Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Diana Budisavljević veća od Šindlera

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Diana Budisavljević veća od Šindlera   Ned 30 Okt - 17:10

Za ime Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji je od smrti sačuvao 1.200 Jevreja tokom Drugog svetskog rata, čuo je ceo svet. I Irena Sendler, spasiteljka 2.500 jevrejskih mališana iz varšavskog geta, dve godine zaredom bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir.Ali, za Dianu Budisavljević, rođenu Austrijanku koja je iz krvavih ustaških logora tokom NDH izbavila oko 12.000 bespomoćne dece - uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela - ne zna gotovo niko. Znaju istoričari, neki preživeli logoraši i njeni retki potomci.Jedan od njih, pisac Leonardo Rašica, praunuk Diane Budisavljević, javio se ovih dana „Novostima“ iz Brazila, u želji da se o Dijani, njenom radu i deci koju je spasla sazna što više ljudi, dok prašina zaborava potpuno ne zatrpa i njeno herojsko delo, ali i zločin protiv koga je ustala.

Činjenice

Istorija za Dijanu kaže ovo: Dijana Budisavljević (rođena Obekser), udata za Srbina Julija Budisavljevića, profesora Medicinskog fakulteta u Zagrebu, organizovala je veliku akciju spasavanja oko 12.000 dece iz ustaških logora smrti.Ta činjenica se navodi u mnogim publikacijama koje su se bavile stradanjem dece u NDH. Kod srpskih istoričara, o Diani čitamo u radu Milana Koljanina, kod Milana Bulajića, ali i Dragoja Lukića, koji je uz pomoć ostataka njene kartoteke uspeo da sastavi dosad najkompletniji spisak ubijene i zatočene dece u NDH.U zvaničnim publikacijama, kao i na sajtu Spomen-područja „Jasenovac“, ime Dijane Budisavljević nalazi se pod odrednicom „Spasavanje dece“.- Akcija koju je organizovala Dijana Budisavljević, bila je po svom obimu, broju učesnika i broju spasene dece (više od 10.000) jedna od najsloženijih i bez sumnje najhumanija akcija takve vrste tokom rata, kako na području NDH, tako i u čitavoj okupiranoj Evropi - stoji na sajtu.U Hrvatskoj, o Dijani je pisala prof. Mirjana Ajduković sa Filozofskog fakulteta (pominje je kao „utemeljivača socijalnog rada u Hrvatskoj“), pa istoričar i teolog Josip Kolanović.

Dnevnik

Baš dok je Kolanović bio na čelu Hrvatskog državnog arhiva, ova institucija objavila je, 2003. godine, „Dnevnik Diane Budisavljević“, potresno svedočanstvo o spasavanju dece potkrepljeno dokumentima i fotografijama, spiskovima mališana i fotokopijama dela kartoteke od 12.000 dece koju je Dijana uredno vodila, ne bi li mališanima sačuvala identitet. Iz zaborava je „Dnevnik“ - dragoceni istorijski dokument - izronio gotovo šest decenija posle oslobođenja i to zahvaljujući Dianinoj unuci, Silviji Sabo.Uprkos svemu tome, Dianin herojski čin široj javnosti gotovo je nepoznat. Za nju nikada nije čuo ni najveći broj dece, danas odraslih ljudi, koji su preživeli ustaške logore. Diana Budisavljević nije slavljena kao heroj, nijedna ulica, škola ni u Hrvatskoj, ni u Bosni ne nose njeno ime. Ne pominje se ni u jednom udžbeniku istorije. O njoj nije napisana nijedna knjiga niti snimljen film, ima je tek u retkim novinskim tekstovima...- Razloga za to ima više - objašnjava Milan Koljanin, iz Instituta za savremenu istoriju. - Posle rata, insistiralo se da je KPJ sve organizovala, da je stajala iza svega. U tu se „šemu“ nije uklapala nezavisna akcija Diane, koja nije bila član partije. Uz to, ona je bila buržujka, Austrijanka, pripadala je zagrebačkoj društvenoj eliti, sarađivala i sa Nemcima da bi spasavala decu. Sumnjiv je bio i njen muž: kako je, kao Srbin mogao da preživi u Zagrebu? Takva je, nažalost, bila logika zbog koje se o Diani sada vrlo malo zna.Ni Dianin „Dnevnik“ objavljen pre šest godina, koji je vođen na nemačkom, od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. i koji predstavlja neprocenjiv istorijski izvor, nije priču o ovoj izuzetnoj ženi proširio dalje od uskih stručnih krugova. Ne samo zbog toga što teme Drugog svetskog rata više nisu više u žiži interesovanja, već i zato što je štampan u samo 700 primeraka. Tako, recimo, u Beogradu postoji - samo jedna kopija.

Akcija

A Dianin dnevnik govori sve. Tu čitamo kako je odlazila, sama ili sa saradnicima (među kojima su bili profesor Kamilo Bresler, tada zaposlen u Ministarstvu socijalnog staranja NDH, sestra Crvenog krsta Dragica Habazin, arhitekta Marko Vidaković, Jana Koh, Tatjana Marinić), u logore Lobor-grad, Staru Gradišku, Gornju Rijeku, Sisak - pa čak i u Jasenovac - i odatle „otimala“ od ustaša izgladnelu i bolesnu decu.Baš u uvodu „Dnevnika“, u prvom od 388 zapisa koje je Diana uredno vodila tokom skoro pet godina danonoćne borbe da sačuva živote što više malih logoraša, ona objašnjava šta ju je navelo da pomaže Srbima. Slučajno je od rođake saznala da uopšte postoje koncentracioni logori u kojima su pravoslavne žene sa decom.- Jevrejska opština pomaže svojim članovima u koncentracionim logorima. Za progonjene pripadnike pravoslave vere ne postoji nikakva akcija pomoći - piše Diana.„Dnevnik“ opisuje vređanja, prepreke, odbijene molbe, decu za koju je Diana znala da im se bliži kraj, bol majki koje su znale da moraju da se odvoje od dojenčadi, ne bi li ih spasle. Opisala je i susrete sa Kvaternikom, Stepincem, Artukovićem, te nemačkim generalima, koji su bili mnogo raspoloženiji da pomažu pravoslavcima od ustaških vlasti.

Kartoteka

Za svu decu Dijana je pedantno vodila kartoteku, kako bi im sačuvala identitet i kako bi, posle rata, roditelji mogli da pronađu mališane - objašnjava Leonardo Rašica. - Ali, svu dokumentaciju, i sve fotografije, morala je da preda 1947. godine, po naređenju Ozne. Ta konfiskacija predstavljala je za nju „smak sveta“, jer, to je značilo da neće uspeti da neku decu vrati svojim pravim roditeljima.Posle rata Diana nikome, pa ni porodici, nije mnogo govorila o onome što se događalo tokom postojanja NDH. I kasnije, kada se vratila u svoj Insbruk, ostala je ćutljiva.- Znala je da kaže: „Uradila sam šta sam mogla i šta je trebalo, i to je to.“ A možda je mislila da je mogla da spasi još dece - kaže Leonardo Rašica.

Iz “Dnevnika Diane Budisavljević“

10. jul 1942, Stara Gradiška:„Neka deca već pre su bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala ostati. Umrla su delimično tamo, a delimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena deca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet meseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju negovano i odgajano, a onda - Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im decu, pustite ih da propadnu; kakva neizmerna tuga, kakva bol“ (...)„Pre podne je došao i Luburić. Bio je besan što mora da preda decu. Kazao je da ima dovoljno katoličke dece koja u Zagrebu rastu u bedi. Neka se za njih brinemo. Onda nam je opet pretio, da samo o njegovoj dobroj volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora“.

Pomenuta u Velmarkinom “Lagumu“

Dianu Budisavljević pominje i srpska književnica i akademik Svetlana Velmar-Janković, u svom delu „Lagum“. Na 155. strani čitamo:„Logor u Loborgradu u kojem su zatvorenice Jevrejke, prema svedočenju zatvorenica Srpkinja, imale gotovo povlašćen položaj iako su logorom upravljali Nemci, i delatnost gospođe Dijane Budisavljević i njenog odbora za pomoć ženama u logorima na očigled celog Zagreba i ustaških vlasti u toku godine 1941. i 1942. spadaju u red onih paradoksa, ili bolje da kažem čuda, zbog kojih ljudsko ponašanje, kao i sam život, ostaju najveća tajna."


Izvor: Novosti
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Diana Budisavljević veća od Šindlera   Ned 30 Okt - 17:11

Imena važna kao život


Akcija Diane Budisavljević je, bez dileme, jedna od najvećih humanitarnih akcija tokom Drugog svetskog rata, koja je, nažalost, i u našoj i u svetskoj javnosti ostala nepoznata - kaže, u razgovoru za „Novosti“, Milan Koljanin, iz Instituta za savremenu istoriju Srbije.
Dianina akcija počela je prvih meseci 1942, prikupljanjem i slanjem pomoći za srpske žene i majke u logoru Gornja Rijeka. Proširiće se kasnije, kada je počela velika ofanziva, prvo na Kordunu i Baniji, a onda i na Kozari.

