Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

  Umetnicka kritika

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Umetnicka kritika   Ned 16 Okt - 20:04

Jesen, i književnost bez smisla

Vesna Kapor, Po sećanju se hoda kao po mesečini


Nije nagrada „Miloš Crnjanski“ jedina koja se u ovoj zemlji olinjala i srozala. Mnoge su to postigle. Problem sa njima je što služe kao norma, kao odskočna daska za kanonizaciju. U tom smislu je jasno da je ovdašnja književnost obolela od autoimune, neizlečive, verovatno i nasledne bolesti. Njeni simptomi su svuda oko nas, a njeno lečenje nikako da počne. Kad bolje razmislim, možda joj leka i nema

Književne nagrade u Srbiji sve više postaju smejurija. Otkad ih je pomno pobrojao Predrag Čudić te pokazao da ih ima više nego pisaca, a da su pojedinci nosioci više desetina istih, kao da se ustanovljavaju za njih, a ne za književna dela, one sve više devalviraju, ako je moguće da dodatno gube na vrednosti. Poslednji slučaj je nagrada „Miloš Crnjanski“ o čijem osnivanju i dodeljivanju veliki pisac nije mogao ni reč da kaže jer se sve odigralo četiri godine nakon njegove smrti, te tako, je li, silom prilika, nije mogao da učini ništa povodom raznoraznih primalaca i primateljica, osim da se „okrene u grobu“. I opet, nije problem u onima koji nagradu primaju, zašto to, naposletku, i ne bi učinili. U pitanju je, siguran sam, lepa svotica, a ako i nije, onda svakako medijska pažnja koja ume da se pretvori u novčani prihod jer raste broj prodatih primeraka. Nije teško pogoditi koga bi trebalo da smatramo odgovornim za blasfemiju i zbog koga se, veliki pisac „u grobu premeće“ – u pitanju su oni koji nagradu dodeljuju, u ovogodišnjem slučaju Milo Lompar, Radivoje Mikić i Slađana Jaćimović, svi titulirani s dr, a neki od njih i s prof.

Na sajtu Zadužbine Crnjanski, koja nagradu dodeljuje, piše lepo da se ona dodeljuje „domaćem piscu za najbolju prvu knjigu iz svih oblasti u kojima se ogledao i sam Crnjanski“. Ako je tako, a nema razloga da ne verujemo navodima koje obznanjuje zvanični sajt zadužbine, kako je onda moguće da nagradu dobije Vesna Kapor za knjigu pripovedaka Po sećanju se hoda kao po mesečini, ako nam COBISS kaže da je ovo njena druga knjiga? Prva je roman Tri samoće. Istovremeno, da budemo krajnje otvoreni, ovakav presedan se već jednom dogodio kada je nagradu primio Dejan Stojiljković za roman Konstantinovo raskršće, jer je u tom trenutku već imao objavljenu jednu knjigu proze.


Izneveren je, dakle, conditio sine qua non nagrade (osim ako se žiri ne brani činjenicom da je to prva knjiga u datoj oblasti, ali onda se radi o veoma trapavoj formulaciji pravila igre koja svesno omogućava neverovatnu fleksibilnost), što je moram priznati bizarno s obzirom da se radi o zadužbini, instituciji imenovanoj od strane gospođe Crnjanski da se stara o nasleđu njenog supruga. Međutim, još važnije pitanje je koliko je knjiga Vesne Kapor saobrazna delu Miloša Crnjanskog, što bi valjda trebalo da bude prvi princip kojim se rukovodi žiri, odnosno da li se zaista radi o najboljoj knjizi. Mogao bih bez ustručavanja da kažem da je u pitanju ispodprosečna zbirka pripovedaka koja istina nosi naslov preuzet iz dela čoveka čije ime nagrada nosi, ali time se otprilike zaključuje svaka sličnost. Uz najbolju volju, hermeneutički salto mortale, možda bismo mogli pomenuti još i osećaj izdvojenosti, izglobljenosti iz jednog sveta te pogled unazad ka starom koji se napušta, ali ova paralela važi za ogroman broj knjiga koje nisu ponele ovu nagradu koja bi, pored toga što ukazuje čast dobitniku/dobitnici, trebalo da obavezuje. Kao i u velikom broju slučajeva, i ova je nagrada motivisana ideološki, te stoga ne treba da čudi da je upravo Vesna Kapor, a ne neki drugi, mlađi ili mlađa dobio ovo vredno priznanje za svoju prvu knjigu. Glavni problem pisanja u pripovetkama u zbirci Po sećanju se hoda kao po mesečini jeste njihov potpuni kič, jezički i ideološki. Književnost, posebno onakva kakvom ju je video pre svega mladi Crnjanski, jeste prostor osvajanja i stvaranja novog i drugačijeg, a ne beskrajno ponavljanje istih matrica. Literatura je, kako god je posmatrali, stvar jezika, umetnost kojoj je inherentno da se rečima, njihovim značenjem i zvučanjem stvaraju novi svetovi i nove pojmovne veze. Ona ima unutrašnje-otkrivalačku svrhu – dovoljno je samo pogledati „Sumatru“ pa da bude jasno na šta konkretno mislim. Vesna Kapor to u svom poetičkom zamahu jednostavno nema, njeni su junaci i njihove priče nešto što smo već videli, a ovaj osećaj deja vu-a rađa kod čitalaca dosadu. Jezik verovatno pokušava da imitira prozni ritam svog uzora, ali kuda to stiže i kako to radi najbolje se vidi iz primera dveju rečenica koje otvaraju zbirku: „Đurđin omiljeni pisac, iz džepa košulje koji skoro više niko ne koristi, vadi svoj prtljag. Mali crni češalj i olovku.“ Imitacija ovde, čini mi se, počiva na umetnutoj mesnoj rečenici odvojenoj zarezima, što je očigledno domašaj shvatanja prosedea a lá Crnjanski, ali verovatno i na crnom češlju koji svedoči o tome da se pisac začešljava opet poput autora Sumatre, Seoba, Romana o Londonu. Međutim, tu je još jedno iznenađenje – imenica „prtljag“. Ova metafora koja deluje kao preuveličavanje u odnosu na ono što se zaista nalazi u onome što skoro niko više ne koristi, služi kao iznenađenje. Ona pokušava da prema formalističkoj tipologiji i podeli jezičkih funkcija skrene pažnju na sebe, da bude usmerena na izraz jer jasno je da niko u gornjem džepu košulje ne nosi nikakav prtljag nego tek neke priručne potrepštine, upravo poput češlja i pisaljke. Međutim, upravo te dve stvari karakterišu Pisca te su zbog toga izdvojene u posebnu rečenicu, nepotrebno eliptičnu.


Umetnik, jer Pisac to jeste, istovremeno je kicoš, da ne kažem dandy (češalj) i stvaralac (olovka), a ovo shvatanje svedoči o tipičnom romantičarskom pogledu na stvari. Posebno kada se uzme u obzir nastavak priče gde mu naratorka nudi svoje koleno a posebno jedan njegov deo: „Mali ožiljak na njemu kao zasečena latica cveta, miriše.“ Odgovor na pitanje hoće li se dvoje mladih uzeti do kraja ili ne, neka ostane tajna, ukoliko se nađe još neko ko ma dovoljno vremena na gubljenje da pročita ove uratke, ali ova dva mikro citata zaista verno odslikavaju pisanije Vesne Kapor. S jedne strane tu je potreba da se mistifikuje muškarac, po mogućstvu Pisac, kao posednik moći, a s druge je žena, ovde viđena kroz metonimiju kolena, ranjenog te cvetno mirisnog, koja čeka da se njegova milost izlije na nju.  Nije nagrada „Miloš Crnjanski“ jedina koja se u ovoj zemlji olinjala i srozala. Mnoge su to postigle. Problem sa njima je što služe kao norma, kao odskočna daska za kanonizaciju. U tom smislu je jasno da je ovdašnja književnost obolela od autoimune, neizlečive, verovatno i nasledne bolesti. Njeni simptomi su svuda oko nas, a njeno lečenje nikako da počne. Kad bolje razmislim, možda joj leka i nema.



Piše: Vladimir Arsenić








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy


Poslednji izmenio Dala dana Ned 18 Feb - 19:40, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Džezabel

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 343

Godina : 35

Lokacija : Na deset minuta hoda

Učlanjen : 09.12.2016

Raspoloženje : Ljudska sreća


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Ned 11 Dec - 14:29

Stefan Simić: EPOHA BUKOVSKOG
Postoje orijentiri, postoje ljudi poput Moravije, Kamija, Nerude, koji su mogli pokretati razne (bitne) stvari. Sad je toga sve manje, sve je pomereno…“

Savremeni čovek sve manje traži odgovore kod Getea, Rusoa, Tolstoja, okreće se Bukovskom, i njegovoj individualističkoj filozofiji svakodnevnice “koja sve opravada”, i u “kojoj se sve može”.

Bukovski je bez sumnje veliki pisac, sudeći po trenutnom uticaju možda i najveći. Međutim, šta ga to čini velikim?

On je vrlo vešto krenuo u obračun “sa svetom oko sebe” iz perspektive običnog, malog, čoveka. Sebi nije dao zadatak da brani hrišćanstvo, ni socijalizam, demokratiju, ni jedan religijski, ili politički sistem. Ne, krenuo je da udara po svemu, nemilosrdno, cinično, u ime “čoveka”, i u ime “ljudske duše”.

Jedan od glavnih njegovih književnih načina je upravo u omalovažavanju i demistifikovanju sveta, koristeći negaciju kao glavnu kreaciju. Bukovski je pljunuo na sve, čak i na samoga sebe.

Kako je moguće da Bukovski kao veliki negator svega postojećeg postaje najobožavaniji pesnik današnjice? Kako je moguće da onaj koji najviše “pljuje” postaje onaj koji je najviše hvaljen? Kojom to pesničkom magijom raspolaže Bukovski kada uspeva da pridobije na svoju stranu sve one koje bi on prvi izvrgnuo ruglu u svom životu i stvaralaštvu?

U vremenu masovnih medija i destrukcije ljudskog gde nestaju jasni vrednosni pravci, kao iz pepela diže se Bukovski svojom individualističkom filozofijom. Nema ideala, nema budućnosti, nema prošlosti, nema vere u brak i otadžbinu, samo zlo i deformacije, samo patologija koja izbija na sve strane, i usamljeni pojedinac zatvoren u četiri zida koji “čuva svoju dušu” i koji se ruga svemu tome.

On se u svojim delima neprekidno suočava sa životnim ništavilom. Ne nudi poput Krleže odgovore u komunizmu, ne upućuje nas na Hrišćanskog Boga poput Dostojevskog, ne poziva, kao Marks, radnike da se bore za promenu svog društvenog položaja i za svoja građanska prava. Ne, ne, i ne. Zaobilazi sve to, velike ideje, istoriju, pozivanje na društvenu odgovornost, mogućnost bilo kakvog uticaja na promene u svetu, i obraća se čoveku, neposredno, direktno, na ti, ne obavezujući ga ni na šta.

Verovatno niko u književnosti nije uspeo do te mere da bude intiman sa čitaocem kao Bukovski. Neopterećen odbranom vladajućih moralnih normi on ispisuje poruke čoveku. Jasne, direktne, neodoljive, kakav je, uostalom, i njegov stil pisanja. Bukovski ne očekuje ništa od svog čitaoca, ni revoluciju, ni poniznost, ni zahvalnost, vraća ga sebi, svojoj svakodnevnici, i nagoni ga da istraje u izgubljenom svetu.

Bukovski je uveo u književnost više “života” nego bilo koji drugi pisac u istoriji, približio običnom čoveku, i izjednačio život sa poezijom. Njegov jezik je pojednostavljen, nema “teško razumljivih” reči, nema lokalizama, nema simbola koji zahtevaju šire poznavanje umetnosti i kulture. Sve je mainstream, sve je lako svarljivo i na dohvat ruke, sve je prilagođeno i sažvakano.

Nakon nekoliko pročitanih pesama Bukovskog svako se oseća sposobnim da piše poeziju.

Nakon nekoliko pročitanih mudrosti Bukovskog svako se oseća mudracem.

Bukovski je u pesničkoj negaciji, nalik na Ničea i Tolstoja, samo neuporedivo jednostavnije i bliže tzv. običnom čoveku, uspeo da sublimira svu nemoć i raznolikost ljudske egzistencije, i da upravo u toj nemoći pronađe smisao. On ne nudi “velika rešenja”, kod njega nema “velikih ideja”, kod njega nema “spasioca”, ne, samo čovek suočen sa sobom, svojom srećom i nesrećom, i svetom oko sebe.

Bukovski u knjizi kolumni “Beleškama matorog pokvarenjaka” kaže – “Kako možeš da sereš kada ti je u dupe nabijen hrišćanski čep star 2000 godine? Da bi shvatio stvari ne čitaj Marksa. Suvoparno sranje. Molim te, shvati dušu. Marks su samo tenkovi koji prolaze kroz Prag. Nemoj da te tako uhvate… Izbegavaj Šekspira, Foknera, a naročito Džordža Bernarda Šoa, najnaduvanije izmišljotine veka… Hoće li Čovek biti pred mojim vratima? Koga boli *****?”

