Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Теме и идеје руске књижевности 21. века

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30307

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Теме и идеје руске књижевности 21. века   Pon 14 Nov - 20:32

Аљона Твертина
Руска књижевност се, као и увек током своје велике историје, и у 21. веку бави својим важним послом: осмишљава епоху, слика портрете новог друштва и његових представника, дира у читаочеве нерве и приређује му терапију помоћу реалистичних, полуфантастичних или постапокалиптичних слика, и најзад, тражи форме које одговарају времену и открива многа нова имена. „Руска реч“ представља најважније теме и достигнућа руских књижевника новог столећа.У последњој деценији 20. века, познатој у Русији као „несрећне деведесете“, руска књижевност је осетила сву пуноћу неконтролисане слободе, која је као бујица потекла из пукотине на слому двеју епоха. Руска књижевност је ту слободу искористила како је могла. Објављена су дела чије штампање у Совјетском Савезу није било дозвољено, од емигрантске прозе до дисидентског „самиздата“. Напоредо са тим делима на све стране је цветала булеварска литература. Савремени руски писци су се губили у читавој тој лавини, тако да је руска књижевност дошла до изражаја тек 2000-их, представивши целом свету плејаду снажних писаца који смело експериментишу са жанровима и тематиком. Теме и идеје

Свако уметничко књижевно дело које се сада пише на руском, ако се уопште тиче социјалног или политичког живота, изражава јединствено расположење које господари масама, а то је мржња према капитализму и ироничан однос према демократији.

Вадим Левентаљ, књижевни критичар

Критичар Константин Миљчин из часописа „Руски репортер“ оштроумно и прецизно издваја седам главних тема руске књижевности 2000-их: „човек у екстремној ситуацији“, тј. пре свега у рату или затвору – стање шока после Чеченских ратова и судских процеса који су подигли велику прашину у јавности, попут суђења Михаилу Ходорковском („Рат једног војника“ Аркадија Бапченка, „Жеђ“ Андреја Геласимова); „пропаст империје“, тј. осмишљавање распада совјетске суперсиле, потрага за оријентирима после њеног рушења, а код појединих писаца и носталгија за некадашњом моћи („Вилина косица“ Михаила Шишкина, „Камени мост“ Александра Терехова); „нови Руси“ – као небо и земља се разликују некадашњи комсомолац или ударник социјалистичког рада и садашњи канцеларијски службеник; „потрага за златним веком“, тј. за временом када је у Русији живот био леп (серија књига Бориса Акуњина о Ерасту Фандорину); „апокалипса данас“ – процват антиутопијског и постапокалиптичног жанра („2033“ Дмитрија Глуховског, „Онај који живи“ Ане Старобинец, „Дан опричника“ Владимира Сорокина, „2017“ Олге Славникове); „сопствени мали свет“ – о животу руске провинције; и најзад, „књижевност осећања“ – испоставља се да је тема осећања такође била изгубљена у совјетско доба и руска књижевност је морала поново да је пронађе („Писмовник“ Михаила Шишкина). Другим речима, руска књижевност се у 21. веку бави својим важним послом: осмишљава епоху, слика портрете новог друштва и његових представника, дира у читаочеве нерве и приређује му терапију помоћу постапокалиптичних слика, и најзад, тражи форме које одговарају времену и открива многа нова имена.

Док се литература за широке народне масе осећа прилично лагодно и привлачи читаоце лаким ироничним и забавним романима, дотле у прози намењеној интелектуалцима преовладава мрачно расположење. По мишљењу писца Захара Прилепина, руска књижевност 2000-их пуна је „предосећања апокалипсе“. За њу је карактеристичан „повратак социјалног и критичког реализма уз истовремени осећај да нација пропада и да се расипају сви могући критеријуми морала и здравог смисла као таквог“, као и „да ‘млади изданци’ превазилазе ‘антисовјетски’ пројекат, јер је деструктиван и у суштини русофобски“, сматра писац. Књижевност и власт

У Русији је пре Октобарске револуције било уобичајено да се књижевност не затвара у унутрашњи свет јунака, него да неизоставно дотиче и вечна питања, пре свега питања како друштво учинити најхуманијим, који политички курс ће бити оптималан за достизање тог циља и како окренути земљу у том правцу. Власт је са своје стране слушала писце и реаговала у зависности од духа времена, час уводећи цензуру, час је укидајући.

Сада је однос власти и књижевности истовремено и сложен и једноставан. Прилепин је, рецимо, члан забрањене национал-бољшевичке партије, а његово дело „Сањка“ је један од најпопуларнијих и најреволуционарнијих романа 2000-их. Прилепин је убеђен да писци и власт „живе одвојено“, да свако може да пише шта хоће и да власт свеједно не обраћа на то пажњу, те према томе, ако писац хоће да његова позиција стигне до читаоца, он мора сам да ступи на политичку сцену.

