Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 30 Nov - 18:17

Đakom Avakum
(preuzeto sa www.pravoslavlje.org.yu)

„Srb je Hristov, raduje se smrti!“
urednik Miodrag M. Popović

U mnogim srpskim domovima može se videti plaketa sa ugraviranom molitvom u kojoj se Sveti Vladika Nikolaj Lelićki moli Bogu za mudrost razlikovanja onoga što se može promeniti od onoga što treba prihvatiti. Tu sposobnost razlikovanja, jednu od osnovnih hrišćanskih vodilja u ispravnom postupanju, iskazuje čuvena narodna izreka: „Treba znati stići i uteći i na strašnom mestu postojati“.


U Svetom Pismu i istoriji Hrišćanstva ima mnogo primera ljudskog stradanja. Crkveni kalendar je prepun znanih i neznanih mučenika čija žitija mogu navesti površnog čitaoca na zaključak da smisao Hrišćanstva leži u stradanju njegovih sledbenika. Takva razmišljanja su pogrešna: stradanje nije svrha samome sebi, niti je svako stradanje spasonosno za dušu, već samo stradanje Boga radi. Sveto Predanje obiluje primerima uzaludnog mučeništva onih vernika koji su mimo Božjeg promisla isprovocirali sopstveno stradanje. Pošto su bili nedorasli veličini podviga na koji su se odlučili, njihovi poduhvati su se često završavali sramnim odricanjem od vere, na radost njihovih mučitelja i protivnika Hrišćanstva.

Nasuprot pomenutim slučajevima nerazboritog samoprecenjivanja, stoje primeri istinitih Hristovih mučenika, obdarenih onom mudrošću za koju se moli Sveti Vladika Nikolaj. Među njima je zapisano i ime prepodobnog đakona Avakuma (17/30. decembar). Za mladića rođenog 1794.g. savremenici svedoče: „Divan i dičan kao Apolon, lep i čedan kao prekrasni Josif; dobrota i celomudrije bili su mu ispisani na licu“. U petnaestoj godini života otišao je u manastir Moštanicu (Banjalučka eparhija), gde se zamonašio i primio čin đakona. Pred turskim zulumom moštanička bratija napušta manastir, Avakum prelazi u Srbiju i dolazi u manastir Trnavu kod Čačka, gde zbog uzornog monaškog života, odličnog poznavanja bogosluženja i anđeoski lepog pojanja, postaje miljenik bratije, posebno igumana Pajsija.

Nažalost, manastirska idila je potrajala kratko: Karađorđev ustanak je okončan, Turci ponovo uspostavljaju strahovladu, a Hadži-Prodanova buna daje im odličan povod za odmazdu. Među zarobljenim pobunjenicima našli su se i iguman Pajsije i đakon Avakum. Zarobljenici su dovedeni u Beograd (tadašnji Dar-ul-Džihad) i utamničeni u kulu Nebojšu, odakle su u grupama izvođeni na stratište kod Stambol kapije (na mestu današnjeg Narodnog pozorišta) i nabijani na kolje. Kada je došao dan pogubljenja mladog đakona, Turci, zadivljeni njegovom lepotom, ponude mu oproštaj ako se odrekne Hrista. Na zaprepašćenje prisutnih, prepodobni Avakum odbija ponudu i ispoveda nepokolebljivu veru, jaču i od samog nagona za životom. Mučitelji, zadivljeni mladićevim držanjem, odlučuju da ga poštede dugog izdisanja na kocu: „I duševan Turčin jedan“, veli pesnik, „da uštedi dečku muke, probode mu jataganom mučeničko srce živo“.

Nekome će se, iz perspektive 21. veka, izgledati morbidno podsećanja na doba kada je ubod u srce značio milost; nekome će Avakumove reči „Srb je Hristov, raduje se smrti!“ zazvučati patetično. Srpska Crkva, pak, čuva uspomenu na prepodobnog đakona, dvadesetogodišnjeg mladića obdarenog božanskom mudrošću koju mnogi ne steknu ni za mnogo dužeg života: kada valja „stići“, kad „uteći“, a kada „na strašnom mestu postojati“ i posvedočiti snagu svoje vere.

Ako bismo danas upitali prosečnog Beograđanina šta zna o đakonu Avakumu i beogradskim mučenicima, odgovor bi najverovatnije bio sleganje ramenima. Da li je Beograd zaboravio svetog mučenika đakona Avakuma, a sa njim i druge beogradske mučenike, počevši od prvih i najstarijih svetih mučenika Ermila i Stratonika, pokazaće vreme. Na nama je da ih vratimo iz zaborava, ne bi li se sadašnja i buduća pokolenja odužila ovim duhovnim gorostasima bar jednim hramom u Beogradu posvećenim njima, jer oni to nesumnjivo zaslužuju.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 30 Nov - 18:18

Luka Lazarević


Pop Luka Lazarević (1774—1852) je bio srpski junak, vojvoda, velikan Prvog srpskog ustanka i pravoslavni sveštenik (pop), rodom iz Svileuve.

Bio je na školovanju u Austriji oko tri i po godine, posle čega se oženio i zapopio, a za parohiju dobio je Koceljevu i Ljutice.

Mnogo je voleo dobre konje i oružje, od kojih se nikada nije rastajao. Imao je petnaestak rana, a jedan kuršum u telu i u grob je odneo.

Umro je u Šapcu, 29. aprila 1852. godine. Sahranjen je pored šabačke crkve.

Prvi srpski ustanak


Kada su 1801. godine šabački janičari ubili njegovog brata od strica Ranka, Luki je bilo jasno šta nameravaju. Procenio je da se treba dizati protiv njih.

Prvi je u Šabačkoj nahiji 1804. godine je ustao protiv Turaka, stvorio ustaničku četu i izabran je za vojvodu („postao vođ šabačkim Tamnavcima i Posavcima gde god bi se sudarili s Turcima“) u prvoj polovini 1805. godine. Tom prilikom, Luka se raspopio. Brzo je izbio u prve redove, postavši cenjena i omiljena ličnost u narodu.

Učestvovao je u oslobađanju Sokolske i Užičke nahije. Napuštajući Užice, Turci su ustanicima platili veliku globu. Od Bega Novljanina, po čijem je nalogu ubijen knez Ranko, Luka je dobio arapskog ata i skupocenu opremu.

U proleće 1806. godine, Turci su upali u Svileuvu i zapalili nekoliko kuća, između ostalih i Lukinu. Luka ih je sačekao u Čučugama i naneo im velike gubitke.

Boj na Mišaru


Učestvovao je u svim bojevima protiv Turaka u Podrinju, ali se naročito istakao u boju na Mišaru (1806. godine). Tad je (zajedno sa Matejom Nenadovićem) komandovao srpskom konjicom koja je na ugovoreni znak vešto izvršila poznati manevar (juriš) i presudno doprinela srpskoj pobedi. U najžešćem okršaju, Luka se u jednom vrbaku kraj rečice Dumače sukobio sa čuvenim Kulin-kapetanom. Tom prilikom pop-Luka je bio ranjen, dok su Kulin-kapetana ubili ustanici.

Komandant šabačke tvrđave

Posle oslobođenja Šapca, vožd Karađorđe ga je postavio za komandanta šabačke tvrđave, i na toj dužnosti je bio od 1807. do 1813. godine. Priča se da se pokazao kao dobar starešina koji se brinuo da zavede red u gradu i da se sudi po pravdi. U proleće 1809. godine, Luka je (sa jedinicama Šabačke nahije) opkolio Turke u Janji i Bijeljini, ali su se ustanici ipak morali povući preko Drine.

Krajem juna 1811. godine, Luka je postavljen za komandanta sektora od Save do Loznice. Pod njegovu komandu stavljene su vojvode Stojan Čupić, Anta Bogićević i Sima Katić.

Emigracija

U vreme propasti Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, pop-Luka je napustio Srbiju i naredne godine proveo je u emigraciji. Isprva je kratko boravio u Sremu u tadašnjoj Austriji: prvo u karantinu u šumama manastira Fenek, zatim u Golubincima, pa u gornjoj tvrđavi u Petrovaradinu. Zatim je odveden u Judenburg u Štajerskoj, gde je živeo skromno i povučeno. Odatle je zajedno sa ostalim ustaničkim starešinama upućen u Hotin u Besarabiji (Rusiju), gde je živeo do 1832. [2] godine. Od ruske vlade primao je 300 dukata godišnje, istovremeno se baveći trgovinom i uzimajući spahiluke u zakup.

Povratak u domovinu

1833. godine vratio se u domovinu s velikim počastima i nastanio se u Šapcu. Knez Miloš postavio ga je za člana šabačkog Magistrata i poklonio mu je kuću u Šapcu, tačno preko puta Jevremovog konaka. Pred kraj života našao se u teškoj materijalnoj situaciji i bio je prinuđen da uzima novac na zajam pod nepovoljnim uslovima. Početkom 1847. godine dobio je penziju.

Bio je veliki protivnik kneza Miloša i dinastije Obrenovića. 1842. godine za vrijeme bune Tome Vučića, po naredbi kneza Mihajla Obrenovića, Luka Lazarević biva uhapšen i smješten u zatvor. Poslije promjene dinastije (kad su Karađorđevići došli na vlast), postao je član Državnog savjeta.

Izvor: Wikipedia








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 30 Nov - 18:18

Dimitrije Bugarski

Dimitrije Bugarski (Novi Sad 1740, - Novi Sad, 1789), pravnik, prvi gradski načelnik Novog Sada.

Potiče iz stare ugledne novosadske porodice. Gimnaziju je učio u Novom Sadu, a prava Požunu (Bratislava). Po završetku studija Magistrat ga je angažovao kao pisara a zatim za pristava kod poreske blagajne.

Za člana komuniteta izabran je 1767. a godinu dana kasnije i za člana Spoljašnjeg senata. Predsednik Izbranog obštestva 1774.

Kao pravnik u Beču je zastupao Velikokikindski distrikt na osnovu privilegija koje je dala Marija Terezija. Zbog uspeha u tom radu postavljen je za suca ovog Distrikta 1776. sve do 1778. kada mu je istekao mandat, kada se vraća u Novi Sad. Od 1782. bio je ponovo član Spoljašnjeg senata i Izbranog obštestva. Za predsednika Obšestva izabran je 1786. a 1778. za prvog gradskog načelnika Novog Sada. Uz obaveze koje je imao u Magistratu, Bugarski je obavljao i dužnosti direktora novosadskih srpskih osnovnih škola.

Wikipedija








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 30 Nov - 18:19

Зека Буљубаша


Јован Глигоријевић, познатији као Зека Буљубаша, је рођен 1785. године у Сјеници у Старом Влаху.
Потиче из сиромашне породице српског сељака у којој су, поред њега, били још два брата и три сестре. Имао је упадљиво зелене очи, због чега су га родитељи и околина прозвали Зека. Касније, кад је у Првом српском устанку постао и устанички буљубаша, постао је познат у српском народу и његовој историји као Зека Буљубаша.
Као дете сиромашних родитеља послуживао је у манастиру, где је научио да чита и пише. Затим је служио код турских и српских трговаца, где је добро научио и јахање коња, руковање оружјем и сналажење у беспућима, као и турски говор.

Сукоби са Турцима

Тешко је подносио турске зулуме и због тога је долазио у сукобе са њима. Због тога је променио место боравка и настанио се у Вишеграду. Службовао је код једног виђенијег трговца грађом, који је откупљивао балване, спуштао их сплавовима низ Дрину до Босанске Раче и Сремске Митровице и ту продавао.
У сплаварењу Зека је нашао себе, добро научио да плива, рони и савлађује ћуди ове брзе и плаховите реке. Често сплаварећи, добро је упознао и сваки делић реке посебно њене газове, обале, али и прибежне терене, што му је било од велике користи у току његовог четовања на Дрини у бурним годинама Првог српског устанка.
Зекаје добро упознао тежак и ропски живот српског сељака, турско насиље над њима, слушао приче о српским хајдуцима и прижељкивао да се и он укључи у ту борбу. Зато се и посебно обрадовао вестима о Карађорђевом устанку у Шумадији и ширењу тог пламена по читавој Србији, од Дрине до Тимока.
Чувши да су се на Дрини у Мачви појавили устаници Стојана Чупића који је веома успешно сузбијао турске пљачке из Босне и чувао ослобођену територију, Зека се, уместо у Сремској Митровици, са газдом поздравио у Босанској Рачи, најавивши одлазак међу српске устанике.