Upravo poslednja rečenica u ovom citatu najbolje opisuje svet u kome živimo, kao i banalizaciju svega…

Bukovski ne kači sebi oreol svetitelja i misionara, on ih ruši, gazi po njima, i upravo u tom svlačenju i čišćenju od svega on postaje svetitelj i misionar za mnoge. Bukovski rušeći bogove i sam postaje bog. Čitaoci se poistovećuju sa njim, postaju on sam, osećaju da to piše neko “njihov”. Pojavljuje se kao motivator koji sve prašta, kao čovek koji sve “tvoje” razume…

Kako je moguće da od tolikih pisaca, od ljudi sa enciklopedijskim znanjem, od ljudi koji su menjali tok istorije, učestovali u kreiranju svog vremena, Bukovski izbije na sam vrh? Neko sa margine društvenih zbivanja, neko ko vrlo svesno i umešno “piša” i “sere” po svemu?

On uporno trči suprotnom stazom u odnosu na vodeće pisce svog vremena. Na prvi pogled gubitnik, večiti luzer, propalica, dok je, u stvari, čitava staza njegova staza, i čitav svet njegov svet. Nepripadanje i negacija postojećeg otvorilo mu je vrata pripadnosti “svima”, i onoga što tek dolazi. Njegov stvaralački prostor je beskonačan zato što je on vrlo vešto izašao iz opšteprihvaćenih književnih metoda i vrednosti vremena u kome je živeo. Sve je okrenuo naopačke, prilagodio sebi, i postavio onako kako odgovara njegovom stilu, načinu života…

Bukovski se igra, smišlja, izmišlja, prilagođava, ne opterećen bilo čime, bez respekta prema bilo kome…

Njegova pesnička pozicija, njegova osmatračnica, sa koja posmatra svet ispostavila se kao idealna. Neopterećen odbranom “velikih ideja”, neopterećen “promenom sveta”, ili “promenom ljudske prirode” izvanredno koristi prostor koji se otvara. Napada sve oko sebe, izvrgava ruglu, cinično, sarkastično, izvanredno duhovito, a ništa ne brini?

Zar to nije savremeni čovek? Zatvoren u četiri zida u nekom milionskom gradu, nestabilan, nepoverljiv, nepouzdan, spreman svemu da se podsmehne? Zar to nisu opisi podeljene ličnosti? Čoveka koji ne zna ni gde ide, ni šta radi, koji ne veruje ni u šta, i podiže kule i gradove oko sebe, u svojoj samoći? Zar to nije savremeni čovek u čijim se rečima ne oseća poštovanje prema prošlosti, ni nada i vera u budućnost?

Bukovski je nesumnjivo pobedio, pošlo mu je za rukom ono što stotinama drugih velikih pisaca nije. Pobedio je vreme u kojem živeo, i postao glas savesti, unutrašnji glas, drugo JA, koje živi u svakom čoveku, i koje govori kroz njega.

Teza da čitaju Bukovskog i oni koji ne mare za književnost govori u prilog njegovoj književnoj intuiciji da ujednači poeziju sa životom, i približi je svima… Vrlo vešto je iskoristio prostor koji su otvorili Selin, Selindžer, Fante, samo je još dodatno prilagodio stil i formu savremenom čitaocu.

Bukovski ima milione sledbenika, simpatizera, oponašatelja, kako u životu, tako i u pisanju. Glavna i osnovna razlika između njega i njih je što oni nisu Bukovski. Možda su bolji, ali nisu Bukovski. Možda su zanimljiviji, ali nisu Bukovski. Možda su obrazovaniji, ali nisu Bukovski.

Bukovski je mnogo više od pisca, Bukovski je postao književni pravac, način mišljenja, način života, simbol epohe u kojoj živimo, epohe koja se obračunava sa asketizmom, idealizmom, vizionarstvom, i sve banalizuje i utapa u blato svakodnevnice…

Vreme Bukovskog nesumnjivo tek dolazi, kapitalizam nemilosrdno briše ljudski i životni prostor stvarajući gomile usamljenika koji u samouništenju pronalaze svoju potvrdu. Bukovski koliko god predstavljan kao kritičar kapitalizma predstavlja simbol kapitalističkog načina života. Koliko god se u svojim pesmama i tekstovima predstavljao kao pravednik, rušeći sve oko sebe, šta za uzvrat, kao rešenje, nudi?

Tačno tako, ne nudi ništa, osim prividnog saosećanja i razumevanja…

Što čovečanstvo više propada, Bukovski postaje sve veći. Što čovečanstvu bude potrebnija organizovana ljudska akcija, očuvanje planete u ekološkom smislu, civilizacijski prevrat, glas i podsmeh Bukovskog u vidu njegovih sledbenika biće sve ciničniji.

Upravo je glas Bukovskog glas izgubljenog čoveka koji se davi u vlastitom ništavilu. Nema Boga, nema ideala, nema države, nema revolucije, nema promene, nema ničega što je sveto i trajno, nema pravila i zakona, nema ničega.

Samo čovek zaronjen u svojim mislima, zagledan u svoju prolaznost, svoje ništavilo, i svet koji ga okružuje? Ne čovek kao stvaralac istorije, ne čovek kao duhovni svetionik, ne bogočovek, ili čovekobog, već izgubljeni pojedinac u vremenu i prostoru, pijan i nezainteresovan, kome je sve dozvoljeno, bez odgovornosti prema prošlosti, budućnosti…

Bukovski je uspeo ono što ni jedan drugi pisac u istoriji nije – vrlo vešto je oslobodio čoveka savesti približavajući ga najsebičnijem mogućem sebi.

U prevodu, zaključiće čitalac, kada je mogao Bukovski, zašto ne bih mogao i ja?!
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 51014

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Pon 12 Dec - 4:11

O socijalističkom matrijarhatu

Dragan Velikić, ‘Islednik’: Umjesto spremnih i upakiranih odgovora, Velikić nudi jednu skoro netaknutu temu






 Dragana Velikića, kao i za Ivu Andrića nekada, roman je dio šireg autorskog projekta, možda ne baš work in progress tipa, ali svakako jednog dinamičnog koncepta koji se iz knjige u knjigu sve više otvara oprema događajima, ljudima, različitim povijesnim interpretacijama, pa čak i literarnim modama. To nikako ne znači da je novi Velikićev roman ‘Islednik’ doslovno ‘nastavak’ izvrsnog romana ‘Bonavija’ (2012., hrvatsko izdanje 2013.), niti da se ‘Islednik’ ne može čitati neovisno o ‘Bonaviji’, koliko god bila istina da Velikić starta s ‘Islednikom’ točno tamo gdje završava s porodičnom pričom u ‘Bonaviji’.
Premda ‘Bonavija’ nije bila zamišljena (samo) kao očeva priča, lik oca na kraju je ispao tako upečatljiv da je neplanirano ukrao čitav show. Velikić pak nije tip pisca koji bi ignorirao teme koje mu se nametnu, ali on zbog njih neće mijenjati poetiku, već eventualno spisateljsku ‘taktiku’. Ni ‘Islednik’ nije tako samo roman o majci, čak i ako taj lik očekivano ‘dominira’ čitavim romanom. Velikiću je, naime, da bi napisao roman o vlastitoj majci – kao o bilo čemu drugome – potrebna šira slika, odnosno širi historijski okvir u kojem može propitivati odnos između ‘privatnih’ i ‘velikih’ povijesti, miješati porodične kronike s povijestima gradova i država, oživljavajući ih svakodnevnim putničkim i putopisni impresijama ili pak ljubavnim pričama. Potrebni su mu također ‘svjedoci priče’, zanimljivi pobočni likovi, koji mogu biti ‘anonimni’, poput izvanredno uspjele Lizete u ‘Isledniku’ ili pak stvarni, historijski epizodni svjedoci, poput Raše Livade u ‘Bonaviji’ ili Aleksandra Tišme u ‘Isledniku’.






U ovoj samo naizgled zamršenoj proznoj-romanesknoj shemi, s jasnim metafikcijskim odmakom, pisac i za sebe mora naći primjerenu ulogu. U ovom romanu se vidi kao ‘isljednika’, što je možda preteška kvalifikacija; u svakom slučaju, vidi se kao pomnog istražitelja jednog porodičnog slučaja koji je sve samo ne muzealiziran i okončan, kao što okončani nisu ni svjetska ni jugoslavenska povijest – barem ne u viziji ovog pisca – pogotovo ne jugoslavenska, koja se danas, pod stalnom dnevnom baražnom političkom vatrom, čini življom i neshvaćenijom nego ikada ranije. Sve historije u Velikićevoj interpretaciji su tajanstveno povezane i na piscu je da otkrije njihove odnose s likovima. Jesu li oni pak bizarne žrtve jednog zaostalog političkog eksperimenta ili pak nevini junaci jednog ljudskijeg vremena, to nije lako shvatiti, a Velikić umjesto spremnih i upakiranih odgovora u ‘Isledniku’ nudi skoro netaknutu temu socijalističkog matrijarhata. I tu se stvarno ima o čemu pisati: o ludostima jednog tipa odgoja, o sumanutim pedagoškim opsesijama, ponajprije o famoznom ‘čuvanju djece’, sigurno psihološki povezanim sa svim balkanskim ratovima, pa sve do kolektivne socijalističke fascinacija redom i čistoćom – što već izdaleka smrdi na fašizam, koji je, uostalom, socijalizmu bio i najbliži rođak.
Velikić u ‘Isledniku’ piše i o nezdravim opsesijama stanovanjem, okućivanjem, o neprelaznim carstvima kućnih pragova. Doista, zašto je socijalizam bio tako sjedilački nepomičan? Velikić ‘isljeđuje’ taj bijedan i veličanstven svijet matrijarhata, tužan u svojoj naivnosti i čestitosti, ali i opasan u svojoj bizarnoj skučenosti. Socijalistički matrijarhat je sigurno bio skriveni temelj sistema i socijalizam je funkcionirao bajno sve dok jeTito vodio računao o njegovim vrlinama i manama, o željama i potrebama svojih saveznica. Još ni izbliza nije jasno je li njegov krah 1991. bio nasilan, logičan, očekivan ili pak posve apsurdan. Smislen ili besmislen? Velikić je u ‘Isledniku’ načeo još jednu važnu temu – nastavak u novom romani sigurno slijedi.



polrtalnovosti.com
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 51014

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Pon 12 Dec - 4:20

Veliki ljubavni roman


Sándor Márai, ‘Tri lica jedne ljubavi’ (prevela Maria Toth Ignjatović, Laguna, 2015.):
 Ovaj roman uspijeva nadrasti književne klišeje iz kojih je izrastao





Slučaj mađarskog pisca Sándora Máraia (1900. – 1989.) odavno nije književna nepoznanica – i na hrvatski su prevedena čak četiri njegova romana, neki čak i u više izdanja – no i njegova sudbina i njegov opus i dalje privlače i intrigiraju književnu javnost. Rođen zapravo u Košicama (Slovačka), Sándor Márai bio je prvo slavan, potom zaboravljen, pa potom posthumno opet slavan. Napisao je više od 60 knjiga, a okušao se valjda u svim žanrovima: podjednako rado pisao je poeziju, romane, eseje i publicistiku – zanimljivo da je na engleski prevedeno samo šest njegovih naslova. Slavan je Márai bio između dva svjetska rata u Mađarskoj, no 1948. je pobjegao iz Budimpešte, najprije u Švicarsku a zatim u Kaliforniju, gdje je i izvršio samoubojstvo. U emigraciji je kao pisac zaboravljen, a ‘otkriven’ je postupno nakon pada komunizma, prvo u Mađarskoj a potom i diljem svijeta: njegovi romani sada su prevedeni na 35 jezika, a neki ga kritičari čak kuju u klasu Joycea,Prousta i Manna.






Nije, zapravo, neobično da do devedesetih za Sándora Máraia nije bilo primjerne ‘niše’ i da se ta niša sama stvorila nakon pada komunizma: Márai, i antifašisti i antikomunist, ni Židov ni Mađar, zapravo nikome nije trebao do ‘prodora’ demokracije na Istok, da bi potom mađarsko društvo baš u njegovim romanima pronašlo svoju primjerenu sliku, što je pomalo ironično, jer su njegovi romani više srednjoeuropski i austrougarski nego mađarski. Možda je štos u tome što je Márai bio u bliskim rodbinskim vezama s čuvenom ugarskom plemićkom obitelji Országh? Ili možda u antikomunizmu? Georg Lukács je Sándora Máraia ismijao kao smiješnog nobl herc pisca, no u romanu ‘Tri lica ljubavi’ vidimo da Márai ne samo da ne piše himne građanskom društvu već bježi od kiča. Máraiev književni svijet prije je klaustrofobičan, nezdrav, natruo, a njegovi likovi – majke svekrve, sluškinje, tvorničari, aristokrati, građani – bolesni su i beznadni osamljenici. Istina je, doduše, da se Márai tom svijetu, baš kao i Krleža, klanja i da ga prezire.


