Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Hadži Ruvim

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Vladeta

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 335

Lokacija : U knjizi nespokoja

Učlanjen : 05.05.2015

Raspoloženje : Tu i tamo osmeh


PočaljiNaslov: Hadži Ruvim   Uto 22 Nov - 23:05

Bogu grešan, pred ljudima čist
Za njega je Stefan Stratimirović, Karlovački mitropolit, rekao da je najčasniji kaluđer u zemlji. Smatrali su ga i najmudrijim Srbinom, velikim duhovnikom i narodnim glavarom. Dovoljan razlog da bez glave i ostane
Beše 29. januar 1804. godine. Hladan i vetrovit dan. Od studeni pucaju i kamen i drvo. Šiban severcem, niz Dunav se valjaju sante leda. Tmurno i mrazovito jutro. Iz Nebojšine kule u Beogradu, odred janičara izvodi okovanog Hadži Ruvima. Kreću se polako, korak po korak. Vukući gvožđe, Ruvim se moli Bogu za oprost. Na znak Fočić Mehmed-age otpoče mučenje. Strgoše sa njega mantiju, prisloniše mu železo na grudi. Hadži Ruvim ne pusti glasa. Usijanim kleštima kidaju meso, a Ruvim ćuti. Zadivljen takvom čvrstinom, Aganlija okonča mučenje. Dopusti Ruvimu da se pomoli pred smrt. Mučenik kleče na zaleđeni kamen, tiho izgovori molitvu za ishod duše, a onda glasno reče: – Bogu grešim sve više i više, a vama ništa nisam zgrešio. Sad činite svoje…
I glava mudrog arhimadrita i svetog čoveka, Hadži Ruvima, odlete niz zaleđeni kamen. Posramljeni Turci se skupiše i krenuše s gubilišta bez reči. Sa olovnog neba zakreštaše svrake. Naslutiše bunu i gnev naroda. I doista, uskoro se sve upali...

Nedostojan monaške čistoće

U domu Neška i Mare Nikšić, u valjevskom selu Babina Luka se 8. aprila 1752. godine, rodilo četvrto dete. U crkvenom kalendaru bio je to dan Svetih apostola Iridona, Rufa, Ansikrita, Flemingtona i Ermija. I možda je baš to, na neki način, odredilo životni put Rafaila, kasnije Hadži Ruvima. Možda? Još od detinjstva se videlo da nije nalik braći i sestrama, da ne liči i ostaloj deci. Voleo je od malih nogu drvo, rezbariju. I kad ga pošalju da čuva ovce a on ponese i nožić. I ovce pobegnu, a on se vrati kući sa „izvezenom“ preslicom. Silne je glavobolje roditeljima zadavao. Krišom naučio i da čita. Nije voleo Turke. U svojoj dečjoj glavi smišljao je svakakve podlosti srpskim „uljezima“. A onda su ga morali skloniti iz sela. Da sačuva glavu na ramenima. Otac i stric ga odvedoše u manastir Dokmir, ne sluteći pritom da mu baš to odrediti dalji život.
– Nisi ti ni za kaluđera ni za monašku čistotu – reče mu iguman. – Kažem, za sada, jer Bog ti dade talenat, pamet i veštinu, ali ne i blagodat za kaluđera. Mlad si i nemaš zrelosti. Ti još ne možeš da nosiš teret monaškog zaveta. Ali, kako reče Gospod, ako možeš verovati, sve je moguće onome ko veruje. Ti možeš i moraš i dalje služiti Bogu i narodu – govorio je stari iguman.
I tako se Rafailo zapopio. I oženio. Marom, najlepšom devojkom u kraju. I vratio se u selo da širi pravoslavlje, da miri narod, da ih duhom i Božijom reči čuva od Turaka. Voleli ga ljudi. Svaka njegova reč, pa makar i britka bila, duboko se urezivala u srca i duše seljana.
– Plašim se da ćemo kad budemo stigli pred svetog Savu i ostale svete, biti uprljanih obraza, umrljanih bratskom krvlju, duboko posramljeni što nismo sabrali ono što smo od Boga dobili – govorio je mladi sveštenik. Govorio i radio da tako ne bude, da se narod hrišćanstvu vrati.
Sudbinu u snu video

