog svetskog rata, 1939, u jednu od Rošovih kuća uselio se šef nemačkog saobraćajnog biroa dr Karl Kraus. Posle napada Hitlera na Jugoslaviju ispostavilo se da je Kraus šef Gestapoa za Srbiju i sva je prilika da je Roš to znao i da je postao deo njegove mreže. Ima nekih dokaza da je novac koji su Nemci obećali Kosti Pećancu kako se četnička organizacija ne bi protivila pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu isplaćivan preko firme braće Roš, a i kasnije isplate Pećančevim četnicima, koji su se odmah stavili u službu okupatora, išle su preko njega.

Emigracija

Pećanac i Roš, inače, znali su se još sa Solunskog fronta, a između dva rata bili su poslovni partneri. Uoči ulaska partizana u Beograd Rošovi su emigrirali za Nemačku.

Šezdesetih godina, na poziv Jakova, rođenog brata Dimitrija Ljotića, i Tomislava Karađorđevića, Đorđe Roš se zauzeo za obnovu Hilandara. Njegovim zalaganjem prikupljena su velika sredstva, zahvaljujući čemu je zaustavljeno propadanje ove svetinje. Poslednje godine života proveo je u Grčkoj, da bi bio što bliže manastiru, a kad je 1977. umro, pošto jugoslovenske vlasti nisu dozvolile da bude sahranjen u porodičnoj grobnici, pokopan je u Hilandaru. Đorđe Roš je jedina osoba sahranjena tamo a da nije bio monah ili svešteno lice.

UCENA POSLE SMRTI

Đorđe Roš je pri odlasku u emigraciju poneo i brojne dragocenosti: originalnu zastavu iz Prvog srpskog ustanka, sablju i uniformu kralja Aleksandra, petnaestak slika Paje Jovanovića... Kad je umro u Grčkoj, komunističke vlasti uslovljavale su dozvolu za njegovu sahranu u Beogradu povratkom tih predmeta, na šta udovica nije pristala.

Momčilo Petrović








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93799

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 7 Jun - 22:09

Dragiša Stojadinović

Komita na beogradskom nebu


Prvi ratni avion Srbiji su od svojih para kupili civili, gosti u kafani beogradskog hotela „Balkan“. Jedan od njih čak je i pilotirao tim avionom

Demonstracije letenja u Beogradu ostavile su veliki utisak na javnost, a njihova upotreba u ratu bila je omiljena tema i grupe komita, koji su se redovno okupljali u beogradskoj kafani „Balkan“.

Glavnu reč među njima vodio je Dragiša Stojadinović, sin negotinskog prote, koji je kao 18-godišnji gimnazijalac uoči mature 1904. iz Zaječara otišao u Makedoniju i kao komita učestvovao u najtežim bitkama s Turcima. Posle četovanja upisao je studije prava.

Izbegli bruku


Godine 1911. Dragiša je sa činovnikom Milivojem Jovanovićem i komitom Jovom Todorovićem napravio plan da nabave avion za drugove koji su i dalje ratovali u Makedoniji i na Kosovu. Kupili su motor i s konstruktorom aviona Mihajlom Merćepom, Srbinom iz Hrvatske, sklopili ugovor da im za šest miliona dinara napravi trup.

Rasklopljen avion koji su naručili Stojadinović i drugovi Merćep je u maju 1912. sa pilotom Dragutinom Novakom i dva mehaničara vozom iz Zagreba dopremio u Beograd.

Na dan najavljenog leta, na Banjicu su došli brojni uglednici i silan narod. Ali uoči samog poletanja Novak je odbio da poleti. Da bi sprečio bruku, u avion je ušao Dragiša!

Pričao je kasnije:


„Merćep mi je počeo objašnjavati da to nije prosta stvar; da je aparat udešen da odmah uzleti 30 metara u visinu; da se ne treba igrati itd... Meni je to bilo prvi put da sednem u aeroplan i uzimam u ruke avijatičarski volan. Kad je upaljen motor, ja sam ručicom davao gas sve više i više, čekajući da kazaljka dođe na 1.200. To nije išlo tako brzo, ali za to vreme, od jakog vetra, iz očiju šibale su mi suze kao kiša. Prosto sam jedva nazirao pred sobom. Blizu kraljeve tribine namestio se kinooperater s aparatom na velikom tronošcu, spreman da snima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nisam mislio ni na šta kad sam video kazaljku na 1.200 i podigao ruku za znak da puste aeroplan. Osetio sam kako je naglo pojurio i video da je aparat krenuo pravo na kinooperatera. Ovaj nesrećnik počeo je da okreće ručicu aparata, ali videći zlo, spodbi aparat i poče bežati ka tribini. Kad sam ga sustigao, on leže na zemlju sa aparatom i ja se pomirih i sa njegovom i sa svojom sudbinom. Jurio sam pravo na tribinu. Toliko sam mogao da kažem: ‚Ode sve do đavola!‚ Srećom, aparat sam od sebe okrete se ka Torlaku.“ Sleteo je tek lako oštetivši avion.

U hangaru

Ali „Merćepu komitskom“ nije bilo suđeno da učestvuje u borbama. Prvi balkanski rat zatekao ga je u hangaru na Banjici, gde je bio logor trećepozivaca, vojnika rezervista. Oni su vremenom očerupali aparat, da je na kraju od njega ostala smo drvena konstrukcija. Dragiša Stojadinović je na Solunskom frontu bio šef kinematografske sekcije Vrhovne komande. On i njegovi ljudi ostavili su snimke bojnog polja kod Kajmakčalana, zauzeća Bitolja i povratka Srba u Srbiju.