‘Tri lica jedne ljubavi’ ponajprije je veliki ljubavni roman 20. stoljeća: baš ono što se Lukácsu činilo smiješno i anakrono, danas taj roman čini svježim i autentičnim da bi ga se moglo čitati u paketu s Pamukovim‘Muzejom nevinosti’. ‘Tri lica jedne ljubavi’, ako čak i jest herc-roman, to je herc-roman iz kojeg je izbrisano sve trivijalno i banalno. Márai je maestralno ispisao roman u tri odvojena ispovjedna poglavlja, dijaloški motiviran iznutra – svaki lik priča svoju priču nevidljivom sugovorniku – i zapravo je pravio eksperiment: napisati ljubavni roman bez klasičnog naratora. Judit, Ilonka i Peter svaki pričaju svoju verziju priče i te verzije se, naravno, ni malo ne podudaraju. Ilonka je Peterova prva žena, Judit je bila služavka kad se Peter u nju zaljubio još kao mladac. Ta tri rašomonska solilokvija nisu nimalo romantična, a još manje melodramatska – iz njih izbija ogorčenost, nesreća i beznadnost, i zapravo prava Máraieva ambicija je ponuditi čitatelju gotovo panoramsku sliku jednog konzervativnog građanskog društva u kojem su klasne razlike neprekoračive. Fascinantna je ipak spisateljska lakoća kojom je secirao građanski brak i analizirao zagonetne opsesije i misterij ljubavi. Rijetko koji romansijer 20. stoljeća je tako duboko, poput Sándora Máraija, zasjekao u teme ljudskih strasti, posesivnosti, sebičnosti i nezasitnosti. ‘Tri lica ljubavi’ nekim čudom uspijeva nadrasti književne klišeje iz kojih je izrastao i postati velikim književnim epilogom društvu i vremenu koje, izgleda, nikada nije sasvim iščezlo.


portalnovosti.com
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Uto 14 Feb - 20:18

KRITIKA KATARINE LUKETIĆ
Roman Marija Vargasa Llose o običnim herojima našega doba

Nikad nikomu ne dopusti da te gazi', rečenica je koja se više puta ponavlja u novom romanu 'Junak iz sjene' jednog od najčitanijih pisaca današnjice, već osamdesetogodišnjaka Marija Vargasa Llose. Rečenicu izgovora upravo 'junak iz sjene' imenom Felícito Yanaqué, sredovječni vlasnik poduzeća za transport iz peruanskog grada Piure, veličinom poput našega Splita Felícito bi po ukusu većine modernističkih i postmodernističkih prozaika bio antijunak, 'običan čovjek', pomalo smiješan, sitan poduzetnik, sličan onim trgovcima u usponu u loše skrojenim odjelima o kojima su maestralno pisali realisti. Naizgled, on nije ni po čemu izuzetan: nije revolucionar (koji je u prozi nasljednik epskih junaka) ni neshvaćen umjetnik ni dekadent ili pervertit, a ni pojedinac s egzistencijalnom mučninom ili velik politički idealist. Njegova je izuzetnost sažeta u toj rečenici koju mu je otac uputio prije smrti. Taj je savjet njegov životni putokaz pa ga odluči slijediti i u trenutku kada dobije ucjenjivačko pismo u kojem nepoznat netko, potpisan crtežom pauka, zatraži od njega svotu novca koju bez pogovora plaćaju svi gradski poduzetnici. Felícito odbija i čvrsto ustraje u svom otporu pa se čak s ucjenjivačima razračunava putem novina, sve dok policija ne otkrije njihove identitete.

Književne kritike

O najnovijim knjigama čitajte na tportalu.
Drugi 'junak iz sjene' je poznati Llosin lik: Rigoberto, po nekim kritičarima i piščev alter ego te glavni junak njegova romana 'Don Rigobertove bilježnice'. Premda su opsesija europskom umjetnosti i erotikom, hedonizam te posvećenost lijepome i u ovom romanu njegove nosive karakteristike, uloga mu je sada drukčija. Izuzetnost Rigoberta nije u njegovoj načitanosti, senzibilitetu i osjećaju za umjetnost, nego također u njegovu otporu pritiscima, ustrajnosti i etičnosti u slučaju kada ga njegov šef i prijatelj zamoli da mu bude kum na vjenčanju s mnogo mlađom ženom. Na svoj je 'običan' način izuzetan i šef Ismael Carrera koji ne mari za društvene konvencije i ženidbom se osvećuje svojim sinovima.

Strategije malih otpora

Llosa umješno gradi paralelno dva svijeta: Felícitov u Piuri i Rogobertov u Limi koji se na kraju romana povežu preko dva dobro karakterizirana ženska lika. U tim dvjema 'običnim' pričama, u nasilnosti moćnika i otporu 'malih junaka' koji ne stupaju po pozornici velike povijesti reflektiraju se, jasno, opći društveni simptomi i osjećanja našega doba. Felícitov revolt i borba s ucjenjivačima koji će ga zamalo stajati života i tvrdoglavost Rigoberta koji, iako pred mirovinom, pokazuje vitalizam i razložnost, primjeri su malih svakodnevnih 'strategija otpora' (Michel de Certeau) pritiscima društva. Moć i mogućnost djelovanja nisu privilegije heroja niti se one iskazuju samo na bojištima. 'Obični ljudi' imaju herkulovsku snagu kojom mogu dobiti mnoge svakodnevne bitke, ali ostaje pitanje zašto se ta snaga rijetko koristi i zašto su predaja bez borbe, konformizam i prilagođavanje konvencijama toliko ukorijenjeni.









Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Uto 28 Mar - 11:35

MILO LOMPAR

...Milo Lompar rođen je 1962. godine u Beogradu. Završio je Grupu za jugoslovenske književnosti i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu je doktorirao sa tezom o Istorijskom, poetičkom i književnom nasleđu XVIII i XIX veka u poznim delima Miloša Crnjanskog, pred komisijom koju su činili akademik Nikola Milošević, prof. dr Jovan Deretić i prof. dr Novica Petković. Na Filološkom fakultetu u Beogradu profesor je za Srpsku književnost XVIII i XIX veka i Kulturnu istoriju Srba. Bio je generalni direktor Politike a.d (2005—2006). —

U izboru Mila Lompara za predsednika Zadužbine Miloša Crnjanskog ima lepe simbolike i zbog činjenice da je on još kao maturant (1980) dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda za maturski rad posvećen "Drugoj knjizi Seoba" Miloša Crnjanskog, a kao student (1983) i nagradu Stražilovo, koju dodeljuje Zadužbina Miloša Crnjanskog, za dva ogleda posvećena poslednjoj glavi romana "Druga knjiga Seoba".—
[Deo teksta preuzet sa: danas.rs]



OBJAVLJENE KNJIGE:

O završetku romana (Smisao završetka u romanu "Druga knjiga Seoba" Miloša Crnjanskog), Rad, Beograd, 1995. Drugo, izmenjeno izdanje: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd, 2008. — Nagrada Stanislav Vinaver 1995.
Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića, Filip Višnjić, Beograd, 1996.
Njegoš i moderna, Filip Višnjić, Beograd, 1998. Drugo, popravljeno izdanje: Nolit, Beograd, 2008.
Crnjanski i Mefistofel (O skrivenoj figuri "Romana o Londonu"), Filip Višnjić, Beograd, 2000. Drugo, izmenjeno izdanje: Nolit, Beograd, 2007. — Nagrada Đorđe Jovanović 2000.
Apolonovi putokazi (Eseji o Crnjanskom), Službeni list SCG, Beograd, 2004. — Nagrada Laza Kostić 2004.
Moralistički fragmenti, Narodna knjiga, Beograd, 2007. Drugo, prošireno izdanje, Nolit, Beograd, 2009.
Negde na granici fšozofije i literature (O književnoj hermeneutici Nikole Miloševića), Službeni glasnik, Beograd, 2009. — Nagrada Nikola Milošević. 2009.
O tragičkom pesniku (Njegoševe pesme), Albatros plus. Beograd, 2010.
Njegoševo pesništvo, Srpska književna zadruga, Beograd. 2010.
Duh samoporicanja, prilog kritici srpske kulture, Orpheus, Novi Sad, 2011.

Bibliografski podaci: Duh samoporicanja Milo Lompar | Drugo dopunjeno izdanje | Izdavač: Orpheus | Novi Sad, 2012
Autor fotografije nepoznat








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Uto 28 Mar - 11:36

PRIKAZ KNJIGE: MILO LOMPAR, MORALISTIČKI FRAGMENTI


Knjiga Moralistički fragmenti Milo Lompara kao da nastaje u vremenu kada je kategorija morala u potpunosti zaboravljena od svih. U vremenu ponovnog rađanja makijavelizma, u vremenu kada profit postaje vodeća maksima i merilo svih vrednosti. U tom smislu mereno najznačajnijom mernom jedinicom savremenog doba, zvanom novac, ova knjiga ne bi trebalo ni da postoji, jer se znanjem dobijenim iz nje ne može steći nikakva dobit. To je na žalost, ili bolje rečeno na sreću, tačno. Profit koji možemo dobiti čitajući knjige ko je se bave moralom nema zelenu boju i ne može se izrazitu nijednom valutom. Milo Lompar u svojoj studiji želi da nam ukaže na sve veći pad moralnih vrednosti u društvu. Ova knjiga se sastoji iz tri dela od kojih je svaki od njih ispunjen moralističkim fragmentima od kojih ćemo mi ovde navesti samo neke.

Prvi deo svoje knjige Milo Lompar započinje pitanjem: Čemu moralisati u modernom vremneu? Nakon jednog opsežnijeg razmatranja o duhu moralista, gde on navodi problem postojanja moralista u vreme kada je laž za rad ostvarenja sopstvenih interesa postala svakodnevna stvar, sledi niz od petnaest fragmenata. Autor se na prvom mestu bavi problemima sa kojima se suočava čitalac. On ukazuje na potrebu da čitalac mora posedovati izuzetnu snagu ukoliko želi da se otrgne od svojih navika i da stavi u stranu sve što mu nametljivo dolazi iz stvarnosti. Jedino na taj način čitalac može da se otvori za iskustvo ko je bi zbog pospanosti njegove svesti u prvi mah bilo odgurnuto. Doba u kome živimo je upravo doba koga se moramo osloboditi, jer u rutini našeg vremena nema prostora za slobodu od savremenosti. Ono što je jako interesantno je da Lompar smatra da ni bolest, ni smrt, ni ljubavna praznina, ni si romaštvo, ni samoća ne pogađaju našu svest toliko razornom snagom kao što to čini poraz. Dakle, glavni strah sa kojim se suočava čovek modernog vremena jeste strah od poraza.

Korisni idioti su fragmenat na koji svakako treba obratiti pažnju. To je deo koji ukazu je na svu nemoralnost politike. Prema njemu, korisni idioti daju intelektualnu pozadinu ogoljenom političkom interesu, smeštaju ga u šire kontekste, što sve zajedno zamućuje pravi cilj političkog dejstva. Koristan idiot je naročito koristan jer on makar na rubovima svo je svesti veruje u to šta mu se govori. Ovaj prvi deo svo je knjige Lompar završava poglavljem koje nosi naslov Levičari sa desnice. U njemu on oštro kritiku je Boru Ćosića i Radomira Konstantinovića. Može se reći da ovo poglavlje predstavlja i reakciju autora na kritiku Bore Ćosića ko ju je on uputio Lomparu za jedan tekst u kome je on kritikovao Ćosića i njegovo delo Povest o Miškinu.

Drugi deo knjige se sastoji iz šesnaest fragmenata. Lompar na prvom mestu govori o samoponiženju i ukazuje na to kako je ovakav čin van horizonta slobode. Naime, nije moguće poniziti se bez pritiska neke sile. Prema njemu je samoponiženje slobodno samo u času kada prestaje da bude samoponiženje.

On, zatim, preko obećanja dolazi do fragmenta izdaje u kome govori o teškoćama sa kojima se suočava čovek. Čovek zapetljan u obaveze javnog posla, stalno rastrzan između onoga što mora da učini odmah i onoga što mora učiniti bez izuzetka, upleten u mrežu sebičnih interesa mora ustrajati u jednoj neugodnoj ulozi. Tu ulogu autor naziva ulogom dvostrukog autsajdera: autsajdera duha i autsajdera čina. To je jedini način da on ne dođe u sukob sa samim sobom. Čovek ne sme izdati sebe u trenucima te ravnoteže, jer mu jedino to može pomoći da ne počini izdaju. Fragment na koji svakako treba obratiti pažnju jeste fragment koji nosi naziv Srpska krivica. Srpska krivica se uvek navodila kao glavna prepreka osnovanosti srpskih interesa. Tu, međutim, nije reč o ostvarivanju srpskih interesa individualno, kao što su na primer uspesi sportista, naučnika ili umetnika, već o ostvarivanju srpskih interesa kao zajednice. Srpska krivica je plod interpretativne strategije prema kojoj treba srpsku kulturu svesti na državno-pravni položaj Srbije, po mogućnosti Srbije od Beograda do Vranja. Strategija da se srpsko pretvori u srbijansko, da se ponište tragovi srpske kulturne prošlosti u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, u Makedoniji, u Bosni i Hercegovini, dok na kraju Gračanica ne bi postala deo "kosovske kulture".

Lompar nema baš lepo mišljenje o savremenim piscima. On smatra da oni čak i ne opažaju kada se upletu poput muve u kulturnu paukovu mreži. Njima je umesto pripovedačkog ja postalo važnije egzistencijalno ja.

Za istinsku umetničku putanju on kaže da je to putanja između izgnanstva i samoće. Za Lompara je Beč jedan od gradova u kojima su se odigravali događaji od presudnog značaja za srpsku kulturu i istoriju. Taj grad je ujedno i grad prepun kontraverznosti. To je, prema njemu, grad velikih i značajnih dostignuća srpske kulturne istorije, ali ujedno i grad snažnog antisrpskog propagandnog i simboličkog dejstva. U fragmentu Post mortem Lompar kao da čitav ljudski moral dovodi u pitanje. On kaže da mi, čime misli na ljude uopšte, ne volimo da pohvalimo nekoga kada uradi nešto dobro, valjano ili lepo. Kada neko umre nastaje preokret, jer tada se radost zbog nečije smrti pretače u nesputano oduševljenje ličnošću umrle osobe.

