Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Šta je stvarnost?

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2820

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Šta je stvarnost?   Sub 29 Okt - 11:53

Stvarnost ili zbilja je pojam koji označava ono što stvarno postoji. Stvarnost se različito tumači u znanosti, filozofiji, teologiji i sl.

Fizika obično govori o stvarnosti kao cjelokupnosti pojava. Filozofija i psihologija radije govore o fizičkoj stvarnosti i o unutrašnjoj, psihičkoj ili mentalnoj stvarnosti (predstave, misli, sjećanja, snovi), kao i o društveno-političkoj i kulturnoj stvarnosti koja počiva na interakciji ova dva vida stvarnosti. Teologija i ontologija govore o biću kao jedinoj stvarnosti koja postoji.

Izvor Wikipedia
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2820

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Šta je stvarnost?   Sub 29 Okt - 15:48

Psihologija kao nauka i praksa slaže se u jednom: objektivne činjenice pretpostavljaju i postojanje posmatrača tih objektivnih činjenica. S obzirom da posmatrač mora biti izvan objektivnih činjenica, posmatrač ne može biti umanjen ili sklonjen iz objektivnih činjenica. Dakle, umesto završavanja sa jednim carstvom, završavamo uvek sa dva carstva, a to su: objektivno i subjektivno carstvo.



Realnost ili stvarnost je temeljni koncept u radu s ljudima. Osnovna pretpostavka na osnovu koje je moguć rad s ljudima je ta da postoji objektivna stvarnost koju mi našim čulima registrujemo tako da imamo doživljaj stvarnosti (subjektivna stvarnost). Velika razlika postoji između (objektivnog) događaja i (subjektivnog) doživljaja. Jedno je objektivni svet kao takav, a drugo je naša mentalna reprezentacija tog sveta (mentalna predstava sveta ili mentalna „slika” sveta). Upravo ova subjektivna stvarnost utiče na način kako tumačimo događaje, sebe, druge ljude i okolnosti, samim tim utiče i na način kako se u vezi sa sobom, drugima i okolnostima osećamo.



Kada ocenjujemo da su nečije mentalne predstave stvarnosti u skladu sa samom stvarnošću tada kažemo da je ta osoba realistična. U transakcionoj analizi se u tom smislu koristi izraz svesnost. Kada je neko svestan on je uvek svestan nečega što postoji, dakle same stvarnosti. Zbog toga pojam svesnost implicira pojam realističnost.



U objektivnoj stvarnosti postoje različite pojave (fenomeni). Glavna razlika koja postoji u prirodi ovih pojava je u tome da li te pojave jesu ili nisu direktno dostupne našim čulima: da li ih možemo videti, dodirnuti, čuti, pomirisati ili probati njihov ukus. Kada je neka pojava direktno dostupna našim čulima tada je u pitanju pojava prvog reda, a stvarnost koje te pojave sačinjavaju stvarnost prvog reda.. Na primer, „oko”, „dete”, „kiša” i „ekstrasistola” (preskakanje u radu srca) su pojave koje su direktno dostupne našim čulima i zbog toga spadaju u fenomene prvog reda.



Veoma retko ljudi imaju problema s iskrivljenim predstavljanjem fenomena prvog reda. Upravo zbog toga što su ove pojave dostupne čulima relativno je lako utvrditi o čemu se radi, tako da ljudi u principu sebi tačno predstavljaju pojave prvog reda.



Međutim, postoje i pojave koje nisu direktno dostupne našim čulima, koje ne možemo videti, dodirnuti i slično. Ove pojave se nazivaju fenomeni drugog reda, a stvarnost koju oni sačinjavaju stvarnost drugog reda. Na primer, „ljubav”, „odluka”, „ponos” i „strpljenje” su nevidljive pojave.[1] Ako žena kaže mužu: „Ti me više ne voliš”, a on tvrdi: „Volim te isto kao i pre”, jasno je da imaju konflikt oko toga šta je stvarnost (drugog reda): da li je on voli ili je ne voli.



Za razliku od realnosti prvog reda, ljudi veoma često imaju konflikte oko pojava koje pripadaju realnosti drugog reda. Retke su situacije u kojima treća osoba može da presudi u ovim konfliktima.

Za razliku od razumevanja značenja i značaja pojava prvog reda, ljudi su daleko subjektivniji i fleksibilniji u razumevanju i vrednovanju pojava drugog reda. Zbog toga ovde govorimo o različitim definicijama stvarnosti. Neke od ovih definicija su funkcionalne i prihvatljive, a neke su disfunkcionalne i neprihvatljive. Jedan od načina da se konceptualizuje ova subjektivnost je da govorimo o konstruktivizmu. Prema toj konceptualizaciji ljudi aktivno konstruišu svoj doživljaj stvarnosti tako što stvarnosti pripisuju određeno značenje i važnost, a zatim aktivno deluju u stvarnosti na osnovu takvog svog doživljaja stvarnosti. To je posebno izraženo u socijalnim odnosima jer će na osnovu nečijeg iskonstruisanog doživljaja ta osoba da se ponaša na određeni način prema drugom i na kraju će njihov odnos, objektivno gledano, da bude u skladu s prvobitnim doživljajem. Zbog toga kažemo da ljudi konstruišu stvarnost. Psihička struktura koja to omogućuje je psihološki referentni okvir ili psihološka mapa.



NIJEDNA PSIHOLOŠKA MAPA NIJE ISTO ŠTO I TERITORIJA. ALI POSTOJE MAPE KOJE SE VIŠE ILI MANJE UKLAPAJU U TERITORIJU.



Psihološke mape ćemo najlakše razumeti ako ih uporedimo sa geografskom kartom. Svima nam je dobro poznato da «geografska karta nije isto što i teritorija». Karta je samo sredstvo kojim se objašnjavaju određeni aspekti teritorije. Paradigma je upravo to. Teorija, objašnjenje ili model nečeg drugog.

Pretpostavimo da želite da dođete do nekog određenog mesta u centru Čikaga. Mapa Čikaga bi vam mnogo pomogla u pokušaju da dođete do željenog mesta. Zamislite, međutim, da ste dobili pogrešnu mapu, da ste, zbog štamparske greške, kupili mapu Detroita na kojoj piše Čikago. Da li možete da zamislite očaj koji bi vas obuzeo posle uzaludnih pokušaja da dođete do željene lokacije? Možda ćete promeniti ponašanje i probati još upornije, još smernije i čak ubrzati korak. Ništa od toga vam neće pomoći. Samo ćete još brže stići na pogrešno mesto. Možda ćete promeniti stav i razmišljati pozitivnije. Iako nećete stići na željeno mesto, možda će vam biti svejedno. Toliko ćete razmišljati pozitivno da će vam biti lepo i bićete srećni gde god da ste se zatekli. Suština je, međutim, u tome, da ćete i dalje biti izgubljeni. Osnovni problem ne leži ni u vašem ponašanju ni u vašem stavu. On leži u činjenici da ste kupili pogrešnu mapu.

Ako imate pravu mapu Čikaga, onda je važna revnost. Kada naiđete na nepremostive prepreke na putu, onda stav igra odlučujuću ulogu. Međutim, prvi i najvažniji uslov glasi: nabavite ispravnu mapu.  



VIDIMO SVET NE ONAKVIM KAKAV ON ZAISTA JESTE, VEĆ ONAKVIM KAKVI SMO MI SAMI ILI KAKO SMO USLOVLJENI DA GA VIDIMO.





DVOJE LJUDI MOGU DA VIDE ISTO, DA SE NJIHOVE PERCEPCIJE RAZLIKUJU, A DA OPET OBOJE BUDU U PRAVU. To nije logično, ali se može objasniti sa psihološke tačke gledišta. «To je psihologično.»



Nijedan čovek ne može da dosegne realnost, ali da bi se što bolje prilagođavao realnosti, treba da odustane od svih onih uverenja koja stoje u njegovoj mapi realnosti koja ga koče da se prilagodi dobro. Takva uverenja vrlo često u sebi sadrže stroge zahteve prema sebi, prema drugima i prema okolnostima. Na treningu emocionalne pismenosti, radimo na oslobađanju od ovakvih uverenja, redefinišući naše subjektivne mape tako da se što bolje uklapaju sa objektivnom realnošću.

Izvor NET
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2820

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Šta je stvarnost?   Sub 29 Okt - 15:50

Pitanje u kome se nauka zaglavila: Šta je, u stvari, stvarnost?


Danas znamo da Zemlja ne počiva na leđima velike kornjače, ali koliko su dokazive naučne pretpostavke da istovremeno živimo različite živote u paralelnim univerzumima, da „naš“ svemir pluta na trodimenzionalnom „ostrvu“ koje se kreće kroz višedimenzionalni prostor, ili da smo svi samo plod kompjuterske fikcije kojom neko upravlja? Bez obzira na matematičke formule u prilog ovakvim teorijama, u potrazi za odgovorom šta je, u stvari, stvarnost, nismo nimalo odmakli od antičkih Grka.