Saosećanje

- Cela ta operacija, što se tiče hrvatske strane, bila je usmerena na uništenje celokupnog srpskog stanovništva, na jednom prostoru gde su živeli samo Srbi - objašnjava istoričar Koljanin. - Nemačke komisije su sve radno sposobne muškarce i žene upućivali na prisilni rad. Ostale Srbe ustaše su želele da ubiju. I muškarce, i žene, i decu.
Sve to shvatala je, sredinom te strašne 1942, i Diana Budisavljević, koja će - iako Austrijanka - postati verovatno najveća srpska dobročiniteljka u NDH. Majke sa Kozare su ubijane na najsvirepije načine. One „srećnije“ odvođene su u radne logore, i morale su da ostave decu. Čitamo zapis iz Dianinog dnevnika, datiran 11. jula 1942, po dovođenju dece iz Stare Gradiške u Zagreb:
- Konačno smo, oko devet časova, stigli na Glavni kolodvor. Sva su moja deca još živa, ali, dok smo stigli do stanice za dezinfekciju, troje mi ih je umrlo. Među njima jedan veći, lepi dečačić. I u dva druga vagona bilo je mrtvih: strašna optužba protiv Hitlera, koji je oduzeo majke; protiv ustaša, koji žele da unište decu jednog naroda - piše Diana.
Zahvaljujući intervenciji nemačkih vojnih vlasti, Diana je dobila usmenu dozvolu da pomogne koliko može.
- Zanimljivo je da je ona tu podršku nemačkih predstavnika, na čelu sa Fon Kocijanom, dobila tako što je apelovala na njihovu vojničku čast. Tada je u Vermahtu postojao kodeks viteškog vojnika, koji ne ubija civile, već ih spasava - priča Milan Koljanin.

Stepinac

Hrabra, krhka žena, sama je ulazila u logore. Čak i u Jasenovac, koji je - kao logor smrti - bio potpuno zatvoren, čak i za Nemce. Imala je sreću da su ustaše, pa i Maks Luburić, morali da prihvate ono što im Nemačka govori.
- Diana, gospodin Kamilo Bresler i ostali saradnici vadili su decu iz logora koliko su mogli, i smeštali ih na nekoliko mesta: u Zavod za gluvoneme, u Jeronimsku dvoranu, u Jastrebarsko - navodi istoričar. - Decu bi, kada je to bilo moguće, izlečili, obukli, pa je sledeći korak bio da se nađu porodice koje će ih prihvatiti.
Rad Diane Budisavljević bio je, od samog početka, protivan volji ustaških vlasti.
- Sada iz toga u Hrvatskoj pokušavaju da
izvuku neki politički kapital. Ali, da nije bilo njene inicijative, do spasavanja dece ne bi ni došlo - jasan je Milan Koljanin.
- Oko prihvatilišta je njen tim imao mnogo muke, i opstrukciju Rimokatoličke crkve i Stepinca. Ma koliko se danas ističe uloga Stepinca i „Karitasa“ u spasavanju dece, on je, na neki način, bio prisiljen od kruga oko Diane da se uključi u tu akciju. Možda i mimo svoje volje.
O Dianinom prvom susretu sa Alojzijem Stepincem čitamo na 54. i 55. stranici njenog dnevnika:
- Odlazim kod nadbiskupa. Vrlo je suzdržan. Ne želi da se zainteresuje. Kaže da nema nikakvog upliva na vladu. Ispričao mi je da je zbog stana jedne Jevrejke bio kod nekog ministra. Taj mu je obećao da će žena moći da ostane u stanu, a sad je, uprkos tome, namerava izbaciti iz stana. Kažem mu da sam došla da tražim da spase jedan narod, a on mi priča o nekom stanu. Onda je počeo da kritikuje Nemce, nacizam, Hitlera, da su oni svemu krivi.
Dva dana kasnije, Diana je ponovo kod nadbiskupa:
- Obaveštava nas da je imao sastanak s ministrom socijalnog staranja i da će se obojica u velikoj meri zauzeti za spas deportovane dece. Nadbiskup će za decu učiniti sve što je u njegovoj moći. Bili smo potpuno ošamućeni velikim obećanjima koja smo dobili. (Ali, nisu se ostvarila.)

Zaborav

U kartoteci je vođeno oko 12.000 dece, mada nisu sva uspela da prežive. Deo je dat na „posvajanje“ hrvatskim porodicama. Iako je bilo familija koje su posle rata „Franju“ ili „Jozu“ rekle da je, u stvari, „Simo“, neke nisu. Milan Koljanin pretpostavlja da u Hrvatskoj i dalje živi na stotine ljudi koji su izgubili svoj identitet i postali Hrvati, iako su rođeni u srpskim porodicama.
- Diani jeste bilo najvažnije da deca prežive, ali i da sačuvaju svoj identitet. Baš tu dolazi žalosna epizoda sa oduzimanjem kartoteka - priča naš sagovornik. - Morala je sve, pod pritiskom Ozne, da preda Ministarstvu socijalnog staranja, iako bi bilo logično da baš ona nastavi taj rad posle rata.
Ne samo da ga nije nastavila, već je njeno veliko delo posle rata skrajnuto. Deo je, čak, pripisan drugima. Njen stan je pretresan, prisluškivani su joj razgovori, isključivan telefon... Dianu su, tako, šikanirali i tokom rata i posle oslobođenja. Nije valjala ni ustašama ni komunistima.
- Uloga Kamila Breslera i nekih drugih ljudi, koja jeste bila značajna, istaknuta je kasnije u prvi plan, jer su bili povezani sa KPJ - navodi Koljanin. - A Diana je smatrala da to nije pitanje ni nacije ni partije, nego ljudskosti.

Iz “Dnevnika Diane Budisavljević“

22. oktobar 1942.
„Odmah sam pozvana kod direktora Zavoda za gluvoneme. Čim su deca izašla iz autobusa, nisu čekala da ih neko ponese, već su velikom brzinom sama, na rukama i nogama, puzala uz stepenice. Nisam to razumela dok nisam primetila da, kad stignu u sobu, nestaje smeh s njihovih lica, i gotovo sva počinju uglas da plaču. Ispostavilo se da su se dečica nadala da ih vodimo njihovim majkama.“

Arhiv

Diana je vodila preciznu kartoteku i nastojala je da svako od te dece ima ime. Za koga to nije znala, opisivala je neki znak na telu, bilo šta po čemu može da vodi to dete, s nadom da su mu roditelji živi i da će jednog dana moći da ga nađu i prepoznaju. Deo dokumentacije se nalazi kod njene unuke Silvije Sabo, drugi je u Hrvatskom povijesnom muzeju, dok su kopije kartoteka uglavnom u Hrvatskom državnom arhivu.
- Postoji mogućnost da su originali uništeni - opominje Milan Koljanin.


Izvor: Novosti
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Diana Budisavljević veća od Šindlera   Ned 30 Okt - 17:11

Patnju primila kao svoju


Bila sam sama sa 62 dece, koja su ležala na podu, u vagonu za stoku, bez ikakve hrane i pića. Put je bio užasan. Celu noć se čulo stenjanje i kukanje. Put do Zagreba činio se beskonačnim. Deca su tražila hranu. Sve što sam mogla da učinim bilo je da ih tešim da ćemo se za njih brinuti, da će njihove majke doći. Tražili su ih - majke, očeve, bake, deke. Jedno jadno malo detešce stalno je molilo: ’Dedo, pokrij me, hladno mi je.’ Tokom vožnje nisam mogla da se pomerim, kako ne bih nekoga nagazila. Veća su deca stalno sedela na noćnim posudama, mala su se prljala. Pod je bio pun blata i dečjih glista.“
Potresni zapis u dnevniku Diane Budisavljević, datiran 10. jula 1942, dan po povratku iz logora Stara Gradiška, samo jednim delićem opisuje sa čim se hrabra žena, koja je iz ustaških „tvornica smrti“ izbavila 12.000 srpske dece, sretala tokom četiri godine svoje akcije, jedinstvenog humanitarnog podviga u Drugom svetskom ratu.

Odvažnost

Svaki odlazak u logor, svaki susret sa Artukovićem, Kvaternikom ili Luburićem, svaki telefonski razgovor u kojem se pričalo o pomoći malim logorašima, predstavljao je opasnost za odvažnu Austrijanku i njene saradnike. Toliku da je čak 11 učesnika Dianine akcije spasavanja srpske dece, svoju plemenitost platilo - životom.
Radili su mimo ustaških vlasti, na neodobravanje Nemaca, pod stalnim strahom od Gestapa, domobrana, prekidani pretresima kuća i stanova, oduzimanjem mleka i vitamina stiglih iz inostranstva, pelena i čarapa koje su žene danonoćno šile. Diana Budisavljević nije prezala ni od čega. O tome će napisati:
„Pozivala sam se na usmeno odobrenje ministra Artukovića i odobrenje dr Kinela, koja, međutim, nisu postojala u pismenom obliku. Od početka sam sama bila odgovorna za akciju, sve se radilo pod mojim imenom i mojim rizikom. Nije mi preostalo ništa drugo nego da sama za sve preuzmem odgovornost. Polazila sam od stanovišta da moj život nije vredniji od života nedužno proganjanih.“
Nepokolebljiva Diana je na svoju ruku ulazila u logore - čak i u one iz kojih se nikada nije izlazilo. Diana će tako tokom 1942. proći kroz logore Mlaka, Jasenovac, kroz Staru Gradišku, Sisak, Gornju Rijeku, Lobor-grad. U svakom je pregovarala sa majkama da joj daju decu, ne bi li makar njih spasli.