Међу устанацима

Стојана Чупића је, после ослобађања Шапца, као најбољег познаваоца стаза и богаза између Дрине и Шапца, послао на Дрину Јаков Ненадовић, да затвара путеве од ове реке ка Шапцу. Он је разместио своје страже покрај Дрине, по њеним врбацима и увалама на широком подручју, од улива Дрине до Жичког потока. Седиште је често мењао: Парашница, ноћајски Салаш, Богатић...
Зека је са другом препливао Дрину. Кренули су у дубину Мачве, али су их зауставила два човека са упереним пушкама и питали где иду. Одговорио је да су Срби којима је додијао турски зулум и да су пошли у Србију да се заједно са својом браћом боре против Турака. Распитивали су се за Стојана Чупића и молили да их њему спроведу. Стража је била Чупићева, па су им предали кубуре и ханџаре које су носили у торбама. Кренули су у Парашницу ка Чупићу.
Стојан их је лепо примио и, после дужег испитивања, стекавши утисак да се ради о снажним, родољубивим и племенитим Србима, прихватио их међу своје момке. Он је имао обичај да провери кондицију и знање у руковању са оружјем новопридошлих момака, па их је, када се уверио да они добро рукују пушком, кубуром и ханџаром, распоредио у једну од својих чета која је чувала Дрину насупрот Босанској Рачи.
Пријем међу Стојановим момцима је био изванредан. Сви су били млади, добро наоружани и одевени. Потицали су углавном из околних мачванских села и били добри познаваоци терена, али је међу њима било и људи из Семберије, Срема, па чек и Херцеговине. Владало је велико другарство и међусобно поштовање, делили су све што су имали. Зека је распоређен у десетину бившег хајдука из Црне Баре Драгоја.
Чете су биле добро обезбеђене од дринског и савског правца стражама и заседама. Уз то, Стојан је, као бивши трговац, развио и веома добру обавештајну мрежу међу прекодринским српским сељацима и Србима у Срему, па су се свакодневно код њега сливали драгоцени подаци.
Поседовањем дринске обале и развијеним обавештајним радом, Стојан је веома успешно чувао ослобођену територију Мачве са западне стране, док је Китошке пролазе у то време чувао прота Никола Смиљанић са својим момцима. У склопу овог обезбеђења је и Зека са друговима, распоређен по сменама, чувао дринске обале.

Живи бедем у историји Првог српског устанка посебно место заузимају Зека Буљубаша и његови голаћи, који су даноноћно чували српску границу на Дрини, потпомагали српским устаницима у свим важнијим бојевима са Турцима у Подрињу и Мачви и њиховим офанзивама у Босни. Сви су храбро изгинули штитећи одступницу устаничке војске са Равња.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 30 Nov - 18:20

Zapisi ratnih dobrovoljaca
Jest - to sam ja, Dragutin Matic


"Sad se o njemu sve zna: to je najpoznatiji ratni izvidjac u istoriji Srpske vojske. Oko Sokolovo. Pravo ime Dragutin Matic. Ratna fotografija je obilazila zemljinu kuglu. Sluzila je kao simbol odanosti vojnika ratnom zadatku radi odbrane Otadzbine, kao simbol koncetracije coveka u opasnom vremenu - ratu, kao simbol budnosti, predanosti, ozbiljnosti u obavljanju ratnog zadatka...Kruzila, kruzila. Ulazila u ratne albume, krasila pozivnice za proslavu ratnih dogadjaja, bila nezamenljiv pratilac publikacija o teskim danima, velikim borbama, sjajnim pobedama srpske vojske, o tome da je ''srpski opanak spasao civilizaciju"...

A on, taj ratnik - Oko Sokolovo - nije znao da je snimak uspeo, da je fotograf - reporter preziveo, da je njegov ratni lik ovekovecen. I tek posle pedeset godina od fotografisanja - ratnik vidi sebe. Iznenadi se, zanemi, zacuti, filmskom brzinom kroz misli prolete ratni dani, drugovi, gladovanja, ranjavanja...

- Jest' - to sam ja. Zaista me slikao...

I priseca se da se oko njega, kad je posao na zadatak motao neki novinar, "sta li'", kako ga je slikao i otisao. Da, bilo je pre pedeset godina.

Dragutin Matic - Oko Sokolovo - rodjen je 10. januara 1888. godine u selu Kaletincu ispod litica Suve Planine. Najmladje je, sesto dete, siromasnih poljoprivrednika. Godine 1910. odlazi u vojsku, u tada najelitniji rod - konjicu, jer je iz porodice koja je gajila konje. Kao konjanik jahao je tik uz princa Djordja Karadjordjevica. Kad je zavrsio to vojevanje, 1912. godine, pocinje rat sa Turcima za oslobodjenje juznih delova Otadzbine. Zavrsismo sa Turcima "lose - crno" , prodje Kumanovska, prodje Bitoljska bitka. Cekamo, veli, civilno odelo. Ali - opet ratna truba: rat sa Bugarima. I njih, rece, sredimo. Opet bez civilnog odela. Dolazi Prvi svetski rat - Cer, Kolubara, Albanija, Krf, Solun, Kajmakcalan, Gornicevska...

Ratnik se vraca tek 1919. godine svome slobodnom domu. Sin je imao godinu dana kada je tata krenuo u vojsku, sada je u 11. godini. Ne poznaju se. Ali - dug je oduzen prema Otadzbini.

Ratniku Dragutinu Maticu podignut je velicanstveni spomenik na trgu ispred opstine Gadzin Han. Osvestao ga je vladika niski Irinej, bilo je vojnih pocasti i drugih svecanosti, otkriven je 1998. godine u okviru proslave osamdestogodisnjice oslobodjenja Srbije''.
___________________________________
*Storija je preuzeta iz knjige "Moj otac Oko Sokolovo'", novinara Blagoja Matica, sina Dragutinova. Knjiga je izdata 1998. godine u cast 80 godina proboja Solunskog fronta. Izdavac je preduzece "Batin'" iz Beograda.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 30 Nov - 18:21

Драгутин Гавриловић рођен је 1882. године у Чачку. Војну академију завршио је 1901. год. Учествовао је у свим ратовима српске војске. Војну каријеру је завршио у чину пуковника. Умро је 1945. год. у Београду. Носилац је Карађорђеве звезде, француског Ратног крста као и многих других одликовања. У српској историји остаће запамћен по говору који је одржао браниоцима Београда октобра 1915. године непосредно пред јуриш у коме је и сам тешко рањен.

Говор мајора Драгутина Гавриловића браниоцима Београда 1915. год.

У току борби за одбрану Београда 6-7. октобра 1915. године Аустријанци су форсирали Дунав и искрцали се на делу обале који је држао 2. батаљон 10 кадровског пука којим је командовао мајор Драгутин Гавриловић. Аустријске јединице утврдиле су се иза железничког насипа на самој обали. Жестоко дејство аустријске артиљерије претворило је српске положаје у Банатској улици у хрпу рушевина али су храбри браници и даље пружали отпор. Растојање између српских и аустријских положаја на неким местима није било веће од 30 m.

Непријатељу се никако није смело дозволити да утврди мостобран. Прво је у напад кренуо жандармеријски одред који упркос тешким губицима није успео да потисне непријатеља. Једино решење било је да све расположиве српске јединице на овом сектору фронта изврше општи контранапад.

Око 14.30 мајор Гавриловић је прикупио своја три вода, два вода 3. батаљона, Сремски одред и пред кафаном "Јасеницом" издао следећу заповест:

Војници, тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришем,

разнети вашим бомбама и бајонетима.

Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.

Војници!

Јунаци!

Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања.

Наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда.

Ви немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје.

Зато напред, у славу! Живео краљ, живео Београд!

Уз громогласни поклич српски војници су кренули у контранапад. Међутим, снажна ватра аустријских јединица на насипу подржана ураганским дејством аустријске артиљерије одбила је и овај напад. Мајор Гавриловић је тешко рањен.

Жестоки напади српске војске су се наставили све до сумрака. Аустријски положај на насипу је био угрожен и само је ноћ спасила аустријске јединице од пораза. У току ноћи 7-8 октобра Аустријанци су наставили да пребацују појачања преко Дунава.

Између 8-9 октобра јединице Комбинованог одреда више нису браниле прелазе преко Саве и Дунава већ су се извлачиле на резервне положаје. Аустријске снаге су 9. октобра 1915. год. истакле Аустро-угарску и Немачку заставу на згради Старог двора.

- У његову част Дорћолска обала Дунава у Београду се зове Обала Мајора Драгутина Гавриловића а на шеталишту код спортског центра "Милан Гале Мушкартировић (екс 25. мај)" се налази споменик Мајору и његовим тј. нашим браниоцима!

Први почасни грађанин Крушевца



Јубилеј отишао у заборав

Болујемо ли од неке историјске амнезије, односно да ли нам је поремећен систем вредновања - пита Драган Рашковић, самостални стручни сарадник Народног музеја у Крушевца


Улична акција коју су чланови тима за културу Општинске организације Г17 Плус организовали поводом 125 година од рођења пуковника Драгутина Гавриловића, првог почасног грађанина града Крушевца, био је једини догађај који је подсетио Крушевљане на славног српског официра. Програм овог перформанса на Тргу косовских јунака, сведен је на контакт са грађанима којима су подељене брошуре са ликом и биографијом пуковника Драгутина Гавриловића. Неоспорно је да чланови тима за културу Г17 Плус заслужују похвале, али се намеће и питање да ли је ово био адекватан начин да се Крушевац први пут у 21. веку одужи свом првом почасном грађанину?


Пробој мајора Драгутина Гавриловића у прве редове српске историографије догодио се приликом последње одбране Београда. Приступајући одбрани престонице мајор Гавриловић је прикупио делове већ расутог 10. кадровског пука. Вођена је дивовска борба у којој је мајор Гравиловић био тешко рањен. Иако је српска војска поражена, аустро-угарска војска је претрпела огромне губитке.


По завршетку ратних операција (тада већ) потпуковник Драгутин Гариловић био је командант више градова, као што су Велика Кикинда и Вршац, и српских трупа у Новом Сегедину. У чин пуковника унапређен је 27. октобра 1920., а после демобилизације постављен је за команданта 47. пука који је био стациониран у Крушевцу у касарни 12. пука “Цар Лазар”.


- Овај пук којим је комадовао Драгутин Гавриловић је успешно савлађивао редовну наставу, био примеран и служио за углед у сваком погледу - каже професор историје Славољуб Бојић, музејски саветник у пензији. - Истицали су га као веома успешног старешину, а похвале је примао у Крушевцу од високих војних старешина. За војевање, ратовање и мирнодопски ангажман добио је чак 18 одликовања, међу којима су и Карађорђева звезда четвртог реда коју је примио 1922. године у Крушевцу као и орден Светог Саве четвртог реда за најбоље изведену наставну обуку војника у наставној 1925/26. години. На дужности у Крушевцу провео је пуних 10 година, од 1920. до 1930. У том периоду активно је радио у Аеро-клубу, био председник Стрељачке дружине “Обилић” и “Соколског друштва”. Када је 1930. премештен у Београд на дужност шефа Административног одсека ђенералштабног одељења Министарства војске и морнарице, проглашен је за првог почасног грађанина града Крушевца. Признање му је уручио председник општине Ђорђе Дреновац, угледни крушевачки судија, а нешто касније “Соколско друштво” га је прогласило за свог почасног члана.