Dok većina svetskog stanovništva verovatno razmišlja samo o tome kakva ih stvarnost očekuje sutra i nazire li se kraj krizi, manjina posvećena nauci i dalje uporno pokušava da nađe odgovor na pitanje: šta je, u stvari, stvarnost, odnosno njena suština?

Ovu, nekada ekskluzivno filozofsku oblast, okupirali su fizičari, kojima je mikrosvet kvantne mehanike sa svojim neobičnim zakonitostima isporučio niz neverovatnih pitanja, od kojih neverovatnije deluju jedino pretpostavke šta bi mogli da budu odgovori. Istovremeno, u novim naučnim teorijama „povampirile“ su se i neke stare teze, koje je pokretala metafizika, a posle popularisala književna dela u žanru fantastike. Zahvaljujući današnjoj fizici i matematici, koncept da je svet oko nas samo deo naše mašte ne može više tako olako da se odbaci, kao ni mogućnost da je ono što verujemo da je stvarnost, uključujući i nas same, deo mašte nekog drugog, ističe Majkl Hanon, jedan od najpoznatijih naučnih publicista u Velikoj Britaniji.

Naša muka sa stvarnošću je u tome što ne znamo još mnoštvo činjenica o prirodi svemira. Za početak, kako je nastao, jer Veliki prasak, u svetlu novih otkrića, po svoj prilici nije bio uzrok nego posledica nekih prethodnih događanja. Ne znamo ni da li su zakoni po kojima funkcioniše svemir arbitrarni, ili su jedini koji mogu da postoje. Dalje, ne znamo ni to da li, osim zakona kakve poznajemo, postoje i neki potpuno drugačiji, za nas još skriveni, a koji bitno dovode u pitanje dosadašnje poimanje o tome kako stvarnost funkcioniše. Da li su svi zakoni utemeljeni na jedinstvenoj logici koja određuje njihovo delovanje, i ako jesu odakle ta logika proističe? A iz ove mozgalice pomalja se nova koja je, ujedno, i najteže pitanje u fizici: da li je moguće da u osnovi svemira nema ničega? I ako bismo, konačno, dokazali da nema ničega, šta sa tim da radimo?
Početak pre početka

Sve je delovalo jednostavnije dok je Veliki prasak važio za početni uzrok. Međutim, iako i dalje objašnjava mnogo toga, poput nedavno uočene činjenice da se svemir širi, otkrića u poslednje dve decenije ukazuju da nije baš sasvim jasno kako se ova kosmička eksplozija odigrala, a ni kako je moguće da za neke udaljene zvezde proračuni govore da su strarije od vremena kada se Veliki prasak dogodio? Spisak novih nedoumica je sve duži, ali u samom vrhu su tamna materija i tamna energija. One, kako je to formulisao britanski kosmolog Bob Nikol, „nisu samo misterija, nego i nevolja“, jer dovode u pitanja mnogo toga što se smatralo dokazanim i sugerišu da nekada pitanje malobrojnih „šta je bilo pre Velikog praska“ danas ne zvuči nimalo besmisleno.

Legitimnosti ovog pitanja najviše su doprinela otkrića istraživačkog tima sa Kembridža na čelu sa Nilom Turokom, koja su potom zakotrljala lavinu. Na osnovu nalaza do kojih je došao sa kolegama, Turok je razvio model cikličnog svemira iz kojeg proizilazi da je Veliki prasak u stvari bio posledica nečega što se odvijalo u nekoj vrsti natprostora, koji poseduje više od tri dimenzije. Drugim rečima, početak svemira koji poznajemo je bio deo nekih procesa na znatno višem nivou. Prema ovoj teoriji, pojednostavljeno rečeno „naš“ svemir pluta na trodimenzionalnom „ostrvu“, koje se kreće kroz višedimenzionalni prostor, a do Velikog praska je došlo kada je naše „ostrvo“, posle perioda skupljanja, udarilo u drugo „ostrvo“ i na taj način oslobodilo najveći deo materije i radijacije.

Do nedavno je i ideja da bi svemir mogao da se sastoji od ogromnog skupa paralelnih realnosti koje je nemoguće spoznati proglašavana za čistu naučnu fantastiku. Danas, mnogi fizičari koji ne slove za avangardne, razmatraju tu mogućnost kao objašnjenje za činjenicu da naš svemir nije „fino podešen“ za život generalno, već samo za naš oblik života, što je po teoriji verovatnoće gotovo nemoguće. Stoga, više nije toliko suludo pretpostviti da je naš svemir samo delić megauniverzuma, u kome bi sve bilo podjedanko moguće.

Kao da ova ideja već sama po sebi nije dovoljno začuđujuća, postoji nekoliko hipoteza o različitim varijantama multiuniverzuma, među njima i dve krajnje suprotne: po jednoj, u ovom trenutku svako od nas živi sve moguće ishode svog života, potpuno drugačije u svakom od univerzuma, a po drugoj, u megauniverzumu živi beskrajan broj kopija svakog pojedinca, i svaka od njih u istom trenutku radi istu stvar. Figuriraju i teorije koje u sebi spajaju različite modele hiperuniverzuma, ali nijedna od njih nema na svojoj strani dokaze koji bi je značajno učinili verovatnijom od ostalih.
Da li smo i mi, samo informacija?

Ako navedene pretpostavke mogu da deluju uznemirujuće, sledeća, sve popularnija teorija izaziva pravu zebnju. Ubrzano ovladavanje digitalnim tehnologijama dovelo je do prognoza da će, možda, već za nekoliko decenija biti moguće da se izgrade mašine čija će procesna moć biti jednaka ljudskom mozgu. To, dalje, vodi u hipotezu da će se takva tehnološka moć koristiti za stvaranje veštačke svesti i veštačkih svetova u kojima će ove svesti moći ne samo da žive, već i da same stvaraju simulirana bića. Prema oksfordskom naučniku Niku Bostromu, ako se sledi samo matematička logika, nije isključena mogućnost da je i naš svemir tek simulacija nekog drugog, što bi, u kranjem, dovelo do vrlo depresivnog zaključka: da je naša realnost, ustvari, obična iluzija, te da smo samo deo neke gigantske kompjuterske igre koju pokreće softver ogromne moći.

Kao i prethodne pretpostavke i ova je matematički moguća u domenu teorije, ali ne i proverljiva. Manje radikalna je tvrdnja čuvenog kvantnog fizičara Džona Arčibalda Vilera da samu suštinu realnosti čine informacije. Viler ističe da u nekoj konačnoj analizi, ono što nazivamo realnošću nastaje iz pitanja na koja odgovor može da bude samo „da“ ili „ne“. Stoga, verovatnije je pretpostaviti da svemir nije tvorevina čije su osnovne čestice kvarkovi ili strune, već ogroman kompjuter u kome je sve informacija i sve što saznajemo je zasnovano na njoj.

Nakon prethodnih naučnih uzleta, koji svakodnevno pitanje „gde mi to živimo“ – najčešće upućeno političarima, katapultiraju do granica pojmljivog, kosmolog Endrju Lajdl deluje, sa svojim hipotezama, krajnje „prizemno“. On je uveren da velika pitanja postanka mogu da se svrstaju u tri kategorije. U prvoj su ona za koja nemamo bilo kakav odgovor, niti znamo način kako da do njega dođemo. U drugoj su pitanja za koje imamo teorijske odgovore koji su matematički mogući, ali ne znamo kako da stvorimo uslove da ih eksperimentalno dokažemo. U trećoj su, pak, ona za koje postoji nada da ćemo eksperimentalnim dokazima moći da pronađemo odgovore u nekoj doglednoj budućnosti.

Pitanje šta je krajnja suština stvarnosti, po Lajdlu je u vrhu prve kategorije, „a sve naše dosadašnje potrage da makar nazremo delić odgovora na njega, nisu nas dovele nimalo bliže cilju nego što su to bili antički Grci“.
Bojana Maričić
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2820

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Šta je stvarnost?   Sub 29 Okt - 15:52

Život i stvarnost nisu stvari koje možete imati za sebe, osim ako ih ne priznate i svima ostalima.

Uvek je aktuelno pitanje šta je stvarno, šta je stvarni deo u našoj ličnosti, odnos prema sebi i drugima i šta čini ovaj svet pravim za nas.
Pre izvesnog vremena grupa ljudi je sedela u restoranu i jedan od njih je upitao sve ostale da kažu šta misle šta je stvarnost. Bilo je toliko nejasnih razgovora, mnogo priča o metafizici i psihologiji, ali jedan od prisutnih, kada je upitan za mišljenje, jednostavno je slegao ramenima i ukazao na slanik. Bio je zapanjen koliko ga niko nije razumeo, ipak nije imao nameru da bude ni pametan ni nejasan. Njegova ideja je bila da da zdravorazumski odgovor na pitanje, na uobičajenu pretpostavku da je stvarnost sve što postoji. Nije bio shvaćen zato što njegovi prijatelji, zajedno sa mnogima drugima, smatraju da je stvarnost posebna vrsta postojanja i da je život poseban način življenja. Ipak, često upoznajemo one koji pričaju o razlikama između glupih i pametnih ljudi; između onih koji jednostavno postoje i onih koji zaista žive.