Rastanci

I ponovo taj strašni 10. jul 1942. u Staroj Gradiški, u takozvanoj Dečjoj bolnici, gde je bilo svega osim lečenja mališana:
„Žene koje već tri dana nisu ni za sebe ni za svoju decu dobile hranu, koje su ono malo što su imale od kuće već potrošile, koje su za hranjenje svojih plačućih najdražih imale samo svoje suze i svoj očaj, sada su gledale te male izgladnele leševe. I još jedan nosač mrtvih, i još jedan; njih sedam jedan za drugim. I sad više nisu mogle izdržati. I ako vlastito srce iskrvari - spasti, spasti najdraže. Došle su do stolova gde su pisane liste, gurale su se i molile: ’Uzmite, uzmite, ne možemo ih hraniti, ne možemo dozvoliti da umru od gladi’.“
Često je pred Dianu stavljan izbor: svu decu nije mogla da spasi. Jednom je, tako, morala da mališane postavlja na noge - ono koje ne bi moglo da ustane, nije smelo na put. Od ostalih su se majke
jedva rastajale... Diana ovako opisuje drugo putovanje u Staru Gradišku, 13. jula 1942:
„Decu koju smo popisali, ustaše su odvodile na prvi sprat. Odmah su ih odvajali od majki. Koliko je bilo hrabrosti u tim ženama. Neki mališani nisu hteli da se odvajaju od majki i sada su očajne majke govorile svojim najdražima: ’Biće ti lepo, nemoj se bojati, uskoro ću doći po tebe’. I uvek tiho pitanje, upućeno nama: hoće li ikada više videti svoju decu. Stalno smo ponavljali da će deca doći u domove, da im nećemo učiniti ništa nažao, da ćemo se za njih brinuti dok se ne vrati iz Nemačke. I posle upisa u listu, poslednji poljubac, poslednji zagrljaj, često samo na brzinu, jer su bezdašne ustaše nasilno razdvajale majke od dece.“

Danak

Spasenu decu, Diana i saradnici smeštali su na nekoliko lokacija u Zagrebu. Onda su pokušavali da ih udome u porodice, ali da sačuvaju njihov identitet. I da unesu bar malo radosti u male živote:
„Dobila sam za novu 1943. godinu dve trajne kobasice. Odlazim u Staklenik. Najpre sam nameravala da ih dam samo bolesnoj deci. Ostala deca su zbog toga nesrećna, pa me žena koja ih čuva moli da režem male komadiće, ali da svakom detetu nešto dam. Uz dosta muke, uspela sam svakom od preko stotinu dece dati mali komadić. Tamo je bila i jedna majka, s jednomesečnim detetom, druga s bebom od 14 dana. U Stakleniku je bilo hladno i duvala je promaja.“
Neprospavane noći, gotovo opsesivna briga za srpskom decom u logorima i van njih, uzeli su danak u Dianinom zdravlju. Za svega nekoliko meseci, smršala je 16 kilograma. U septembru 1942, zapisaće ovo:
„Nakon poboljevanja, započetog odlascima u logore, patila sam od stomačnih problema koje nisam mogla da sprečim nikakvim lekovima. Svi pregledi na klinici, sve terapije su bile bezuspešne. Konačno se zaključilo da su moje tegobe izazvane psihičkim problemima. Otpalo mi je više od pola kose.“

Veća od Šindlera

* Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH.
* Decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, lečila je u Zagrebu i
pokušavala da nađe familije koje bi ih podizale.
* Popisala je oko 12.000 mališana u svoju kartoteku, kako bi im sačuvala imena i vratila ih roditeljima posle rata.
* Imala je podršku uskog kruga ljudi, i svi su rizikovali svoje živote zbog srpske dece. Protiv nje i saradnika bile su ustaške vlasti, a posle rata je pala i u nemilost
komunista.
* Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku, u Austriji. Njeno ime ne nosi nijedna ulica, ni institucija u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj. Nema je u udžbenicima, nema ni knjige ni filma o njoj.

Neprežaljena kartoteka

Neposredno posle rata, nove vlasti počele su da prave probleme Diani. Oduzeli su joj kartoteku, zbog čega mnogi roditelji nikada nisu našli svoje sinove i kćeri.
„28. maj 1945.
Dolaze neke žene i pitaju za decu koju su predale u logoru u Sisku. Imam još nekoliko fotografija. Misle da su prepoznale jedno dete. Dolazi gospodin Mađer da preuzme moju kartoteku. Kažem mu da sam očajno uvređena. Predajem kartoteku, beležnice za nalaženje nepoznate dece, registar za fotografije i beležnicu s popisom posebnih oznaka na deci. Bila je to sada velika bol, da nam se tako naglo naš rad na kartoteci oduzeo, i da nam je na taj način bilo onemogućeno da ostvarimo vraćanje što više male dece roditeljima. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Nemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže. (...)
13. avgusta 1945.
Na kartoteci rade novi ljudi, koji o sudbini tražene dece ništa ne znaju. Već smo ustanovili da kartoteka više nije u redu, što je bilo neizbežno kada neupućene ruke njome barataju.“

HPC

11. april 1942.
Čula sam da se novoimenovani pop Hrvatske pravoslavne crkve jako zalaže za logoraše. Molim ga da se zauzme za oslobađanje dece i naročito majki. Naše su nade u pomoć popa bile uzaludne. Nije se za progonjene pravoslavce uopšte zauzeo.“


Izvor: Novosti
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Diana Budisavljević veća od Šindlera   Ned 30 Okt - 17:12

Sačuvala mi život i ime


I ja sam jedno od te dece, oko čijeg vrata je Diana Budisavljević obesila karticu sa imenom, i izvukla me iz ustaškog logora. Imala sam samo dve godine, i ne sećam se mnogo čega, ali sam uspela da saznam kome dugujem život - kaže nam, na samom početku razgovora, Brigita Knežević, predsednica Udruženja zatočenika logora NDH 1941-1945.
U stanu ove krepke dame na Vračaru prebiramo po albumima fotografija, ali i uspomenama, u kojima značajno mesto ima baš Diana Budisavljević, Austrijanka koja je od smrti izbavila najmanje 12.000 srpske dece.

Kozara

- Raduje me što neko konačno o njoj piše i govori. To je najmanje što možemo da uradimo za tu veliku ženu - objašnjava Brigita. - Rođena sam u selu Međuvođe, kod Kozarske Dubice, 1940. godine. Kada je bila ofanziva na Kozaru, svi moji su saterani u logore. Na putu do tamo, ubili su mi dedu: izašao je iz vagona, tražio da nahrane decu, a onda su mu brutalno pucali u glavu. Odvojili su me i od majke i odveli u Staru Gradišku.
Iz zloglasnog logora Brigitu je uskoro spasla Diana Budisavljević, zajedno sa dvoje svojih najbližih saradnika: sestrom iz Crvenog krsta Dragicom Habazin i gospodinom Kamilom Breslerom, iz tadašnjeg Ministarstva udružbe. Taj deo - spasavanje dece iz Stare Gradiške i njihov transport do Zagreba - jedan je od najpotresnijih opisa u „Dnevniku Diane Budisavljević“. Možda je, onda, i bolje što se Brigita Knežević toga i ne seća...
- Kada su vagoni puni dece pristigli, sestre Crvenog krsta odvele su me u Zavod za gluvoneme, gde je već tada bilo na desetine mališana.
Nije se beba predugo zadržala u Zavodu za gluvoneme. Na sreću, jer uslovi nisu bili previše dobri: po petoro dece ležalo je u jednom krevetu, gola i bosa, vladale su zarazne bolesti, nije bilo hrane, vitamina ni mleka. I to je, ipak, bilo bolje od logora.

„Majo, uzmi me“

Tih dana je u zagrebačkim novinama izašao oglas - pozivali su se bračni parovi da usvajaju decu iz tih privremenih smeštaja, da ih vaspitavaju „u hrvatskom duhu“.
U Zavod, gde su žene bukvalno prevrtale decu kada su ih birale, jednog dana je došla gospođa Danica Fistrić, iz ugledne zagrebačke porodice. Krenula je da usvoji jedno muško dete.
- Ali, ja sam dopuzila do nje, jer nisam ni na noge mogla, i nazvala sam je „majo“, kako smo mi na Kozari govorili za majku - otrže se jecaj Brigiti. - Ona me je uzela, i od tada se nismo razdvajale.
Zahvaljujući porodici Fistrić, Brigita je ostatak rata provela bezbrižno. Sve do sedme godine nije ni sanjala da je usvojena. Retka sećanja na logore su iščilela - ostao je samo podsvesni strah od pucnjeva i eksplozija. Potrudila se i Danica da njena ćerkica zaboravi na strahote koje je doživela. Novi preokret dogodiće se tek kada je Brigita pošla u školu.
- Drugarica iz odeljenja jednog dana mi je rekla: „Šta se ti praviš važna, to nije tvoja mama. Ti si iz Bosne.“ To se, jednostavno, u komšiluku nije moglo sakriti. Sledećeg leta, na železničkoj stanici, jedna žena je potrčala prema meni i povikala: „Evo mog deteta!“ Nekoliko dana kasnije pojavila se i na vratima naše kuće, tvrdila da sam ja njena ćerka. Cela priča je došla do suda, gde se ispostavilo da to nije istina.
Brigitina pomajka Danica uskoro se razvela, pa je sud odlučio da je smesti u internat. Tada već 18-godišnjakinja, odlučila je
da se osamostali, i preselila se u Beograd. Nije nikada, naravno, zaboravila porodicu Fistrić.
Sve do 1978, kada joj se sin razboleo, a doktor pitao za genetiku, Brigita nije potražila svoju pravu familiju. Učinila je to tada, uz pomoć Dragoja Lukića i novinara „Arene“ Marina Curla.

Potraga

- Našli su mi familiju na Kozari, moje tri sestre i brata. Tada sam saznala da sam se prezivala Bundalo. Otac i tri strica streljani su na Starom sajmištu. Ni majku Milicu nikada nisam upoznala. Umrla je 1964. Nikada se nije pomirila s tim da nisam živa. Sestre su mi mnogo pričale o tome kako je bilo kada su me odvajali od nje... Ali, eto, sudbina je htela da majka za mene ostane imaginarna ličnost. Znate, ja sam imala sreću da saznam ko sam. Mnogi mališani koje je Diana Budisavljević spasla nikada nisu saznali da su rođeni u srpskim porodicama. Ima ih, sigurno, i u Zagrebu...
Vraća nas, tako, Brigita na početak priče, o hrabroj Austrijanki.
- Ona je sve radila sama, a morala je da strepi i od Nemaca i Hrvata. Sve je uspevala na svoje veze, plaćala svojim sredstvima. Ceo stan je pretvorila u dobrotvornu ustanovu.
Najviše zbog politike, o Diani se danas i ne zna mnogo. Sećanje na nju uglavnom čuvaju logoraši.
- Ako je Šindler postao toliko poznat, zašto jedan takav podvig, utoliko veći što je Diana pomagala bespomoćnoj deci, da ostane nepoznat. To je velika nepravda i prema njoj, i prema gospodinu Bresleru, i prema Dragici Habazin. Bilo bi lepo da, u znak zahvalnosti, nazovemo neku ulicu po njoj.