Filmove iz rata odneli su crvenoarmejci 1944. a za Stojadinovićem je ostala pisana zaostavština. Umro je u Beogradu 1968.
ZBOG ATENTATA U ZATVOR

U martu 1936. godine jedan pijani opozicioni poslanik u Skupštini Kraljevine Jugoslavije pucao je na predsednika vlade Milana Stojadinovića. Dragiša Stojadinović (nije bio u srodstvu s premijerom), kao pripadnik te opozicione grupe, bio je osuđen na pet godina zatvora. Odležao je tri.




Momčilo Petrović








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93799

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 7 Jun - 22:14

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vojin Tankosić


I mrtav je plašio Austrijance

Kada je poginuo čovek koji je naoružao Gavrila Principa, austrijski vojnici su ga izvukli iz groba, a njihovi listovi objavili su slike mrtvog srpskog oficira na prvoj strani uz vest da je „demon svetskog rata mrtav“
Vojin Tankosić rođen je 1880. u selu Rukladi, između Uba i Lajkovca. U Beogradu je završio Vojnu akademiju i odmah po diplomiranju izazvao je diplomatski incident. Nezadovoljan pisanjem jednog engleskog novinara o Srbima, našao ga je u kafani „Grčka kraljica“ u Knez Mihailovoj i išamarao ga. Novinar se zvao Vinston Čerčil.

Čupao uši princu


Tankosić je imao 23 godine kad se uključio u zaveru protiv kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage 1903. U noći prevrata komandovao je vodom koji je streljao Draginu braću Nikolu i Nikodija. Nije mu smetalo što je s Nikodijem išao u isti razred Druge muške gimnazije... Slavu je stekao 1905. kao komita u Makedoniji. Tamo je „stizao da komanduje, sipa metke na Turke i Arnaute i zadržava njihov nalet, ali i da previja ranjene četnike“.

Kralj Petar Karađorđević izabrao ga je za druga i vaspitača svojim sinovima, ali se to neslavno završilo - princu Đorđu Karađorđeviću, koji je već bio momak, Tankosić je iščupao uši i tako okončao karijeru vaspitača!

[You must be registered and logged in to see this image.]

U vreme nemira zbog aneksije Bosne 1908, na Terazijama je uskočio u fijaker ministra spoljnih poslova Milovana Milovanovića i izvikao se na njega zbog pomirljive spoljne politike Srbije. Čaršija je danima brujala o tome, a na zadnjem kraju ministrovog fijakera od tada je stajao pandur... Sredinom 1912. Vojin Tankosić boravio na Kosovu, gde je sa Isom Boljetincem predvodio Arnaute u sukobu sa Turcima. Drugog oktobra 1912, bez dozvole vlade, ali u dogovoru sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, koji je smatrao da Srbija treba da uđe u rat, Tankosićeva četa je je napala i zauzela tursku karaulu kod Merdara, čime je praktično počeo Prvi balkanski rat.

Vojin Tankosić dao je Gavrilu Principu, Nedeljku Čabrinoviću i Trifku Grabežu - opet u dogovoru sa Apisom - pištolje i bombe, i organizovao njihov put u Sarajevo, gde su ubili Franju Ferdinanda. Zbog ovoga su Austrijanci tražili njegovo hapšenje. U nastojanju da po svaku cenu izbegne rat, vlada u Beogradu stavila ga je u zatvor, ali je prvog dana rata pušten da bi komandovao svojom jedinicom u odbrani Beograda. Njegov Savski četnički odred tri noći i tri dana sprečavao je prelaz neprijatelju preko Save i pad srpske prestonice u austrougarske ruke.

Tri sahrane

Zatim se borio na Drini. Tankosićev odred se u oktobru 1915. povlačio kao zaštitnica pred Austrijancima i Nemcima, a on je kod Velikog Popovića, blizu Despotovca, smrtno ranjen. Živeo je još dva dana, i umro u Trsteniku 20. oktobra. Kad su Austrijanci osvojili ovaj grad, iskopali su ga iz groba da se uvere da je zaista mrtav, a hrvatski, mađarski, bugarski i austrijski listovi objavili su na prvim stranama slike mrtvog srpskog oficira izvađenog iz groba, uz vest da je „demon svetskog rata mrtav“. Ponovo je sahranjen i tamo ležao do 1923, kada su ga majka i drugovi preneli u Beograd i sa najvećim počastima sahranili na Novom groblju.

MOTKOM NA NOVINARE

Zbog pisanja protiv Apisa i Crne ruke, ugledni novinar Naum Dimitrijević je po naređenju komandanta Dunavske divizije otet iz svog automobila. Ispred zgrade divizijskog štaba, major Voja Tankosić ga je 19 puta udario po turu „motkom dužom od dva metra i debelom kao čovečija ruka“.



Momčilo Petrović








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93799

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 7 Jun - 22:16

Sava Kovačević

Ubijao golim rukama

Partizanskog komandanta krasile su neustrašivost i ogromna snaga - jednom je skočio na poslednji tenk u koloni, izvadio Italijana i zadavio ga

Sava Kovačević rođen je u jednom selu kod Nikšića 1905. Siromašni roditelji nisu mogli da ga školuju, pa je posle škole ostao kod kuće da radi na njivi. Kad je odrastao, zaposlio se kao drvoseča, potom otišao od kuće i najpre radio u rudniku „Trepča“, a onda u štampariji beogradskih novina Vreme i na izgradnji novog Savskog mosta. Zbog komunističke aktivnosti proteran je iz Beograda, pa se vratio u rodno selo.