За време службовања у Крушевцу пуковник Гавриловић је живео са породицом у улици Мајке Југовића (тадашњој Душановој), у кући на којој се данас налази спомен-плоча. Као угледни грађанин и уважена личност присуствовао је свим важнијим догађајима и манифестацијама. Посебно је заслужан за подизање Соколског дома - зграда која се некада налазила на делу Археолошког парка, порушена је 60-тих година у склопу археолошких истраживања Лазаревог града.


Неоспорна је чињеница да је у Крушевцу дуго свесно заобилажена личност мајора Гавриловића. У прилог томе Бојић наводи податак да је у новом поступку за “првог почасног грађанина Крушевца” 1961. проглашен Јосип Броз Тито. Осим тога улица Драгутина Гавриловића у Крушевцу се појавила тек 2004. године, када је извршен процес преименовања градских улица. О периоду његовог живота у Крушевцу, као и о његовом значају у српској историји, први пут је јавно говорено 1990. када је на иницијативу Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, а у организацији Скупштине општине и Народног музеја у Крушевцу на кући у којој је живео постављена спомен-плоча. У том периоду успостављена је сарадња са Радивојем Бојовићем, вишим кустосом Народног музеја у Чачку, који је у згради мензулане приредио поставку на којој је аутентичним сликама и документима приказан живот пуковника Драгутина Гавриловића. На жалост, то је био и последњи пројекат који је Крушевац припредио њему у част. У покушају да од општинских структура добијемо одговор на питање зашто се општина Крушевац ничим није укључила у обележавање овог јубилеја, од општинских служби добили смо једноставан одговор: “То није у нашој надлежности”.


- Генерално посматрано цела прича ће имати два полазишта које ће бити основа за нека каснија понашања када су у питању и други појединци, заслужни грађани Крушевца - истиче Драган Рашковић, самостални стручни сарадник Народног музеја у Крушевца. - Најпре се поставља питање: да ли ми болујемо од неке историјске амнезије, односно да ли нам је поремећен систем вредновања, и друго значајно полазиште: да наше подсећање на историјске вредности никако не сме да прерасте у традиционализам који би нас удаљио од хода напред. У култури једног народа очување вредности, поштовање онога што су генерације радиле и оставиле као неизбрисив траг за добробит нашег живљења, је од непроцењивог значаја. То је нешто на чему се никако не треба задржавати, али зарад културног интегритета народа не смемо ни заборављати.


Реч о Драгутину Гавриловићу је реч о српском јунаку. Као што се зна и Народни музеј Крушевац као институција од фудаменталне културе овог града, не само да је био носилац свих активности око постављања споменика на фонтани, него је у одговарајућој пригоди 1992. године у сарадњи са Народним музејом у Чачку и колегом Радивојем Бојовићем, организовао изузетно коректну изложбу у музејском простору у мензулани на којој су истакнути најзначајнији моменти свега онога што је пратило животни пут, војевање и дело пуковника Гавриловића. Као изузетан јунак у Балканским ратовима и херој Првог светског рата, Гравиловић је на својеврстан начин утиснут и у споменик на Фонтани који смо посветили страдалим ратницима и родољубима у периоду ратова од 1912. до 1918.
Рашковић напомиње да је ове године прескочено бар 10 значајних јубилеја (о чему ћемо такође писати у ГРАД-у ).


- Пре 80 година почела је да излази “Крушевачка обласна самоуправа” која је имала карактер службеног гласила. Такође 1927. је изашао први број “Крушевачког гласника”. Исте године објављена је и прва књига Бранка Лазаревића. Пре 85 година почела је електрификација Крушевца, односно отворена је централа са локомобином у још увек сачуваном објекту Градског комуналног предузећа код Главне аутобуске станице. Исте 1922. умро је у Ници војвода Радомир Путник, а осим тога прошло је 95 година од избијања Првог Балканског рата. Пре 150 година у Крушевцу је почео да ради први окружни лекар, а пре 140 година Крушевачка болница је добила своје просторије на раскрници улица Веце Корчагина и Бирчанинове. Не би требало заборавити ни Земаљску конференцију КПЈ која је одржана у Крушевцу 1937. године.


По мом мишљењу било би јако паметно изради календар догађања, радни документ који садржи датуме и јубилеје који су значајни за један крај, место или народ у целини. Управо из тог разлога Крушевац би, као и свака друга озбиљнија варош у Србији, крајем сваке године морао да има календар значајних датума за идућу годину - сматра Рашковић.

Ненад Ницовић








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 30 Nov - 18:24

Ognjeslav Kostović

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prošlo je skoro 100 godina od smrti Ognjeslava Kostovića (1851–1916), srpskog konstruktora i pronalazača, koji je prvi u svetu projektovao dirižabl sa čvrstom konstrukcijom, skoro dve decenije pre grofa Cepelina. Kostović je takođe napravio prvi vazduhoplovni benzinski motor na vodeno hlađenje i električno paljenje, patentirao arborit, po mnogima prvi veštački, sintetički materijal, ali i uređaj za vađenje potopljenih lađa i više tipova gnjuračkih odela, što su samo neki od oko stotinu izuma zbog kojih je u Rusiji nazivan „kraljem pronalazača“. Ujedno je bio i prvi srpski balonista, odnosno prvi Srbin koji je sam konstruisao balon i njime leteo!
Uprkos tome, Kostović je još uvek nedovoljno poznat svetskoj, ali i našoj javnosti. Ovo je posledica toga što se Rusija tada nalazila izvan glavnih tokova svetske nauke i tehnologije, kao i činjenice da je naš pronalazač uveliko sarađivao s ruskom vojskom, pa su njegovi projekti dugo ostali pod velom tajne.

Prema rečima istoričara Čedomira Janića, osnivača i prvog direktora Vazdu­hoplovnog muzeja, Kostović je pripadao imućnoj srpskoj porodici trgovaca žitom, koja se početkom 19. veka naselila u selu Vranjevo kod Novog Bečeja. Rastao je u Bečeju i Budimpešti, gde je završio gimnaziju i Visoku tehničku školu, a pored srpskog, mađarskog i nemačkog jezika koji su se govorili u kući i okruženju, u školi je naučio i francuski.

Podvodni izumi

– Posle studija, Ognjeslav je kao kapetan očevog broda „Sloga“ više godina prevozio šlepove sa žitom Dunavom, između nemačkih luka i Odese. U Rusiju je došao leta 1878, i već tada je iza sebe imao čitav niz izuma vezanih za konstrukciju brodova i hidrotehničke radove pod vodom. Između ostalog, konstruisao je regulator broja obrtaja elise prilikom ljuljanja parobroda na velikim talasima koji je dugo korišćen na brodovima u Rusiji i više zapadnih zemalja, zatim uređaj za vađenje potopljenih plovila sistemom podvodnih balona, kao i više tipova gnjuračke opreme. Ipak, najznačajniji Kostovićev izum iz perioda pre dolaska u Rusiju svakako je projekat podmornice – kaže Janić.

Sličnu podmornicu, dugačku 22 metra i tešku 180 tona, Kostović je predstavio ruskom prestolonasledniku Aleksandru Aleksandroviču oktobra 1887, u Sankt Peterburgu. Ruske vlasti su bile zainteresovane, ali pošto Kostović nije želeo da otkrije tajnu materijala od koga je trebalo izgraditi podmornicu i način njenog pogona, pregovori su prekinuti početkom 1880. Iako planovi podmornice nisu sačuvani, veruje se da je srpski pronalazač nameravao da kao pogon primeni benzinski motor, što je tada bila potpuna novina, a za gradnju trupa materijal arborit.

– Arborit je vrsta šperploče, materijal koji je Kostović verovatno otkrio još tokom boravka u Austrougarskoj. Sastojao se od slojeva tanko ljuštenog furnira koji su pod dejstvom vodene pare i pritiska spajani posebnim lepkom-cementom, što je takođe bio Kostovićev pronalazak. Zahvaljujući tom lepku, arborit je impregniran protiv truljenja, upijanja vlage i dejstava nafte i kerozina. Pored toga što je korišćen za izradu najvažnijih delova dirižabla, arborit je upotrebljavan i za gradnju čamaca, buradi i pontonskih mostova – objašnjava Janić.
Unapređena letelica

Inače, Kostović se, po dolasku u Rusiju, uz svu borbu za ostvarivanje sopstvenih patenata iz oblasti pomorstva, priključio i grupi poznatih ruskih stručnjaka i oficira, koji su nastojali da unaprede razvoj vazduhoplovstva u ovoj državi. Učestvovao je u pokretanju prvog ruskog vazduhoplovnog časopisa „Vazduhoplovatelj“, čiji se prvi broj pojavio januara 1880, a bio je i inicijator osnivanja Ruskog vazduhoplovnog društva i njegov prvi predsednik.

– On je još 1879. prijateljima predstavio leteće modele helikoptera, mahokrilca i aviona. Ipak, posle neuspešnih eksperimenata s letelicama težim od vazduha, a na inicijativu čuvenog Mendeljejeva, Kostović se posvećuje izradi dirižabla. Idejni projekat prve verzije ove letelice sačinio je još 1879. To je zapravo bila kombinacija dirižabla i mahokrilca, jer su na trup dužine preko 60 metara i prečnika 12 metara postavljena velika pokretna krila. Revolucionarna novina u odnosu na ranije dirižable, koji su praktično bili izduženi baloni kojima se nije moglo upravljati, bila je u tome što je Kostović predvideo čvrstu konstrukciju od arborita – napominje naš sagovornik.

Janić dodaje da je Kostović do kraja 1881. izvršio nekoliko izmena na projektu, od kojih je najznačajnija bila zamena motora na komprimovani vazduh benzinskim motorom od 80 konjskih snaga, koji je posebno konstruisao za dirižabl. Takođe je izbacio i pokretna krila, i tako dobio racionalnu konstrukciju koja je skoro dve decenije prethodila dirižablima Davida Švarca i grofa Cepelina.

Izrada dirižabla, koji je nazvan „Rusija“, započela je 1882. u Ohtenskom brodogradilištu i sa prekidima, zbog finansijskih i tehničkih problema, trajala sve do 1888. Za finansiranje ovog projekta, Kostović je osnovao akcionarsko društvo, uložio lična sredstva i energiju, ali kada je bilo dovršeno oko 80 odsto letelice, radovi su prekinuti jer je izostala finansijska pomoć ruske vojske, bez koje dirižabl nije mogao biti završen.

Najvažniji izum

– Benzinski motor za dirižabl je Kostovićev najvažniji ostvaren izum. Napravljen je istovremeno kada je i Gotlib Dajmler, rodonačenik benzinskih motora, napravio motor istog tipa, s tim što je ovaj Kostovićev imao nekoliko originalnih rešenja: dok je Dajmlerov motor iz 1885. imao jedan cilindar i osam KS, Kostović je imao u izradi motor sa osam cilindara u „bokser“ rasporedu i oko 80 konjskih snaga. Neka od ovih rešenja, kao što je električno paljenje, hlađenje motora i podmazivanje tarućih površina, primenjivaće se u izradi svih kasnijih modela benzinskih motora – kaže Janić, i dodaje da se originalni primerak Kostovićevog motora, koji je konstruktor patentirao 1888, nalazi u vazduhoplovnom muzeju u Monjinu kod Moskve.

Uređaj za bombardovanje

Od osamdesetih godina 19. veka do svoje smrti, Kostović je radio na realizaciji mnogih interesantnih ideja. Tako je 1884. godine predložio uređaj za bombardovanje neprijateljske teritorije pomoću niza malih povezanih balona ispod kojih su, preko sajli, upućivane bombe ili mine na udaljeni cilj. Iste godine je sam napravio balon „Helios“ i njime više puta leteo nad Sankt Peterburgom, ušavši u istoriju kao prvi srpski balonista.