Lompar smatra da je titoizam glavni i odgovorni krivac zbog čega na našim prostorima nije došlo do nacionalnog pomirenja, ali o tome ovde neće biti više reči, jer će čitaoci o tome moći više da pročitaju u delu koji nosi naziv Titoizam i sekularno sveštenstvo.

Poslednji deo se sastoji iz šesnaest fragmenata. U njemu autor kaže da mi živimo u vreme specijalističkog obilja. Naime, umesto da se osećamo zaštićenim u ovom vremenu strahovito razvijenih znanja, koja dosežu do najsitnijih pojedinosti, dolazimo do čovekove opterećenosti da on sam mora sve znati, jer će u suprotnomu tom istom vremenu propasti. Tako u ovom vremenu jedini pravi izbor postaje diletantizam.

U ovom vremenu je, takođe, veoma teško odlučiti da li je nešto istina ili laž. Danas je naročito teško doneti ovakvu odluku u beskrajnom ponavljanju i umnogostručavanju ljudskih reči. Reč je istinita samo ukoliko život osvedočava dejstvo. Ovakva procena prema Lomparu nalikuje plesu nad ponorom. Ovaj poslednji deo Lompar završava pitajući se zašto čovek nekome mora-da kaže.

Na kraju se sa fragmentima Milo Lompara možemo složiti ili ne složiti, jer je jedna od osnovnih odlika demokratskog društva da se mišljenja mogu razlikovati. Da ljudi mogu različite stvari na različite načine razmatrati. Ali, ono što se nikako ne može poreći je da je tema kojom se bavi knjiga problem kome bi danas trebalo da svi mi posvetimo malo više pažnje, jer ukoliko moral postane zaboravljen od svih prestaće doba morala. I možda na prvi pogled deluje da se nemoral više isplati, moral je ipak nešto što nema cenu. Moral se ne može kupiti niti silom pribaviti, a opet njegovu vrednost čovek mora sam uvideti. Kada se stvari posmatraju na ovaj način značaj knjiga koje se bave moralom je evidentan i ne treba ga previše objašnjavati, jer bi to u suprotnom značilo da moral predstavlja temu koju baš ne razumemo najbolje. Temu koja nije deo naše svakodnevnog života, već nešto što moramo dodatno objašnjavati. To bi ujedno značilo da je nastalo doba nemorala, doba u kome bi pitanje ko je Lompar postavlja na samom početku trebalo preformulisati u: Čemu moral u moderno vreme?

UDK 821.163.41.09 Lompar M. (049.3)

Miša Stojadinović | scribd








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Uto 28 Mar - 11:37

UVOD U TRIBINU FONDA: DUH SAMOPORICANJA


Profesor Srpske književnosti XVIII i XIX veka i predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog, prof. dr Milo Lompar je svojom novom knjigom ponovo pažnju srpske javnosti skrenuo na pitanje njenog sopstvenog kulturnog identiteta.

Jugoslavija je nestala, revolucionarni teror je prestao, promovisana je demokratija i objavljena obnova vrednosti građanskog društva. Nasilje režima ne postoji, ali njegove tekovine nisu prošle i inercija razgradnje srpskog kulturnog identiteta se nastavlja.

Nosilac srpskog nacionalnog samoporicanja danas je srpska takozvana "elita", koja svoj narod opterećuje lažnim statusom krivca. "Nije slučajno što je sadašnji naraštaj intelektualne elite, odnegovan u titoizmu, jedan od najsramotnijih naraštaja u istoriji srpske kulture: njegovo ponašanje bi moglo ući u istoriju kao klasičan primer temeljne ljudske i intelektualne neodgovornosti prema bilo čemu što prevazilazi lični interes", podseća dr Lompar. Ovaj naraštaj je nosilac ideološkog konstrukta koji činjenicu da "smrt nema alternativu" silom gura u centar žive srpske kulturne stvarnosti.

Veliki je broj autora koji se bave sadašnjim odnosom Srba prema svom jeziku i pismu, mazohističkom i nihilističkom odnosu prema sopstvenoj kulturi. Fond Slobodan Jovanović imao je čast da ubrzo nakon osnivanja, januara 2010. godine na svom sajtu objavi jedan od radova dr Lompara u kome je argumentovao postojanje organizovanog razvojnog toka destruktivnog stava srpske takozvane "elite" prema srpskoj nacionalnoj kulturi iz saradnje hrvatske kulturne politike s titoizmom. Iako se činjenice o kontinuiranoj krađi srpskog jezika, književnosti i gramatike u korist oktroisane hrvatske kulture kontinuirano nižu od doba NDH do doba Franje Tuđmana, dr Lompar podseća kako to srpska "infantilizovana javna svest ne želi da vidi". Inflacija novih kvazinacionalnih književnosti, jezika, pisama i kultura na telu kulture srpskog naroda duboko opterećenog samoporicanjem nije tek posledica dekadencije, već organizovanog i trajnog delovanja pomenutih sila.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Uto 28 Mar - 11:37

Milo Lompar — DUH SAMOPORICANJA


Duh samoporicanja je knjiga za kulturno, moralno i duhovno otrežnjenje i izlazak iz nacionalne hibernacije, samoporicanja i mazohizma, u kojima se srpski narod decenijama nalazi. Ona predstavlja sintezu svega što Srbi i sami vide i znaju, ali iz nekih iracionalnih razloga o tome ćute. Srpski narod, ako želi da opstane u svetskom zverinjaku, nema pravo ni na pesimizam ni na ćutanje. Bez duhovne samosvesti i nacionalne kulturne politike, ostaće ne narod već stanovništvo bez identiteta. To su ključne poruke ove dragocene knjige.
Slobodan Rakitić


Milo Lompar je napisao knjigu, u kojoj je osvetlio stranputice kojima se kretala srpska kulturna svest. Duh samoporicanja, duh kojim se ircionalni kulturni identitet odbacuje i usmerava u novi, samonegirajući, usidren je u ideologiji jugoslovenstva i titoističkom komunizmu. Bio je to, u krajnjoj liniji, duh potčinjavanja a ne slobode.
Zoran Avramović


Studija Duh samoporicanja došla je kao izraz zrelosti epohe, koja je, baš kroz nju, uspela da progovori o titoizmu kao praosnovi drugosrbijanstva i da dostojno odgovori na izazove Konstantinovićeve Filozofije palanke. Zahvaljujući Lomparovim uvidima, pred nama je, na početku druge decenije 21. stoleća, srpsko stanovište u kulturi, onakvo kakvim ga je, tridesetih godina 20. veka, kao datost i zadatost, postavio Miloš Crnjanski, Lomparov istoriosofski učitelj i uzorni lik nacionalno odgovornog intelektualca.
Vladimir Dimitrijević


Ovo je knjiga zasnovana na veri da se erpska duša može izvući iz gliba u koji se zaglavila. Ona nas ne usmerava k lepšim i prohodnijim stazama ličnog živoga, već k zdravijem i normalnijem konceptu opšteg života, podvlačeći razliku između istinskog života i života koji je smrt, omogućujući nam da razlikujemo onaj Logos Božji, koji je istinski hleb života kojim se hranimo, od besmislenih i detinjastih bura u čaši vode.
Selimir Radulović

Duh samoporicanja Milo Lompar | Drugo dopunjeno izdanje | Izdavač: Orpheus | Novi Sad, 2012








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Uto 28 Mar - 11:38

NACIONALNI IDENTITET I "DUH SAMOPORICANJA"

Osvrt na knjigu Mila Lompara, Duh samoporicanja, Orfeus, Novi Sad, 2011, str. 480

Pred nama se nalazi jedna od onih knjiga koje slobodno možemo svrstati u ostvarenja koja će biti datum u srpskoj kulturi. To je zbog njenog sadržaja i onoga što u njoj autor zastupa, a i po tome šta se njome osporava, dovodi u pitanje a neretko i obesmišljava. Osnovna pozicija ove argumentovne rasprave jeste dovesti u pitanje pravu lavinu nekritičkih napada na srpski narod, njegov jezik, njegovu kulturu koji orkestrirano i veoma organizovano stižu sa svih strana, a naročito od predstavnika nazovi Srba valjda i zato da bi stvar delovala uverljivije (samooptužba ne podleže raspravi). Naročito je važno istaći besomučno nastojanje da se srpskom narodu nametne krivica i po cenu najvećih i najmonstruoznijih falsifikata. Za protagoniste ovih ideja važno je to da je srpski narod kriv pri čemu se ne postavlja pitanje prava drugih. Dakle, nije važno da li je neko u tom odnosu sa srpskim narodom u pravu, to je van rasprave, ono što je jedino važno jeste da se srpskom narodu nametne krivica. Nije važno da li je neko u celoj stvari u pravu, važno je da su Srbi krivi.

Osporavajući ovakve stavove koji za cilj imaju interiorizaciju krivice srpskom narodu Lompar poseže za raznim argumentima od onih strogo logičkih zasnovanih na neoborivim činjenicama, do onih filozofskih kada u raspravu uvodi vodeće filozofe da bi pokazao besmislenost tvrdnji kojima se Srbi dovode u položaj krivca bez ikakvog osnova i da bi ujedno izveo stav na osnovu koga možemo realno sagledati stvarnost u celini, a i onu koja se tiče samih Srba. U tim optužbama redovno se polazi od pretpostavke da će srpski narod pristati na status krivca te se stoga i iscrpljujuće insistira na tome, jer više ponovljena laž postaje, naročito za neupućene i zlonamerne, istina. Važnost ove knjige jeste i u tome što se suprotstavila tom gotovo bi se moglo reći vladajućem mišljenju u srpskoj politici i kulturi, specijalno srpskoj kulturnoj politici kako to precizno određuje autor.

Srbima je dato da se dave sopstvenim rukama, otuda je i naslov ove knjige Duh samoporicanja sasvim adekvatan i pogađa suštinu duhovne situacije našeg vremena, imenuje stanje stvari. Za to je čini mi se veoma ilustrativan stav autora: "Kao da je tu nastala ključna maksima srpske intelektualne elite, maksima toliko suprotna našim intelektualcima iz XVIII i XIX veka, koja glasi: pošto odmah i sada ne možemo da postignemo nešto, onda je najbolje da ne činimo ništa. Otuda nije slučajno što je sadašnji naraštaj intelektualne elite, odnegovan u titoizmu, jedan od najsramotnijih naraštaja u istoriji srpske kulture: njegovo ponašanje bi moglo ući u istoriju kao klasičan primer temeljne ljudske i intelektualne neodgovornosti prema bilo čemu što prevazilazi lični interes. A sadašnju vlast upravo nose predstavnici tog naraštaja" (str. 189) i zato ga navodim u nešto ekstenzivnijoj formi.

Cenim da će knjiga koju ovde pokušavam u kratkim crtama predstaviti javnosti, a koju svesrdno preporučujem čitaocima biti moćna i delotvorna brana od te lavine napada na srpski identitet, srpsko postojanje i kulturno i političko nastojanje. Ovo je takođe jedna od onih knjiga kojoj pristaje da se oceni da je pisana iz glave ako ne cijela naroda, a ono svakakao iz glava njegovog najvećeg dela. Otuda se i autor ovog prikaza usuđuje da kaže da je ovo knjiga koju je prof. Lompar sačinio — pisao i umesto njega. Duh samoporicanja biće, u to sam uveren, čvrst oslonac svakom onom ko bude želeo i nastojao da očuva i razvija srpsku kulturu, srpski duhovni, jezički i kulturni identitet koji su tako opasno napadnuti u našem vremenu.

U kratkom osvrtu na ovu u svakom smislu izuzetnu knjigu Mila Lompara valja istaći i to da se autor upušta i u one teme koje naizgled, s obzirom na njegov predmet izučavanja i intelektualno usmerenje i opredeljenje ne spadaju u njegov domen. Reč je pre svega o analizi i odnosu prema drugim društvenim pojavama, političkim pre svih, koji strogo uzev nisu njegova uža sfera izučavanja. Najilustrativniji primer za to jeste osporavanje i kritikovanje evroentuzijazma kroz politički slogan aktuelnih vlasti da Evropa nema alternativu koja se u najvećoj meri dovodi u vezu sa aktelnim predsednikom Srbije. Autor ističe da takvi propagandni slogani "počivaju na ciljanom sužavanju čovekove svesti"... "da su oni efikasni i da su glupi" (str. 12), utvrđujući na kraju razmatranja ovog političko-ideološkog slogana veoma uverljivo "da autor stava da Evropa nema alternativu nije učinio ništa nego da je činjenicu da smrt nema alternativu preneo na jednu političku ili ideološku konstrukciju, šaljući poruku da ona treba da poprimi — a u 2011. godini vidimo i da je poprimila — u našem životu značenje bezuslovnosti koja se ne može izbeći" (str. 13).