Svi smo upoznali one koji se veoma trude da budu stvarni, da daju svojim životima smisao i da žive za nešto više od samog postojanja. Ovih tragača ima među više vrsta ljudi, od studenta tajanstvene mudrosti do publike popularnog govornika ličnog razvoja, koji prodaje sebe i pravi uspeh od svog života. Nikada još nisam upoznao nekoga ko je uspeo da postane prava osoba. Rezultat ovih pokušaja je uvek gubitak ličnosti, jer postoji jedan drevni paradoks duhovnog života gde oni koji pokušaju da učine sebe velikim postanu mali. Paradoks je još malo komplikovaniji od toga, on takođe znači da ako pokušate da indirektno učinite sebe velikim tako što stvarate sebe malim, uspevate samo u tome da ostanete mali. To je samo pitanje motiva, šta vi želite. Motivi mogu biti suptilno prikriveni i možda nemamo želju da budemo prava osoba sa ciljem da budemo veliki, ali to je samo igra reči. Toliko religija i psihologija prave osnovnu grešku pokušavajući da nateraju rep da maše psom, što je upravo ono što potraga za ličnošću znači.

Kada duboko poštujemo istinsku ličnost kod drugih, mi smo podložni tome da ih imitiramo, kada od njih stvaramo ideal za sebe, onda tu postoji stara želja da budete veliki. To je samo pitanje ponosa, jer ako poštujete život i stvarnost samo u određenom delu ličnog života, vi negirate život i realnost u tako skromnim stvarima kao što su: slanici, čestice prašine, crvi, cveće i ogromna masa ljudi koji se utrkuju…ali život, stvarnost i tao koji u jednom može biti Hrist, Buda, Lao Ce i neka budala ili insekt, to je nešto stvarno misteriozno i predivno i zaista vredi posvećivanju ako malo razmislite o tome…Život i stvarnost nisu stvari koje možete imati za sebe osim ako ih ne priznate i svima ostalima. One ne pripadaju određenim osobama ništa više od Sunca, Meseca i zvezda.

Izvor: brainpickings.org
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2820

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Šta je stvarnost?   Sub 29 Okt - 15:59

Da li je naša stvarnost projekcija emitovana izvan nama poznatog prostor-vremena od strane nepoznate inteligencije?

Teorija po kojoj je naša stvarnost projekcija emitovana izvan nama poznatog prostor-vremena od strane nepoznate inteligencije, poslednjih pedesetak godina intrigira kvantne fizičare, ponajviše nakon objave knjige Majkla Talbota ‘Holografski svemir’.

Uprkos zanimljivoj rezervisanosti naučne zajednice, postoji širok spektar razmatranih pojava koji itekako daje za pravo ‘odmetnicima’ da daju svojevrsni rezon ovoj teoriji. Kako sve povezuje i naučnike početnike i legende poput Dejvida Boma, sinergija bi vrlo lako jednog dana mogla podariti čvršće temelje teoriji.

A cela priča o hologramskoj prirodi svemira dolazi iz mozgova spomenutog Dejvida Boma, Ajnštajnovog ‘šegrta’ i jednog od najrenomiranijih svetskih fizičara dvadesetog veka i Karla Pribrama, neuropsihologa sa Univerziteta Stenford. Što je još zanimljivije, ovaj duo je došao do svojih zaključaka odvojeno, tj. uopšte ne znajući za onog drugog.

Njihovo mišljenje je da je svaki segment naših života, od igle do samog čoveka, samo projekcija iz nivoa stvarnosti izvan našeg prostora i vremena. Tako je smrt filozofski posmatrana kao prelazak iz jedne holografske stvarnosti u drugu ili kao promena različitih projekcija u istoj stvarnosti.

Takođe, obrađeno je i svesno sanjanje kao mogućnost poseta paralelnim svetovima iliti projekcijama. Sinhronizitet je po fizičaru Dejvidu Pitu kao i ostale situacije s nemogućim koincidencijama vrsta ‘pukotina u stvarnosti’. Pisac knjige ‘Holografski svemir’ (koju možete pronaći i na našem tržištu) Majkl Talbot napisao je brojne knjige koje stvaraju paralele između drevne mistike i kvantne fizike, u kojima je najčešće donosio teoriju o svemiru kao jednom velikom hologramu.

U ovom delu je spojio istraživanja te dvojice naučnika uz implikaciju neverovatne pozadine naše celokupne stvarnosti. Ključni eksperiment

1982. godine se dogodio jedan od najvećih događaja u naučnom svetu – putem laboratorija fizičara Alana Aspekta – subatomske čestice, kao elektroni, u posebnim uslovima dobijaju zapanjujuću sposobnost komunikacije bez obzira na udaljenost. Prvo su zagrejavanjem atoma kalcijuma laserima proizveli niz fotona blizanaca. Potom su svakom od elektrona dopustili da u suprotnim smerovima putuju kroz šest i po metara dugu cev i prođu kroz posebne filtere koji su ih usmeravali prema jednom od dvaju mogućih analizatora polarizacije.

Svakom je filteru trebalo deset milijarditih delova sekunde da skrene s jednog analizatora na drugi, oko trideset milijarditih delova sekunde manje nego što je svetlosti trebalo da proputuje čitavih trinaest metara koji odvajaju svaki skup fotona. Tako su Aspekt i njegove kolege mogli isključiti svaku mogućnost da fotoni međusobno komuniciraju bilo kojim poznatim fizičkim procesom.

Problem nastaje u tome što ovo saznanje ulazi u Ajnštajnovu teoriju o nemogućnosti brzine komunikacije za putovanja brža od brzine svetlosti. Brzina veća od brzine svetlosti sama po sebi donosi i probijanje vremenske barijere što bi u principu značilo da je moguće putovanje kroz prostor i vreme u neverovatnim brzinama. Ovo je osnova Bomove teorije po kojoj postoje takve nerealnosti koje su po njemu ‘rupe’ unutar holograma.

Hologram je, po definiciji, trodimenzionalna fotografija ‘uslikana’ pomoću lasera u jednom složenom procesu. Za razliku od obične fotografije, hologram zadržava svaku informaciju originala bez obzira koliko je puta rascepljen. Bom smatra da subatomske čestice zapravo ne komuniciraju međusobno nekim misterioznim načinima jer nisu ni razdvojene. Hologram čini tu razdvojenost, te je ona zapravo ništa drugo nego obična iluzija.

U nekoj sasvim drugoj stvarnosti ništa nije razdvojeno. Da širem spektru ljudi objasni kako sve ovo funkcioniše, Bom nudi primer. Zamislite akvarijum sa ribicom. Taj akvarijum ne vidite uživo već preko dve kamere postavljene u sasvim drugačijim uglovima. Pod pretpostavkom da ne znate da je to jedna te ista ribica, nakon nekog vremena ćete pomisliti da nekako komuniciraju čim imaju pokrete koji su prilično slični.

Fizičari polarizovani

Karl Pribram pak smatra da je ljudski mozak ‘primopredajnik’ gigantskog holograma iliti beskonačne svesti. Po njemu, ključ u svemu imaju delovi nerva kroz koje prolaze impulsi s laserskom svetlošću, što znači da je i mozak sam po sebi hologram. Ova teorija ujedno nastoji objasniti kako čovek tokom života sačuva deset biliona bita informacija na tako malom prostoru. Uz to je i fascinantna činjenica da bez obzira koliki je deo mozga čovek izgubio prilikom neke situacije i dalje zadržava sećanja izuzev manje ‘maglovitosti’.

Naučni naziv za ovu teoriju je ‘Holografska paradigma’. Zanimljiva je i teorija o psihoaktivnim supstancama. Pošto one utiču na mozak i ujedno stvaraju halucinacije, možda mu zapravo ometaju signal sa ‘svemoćnim’ superhologramom i samim time objekat, odnosno čoveka, šalju u neku drugu hologramsku stvarnost ili stvaraju pukotine u trenutnoj. Na taj način bi, teoretski, njihovom konzumacijom imali priliku proviriti ‘iza zavese’. Većina je fizičara skeptična prema Bomovim zamislima. Na primer, fizičar Li Smolin sa Jejla, Bomovu teoriju jednostavno ne smatra ‘posebno snažnom, u fizikalnom smislu’. Pa ipak, prisutno je gotovo univerzalno poštovanje prema Bomovoj inteligenciji. Mišljenje fizičara sa Univerziteta u Bostonu Abnera Šimonija tipičan je primer tog gledišta.

‘Bojim se da jednostavno ne razumem njegovu teoriju. Ona je zasigurno metafora i pitanje je u kojoj je meri treba doslovno shvatiti. Uprkos tome, on je zaista vrlo duboko promišljao o ovoj materiji, i mislim da je napravio silno korisnu stvar zato što je ova pitanja doveo u samo središte fizikalnih istraživanja, umesto da ih jednostavno skloni pod tepih. Bio je hrabar, smeo i maštovit čovek.’