Izvor Blic.rs








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 30 Nov - 18:25

ZAHARIJA ORFELIN



Zaharije Stefanović Orfelin (Vukovar 1726—19. januar 1785. Novi Sad) istaknuti srpski pesnik, istoričar, bakrorezac, barokni prosvetitelj, graver, kaligraf i pisac udžbenika.

Rođen je u srpskoj porodici u Vukovaru 1726. godine.
Kao pesnik Orfelin je najznačajnija pojava u srpskoj poeziji 18. veka. Napisao je desetak dužih pesama, od kojih je najznačajnija "Plač Serbiji" (Plač Srbije, 1761), u dve verzije, narodnoj i crkvenoslovenskoj.
Među njegova najznačajnija dela ubraja se "Slavenoserbski magazin" štampan u Veneciji 1768. Zamišljen je kao časopis, to je prvi časopis na čitavom slovenskom jugu. Iako je izašao samo jedan broj, njegov značaj je veliki.

Godine 1768. Zaharije Orfelin je proklamativno u srpski književni jezik uveo mešavinu crkvenoslovenskog i narodnog jezika, u kojoj je uvek bilo mesta i za specifične ruske reči i time praktično osnovao slavenosrpski jezik.

Zaharije Orfelin je autor prvog srpskog bukvara iz 1767. po kojem su učile brojne generacije dece, drugo izdanje bilo je 1797. Autor je i prvih udžbenika latinskog jezika. Njegovo najopsežnije delo je "Žitije Petra Velikog" (Venecija, 1772.) u kome je video prosvećenog monarha, filozofski ideal 18. veka.
(Kad je Puskin pisao svoje delo o Petru Velikom, sluzio se Orfelinovom knjigom, iako nije znao cija je.)
Njegova knjiga "Iskusni podrumar" (Beč, 1783.) ima nekoliko stotina recepata za spravljanje travnih vina i mnogih drugih alkoholnih i bezalkoholnih napitaka i lekova. U knjizi se govori i o načinu i vremenu berbe i sušenja lekovitog bilja i o korisnosti i lekovitoj vrednosti složenih preparata izrađenih od više 200 domaćih i egzotičnih lekovitih i mirisnih biljaka. I ona je prva ovakve vrste na srpskom jeziku. Bio je uspešan kao slikar, kaligraf i bakrorezac
Umro je 19. januara 1785. u Novom Sadu. (U potpunom siromastvu, ne u svojoj kuci.)

Захарија Орфелин
Сјетовање
...

Никакву службу, ето, ја нејмам
и срдцем падам к жалостним бједам,
ако учих се
али лиших се
све надежде
све надежде.

Јербо је сада наука пала,
а на мјесто ње богатства стала,
пропало злато,
згажено в блато,
људеј умних,
људеј умних.
...








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 30 Nov - 18:26

Сомборац Јован Савић,
илити
ИВАН ЈУГОВИЋ
Оснивач прве Велике школе у Србији


Иван Југовић (или Јован Савић, Сомбор 1772. - 1813.) је био професор Велике школе у Београду и секретар Правитељствујушчег совјета после смрти Божидара Грујовића. Био је припадник аустрофилске струје међу устаницима.
Основну школу (Норму Аврама Мразовића) и Граматикалну школу завршио је у родном Сомбору (неки биографи претпостављају и учитељски течај у Мразовићевој "Норми"), а шестогодишњу гимназију у Сегедину, након чега је студирао права у Пешти.



По завршетку правних студија, са добром препоруком декана пештанског Правног факултета Емерика Келемана (1797) за митрополита Стефана Стратимировића, Јован Савић је 1. фебруара 1798. г. примљен за професора припремног разреда Гимназије у Карловцима, а већ наредне школске 1799/1800. године постављен је за професора првог граматикалног разреда.
Професуру је напустио 1. марта 1802. године и прешао је у Вршац, за секретара владике Јосифа Јовановића Шакабенте. У то време био је у сукобу са митрополитом Стратимировићем, па је 1805. године остао и без положаја у Вршцу.

У јесен исте године прешао је у устаничку Србију, у Смедерево, где је, под псеудонимом Иван Југовић, убрзо постао писар у Правитељствујушчем совјету. Почетком 1807. године, након смрти Божидара Грујовића, првог секретара Совјета, Југовић је постављен на његово место. Почетком септембра исте године упућен је у дипломатску мисију у штаб руске војске у Букурешту, како би се примирје између Руса и Турака проширило и на Србију. На основу интрига руског изасланика у Србији Константина Родофиникина, Југовић је крајем 1807. г. отпуштен из службе у Совјету.

Оставши без посла, Иван Југовић је решио да по узору на Мађарску краљевску академију оснује у Београду школу у којој ће бити учене више науке и у којој ће бити школовани будући народни поглавари и управитељи Србије.
Велика школа је, залагањем Југовића, свечано отворена 31. августа (12. септембра по новом календару) 1808. године. За њеног првог управитеља именован је Доситеј Обрадовић, а Југовић је током првог полугодишта био њен једини професор.

Крајем 1808. г. Иван Југовић је политички рехабилитован и налазио се на челу дипломатске мисије која је више месеци боравила у Јашију, у штабу руске војске, на преговорима са фелдмаршалом кнезом Александром Прозоровским о будућем статусу Србије. На повратку из ове мисије, Југовић је био именован за председника београдског Магистрата, а у марту 1810. г. налазио се у дипломатској мисији као Карађорђев изасланик код аустријског цара Франца Првог у Бечу.

Почетком 1811. године поново је именован за првог секретара Правитељствујушчег совјета.

Када је у марту 1811. г. умро Доситеј Обрадовић, на његово место попечитеља просвештенија (министра просвете у устаничкој српској влади) именован је Иван Југовић. У сукобу русофилске и аустрофилске струје (којој је припадао Југовић) у српском политичком врху, Иван Југовић је, са Миљком Радоњићем и Михаилом Грујовићем, крајем 1812. године истеран из Совјета. Београд је напустио почетком марта 1813. године, а последње месеце живота провео је између Бачке Паланке, Темишвара, Беча и Великог Бечкерека (данас Зрењанин), где је и умро 7/19. новембра 1813. године. Сахрањен је у порти бечкеречке Светоуспенске цркве.

Јован Савић - Иван Југовић био је полиглота који је уз матерњи српски течно говорио и разумео још шест језика (латински, немачки, мађарски, руски, италијански и француски). Био је даровит правник и писац, преводилац, хроничар и песник, и ненадмашан беседник.

Имао је једну од пресудних улога у учвршћивању српске самосталности и обликовању државног устројства устаничке Србије, а Југовићеве идеје о јакој, слободној и самосталној националној држави, која ће бити носилац народних тежњи за ослобођење и других крајева у којима живе Срби, неколико деценија су претходиле "Начертанију" Илије Гарашанина.
Образован и уман, поносан и отворен, али немирног духа и бујних личних и политичких страсти, Сомборац Иван Југовић (Јован Савић), за непуних осам година боравка у устаничкој Србији, постао је уз Доситеја Обрадовића најпознатији и најутицајнији пречански Србин у националној, политичкој и просветној историји свог времена. Његова улога била је кључна за покретање Велике школе, чије дубоке образовне корене данас баштини Универзитет у Београду, па је тиме овај сомборски ерудита, са истанчаним осећањем за меру националног и цивилизацијског, забележен и као трајан задужбинар српског образовања.
-----
Југовићева Велика школа, први заметак високе наставе у Србији. Југовићева Велика школа је основана 1808. године и била школа посебног карактера.

У свом наставном плану она је садржала како елементе средње школе (прве две године), тако и елементе високошколске наставе (трећа година). У прве две године учили су се средњошколски предмети (историја, географија, рачуница, стилистика, немачки језик), а у трећој универзитетски предмети (државно право, кривично прво и међународно право). Због свега тога Велика школа има мало формалних сличности са осталим типовима школа како тадашњег, тако и садашњег времена.

Професори Велике школе били су Доситеј Обрадовић, Иван Југовић, Сима Милутиновић Сарајлија, Миљко Радоњић (негде се наводи као Миљко Радонић), Лазар Војновић и други.

Школа је свечано отворена 31. августа 1808. а настава је кренула следећег дана. Настава је била разредна, што значи да један наставник у свом разреду држи све предмете. Уџбеника није било па су ђаци учили из бележака са предавања. Упис у школу је био условљен само знањем писања, читања и рачунања. Међу првим ученицима били су синови и сродници истакнутих старешина (Карађорђа, Младена Миловановића, Миленка Стојковића, Васе Чарапића и Јакова Ненадовића), али није било дискриминације ни према осталим ђацима. Кроз велику школу је прошло око 40 ученика за све време њеног рада.

Зграда школе постоји и данас (у њој је смештен музеј Вука Караџића и Доситеја Обрадовића).

Војним поразом, 1813, нестаје и Југовићева Велика школа, први заметак високе наставе у Србији. Прекид њеног развоја је трајао четврт века. Тек од 1838. висока настава је настављена у Србији, формирањем Лицеја, па Велике школе 1863, и Универзитета 1905. Она није претеча универзитета у смислу развоја те установе до универзитета (због прекида деловања), али је у наставном смислу свакако први претходник највише научне и наставне установе код нас.

Горњи текст је из Википедије. Надаље су мањи одломци чланка из 'Правослaвља' (број 911)

Иван Југовић - оснивач Велике школе, аутора Живорада Јанковића, Рубрика Савременици устанка

''Међу ученим људима који са подручја Карловачке митрополије долазе код устаника био је и Јован Савић. Рођен је у Сомбору 1772. г. у свештеничкој породици. Права завршава у Пешти и постаје професор у Карловцима. У Србију долази крајем 1805. г. са места секретара Вршачке епархије. По доласку мења име и постаје Иван Југовић...
О Југовићу се највише говори као о оснивачу и првом професору Велике школе. Податке о томе налазимо код тројице првих историчара устанка - Симе Милутиновића Сарајлије, Вука Караџића и Лазара Арсенијевића Баталаке. Њих тројица су приближно исте старосне доби и као млађи савременици буне само делимично у њој учествују. Сва тројица су у вези са школом коју је основао Југовић - Вук и Баталака као њени ђаци, а Сима као учитељ у последњим месецима постојања. Вук је био ђак од првог дана и присуствовао је њеном отварању, где није био присутан Црни Ђорђе већ Доситеј Обрадовић и Младен Миловановић. Ускоро је болест Вука одвојила од школе и он се у њу више неће вратити...
Вук Караџић најопширније говори о Југовићу. Саставио је и посебну биографију као додатак његовом познатом делу �Правитељствујушчи совјет сербскиј за времена Кара-Ђорђијева или отимање ондашњијех великаша око власти�. По сопственом признању, уз овај невелики опис додао је и три житија - Миленка Стојковића, Петра Добрњца и Ивана Југовића - само зато да би имао чиме да испуни пети табак књиге: Да би се напунио пети табак додаћу још нешто о гдјекојијем људима који су напред споменути у овој књижици. Без тога мало је вероватно да би житије Југовића било написано. ...

Биограф истиче његов метод рада и бригу за ученике: Он је одмах са трошком од своје мале плате почео издржавати и двојицу сиромашних ђака: Стојана Ненадовића из Кличевца и Гаврила Поповића из Баурића, а чини нам се да је и на Вука трошио. Он је и велики број својих књига, српских и руских, својим ђацима предао да их побуди к читању, и да на то, слободно време од науке с ползом проводити могу...
По аустријским изворима, у време пада Србије Југовић јадно животари у Бечу, те се помишља да би могао бити постављен за пратиоца Црног Ђорђа током његове интернације. Беч је решио да склони бившег Вожда дубоко на својој територији и због тога што се очекивало да ће Порта тражити његово изручење. Смрт је сачувала Југовића да буде депортован са осталим српским првацима.''