Svi u partizanima

Čitava Savina porodica borila se u partizanima - 13. juna 1943. u borbama na Sutjesci zajedno sa Savom su poginuli njegov otac Blagoje, brat Janko i četrnaestogodišnji sinovac Dragan, koji je bio Savin kurir. Savin rođeni brat Nikola je bio poznati revolucionar, a Nikolin sin Mitar takođe je proglašen za narodnog heroja.

Savin saborac Velimir Veco Radičević, narodni heroj, kome je uoči 9. maja 2015. ruski ambasador Čepurin uručio odlikovanje Vladimira Putina, pričao je:

„Sava Kovačević je bio najveći junak naše borbe. Tokom bitke za Prozor - to je već četvrta neprijateljska ofanziva - dok smo, zaklonjeni iza nekog brdašca, gledali kolonu italijanskih tenkova, Sava Kovačević se odjednom spustio do puta, skočio na poslednji u nizu neprijateljskih tenkova, otvorio oklop, uhvatio za vrat italijanskog vojnika, izvukao ga, ubio i bacio na zemlju. Posle toga smo krenuli u juriš.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prozor je bio opkoljen bunkerima i žicom. Bitke su vođene za svaku ulicu. Oslobađali smo jednu po jednu... Luka Vučinić i ja smo prvi ušli u Prozor. Leševi svuda oko nas, zapaljene kuće... Išli smo krvavim ulicama kao u bunilu, zaboravljajući da je grad još pun neprijateljske vojske, da su Italijani tu. Onako ošamućeni, ušli smo u prvu kuću da uzmemo vode. Na vratima me je dočekao italijanski vojnik. Skočio sam na njega, uhvatio ga za vrat. Uhvatio je i on mene. Rvali smo se nekoliko minuta. Ni danas ne znam odakle mi tolika snaga... U kući je bilo sakriveno još nekoliko Italijana. Razoružali smo ih i zarobili. U blizini se nalazila bioskopska sala u koju su fašisti smestili naše ljude, zarobljenike. Naravno, Luka i ja smo ih odmah oslobodili i salu počeli da punimo italijanskim zarobljenicima. Partizanske jedinice su se približavale gradu. Čuli smo naše topove... Italijani su počeli da iskaču iz bunkera i beže. Jurili smo ih... Ubrzo je bioskop bio pun italijanskih zarobljenika.

Bez zarobljenika

- Druže Savo - pritrčao sam Savi Kovačeviću - Talijani bježe... Neke smo zarobili, eno ih u gradskom bioskopu. Šta ćemo sa njima?
- Šta ćete?! - pogledao me je onim svojim velikim očima. - U ovoj bici nema zarobljenika!

Pored mene je stajao krupan italijanski vojnik. Sava Kovačević ga je zgrabio, okrenuo ga na leđa i jednim pokretom mu slomio vrat.
- Evo, ovako s njima! - rekao je, bacivši onog Italijana u stranu. - Nisam ja došao u njihovu zemlju da se bijem, nego oni u moju, majku li im fašističku!“

SMRT U JURIŠU

Sava Kovačević je u jeku borbi na Sutjesci početkom juna 1943. postavljen za komandanta Treće udarne divizije. Iako je bio komandant divizije i trebalo je da naređenja izdaje iz pozadine, on je i bukvalno nastupao prvi. U jednom jurišu na Nemce pogođen je u čelo.



Momčilo Petrović








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93799

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 7 Jun - 22:21

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ratko Dražević

Udbaš koji je voleo glumice

Za Tita je po svetu likvidirao neprijatelje i švercovao, a u Beograd je doveo pola Holivuda; priznao je da je ubio 2.000 ljudi i spavao sa 2.000 žena

Ratko Dražević rođen je 1918. u selu Rvati kod Raške. Pre rata studirao je Veterinarski fakultet u Beogradu, a studije prekinuo odlaskom u partizane.

Rad u Ozni

Nekoliko meseci posle oslobođenja, po naređenju je počeo da radi u tajnoj policiji Ozni, kasnije nazvanoj Udba. „Došlo je do neke reorganizacije i prešao sam u Čačak, gde su tražili da preuzmem okružni odsek Udbe, pošto je bila velika teritorija. Mrzeo sam to, ali Krcun Penezić mi je prosto naredio: ‚Moraš da pređeš. Jebi se, naučićeš vremenom kako se to radi!‘“, zapisao je Dražević sećanje na početak svoje udbaške karijere. „Zadatak mi je bio da po ceo dan i noć streljam ljude...“

Odmah nakon završetka Drugog svetskog rata, naime, Tito je osnovao Misiju za hvatanje ratnih zločinaca i izdajnika. Zadatak njenih članova bio je da pronađu što više od 2.000 ratnih begunaca sa spiska da ih privedu u Beograd ili likvidiraju na terenu. Dražević je tragao po svetu za ustaškim glavešinama Antom Pavelićem i Andrijom Artukovićem.

A kad je SFRJ počela da se otvara prema Zapadu, Tito je u svet poslao agente Udbe da se bave uvozno-izvoznim poslovima. Ratko Dražević osnovao je predstavništvo firme „Geneks“ u Njujorku, nastavio da se bavi špijunažom, ali i švercom nakita, engleskih štofova, cigareta... Sve, naravno, u korist države.