Usprkos izraženom skepticizmu, ima i fizičara koji su skloni Bomovim zamislima, uključujući ‘krupne ribe’ kao što su Rodžer Penros sa Oksforda, tvorac moderne teorije crne rupe; Bernard d’Espanjat sa Univerziteta u Parizu, jedan od vodećih svetskih autoriteta za konceptualne temelje kvantne teorije; i Brajan Džozefson, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1973. godine.

Za vreme dok su Bom i Pribram razmatrali holografsku teoriju, još je nekoliko istraživača došlo do sličnog zaključka. Evo nekoliko primera:

Kenet Ring

1980. godine psiholog Keneth Ring sa Univerziteta Konektikat izašao je u javnost s tvrdnjom da bi se iskustva bliske smrti mogla objasniti holografskim modelom. Ring, predsednik Međunarodnog udruženja za istraživanja iskustava blliske smrti, smatra da takva iskustva, kao i sama smrt, u stvari nisu ništa drugo od prebacivanja svesti osobe s jednog nivoa holograma stvarnosti na drugu.

Stanislav Grof

1985. godine dr. Stanislav Grof – voditelj psihijatrijskih istraživanja u Centru za psihijatrijske studije u Merilendu, i profesor asistent na Medicinskom fakultetu Džons Hopkins – objavio je knjigu u kojoj je izneo zaključak da su postojeći neurofiziološki modeli mozga neprikladni, te da samo holografski model može pružiti objašnjenja za pojave kao što su arhetipska iskustva, susreti s kolektivnim nesvesnim i druge neobične pojave koje se javljaju u promenjenim stanjima svesti.

Fred Alan Volf

1987. godine na godišnjem susretu Udruženja za proučavanje snova održanom u Vašingtonu, fizičar Fred Alan Volf održao je govor u kojem je tvrdio da holografski model objašnjava svesne snove (neobično živi snovi u kojima sanjač shvata da je budan). Volf veruje da takvi snovi, u stvari, predstavljaju posete paralelnim stvarnostima, te da će nam holografski model na kraju dopustiti razvitak „fizike svesti“ koja će nam omogućiti sveobuhvatnija istraživanja tih nivoa postojanja na drugim dimenzijama.

F. Dejvid Pit

1987. godine dr. F. Dejvid Pit, fizičar sa Univerziteta Kvins u Kanadi, u svojoj knjizi „Sinhronizitet most između materije i uma“ izneo je tezu da se sinhroniziteti (podudaranja koja su toliko neobična i toliko psihološki smislena da se čini kako nisu rezultat pukog slučaja) mogu objasniti holografskim modelom. Pit smatra da su takve podudarnosti u stvari ‘pukotine u strukturi stvarnosti’ te da su naši misaoni procesi mnogo povezaniji s fizičkim svetom nego što se dosad mislilo.





Izvor Vestinet
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2820

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Šta je stvarnost?   Sub 29 Okt - 16:14

Okruženi smo čudnim i tajanstvenim svetom. Ali ga čulima uglavnom ne možemo osetiti. Po kvantnoj mehanici mi možemo da prođemo kroz zid. Koliko se to često dešava? Veoma retko, ali ako sačekamo dovoljno, kaže nauka, i to će se i desiti Naučnici su danas stigli do same granice ljudskih saznanja: od crnih rupa do najdubljih struktura prostora i vremena. Većina nas stvarnost ne dovodi u pitanje - vidi je kao nešto poznato, ugodno i verodostojno: drveće raste uspravno, fudbalska lopta prati dobro poznate zakone kretanja i sve što radimo odvija se u samo tri prostorne dimenzije.

Ali fizičari svet vide malo drugačije. Imamo utisak da stojimo, kažu oni, ali se zapravo krećemo oko Sunca brzinom od 110.000 kilometara na čas. Osećamo da smo čvrsti, ali smo, u stvari, uglavnom sačinjeni od praznog prostora. A sve što se dešava oko nas, i samo proticanje vremena, možda su samo iluzija.

Zato će naučnici reći da je stvarnost polje koncepta koje pripajamo nečemu što je stvarno. Nije sasvim jasno, zar ne?

U današnjoj emisiji Horizont vas vodi u samo „sedište stvarnosti" - Fermilab, laboratoriju za visokoenergetsku fiziku nadomak Čikaga, a mašina koja pokušava da odgonetne šta je stvarnost naziva se tevatron, najveći akcelerator čestica u Americi, kolajder protona i antiprotona.

Smešten deset metara pod zemljom, nadomak Batavije, u Ilinoisu, u tevatronu se dešavaju najsilovitiji sudari u vasioni. Duboko pod zemljom, u vakuumskoj cevi dugoj šest kilometara, opremljenoj superprovodljivim magnetima, sudaraju se dve subatomske čestice gotovo brzinom svetlosti. Cilj naučnika je da među ostacima tih sudara otkriju malu i neuništivu elementarnu česticu stvarnosti.

Urednik je Nevena Todorović.
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2820

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Šta je stvarnost?   Sub 29 Okt - 16:16

„Život i stvarnost nisu nešto što možete imati ukoliko ih ne uskladite sa svim ostalim“

Tokom prošle sezone odmora boravila sam u utočištu za meditaciju u udaljenom, ali poznatom centru za “dubinsku promenu u sebi i društvu”, gde sam jasnije nego ikada pre shvatila konflikt vrednosti koji postoji između materijalnog uspeha i prevazilaženja vlastitog ja u našoj kulturi. Ova podvojenost se manifestovala na mnogo načina – uključujući moj put avionom kako bih otišla da meditiram – ali jedan određeni događaj je to istakao više od ostalih. Jedna žena koja je boravila u utočištu u razgovoru sa nama je podelila dilemu koju je imala prethodne večeri – da li da dođe svojim Poršeom ili drugim automobilom koji je imala. (Predstavila se kao korporativni direktor za obuke, i odlučila je da ne treba da dođe Poršeom, što je verovatno razlog zbog koga je osećala da mora sa nama da podeli da je uopšte imala ovu skriveni dilemu.)

Svesna sam, naravno, da smo mi bića beskrajnih kontradikcija i zabluda koje imaju za cilj da sačuvaju razum – tako da bi posmatranje prirode ove žene kao licemerne bilo nepravda prema neusklađenim željama kojima je čovek prožet. Ne sumnjam da su takva utočišta delimično privlačna zbog istinske čežnje (moje, njene i možda vaše) za “duhovnim prosvetljenjem”, ili lepotom duše, ili kako god da nazivamo tu iskrenu težnju za skladnijim sjedinjenjem sa unutrašnjim i spoljašnjim univerzumom. Međutim, takođe me je pogodio više nego ikada drugi deo moderne psihe, onaj koji vidi “duhovno prosvetljenje” samo kao još jednu stvar koju treba postići radi samoaktualizacije i Dobrog Života.

Malo ljudi je doprinelo obema stranama ovog dvojstva više od Alan Watts-a (živeo je od 6. januara 1915. do 16. novembra 1973.), koji je popularizovao istočnu filozofiju na Zapadu – što je radikalan poduhvat s obzirom da prevazilaženje vlastitog ja ima ključnu ulogu u istočnoj filozofiji, a unapređenje sebe na Zapadu – i započeo stalno preispitivanje dihotomija kao što su produktivnost prema prisutnosti, verovanje prema veri, žurba prema odgađanju, novac prema bogatstvu i ego-ja prema stvarnom biću.

U središtu ovih polarizovanih rasprava je uvek pitanje šta je stvarno – šta nas čini stvarnim s obzirom na našu ličnost nama samima i drugima, šta svet čini stvarnim za nas. To je upravo ono što Watts istražuje u kratkom eseju pod nazivom “Šta je stvarnost?”, i koji se nalazi u sveukupno sjajnom delu “Postanite ono što jeste”. Pišući početkom 1950-tih, Watts rastavlja opskurnu konstrukciju koju bi Philip K. Dick definisao kao “ono što, kada prestanete da verujete u njega, ne nestaje.”

Watts započinje, kao što često čini, kratkom parabolom, već postavljajući implicitno pitanje koje modifikuje stvarnost da li je ovaj susret stvarni ili fiktivan:

“Pre nekog vremena grupa ljudi je sedela u restoranu, i jedan od njih je zatražio od ostalih da kažu šta oni smatraju Stvarnošću. Bilo je mnogo nejasne diskusije, mnogo govora o metafizici i psihologiji, ali jedan od prisutnih, kada je pitao za njegovo mišljenje, jednostavno je slegao ramenima i pokazao na slanik. Bio je zaprepašćen kada je shvatio da ga niko nije razumeo, a nije nameravao ni da se pravi pametnim, niti da daje opskuran odgovor. Njegova ideja je bila samo da da zdravorazumski odgovor na pitanje, sa uobičajenom pretpostavkom da je Stvarnost sve što postoji. Nisu ga razumeli jer su njegovi prijatelji, kao i mnogi drugi, smatrali Stvarnost posebnim oblikom postojanja, a Život (sa velikim Ž) posebnim oblikom života. Stoga često srećemo one koji govore o razlici između postojanja mrtvog tela, “živog stomaka” i stvarne osobe; između onih koji jednostavno postoje i onih koji zaista žive.”