A onda mu je umrla supruga. Uzalud su ga molili, govorili da mora da preboli, da ne tuguje. Bilo je uzalud. Onda je jedne noći usnio san: „Grešni jereju Rafailo, dok ti je žena bila bolesna, mnoge si bogohulne misli imao. Razmišljao si, šta ako nema Carstva Nebeskog i ako posle smrti čovekove sve prestaje? Ti, koji si primio tajnu sveštenstva, žestoko si se ogrešio. Iskupićeš se jedino ako monaški postrig primiš, u Svetu zemlju na pokajničko putovanje odeš i do kraja života sve Božije zakone poštuješ“. I tako Rafailo ode u manastir Bogovađa, gde u Crkvi svetog Đorđa primi monaški zavet. Tada dobi i duhovno ime Ruvim.

Po naredbi mitropolita Joanikija, aprila 1786. godine, Hadži Ruvim se našao na mestu igumana manastira Voljavča, u Rudničkoj nahiji. Valjalo je srediti neke probleme, pa je mitropolit odlučio da će to najbolje svojom visprenošću i oštroumnošću srediti Ruvim. Muka golema beše i sa Turcima, koji su vrebali sa svih strana. Jedne nedelje, posle liturgije, osta Ruvim u crkvenom dvorištu da malo popriča sa ljudima. Baš tad upadoše hajduci tražeći od igumana pare.
– Dobro, idem po pare – reče Ruvim, i uđe u konak. Tako reče, al tako ne mislaše. Ubrzo se vrati sa sekirom i povika: – Bando, srpski izrodi, ovo ćete od mene dobiti. Do para se može samo preko mene mrtvog. Ovo je sveta kuća! Na, a vi ste došli nju da pljačkate.
I tako se pročulo za „ratobornog“ igumana iz Voljavče. Hteli su njegovu glavu i hajduci i Turci. No, nije mnogo hajao za to. Služio je Bogu i narodu, drvodeljao, izrađivao ikone i krstiće. I dok je cela nahija strepela za njega, Ruvim se nije dao pokolebati. Uvek je govorio da se niko ne sme pre vremena optužiti.
A onda Turci počeše da pale srpske svetinje. Plakalo je srce Hadži Ruvimu za njegovom Bogovadjom, sa svim Srbima koji postradaše od turske ruke. A Turci su hteli baš njega i njegovu mudru glavu. Po nagovoru sabraće se skrivao jedno vreme u fruškogorskim manastirima, u Zemunu, išao na Hilandar. Hteli su Srbi da sačuvaju svog mudrog igumana, svog prosvetitelja. Ali on je hteo samo u Srbiju:
– Sve dok u Srbiji postoji i jedan Srbin svetosavac – govorio je Hadžija, mesto popova je da budu uz njega. Nemamo nikakvo opravdanje pred Bogom da napustimo ono što su naši očevi vekovima gradili i čuvali, a o opasnosti mi nemojte govoriti, jer još uvek odzvanjaju reči Gospoda Isusa Hrista:“ Ne boj se nimalo onoga što imaš da pretrpiš… Ne boj se. Ja sam prvi i poslednji živi: i bijah mrtav i opet sam živ u vekove vekova…
Bolela je Ruvima srpska sudbina. U tišišini je molio Gospoda sa sačuva srpske svetinje, srpsku nejač koja je od turskog harača živela sve teže. Uspeo je da obnovi Bogovađu, da se suprostavi Turcima. koji vazda znaše da ako njega ubiju, ubiće i dušu srpske duhovnosti..
I dođe i taj dan koji Turci željno čekaše.U manastir Bogovađa 27. januara stiže jedan protojerej iz Beogradske mitropolije, koji pozva Ruivima da sutra hitno dođe kod preosveštenog Leontija u Beograd. Znao je Ruvim da je arhijerej nevera, da sarađuje sa Turcima, ali se ipak odazvo na poziv.
– Kakav bi ja duhobvnik i monah bio da se ne odazovem pozivu arhijereja. Arhijerejska se ne poriče – govorio je on.
U Beogradu ga dočekaše janičari. Udarali su ga nogama i rukama, cepali mantiju i vukli po kaldrmi. Bacili su ga u Nebojšinu kulu i doneli ponudu od Fočić Mehmed- age. Ako prihvati islam, biće mu oprošteno!
– Cilj moje vere je spasenje duše, i ja ne verujem vere radi, nego spasenja duše. Vaša ponuda je za mene najveća uvreda. – reče im Ruvim
I tako Ruvima pogubi turska ruka. I ne dočeka ovaj mudri, časni starac bunu, bunu na dahije koja se zbi samo dva dana nakon njegove mučeničke smrti...
Čuvajte ga od Agarjana