“Hrvatski duh“

U porodici Fistrić, Brigita je rasla okružena ljubavlju. Dok gledamo fotografiju snimljenu negde 1944, objašnjava nam da niko nije ni pomišljao da je vaspitava u „hrvatskom duhu“. Kroz osmeh kaže da ju je pomajka naučila „Himnu Svetom Savi“ mnogo ranije nego što je ona u Srbiji smela da se peva i da je Danica, kao jako lepo dete, jednom u Sisku predala cveće kralju Aleksandru...

Iz “Dnevnika Diane Budisavljević“

19. oktobar 1943.
Odlučila sam napraviti novi popis dece za koju ne znamo gde se nalaze, i to prema abecednom redu imena majke. Nadamo se da ćemo tako identifikovati još neku bezimenu decu. U kartoteci imamo mnogo dece za koju samo piše da su preuzeta iz logora i onda opet mnogo dece koja su kolonizirana (udomljena u hrvatske porodice, prim. V. N.), a za koju se ne zna odakle su.

9. april 1944.
Nakon ručka su ponovo došle žene koje su bile kod mene 7. aprila. Dala sam im pismene preporuke za sveštenika u opštinama gde su im kolonizirana deca. Kako su me deca kasnije obavestila (žene su bile nepismene), oba hranitelja su prihvatila i majke. Tako je uspelo sjedinjenje majke s njihovom decom.“

Lika

Životni put je Brigitu Fistrić vratio nadomak njene Kozare - udala se za Ličanina.
- Lika je podneblje veoma slično onom odakle sam ja. Zato mi je prijala, mada tada nisam znala zašto se osećam dobro tu - priča Brigita. - Jednom sam, sećam se, u poodmakloj trudnoći, tamo naletela na Cigane čergare. Jedna stara Ciganka tražila je da mi gleda u dlan. Rekla mi je: „Čudno si ti stvorenje“, i pitala me odakle sam. Ja sam je samo gledala. „Ali, bićeš srećna“, dodala je.


Izvor: Novosti
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Diana Budisavljević veća od Šindlera   Ned 30 Okt - 17:12

Preživeo pakao Jasenovca


Put stradanja, a potom i izbavljenje Gojka Kneževića, tada malog logoraša koji je uspeo da preživi pakao Stare Gradiške, Jasenovca i Jastrebarskog, u potpunosti se poklapa sa spasilačkim akcijama Diane Budisavljević. Iako to i ne zna, Gojko je, verovatno, jedno od hiljade dece koje je zahvaljujući njoj spaseno od sigurne smrti u logorima.
U trošnoj i skučenoj kancelariji Udruženja logoraša Drugog svetskog rata u Banjaluci, čiji je predsednik, Gojko nam priznaje da nije čuo za Dianu Budisavljević, ali jeste "za neku ženu koja je spasla mnogo dece od smrti u logorima". I eto, opet: Dianino ime toliko je potisnuto da se za nju ne zna čak ni među preživelim logorašima sa Kozare!

Svirepost

Potresna trasa Gojkovog stradanja vodi od Stare Gradiške, gde su ga ustaše, kao osmogodišnjaka, transportovale u leto 1942. godine iz zbega na Kozari, pa preko Jasenovca, gde, u organizaciji Diane Budisavljević, prvi put interveniše Crveni krst.
Iz Jasenovca dolazi u Sisak, gde raspoređuju male logoraše, a potom ga nevoljni put vodi do "kužne" bolnice u Zagrebu, pa sve do Jastrebarskog. Odatle ga u jesen 1944. godine odvode u Zavod za gluvonemu decu u Zagreb, gde će ga konačno spasti jedna druga žena.
Kroz čitavu sudbinu tada tek dečarca, poput nevidljive niti - a da toga nikada nije postao svestan - provlači se ime Diane Budisavljević, koja je vodila većinu akcija spasavanja iz pobrojanih logora. Na jednom od sačuvanih dokumenata iz Hrvatskog državnog arhiva gledamo spisak dece odvedene iz Siska u Zagreb te 1942. Gojkovog imena ni na jedinoj strani nema, ali tu su druga deca iz njegovog sela, Knežice...
- Majku Jovanku su zaklali na moje oči u Jasenovcu, a izgubio sam i devetoro braće i sestara. Svi su pobijeni u logorima. Jedini ja, eto, preživeh - kaže Gojko, kao da se jada. - Ustaše su uživale u otimanju dece od majki, pa su tako moju tek rođenu, dvomesečnu sestricu oteli od majke. Moja mama, krupna i jaka žena, Kozarčanka, u rvanju sa ustašama, četvoricu poobara u blato, a ostale ustaše, koje su posmatrale, iskidali su se od smeha, kako ih jedna žena pobaca okolo kao snoplje. Poniženi, izvadili su noževe, uhvatili je i odsekli joj dojku. Majka je izgubila svest, i tada su je zaklali. Sestricu su samo bacili uvis i dočekali na nož.

Spasenje

Dečak je bio u grupi logoraša koji su sve to posmatrali. Jedan od starijih rukom je zatvorio usta, da ne jaukne za majkom i sestrom, da se ne oda i bude sledeći pod ustaškim nožem.
Preživelo je kozaračko dete i odvođenje na streljanje, i mnoga druga mučenja i bolesti u logorima, ali će se do kraja života sećati dana kada je spasen i svog anđela-spasioca.
- Bilo je to u jesen 1944. godine, kada su nas, grupu dece, ponovo odveli u Zavod za gluvonemu decu. Pavelić je dozvolio da Zagrepčani uzimaju decu pod uslovom da im promene ime, da ih vaspitavaju u duhu hrvatstva i ustaštva, te da zatru svaki trag porekla toj deci - priča Gojko.
Blanka Novaković je bila zagrebačka intelektualka, ženevski student, bogatašica, otac joj je bio senator, građevinski preduzetnik, a bila je udata za Stjepana Novakovića građevinskog inženjera.
- Ako postoji anđeo, to je bila ona. Kada je čula za taj logor-prihvatilište dece, ona je odmah uzela sedmoro srpske dece - priča Gojko. - Kada je došla do mene, ja sam bio na samrti sa nekih
petnaestak raznih bolesti: difterija, dizenterija, upala pluća, upala porebrice, rahitis, gliste, uši... Na glavi je imala maramu, i ja sam u onoj agoniji, kako ju je obasjalo sunce, pomislio da je moja mama i povikao sam: "Mama, vodi me odavde!" To joj je, valjda, osim humanih, pobudilo i majčinske osećaje, jer nije imala svoje dece, uzela me u naručje i ponela prema kapiji.

Novi dom

A na kapiji - poslednja prepreka.
- Ustaša me pita: "Hoćeš da ideš sa ovom tetom?" Ja tada malo dolazim sebi iz onog bunila, gledam u ustašu, pa u nju i kažem: "Neću!" A taj ustaša odmah dočeka: "Ma milostiva, mali ima pravo, dok dođete do kuće on će umreti". Ona se iznenadila pa me pita: "A sinko, zašto nećeš?" Ja gledam u nju, vidim neka dobrota, nežnost isijava joj iz očiju, pa kažem: "Hoću, ali da uzmeš i mog prijatelja Boška". A taj Boško je bio zdrav dečak, rodom sa Korduna, koji je pola svoje hrane delio sa mnom, onako iznemoglim.
Tog dana Blanka je osim sedmoro ranije uzete dece, spasla i Gojka i Boška. Sve je udomila kod prijatelja, a Gojka je uzela sebi. Oporavila ga od bolesti i posle školovala pod imenom Vojko Novaković.
Gojka je 1949. godine pronašao otac-partizan, koji je tražio familiju izgubljenu u ratu. Kada je preminuo poočim Stjepan, 1954, Gojko je napustio Zagreb i otišao na dalje školovanje u Tehničku školu u Beogradu. Blanka je umrla tri godine kasnije. Do kraja života posećivala je Gojka dok je bio na školovanju u Beogradu.

Iz “Dnevnika Diane Budisavljević“

4. avgust 1942, Jasenovac
"Prošla sam kroz čitav logor i govorila ženama da ću preuzeti decu. Bilo je mnogo teško bolesnih žena i dece. Ležali su na zemlji. Žele da mi predaju mnogo dece koja su teško bolesna, čudnovato plava u licu. Kažem da ne smem da dovedem teško bolesnu decu. Znam da u Zagrebu nema mogućnosti za smeštaj. Ne možemo da ih smestimo u ustanove sa zdravom decom, jer će nam sva umreti. Bilo je strašno što nisam majkama, u njihovom očaju, mogla pomoći. (...)
Požurivala sam polazak, znajući da me nestrpljivo očekuju. Napunili smo 15 kola s decom i poslali ih na kolodvor. Kao i prethodnog dana, upozoravam veće dečake da se prilikom vožnje kroz logor sagnu i budu potpuno tihi. Jako se bojim da će mi opet dečake zadržati, ako budu smatrali da su stariji od 14 godina. (...)
Bio je to naporan dan, pun stravičnih utisaka, jada i očaja, utisaka koji su me dugo progonili i te žalosne spoznaje su verovatno bile uzrok mom dugotrajnom pobolevanju.
Polazimo oko 23 časa, s 1.200 dece. Imala sam dojenčad koju sam opet pažljivo pokrila belim omotnim papirom, jer noć je bila hladna."