Kanališući taoističku filozofiju nedelovanja (wu wei) – paradoksalnu umetnost “akcije bez akcije” – Watts nam objašnjava šta se događa u našoj kolektivnoj Porše patologiji:

“Svi smo upoznali ljude koji se veoma trude da budu stvarne osobe, da svojim životima daju Stvarnost (ili značenje) i da žive, a ne da postoje. Ovi ljudi mogu se razlikovati – mogu biti učenjaci i neznalice, od retko mudrih ljudi do publike popularnih govornika o energiji i ličnosti, oni se prodaju i uspevaju u životu. Nikada nisam sreo nikoga ko je sa uspehom pokušavao da postane stvarna osoba. Rezultat takvih pokušaja je neumitno gubitak ličnosti jer postoji drevni paradoks duhovnog života po kome oni koji nastoje da budu veliki postaju mali. Taj paradoks je čak još malo komplikovaniji; on takođe podrazumeva da ako pokušavate, posredno, da budete veliki čineći sebe malim, uspevate samo da ostanete mali. To je stvar motiva, onoga što želite. Motivi mogu biti pažljivo prikriveni, i ne moramo želju da budemo stvarne osobe nazivati željom da budemo veliki, to je samo stvar izbora reči.
Mnogo savremenih religija i psihologija pravi fundamentalnu grešku jer pokušavaju da skrenu pažnju sa suštine, a potraga za ličnošću upravo to čini.”

Opominjući na opasnost od obožavanja idola i kulture poznatih ličnosti kao naročito opasnih načina na koje se lišavamo stvarnosti, Watts razmatra naše stvarne dodirne tačke sa stvarnošću:

“Kada poštujemo ličnost drugih možemo postati imitatori; kada ih poštujemo kao naš ideal dolazimo do starog problema želje da budemo veliki. Sve to je pitanje ponosa, jer ako poštujete Život i Stvarnost samo određenih načina ličnog života vi negirate Život i Stvarnost onoga što je skromno, kao što su na primer slanici, trunčice prašine, crvi, cveće, i veliki broj ljudskih bića čije duhovo stanje nije izmenjeno… Međutim, Život, Stvarnost, Tao, koji odjednom mogu biti Hrist, Buda, Lao Ce, i neznalica ili crv, su nešto zaista misteriozno i divno što zaista zaslužuje posvećenost ako malo razmislite o njima… Jer Život i Stvarnost nisu nešto što možete imati osim ukoliko ih uskladite sa svim ostalim. Oni ne pripadaju određenim osobama ništa više nego što pripadaju Suncu, Mesecu i zvezdama.”

Original: brainpickings.org
Prevod: Aleksandra Jović

Foto&Video&Tekst preuzeti sa portala ForensicSoul
Izvor: ForensicSoul

Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2820

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Šta je stvarnost?   Sub 29 Okt - 16:19

Volim dobru misteriju, i oduševljavam se najvećim nerešenim misterijama u nauci, možda jer je to za mene lično. Radi se o tome ko smo mi, i ne mogu da ne budem radoznao.

0:25
Misterija je ovo: kakav je odnos između mozga i svesnog iskustva kao što je recimo osećaj ukusa čokolade ili dodir somota?

0:37
Sada, ova misterija nije nova. U godini 1868, Tomas Haksli je napisao: "Kako to da nešto tako izuzetno kao svest nastaje kao rezultat nadraživanja nervnog tkiva, a istovremeno je isto tako neshvatljivo kao pojavljivanje duha kada Aladin protrlja čarbnu lampu?" Haksli je znao da su moždana aktivnost i svesno iskustvo povezani, ali nije znao kako. Za nauku njegovog doba, to je bila misterija. U godinama nakon Hakslija, nauka je spoznala mnogo toga o moždanoj aktivnosti, ali odnos između moždane aktivnosti i svesnog iskustva je ostao misterija. Zašto? Zašto je bilo tako malo napretka? Pa, neki stručnjaci smatraju da ne možemo rešiti ovaj problem jer nam nedostaju neophodni koncepti i inteligencija. Ne očekujemo od majmuna da rešavaju probleme kvantne mehanike, i izgleda, isto tako ne možemo očekivati da naša vrsta može rešiti ovaj problem. Pa, ne slažem se. Ja sam malo više optimističan. Mislim da smo jednostavno napravili pogrešnu pretpostavku. Čim to popravimo, možda bismo i mogli rešiti ovaj problem. Danas bih da vam ispričam kakva je to pretpostavka, zašto je pogrešna, i kako to popraviti.

1:58
Hajde da krenemo od pitanja: Da li vidimo stvarnost onakvu kakva ona jeste? Otvorim oči, i doživim iskustvo koje opisujem kao crveni paradajz na metar udaljen od mene. Kao rezultat, verujem da i u stvarnosti postoji crveni paradajz na metar udaljenosti. Onda zatvorim oči, i moje iskustvo se menja u sivo polje, ali da li je u stvarnosti još uvek na metar od mene taj crveni paradajz? Mislim da jeste, ali da li je moguće i da nisam u pravu? Da li je moguće da nisam dobro protumačio prirodu mojih opažanja?

2:38
I ranije smo pogrešno tumačili naša opažanja. Mislili smo da je Zemlja ravna ploča, jer nam tako izgleda. Pitagora je otkrio da nismo bili u pravu. Onda smo mislili da je Zemlja centar svemira, opet jer nam tako izgleda. Kopernik i Galileo su još jednom otkrili da nismo u pravu.

3:00
Galileo se onda zapitao da li je moguće da pogrešno tumačimo naša opažanja i na druge načine. Napisao je: "Mislim da ukusi, mirisi, boje i tako dalje, obitavaju u našoj svesti. Zato, ako bi živa bića nestala, i sve ove stvari bi nestale sa njima."

3:19
Pa, ovo je zapanjujuća tvrdnja. Možda je Galileo u pravu? Možda stvarno toliko pogrešno tumačimo naša opažanja? Šta moderna nauka ima o ovome da kaže?

3:31
Pa, neuronaučnici kažu da se oko trećina moždane kore bavi vidom. Kada jednostavno otvorimo oči i pogledamo ovu prostoriju, milijarde neurona i bilioni sinapsi se uključuju.

3:46
To je pomalo iznenađujuće jer u meri u kojoj uopšte razmišljamo o vidu, razmišljamo o njemu kao o kameri. On nam samo daje sliku objektivne stvarnosti takva kakva jeste. I postoji deo vida koji je baš kao kamera: oko ima sočivo koje fokusira sliku u zadnjem delu oka gde se nalazi 130 miliona fotoreceptora, pa je oko kao kamera sa 130 megapiksela. Ali to ne objašnjava milijarde neurona i bilione sinapsi koje su tokom vida aktivne. Šta ti neuroni rade?

4:22
Pa, neuronaučnici kažu da oni stvaraju, u realnom vremenu, sve oblike, objekte, boje i pokrete koje vidimo. Osećaj je kao da samo pravimo fotografiju ove prostorije onakva kakva je, ali zapravo, stvaramo sliku svega što vidimo. Ne stvaramo sliku celog sveta odjednom. Stvaramo ono što nam u trenutku treba.

4:44
Pa, postoje mnoge demonstracije koje su prilično ubedljive da sami stvaramo sve što vidimo. Pokazaću vam dve. U ovom primeru, vidimo crvene diskove kojima su odsečeni delovi ali ako samo malo zarotiram diskove, odjednom vidimo 3D kocku koja se pojavljuje na ekranu. Ekran je, naravno, ravan, pa trodimenzionalna kocka koju vidimo mora biti naša konstrukcija.

5:14
U sledećem primeru, vidimo svetleće plave pruge sa prilično jasnim ivicama koje se pomeraju preko tačkastog polja. Zapravo, nijedna tačka se ne pomera. Sve što radim je da od kadra do kadra menjam boju tačaka iz plave u crnu, ili iz crne u plavu. Ali kada ovo radim brzo, vizuelni sistem stvara sliku svetlećih plavih pruga sa jasnim ivicama i u pokretu. Postoji još mnogo primera, toga da sami stvaramo sve što vidimo. ali ovo su samo dva.

5:48
Ali neuronaučnici idu još dalje. Kažu da rekonstruišemo stvarnost. Pa, kada imam iskustvo koje opisujem kao crveni paradajz, to iskustvo je zapravo precizna rekonstrukcija svih svojstava pravog crvenog paradajza koji bi postojao čak i kada ne bih gledao.

6:12
Pa, zašto neuronaučnici kažu da ne samo da stvaramo, već i rekonstruišemo? Pa, standardni argument je uglavnom evolucione prirode. Oni naši preci koji su mogli da vide preciznije imali su prednost u odnosu na one koji su videli slabije, i zato je bila veća verovatnoća da će oni preneti svoje gene. Mi smo preci onih koji su videli preciznije, pa zato možemo da se uzdamo da su, u normalnom slučaju, naša opažanja tačna. Vidimo ovo u standardnim udžbenicima. Jedan, na primer, kaže: "U evolucionom smislu, vid je koristan baš zato što je tako precizan." Dakle, ideja je da su precizna opažanja bolja opažanja. Daju nam prednost u preživljavanju.