Ratko Dražević je 1962, kao čovek koji je govorio razne jezike i dobro se snalazio u belom svetu, postavljen je za direktora „Avala filma“. Vlast je shvatila da je filmska industrija unosan posao, a njegov zadatak bio je da dovede holivudske, italijanske i ostale zapadne koprodukcije i da donese dolare.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pošlo mu je za rukom, zahvaljujući vezama, kao i spuštanju cene filmskih projekata, da na snimanje u Beograd dovede najpoznatije svetske glumačke zvezde. Za nekoliko godina snimljeno je četrdeset filmova u kojima su učestvovali: Dejvid Lin, Orson Vels, Entoni Kvin, Klint Istvud, Bert Lankaster, Frensis Ford Kopola, Džejms Mejson i drugi. On sam izašao je na glas kao osvajač domaćih i svetskih diva. Kasnije se hvalio da je „ubio 2.000 ljudi i bio sa 2.000 žena“. Predstavljao se javno kao državni ubica, špijun i švaler.

Veza sa Oliverom Katarinom

Dražević je Jugoslaviji doneo nagradu iz Kana za film „Skupljači perja“, a sam je započeo sedmogodišnju vezu sa glavnom glumicom Oliverom Vučo, docnije Katarina. Obezbeđivao joj je glavne uloge, nekada i prevarama, kao u slučaju filma o španskom slikaru Goji. Reditelju je rekao da Tito želi da Olivera igra glavnu žensku ulogu i tako je i bilo. A kad je na premijer Titu reditelj rekao nešto na tu temu, ovaj je odgovorio da pojma nema o čemu govori.

Sama Olivera je govorila o Ratku Draževiću kao o „srpskom Džejmsu Bondu“. Docnije je otišao iz Jugoslavije u Italiju, gde je bio generalni direktor filmske kuće „Prodi“. Zbog toga su ga komunističke vlasti proglasile za izdajnika. Umro je kao penzioner 1992.

ZBOG SEKSA U VENECIJU

„Bila je jedna lepotica kojoj se Ratko udvarao. Da je pridobije, povede je u Veneciju na kocku. Tri dana su bili u kazinu... Izgubili su grdne pare, seli u kola i vratili se nazad. Usput su jednom spavali. Kada su dolazili pred Beograd, dotična dama kaže: ‚Ratko, zbog ovolikog seksa nismo ni morali da idemo dalje od Trošarine!‘“, pričao je o Draževiću Gile Đurić, koji ga je nasledio u „Avala filmu“.



Momčilo Petrović








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28360

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Pet 9 Jun - 17:48









Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 352

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Pet 9 Jun - 22:55

КОНСТАНТИН ДРАГАШ ДЕЈАНОВИЋ

[You must be registered and logged in to see this image.] (илустрација)

Константин Драгаш Дејановић је био србски велможа који је у другој половини XIV века владао деловима данашње североисточне Македоније, југоисточне Србије и југозападне Бугарске. Био је син севастократора Дејана и Теодоре Немањић (ћерке краља Стефана Дечанског, односно полусестре цара Душана). Женио се два пута. Први пут непознатом племкињом са којом је имао двоје деце, Јелену која се удала за византијског цара Манојла I и сина Јакова, који је примио ислам и као Јакуб једно време управљао његовим поседима. Други пут се оженио Евдокијом, ћерком трапезунтског цара Алексија III.

Након смрти свога оца Дејана, средином XIV века, владавину његовим поседима преузели су његови синови Константин и Јован који постају отомански вазали након битке на Марици 1371. године. Њих двојица су заједно владали све до Јованове смрти 1378. или 1379. године. Константин Драгаш је наставио да влада својим територијама без већих промена све до своје погибије 1395. године, када је предводио помоћне одреде у бици на Ровинама. Иначе Константин је био врло религиозан те је заједно са својом мајком Теодором и братом Јованом богато помагао светогорске манастире, нарочито Хиландар, Пантелејмон и Ватопед.

Град Велбужд, код кога су србске снаге предвођене његовим дедом (Стефаном Дечанским) и ујаком (Душаном Силним) потукле Бугаре 1330. године, налазио се у саставу државе. Османлије су град по њему називали Константинова Бања односно Костендил, а тај назив се, у нешто исквареном облику, одржао до данас, као Ћустендил.

           *** Ћустендил (данас), раније Велбужд, значајан је град у Републици Бугарској. Крајем средњег века у близини данашњег Ћустендила одиграла се веома важна битка у србској историји - битка на Велбужду, којом је Немањићка Србија постала најјача држава на Балкану. ***






.
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 352

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sub 10 Jun - 19:14

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ


[You must be registered and logged in to see this image.]

Хајдук ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ (око 1780, Леновац, округ тимочки — око 20. јула 1813, Неготин) био је србски хајдук и јунак Првог србског устанка. У младости је Вељко Петровић био чобан и слуга. Са своје 22 године, као младић је реаговао када су два Турчина напала његову сестру. На мах их је убио и одмах се одметнуо у хајдуке.

Прво је ишао у Видин код великог одметника, бившег јаничара Пазваноглуа. Међутим и ту долази до изражаја његова прека нарав када убија два Пазванџијина момка и бежи. Од 1803. године био је хајдук у чети Станоја Главаша, да би затим пришао старешини Смедеревске нахије, војводи Ђуши. Од 1804. учествовао је у устанку у чети са Главашем, а после са Душаном и Вујицом Вулићевићем.