Pored primera koji navodimo kao ilustraciju čitalac će pronaći u ovoj knjizi i mnogo drugih koji se odnose na analizu političke i društvene stvarnosti Srbije i srpskog naroda danas, pristajanje na jugoslovenstvo uz obavezno potiranje svoje srpske osobenosti, iz čega izvodimo zaključak da je jednovremena težina stanja u kojem su se našli srpski narod i njegove države i odgovornost Mila Lompara usmerila njega i na teren koji nije "čisto" njegov i time ga svrstalo u red angažovanih i odgovornih srpskih intelektualaca kakvih je uvek bilo u prekretnim vremenima. Za ovu priliku navešćemo primer prof. Nikole Miloševića, naravno ne bez osnova i namere. Primer ove knjige i njenog autora predstavlja častan odnos i iznad svega intelektualno pošten i moralan stav prema svom srpskom rodu, iskazuje da neutralan stav intelektualca prema sudbini svoga naroda naprosto nije moralno dopustiv, što naravno ne znači da se zalaganje za svoj narod može lišavati načela, nauke i istine, do čega naš autor i tek ako drži. Otuda i može stati i opstati ocena o ogromnoj važnosti ovoga dela i njegovom već se to sada može tvrditi dalekosežnom aktuelnom i istorijskom značaju.

S druge strane analiza stvaralačkih vrednosti srpskih književnika, značaj srpske književnosti za srpski identitet, kao i mnogi oblici osporavanja značaja srpske književnosti neretko od strane "srpskih teoretičara i filozofa" predstavljaju sjajne stranice odbrane prava srpske kulture na njeno postojanje upravo u tim evropskim pa i svetskim razmerama. Obilje primera koji se uključeni u ovu knjigu čini nemogućim da se oni predstave, ali će kao i u slučaju analize društvene stvarnosti čitalac se lako uveriti u njihovu naučnu argumentovanost i činjeničnu verodostojnost. Impresivno deluje kada se vidi sa koliko izvora i podataka Lompar obrazlaže svoje teze i stavove. U njegovoj argumentaciji nema paušalnih ocena, sve je zasnovano na neoborivim izvorima i to ovu knjigu čini pravim naučnim doprinosom srpskoj kulturi. Iz nje se može mnogo naučiti, čak i oni koji znaju dosta o predmetu njenog istraživanja. Ona je na neki način i istorija srpske književnosti i politike novijeg doba, iako sama po sebi, nema prevashodno pretenziju da to bude. Uostalom njen autor i jeste pozvan da piše o tome. Samo da podsetimo da je prof. dr. Milo Lompar prof. na filološkom Fakultetu u Beogradu gde predaje Srpsku književnost XVIII i XIX veka i Kulturnu istoriju Srba.

I manje pažljivom čitaocu neće biti teško zapaziti da su kulturna politika u srpskom narodu, tačnije njena blago rečeno nerazgovetnost i popustljivost prema drugim stanovištima, pre svih hrvatskom unutar zajedničke države, a inercioni efekat prisutan je i do današnjih dana — mada zajedničke države nema već dve decenije — jugoslovenstvo, komunizam i titoizam i pre svega kičmeni odnos između Srba i Hrvata u Jugoslaviji centralne tačke oko kojih autor vodi raspravu preko ključnih kulturno-političkih aktera toga doba: Andrića, Crnjanskog, Desnice, Ćosića, Krleže i drugih. Na osnovu analize pobrojanih fenomena i ličnosti Lompar ukazuje zbog čega je kulturna politika Srba najčešće završavala u duhu samoporicanja, a slobodno se može dodati i srpskog odricanja i uzmicanja. Izgleda da je osnovni preduslov kakvog-takvog zajedništva u jugoslovenskoj državi bilo srpsko samoporicanje, srpsko poricanje od strane drugih naroda u toj državi sa ciljem da se srpski narod svede na propisanu i dopustivu meru, onu i onakvu meru koja bi pogodovala ambicijama drugih u toj državnoj tvorevini. Prvi znak srpskog oslobođenja iz okova propisane dimenzije nužno je doveo do raspada te države. Događaji a potom i ratovi iz devedesetih godina to su jasno pokazali.

Čini se da je za ovu priliku važno istaći i to da je Lompar u knjizi uspeo na vrlo uverljiv način da dovede u pitanje autoritete jednog autora i jedne knjige koji se smatraju temeljem tzv. Druge Srbije, tačnije Anti Srbije. Radi se o knjizi Radomira Konstatinovića Filozofija palanke, koja je slovila kao mera stvari za razumevanje srpske kulture, kojom je njen autor nastojao da srpsku kulturu i njen obrazac smesti u okvire palanke. Međutim, kako Lompar (odeljak: Zatvorena otvorenost str. 334), na uverljiv način, osporavajući glavne teze te knjige, pokazuje moglo bi se reći da Filozofija palanke svojim duhom zapravo otkriva ograničenja njenog autora koji iznosi stavove sa tezom bez odgovarajuće argumentacije tako da bismo uz rizik pojednostavljenja mogli zaključiti da se tu zapravo ne radi o filozofiji palanke nego bi se pre moglo govoriti o palanačkom filozofiranju i istom takvom filozofu. Ili kako sam Lompar kaže: "U tom reduktivnom pokretu Konstantinović kao da korača stazom koju je utro duh palanke". (str. 342). "Ali, zar izjedančavanje raznorodnih sadržaja srpske kulture (što Konstantinović čini prim. B.R.) njihovo totalizovanje u pojmu organske kulture, nije i njihovo podređivanje onoj istoj misli o jedinstvu koja je prvorazredna misao duha palanke?" (str. 343) pita se nadalje autor, da bi i zaključio zašto se to zbiva jasnim stavom: "Zato što samo ta nepluralistička predstava o srpskoj kulturi odgovra totalizujućem prenošenju egzistencijalnog stava u razuđeni kulturni ambijent." (str. 343). Posebnu pažnju zavređuje odeljak Klasik srpske kuture gde Lompar osporava Konstatinovućevu ocenu o Njegošu kao plemenskom pesniku, pesniku zatvorenosti. Tvrditi da je pisac Luče mikrokozme zatvoreni plemenski pesnik odista spada u intelektualnu drskost i moralnu problematičnost najvišeg reda. Ovo stoji osim pod pretpostavkom da Konstatinović nije bio upoznat sa ovim spevom, u šta je zaista teško poverovati.

Na samom kraju ovog osvrta na knjigu Duh samoporicanja autora Mila Lompara treba istaći sjajan autorov stil, on povremeno doseže visoke literarne vrednosti, kao na primer kada na samom početku knjige opisujući klasične i starinske bibliotečke čitaonice piše: "tu se rasprostire osobita senovitost, kao područje polumraka koji čini da se oštri rubovi stvarnosti rastvaraju u neodređenosti, ali i da uobičajeni uvidi poprime zatamnjeni vid i otkriju svoje skriveno poreklo." (str. 7), ili kada jedan briljantan zaključak oko novina i njihove naknadne važnosti izražava retko šreciznim jeikom i uzvišenim stilom: "Namenjene aktuelnostima, novine su najinteresantnije kada su daleko od njih: kada iz potpuno zaboravljenog i davnašnjeg vremena otkriju koliko je naše vreme prekriveno dugačkom senkom" (str. 7). I dalje: "To je jedan od nenaglašenih paradoksa koji pripdaju novinama: o sadašnjem vremenu mnogo više od aktuelnih novina mogu da nam kažu stare novine.." (str. 7). (istakao B.R.).

Duh samoporicanja je knjiga kroz koju je njen autor uspeo da poričući osnovne teze samoporicatelja unutar srpskog društva, mazohističkih nastojanja kako bi se to reklo u malo psihologizovanoj formi ili kako je to neko dobro primetio i sažeo pod pojmom autošovinizma, uspeo da prozre opasnost takvih nastojanja, porekne njihovu osnovanost i da na zaista briljantan i odvažan i naučno utemeljen način — istakne suštinske odlike, snagu, dometi i originalnost srpske kulture.

Kada se svemu ovom doda dobra oprema knjige, njena čisto tehnička čitljivost, o sadržinskoj čitljivosti izrekli smo svoj stav, za šta treba pohvaliti izdavača Orfeus — onda se bez rizika da ćemo preterati može zaključiti da je Milo Lompar svojim knjigom Duh samoporicanja — srpskoj kulturi podario sjajnu, potrebnu i važnu knjigu. Njenu važnost će videti, osetiti i oceniti svi objektivni čitaoci, ali ne manje o njenom značaju sudiće se i po tome koliko će ona biti osporavana ili prećutana.

Borivoj Rašuo, 18.02.2012. | Nova Srpska politička misao








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Uto 28 Mar - 11:38

MILO LOMPAR:


SRPSKA KULTURA U MREŽI SAMOPORICANJA

U najnovijoj knjizi Lompar utvrđuje činjenice o jednom delu srpske intelektualne elite koja u različitim istorijsko-političkim oblicima (jugoslovenstvo, Kraljevina SHS, socijalizam), ali jednaka po idejnom sadržaju, napušta srpsku kulturnu politiku i priklanja se drugoj, pre svih hrvatskoj

Šta je omogućilo pojavu duha samoporicanja u srpskoj naciji i dominantnoj kulturnoj politici tokom 20. veka koja je takav duh iznedrila i održavala? U traganju za odgovorom na ovo pitanje Milo Lompar je napisao knjigu, značenjski slojevitu, ali sa jasnom idejom da osvetli stranputice na kojima se kretala srpska kulturna svest. U pet tematskih delova ("Svetionik u tami", "Jaspers i ideologizovana krivica", "Titoizam i hrvatska kulturna politika", "Zatvorena otvorenost" i "Srpsko stanovište") utvrđuje činjenice o jednom delu srpske intelektualne elite koja u različitim istorijsko-političkim oblicima (jugoslovenstvo, Kraljevina SHS, socijalizam), ali jednaka po idejnom sadržaju, napušta srpsku kulturnu politiku i priklanja se drugoj, pre svih hrvatskoj. U sadejstvu jugoslovenstva i komunizma, a posebno titoizma, rascvetaće se srpski duh samoporicanja. Antisrpski i nesrpski oblici kulturne politike prodiru u srpsku javnu svest, bez vidnog napora da se srpsko stanovište odbrani od nesrpskih nasrtaja. A tuđa, pre svega hrvatska nastojanja da se preuzme deo srpske kulturne tradicije, da se kultura svede na ono što je srbijansko (od Beograda do Vranja), da se stvaralačko iskustvo naše nacije suzi, ima duboke korene u prošlosti.


JUGOSLOVENSTVO I HRVATSKA KULTURNA POLITIKA

Ali, gde je izvor duha o kojem je reč? U ideologiji jugoslovenstva i državnoj praksi, a potom u ideologiji titoističkog komunizma i državnom poretku socijalističke Jugoslavije. Duh samoporicanja, duh kojim se nacionalni kulturni identitet odbacuje i usmerava u novi samonegirajući, usidren je u ideologiji jugoslovenstva i titoističkom komunizmu. Bio je to, u krajnjoj liniji, duh potčinjavanja, a ne slobode.

Pojavljivanje jugoslovenske svesti u kulturi srpske nacije Milo Lompar razmatra iz jednog posebnog saznajnog ugla, koji niko do sada u srpskoj nauci nije postavio kao predmet svog istraživanja. O ideji i ideologiji jugoslovenstva napisane su brojne knjige, ali nismo imali u našim bibliotekama onu koja se bavi jugoslovenstvom kao maskom hrvatske kulturne politike iza koje se krilo prodiranje u srpsku kulturnu svest i institucije. Jugoslovenstvo se, izričit je Lompar, postupno pretvara u nacionalnu komponentu hrvatske politike (str. 165) tako što radi na stvaranju hrvatske države, trudi se da neutralizuje srpski faktor i napokon da uspostavi ideološku dominaciju te ideologije.

Ovakvo nastupanje hrvatske kulturne politike imalo je pripremu u zapadnim gledištima o odnosima Srba i Hrvata. Tako, Siton Votson bez okolišenja tvrdi 1925. godine, da su Hrvati nacija zapadne kulture, a Srbi istočne (str. 166—169). Drugi (Nauman) su dodali da su Srbi remetilački narod. Posebnu analitičku pažnju Lompar posvećuje rekonstrukciji hrvatske kulturne politike, modalitetima prodora u srpsku kulturnu svest i institucije, pounutrašnjivanju te kulture, kao i obnovi postjugoslovenske hrvatske politike u srpskoj kulturi.

Za hrvatsku kulturnu politiku jugoslovenstvo je prevashodno bilo sredstvo za ostvarivanje nacionalne emancipacije, a za srpsku kulturnu politiku jugoslovenstvo je uvek bilo cilj kojem su bili podređeni svi elementi samoostvarenja. "Srbi su nastojali da nestanu u jugoslovenstvu, dok su Hrvati nastajali kroz Jugoslaviju" (str. 433).

Istorijsko iskustvo jugoslovenske države posle 1945. godine pokazalo je da sa uspostavljanjem titoističke vladavine hrvatska kulturna politika dobija krila, dok se srpska, u jednom većem delu, podvrgava duhu samoporicanja. Jer, titoizam je bio sprega jednog sistema institucija monopartizma i višedecenijskog načina mišljenja. Titoizam je obrazac slabljenja srpstva. Ali, dok su hrvatski politički i kulturni akteri izvlačili korist iz takvog ideološkog ustrojstva, srpski su pokazali visok stepen spremnosti da razgrađuju nacionalnu svest i identitet. Srpski komunisti Mirko Tepavac i Latinka Perović su paradigmatični primeri za strategiju poricanja srpskog stanovišta u titoističkom jugoslovenstvu. Kao po nekoj nevidljivoj komandi, srpski komunisti su svaku manifestaciju nacionalne kulture spremno osuđivali, u svojim medijima i svom pravosuđu, kao nacionalizam. Lompar podseća na reči ondašnjeg sekretara CK SK Srbije, iz 1971. godine, kada je hrvatski maspokret bio u zaletu, da je "srpski nacionalizam najopasniji" i navodi primere osude srpskih pisaca u Islamu Grčkom 1971. godine od strane hrvatskih i srpskih komunista, ali i političku podršku rušenju Njegoševe kapele na Lovćenu.