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 30 Nov - 18:27

Đorđe Vajfert (r. 15. juna 1850. Pančevo - u. 12. januara 1937. Beograd) je bio srpski industrijalac nemačkog porekla.[1]

Đorđe Vajfert, od oca Ignjata i majke Ane, se rodio Pančevu. Živeo je i imućnoj pančevačkoj porodici industrijalaca. Pančevo je tada bilo malo pogranično mesto na ušću reke Tamiš u Dunav, naseljeno pretežno Srbima, Nemcima i Mađarima[2]. Sa druge strane granice preko Dunava je ležao grad Beograd, komercijalni centar i glavni grad ponovo uspostavljene Kraljevine Srbije.[3]

Vajfertov deda se doselio u Pančevo početkom 19. veka, tražeći svoju sreću prvo kao trgovac a zatim i kao proizvođač piva. Da bi ojačao svoje preduzeće poslao je svog sina Ignjata u Minhen da bi radio u tamošnjim pivarama i izučavao zanat, što je Ignjat i radio u pivari Spatenbrau. Posle Ignjatovog povratka grade još veću pivaru koja postaje najveća na Balkanu, i koja je postojala sve do 2008. godine.[4]

Tokom 1865. godine Vajfertovi iznajmljuju postojeću pivaru u Beogradu, da bi počeli i tamo sa proizvodnjom, da bi izbegli troškove transporta i carine prilikom dovoženja pančevačkog piva za Beograd.[5]

Đorđe Vajfert je u Pančevu pohađao nemačku osnovnu školu i mađarsku srednju školu, posle čega ga otac šalje u Budimpeštu u Trgovačku akademiju na daljnje školovanje. Posle toga Đorđe odlazi na usavršavanje u Vajenštofen, pored Minhena, gde apsolvira Veliku pivarsku školu. Posle diplomiranja 1872. godine, Đorđe odlazi u Beograd da bi pomogao ocu u poslu i zajedno grade novu pivaru na Topčiderskom brdu[6].

Đorđe Vajfert je 1873. godine oženio Mariju Gisner.

Kao veliki dobrotvori, otvorili su veliko pančevačko katoličko groblje, gde su i danas posmrtni ostaci članova porodice Vajfert. Takođe su iz svog fonda sagradili pančevačku katoličku crkvu svete Ane i još mnoge druge javne i dobrotvorne ustanove[7].


Đorđe Vajfert je otišao iz Pančeva (tada Austrougarska) za Beograd 1872. godine i odmah se aktivno uključio u javni život ponovo uspostavljene Kraljevine Srbije. Godinu dane pre izbijanja Srpsko-turskog rata 1876-78, Đorđe Vajfert je poklonio novac iz fonda za kupovinu topova za srpsku armiju[8]. Tokom rata Vajfert se pridružio srpskoj vojsci kao dobrovoljac i bio je u službi pri konjici. Za pokazano junaštvo u srpskoj vojsci primio je orden za hrabrost. Po njegovoj želji, od svih medalja i priznanja koje je dobijao za života, jedino je ova medalja zajedno sa njim otišla u grob.

Vajfert nije bio član nijedne političke partije, uvek se trudio da služi kao balans u uzburkanom političkom životu tadašnje Srbije. Jedan od primera je i Timočka buna, pobuna protiv kralja Milana Obrenovića 1883. godine. Veliki broj srpskih političara je tada bio uhapšen i suočen se sa smrtnom kaznom. Vajfert je tada tražio audiciju kod kralja i tražio da se smrtne kazne zamene za vremenske, što je opravdavao prestankom daljnjeg krvoprolića u Timoku a samim tim i u Srbiji.

Preuzeo je pivaru koju je njegov otac (Ignjat Vajfert) sazidao kod "Mostara" u Beogradu, a koju je kasnije jako proširio.

Kupio je rudnik mrkog uglja kod Kostolca, rudnik bakra u Boru i rudnik kamenog u Podvisu, čemu pridolazi još i zlatni majdan u Svetoj Ani, te je na taj način postao tvorac modernog rudarstva u Srbiji.

Od 1890. on je guverner Narodne banke Srbije, te stekao velikih zasluga u održanju vrednosti dinara i olakšanju kreditnih poslova u Srbiji. Guverner je bio u periodu 1890-1902 i 1912-1926, ukupno 26 godina. Izveo je i pretvaranje narodne banke i emisionu ustanovu Kraljevine SHS, kao i zamenu kruna u dinare.

Bio je i predsenik Upravnog odbora Samostalne monopolske uprave Kraljevine Srbije u periodu 1895-1900. godina.

Đorđe je darežljivi mecena kulturnih i humanih ustanova i prijatelj nauka, skupljao je stari novac.

U svoje vreme bio je najveći industrijalac u Jugoslaviji.

Tokom 1893. godine Đorđe Vajfert je osnovao je fond kralj Stevan Dečanski, dobrotvornu organizaciju koja se brinula za gluvonemu decu i omogućavala im školovanje i uključivanje u redovan normalan život. Đorđe Vajfert je ne samo osnovao ovaj fond već je bio i glavni finansijer i kao takav je nosio titulu počasnog predsednika.

Tokom Prvog balkanskog rata, 1912. godine Vajfert je platio za 60.000 vekni hleba koje su bile davane najsiromašnijim familijama u Beogradu.

Za vreme Prvog svetskog rata Srbija je bila okupirana od strane Nemaca a Đorđe Vajfert je te ratne godine proveo na jugu Francuske odakle je prema situaciji i mogućnostima slao pomoć Srbiji. Posle rata Vajfert se vratio u Beograd da pomogne u ponovnoj izgradnji porušenog grada.

Tokom 1929. godine zajedno sa Edinburškim odborom škotskih žena i Londonskim odborom škotskih žena osniva Bolnicu za ženu i dete u Beogradu[9]. Vajfert je takođe poklonio zemljište za izgradnju kluba Beogradsko žensko društvo[10]. Pored ostalih dobrotvornih aktivnosti vredno je takođe još pomenuti donaciju koju je Vajfert dao za izgradnju Srpske akademije nauke i umetnosti.

9. septembra 1923. je poklonio svoju zbirku u kojoj je sjedinjena zbirka njegovog oca i brata, Beogradskom univerzitetu. Vatrogasnoj instituciji je poklonio osobitu pažnju i od 1921. on je predsednik Banatskog vatrogasnog udruženja. On je uživao i uživa nepodeljeno poštovanje njegovih zemaljskih gospodara koji su ga odlikovali svojim najvrednijim ordenima. Inače je dobio mnogo odlikovanja, tako je on između ostalih počasni predsednik pančevačke Pučke banke i vršačkog vatrogasnog udruženja. U Pančevu podseća na njega Anina crkva, koju je 1922/23. o svom trošku dao sazidati, kao i portalna zgrada na pančevačkom katoličkom groblju koju je 1924. dao sagraditi. Umro je 1937. godine, a nasledio ga je sestrić Ferdinand Gramberg.

Izvor sa navedenim referencama

Dodatak, Felix Milleker-Knjiga o prordici Vajfert:

Rođen je 1850. godine, u Pančevu. Osnovnu školu završio je u Nemačkoj, gimnaziju u Pančevu, trgovačku akademiju u Budimpešti, pivarsku školu u Vajenstefenu u Nemačkoj. Poznato je da je s ocem podigao pivaru na Topčiderskom brdu u Beogradu. Dva puta je osvojio zlatnu medalju za kvalitet na Svetskoj izložbi piva u Parizu. Poznato je da je krajem devetnaestog veka bio jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Javnost zna da je zaslužan za razvoj rudarstva u Srbiji krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Oformio je Centar za istraživanje rudnih pojava. Posedovao je rudnik žive na Avali, „Sveta Varvara" na reci Pek, rudnik mrkog uglja kod Kostolca, kamenog uglja u Podvisu, zlatni majdan u Svetoj Ani, borski rudnik... Poznato je da je jedan od osnivača Srpske narodne banke, da je bio viceguverner i u dva navrata guverner Narodne banke. Bio je počasni predsednik Industrijske komore, predsednik Novčanog zavoda beogradska zadruga, predsednik Upravnog odbora Samostalne monopolske uprave Kraljevine Srbije i predsednik pančevačke Pučke banke.

Poznato je da je bio veliki dobrotvor. Osnovao je invalidski fond „Sveti Đorđe", koji je pomagao invalide iz Prvog svetskog rata i siročad koja su ostala bez očeva u tom ratu. Jedan je od osnivača Društva „Kralj Dečanski", koje je zbrinjavalo gluvonemu decu. U ovom društvu bio je predsednik do smrti. Beogradskom ženskom društvu poklonio je zemljište na Dedinju i dao je kreditnu garanciju za „Dom gospođa Svete Ane". Ustupio je zemljište na Dedinju za Društvo beogradskih žena lekara. Finansirao je izgradnju bolnice za žene i decu u Tiršovoj ulici u Beogradu. Pomagao je Udruženje gostioničara i hotelijera, Kelnerski fond i Udruženje beogradskih piljara. U Pančevu je sagradio rimokatoličku župnu crkvu svete Ane, u Glogovcu, kod Bora, pravoslavnu crkvu sveti Đorđe. Utemeljivač je Biciklističkog saveza, predsednik Banatskog vatrogasnog udruženja. Za vreme Srpsko-turskog rata, od 1876. do 1878. godine, kao dobrovoljac odlikovan je medaljom za hrabrost. Bogatu numizmatičku zbirku poklonio je Narodnom muzeju Srbije i Beogradskom univerzitetu. Zbirku slika, skica i mapa poklonio je Muzeju grada Beograda.

To je samo deo onoga što je učinio.

Nosilac je mnogih odlikovanja i počasni je građanin Knjaževca i Pančeva.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 30 Nov - 18:27

Драгутин Димитријевић Апис



Драгутин Димитријевић Апис био је генералштабни пуковник војске Краљевине Србије. Рођен је 5. августа 1876. у Београду, а на основу пресуде војног суда стрељан је 26. јуна 1917. у Солуну.

Рано је остао сироче. Након тога, бригу о њему преузима његова сестра и њен супруг. Завршава Основну Школу у Нишу, а нижу школу гимназије у Београду(прва београдска гимназија). Након школовања уписао је нижу школу Војне академије и завршио је 1896. као шести у класи. Био је на служби у 7.пешадијском пуку у Београду где је произведен у чин потпоручника.

Септембра 1898. уписао је вишу школу Војне академије за генералштабне официре. У чин пешадијског поручника произведен августа 1899.

У време владавине краља Александра Обреновића, због лошег стања у земљи, смислио је и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара Обреновић није била његова идеја.

У ноћи 29. маја повео заверенике из Официрског Дома у двор, где је за време тражења краља и краљице, тешко рањен с три метка у груди. Захваљујући својој снажној природи Димитријевић је преболио те ране, и његов утицај на официре и послове у војсци стално је растао. Димитријевић је покушао да створи војну диктатуру у држави[тражи се извор], имао је јак утицај на политичаре. Чак је покушао Николу Пашића да придобије на своју страну, али му то, упркос притисцима и претњама, није успрело. Пред убиство краља Александра, Апис је заједно са својим истомишљеницима слављем обележавао датум убиства кнеза Михаила Обреновића, наговештавајући мајски преврат.

Године 1905.положио је испит за Генералштаб и отпутовао на војне студије у Берлину. По повратку у земљу, додељен је генералштабном одељењу Министарства Војног, и служио је у њему од септембра 1906. до до марта 1907.

Био је у Македонији краће време, а по повратку вршио је дужност помоћника начелника штаба Дринске дивизије 1908. Још за време свог боравка на југу Србије, Апис се прикључио тајном комитету који је тада већ био створен са циљем да се одупре бугарским претензијама. У исто време, постао је члан Четничког удружења са седиштем у Скопљу и Куманову.

1911.са својим друговима основао је тајно терористичко удружење Уједињење или смрт, познато под именом Црна рука. За време саме мобилизације у септембру 1912. тешко је оболео од тровања крви па је враћен у Београд и због тога није могао учествовати у балканском рату. Као шеф обавјештајног одељења Ратног министарства Димитријевић је успоставио контакте са истомишљеницима из многих крајева.