Својеглавост Вељкова је утицала на то да у времена ратна не буде послушан ни Вујици, а потом ни Карађорђу. Са Вулићевићем се борио за Београд (1806), на чијим се шанчевима храбро борио. Године 1807. постао је буљубаша и добио дозволу од Совјета да побуни Криви Вир и Црну Реку. 1809. је бранио Бању од Турака. Лична његова храброст била је изванредна, и ради ње он је брзо постао разглашен на све стране.
Прек и увек хајдук, Вељко није био много дисциплинован, и Совјет је имао с њим чешће неприлика. 1810. године одликован је златним руским орденом за храброст. Нарочито се истакао у бици на Варварину, где је био рањен у леву руку и због тога остао мало сакат. Године 1811. постао је крајински војвода и упућен је у Неготин, на Крајину.

Погинуо је око 20. јула 1813. када је бранио Неготин. Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве. Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину. Остале су запамћене његове речи: "Главу дајем, Крајину не дајем".

Женио се два пута. Прва жена је била Марија, најмлађа сестра по мајци Станоја Главаша, али она није могла поднети хајдучки живот Вељков па се разиђоше. Друга његова жена била је Чучук Стана.


Са Маријом је имао сина Радована, а данас потомци хајдук Вељка живе у селу Дубона и презивају се Хајдуквељковићи






.


Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 352

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Ned 11 Jun - 14:26

СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ 



[You must be registered and logged in to see this image.]



СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ, познат и као Стеван Високи, (Крушевац, 1377 – Главица код Крагујевца, 1. август 1427) био је син кнеза Лазара који је са титулама кнеза (1389—1402) и деспота (1402—1427) владао Србијом. У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих србских књижевника у средњем веку. Након очеве погибије у Косовском боју 1389. године, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић је владао до свог пунолетства 1393. године. Као отомански вазал, предводио је србске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио титулу деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са мађарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који 1405. године сместио своју престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу.

После великог пораза код Ангоре, отпочео је грађански рат у Отоманској империји, али и сукоби међу србском властелом, прво између Лазаревића и Бранковића, а потом и између самог Стефана и његовог млађег брата Вука. Сукоби у Србији су се окончали 1412. године измирењем Стефана и његовог сестрића Ђурђа, док је као победник из борби међу Османлијама изашао 1413. године Мехмед I, захваљујући србској помоћи, након чега је, за Србију, уследио период мира.

После смрти свог сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету, око чијих приморских градова је водио рат против Млечана. Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у Сребреници 1426. године именовао свог сестрића Ђурђа за наследника.


На унутрашњем плану, он је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу. Он је 29. јануара 1412. године објавио „Законик о рудницима“, са посебним делом којим се уређује живот у, тада највећем руднику на Балкану, Новом Брду. Тиме је додатно појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије, тако да је крајем његове владавине Србија била један од највећих произвођача сребра у Европи.

На пољу архитектуре, наставља се развој Моравског стила, који је започео у доба његовог оца градњом Раванице и Лазарице. Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве“ које се одликује ренесансним цртама




.


Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 352

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Pon 12 Jun - 19:17

МИХАИЛО МАЏАРЕВИЋ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Михаило Маџаревић (1894 - 1965) био је србски официр из Балканских и Првог светског рата. Његов ратни пут почиње одмах након завршене војне школе 1912. године са чином поднаредника. У Првом балканском рату је ванредно унапређен у чин наредника. Из Другог балканског рата је изашао као потпоручник због изузетне храбрости коју је исказао у бици на Брегалници.

Почетак Првог светског рата га је затекао на служби у Скопљу, али је одмах пребачен у околини Лознице, где се истакао у борбама на Гучеву и био рањен у околини Каменице код Ваљева. Као резултат заробљавања већег броја официра аустроугарске војске, Михаило је добио златну медаљу за храброст.

Остаће упамћен по специјалној операцији извиђања на Мачванском фронту, где је почетком маја 1915. године са још 16 војника прешао реку Саву недалеко од Владимираца и где су он и његови војници успели да заробе одељење извиђача са старешином које су пребацили у Србију. Истрагом су добијени важни подаци о противничким снагама. Маџаревић је за тај подвиг одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима 4. реда, а његови војници Обилићевом медаљом за храброст.

У току борби на Солунском фронту, током битке на Кајмакчалану, десио се његов најблиставији моменат у војничкој каријери. После успешне акције, којом је руководио, уништено је митраљеско гнездо и омогућено освајање Кучковог камена. Тој акцији су присуствовали будући краљ Александар, генерал Морис Сарај и војвода Живојин Мишић, након које престонаследник и генерал скидају своја одликовања са груди и стављају на прса Маџаревићу (Орден Карађорђеве звезде и Орден легије части) док га војвода Мишић, ванредно унапређује у чин мајора.

По избијању Другог светског рата и слома наше војске, одбио је позив да приступи војсци генерала Недића. После хапшења и боравка у логору Бањица, одвели су га у заробљеништво у Немачку.
По завршетку рата одбио је да се врати у комунистичку Југославију и отишао је у Америку. Умро је 1965. године у Либертивилу, где је и сахрањен у порти манастира Светог Саве.