Cisterna

U logor su nam dovozili cisternu za vodu koja je sa stražnje strane imala vrata. Ustaše su nam govorile: "Hajte, deco, vodimo vas mamama i tatama kući". Deca nagrnu u cisternu, to je cika, vriska. Ja se nisam gurao jer su mi mamu već zaklali, a za oca sam znao da je u partizanima. Kad napune cisternu decom, zatvore je, negde usput puste gas i podave ih, pa se vrate po još dece - svedoči Gojko.

Dumbović

U prilogu "Dnevnika" među dokumentima su i transportne liste dece iz logora Sisak u jesen 1942, kada je Gojko Knežević, skupa sa stotinama kozaračke dece, i prebačen u Zagreb. Evidenciju dece koja su stizala u Sisak radio je Ante Dumbović, učitelj i blizak Dianin saradnik. On je, verovatno, i pomogao da se sačuva Gojkov identitet.


Izvor: Novosti
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Diana Budisavljević veća od Šindlera   Ned 30 Okt - 17:13

Sudbine nestale u arhivama


Zaostavština Diane Budisavljević - njeni dnevnički zapisi, dopisi, fotografije malenih logoraša koje je spasla, pisma ljudi koji su tražili svoju decu, ali i ono najvrednije: kartoteke i spiskovi mališana, brižljivo čuvani i prepisivani, da bi se deci sačuvali ime i vera - nalazi se raštrkana na više mesta u Zagrebu.
Jedan deo te neprocenjivo vredne građe, i to onaj koji je Diana morala da preda novim vlastima, nestao je, možda i uništen, posle Drugog svetskog rata (ili početkom poslednjih sukoba), kada su Ozna i novo Ministarstvo socijalnog staranja preuzeli brigu o dokumentima.
Baš zato, mnogi roditelji nisu pronašli svoje najmilije, za kojima su čeznuli u surovim ustaškim i nemačkim logorima, i mnoga deca nisu saznala da su prve godine života provela u ustaškim logorima. Ti su mališani odrasli u Zagrebu ili okolnim mestima, podignuti kao Hrvati, bez ikakvog sećanja na kolevke i kuće na Kordunu, Kozari, u slavonskim selima. Procenjuje se da takvih i danas živi - na stotine.

Kartoteka

U hrvatskom državnom arhivu, koji je 2003. štampao „Dnevnik Diane Budisavljević“, za „Novosti“ kažu da ta ustanova još nije dobila celokupni fond plemenite Austrijanke. Samo manji deo je skeniran za potrebe objavljivanja knjige. Ostatak se, saznajemo, nalazi u jednoj sobi u stanu Silvije Sabo, unuke Diane Budisavljević, koja je i prevela dnevnik.
- „Dnevnik“, za koji se saznalo tokom osamdesetih godina prošlog veka, jeste štampan kao naše izdanje, ali ga nismo dobili u originalu - govori Rajka Bućin, načelnica Odseka za novije arhivsko gradivo u Hrvatskom državnom arhivu. - Silvija Sabo, koja je sastavila i sažetak na nemačkom, zadržala je dokumente koje je sačuvala gospođa Budisavljević. Ali, ne i kartoteku dece koju je ona sve vreme vodila, jer joj je Ozna oduzela 1945, kako Diana to i navodi u „Dnevniku“.
Velelepnu zgradu Hrvatskog državnog arhiva na Marulićevom trgu u Zagrebu, već decenijama pohode bivši logoraši i njihovi potomci, u želji da saznaju nešto više o svom poreklu, da pogledaju ima li ih u kartotekama koje je Diana Budisavljević, zajedno sa saradnicima, u tajnosti prepisivala do duboko u noć tokom četiri ratne godine.
U 48 fioka u Arhivu nalazi se fond Ministarstva udružbe NDH, na kojem je radio prvi Dianin saradnik, Kamilo Bresler.
- Kartoteka obuhvata decu koja su ostala bez roditeljskog staranja iz bilo kog razloga, i pre i posle akcije Diane Budisavljević - objašnjava Rajka Bućin. - Kartice iz razdoblja NDH pisane su rukopisom na štampanim obrascima i razlikuju se, oblikom i formatom, od posleratnih. Rubrike su: prezime i ime deteta, kada je i gde rođeno, koje je vere, ko ga je i odakle doveo, gde je i kada smešteno. Upisani su i podaci o deci koja su predata roditeljima, kao i o umrloj deci.
U fondu su sačuvane neke evidencije dečjih domova i srodnih institucija u koje su deca bila smeštena tokom akcije Diane Budisavljević, poput Zavoda za gluvonemu decu iz 1942. i 1943. Iz njih se jasno vidi da su tamo bila zbrinuta deca srpskog porekla.

Fotografije

Za razliku od spiskova, kartoteka i transportnih lista, fotografije koje je Diana Budisavljević napravila čuvaju se koji kilometar dalje, u Gornjem gradu, u Hrvatskom povijesnom muzeju.
- Imamo sačuvana četiri od ukupno pet albuma dece. To su fotografije koje je Diana snimila ne bi li onim mališanima kojima niko nije znao ime, sačuvala mogućnost da ih posle rata neko prepozna i vrati porodici - priča nam Nataša Mataušić iz ove institucije.
- To su, uglavnom, fotografije nastale po dolasku dece iz logora u Zagreb, na železničkoj stanici, u privremenim smeštajima. Ima baš strašnih: umiruće, iscrpljene, jako bolesne dece.
Na nekoliko fotografija, ipak, Diana je ovekovečila decu koja su već udomljena u zagrebačke porodice. Ona su oporavljena, lepo obučena, kao da nisu, samo koji mesec ranije, preživela te strahote...
Diani su još tokom rata stizala pisma, čak i iz inostranstva: ljudi sa prisilnog rada pitali su je šta je sa njihovom decom. Ona je te dopise prosleđivala Ministarstvu udružbe i Crvenom krstu.
Upozoravala je ljude da ne dolaze, već da šalju pisma, jer je postojala opasnost da ih odvedu u ustaški logor smrti, umesto u nemački radni logor. Neka od tih pisama - i to ona kada je čak i Diana bila nemoćna - ostala su kod nje. I taj deo svedočanstva o ovoj velikoj ženi nalazi se kod njene unuke Silvije Sabo.
Zanimljivo je da ni Dianina najuža porodica nije saznala čime se ona tokom rata bavila - sve do deceniju posle njene smrti. Tada je Silvija Sabo, sasvim slučajno, u hrpi dokumenata koje je pedantna Austrijanka čuvala, pronašla i zapise nazvane „Izveštaj o radu akcije“. Prevela ga je i pripremila za štampu pod nazivom „Dnevnik Diane Budisavljević“.

Privatnost

Znamo da mnoge istraživače zanimaju pojedinačne sudbine, kartoteka, popisi iz logora. To je ponešto osetljivije pitanje jer se, po važećim propisima Republike Hrvatske, podaci ne daju na uvid široj javnosti do isteka 70 godina od nastanka ili stotinu godina od rođenja osoba, osim osobama na koje se oni odnose ili najbližim srodnicima - navode u Hrvatskom državnom arhivu.

Transportne liste

Ljubaznošću Silvije Sabo, dobili smo kopije transportnih lista dece iz logora, koje je nekada posedovalo Ministarstvo udružbe NDH i dostavljalo ih u kopiji gospođi Budisavljević, radi obrade podataka, na osnovu dogovora Diane i Kamila Breslera - navodi Rajka Bućin. - Originali tih transportnih lista u fondu nisu sačuvani. Ne zna se da li su uništeni krajem rata, ili zaplenjeni i propali u Ozni.

Iz “Dnevnika Diane Budisavljević“

25. maj 1945.
„Pre podne kod mene dva čoveka koji, navodno po nalogu Ministarstva socijalne politike (kako se kasnije ispostavilo, bili su iz Ozne), zahtevaju albume s fotografijama dece. (...)
Juče je kod mene bila jedna pravoslavka, tražila je svoje dete. Mogla sam joj dati podatke o hraniteljima. Danas ujutru je došla sa detetom, lepo obučenim u belo, i ženom koja se brinula o detetu. (...)
Obaveštavam gospodina Mađera da sam morala da predam albume s fotografijama. To je kod profesora Breslera u Ministarstvu izazvalo priličnu pometnju, jer se pretpostavilo da neovlašćeni pojedinci iz ustaških krugova nameravaju da unište moju kartoteku.“

28. maj 1945.
„Naše nastojanje uvek je bilo da pomognemo majkama i deci, i postupak protiv mene ne treba nikog da odvrati od rada za njihovu dobrobit. Morala sam se čitavo vreme maksimalno kontrolisati da ne klonem. Bilo mi je strašno što mi se moj višegodišnji rad na ovakav način oduzima. Ne toliko zbog predaje kartoteke - uvek smo računali s tim da ćemo je predati Crvenom križu ili nekoj drugoj ustanovi - već zbog nemogućnosti da se mnogi roditelji sjedine sa svojom decom.“

13. avgust 1945.
„Pozvana sam na osnivačku sednicu Crvenog križa i na saradnju u toj ustanovi. Odbila sam to smatrajući da, uzimajući u obzir moju austrijsku narodnost, sada nije vreme kada bih mogla uspešno raditi, odnosno da je moj rad višim strukturama nepoželjan, budući da mi je obustavljen rad na kartoteci i mojoj Akciji.“


Izvor: Novosti
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Diana Budisavljević veća od Šindlera   Ned 30 Okt - 17:13