У I светском рату је руководио обавештајном службом. Потом је био начелник штаба Ужичке и Тимочке војске. Затим, помоћник начелника штаба III армије. Апис је у децембру 1916. ухапшен на солунском фронту као члан тајне организације Уједињење или смрт. Оптужница га је теретила за "превратничко дјеловање" с политичким циљем у самој земљи. Поред тога у тужби се наводило, да је прикривао Рада Малобабића и Мухамеда Мехмедбашића, који су били оптужени истом тужбом, и да су 29. августа 1916. покушали да изврше атентат на престолонасљедника регента Александра, када се аутомобилом возио из Острова у свој логор. Процес је вођен у Солуну пред војним судом за официре. Пресудом од 23. августа 1916 Димитријевић је осуђен на смрт, а стрељан је 14. јуна 1917. у Солунском пољу заједно с артиљеријским мајором Љубом Вуловићем и Радом Малобабићем.

�Пуковник Драгутин Димитријевић Апис био је велики патриота. Владавину Александра Обреновића сматрао је погубном по Србију. Он је смислио и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара није била његова идеја. Био је рањен приликом заузимања двора и није могао да спречи убиство. Проучавајући његов случај многи су увидели (Арчибалд Рајс, Дејвид Мекензи, итд.) да Солунски процес на коме му се судило 1916. није био законски регуларан. Апис је био невин. Али, српски политичари су га се бојали. Био је неко ко је могао да контролише афере у Србији после рата. Зато су лидери српске владе у изгнанству решили да искористе тренутак и елиминишу га.� (Дејвид Мекензи)

На обновљеном судском процесу 1953. у Београду, све пресуде Вишег војног суда у Солуну су поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и сам Драгутин Димитријевић Апис.

Одликован:

* Орденом "Петар Мркоњић"
* Орденом српске круне I, II и III реда
* Орденом Карађорђеве звезде са мачевима I, II и III реда.
* Орденом "Милош Обилић"
* Орденом Белог орла I и II реда.

Литература:

* Народна енциклопедија (1927. године), чланак Миомира Миленовића, уредника Политике
* Душан Савковић, Апис
* Дејвид Мекензи, Круна српске дипломатије (НИН, 16/06/05)
* Арчибалд Рајс, Чујте Срби
* Група аутора, Војни Лексикон, Војноиздавачки Завод, 1981
* Милан Ж.Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд, 1955.
* Валентин Пикуль,Честь имею!,Москва,1992.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 350

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Uto 23 Maj - 18:43

СТЕФАН ДРАГУТИН НЕМАЊИЋ



[You must be registered and logged in to see this image.]
Фреска из цркве светог Ахилија у Ариљу,
око 1290. године

СТЕФАН ДРАГУТИН НЕМАЊИЋ био је краљ Србије од 1276. до 1282. године и краљ Срема од 1282. до 1316. године. Син је Стефана Уроша I и Јелене Анжујске. Имао је два сина, Владислава (сремског краља) и Урошица (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и Урсулу, удату за Павла Шубића

     Завладао је Србијом 1276. године. Власт у држави поделио је на три дела: краљица Јелена Анжујска је владала областима Зете, Требиња, Плава и Поибарја.  Милутин, Драгутинов млађи брат, је владао јужним делом државе, а сам Драгутин већим северним делом. Његова власт је ипак кратко трајала. Наиме, док је јахао поред града Јелеча, пао је са коња и сломио ногу. Након тог догађаја дошло је до Дежевског споразума, према којем је престо предао брату Милутину који се обавезао да ће га после његове смрти наследити Драгутинови потомци.
     Драгутин је после одрицања од српског престола на сабору у Дежеву задржао власт над неким северним деловима државе. Пошто је свог сина Владислава оженио нећаком угарског краља Андрије II, Драгутин је као наследни посед добио Мачву са Београдом, Усору, Соли, и области јужно од Београда. Његова нова држава се називала Сремска краљевина, због чега је Драгутин остао познат у историји као "сремски краљ".
     Прва Драгутинова престоница је био град Дебрц (између Београда и Шапца), да би касније своје седиште преместио у Београд. Београд је први пут ушао у састав српске државе за време краља Драгутина, а Драгутин је био први српски владар који је владао из овог града. Заједно са братом Милутином, Драгутин је за време своје владавине ратовао против Византије, Бугара и Татара. Потоња сарадња Милутина са Византијом је повредила Драгутинове интересе, те долази до грађанског сукоба између два брата 1301—1312/3 године. Пошто је био у рату и са братом и са угарским краљем, Карлом Робертом, одлучио је да се измири са Милутином 1312. године. Успоставиле су се старе границе. Убрзо се тешко разболео и замонашио примивши име у Теоктист. Своју државу је дао на управу сину Владиславу II. Умро је 1316. године а сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови у Расу код Ариља.


*Више о Драгутину Немањићу погледати на Википедији...




Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 350

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Uto 23 Maj - 21:09

ПЕТАР ГОЈНИКОВИЋ

[You must be registered and logged in to see this image.] (илустрација)

Петар Гојниковић (око 870 — после 918) из династије Властимировића је био кнез српских земаља од 892. до 918. године. Петар је одрастао на двору свог стрица Мутимира, најстаријег сина родоначелника Властимира, након што је овај прогнао Петровог оца Гојника у Бугарску. Петар је, шокиран оним што је стриц учинио оцу и страхујући за сопствени живот, потражио азил у далматинском војводству Бранимирa. Петар 891. године продире из Далмације у Србију и свргава с власти Мутимировог сина Прибислава. У свим српским земљама учвршћује се нови кнез Петар, један од најпознатијих чланова породице Властимировић, са једва двадесет година. По његовом хришћанском имену се изводи да је крштен, што значи да је Петар постао први српски владар који је хришћанин.
     Пошто се Петровом узурпацијом престола пореметио редослед наслеђивања јавили су се и други српски принчеви са жељом да постану врховни кнежеви. Три године после узурпације, дакле 895, на Петра креће, из Далмације средњи Мутимиров син Бран, али Петрова војска односи победу, а Бран пада у заробљеништво где бива ослепљен, по Петровом наређењу, са циљем да га онемогући да се бори за престо. Стројимиров син Клонимир 897 креће из Бугарске на Петра. У неколико борби успео је да победи Петрову војску и да заузме престони град Достинику, али освајањем престонице сукоб још није био решен у Клонимирову корист јер Петар још увек није положио оружје због чега су сукоби настављени. Приликом једног сукоба Клонимир гине, а Петар као једини живи принц у Србији поново долази на власт.
     После овога је Србија провела две деценије под Петром у миру јер је врховни кнез одлично водио спољашњу политику земље одржавајући добре односе и са Византијом и са Бугарском, која се ближила врхунцу своје моћи, чији је сукоб око превласти на Балкану висио у ваздуху. Како је време одмицало било је све јасније да ће Бугарска ускоро постати најјача сила на Балкану и да Србији неће ни Петрово кумство са владаром Бугарске Симеоном спасти када Бугарска заврши са Византијом. У том циљу,а можда и подстакнут од стране Византинаца, Петар одлучује да ступи у преговоре са царством са Златног Рога. Негде на обали Јадрана он се сусрео са драчким стратегом. Можда би овај састанак остао непознат у Бугарској да захумски кнез Михајло Вишевић није дојавио Симеону за њега.
Непосредно после битке код Анхијала, у којој је Бугарска потукла Византију и постала најјача сила на Балкану, послао је на Петра Симеон војску која је са собом водила Павла Брановића као претендента на престо врховног кнеза Србије. Војводе војске из Бугарске позвале су Петра да дође у њихов табор, позивајући се на кумство. Петар је прихватио њихов позив,отишао у њихов табор где је преварен, окован и одведен у Бугарску где је ускоро умро у тамници.
     Остао је познат у историји као један од највећих и најсналажљивијих српских владара пренемањићке епохе.


Више на Википедији, google, ... itd




Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 350

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 24 Maj - 20:20

ДРАГУТИН МАТИЋ

[You must be registered and logged in to see this image.]


Драгутин Матић (1888 - 1970), познат као Око соколово, најпознатији је српски војни извиђач.

Рођен је селу Калетинцу на обронцима Суве Планине. Учествовао је у свим борбама српске војске од 1910. године до краја Првог светског рата.
Рано је остао без оба родитеља. О њему се старао најстарији брат Ђорђе. Од малена се научио вештини јахања, због чега је у војсци регрутован у коњицу да би касније био прекомандован у пешадију.
На одслужењу војног рока отишао је 1910. године у Београд. Учествовао је у оба балканска рата и у њима показао велику храброст. Учествовао је у и Првом светском рату, у свим важнијим биткама. Био је на Церу, Колубари, повлачио се преко Албаније, био на Солунском фронту, учествовао у његовом пробоју, учествовао у ослобођењу Србије. Углавном је обављао извиђачке задатке.
Кући се вратио око Божића 1919. године. По повратку у родно село наставио је да се бави земљорадњом, а ишао је и у печалбу (сезонски рад, најчешће на грађевини) радећи као циглар.
Између два светска рата био је и кмет у свом родном селу. Уживао је велико поштовање народа свога краја и биран је за општинског одборника.

Док је Драгутин орао њиву у Калетинцу, Његов лик је стигао и до Јапана, па је тако један јапански психолог сачинио студију о психофизичкој напрегнутости овог ратника из чијег погледа је видео како неписмени српски сељак хоће да продре у тајне великог маневра непријатеља и о томе обавести своју команду.
Драгутин је 1965. године сасвим случајно сазнао за чувену фотографију на којој се налази. Наиме, те године је издата грамофонска плоча Марш на Дрину, са његовим ликом на предњој страни. Костадинка Матић из Ниша, која је познавала Матића, купила је плочу и послала му је поштом.

Крајем децембра 1969. године се тешко разболео. Из војног гарнизона у Нишу на Суву планину је послат војни хеликоптер са лекаром. Нажалост, лекар је закључио да, због стања у коме се налази, Драгутин Матић не би издржао пут до болнице. Умро је два дана касније, односно 1. јануара 1970. године.



Више на Wikip., google, ...






Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 350

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 24 Maj - 22:39

МИХАИЛО ВОЈИСЛАВЉЕВИЋ

[You must be registered and logged in to see this image.]

     Први Србин који је крунисан за краља био је предак Стефана Првовенчаног, краљ Михаило Војислављевић, господар Дукље, који је први након погибије кнеза Часлава Клонимировића објединио српске земље од Цетине до Скадра и од реке Босне до Раса. Крунисан је године 1077., одмах након велике шизме.
     Михајло је државу Дукљу претворио у регионалну силу, користећи унутрашњи раздор у Византији. Као врстан владаоц заузима Дубровник и успоставља породичне везе са Норманима. У његово време основана је барска надбискупија, чији су надбискупи носили титулу примас Србије (Serbiae primas) и примас свег краљевства српског (totius regni Serviae primas).
     Краља Михајла у византијским изворима називају "Принцем Србља" (ὁ τῶν Σέρβων ἄρχων), док Дукљу византијски монах Г. Кедрин зове "Triballorum ac Serborum principatum".
     Према писању Попа Дукљанина, владао је 35 година, сахрањен је у цркви светог Срђа и Ваха на Бојани и наследио га је потом брат Радослав, који је владао 16 година, након чега га је Михајлов син Бодин збацио са власти. Ктиторски портрет краља Михаила налази се у цркви светог Михаила у старом Стону, недалеко од данашњег града и представља једини сачувани портрет српских владара из преднемањићке епохе.



Више на Wikip., google, itd...











Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 350

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Pet 26 Maj - 21:28

СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ

[You must be registered and logged in to see this image.]