„С обзиром да књижевност има врло слабе везе са политичким, економским и друштвеним животом, многи списатељи су одлучили да непосредно учествују у политичком, економском и социјалном животу земље (Борис Акуњин, Људмила Улицка, Дмитриј Биков), али су се брзо разочарали. Други (попут Едуарда Лимонова, мене и Сергеја Шаргунова) и даље у њему учествују“, коментарише Захар Прилепин за „Руску реч“. „Свако уметничко књижевно дело које се сада пише на руском, ако се уопште тиче социјалног или политичког живота, изражава јединствено расположење које господари масама, а то је мржња према капитализму и ироничан однос према демократији“, уверен је писац, књижевни критичар и уредник Вадим Левентаљ. Трендови и брендови

У књижевности за широке народне масе током 2000-их и 2010-их су постали популарни серијски пројекти. Један од најупечатљивијих је „Васиона Метро 2033“, заснован на постапокалиптичкој саги Дмитрија Глуховског. Ова серија је успела чак да се пробије изван граница Русије, тако да су своје романе за њу већ написали британски, италијански и кубански аутори.

Неочекивано се појавио појам „православни бестселер“. Управо тако су критичари назвали феноменалан успех књиге архимандрита Тихона Шевкунова „Несвети а свети“, у којој су сабране приче о животу руског свештенства и која на први поглед није била нимало амбициозна. Њен укупан тираж је премашио милион примерака, а њене имитације су одмах преплавиле тржиште.

У жанровима су се формирала два основна центра. Са једне стране то је тежња ка нефантастичним садржајима: биографијама, истинитим причама, путописима, романима у виду истраживања, а са друге „успешно уметање фантастичних елемената у реалистично приповедање“, како је то окарактерисала Алиса Ганијева, писац и књижевни критичар. „Примећује се тежња да се свет око нас фиксира што веродостојније (у моди су нефантастични садржаји), и да се истовремено завири иза хоризонта, да се прочита будућност земље и човечанства, да се осмисли данашњи политички и социјални систем у земљи, али тако што ће се пренети у блиску будућност. Другим речима, на реалистичну прозу се ставља нека врста прозрачне маске“, сматра Ганијева.

Кафкијанска „Лака глава“ Олге Славникове
Ко је ужи­вао у Каф­ки­ним де­ли­ма, во­ле­ће и но­ви ро­ман Ол­ге Слав­ни­ко­ве.

У том полуфантастичном жанру врло су успешни писци попут Дмитрија Бикова и Олге Славникове.

„Тај метод даје праву слободу стваралаштва и уобразиље“, прича Славникова. „Наш садашњи живот се не може описати његовим сопственим формама. Звучи парадоксално, али да би се постигла веродостојност и препознатљивост, потребан је елеменат фантастике.“

Издвајамо

Писци на које треба обратити пажњу:

Виктор Пељевин и Владимир Сорокин

Најпознатија имена руске књижевности 90-их су Виктор Пељевин („Чапајев и Празнина“, „Света књига Вукодлака“) и Владимир Сорокин („Лед“, „Дан опричника“, „Шећерни Кремљ“). Њихова слава и ауторитет су прешли и у наредну деценију. Пељевин је проглашен за једног од главних руских интелектуалаца. Он сваке године (уз ретке изузетке) објављује по једну књигу. У свакој књизи он пресликава руско друштво и уз помоћ упечатљивих ликова тумачи шта се са тим друштвом дешава. Сорокин се не ограничава естетским оквирима, покреће најболније проблеме тог истог друштва и смело завирује у његову будућност.

Дописивање љубавника који живе у различитим временима
У роману „Писмовник“ Михаила Шишкина савршена љубав постоји у другом времену; писма упућена таквој особи говоре о њеној стварности.

Михаил Шишкин

Може се рећи да је Шишкин руски писац са највише одликовања. Добитник је свих значајних руских књижевних награда. Многи га третирају као живог класика због богатства језика и очувања најбољих традиција руске књижевности. Он се не боји сложених полифоничних дела и оштрих политичких изјава. Пише споро – сваких пет година објављује по један роман. Најважнија дела „Вилина косица“ и „Писмовник“ преведена су на енглески.

Људмила Улицка

Њена књижевничка каријера је почела у веома зрелом добу. Улицка је имала 50 година када јој је објављена прва књига. Књиге су јој прожете хуманошћу, у њима се говори о многим етичким проблемима – и приватним, и друштвеним, и верским. Није чудо што данас многи у Улицкој не виде само изврсног прозаисту, него и својеврстан морални оријентир. Дела су јој „Данијел Штејн, преводилац“, „Соњица“, „Медеја и њена деца“.

ruskarec.ru








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
 
Теме и идеје руске књижевности 21. века
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-