Otrgnimo Dianu od zaborava


Na primeru Diane Budisavljević trebalo bi napraviti edukativno svedočanstvo od nacionalne vrednosti. Istina o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH potisnuta je iz obrazovnog programa u školama, iz kulturnog života i novih intelektualnih krugova. Dosije “Novosti” o Diani Budisavljević je duboko potresan, i ne bi smelo da se desi da njeno ime, kao i tragična sudbina srpskog naroda, padne u zaborav.
Ovakvi komentari naših čitalaca na priču o Diani Budisavljević (a bilo ih je, samo na sajtu “Novosti”, više od stotinu), i brojni telefonski pozivi preživelih logoraša i njihovih potomaka obavezuju nas da nastavimo da pišemo o hrabroj Austrijanki koja je iz ustaških logora spasla oko 12.000 dece. Nepodeljen apel naših čitalaca je da se Diana posthumno odlikuje, da joj se srpski narod u Republici Srpskoj, Hrvatskoj i Srbiji oduži i da se iz zaborava izvuče njeno veliko delo.
Prvi korak je već učinjen: Nino Jauz, načelnik opštine Kozarska Dubica, predložiće već na idućoj sednici Skupštine opštine da jedna ulica u Kozarskoj Dubici dobije ime po Diani Budisavljević.
- Lično ću pokrenuti inicijativu da jedna ulica dobije njeno ime, i to već na sledećoj sednici Skupštine opštine - kaže za “Novosti” Jauz.
Iako čuđenje i iznenađenje nekih naših čitalaca - ne samo da je postojao neko kao Diana, već i da su se takve strahote dešavale - idu u prilog tvrdnji da je priča o genocidu nad Srbima pomalo zaboravljena, redakciji “Novosti” stigle su i mnogobrojni pozivi ljudi koji su u našim tekstovima, u pomenu imena Diane Budisavljević, pronašli nadu da su njihovi braća i sestre još živi.
Javili su nam se ljudi koji su odavno bili izgubili nadu da će pronaći svoga brata ili sestru, razdvojene od porodice u ustaškom logoru. Vojinovićima iz Žitišta i Dragnićima iz Okučana, dosije Diane Budisavljević dao je novi polet da ponovo potraže svoju familiju. Možda baš njihovi najbliži i dalje žive u Zagrebu, a da i ne znaju da su deca sa Kozare, Like, slavonskih sela...
- Mnogo je neispričanih priča na ovu temu, to mi iz Potkozarja najbolje znamo - piše nam čitateljka Mirjana. - Mnogi naši su pobijeni, odvojeni od porodica. Mnogima su trajno izgubljeni tragovi,
porodice zbrisane... A isti počinitelji su bez griže savesti nanovo izveli zločine identične onima iz kozarske ofanzive.
Nažalost, u udžbeniku istorije za osmi razred odrednica “Genocid u NDH” nema ni pola strane. Ne pominje se broj stradalih Srba. Samo su pobrojani dečji logori, a stradanje dece ne opisuje se ni jednom rečju.
- Imam četvoro dece i želim da o Diani i stradanju svog naroda uče u školi, iz svojih udžbenika. Neka joj je večna slava i hvala! - kaže u svom komentaru na sajtu “Novosti” jedna majka koja veruje da, ako zaboravljamo zlo, isto tako možemo da se zaboravi i ono dobro.
I Brigita Knežević, predsednica Udruženja logoraša i jedno od “Dianine dece”, smatra da generacije koje dolaze malo znaju o genocidu nad Srbima:
- Nekada smo mi logoraši išli u škole i garnizone, pričali učenicima i vojnicima o zverstvima... Niko nas odavno ne zove.

Potraga

Javili su nam se čitaoci koji se nadaju da u “Dnevniku Diane Budisavljević” mogu da pronađu nešto o svojim najbližima. Upućujemo ih na kartoteku u Hrvatskom državnom arhivu, u Zagrebu, kome može da pristupi svaki logoraš ili potomak. Dobar deo kartoteke, iz fonda Dragoja Lukića, nalazi se i u Muzeju žrtava genocida, na Trgu Nikole Pašića u Beogradu. “Novosti” će nastaviti da objavljuju sva nova saznanja vezana za Dianu i njenu kartoteku.

Tihomir Stanić: Snimamo film

Producent i glumac Tihomir Stanić najavljuje da će čudesna priča o Diani biti prenesena i na veliko platno.
- Planiramo da 2012. započnemo snimanje filma o njoj. Biće to igrani film, a centralna radnja će biti smeštena u tri julska dana 1942, kada je Diana boravila u Staroj Gradiški - objašnjava Stanić. - Hteli smo da pravimo film o Jasenovcu, ali onda smo, gotovo slučajno, naišli na tu čudesnu priču i Dianin “Dnevnik”. Premijer Republike Srpske Milorad Dodik i ja smo se borili da pobedi baš tema o Diani...
Već se zna i datum kada će pasti prva klapa - 28. maj 2012. Ne slučajno - izabran je dan kada je Diani oduzeta kartoteka.
- Iza ostvarenja stoji “Balkan film” iz Kozarske Dubice, a izrada scenarija, koji se oslanja na “Dnevnik”, poverena je Vladimiru Kecmanoviću i Đorđu Kadijeviću - navodi Stanić.


Izvor: Novosti
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Diana Budisavljević veća od Šindlera   Ned 30 Okt - 17:15

Glas čovječnosti iz Ministarstva udružbe

Diana Budisavljević dobit će napokon svoju ulicu u Zagrebu. Ulicu sa svojim imenom zaslužio je i Kamilo Brössler, čovjek bez kojeg vjerojatno ne bi bilo ni akcije Diane Budisavljević.

Prema knjizi Ćirila Petešića “Dječji dom u Jastrebarskom, dokumenti 1939-1947″ iz 1990, prof. Kamilo Brössler bio je 1942. glavni akter u spašavanju djece iz logora Stara Gradiška i njihova zbrinjavanja u bolnicama, prihvatilištima i domovima u Zagrebu, Jastrebarskom i Sisku. U dobivanju dozvole za izvlačenje djece iz Stare Gradište “velika zasluga pripada Diani Budisavljević, koja je kao Austrijanka uspjela uspostaviti kontakte s višim njemačkim oficirima. Izvršena je i presija Međunarodnog odbora Crvenog križa i na kraju je dobivena dozvola”, piše Petešić.

Brössler je bio čovjek iz sustava, iskusni socijalni radnik sa statusom savjetnika u Odsjeku brige za obitelj i djecu u Ministarstvu udružbe (socijalne skrbi). Iznad Brösslera bio je pročelnik Odjela dr. Salih Kulović, koji je bio odgovoran tadašnjem ministru Lovri Sušiću.

Kako se pokazalo, Brössler je imao moć organizirati prijevoz, smještaj, dostavu hrane, lijekova i ostalih potrepština. Već je imao iskustva u smještanju siročadi u udomiteljske obitelji. Surađivao je s mnogim zdravstvenim radnicima, predstavnicima crkvenih redova i voditeljima škola za medicinske sestre i odgajatelje. Sve ih je povezao na velikom poslu zbrinjavanje djece iz Gradiške i Jasenovca.

Svi će izginuti

Brössler i Diana Budisavljević poznavali su se i prije: izdavao joj je, primjerice, propusnice, kad je početkom 1942. odlazila u obilazak logora u Lobor-gradu. U svom dnevniku, s datumom 20. veljače, Diana Budisavljević piše: “Upoznala sam se s prof. Brösslerom kojem ću se u daljnjem radu često obraćati s molbama za pomoć i kojem se ne može u dovoljnoj mjeri zahvaliti za sve što je uz opasnost za vlastiti život učinio za progonjenu pravoslavnu djecu i uopće za svu djecu koja su bila u nevolji. U najtežim okolnostima koje su nastupile ljeti 1942, uvijek je našao načina da pomogne. Ako se nije našlo nikakvo rješenje, tome su bile uzrok užasne okolnosti, a nikada nedostatak dobre volje i samoprijegora tog čovjeka.”

U svojim sjećanjima Brössler kaže da je prve informacije o postojanju velikih skupina djece u Staroj Gradiški i selima Mlaka i Jablanac kraj Jasenovca dobio od dr. Stirmera, delegata Međunarodnog odbora Crvenog križa, koji je bio u posjetu Zagrebu. Nedugo potom, početkom ljeta 1942, ponovno je u njegov ured svratila Diana Budisavljević. “Pita me znadem li da u Staroj Gradiški i Jasenovcu ima stotine ili tisuće, a možda i deset i više tisuća djece koja će izginuti ako se nešto ne poduzme za njihov spas. Zastaje mi dah. Stotine, tisuće djece?! A kakvo je stanje? Oči se gospođi zamute: ‘Očajno – užasno! Svi će najstrašnijim načinom izginuti”, napisao je Brössler.

“Misli jure vrtoglavo glavom u brzini: u cijeloj NDH je jedva 4.000 već zaposjednutih ležaja za djecu, a ovdje se radi o tisućama nove djece… da mi je samo krov nad glavom… a osoblje! Bolesna djeca… koliko je ruku za to potrebno? A transporti i pratnja? Odakle pribor, posuđe, hrana. Trebam mjesec dana vremena za pripreme – ali dotle više neće biti djece.

Velike, tamne i razumne oči gospođe ispituju moje lice – traže, mole, zahtijevaju. (…) Ustanem, stisnem gospođi ruku te joj kažem: pristajem. Ne znam i nemam danas još pojma kako ću to izvršiti, ali dajte mi dva dana, pozvat ću vas…”, prisjetio se Brössler.

Slijede deseci razgovora, uvjeravanja i odluka. Započinje velika akcija. U Jastrebarskom, gdje već postoji dom za djecu, upućuje se prvi kontingent kozaračke djece iz Stare Gradiške. Brössler organizira tim od šezdesetak članova osoblja: liječnika, medicinskih sestara i časnih sestara redovnica.