Piše Zoran Avramović | 29.12.2011.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Uto 28 Mar - 11:39

POVERENJE U SOPSTVENU NACIONALNU KULTURU

Fond Slobodan Jovanović je održao tribinu pod nazivom "Duh samoporicanja" u Beogradu, 29. marta 2012. godine. Na tribini, posvećenoj predstavljanju istoimene knjige prof. dr Mila Lompara, pored autora, govorili su prof. dr Kosta Čavoški, prof. dr Zoran Avramović i prof. dr Jovan Popov.

Podsetivši na čestu upotrebu stava "jesam Srbin, ali nisam nacionalista", prof. dr Kosta Čavoški je naglasio da se nakon Drugog svetskog rata nacionalizam redovno navodi uporedo sa šovinizmom. Psihoanaliza poznaje pojam pod nazivom Selbsthaist, koji se najčešće pojavljuje kod Srba i Jevreja, rekao je Čavoški, navodeći primer Novaka Kilibarde koji je svojevremeno izjavio: "Spalio sam svoj vlastiti politički portret".

Čavoški je naveo da, tokom trajanja Jugoslavije, Hrvati nisu priznavali ovu državu kao svoju, već su je koristili kao prelaznu stanicu. Pri tom su insistirali na "ugovornom odnosu".

Prema Čavoškom, Lompar je prvi izneo stav da stvari ne treba gledati sa stanovišta jugoslovenstva, već sa srpskog stanovišta. "Crnjanski je dobro naslutio potrebu stvaranja realnog stanovišta sa pozicija srpskog egoizma", a "Slobodan Jovanović je isto nagovestio tek 1931. godine, posle Miloša Crnjanskog".

Citirajući Lomparov stav da je "izlaz iz Jugoslavije bio prejak udarac za našu elitu, pa je nekritički poistovetila jugoslovensko i srpsko stanovište", Čavoški je podsetio da su jedino Srbi u Jugoslaviji poistovetili jugoslovensko i srpsko stanovište. Za razliku od nas, Hrvati su vodili računa o sebi i svojoj državi.

Čavoški je govorio o uklanjanju nepodobnih ličnosti u doba socijalističke Jugoslavije i podsetio na stav ruskog revolucionara Tkačeva koji je preporučivao da sve ljude starije od 25 godina treba ukloniti kao nesposobne da prihvate nove ideje. Čavoški je govorio o interpretaciji ovog Tkačevljevog stava u praksi revolucionarnog komunizma u XX veku. Upozorivši na interpretaciju Platonovog stava o "upućivanju u polja" pojedinaca nepodobnih za poredak, komentarisao je razne vrste i oblike komunističkih uklanjanja nepodobnih, od "polja smrti" u Indokini do uklanjanja intelektualaca sa univerziteta, što je sprovodio režim "srpskih liberala" u Brozovo vreme.

Prof. dr Zoran Avramović je rekao da je Lomparova knjiga zanimljiva zbog recepcije, jer su je prihvatili i autori naše samodestrukcije. Podsetio je da su osnovni pojmovi koje Lompar koristi u radu — kulturna politika i nacionalni identitet.

Govoreći o osudama srpskih pisaca u doba SFR Jugoslavije, hrvatizaciji dubrovačke književnosti i rušenju Njegoševe kapele na Lovćenu, Avramović je podsetio da "niko nije uhapšen iz grupe 'Praksis'".

Avramović je, komentarišući stanje u Jugoslaviji da "sve što je srpsko treba svesti na srbijansko", podsetio na ulogu R. Konstantinovića kao "prvosveštenika sekularnog sveštenstva" među Srbima. Srpski intelektualci su etiketirani, ali srpska nacija nije uspela da adekvatno odgovori u susretu s jugoslovenstvom, iako se još Milovan Milovanović protivio ideji stvaranja zajedničke države sa Hrvatima.

Prof. dr Jovan Popov je prethodno naveo da govori kao kolega, predstavnik generacije i urednik, podsećajući da je Lompar perfektni poznavalac dela Crnjanskog, Njegoša, Deretića i Nikole Miloševića.

"Ovo je hrabra i poštena knjiga", rekao je Popov, a zatim govorio o tehnologiji obračunavanja režima s nepodobnim intelektualcima, čiji je prvi korak prećutkivanje, zatim frontalni napad nizom diskvalifikacija. Kada ni to ne pomogne, pribegava se potkupljivanju.

Popov je govorio i o nužnosti obrtanja marksističke perspektikve koja je sugerisala da je kultura nadgradnja nad ekonomijom. "Kultura gradi svest i osnov je svesti", podsetio je Popov, govoreći o jednom Lomparovom stavu. I Popov se osvrnuo na problem "sekularnog sveštenstva", ali i "korisnih idiota", navodeći stav Dostojevskog o "beskrajnoj mržnji" intelektualaca prema sopstvenoj otadžbini u Rusiji i pojmu "jugosfere" kao temelju obnove titoizma kod nas, u čemu je upadljivo odsustvo kritike levog totalitarizma.

Autor knjige, prof. dr Milo Lompar je najpre upozorio na "neophodnost da se formira srpski kulturni obrazac", o čemu je govorio Slobodan Jovanović, kao i na potrebu koju je formulisao Miloš Crnjanski: "Stvari treba gledati sa srpskog stanovišta".

"Sagledavanje činjenica je prvi zadatak intelektualaca" rekao je Lompar, upozorivši: "Želi se ukinuti legitimnost gledanja na stvari sa srpskog stanovišta. Srpsko stanovište se predstavlja kao nasilje"; zašto, upitao je Lompar. "Da bi svako nasilje protiv srpskih interesa unapred bilo opravdano".

Govoreći o tehnici otimanja srpske kulture, Lompar je naveo primere kontinuiranog svojatanja Iva Andrića od strane hrvatskih književnika. Toj praksi je nedavno podršku pružio i aktuelni predsednik Srbije koji je u BiH, u prisustvu predstavnika Hrvatske i BiH, izjavio kako je "Andrić naš zajednički pisac".

"Temeljna promena kulturne paradigme mora unutar nas samih da razvije poverenje u svoju kulturu", rekao je Lompar.

Fond, 02.04.2012. | Fond Slobodan Jovanović








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Uto 28 Mar - 11:39

HRONIKA TIHE OKUPACIJE: O NOVOJ KNJIZI DR MILA LOMPARA

Posle tri izdanja "Duha samoporicanja" — knjige koja je trajno promenila razumevanje srpske samosvesti posle skoro sto godina ideoloških lutanja, izašla je nova knjiga Mila Lompara, pod nazivom "Povratak srpskom stanovištu?", (u izdanju Catene mundi), koja je ovom knjigom otvorila novu biblioteku, pod nazivom "Srpsko stanovište".

U "Povratku srpskom stanovištu?" sabrani su intervjui prof. dr Lompara koje je dao za različite časopise u Srbiji i Rasejanju u periodu od 2007. do 2013. godine. Godine nisu slučajno odabrane: upravo 2007. počinje da se formira jasna politika pod parolom "Evropa nema alternativu", koja obnavlja kontinuitet kulturne politike u Titovoj Jugoslaviji na izrazitu štetu srpskih nacionalnih interesa, koji polako ali sigurno gube svoje javne zastupnike. U ovim intervjuima Lompar na izvestan način, vraća u javnost upravo srpski interes, sagledavajući širok spektar tema u odnosu na to kako su one formuilisane danas, a kako bi trebalo da budu formulisane ukoliko bi elita vodila računa o interesima sopstvenog naroda i države.

"Povratak srpskom stanovištu?", takođe, daje jedinstveno tumačenje kretanja srpskog naroda od turskog do globalističkog podaništva na jedan razumljiv, pitak i svima dostupan način. U tome je i prednost samih intervjua nad esejima i člancima, jer je njihov smisao da se u razgovornom tonu ideje prenesu što širim krugovima ljudi. Lompar je to i napomenuo u uvodu u knjigu: "Kako su ovi razgovori vođeni poglavito u vezi sa mojim knjigama Moralistički fragmenti i Duh samoporicanja, oni podrazumevaju jedan prilično jasno određen krug tema, motiva i ideja. On je oblikovan i u reaktivnom vidu, jer sam povremeno bio izložen čitavim nizovima kritika, osporavanja i ličnog vređanja, pa sam u ovim razgovorima nastojao da — za publiku svakako širu od čitalaca mojih knjiga — pojasnim svoja shvatanja. Jer, krivotvorenje mojih shvatanja, naročito mog nastojanja da obnovim značenja davnašnjeg pojma srpske politike — srpskog stanovišta, predstavlja obaveznu partiju u tekstovima našeg sekularnog sveštenstva."

Bitno je napomenuti da neke teme koje su spomenute u intervjuima nisu zastupljene i u Lomparovim knjigama, što je izuzetna vrednost "Povratka srpskom stanovištu?" Poput vrsnih srpskih intelektualaca koje Lompar spominje (Nikola Milošević, Mihailo Đurić), i sam autor je, možda i više nego u prethodnim knjigama, ovim intervjuima izašao iz čisto stručnih krugova i stupio u prostor angažovanog intelektualca, koji sa etičke tačke gledišta saopštava stvari koje iz ideoloških razloga nemaju svoje mesto u javnosti.Toplo preporučujemo ovu knjigu svim koji imaju želju da se upoznaju sa radom profesora Lompara, jer nema nijedne njegove bitnije knjige koja nije razjašnjena u ovim intervjuima, tako da se "Povratak srpskom stanovištu?", može posmatrati i kao uvod u Lomparovo stvaralaštvo, ali i naznaka u kojem smeru bi profeso Lompar mogao da nastavi svoj rad.

Autor: Redakcija sajta | 06.07.2013.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Sub 21 Okt - 20:20

Ekspresionistički profil romana ”Plavi zdenac”

Iako su na planu ideja romani Marice Josimčević prilično razuđeni, raznoliki, te je teško uspostaviti samo jednu ravan, koja bi ih sve reflektovala, na planu književnog izražavanja proza ove autorke poseduje jednu zajedničku crtu, jedan jedinstven umetnički horizont i dinamiku, koja drži u sprezi kompletan opus. Reč je o ekspresionističkom izrazu i poetici koji stavljaju akcenat na morfologiju dela, njegove konstruktivne zakone, prilično retke u srpskoj novijoj prozi, arhitektoniku dela koja nikad nije slučajna, niti proizvoljna, kristalizaciju forme, kao i geometrizam koji stvara harmoniju unutar dela.Pre nego što se osvrnemo detaljnije na ove elemente proze Marice Josimčević u najnovijem romanu Plavi zdenac (2016), potrebno je reći na koji način tematski plan romana stoji u korelaciji sa njegovim umetničkim izrazom. Ovaj roman spada u kategoriju postapokaliptične proze, čiji žanr nije jednostavno odrediti, imajući u vidu da se ova kategorija najčešće sreće u okviru fantastike u svojim raznim vidovima (fantastika, naučna-fantastika i horor) kroz utopijske ili distopijske elemente. Kompletna proza Marice Josimčević zasnovana je na ezoterijskom učenju, individualnom iskustvu i praksi koji vode ka metafizičkoj spoznaji, što upućuje na specifičan žanr, kojem najviše odgovara naziv – ezoterijski roman.U književno-teorijskom smislu ne postoji mnogo studija na ovu temu, tako da je ezoterijski roman ili ezoterijska proza nedovoljno obrađen, pa sam tim mnogima nejasan termin, kojem različiti autori daju različita značenja. O tome svedoče i današnje liste romana svrstanih u ovu kategoriju, koje, recimo, navode autore poput Umberta Eka, Dž. R.R. Tolkina, Harukija Murakamija, ali i neke komercijalne autore, koji nemaju isti idejno-poetološki okvir.[1] U nekim savremenim studijama, koje nisu isključivo književno-teorijske, postoje osvrti na korišćenje ezoterijskih znanja u književnosti. Autorka Matilde Batistini [Matilde Battistini] koristi termine ezoterijski spev i ezoterijski roman kako bi označila postojanje ovakvih formi u sklopu kulture drevne civilizacije (2007: 244). U ilustrativne primere ovakve književnosti ona ubraja Ilijadu, Odiseju i Argonautiku, pa i Eneidu, koje sve sadrže neke epizode sa temom magije, poput silaska junaka u pakao, osvajanja talismana, koji daju moć ili besmrtnost, prisustvo čini i čarolija. U poznoj antici, sa obnovljenim interesovanjem za Egipat i njegove misteriozne kultove među filozofima i učenim ljudima, Plutarh i Apuleius pisali su dela poput Izide i Ozirisa ili Metamorfoza, dva romana koja su stekla veliku popularnost u kasnijim vekovima i koja su korišćena kao izvori inspiracije u brojnim slikarskim krugovima. Tokom Srednjeg veka jedan od takvih tekstova je i Danteova Božanstvena komedija koja kroz alegoriju govori o uzdizanju ljudskog duha kroz saznanje i poštovanje pravila Rozenkrojcera. Ova vrsta književnosti potvrđuje vezu između okultnih nauka i sfere moći (svetovne ili religiozne) koja samo iniciranima otkriva poruku skrivenu iza slojevitog alegorijskog narativa. U svetu zapadne književnosti, koja se naslanja na ezoterijska učenja, treba svakako spomenuti Miltonov Izgubljeni raj ili Geteovog Fausta kao inicijacijska dela. Kada govorimo o savremenijoj književnosti, značajna su zapažanja autora Artura Versluisa [Arthur Versluis] koji govori o takozvanoj zapadnoj ezoterijskoj tradiciji sa kojom povezuje čitav niz autora od Emili Dikinson i Hermana Melvila do Vilijama Barouza i Filipa K. Dika (2007: 151-154).