Kad se Hadži Ruvim rodio u kuću odnekud banuše dva prosjaka, jedan bez ruku, drugi bez očiju. Uz blagoslov novorođenčetu ocu Nešku rekoše: – Biće to jednog dana veliki čovek i zaštitnik naroda. Samo, čuvajte ga od Agarjana. I kraj uzglavlja deteta ostaviše tri dukata da se detetu nadje kad na put krene... I doista, dar nepoznatih ljudi Ruvim iskoristi kada je krenuo u Svetu zemlju…


izvor horizont  

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hadži Ruvim   Čet 24 Nov - 19:51

Hadži Ruvim: Duhovni vođa srpskih ustanika, prva žrtva dahija
B. Subašić
Prosvetitelj Hadži Ruvim, arhimandrit manastira Bogovađe, bio je pre 210 godina prva žrtva dahijske seče Srba. Njegova pamet, pismenost, kao i ugled u narodu, i veze sa inostranstvom, plašili su Osmanlije više nego puške i jatagani
POČETKOM 1804. godine dahije su odlučile da pobiju viđenije i po njih najopasnije Srbe u čuvenoj seči knezova, koja je bila neposredan povod za Prvi srpski ustanak. Ipak, prvi udar nije bio usmeren na knezove u čijim rukama je bila svetovna vlast i sila. Prva žrtva seče bio je duhovni knez Hadži Ruvim, arhimandrit manastira Bogovađe.Osmanski janičari su ovog duhovnika, umetnika, istoričara, svetskog putnika, poliglotu, prosvetitelja pogubili 29. januara na Kalemegdanu.

- Iako je Hadži Ruvim bio u senci vojskovođa, Turci su veoma dobro znali odakle dolazi prava opasnost. On je bio duhovni tvorac srpske revolucije i obnavljanja državnosti Srbije. Njegova pamet, pismenost, ugled u narodu i veze sa inostranstvom plašili su dahije više nego same puške i jatagani - kaže istoričar Borisav Čeliković.

Po nekim izvorima Hadži Ruvim je na prevaru namamljen u Beograd 27. januara 1804, gde su ga dahije utamničile u kuli Nebojši. Po drugoj verziji, arhimandrit Bogovađe svesno se žrtvovao da bi sačuvao druge organizatore ustanka.

Turci su ga progonili još otkad im je uhoda, izdajnik među kaluđerima, javio da se u januaru 1803. u Bogovađi tajno sastalo dvanaest srpskih knezova da napišu tužbu sultanu Selimu Trećem protiv dahijskih zlodela. Predanje kaže da su pismo napisali Hadži Ruvim i njegov prijatelj, učenik i saborac Hadži Đera, iguman manastira Voljavče. Po nekim svedočanstvima, okupljeni knezovi pred Hadži Ruvimom su položili zakletvu da će podići bunu protiv dahija.

Kad se to pročulo, Hadži Ruvim je morao da napusti Bogovađu pred turskom poterom i sa namerom otišao je u Studenicu, carsku lavru Nemanjića. Odatle je, prema zapisima Vuka Karadžića, u proleće 1803. uputio 14 "knjiga" - poslanica Srbima da se spremaju za bunu protiv dahija. Iz Studenice ga je put odveo u manastire Ovčarsko-kablarske klisure, a zatim na Svetu Goru, sa koje se vraća u kasnu jesen 1803. uoči osvita "srpske revolucije".
[You must be registered and logged in to see this image.]
U to vreme dahije dolaze do pisma austrijskom majoru Pavlu Mitezeru u kome se govori o pripremama za ustanak i navodi da "u Srba ima dovoljno vojske" i moli se samo pomoć u municiji i oficirima. Kao autori pisma prvoosumnjičeni su knez Aleksa Nenadović i Petar Nikolajević Moler, bratanac Hadži Ruvima. Istoričari smatraju da je Hadži Ruvim to saznao i da bi spasao njihove glave svesno je žrtvovao svoju, odlazeći u Beograd, gde su ga dahije odmah utamničile.