Stepinčeva intervencija

Na čelu Doma u Jastrebarskom bila je časna sestra Pulherija Barta, iz reda Sv. Vinka Paulskog, inače svastika ministra Mile Budaka. U dijelu domskog kompleksa za djecu se brinula Tatjana Marinić, voditeljica škole za odgojiteljice iz Ruda kod Samobora, koju je Brössler, zajedno sa svim učenicama, prebacio u Jastrebarsko (točnije u Donju Reku) da pomognu u prihvatu i zbrinjavanju djece.

U Jastrebarsko je došlo 3.200 djece, od kojih je umrlo 452. Liječnici su kod djece ustanovili 38 različitih zaraznih bolesti. Smrtnost je bila najveća odmah po dolasku. Od 12. srpnja do 1. kolovoza umrlo je 153 djece. Zatim je do 1. listopada umrlo 216 djece. U listopadu je umrlo 67, a do početka 1943. još samo šestero djece. Ubrzo poslije liječničkih tretmana i njege medicinskih sestara i redovnica, bolje i redovite prehrane te odvajanja teško bolesnih od zdravih, smrtnost je počela jenjavati.

U svom zapisu iz 1947. godine, pod naslovom “Spašavanje kozaračke djece”, prvi put objavljenom 1990. u Petešićevoj knjizi, Brössler opisuje kako je isposlovana dozvola za udomljavanje izliječene djece u brojne obitelji. “Baš kad je kolonizacija dobro krenula te se vidjelo da ćemo tim načinom spasiti najveći dio djece, stigne nas udarac od Ustaške nadzorne službe, koja nam zabrani daljnje koloniziranje djece. Time se naša prihvatilišta automatski pretvoriše u konc-logore za djecu. (…) Badava sam resornom ministru pred svjedocima dobacio u lice da od mene, socijalnog radnika za zaštitu djece, ne može tražiti da ovim načinom postanem uništavateljem djece, neka to onda preuzmu na svoju savjest kvalificirani organi… Kad sve nije pomoglo, tada sam pošao najvišem crkvenom dostojanstveniku (nadbiskupu Alojziju Stepincu) i u ime čovječnosti zamolio da se svojim autoritetom založi za spas naše nesretne djece. Izgleda da je to konačno pomaknulo točak s mjesta. Resorni ministar u sporazumu s Vladom i Ustaškom nadzornom službom izdao nam je odobrenje da uz suradnju Crvenog križa i katoličke organizacije Karitas mogu kolonizirati djecu u katoličke porodice, a po potrebi i u postojeće dječje domove. Ovo dopuštenje bilo je za naš rad Magna carta kozaračke djece”, napisao je Brössler.

Požrtvovan i pošten

Petešić napominje da se svojevremeno “nastojalo prof. Kamilu Brössleru posvetiti jednu ulicu na Trešnjevci ili neku socijalnu ustanovu za djecu, ali to nije prošlo”. Nije ni čudo, jer je Brössler, kako piše prof. Božo Skeledžija, “bio vrlo radin, požrtvovan, i nadasve pošten i skroman, liberal starog kova, svime što je učinio”. Iako je nakon rata nastavio raditi u socijalnim institucijama komunističke i socijalističke Hrvatske, ipak je prije toga bio relativno visoki službenik u NDH, pa bi njegovo nagrađivanje ugrožavalo crno-bijelu sliku povijesti koju su napisali tadašnji pobjednici. Stoga bi se ta nepravda mogla sada ispraviti.

Na nekom malom trgu, na kojem bi se doticale ulice Diane Budisavljević i Kamila Brösslera, mogla bi se postaviti spomen-ploča s imenima ostalih suradnika, liječnika, medicinskih sestara, časnih sestara (primjerice, časne sestre Monike Štampalije, koja je navodno prva u Zagreb donijela vijest da je u Staroj Gradiški hrpa djece u opasnosti, pa je ta informacija potom stigla i do Diane Budisavljević) te drugih ljudi koji su sudjelovali i bitno pomogli u plemenitoj akciji zbrinjavanja kozaračke djece.

Nepravedno optužene časne u Jastrebarskom

Brössler je pokazao svoju veličinu u zaštiti slabijih i 1945, kad se suprotstavio optužbama za ratne zločine upućenima upraviteljici doma u Jastrebarkom, časnoj sestri Pulheriji Barti i časnoj sestri Gaudenciji, koja je bila glavni ekonom. Optužbe protiv njih Zemaljskoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača iznijela je Tatjana Marinić, predratna članica komunističkog pokreta, koja je bila zadužena za jedan dio domskog kompleksa (Donju Reku). Optužila ih je, uz ostalo, da su sprečavale da se djeci podijeli dovoljno hrane i ostalih potrepština i tako smanji smrtnost. Tvrdila je da redovnice nisu htjele dati konje i kola da se ode po neophodno mlijeko, pa bi se ono na vrućini pokvarilo i nije moglo biti izvor spasa. “Hrane su i financija za nabavu imale u izobilju, za pet obroka dnevno, ali sestre Pulherija i Gaudencija davale su samo za dva dnevna obroka”, izjavila je Komisiji Tatjana Marinić. Bilo je tu i optužbi za druge oblike zlostavljanja, pljuskanje nekih štićenica, pritisaka na vjersku opredijeljenost, navoda o psovanju partizana i onih koji štite partizansku djecu itd.

Brössler i liječnici iz doma Branko Dragišić i Branko Davila (obojica otprije povezani s KP-om i partizanima) opovrgnuli su te optužbe. Zanijekao ih je i liječnik Karlo Weissmann, Židov koji je utočište pred progonom u Osijeku pronašao u Domu kod sestre Pulherije, koja je 1945. emigrirala u Austriju, gdje je umrla 1972. Sestra Gaudencija nastavila je raditi u domu u Jastrebarskom do kraja 1945, zatim odlazi u Ljubljanu, Beograd i Peć. Od 1950. do 1970. radi kao službenica u Narodnoj banci u Ljubljani. Umrla je 1977. Protiv nje i protiv drugih časnih sestara u domu u Jastrebarskom nikad nije pokrenut kazneni postupak. To ipak nije smetalo komunističkim propagandistima i nemoralnim novinarima da se natječu u izmišljanju zločina što su ih navodno počinile časne u Jastrebarskom. Tužna stvarnost, sa stotinama smrti i prethodnim razdvajanjima djece od majki, nije im bila dovoljna.

U feljtonima, knjigama i novinskim napisima do 1990, a i poslije, mogu se naći “opisi” po kojima su opatice ubijale djecu čekićima, krampovima, toljagama, a ustaše (kojih u domu uopće nije bilo) djecu su klali ili strijeljali… Petešić u svojoj knjizi citira barem 15 takvih napisa. Iako im u javnosti nije bila dana mogućnost obrane, unutar Katoličke crkve prikupljani su iskazi redovnica. Feljton “Istina o časnim sestrama i djeci u Jastrebarskom”, objavljen 1987. u “Glasu Koncila”, bio je slabašan odgovor na napade medijskih tužitelja.

Pavelić ga zbog angažmana razriješio

Kamilo Brössler rođen je u Varcar Vakufu (Mrkonjić Grad) 1901. godine. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Sarajevu, učiteljsku školu u Petrinji, a Filozofski fakultet u Zagrebu. U Crveni se križ uključuje 1928. Radio je u Školi narodnog zdravlja, vodeći Odjel za zdravstvenu propagandu i zdravstveno prosvjećivanje naroda. Pisao je scenarije za prosvjetne filmove i obilazio pokrajine, upoznajući kako živi narod. Na Državnoj školskoj poliklinici vodio je 1936. referadu za socijalnu zaštitu srednjoškolske omladine. Od srpnja 1942. do travnja 1943. bio je član upravnog odbora Hrvatskog crvenog križa. Na to ga je mjesto imenovao Pavelić, koji ga je i razriješio, navodno upravo zbog prejakog angažmana u zbrinjavanju “partizanske djece”.

Poslije rata, Brössler je radio u Savjetu za narodno zdravlje i socijalnu politiku. Jedan je od osnivača Više škole za socijalne radnike u Zagrebu. U toj školi predaje od 1954. do mirovine 1963, a zatim do smrti, 1967. godine, živi na Krku. I poslije Drugog svjetskog rata, 1950, sudjelovao je u zbrinjavanju djece i mladih izbjeglica, koji su u Jugoslaviju bježali pred građanskim ratom u Grčkoj.

http://www.novossti.com/2011/02/glas-covjecnosti-iz-ministarstva-udruzbe/
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Diana Budisavljević veća od Šindlera   Ned 30 Okt - 17:25

[You must be registered and logged in to see this image.]