Idejni i poetički aspekti romana

Autorka romana Plavi zdenac bira postapokaliptični scenario za okvir svoje priče iz razloga, koji bi se mogao objasniti potrebom za pročišćenjem, koje nastupa nakon totalnog uništenja. Taj element je prisutan u mnogim tradicijama i religijama. Tako na priču ili mit o potopu nailazimo kako u tradiciji južnoameričkih Indijanaca, tako i u hrišćanstvu, a potom i u raznim azijskim religijama. Da li je to sećanje na prošlost, kao deo kolektivnog sećanja čovečanstva ili prekognicija budućnosti?
Teorija o cikličnom kretanju istorije u smislu – kako gore, tako dole, tj. kako je bilo tako će i biti, je jedna sasvim posebna tema. Postoje indicije u romanu da je reč o nuklearnoj katastrofi, koja je dovela do masovnog uništenja planete Zemlje, na kojoj je ostalo malo preživelih i na kojoj je većim delom uništena vegetacija, izvori vode i atmosfera (Josimčević, 2016:46;228). S druge strane, ideja pročišćenja predstavljena je kao „inicijacijski put“ koji se „spuštanjem do srca Zemlje“ odvija kroz „uzastopne inicijacije“ (Ibid, str. 54)

Neobično poniranje na samo dno Zemlje, koje predstavlja tematski siže, odvija se kroz više različitih nivoa, pri čemu se hodočasnici oslanjaju na snove, intuiciju, meditacije, sopstveni integritet, zadobijanje hrabrosti i poverenja u sopstvene odluke i izbore, pa je na taj način vid kako fizičkog tako i spiritualnog putovanja. Referisanje na Žil Verna, kao jedna od retkih književnih aluzija u romanu, predstavlja više momenat, koji u psihološkom smislu odražava kognitivnu disonancu jednog od likova u čijem sećanju su, kao i kod ostalih, izbrisani relevantni događaji na život na planeti, kakav je postojao do trenutka apokalipse. S druge strane, ona ne sugeriše isti vid putovanja, niti isti umetnički postupak.

Kako sama autorka kaže u uvodu ova vrsta putovanja predstavlja „spuštanje na dno Zemlje putem zdenaca, ili bunara, slapova, i drugih vidova padajućih tokova i izvora“ (Ibid, 7).
Na mentalnom planu putovanje preživelih Zemljana u romanu Plavi zdenac predstavlja ciklično kretanje u sopstvenu prošlost, koje kroz lucidne snove omogućava da se u sadašnjem trenutku steknu relevantni uvidi i spoznaje, koji predstavljaju putokaze i smernice u nepoznato, oniričko i nadsvesno.


Magija i misticizam
Ovakav tematski izbor omogućio je autorki specifičnu ekspresionističku paletu, posebnu poetološku i filozofsku fizionomiju, koja stvara konkretno strukturno jedinstvo, koje se od savremenog romana i njegovih aktuelnih tokova uglavnom razlikuje na način antiteze. To ujedno povlači i promenu svesti, drugačiji oblik umetničke forme i odbacivanje normativne poetike, koja sputava i neutrališe subjektivnost i neponovljivost stvaralačkog čina. Valter H. Zokel [Walter H. Sokel] u poetici ekspresionizma vidi odraz Kantove estetike, slobodu umetnika da svoje delo kreira kao jedan poseban univerzum, koji ima sebi svojstvenu prirodu, koja prevazilazi granice čulnog, a često i nadrealnog (1959: 9-10). Kao tvorac takvog dela, ovaj umetnik je iznad onoga koji samo otkriva simbole ili prenosi direktne istine. On je kreator i zakonodavac unutar sopstvenog univerzuma u kojem sam postavlja i ruši zakone. Roman Plavi zdenac je u pravom smislu reči jedan takav poetski, ekspresionistički univerzum, čija je forma satkana od hipnotičkih vizionarskih slika i misaonih uzleta u astralno, metafizičko i nadsvesno.

Marica Josimčević kroz ovo prozno delo kreira umetničku formu, koja se zasniva na asocijativnosti, sinkretizmu, dekonstrukciji narativa modernog romana, odbacivanjem klasične psihologije i fabule. Stilski postupak počiva na radikalnom otklonu od mimetičke, imitativne slike sveta, predočavajući je čitaocu gotovo uvek iz novog, neobičnog, izmenjenog ugla: „On čuje fijuk koji ima boju plamena i koji izmesti radnju sna u drugi proscenijum“ (Josimčević: 2016:69). Ovakav stilski postupak, koji u izvesnoj meri liči na poetiku simbolista, primetan je i u drugim avangardnim pokretima, a po rečima Ralfa Fridmena [Ralph Freedman] on u ekspresionizmu predstavlja težnju za otkrivanjem suštinskog značenja stvari, što podrazumeva i procese apstrakcije i postojanja više ravni (1969: 54-74).


Postapokalitpticni pejzaz
Već od prvih stranica romana, čitalac iz fragmenata, sa samih granica spoznaje ulazi u prozni narativ, koji je u odnosu na tradicionalni roman reinkarniran prema načelima stvaralačke imaginacije i vizije. Autorka na sasvim jedinstven i autentičan način projektuju svoje principe „jasnoviđenja“ na svet empirijskih odnosa, kakav poznajemo i koji će kako roman napreduje konstituisati novu dinamiku i perspektivu, uvodeći nas u tematsko-motivski kompleks putem intuicije, vere u „Duh Vode“ i „Višnju pomoć“ (Josimčević, 2016: 7-Cool. Na početku prisutna destabilizacija subjekta (likovi imaju prošlost koja im je nedokučiva) i disperzija prostorno-vremenskog realiteta (nejasni obrisi razorene planete Zemlje) preklapaju se i apstrahuju kako bi omogućili da gusto tkanje proznog teksta poprimi neobične boje i sazvučja donjeg sveta u koji će hodočasnici na putu ka Novoj zemlji krenuti vodenim tokovima. Autorkin izbor najbolje ilustruju reči i objašnjenje njene junakinje koja predvodi hodočasnike: „morate shvatiti da je voda zona bezvremlja; tu su nam najdostupnije sve naše potencije, one koje nosimo u sebi od Početka Postanja. Drugo, voda je otvorena za sve mogućnosti sna, a kroz sanjanje se budimo i sećamo, preobražavamo se kako bismo mogli da uđemo u večno Ovde i Sada“ (Ibid, 107).

Pa opet, o mnogo čemu u romanu može se samo intuitivno naslutiti, određeni događaji se mogu hermeneutički rekonstruisati koristeći sekvence sećanja, kojima lucidni snovi daju zamah, a potom i obrazac delovanja u sadašnjem trenutku. U tom smislu, kada je nemoguće osloniti se sasvim na opservaciju i indukciju, ekspresionistička poetika teksta dobija svoju ekspanzivnu moć i svoju sopstvenu geometriju koja je objašnjena u Uvodu romana slikom „vertikalnog bunara, viđenog direktno odozgo, do nesagledivog dna […]“ dinamikom „procesa koji radi“ i „brojem podzemnih nivoa“ koje autorka preuzima iz sopstvenog spiritualnog iskustva, bez obzira na to što okultna nauka navodi drugačije podatke o tome (Ibid, 9-11).

Najizraženiji toposi u romanu

Govoreći u svojoj Istoriji srpske književnosti o osobenostima srpskog ekspresionizma Jovan Deretić koristi termin „poetska proza“ koju vidi kao specifičan žanr koji se grana na „poetski putopis, poetski esej, poetsku pripovetku i poetski roman“ (Deretić, 1990). Budući da je i roman Plavi zdenac u formalno književnom smislu najčistiji izraz lirizma u prozi, odgovarala bi mu odrednica poetskog romana koji svoj lirski kompleks gradi kroz karakteristične topose ili tematsko-motivske konstante ekspresionističke poetike: topos zvuka i ritma, dinamičnosti i statičnosti, duhovnog i telesnog, vizuelizacije boja i geometrijskih formi. Oni funkcionišu kako u površinskoj tako i u dubinskoj strukturi diskursa, koja potom generiše značenja i upravlja značenjskim relacijama u tekstu.

Kada je reč o toposu zvuka i ritma, roman nudi složenu skalu najneobičnijih sazvučja: „zazivanje vode pevanjem“ (Josimčević, 2016: 78-79), „transno pevanje“, onomatopejsko izražavanje „grgota, rominjanja, vrenja“ (80), himne i molitve „Majci Vodi“ (116-117), „zazivanje Duha Majke Zemlje“ (158-160) i slično. Ovi elementi u romanu imaju, pre svega, transcendentalna svojstva i funkcionišu na višem nivou, gde se proširuje i produbljuje svest, nastaje, najpre, rastakanje bića, a potom obnova vitalnih snaga. Molitva dovodi do isceljenja i milosti, a glavni junaci, primivši takve darove, bivaju spremni za sledeću etapu svog putovanja, koja je, kako u fizičkoj, tako i duhovnoj ravni, uvek zahtevnija i složenija od prethodne. Zvuci, melodije i muzika u romanu proističu iz simbolističkog shvatanja, gde pisac proniče s onu stranu pojava i dolazi u dodir s neizrecivim, tajanstvenim i mističnim. U romanu Plavi zdenac zvuk i ritam imaju često karakteristike izvornog, arhaičnog jezika, izražavajući na taj način „ekspresionističku težnju ka neposrednom i praiskonskom“ (Deretić, 1990).


Putovanje vodenim tokovima
Vizuelizacija boja je još izražajnije stilsko sredstvo i naglašeniji topos u romanu Marice Josimčević. Polazeći od činjenice da je sama struktura romana iznikla u svesti autorke kroz vrlo preciznu geometrijsku šemu, jasan kolorit i forme, njena realizacija gradi još postojaniju paletu ekspresionističkog spektra. Predeli unutrašnjosti Zemlje, čudnovati vodeni tokovi, snovi koji vraćaju u prošlost kakvu poznajemo i lice planete koja je u vremenskoj dimenziji romana ne samo zbrisana, nego i zauvek nestala u obliku u kojem je mi poznajemo, uzimaju iz tog spektra najizražajnije nijanse i tonove. Autorka se zalaže za snagu izraza koji zaobilazi konvencije, pokazujući da njen prozni izraz nije uobličena stvarnost sveta izgrađena na temelju postojeće, koja nas okružuje: „Atmosfera ove Doline haosa puni se rumenom bojom ljubavi. Zatežu se strune vazduha, zažaruje se zlatan pesak, prestaje klokot crnih močvara i vode im postaju uljevita ogledala. Svi zvuci i svaka emocija postaju samo jedan jedini pev, svileni gajtan hitnut u samo srce Zemlje i vaskolikog sveta“ (Josimčević, 2016: 160). Na ovom primeru je očigledno i sažimanje dva karakteristična ekspresionistička toposa zvučno/slikovno koja ovde ne stoje u opoziciji, već svedoče o posebnoj vrsti sinkretizma. Na nekim mestima u romanu uočavamo i sinesteziju u funkciji stilske figure: „tonovi se vrtlože nad vodom topeći svaku nevericu, odzvanjaju svodovi podzemne hale“ (117); „ljubičasto putovanje“ (140); „voda nije odolela njenom glasu i prizivu“ (147); „krug koji pleše“ (170).

Ritam u romanu Plavi zdenac se ističe kao jedan od ključnih nosilaca ekspresivnosti ključnih reči, sintagmi, segmenata i rečenica, što doprinosi da ova proza poprimi kvalitet ritmičke proze. Ritmu se daje prvenstveno metaforičko značenje, povezujući ga s dinamičnom promenom heterogenih doživljaja junaka u duhovnoj i predmetnoj stvarnosti. Zvuk i ritam se takođe shvataju i doživljavaju sinestezijski, praćeni su intenzivnom percepcijom više čula, i vrlo često povezani sa vizuelizacijom boja, koji u ekspresionističkoj prozi imaju konkretno simboličko značenje. U prozi Marice Josimčević simboličko značenje boja nije deo ekspresionističke poetike, već vrlo često upućuje na ezoterijski kontekst.