Pogubljen je 29. januara, posle strašnog mučenja. Stoički je trpeo dok su mu Turci usijanim kleštima kidali meso sa grudi. Zloglasni Aganlija bio je zadivljen i ponudio mu da pređe u islam i sačuva glavu. Hadži Ruvim je odbio i zatražio samo malo vremena da se pomoli. Posle četvrt sata ćutanja podigao je glavu i rekao:

- Sad činite svoje...

Sablja je fijuknula i završio se ovozemaljski život jednog od najvažnijih Srba tog vremena. Gotovo istovremeno stradao je njegov učenik i saradnik Hadži Đera, koji je posečen u svoj crkvi. Njihova pogubljenja bila su uvod u seču knezova, koja se pokazala kao katastrofalna greška dahija. Poziv Srbima "da se na oružje dižu, svaki svoje da pokaje stare" koji je zasejao Hadži Ruvim dao je, beleže istoričari, bujan plod i Srbija je vaskrsla, praktično ni iz čega.

- Nije slučajno što je za prvo sedište ustaničke vlade, Praviteljstvujuščeg sovjeta, odabran manastir Voljavča, gde je Hadži Ruvim prvi put postao iguman, posle hodočašća u Svetu zemlju i Svetu Goru. Manastir je pod njegovom upravom postao prosvetni centar za mlade darovite ljude, koje on uči pismenosti, umetničkim drvorezačkim i kamenorezačkim veštinama, a naročito slikarsvu, koje je, između ostalog bilo veoma bitno i za crtanje mapa za vojne svrhe. Manastir Voljavča bio je poznat po monasima-obaveštajcima koji su prikupljali podatke pred ratove Austrije sa Turcima u kojima su Srbi masovno učestvovali kao dobrovoljci - kaže Čeliković.

Sovjet je u Voljavči počeo da tu radi nacrte o uređenju vrhovne uprave, suda i ostalih institucija obnovljene Srbije, te projekte je okončao u manastiru Bogovađi, gde je za vreme uprave Hadži Ruvima stvorena jedna od prvih modernih srpskih biblioteka, prosvetno i ustaničko jezgro.

- On je u Bogovađi stvorio za to vreme značajan knjižni fond, a iz te biblioteke davao je knjige na čitanje i svetovnim licima. Sve knjige koje je nabavio zaveštao je manastiru. Pored celog kruga crkvenih bogoslužbenih knjiga, Bogovađa je 1826. imala i 108 drugih, od kojih čak 40 istoriografske sadržine. Knjige koje je nabavljao ukazuju na njegovo široko opšte obrazovanje i želju da dalje obogaćuje svoje znanje - navodi istoričar Nedeljko V. Radosavljević.
Hadži Ruvim je obezbedio i prva sredstava za obnovu manastira Rača, čuvene prepisivačke i književne škole, čiji je iguman Hadži Melentije bio jedan od vođa Prvog srpskog ustanka.



SVEDOČANSTVO FILIPA VIŠNjIĆA

ZAPISI sačuvani u Hadži Ruvimovim knjigama su iz Rusije, Jerusalima i Svete Gore i pravoslavnih centara u Habzburškoj monarhiji dospele u Bogovađu. Dahije su počele da strahuju od srpske pismenosti i prosvete koju je širio Hadži Ruvim o čemu je svedočanstvo ostavio Filip Višnjić u Aganlijinim rečima u „Početku bune na dahije“:

Dok pogubim do dva igumana,

Adži-Đeru i Adži-Ruvima,

Koji znadu zlato rastapati

I sa njime sitne knjige pisat'

Nas dahije caru opadati,

Oko sebe raju sjetovati.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
 
Hadži Ruvim
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» BAČKA TOPOLA
» Vasil Hadzimanov
» Amir Hadžić
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-