Za Dianu Budisavljević, rođenu Austrijanku, koja je iz krvavih ustaških logora izbavila oko 12.000 bespomoćne dece - uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela - do skoro nije znao gotovo niko, sem istoričara Sedamdeset godina navršiće se 22. aprila od proboja zarobljenika i oslobođenja Jasenovca; sedamdeset godina, a da se žrtve nisu ni pobrojale, da se sa njima cenjkalo. Sedamdeset godina bilo je potrebno da saznamo makar deo životopisa možda i najveće srpske dobročiniteljke svih vremena, Diane Budisavljević. Sedamdeset godina, i nešto više, prošlo je od 12. jula, godine prestrašne, 1942, kada jedna žena, u društvu medicinskih sestara ali sa osećajem da je sama na čitavom svetu, stisnutih zuba i s prezirom u vodnjikavim, nekada tako toplim očima kojima posmatra ustaše, retke sede kose pod belom kapom, stoji pred ulaznom kapijom Jasenovca. Priču o Diani Budisavljević pre nekoliko godina otkrio, a danas za Nedeljnik ekskluzivno sabrao Marko Prelević

Bila je to humanitarna akcija od koje bi zastao dah celokupnom čovečanstvu, samo da je čovečanstvo dovoljno znalo za nju. Onda bi znalo i da je veća od Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji je od smrti sačuvao 1.200 Jevreja tokom Drugog svetskog rata. I od Irene Sendler, spasiteljke 2.500 jevrejskih mališana iz varšavskog geta, koja je dve godine zaredom bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir. Ali, za Dianu Budisavljević, rođenu Austrijanku koja je iz krvavih ustaških logora, pre svega Jasenovca, tokom NDH izbavila oko 12.000 bespomoćne dece – uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela – doskoro nije znao gotovo niko, sem istoričara, pojedinih preživelih logoraša i tek retkih potomaka. Za svako dete vodila je poseban karton, čitava njena kartoteka bila je pedantno sređena, do najsitnijih detalja, kako bi deca posle rata bila vraćena roditeljima. Često je pred Dianu stavljan izbor: svu decu nije mogla da spasi. Jednom je, tako, morala da mališane postavlja na noge – ono koje ne bi moglo da ustane, nije smelo na put. Od ostalih su se majke jedva rastajale… Diana ovako opisuje drugo putovanje u Staru Gradišku, 13. jula 1942:

– Decu koju smo popisali ustaše su odvodile na prvi sprat. Odmah su ih odvajali od majki. Koliko je bilo hrabrosti u tim ženama. Neki mališani nisu hteli da se odvajaju od majki i sada su očajne majke govorile svojim najdražima: ‘Biće ti lepo, nemoj se bojati, uskoro ću doći po tebe’. I uvek tiho pitanje, upućeno nama: hoće li ikada više videti svoju decu. Stalno smo ponavljali da će deca doći u domove, da im nećemo učiniti ništa nažao, da ćemo se za njih brinuti dok se ne vrati iz Nemačke. I posle upisa u listu, poslednji poljubac, poslednji zagrljaj, često samo na brzinu, jer su bezdašne ustaše nasilno razdvajale majke od dece. Bila sam sama sa 62 dece, koja su ležala na podu, u vagonu za stoku, bez ikakve hrane i pića. Put je bio užasan. Celu noć se čulo stenjanje i kukanje. Put do Zagreba činio se beskonačnim. Deca su tražila hranu. Sve što sam mogla da učinim bilo je da ih tešim da ćemo se za njih brinuti, da će njihove majke doći. Tražili su ih – majke, očeve, bake, deke. Jedno jadno malo detešce stalno je molilo: ‘Dedo, pokrij me, hladno mi je.’

Podrška je stizala od ponekih Nemaca – koji su i sami bili zgroženi zverstvima u Jasenovcu – ali problemi su se gomilali. Posebno pri susretu sa Alojzijem Stepincem, koji je još 3. decembra 1941. odbio da pomogne srpskoj deci, pod izgovorom da nema nikakvog uticaja na vlasti NDH. Pola godine kasnije, Diana će ponovo pokušati da umilostivi Stepinca, znajući da će se njegova reč slušati. “Nadbiskup je vrlo suzdržan. Ne želi da se zainteresuje. Kaže da nema nikakvog upliva na vladu. Ispričao mi je da je zbog stana jedne Jevrejke bio kod nekog ministra. Taj mu je obećao da će žena moći ostati u stanu, a sad je uprkos tome nameravaju iz stana izbaciti. Kažem da sam došla tražiti da spasi jedan narod, a on mi priča o nekom stanu”.

Ozna joj je odmah posle rata konfiskovala kartoteku, a njeno je delo skrajnuto. Jer, ako je ona uspela da iz logora izvuče 12.000 dece, koliko ih je ostalo zauvek u Jasenovcu?

Bio je 10. jul, godine najgore, 1942, svega nekoliko dana posle sloma partizanskih odreda na Kozari, sloma koji će predstavljati startni signal za možda najveći sistematski zločin nad civilnim stanovništvom na Balkanu tokom Drugog svetskog rata. Koncentracioni logor Jasenovac i dotad je radio kao fabrika smrti, gotovo neprestano, ali će tek padom Kozare dostići svoj pun, crni, neljudski kapacitet.

Početkom jula ustaše, domobrani i Nemci su sistematski češljali Potkozarje, neke su žitelje ubijali odmah, većinu su ipak slale u logore. Njih stotine, hiljade, desetine hiljada… Saberi, odvoji, ubij, dovedi još, saberi, odvoji, ubij, dovedi… I tako sve do aprila 1945. Sada je bio 10. jul, godine užasne, 1942, kada se na kapiji logora Stara Gradiška, jednog od pet podlogora Jasenovca, tamo gde su zločinci Nikola Gagro i Ante Vrban nadgledali ubijanje dece Ciklonom B, dece nedužne, krupnooke, kozarske, kada se na toj kapiji pojavila mršava žena, glave pokrivene belom medicinskom kapom sa velikim crvenim krstom na grudima, vodeći pod ruku nekoliko bolničarki.

Na fotografijama nastalim deset, petnaest, dvadeset godina pre toga, žena je nasmejana, ima milo lice i oči koje se raduju životu; ima jedan snimak sa mora na kojem je sa ćerkama i sa suprugom, na Rabu, 1935. godine, široko se osmehuje u letnjoj haljini, njen suprug je u odelu, taj ugledni profesor nije se ni na moru umeo opustiti, i žena mu je često prebacivala, kroz osmeh, ponekad na nemačkom jeziku, njenom maternjem.

Sada, na ulazu u Jasenovac, dok joj ustaše gledaju dokumenta i nervozno prevrću papire na kojima je potpis kapetana nemačke vojske Alberta fon Kocijana i nevoljni potpis Andrije Artukovića, nema smeha u njenim očima. Ono milo okruglo lice iz bezbrižnih godina dobilo je grube crte, kao kad kamenom udarite spomenik na kojem ostane ožiljak, uporan i neizbrisiv, kosa joj je retka, slaba, prošarana sedim vlasima, usne koje su nekada na nemačkom pevale uspavanke deci su stisnute, bez krvi, da izraze prezir koju oseća prema ovim ljudima. Ne, nisu to ljudi, u stvari, ni Menschen, ni Leute, ni Personen, ma kakvi, svako od njih je Monstrum, svako od njih zaposlen u tvornici smrti, u toj fabrici Ungeheuerlichkeit-a, svako od njih je tu samo sa jednim zadatkom: da ubije što više muškaraca, žena, dece.

Decu im Diana – jer to je njeno ime, rođena je kao Diana Obekser u Insbruku, u Austriji, tamo će upoznati zagrebačkog Srbina iz ugledne porodice, Julija Budisavljevića, budućeg profesora Medicinskog fakulteta, rodiće se ljubav kao iz romana koje je Diana čitala kao devojčica, pristaće, jer je to baš takva ljubav, da ode 1919. godine u nepoznatu zemlju, u neki Zagreb, u neku Kraljevinu Jugoslaviju – neće oprostiti.

I decu im, koliko god može, neće dati.

Tog 10. jula Diana Budisavljević, najveća nepoznata heroina Drugog svetskog rata, došla je u Jasenovac i Staru Gradišku da spasi što više mališana, da ih otme ispred ustaškog noža, da im podari slobodu, kakvu-takvu, da ubedi njihove majke da deci nema života u logoru. One snažnije žene biće poslate u Nemačku, u tamošnje logore, na prinudni rad, one slabije biće ubijene u najstrašnijim mukama, baš kao i njihova čeda. A Diana je nudila spas: ispred zakrvavljenih očiju ustaških manijaka trebalo je otrgnuti decu, dovesti ih u Zagreb, oporaviti, pa potom ih udomiti u hrvatske porodice, kako bi mališani preživeli rat…

Bila je to humanitarna akcija od koje bi zastao dah celokupnom čovečanstvu, samo da je čovečanstvo dovoljno znalo za nju. Onda bi znalo i da je veća od Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji je od smrti sačuvao 1.200 Jevreja tokom Drugog svetskog rata. I od Irene Sendler, spasiteljke 2.500 jevrejskih mališana iz varšavskog geta, koja je dve godine zaredom bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir.

Ali, za Dianu Budisavljević, rođenu Austrijanku koja je iz krvavih ustaških logora, pre svega Jasenovca, tokom NDH izbavila oko 12.000 bespomoćne dece – uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela – doskoro nije znao gotovo niko, sem istoričara, pojedinih preživelih logoraša i tek retkih potomaka. A akcija koju je organizovala Diana Budisavljević, bila je po svom obimu, broju učesnika i broju spasene dece jedna od najsloženijih i bez sumnje najhumanija akcija takve vrste tokom rata, kako na području NDH, tako i u čitavoj okupiranoj Evropi.

Poduhvat je, u grubim crtama, izgledao ovako: Diana je sa ekipom saradnika, koji su pre svih činili sestra Crvenog krsta Hrvatske Dragica Habazin, arhitekta Marko Vidaković i Kamilo Bresler, od nemačkih vlasti dobijala ausvajz da ide u Jasenovac i druge manje logore raštrkane oko tog kompleksa smrti – Jastrebarsko, Lobor-grad, Mlaku, Gornju Rijeku – i da odatle odvodi decu, uz pristanak majki. Mališane, od odojčadi do već tinejdžera, smeštala bi u nekoliko prihvatnih domova u Zagrebu, a onda bi uz pomoć Karitasa, ali i oglasa u novinama, tražila ugledne porodice koje će im sačuvati živote. Za svako dete vodila je poseban karton, čitava njena kartoteka bila je pedantno sređena, do najsitnijih detalja, kako bi deca posle rata bila vraćena roditeljima.
Foto: wikipedia.org


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Diana Budisavljević veća od Šindlera   

Nazad na vrh Ići dole
 
Diana Budisavljević veća od Šindlera
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Bračni profiteri
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-