   Софија Јовановић рођена је 1895. године у Београду. Већ као седамнаестогодишња девојчица се јавља Народној одбрани са жељом да учествује у Балканским ратовима, након чега пролази војну обуку у Прокупљу и Врањској Бањи.Борила се у биткама на Црној Чуки и Вељој Глави, а њена храброст , неустрашивост, пролажење иза непријатељских линија и одликовања су били надалеко чувени. Вест о њој је стигла чак и до француских медија, који је називају "српском Јованком Орлеанком".
    Мирно доба је кратко трајало, те је Софија учествовала и у Првом светском рату: прво у бици у којој је разбијен аустријски десант на Београд, а затим предводи део Сремског добровољачког одреда. Такође се борила на Дрини и Колубари, а затим је преживела повлачење преко Албаније и учествовала у пробоју Солунског фонта.
    У рату је била рањавана, и због губитка дела стопала остала инвалид. Укупно је добила чак 13 одликовања за своје јунаштво, али је, без обзира на то, брзо пала у заборав.
Преминула је 1979. године и сахрањена је уз војне почасти на Новом гробљу у Београду. Њена праунука, Сања Крсмановић Тасић , направила је представу под називом „Приче хлеба и крви“ о јунаштву своје прабаке.



Више на wikip. ...






Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 350

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sub 27 Maj - 12:09

МАРКО МРЊАВЧЕВИЋ


[You must be registered and logged in to see this image.]



     МАРКО МРЊАВЧЕВИЋ (око 1335 — 1395) био је de jure српски краљ од 1371. до 1395, док је de facto владао само територијом у западној Македонији са центром у Прилепу, познатом као Прилепско краљевство. У српској народној епици, у којој му је посвећен један од циклуса песама, познат је као Краљевић Марко. Његов отац, Краљ Вукашин, био је савладар цара Стефана Уроша V, чија је владавина била обележена слабљењем централне власти и осамостаљивањем обласних господара у Српском царству, што је поспешило његов распад.

     Вукашинови поседи обухватали су земље у Македонији, Косову и Метохији. Он је 1370. или 1371. крунисао Марка за „младог краља“; ова титула укључивала је могућност да Марко наследи Уроша на српском престолу. У Маричкој бици 26. септембра 1371, Турци Османлије поразили су и убили Вукашина, а око два месеца касније умро је Цар Урош. Марко је након тога законски постао краљ српске државе, али српски великаши, који су практично постали независни од централне власти, нису ни помишљали да га признају за свог врховног господара. Неодређеног датума након 1371. ушао је у вазални однос према турском султану. До 1377. значајне делове територије коју је наследио од Вукашина разграбили су господари околних области.

     Краљ Марко је у стварности постао само један од обласних господара, који је владао релативно малим подручјем у западној Македонији. Задужбина му је Манастир Светог Димитрија близу Скопља, познат као Марков манастир, изграђен 1376.

     Погинуо је у бици на Ровинама 17. маја 1395. године. Иако је био владар релативно скромног историјског значаја, Марко је током турске окупације постао један од најпопуларнијих јунака српске народне епике и усмене традиције уопште. Сличан статус има и у традицијама других јужнословенских народа. Запамћен је као неустрашиви заштитник слабих и беспомоћних, који се борио против неправде и делио мегдане са турским насилницима.




Више на wikip. ...itd



.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sub 27 Maj - 17:47

Огњеслав Костовић, (рус. Костович Огнеслав (Игнатий) Степанович) 1851, Визбург, Аустрија - 1916 Петроград, Русија, српски проналазач и научник, капетан руске војске. 

По националности Србин, живео прво у Мађарској, а касније се сели у Русију. Био је племићког порекла. Иако рођен у истој деценији као и Никола Тесла и Михајло Пупин није имао среће да му име остане запамћено у историји српске науке и мада је начинио многе изуме остао је на маргинама. Деда Јован и отац Стеван су били трговци житом из Новог Бечеја. Огњеслав је рођен у Аустрији, али је живео и школу похађао у Пешти. По завршетку школовања је управљао паробродом за вучу шлепова на Дунаву. Ту му се родила идеја о чамцу-риби, подморници која носи 8 људи и испод воде може да издржи 20 часова. Са овим пројектом се обраћао руском царевићу Александру Александровичу, али без већег успеха.
Две деценије пре Цепелина који је радио према нацртима Давида Шварца, Огњеслав је конструисао ваздушни брод одн. тзв. дирижабл Русија и израдио за њега бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење. Дирижабл је 1888 г. био практично готов, али му је за завршну монтажу понестало новчаних средстава. Летелица је остала да лежи у складиштима све док је није након невремена знатно оштетио пожар.
Задња нада Костовића да ће његов ваздушни брод бити тестиран у ваздуху пропала је након што је Министарство војске Русије одбило његов захтев да откупе летелицу. У Адмиралском бродоградилишту у Петрограду је правио дирижабл дужине 60 и пречника 12 метара са чврстом конструкцијом, дефинитивно различито од свих познатих летећих балона. Замисли Костовића оствариће касније немачки гроф Фердинанд Цепелин. На више места је написано да је Костовић проналазач првог ваздушног брода. 1879. године тражећи за изградњу дирижабла нов материјал измислио је „арборит” по многима први вештачки, синтетички материјал, неку врсту шпер-плоче. У својој фабрици шпер-плоча у Петрограду, Костовић је израђивао кофере, чамце, понтонске мостове и друге предмете за практичну употребу као и делове за своје изуме.
Године 1911. први на свету створио је летећи чамац, хидроавион. Пројектовао подморницу за осам људи са погоном на мотор од 100 КС са унутрашњим сагоревањем на течно гориво (по некима, први на свету, пре немачког инжењера Отоа). Пријаву за патент мотора поднета је тек 1888. године, а решена четири године касније. Његов мотор је осмоцилиндрични са 80 коњских снага, док је Дајмлер направио са свега једном и по. Костовић се дуго времена одрицао свог права на мотор, јер је настојао да сачува тајну за Русију због чега није пристајао да изнесе детаље свог проналаска.
Међу многобројним проналасцима усавршио је и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу. Занимљива је и његова идеја о ваздушном торпеду и уређај за извлачење потонулих бродова. Костовић је остварио право на око стотину изума али су многи остали на папиру, што га је погађало, али је упркос томе одбијао многе примамљиве понуде са Запада. Његови значајнији радови били су везани за војне потребе и као такви остајали у тајности. Зато је сасвим мало његових радова објављено у „Совјетској енциклопедији”.
Славио је сваке године крсну славу - Светог Николу. Поред многих пријатеља био му је редован гост на Слави и научник Мендељејев.
Једна његова кћер се удала за српског официра, а кад је избио Први светски рат постала је, заједно са Надеждом Петровић добровољна болничарка. Две кћери Костовића су живеле у Београду. Кад је децембра 1916. у Петрограду умро Огњеслав Костовић новине су објавиле да је „нестао блистав проналазач и научник, човек који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг”.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sub 27 Maj - 17:48

Slobodan Jovanović (1869—1958), predsednik i potpredsednik ministarskog saveta (vlade) Kraljevine Jugoslavije u izbeglištvu, potpredsednik ministarskog saveta (vlade) Kraljevine Jugoslavije (od 27. marta 1941), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, pravnik, istoričar, književnik.

Biografija

Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene.

Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja, završava je 1886. godine. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu, on 1887. upisuje Pravni fakultet ženevskog univerziteta. Studije u Ženevi završava 29. septembra 1890. godine. Posle toga godinu dana specijalno je izučavao državno pravo u Parizu.

Krajem 1891. vraća se u Beograd i stavlja na raspolaganje svome narodu. Bio je 2-3 godine šef Prosvetnog odeljenja ministarstva inostranih dela koje se u običnom govoru zvalo "Propaganda" i bavilo školskim i crkvenim stvarima naših sunarodnika u Turskoj. 1894. počinje da objavljuje književne radove po časopisima.

1897. izabran je za vanrednog profesora državnog prava na Pravnom fakultetu Velike škole. 1899. objavljuje do tada najstudiozniju raspravu "Jovan Hadžić, srpski zakonopisac" u izdanju Matice srpske. 1900. izabran je za redovnog profesora Velike škole, a od 1905. Beogradskog univerziteta. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Bio je dugogodišnji član Odbora Srpskog književnog glasnika i jedan od najuticajnijih njegovih članova.

Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 4. februara 1905, a za redovnog (tada se zvalo pravog) člana 4. februara 1908, a proglašen 15. decembra 1911. na osnovu svoje pristupne besede "Ustavobranitelji i njihova vlada 1838-1858". Bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj Komandi srpske vojske i Prvom i u Drugom balkanskom ratu 1912. i 1913. Istu ulogu ima i u Prvom svetskom ratu. 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Učestvovao je na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Rektor Beogradskog univerziteta bio je ponovo 1920/1921. godine.
1927. izabran je za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Izabran je 1928. za predsednika Srpske kraljevske akademije, na toj dužnosti ostaje do 1931. godine. Bio je jedan od osnivača Srpskog kulturnog kluba i njegov predsednik postao 1937. godine. U broju od 4. decembra 1939. "Politika" je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom "Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića".

27. marta 1941. ušao je u kraljevsku vladu kao nestranačka ličnost. Bio je potpredsednik Vlade u izbeglištvu, a jedno vreme i njen predsednik od 11. januara 1942. do 26. juna 1943, a zatim ponovo potpredsednik do 10. avgusta 1943. Od 1941. pa do kraja svog života živeo je u Londonu. Posle Drugog svetskog rata (1946.) suđeno mu je u odsustvu i osuđen je na dvadeset godina robije i gubitak građanske časti, takođe i dela mu se nisu štampala. Uređivački odbor biblioteke "Srpska književnost u sto knjiga" uvrstio je njegovu knjigu "Portreti iz istorije i književnosti" kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije.

Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu.

2007. godine Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavom.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sub 27 Maj - 17:48

Ivan Jugović (ili Jovan Savić, Sombor 1772. - 1813.) je bio profesor Velike škole u Beogradu i sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta posle smrti Božidara Grujovića. Bio je pripadnik austrofilske struje među ustanicima.