7:01
Pa, da li je ovo tačno? Je li ovo tačna interpretacija teorije evolucije? Hajde da prvo pogledamo par primera iz prirode.

7:09
Ova vrsta australijskih krasaca je hrapava, sjajna i smeđe boje. Ženka ne može da leti. Mužjak leti, naravno, u potrazi za dobrom ženkom. Kada je pronađe, sleće i pari se. U pozadini, postoji još jedna vrsta. Homo sapijens. Mužjak ove vrste ima masivan mozak koji koristi u potrazi za hladnim pivom. (Smeh) I kada ga pronađe, iskapi ga, i ponekad samo ostavi flašu iza sebe. E sad, kako to već biva, ove flaše su hrapave, sjajne, i baš takve braon boje da mogu da zagolicaju maštu ovih buba. Mužjaci se sjate preko flaša u pokušaju da se pare. Izgube svo zanimanje za prave ženke. Klasična priča gde mužjak napušta ženku zbog flaše. (Smeh) (Aplauz) Vrsta je skoro izumrla. Australija je morala da promeni izgled flaša da bi spasila svoje bube. (Smeh) Mužjaci su uspešno nalazili ženke hiljadama, možda čak i milionima godina. Činilo se da su doživljavali stvarnost takvu kakva jeste, ali očigledno nisu. Evolucija im je dala nagoveštaj. Ženka je sve što je hrapavo, sjajno i braon, što veće to bolje. (Smeh) Čak i nakon što bi prešao preko cele flaše mužjak ne bi mogao da shvati da je pogrešio.

8:48
Moglo bi se reći, bube, naravno, jako su jednostavna stvorenja, ali sigurno ne i sisari. Sisari se ne oslanjaju na trikove. Pa nećemo se zadržavati na ovome, ali shvatate poentu. (Smeh)

9:03
Ovo nas tera da postavimo važno tehničko pitanje: Da li prirodna selekcija zaista ide u prilog doživljavanju stvarnosti takva kakva jeste? Srećom, ne moramo da odmahnemo rukom i nagađamo; evolucija je matematički precizna teorija. Možemo koristiti jednačine evolucije da bismo proverili. Možemo uzeti različite organizme i posmatratati kako se takmiče u veštačkim uslovima, i videti koji preživljavaju i koji napreduju, čiji senzorni sistemi su najsposobniji.

9:32
Ključni pojam u ovim jednačinama je sposobnost. Uzmimo u obzir ovaj odrezak: Šta on čini za sposobnost neke životinje? Pa za gladnog lava koji bi jeo, povećava sposobnost. Za sitog lava koji bi se pario, ne povećava. A za zeca u bilo kom stanju, ne povećava sposobnost, tako da ona zapravo zavisi od stvarnosti takve kakva jeste, da, ali takođe i od organizma, njegovog stanja i aktivnosti. Sposobnost nije isto što i stvarnost takva kakva jeste, i sposobnost organizma, a ne stvarnost takva kakva jeste, zapravo je ono oko čega se vrti jednačina evolucije.

10:20
Pa, u mojoj laboratoriji, pokretali smo stotine hiljada simulacija igara evolucije sa mnogo različitih nasumično odabranih svetova i organizama koji se takmiče za resurse u tim svetovima. Neki od organizama vide celu stvarnost, drugi vide samo njen deo, a neki ništa, samo imaju sposobnost. Ko pobeđuje?

10:47
Pa, žao mi je što ovo moram da vam saopštim, ali percepcija stvarnosti izumire. U skoro svakoj simulaciji, organizmi koji nisu videli ništa od stvarnost već su samo bili naštimovani na sposobnost doveli su do izumiranja sve organizme koji su videli stvarnost takvu kakva je. Dakle, evolucija ne favorizuje verodostojne, odnosno precizne percepcije. Ove percepcije stvarnosti izumiru.

11:14
Ovo je pomalo iznenađujuće. Kako može biti da neposmatranje sveta precizno zapravo daje prednost u preživljavanju? Suprotno je intuiciji. Ali setimo se bube. Buba je preživljavala hiljadama, možda milionima godina, koristeći se jednostavnim trikovima i nagoveštajima. Ono što nam jednačina evolucije govori je da su svi organizmi, uključujući i nas, u istom sosu kao i bube. Mi ne vidimo stvarnost takvu kakva je. Oblikovani smo trikovima i nagoveštajima koji nas održavaju u životu.

11:47
Ipak, treba nam pomoć u intuiciji. Kako neopažanje stvarnosti takve kakva je može biti korisno? Srećom, imamo veoma korisnu metaforu: desktop interfejs na kompjuteru. Pogledajmo tu plavu ikonicu za TED govor koji pišete. Sada, ikona je plava i četvrtasta i smeštena u donjem desnom uglu desktopa. Da li to znači da je sama tekst datoteka na kompjuteru plava, četvrtasta i smeštena u donjem desnom uglu kompjutera? Naravno da ne. Svako ko tako misli pogrešno tumači svrhu interfejsa. Nije tu da pokaže kakva je stvarnost kompjutera. Zapravo, tu je da je sakrije. Ne želite da znate o diodama i rezistorima i svim megabajtima softvera. Kad biste morali da se bakćete time, nikada ne biste ni napisali svoj tekst ili možda izmenili fotografiju. Tako je ideja da nam je evolucija dala interfejs koji krije stvarnost i navodi naše prilagođavajuće ponašanje. Prostor i vreme, kako ih sada vidimo, su desktop. Fizički objekti su jednostavno ikonice na tom desktopu.

13:01
Postoiji i očigledan nedostatak. Hofman - ako mislite da je voz koji se približava šinama brzinom od 320 kilometara na čas samo jedna od ikonica na vašem desktopu, zašto ne stojite onda ispred njega? I nakon što ste otišli, zajedno sa svojom teorijom, znaćemo da je taj voz nešto više od ikonice. Pa, ne bih stao ispred voza iz istog razloga zbog kojeg ne bih bezbrižno odvukao tu ikonicu u kantu za otpatke: ne zato što tu ikonu uzimam zdravo za gotovo - fajl nije stvarno plav ili četvrtast - ali uzimam je za ozbiljno. Mogao bih izgubiti nedelje posla. Slično tome, evolucija nas je oblikovala perceptivnim simbolima koji su tu da nas održe u životu. Bolje da ih uzmemo za ozbiljno. Ako vidimo zmiju, ne uzmemo je u ruke. Ako vidimo liticu, ne skačemo s nje. Oni su dizajnirani da nas drže na bezbednom, i trebalo bi da ih shvatimo ozbiljno. To ne znači da bi trebalo da ih shvatamo bukvalno. To je logička greška.

14:02
Još jedan nedostatak: u ovome nema zapravo ništa novo. Fizičari su nam dugo govorili da metal na tom vozu izgleda čvrsto ali zapravo je on većinom prazan prostor sa mikroskopskim česticama koje zvrje naokolo. Ništa novo. Pa, i nije baš tako. To je kao kad bismo rekli: "Znam da ta plava ikonica na dekstopu nije stvarnost kompjutera ali ako izvučem svoju lupu i pogledam izbliza, vidim male piksele, i to je stvarnost kompjutera." Pa, baš i nije - još uvek smo na desktopu, i u tome je stvar, te mikroskopske čestice su još uvek u prostoru i vremenu: još uvek su u interfejsu. Govorim nešto mnogo radikalnije u odnosu na one fizičare.

14:45
Konačno, možete se suprotstaviti i reći da svi mi vidimo voz tako da niko od nas taj voz nije stvorio. Ali setimo se ovog primera. U ovom primeru, svi vidimo kocku, ali ekran je ravan, pa je tako kocka koju vidimo, kocka koju smo sami stvorili. Svi vidimo kocku jer svi mi, svako od nas, stvara kocku koju vidimo. Isto je i sa vozom. Svi vidimo voz jer svi vidimo voz koji sami stvaramo, i isto je istinito za sve fizičke objekte.

15:22
Svi smo naklonjeni mišljenju da je percepcija nalik na prozor u stvarnost takve kakva je. Teorija evolucije nam govori da je ovo netačna interpretacija našeg opažanja. Umesto toga, stvarnost je više nalik na 3D desktop koji je dizajniran da sakrije kompleksnost stvarnog sveta i navodi naše ponašanje prilagođavanja. Prostor onakav kakav ga vidimo je desktop. Fizički objekti su samo ikonice na tom desktopu.