       Рођен је у селу Мургаш у Колубарском округу. Пред крај Првог светског рата се оженио свештениковом кћи и са њом добио троје деце. Демобилисан је 1920. године. Објавио је и књигу "Кроз сјај и сенке рата" која је издата 1933. године





.
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 352

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Čet 6 Jul - 22:01

ЈОВАН ВЛАДИМИР

[You must be registered and logged in to see this image.]

Јован Владимир, други знан архонт Дукље и познат као побожан, праведан и мирољубив владар, владао је међу Србима између 1000. до 1016. године. То време међусобних борби Цариграда и Самуиловог царства одлично је користила најистакнутија србска кнежевина Дукља, чија се моћ знатно повећала након распада државе србског кнеза Часлава, стога су и Ромеји Дукљу често називали Србијом, под чију је политичку доминацију потпала и сада нова самостална Рашка.

Дукља, коју је Владимир наследио од оца Петра, састојала се од две области, Зете на југу и Подгорја на северу. Двор се налазио у жупи Облик (лат. Obliqus), док је у народу то брдо Краљич крај Скадарског језера. Будући да је Владимир био наклоњен Цариграду, цар Самуило га је током опседања Дукље и Драча, заробио и послао у затвор у Преспи. Тамо му је глава одрубљена док се молио испред једне цркве и ту је и сахрањен. Недуго затим проглашен је за мученика, поставши тиме први владар неке србске државе који је уврштен међу свеце.

Његове мошти налазе се у манастиру Шин Ђон (Свети Јован) у Елбасану (данашња Албанија). Негде од 11. века Дукља се почиње називати и Зетом, а од 15. века у сличним границама и Црном Гором, илити Србском Cпартом





.



Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 352

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sub 8 Jul - 21:44

АХМЕД АДЕМОВИЋ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ахмед Адемовић (1873 - 1965) био је србски војни трубач ромског порекла, учесник Балканских и Првог светског рата. Носилац је војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима, као и још неколико одликовања и признања.

Током Кумановске битке, 24. октобра 1912. године, у тренутку када се она, како ће се испотавити ломила, Ахмед се ушуњао у позадину турске војске и одсвирао, по слуху, њихову мелодију за повлачење. Збуњена турска војска која је у том тренутку била у силовитом налету, почела је да се повлачи. Онда је опет, неопажен, прешао назад, међу србским трупама и одсвирао сигнал за јуриш.

Управо након ове битке, Ахмед је одликован Карађорђевом звездом са мачевима, док је његов подвиг завршио у уџбеницима на француским и руским војним академијама као позитиван пример лукавства обичног србског војника.

Ахмед се поносио својим делом и самом наградом, толико да Карађорђеву звезду није скидао до своје смрти.

Последње године живота је провео у беди, код свог унука Фадила. Умро је децембра 1965. године




.

Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93799

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sub 8 Jul - 21:46

Bravo @Whisper happy








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 352

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Ned 9 Jul - 21:25

СТЕФАН УРОШ V НАМАЊИЋ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Стефан Урош V Немањић, познатији као Урош Нејаки, је син и наследник цара Душана. Владао је од 1355. до 1371. Он је последњи владар лозе Немањића. 

Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог оца. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понео надимак Урош Нејаки. Нови српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса.

За време његове владавине, 1365. године, за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наследити царски престо јер Урош није имао потомака. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу.

Претпоставља се да је умро 2. или 4. децембра 1371. године као последњи српски цар. Његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак. Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година након смрти






.
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 352

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Uto 11 Jul - 9:23

ВРАТКО НЕМАЊИЋ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Вратко Немањић, у епској народној поезији познатији као Југ Богдан, је био србски војвода, жупан и кнез из средине XIV века.
 
Води порекло из бочне гране Немањића, од Немањиног најстаријег сина Вукана, чији је праунук био, а његова ћерка Милица се око 1353. године удала за Лазара Хребељановића (1371-1389).

Познатији је из епских народних песама преткосовског и косовског циклуса, у коме је са својих 9 синова Југовића, једна од водећих личности. Сахрањен је у задужбини свога деде Дмитра Немањића, манастиру Давидовица код Бродарева, док је према народној традицији из песме "Смрт мајке Југовића", погинуо у Косовском боју 1389. године. Локални топоними у и око самог Прокупља на Топлици, указују на то да је епски Југ Богдан владао тим крајем, што је приказано и на грбу града




.

Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 352

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Uto 11 Jul - 21:56

Породица КОСАЧЕ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Србска средњовековна породица Косаче, по моћи и сили била је најзначајнија од 14. и 15. века Босне, одмах након рода Котроманића. 

Оснивач је Вук Косача, војвода цара Душана Силног коме је помогао освојити Епир и крш Тесалије. Његов син, Влатко, краљу Твртку I био је најзахвалнији војвода. Више пута је до ногу тукао турску војску као ономад у бици код Билеће против крвника са Маричке Битке, паше Лале Шахина. Предводио је и контигент послат од Твртка кнезу Лазару у Косовском боју, одакле се вратио и разгласио вест о хришћанској победи у чију су славу звонила црквена звона у Паризу. 

Његов унук, Стефан Вукчић Косача се у манастиру Милешева прогласио "Херцегом од Светог Саве", отуд територија под његовом хитро извојеваном самосталном влашћу од тада носи назив по Стефановој ратничкој титули - Херцеговина



.
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 352

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 12 Jul - 14:17

Борбу против Турака у Србији започео је овај хајдук! Ми га се слабо сећамо, а у Румунији је и данас национални херој.


СТАРИНА НОВАК


[You must be registered and logged in to see this image.]