Osnovnu školu (Normu Avrama Mrazovića) i Gramatikalnu školu završio je u rodnom gradu (neki biografi pretpostavljaju i učiteljski tečaj u Mrazovićevoj "Normi"), a šestogodišnju gimnaziju u Segedinu, nakon čega je studirao prava u Pešti. Po završetku pravnih studija, sa dobrom preporukom dekana peštanskog Pravnog fakulteta Emerika Kelemana (1797) za mitropolita Stefana Stratimirovića, Jovan Savić je 1. februara 1798. g. primljen za profesora pripremnog razreda Gimnazije u Karlovcima, a već naredne školske 1799/1800. godine postavljen je za profesora prvog gramatikalnog razreda. Profesuru je napustio 1. marta 1802. godine i prešao je u Vršac, za sekretara vladike Josifa Jovanovića Šakabente. U to vreme bio je u sukobu sa mitropolitom Stratimirovićem, pa je 1805. godine ostao i bez položaja u Vršcu. U jesen iste godine prešao je u ustaničku Srbiju, u Smederevo, gde je, pod pseudonimom Ivan Jugović, ubrzo postao pisar u Praviteljstvujuščem sovjetu. Početkom 1807. godine, nakon smrti Božidara Grujovića, prvog sekretara Sovjeta, Jugović je postavljen na njegovo mesto. Početkom septembra iste godine upućen je u diplomatsku misiju u štab ruske vojske u Bukureštu, kako bi se primirje između Rusa i Turaka proširilo i na Srbiju. Na osnovu intriga ruskog izaslanika u Srbiji Konstantina Rodofinikina, Jugović je krajem 1807. g. otpušten iz službe u Sovjetu. Ostavši bez posla, Ivan Jugović je rešio da po uzoru na Mađarsku kraljevsku akademiju osnuje u Beogradu školu u kojoj će biti učene više nauke i u kojoj će biti školovani budući narodni poglavari i upravitelji Srbije. Velika škola je, zalaganjem Jugovića, svečano otvorena 31. avgusta (12. septembra po novom kalendaru) 1808. godine. Za njenog prvog upravitelja imenovan je Dositej Obradović, a Jugović je tokom prvog polugodišta bio njen jedini profesor. Krajem 1808. g. Ivan Jugović je politički rehabilitovan i nalazio se na čelu diplomatske misije koja je više meseci boravila u Jašiju, u štabu ruske vojske, na pregovorima sa feldmaršalom knezom Aleksandrom Prozorovskim o budućem statusu Srbije. Na povratku iz ove misije, Jugović je bio imenovan za predsednika beogradskog Magistrata, a u martu 1810. g. nalazio se u diplomatskoj misiji kao Karađorđev izaslanik kod austrijskog cara Franca Prvog u Beču. Početkom 1811. godine ponovo je imenovan za prvog sekretara Praviteljstvujuščeg sovjeta. Kada je u martu 1811. g. umro Dositej Obradović, na njegovo mesto popečitelja prosveštenija (ministra prosvete u ustaničkoj srpskoj vladi) imenovan je Ivan Jugović. U sukobu rusofilske i austrofilske struje (kojoj je pripadao Jugović) u srpskom političkom vrhu, Ivan Jugović je, sa Miljkom Radonjićem i Mihailom Grujovićem, krajem 1812. godine isteran iz Sovjeta. Beograd je napustio početkom marta 1813. godine, a poslednje mesece života proveo je između Bačke Palanke, Temišvara, Beča i Velikog Bečkereka (danas Zrenjanin), gde je i umro 7/19. novembra 1813. godine. Sahranjen je u porti bečkerečke Svetouspenske crkve. Jovan Savić - Ivan Jugović bio je poliglota koji je uz maternji srpski tečno govorio i razumeo još šest jezika (latinski, nemački, mađarski, ruski, italijanski i francuski). Bio je darovit pravnik i pisac, prevodilac, hroničar i pesnik, i nenadmašan besednik. Imao je jednu od presudnih uloga u učvršćivanju srpske samostalnosti i oblikovanju državnog ustrojstva ustaničke Srbije, a Jugovićeve ideje o jakoj, slobodnoj i samostalnoj nacionalnoj državi, koja će biti nosilac narodnih težnji za oslobođenje i drugih krajeva u kojima žive Srbi, nekoliko decenija su prethodile "Načertaniju" Ilije Garašanina. Obrazovan i uman, ponosan i otvoren, ali nemirnog duha i bujnih ličnih i političkih strasti, Somborac Ivan Jugović (Jovan Savić), za nepunih osam godina boravka u ustaničkoj Srbiji, postao je uz Dositeja Obradovića najpoznatiji i najuticajniji prečanski Srbin u nacionalnoj, političkoj i prosvetnoj istoriji svog vremena. Njegova uloga bila je ključna za pokretanje Velike škole, čije duboke obrazovne korene danas baštini Univerzitet u Beogradu, pa je time ovaj somborski erudita, sa istančanim osećanjem za meru nacionalnog i civilizacijskog, zabeležen i kao trajan zadužbinar srpskog obrazovanja.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 350

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Ned 28 Maj - 13:24

ИРИНА БРАНКОВИЋ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ирина Бранковић (?-1457) била је родом Гркиња, кћи севастократора Димитрија Кантакузина и праунука византијског цара Јована VI. У браку са српским деспотом Ђурађом Бранковићем је родила петоро деце-Тодора, Гргура, Катарину, Лазара и Стефана.

У народној традицији остала је под именом Проклета Јерина, због наводне окрутне владавине. Главни разлог оваквом уверењу јесте подизање града Смедерева, тадашње нове српске престонице. Наиме, да би тврђава била саграђена што раније, народ је примораван на тежак рад.

Историјски извори по овом питању нису усаглашени, али, како то обично бива, народна легенда и усмено предање су снажнији од било каквог писаног доказа, те је Ирина сачувала свој неславни епитет.

Упокојила се као монахиња у манастиру Рудник 1457. године




.
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 350

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Ned 28 Maj - 20:55

ИВАН ВИСИН

[You must be registered and logged in to see this image.]

Иван Висин (1806-1868) поморски капетан из Боке Которске, родио се у Прчњу. Био је први поморац са нашег подручја који је са властитим бродом извршио пловидбу око света.

Његов брод "Сплендидо" са посадом од 11 чланова, испловио је из Антверпена 1852. После дуге пловидбе Атлантиком, опловио је рт Хорн (крајња тачка Јужне Америке), и крајем исте године упловио у Чилеанску луку. Пловидву наставља до Сан Франциска одакле креће према Хавајима. У Хонолулу је упловио 1853. одакле даље креће према кинеској луци Кантон. Због трговине на далеком истоку, задржао се 5 година. За Европу креће из Сингапура, преко Рта добре наде (крајња тачка Африке), и улази у Британску луку Плимут 1859. а исте године путовање завршава у Трсту



.
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 350

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Ned 28 Maj - 21:20

САВА ПОПОВИЋ ТЕКЕЛИЈА


[You must be registered and logged in to see this image.]



САВА ТЕКЕЛИЈА (Арад, 17/28. август 1761 — Пешта, 21. септембар 1842) био је први Србин доктор права, оснивач „Текелијанума“, председник Матице српске, добротвор, племић, трговац, правник, филантроп и ктитор. Потиче из српске банатске војничке и племићке породице Поповић, која је изданак старе властелинске српске лозе. После пада српске деспотовине (1459), породица се нашла у Угарској, али без племићке титуле. Међу водеће у српском народу, породица је ушла захваљујући Јовану Текелији, Савином прадеди. Јован Поповић Текелија, оберкапетан и заповедник Поморишке војне крајине, истакао се у бици код Сенте 1697. године, у којој је аустријска војска под командом Еугена Савојског, победила Турке. За заслуге и ратнички подвиг у овој борби, Еуген Савојски га је поставио за заповедника Српске милиције у Араду. Цар Јосиф I је, тада већ пуковнику Поморишке милиције, Јовану Поповићу Текелији, његовој најужој родбини и потомству даровао племићку титулу 1706. године.

Сава Текелија је у Араду ишао у српску основну школу, гимназију је учио у Будиму, права студирао у Пешти, дипломирао 1785. године, и већ следеће године (1786) докторирао. Каријеру је почео у државној управи 1790. године као виценотар Чанадске жупаније, а временом постао секретар Угарске дворске канцеларије. Пошто није видео могућност даљег успона и утицаја на државне послове, 1798. подноси оставку на државну службу и 1802. напушта политички живот. Повлачи се у Арад, на своја имања. Тада је почео да се у већој мери интересује за судбину свога народа. За његову судбину се посебно заинтересовао када је у Србији букнуо устанак против турске власти 1804. године. Свестан свога богатства, образовања и угледа у високом друштву, Текелија је себе желео да види на челу ослобођене српске државе, а није му била туђа ни идеја о стварању југословенске заједнице, нити мисао да буде први човек уједињених Јужних Словена. Као присталица Доситеја Обрадовића са којим се познавао и дописивао, рано је дошао до закључка да је образовање главни замајац покретања српског народа ка бољој будућности. И пре оснивања своје задужбине давао је знатне своте новца за школовање српске омладине и подизање интелигенције у своме народу.

Остало је забележено да је био против Вукове језичке реформе и тврдокорно је заступао славеносрпски језик у науци и књижевности. Био је присталица идеје просвећеног апсолутизма и „њен последњи представник и поборник међу Србима“. У дубокој старости од 77 година изабран је за доживотног председника Матице српске. Све своје снаге усмерио је у корист Матице и за општенародно добро. То потврђује чињеница да је смогао снаге да и пред саму смрт долази на седнице и да им председава. Поклонио је своју личну библиотеку Матици српској, тако да је Библиотека Матице српске постала једна од најстаријих и најзначајнијих библиотека код Срба. Своју задужбину „Текелијанум“ Сава је основао у Пешти 1838. године, са циљем да се у њој школују сиромашни и најбољи српски ђаци и студенти из свих крајева где су живели Срби. Задужбина коју је оставио своме народу обезбедила му је трајно и веома истакнуто место у галерији светлих ликова српске прошлости. У позним годинама, Сава Текелија набавља штампарију за Матицу српску, покреће издавање књига, и потпомаже многе подухвате ове културне институције. Пред сам крај живота, целокупну имовину: имање, куће и 150.000 форинти, Текелија завештава Матици српској. Умро је изненада и без дужег боловања 21. септембра 1842. године у Пешти. Гроб му се налази у цркви св. Петра и Павла у Араду. Ову цркву је изградио његов прадеда Јован одмах по доласку у Арад 1698. године. Текелије су били управници ове цркве св. Петра и Павла све док им се није угасила мушка лоза 1844. Његови мемоарски списи „Описаније живота“ (изд. Просвета, Београд 1966) и „Дневник Саве Текелије“ сачувани су у рукописима и штампани у интегралном облику тек у наше време












.
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 350

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Sre 31 Maj - 22:14

СТАНОЈЕ СТАМАТОВИЋ ГЛАВАШ


[You must be registered and logged in to see this image.]

СТАНОЈЕ СТАМАТОВИЋ ГЛАВАШ (Глибовац, 21. фебруар 1763 — Баничина, 25. фебруар 1815) био је хајдук пре устанка, војвода у Смедеревској нахији, један од најистакнутијих старешина и јунака у Првом српском устанку. Рођен је у селу Глибовцу, код Смедеревске Паланке, од оца Димитрија и мајке Марице, који су се у тај крај доселили из једног планинског села у близини Дебра, бежећи од турског зулума и сукоба са њима.
На позив Карађорђа да се придруже борби против Турака, Станоје се одазвао видевши да су се придружили и његови замљаци из Глибовца.

Његово прво учешће почело је приликом освајања Тврђаве Рудник. Карађорђе га је брзо заволео, Станоје га је свуда пратио и постао његова десна рука. Истакао се у боју на Делиграду и опсади Београда. Станоје Главаш је са 2.500 пешака, 500 коњаника и једним дрвеним окованим топом почетком септембра 1806. године ослободио Прокупље од Турака, а већ сутрадан устаници су ослободили и Куршумлију.

Турци су га убили 25. фебруара 1815. године по налогу Сулејман паше, после пропасти Хаџи-Проданове буне, искасапивиши цело његово тело и одсекавши му главу, у селу Баничина поред Смедеревске Паланке. Главу су Турци однели Сулејман-паши на увид, после чега је дуго стајала окачена на ченгел испред Стамбол капије, а затим је нестала, да би се касније појавила сахрањена са телом





.
Nazad na vrh Ići dole
Whisper

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 350

Godina : 31

Učlanjen : 07.12.2013


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   Čet 1 Jun - 22:04

СТЕФАН НЕМАЊА


[You must be registered and logged in to see this image.]


СТЕФАН НЕМАЊА (црквенословенски: Стѣфань; око 1113 — 13/26. фебруар 1199) био је велики жупан Рашке, родоначелник владарске династије Немањића и творац моћне српске државе у средњем веку. Сматра се једним од најзначајнијих српских владара и, заједно са сином Савом, једним од утемељивача Српске православне цркве, која га слави као Светог Симеона Мироточивог.

Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба. Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је између 1166. и 1168. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања се предао византијском цару Манојлу Комнину (1143 — 1180) и признао га за свог суверена. После његове смрти 1180, започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на све околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190, након чега је Рашка поново постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану је улазио у велике савезе против Византије, шаљући своје посланике чак у Нирнберг на преговоре са римским царем Фридрихом Барбаросом (1155 — 1190), али је био и одан вазал Манојлу Комнину, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176).

Његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године. Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196 — 1217, краљ 1217 — 1228), у договору са византијским царем Алексијем III (1195 — 1203), чијом ћерком Евдокијом је Стефан био ожењен. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе






.


Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije   

Nazad na vrh Ići dole
 
Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije
» SLAVNE LICNOSTI SRBSKE ISTORIJE
» Omiljena istorijska ličnost
» Stare slike Srbije
» Lepe slike Srbije
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-