15:52
Navikli smo da mislimo da je Zemlja ravna jer nam tako izgleda. Onda smo pomislili da je Zemlja nepokretan centar stvarnosti jer nama ona tako izgleda. Pa nismo bili u pravu. Pogrešno smo tumačili naša opažanja. Sada verujemo da su prostor, vreme i objekti priroda stvarnosti onakve kakva je. Teorija evolucije nam govori da još jednom grešimo. Pogrešno tumačimo sadržaj naših opažajnih iskustava. Ima nešto što postoji i kada ne posmatramo, ali to nije vreme-prostor, ni fizički objekti. Za nas je teško da napustimo vreme-prostor i objekte kao što je za bubu da napusti flašu. Zašto? Jer smo slepi za svoje slepilo. Ali imamo prednost u odnosu na bubu: nauku i tehnologiju. Gledajući kroz teleskop otkrili smo da Zemlja nije nepokretan centar stvarnosti, i gledajući kroz sočivo teorije evolucije otkrili smo da vreme-prostor i objekti nisu priroda stvarnosti. Kada imamo opažajno iskustvo koje sam opisao kao crveni paradajz, ja sam u interakciji sa stvarnošću ali stvarnost nije crveni paradajz, i nije mu čak ni nalik. Slično tome, kada primam iskustvo koje opisujem kao lav ili šnicla, ja sam u interakciji sa stvarnosti, ali stvarnost nije lav ili šnicla. A ovde je i caka: kad primam opažajno iskustvo koje opisujem kao mozak, ili neuron, ja sam u interakciji sa stvarnošću, ali stvarnost nije mozak ili neuron i nije ni nalik mozgu ili neuronu. Ta stvarnost, šta god da je, je stvaran izvor uzroka i posledica u svetu - ne mozak, ne neuroni. Mozak i neuroni nemaju nikakvu stvarnu moć. Oni ne mogu da uzrokuju nijedno od naših opažajnih iskustava, i nijedno naše ponašanje. Mozak i neuroni su skup simbola specifični za svaku vrstu.

18:01
Šta to znači za misteriju o svesnosti? Pa, otvara nove mogućnosti. Na primer, možda je stvarnost velika mašina koja uzrokuje naše svesno iskustvo. Sumnjam u to, ali vredno je istražiti. Možda je stvarnost neka velika, interaktivna mreža agenasa svesti, jednostavnih i složenih, koji međusobno uzrokuju jedan drugom svesna iskustva. Zapravo, ovo nije tako luda ideja kako se možda čini, i trenutno je istražujem.

18:37
Ali u ovome je poenta: čim jednom napustimo naše većinski intuitivno ali većinski lažnu pretpostavku o prirodi stvarnosti, otvaraju nam se novi načini razmišljanja o velikoj životnoj misteriji. Kladim se da će na kraju ispasti da je stvarnost mnogo više fascinantna i neočekivana nego što smo i zamišljali.

19:00
Teorija evolucije nam predstavlja najveći izazov: izazov da prepoznamo da suština percepcije nije u tome da vidimo istinu, već u tome da imamo decu. Usput, čak je i ovaj TED samo u vašoj glavi.

19:19
Hvala vam puno.

19:21
(Aplauz)

19:31
Kris Anderson: Ako ste ovo stvarno Vi ovde, hvala vam. Ima mnogo u ovome. Mislim, pre svega, neki ljudi mogu postati veoma depresivni i na samu ovu pomisao, ako evolucija ne favorizuje stvarnost, mislim, zar to u nekoj meri ne potcenjuje naše napore ovde, ili svu našu mogućnost da mislimo da možemo da mislimo o istini, možda čak uključujući vašu sopstvenu teoriju, kad smo već kod toga?

19:56
Donald Hofman: Pa, to nas ne sprečava da se uspešno bavimo naukom. Ono što imamo je jedna teorija za koju se ispostavilo da je pogrešna, da je iskustvo baš kao stvarnost i stvarnost kao naše iskustvo. Za tu teoriju se ispostavilo da je pogrešna. Okej, odbacićemo je. To nas ne sprečava da onda stvaramo različite nove teorije o prirodi stvarnosti, pa je zapravo napredak prepoznati neistinitost jedne od naših teorija. Tako nauka nastavlja normalno dalje. Nema tu problema.

20:22
K.A: Znači mislite da je moguće... To je super, ali kako Vi kažete, mislim da je moguće da evolucija još uvek može da nas tera na rezonovanje.

20:31
D.H: Da. To je veoma, veoma dobro razmišljanje. Igre simulacije evolucije koje sam pokazao ovde bile su baš o percepciji, i pokazuju da je naše opažanje oblikovano da nam ne prokaže stvarnost kakva jeste, ali to ne znači isto za logiku ili matematiku. Nismo radili te simulacije, ali kladim se da ćemo naći da postoje neki selekcioni pritisci za našu logiku i našu matematiku koji su makar u pravcu istine. Mislim, ako ste kao ja, matematika i logika vam nisu laki. Ne shvatamo ih baš kako treba, ali makar pritisak selekcije nije jednoglasno protiv matematike i logike. Zato mislim da ćemo shvatiti da moramo da posmatramo kognitivne sposobnosti jednu po jednu i vidimo šta im evolucija čini. Ono što je istina za percepciju ne mora biti i za matematiku i logiku.

21:14
K.A: Mislim, stvarno ono što Vi predlažete je vrsta moderne interpretacije sveta Džordža Barklija: svest uzrokuje materiju, a ne obrnuto.

21:23
D.H: Pa, malko je drugačije od Barklija. Barkli je mislio da, on je bio deista, i mislio je da je ultimativna priroda stvarnosti Bog i tako dalje, ali ja ne idem u tom pravcu. Tako da je ipak malo drugačije. Ovo zovem svesni realizam. Zapravo je to veoma drugačiji pristup.

21:42
K.A: Done, bukvalno bih sa Vama pričao satima, i nadam se da ćemo to i moći.

21:45
Hvala Vam mnogo za ovo. D.H: Hvala Vama.


Translated by Jelena Kovačević
Reviewed by Mile Živković



Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30238

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Šta je stvarnost?   Sub 29 Okt - 20:18

Svet koji „poznajemo“ samo je naša reakcija na spoljašnje uticaje. Svet „sam po sebi“ nama je nepoznat. Napr. ako mi je bubna opna oštećena, ne čujem ništa i zvuk za mene ne postoji. Аkо је moj slušni aparat zdrav, opažam samo onaj raspon zvukova s kojima sam usklađen.

Naša percepcija sveta je potpuno subjektivna.Opažamo naše vlastite reakcije na nešto što se navodno odvija izvan nas.

"Mnoge teorije raspravljaju o tome. Njutnova teorija naglašava da postoji objektivna stvarnost, da svet jeste onakvim kakvim ga vidimo i postoji nezavisno od nas. Ajnštajn je kasnije tvrdio da opažanje stvarnosti zavisi od odnosa između brzine posmatrača i brzine predmeta opažanja. Drugim rečima, promenom naše brzine u odnosu na predmet, sasvim je drugačije i opažanje predmeta: prostor postaje iskrivljen, pritisnut i proširen, a vreme se menja.

Druge teorije, kao što su Heinsbergov princip neodređenosti, navode da postoji uzajamnost između pojedinaca i sveta. Drugim rečima, opažanje stvarnosti rezultat je mog uticaja na svet i uticaja sveta na mene."








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

Master
Master


Muški
Poruka : 30494

Učlanjen : 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Šta je stvarnost?   Sub 5 Nov - 18:41

Stvarnost je sve ono oko nas. Sve ono što nas okružuje. Sad, da li se nekome sviđa ili ne, to je pitanje drugog kova ali ne menja činjenicu da to jeste stvarnost happy
Nazad na vrh Ići dole
EROTIC MAN

Master
Master

avatar

Muški
Poruka : 15734

Učlanjen : 17.03.2015


PočaljiNaslov: Re: Šta je stvarnost?   Ned 6 Nov - 15:18

Stvarnost je naša slika sveta oko nas. Svako ima svoju sliku, nisu iste, subjektivne su refleksije kako svet doživljavamo. Ti i ja nemamo isti doživljaj sveta. Koja je prava slika, moja ili tvoja?