У народној песми он је "од Гласинца, поља широкога, са високе горе Романије“. У Србији, реч је о једном од најславнијих, а свакако најопеванијих хајдука свих времена. Ипак, у Румунији, он је и много више од тога - реч је о великом војсковођи који је народ бранио до Турака и славно у то име погинуо. Његово име је Старина Новак.

Старина Новак је био јунак много пре Карађорђа, а реч је о човеку чија је борба против Турака постала претеча свих каснијих србских буна и устанака!

У румунској култури овај хајдук се и данас слави као народни јунак и ослободилац, због бројних ратних успеха против Турака на подручју данашње Србије, Републике Србске, Румуније, Молдавије и Бугарске.

Па ипак, у србској култури, сећање на Старину Новака је претежно сачувано у епским песмама. Оне кажу да је од зулума "проклете Јерине” побегао у друмске разбојнике, и да је хајдуковао по Херцеговини, Босни и Србији.
Управо тако је почела немилосрдна борба Старине Новака против Турака. За кратко време је формирао чету, а његова лична храброст и умешност у командовању су довели до тога да му се придружи велики број сељака и слободних хајдука.

 Румунски извори су ипак много егзактнији и обимнији – име Старине "Баба" Новака везује се за време владавине кнеза Михаја Храброг, који се борио за ослобођење од Турака 1595. године. Он је чету србског хајдука примио у своје редове, а Новака поставио за једног од највиших команданата своје војске.

У румунском граду Клужу, србском хајдуку је подигнут споменик народне захвалности, а у Букурешту постоји и истоимени булевар. Тамошњи народ га није заборавио.
 Предање каже да је Старина Новак на превару ухваћен и заједно са саборцима набијен на колац. Њихова тела су остављена гавранима и тек неколико дана касније спаљена 1601. године. Баш на том месту је и подигнут споменик који и данас постоји




.






Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28360

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Uto 1 Avg - 19:17

Starina Novak i deli Radivoje

Vino pije Starina Novače
U zelenoj gori Romaniji,
Šnjime pije brate Radivoje,
S Radivojem dijete Gruica,
Sa Gruicom deli Tatomire
I jošt više trideset hajduka.
Kad s' hajduci vina napojiše,
A u vinu ćeif zadobiše,
'Vako reče deli Radivoje:
"Čujes mene, moj brate Novače!
Hoću tebe, brate, ostaviti,
Jer si, brate, ostario teško,
Pa ne možeš više da četuješ,
Niti hoćeš na drum da idemo,
Da čekamo pomorce trgovce."
To izreče deli Radivoje,
Pa se skoči od zemlje na noge,
A dovati brešku po srijedi,
za njim skoči trideset hajduka.
Ode Rade preko gore čarne,
Novak osta pod jelom zelenom
A sa svoja dva nejaka sina.
No da vidiš deli Radivoja!
Kad iziđe drumu na raskršće,
Loša mu je sreća priskočila:
Susrete ga Mehmed Arapine
Sa njegovih trideset delija,
Turčin ćera tri tovara blaga,
Pa kad viđe trideset hajduka,
a on viknu na svoje delije,
Te u vriško sablje povadiše,
U hajduke juriš učiniše,
Ne dasše im puške isturiti,
No trideset glava osjekoše,
Radivoja živa uvatiše,
Vezaše mu ruke naopako,
Vezana ga vode kroz planinu,
A nagone te im popijeva.
Ode pjevat deli Radivoje:
"Bog t' ubio, goro Romanijo!
Ne raniš li u sebe sokola?
Prolećeše jato golubova
I pred njima tica golovrane,
Provedoše bijela labuda
I pronese pod krilima blago."
Tako Rade drumom pop'jevaše,
A začu ga dijete Gruica,
Pa kazuje Starini Novaku:
"O moj babo, Starina Novače,
Neko pjeva drumom širokijem,
A pominje goru Romaniju
I u gori sivoga sokola,
Baš ka' da je čiča Radivoje:
Ja je čiča zadobio blago,
Jali nam je muke dopanuo;
No hajdemo da mu pomognemo."
Pa dovati laka dževerdana,
Pođe pravo drumu u busiju,
A za njime mladi Tatomire,
A za đecom Novak pristajaše,
Kad dođoše drumu širokome,
Novak stade drumu u busiju,
Oko njega dva nejaka sina;
Al' eto ti jeke niz planinu,
Pomoli se trideset delija,
Svaki nosi džidu na ramenu
I na džidi od hajduka glavu,
A pred njima Mehmed Arapine
Radivoja vodi savezana,
I on ćera tri tovara blaga,
Pravo ide drumom niz planinu;
Doke pade u busiju tvrdu,
Al' podviknu Starina Novače
A na svoja dva nejaka sina,
Pa opali laka dževerdana,
Te pogodi Mehmed-Arapina
Posred pasa, ukide ga s glasa,
Ni zemlja ga živa ne dočeka.
Arap pade u zelenu travu,
A dopade Starina Novače,
Sabljom manu, ots'ječe mu glavu;
Pa dopade deli Radivoju,
Pres'ječe mu tenef na rukama,
A dade mu sablju Arapovu.
Mili bože, na svemu ti vala!
Kad u Turke juriš učiniše,
Razdvojiše Turke u buljuke,
Pa nagoni jedan na drugoga:
Što propušća deli Radivoje,
Dočekuje mladi Tatomire;
Što uteče mladu Tatomiru,
Dočekuje dijete Gruica;
Što propusti dijete Gruica,
To dočeka Starina Novače.
Isjekoše trideset delija,
Od Turaka šićar pokupiše,
Tri tovara blaga zadobiše,
Pa sjedoše piti rujno vino.
Ali veli Starina Novače:
"O moj brate, deli Radivoje,
Što te pitam, pravo da mi kažeš:
Al' je bolje trideset hajduka,
Ali starac Starina Novače?"
Njemu veli deli Radivoje:
"O moj brate, Starina Novače,
Bolje bješe tridest dobrih druga,
Ali tvoje sreće ne bijaše."
Teško onom svakome junaku
Što ne sluša svoga starijega!

*
Vuk Stefanović Karadžić
Srpske narodne pjesme
(Priredio Vojislav Đurić)












Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 352

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Pon 7 Avg - 17:10

@Dala ::
Starina Novak i deli Radivoje

Vino pije Starina Novače
U zelenoj gori Romaniji,
Šnjime pije brate Radivoje,
S Radivojem dijete Gruica,
Sa Gruicom deli Tatomire
I jošt više trideset hajduka.
Kad s' hajduci vina napojiše,
A u vinu ćeif zadobiše,
'Vako reče deli Radivoje:
"Čujes mene, moj brate Novače!
Hoću tebe, brate, ostaviti,
Jer si, brate, ostario teško,
Pa ne možeš više da četuješ,
Niti hoćeš na drum da idemo,
Da čekamo pomorce trgovce."
To izreče deli Radivoje,
Pa se skoči od zemlje na noge,
A dovati brešku po srijedi,
za njim skoči trideset hajduka.
Ode Rade preko gore čarne,
Novak osta pod jelom zelenom
A sa svoja dva nejaka sina.
No da vidiš deli Radivoja!
Kad iziđe drumu na raskršće,
Loša mu je sreća priskočila:
Susrete ga Mehmed Arapine
Sa njegovih trideset delija,
Turčin ćera tri tovara blaga,
Pa kad viđe trideset hajduka,
a on viknu na svoje delije,
Te u vriško sablje povadiše,
U hajduke juriš učiniše,
Ne dasše im puške isturiti,
No trideset glava osjekoše,
Radivoja živa uvatiše,
Vezaše mu ruke naopako,
Vezana ga vode kroz planinu,
A nagone te im popijeva.
Ode pjevat deli Radivoje:
"Bog t' ubio, goro Romanijo!
Ne raniš li u sebe sokola?
Prolećeše jato golubova
I pred njima tica golovrane,
Provedoše bijela labuda
I pronese pod krilima blago."
Tako Rade drumom pop'jevaše,
A začu ga dijete Gruica,
Pa kazuje Starini Novaku:
"O moj babo, Starina Novače,
Neko pjeva drumom širokijem,
A pominje goru Romaniju
I u gori sivoga sokola,
Baš ka' da je čiča Radivoje:
Ja je čiča zadobio blago,
Jali nam je muke dopanuo;
No hajdemo da mu pomognemo."
Pa dovati laka dževerdana,
Pođe pravo drumu u busiju,
A za njime mladi Tatomire,
A za đecom Novak pristajaše,
Kad dođoše drumu širokome,
Novak stade drumu u busiju,
Oko njega dva nejaka sina;
Al' eto ti jeke niz planinu,
Pomoli se trideset delija,
Svaki nosi džidu na ramenu
I na džidi od hajduka glavu,
A pred njima Mehmed Arapine
Radivoja vodi savezana,
I on ćera tri tovara blaga,
Pravo ide drumom niz planinu;
Doke pade u busiju tvrdu,
Al' podviknu Starina Novače
A na svoja dva nejaka sina,
Pa opali laka dževerdana,
Te pogodi Mehmed-Arapina
Posred pasa, ukide ga s glasa,
Ni zemlja ga živa ne dočeka.
Arap pade u zelenu travu,
A dopade Starina Novače,
Sabljom manu, ots'ječe mu glavu;
Pa dopade deli Radivoju,
Pres'ječe mu tenef na rukama,
A dade mu sablju Arapovu.
Mili bože, na svemu ti vala!
Kad u Turke juriš učiniše,
Razdvojiše Turke u buljuke,
Pa nagoni jedan na drugoga:
Što propušća deli Radivoje,
Dočekuje mladi Tatomire;
Što uteče mladu Tatomiru,
Dočekuje dijete Gruica;
Što propusti dijete Gruica,
To dočeka Starina Novače.
Isjekoše trideset delija,
Od Turaka šićar pokupiše,
Tri tovara blaga zadobiše,
Pa sjedoše piti rujno vino.
Ali veli Starina Novače:
"O moj brate, deli Radivoje,
Što te pitam, pravo da mi kažeš:
Al' je bolje trideset hajduka,
Ali starac Starina Novače?"
Njemu veli deli Radivoje:
"O moj brate, Starina Novače,
Bolje bješe tridest dobrih druga,
Ali tvoje sreće ne bijaše."
Teško onom svakome junaku
Što ne sluša svoga starijega!

*
Vuk Stefanović Karadžić
Srpske narodne pjesme
(Priredio Vojislav Đurić)





Ово се чита у даху. То је то.
 happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   

Nazad na vrh Ići dole
 
Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije
» SLAVNE LICNOSTI SRBSKE ISTORIJE
» Omiljena istorijska ličnost
» Stare slike Srbije
» Lepe slike Srbije
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-