Pitanje je općenito, nikom lično upućeno.  happy
Nazad na vrh Ići dole
Kijara-brm

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 6259

Godina : 37

Lokacija : F-a-n-t-a-s-t-i-c

Učlanjen : 05.08.2015

Raspoloženje : Fenomenalno ;))


PočaljiNaslov: Re: Šta je stvarnost?   Čet 17 Nov - 22:09

Sve ovo lepo i ono manje lepo što se događa oko nas.
Meni je lepa ova slika što trenutno vidim happy)
Nazad na vrh Ići dole
promaja

Elita
Elita

avatar

Muški
Poruka : 2104

Godina : 55

Lokacija : Tu i tamo

Učlanjen : 30.07.2012

Raspoloženje : 5+


PočaljiNaslov: Re: Šta je stvarnost?   Čet 17 Nov - 22:25

Ovo je nasa svakodnevnica i nasa stvarnost...svako svoje tera,forum -to sam ja,meni je najbolje ,ja to mogu i ja to tako hocu ,sta me zabole za tamo neke ,vazno je da je meni super...
Da ,to je nasa stvarnost,svako ugadja samom sebi (normalno )al ,nista necemo izgubiti ako podelimo koji osmeh,post,stih ,pesmu ,vic sa nekim sa foruma,pa se usput i nasalimo ...od toga ne pada kruna s glave i niko nece da napise -VID OVE BUDALE
Nazad na vrh Ići dole
tamoneki

Elita
Elita

avatar

Muški
Poruka : 3584

Učlanjen : 07.02.2014


PočaljiNaslov: Re: Šta je stvarnost?   Čet 17 Nov - 23:32

Stvarnost je iluzija koju nam stvaraju nasa nesavrsena i ogranicena cula...slika i zvuk, miris, dodir i ukus su samo deo stvarnosti u nasem poznavanju dimenzija i osecanja...veci deo stvarnosti  je „zivot“ koji ne vidimo, ne cujemo ,ne osecamo ...mi smo svesni samo jedne kockice mozaika stvarnosti, sve ostalo je nase nagadjanje i pretpostavka...svu nasu nepoznanicu stvarnosti uglavnom lecimo bozanstvima i idolopoklonstvom i tako resavamo problem neshvatanja beskonacnosti neznanja i ogranicenosti znanja...
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30238

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Šta je stvarnost?   Sub 19 Nov - 20:28

Psihologija kao nauka i praksa slaže se u jednom: objektivne činjenice pretpostavljaju i postojanje posmatrača tih objektivnih činjenica. S obzirom da posmatrač mora biti izvan objektivnih činjenica, posmatrač ne može biti umanjen ili sklonjen iz objektivnih činjenica. Dakle, umesto završavanja sa jednim carstvom, završavamo uvek sa dva carstva, a to su: objektivno i subjektivno carstvo.

Realnost ili stvarnost je temeljni koncept u radu s ljudima. Osnovna pretpostavka na osnovu koje je moguć rad s ljudima je ta da postoji objektivna stvarnost koju mi našim čulima registrujemo tako da imamo doživljaj stvarnosti (subjektivna stvarnost). Velika razlika postoji između (objektivnog) događaja i (subjektivnog) doživljaja. Jedno je objektivni svet kao takav, a drugo je naša mentalna reprezentacija tog sveta (mentalna predstava sveta ili mentalna „slika” sveta). Upravo ova subjektivna stvarnost utiče na način kako tumačimo događaje, sebe, druge ljude i okolnosti, samim tim utiče i na način kako se u vezi sa sobom, drugima i okolnostima osećamo.

Kada ocenjujemo da su nečije mentalne predstave stvarnosti u skladu sa samom stvarnošću tada kažemo da je ta osoba realistična. U transakcionoj analizi se u tom smislu koristi izraz svesnost. Kada je neko svestan on je uvek svestan nečega što postoji, dakle same stvarnosti. Zbog toga pojam svesnost implicira pojam realističnost.

U objektivnoj stvarnosti postoje različite pojave (fenomeni). Glavna razlika koja postoji u prirodi ovih pojava je u tome da li te pojave jesu ili nisu direktno dostupne našim čulima: da li ih možemo videti, dodirnuti, čuti, pomirisati ili probati njihov ukus. Kada je neka pojava direktno dostupna našim čulima tada je u pitanju pojava prvog reda, a stvarnost koje te pojave sačinjavaju stvarnost prvog reda.. Na primer, „oko”, „dete”, „kiša” i „ekstrasistola” (preskakanje u radu srca) su pojave koje su direktno dostupne našim čulima i zbog toga spadaju u fenomene prvog reda.

Veoma retko ljudi imaju problema s iskrivljenim predstavljanjem fenomena prvog reda. Upravo zbog toga što su ove pojave dostupne čulima relativno je lako utvrditi o čemu se radi, tako da ljudi u principu sebi tačno predstavljaju pojave prvog reda.

Međutim, postoje i pojave koje nisu direktno dostupne našim čulima, koje ne možemo videti, dodirnuti i slično. Ove pojave se nazivaju fenomeni drugog reda, a stvarnost koju oni sačinjavaju stvarnost drugog reda. Na primer, „ljubav”, „odluka”, „ponos” i „strpljenje” su nevidljive pojave.[1] Ako žena kaže mužu: „Ti me više ne voliš”, a on tvrdi: „Volim te isto kao i pre”, jasno je da imaju konflikt oko toga šta je stvarnost (drugog reda): da li je on voli ili je ne voli.

Za razliku od realnosti prvog reda, ljudi veoma često imaju konflikte oko pojava koje pripadaju realnosti drugog reda. Retke su situacije u kojima treća osoba može da presudi u ovim konfliktima.
Za razliku od razumevanja značenja i značaja pojava prvog reda, ljudi su daleko subjektivniji i fleksibilniji u razumevanju i vrednovanju pojava drugog reda. Zbog toga ovde govorimo o različitim definicijama stvarnosti. Neke od ovih definicija su funkcionalne i prihvatljive, a neke su disfunkcionalne i neprihvatljive. Jedan od načina da se konceptualizuje ova subjektivnost je da govorimo o konstruktivizmu. Prema toj konceptualizaciji ljudi aktivno konstruišu svoj doživljaj stvarnosti tako što stvarnosti pripisuju određeno značenje i važnost, a zatim aktivno deluju u stvarnosti na osnovu takvog svog doživljaja stvarnosti. To je posebno izraženo u socijalnim odnosima jer će na osnovu nečijeg iskonstruisanog doživljaja ta osoba da se ponaša na određeni način prema drugom i na kraju će njihov odnos, objektivno gledano, da bude u skladu s prvobitnim doživljajem. Zbog toga kažemo da ljudi konstruišu stvarnost. Psihička struktura koja to omogućuje je psihološki referentni okvir ili psihološka mapa.

NIJEDNA PSIHOLOŠKA MAPA NIJE ISTO ŠTO I TERITORIJA. ALI POSTOJE MAPE KOJE SE VIŠE ILI MANJE UKLAPAJU U TERITORIJU.

Psihološke mape ćemo najlakše razumeti ako ih uporedimo sa geografskom kartom. Svima nam je dobro poznato da «geografska karta nije isto što i teritorija». Karta je samo sredstvo kojim se objašnjavaju određeni aspekti teritorije. Paradigma je upravo to. Teorija, objašnjenje ili model nečeg drugog.
Pretpostavimo da želite da dođete do nekog određenog mesta u centru Čikaga. Mapa Čikaga bi vam mnogo pomogla u pokušaju da dođete do željenog mesta. Zamislite, međutim, da ste dobili pogrešnu mapu, da ste, zbog štamparske greške, kupili mapu Detroita na kojoj piše Čikago. Da li možete da zamislite očaj koji bi vas obuzeo posle uzaludnih pokušaja da dođete do željene lokacije? Možda ćete promeniti ponašanje i probati još upornije, još smernije i čak ubrzati korak. Ništa od toga vam neće pomoći. Samo ćete još brže stići na pogrešno mesto. Možda ćete promeniti stav i razmišljati pozitivnije. Iako nećete stići na željeno mesto, možda će vam biti svejedno. Toliko ćete razmišljati pozitivno da će vam biti lepo i bićete srećni gde god da ste se zatekli. Suština je, međutim, u tome, da ćete i dalje biti izgubljeni. Osnovni problem ne leži ni u vašem ponašanju ni u vašem stavu. On leži u činjenici da ste kupili pogrešnu mapu.
Ako imate pravu mapu Čikaga, onda je važna revnost. Kada naiđete na nepremostive prepreke na putu, onda stav igra odlučujuću ulogu. Međutim, prvi i najvažniji uslov glasi: nabavite ispravnu mapu.

VIDIMO SVET NE ONAKVIM KAKAV ON ZAISTA JESTE, VEĆ ONAKVIM KAKVI SMO MI SAMI ILI KAKO SMO USLOVLJENI DA GA VIDIMO.


DVOJE LJUDI MOGU DA VIDE ISTO, DA SE NJIHOVE PERCEPCIJE RAZLIKUJU, A DA OPET OBOJE BUDU U PRAVU. To nije logično, ali se može objasniti sa psihološke tačke gledišta. «To je psihologično.»

Nijedan čovek ne može da dosegne realnost, ali da bi se što bolje prilagođavao realnosti, treba da odustane od svih onih uverenja koja stoje u njegovoj mapi realnosti koja ga koče da se prilagodi dobro. Takva uverenja vrlo često u sebi sadrže stroge zahteve prema sebi, prema drugima i prema okolnostima. Na treningu emocionalne pismenosti, radimo na oslobađanju od ovakvih uverenja, redefinišući naše subjektivne mape tako da se što bolje uklapaju sa objektivnom realnošću.


Izvor NET








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

Master
Master


Muški
Poruka : 30494

Učlanjen : 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Šta je stvarnost?   Pon 20 Mar - 12:38

Živeći u ovom ludom svetu, sve mi se više čini da je stvarnost iluzija sa pogrešnim imenom
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Šta je stvarnost?   

Nazad na vrh Ići dole
 
Šta je stvarnost?
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Boja i stvarnost
» STVARNOST ILI BAJKA?
» O čemu sanjate?
» Djavo, Vrag, Satana - mit ili stvarnost ?
» Bajka ili stvarnost
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Filozofija-