Sinestezija
Funkcija i uloga snova i sanjanja je još jedan nezaobilazan topos ekspresionističke poetike, te je njegova prisutnost u romanu Plavi zdenac vrlo značajna u okviru mapiranja proze Marice Josimčević kao proze koja tu poetiku do izvesnog stepena odražava. Govoreći o toposu privida i suštine u ekspresionističkoj prozi Bojana Stojanović Pantović u svojoj studiji Morfologija ekspresionističke proze, kao jedan od retkih autora, koji se na sveobuhvatan način bavio ekspresionističkom prozom kako u evropskom, tako i u južnoslovenskom kontekstu, objašnjava da „u prethodnoj eposi, kod Meterlinka, Hofmanštala, Emersona i Strindberga, san ima uglavnom mistični karakter, upućujući čitaoca na skriveno, tajnovito značenje teksta. Za ekspresioniste je, međutim, san svojevrsna realnost, čiji principi ujedno upravljaju psihičkim svetom junaka“ (2003). Autorka romana Plavi zdenac ne samo da ovo eksplicitno potvrđuje: „za naše putovanje najvažniji [će biti] naši snovi. Oni su uslov za probijanje donjeg dela vertikale“ (Josimčević, 2016:66), nego pomenuti princip vrlo dosledno sprovodi u čitavom romanu kreirajući pri tom i posebne tehnike sanjanja, kao i pejzaže snova, njihovu dinamiku u kojoj se prepliću različite sudbine likova, koji su karmički povezani. Autorka romana kroz analizu simbolike snova i smisla pojedinih njegovih elemenata, poput R. V. Emersona, insistira na transcendentalnom poimanju snova, koji imaju određenu prirodu i logiku i u direktnoj su sprezi sa misterioznom, kohezionom silom našeg bića (DeVoll, 2004:69).

Morfologija romana

Morfologija romana Plavi zdenac prvenstveno upućuje na jedan od ključnih zahteva u oblikovanju ekspresionističkog književnog teksta – antimimetički pristup i isticanje konstruktivnog principa. Ovo je naročito izraženo u prvom delu romana, gde postoji negacija psihološko-kauzalnih motivacija, interakcija među junacima priče počiva na telepatiji, fragmentarnost (o likovima saznajemo na osnovu njihove spoljašnosti, godina, etničke pripadnosti, rasnog identiteta ili neke druge osobine), defabularizacija (korišćenje tehnika u kojima se tok radnje romana odvija kroz snove, meditacije, onostrane doživljaje i bitke, kao i mistične rituale). Sve navedeno upućuje i na međusobno prožimanje i mešanje žanrova (postapokaliptični roman, ezoterijski roman sa kombinacijom i interpolacijom epskog, lirskog i dramskog govora).


Funkcija snova
Roman je posebno zanimljiv u pogledu načina pripovedanja. Pored mnoštva britkih, živih i dinamičnih dijaloga, lirizacije scenskih opisa i efektnih rešenja na planu kompozicije, koja nije običan konstrukt, već promišljeno rešenje autorke, najveće iznenađenje predstavlja figura i status naratora. Do samog kraja romana ovu neobičnu povest pripoveda sveznajući narator u trećem licu. Povremeno čujemo i naraciju u prvom licu, kada neko od hodočasnika priča/proživljava delove svog sna, što retko može da zbuni čitaoca. Međutim, u epilogu romana, kada se sam narator obrati čitaocu u prvom licu, određenim delom svojeg iskaza on implicira svoju direktnu umešanost u pojedine događaje:

Zapravo i meni se, kao i hodočasnicima, dogodilo nekakvo buđenje na kraju … i to dva puta… Prvi put, kada je ona mala š***** Kalea prepoznala mene u onome o kome sam pisao a da nisam znao da samo to takođe ja … i drugi put, dok sam zabadao koplje u Aždaju. (Josimčević, 2016:367)
Ova izmena u pripovedačkoj perspektivi dovodi do promene kompletnih sintagmatsko-paradigmatskih relacija proznog teksta. Kompozicija postaje deo samorefleksije narativnog postupka i navodi čitaoca da razmisli o iluziji pripovedanja. Izvesna dezintegracija sveznajućeg pripovedača menja njegov odnos prema realnosti i on se napuštajući strogo narativno polje transformiše u „reflektor figuru“ odnosno formu personalnog pripovedanja.[2]

Stilski i jezički aspekti

Obiljem svojih asocijativnih veza, preplitanja i prelivanja značenja jezik u romanu Plavi zdenac često premašuje ustaljena čitalačka očekivanja. Iako deluje unutar konvencionalnih znakovnih sistema, ova vrsta proznog narativa u velikoj meri relativizuje relacije između označitelja i označenog: „Mislite vatru“ (Josimčević, 2016:216), „Glasovi Romba deluju kao basovi […] vihor hodočasnika kruga podseća na plamteći uroboros“ (218). Stoga ova vrsta ekspresionističkog stila nije svedena strogo na svoju retoričku funkciju, već često zadire u dubinsku strukturu teksta koja površinskoj daje simbolička, ali i alhemijska značenja.

Stilski postupak u romanu Plavi zdenac kombinuje dve tehnike: kinematografsku i parabolično-alegorijsku.[3] Ovu prvu tehniku karakteriše kratak zapis, iscepkanost i sažetost iskaza, kao i česta upotreba elipse:

Svašta! Naravno da mogu, ja sam… ja sam… (mršti se, češe se po glavi), ja sam … (zagleda se u njih dvoje s krikom neverice u očima), čudno, al’ ne mogu trenutno da se setim … ne razumem… (Josimčević, 2016:15)
Ova vrsta postupka odgovara dinamičnoj, kaleidoskopskoj slici sveta. Kondenzovanost i pregnantnost izraza na stilskom planu podrazumeva neograničenu slobodu u sintagmatskom povezivanju najraznovrsnijih tematskih fragmenata.


Duh Majke zemlje
Parabolično-alegorijski stil je u ovom romanu na sintaksičkom planu povezan s pojedinim tradicionalnim postupcima pripovedanja. Prema Zokelu, njegova osnovna odrednica je esejizacija pripovedanja, odnosno refleksivno–filozofski monolog ili dijalog. Ovakvo oblikovanje diskursa omogućava visok stepen apstrakcije pripovedanja. Prisutna je određena paradigmatična, alegorična situacija ili događaj, oko kojih se potom konstruišu naracija i figure. To omogućava i dekonstrukciju postojećih žanrovskih kodova i njihovu semantičku modifikaciju. Autorka na više mesta konstruiše tekst na podlozi nekog drugog žanra (koji liči na alegorijsku fantastiku) kao specifičnu formu pripovedanja, a najčešće je deo sna:

Lako se provučem kroz pravougaon otvorčić dok čujem Danuu napolju kako mi viče da obučem mornarsko odelce. Protrčim kroz dnevnu sobu i taman kada zakoračim na stepenik da bih se popeo u moju sobu, neka crvenkasta svetlost zaseni desni deo moga lica i nagna me da se okrenem. Vidim da nešto veliko, obučeno u crveni oblak, sedi za našim trpezarijskim stolom. Zaboravim na odelce, polako se vratim i stanem pred taj oblak. (Ibid, 70)
U ovom radu su analizirani oni aspekti proznog izraza Marice Josimčević na modelu njenog najnovijeg romana Plavi zdenac koji upućuju na postojanje više elemenata i njihovih uzajamnih relacija, koji su sastavni deo ekspresionističke poetike. Iz svega izloženog moguće je izvući zaključke da karakteristični toposi, lirizacija atmosfere i segmenti poetskog romana, potom morfologija i arhitektonika dela, kao i stilski i jezički aspekti upućuju na svojstven ekspresionistički književni izraz, koji je, čak i na formalno književnom planu izrazito autentičan i subjektivan i teško je povlačiti paralele, analogije ili sličnosti sa bilo kojim autorom, kojem pripisujemo obeležja ekspresionističke poetike. Osnovni problem, koji se na tom planu pojavljuje, najbolje je izrazila Bojana Stojanović Pantović rekavši da se „u literaturi o ekspresionizmu uočavaju izrazite protivrečnosti u okviru tzv. ekspresionističke poetike, odnosno nemogućnost da se uspostavi homogeno jedinstvo literarnih tekstova, kod kojih bi postojao minimum strukturnih, stilskih i ideoloških razlika (Stojanović Pantović, 2003). Ovo postaje naročito relevantno iz razloga što se ovde nismo bavili ideološkim kontekstom, koji zahteva posebnu vrstu analize, koja ostaje izazov za neka naredna tumačenja ovog romana.

U prilog našem tumačenju elemenata ekspresionističke poetike, treba na kraju dodati da je autorki romana Plavi zdenac važan unutrašnji izraz, koji je u kontrastu sa naturalističkim oponašanjem ili impresionističkim prihvatanjem spoljnih utisaka:

Svi mi sada imamo novi lik unutrašnjeg odbleska. (Ibid, 359)
Ne treba zaobići ni činjenicu da u tom subjektivnom odnosu naspram realnosti, u kojem dominira liričnost, emotivnost i misaonost, nailazimo i na značajnu angažovanu kritiku savremenog sveta, njegove posrnule civilizacije, koja u realnom vremenskom trenutku planetu Zemlju zaista i dovodi na rub propasti, što za sobom povlači i moralnu problematiku, koja je implicitno naglašena u brojnim segmentima romana. Njen nedvosmislen izraz sadržan je u ritualu obraćanja Duhu Majke Zemlje: „Poharasmo lepo tvoje lice na sve četiri strane sveta/Ojađena si ostala i ogoljena,/Posuta telima našeg neznanja i samozaborava/Ubijajući Tebe, ubismo i sebe./U ime svih postradalih, i naše vlastito, molimo da nam oproste/Sve tvoje biljke i šume/Reke, mora i jezera […] Šaljemo koridore jasnog belosrebrnog svetla […] Plačući, ali s jakom voljom da te iscelimo“ (Ibid, 159).

Za P.U.L.S.E Neda Mandić








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Sub 21 Okt - 20:23

Hemingvej ili može li čovek koji sebi puca u glavu da se nazove pobednikom?

Skoro sam gledao, a otud i potiče i ovaj naslov, dokumentarni film “Comandante” o nedavno počivšem kubanskom vođi Fidelu Kastru koji je radio Oliver Stoun 2002. godine. U nekom trenutku Stoun pita Kastra zašto je voleo Hemingveja, i da li je to zbog toga što je ovaj po prirodi bio pobednik? Kastro mu je odgovorio potvrdno, na šta je Stoun dao, uslovno rečeno, kontra argument – “ but he blew his brains out”.Tu negde mi je ponovo pala ta tema na um. Otkad sam se kao klinac upoznao sa Hemingvejem piscem i, što nije ništa manje interesantno, sa Hemingvejem čovekom, bio sam impresioniran koliko književnošću koju je stvarao, toliko i stvarnim životom njegovim, za koji je nejako reći da je bio uzbudljiv i dinamičan. Impresionirana moja malenkost, i milioni drugih. Prosto jer su razlozi za to objektivni. Hemingvej je Veliki Pisac 20.veka, što bi istoričali rekli – čovek veće vrednosti, i zaista naročit majstor reči. S druge strane, taj njegov toliko buran život, zaprepašćuje čoveka nekim svojim detaljima, i tera ga(mislim, bar ovog čoveka) da se zapita šta može da bude pokretač tolike energije i snage kod jednog ljudskog bića? Kao i zašto takav čovek završi tako što sebi puca u glavu?Na prvo pitanje su, manje ili više merodavno, mnogi davali odgovore. Što se ovog drugog tiče, za mene je to, u njegovom slučaju, uvek bio logičan kraj. Činjenicu da je nekoliko bliskih mu rođaka (uključujući i Dr. Klarensa Hemingveja, njegovog oca) izvršilo samoubistvo, mogu da uzmem u obzir ili ne. Ali svakako ne mogu da je ne pomenem. S druge strane, kada razmotrim način na koji je stvarao i živeo, a to je uvek bilo sasvim i do kraja, teško je zamisliti tog čoveka u poznim godinama, narušenog psihofizičkog stanja, kako sedi negde na tremu nekakve vikendice, nesposoban da piše, nesposoban da se kreće, i piša u gusku koju mu medicinska sestra povremeno prazni. Teško je zamisliti tu mogućnost, a još teža je slika ako se ipak uspe.

Čovek koji je učestvovao u tri rata. Veliki Pisac, svedok Istorije, veliki beli lovac sa afričkih safarija. Bokser, vrhunski ribolovac u dubokim vodama Pacifika, čovek četiri braka i beskrajnog niza kraćih strasti. Čovek koji, već u godinama, udarcima glavom otvara zaglavljena vrata malog aviona cesne nakon kvara i rušenja u savanu jer mu je telo izlomljeno i sputano a glava je jedino oruđe koje mu preostaje… Takav čovek ne odlazi tiho u noć.Ovde mi pade na um prva strofa čuvene Tomasove pesme

“Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day
Rage, rage against the dying of the light.”
Naravno da je kontekst pesme(prevod do kojeg vas link vodi nije najsrećniji, ali nema bolji) drugačiji od onoga o čemu ovde pišem, ali moj utisak je uvek bio da se Hemingvej, na svoj način, pobunio protiv nedostojanstva laganog “umiranja svetla”.Sećam se jednog slučaja kada sam imao 16-17 godina; ušao sam u biblioteku u Dunavskoj ulici da ukradem(tada nam je to bio neki fazon, uz onu omladinsku ideju da “ukrasti knjigu nije krivično delo”) jednu Kastanedinu knjigu koja mi je falila za komplet. Biblioteka je bila, onako, poluprazna, i pošto situacija nije bila povoljna za momentalno stupanje u akciju, rešio sam da malo pronjuškam po naslovima za nečim zanimljivim. U nekom trenutku mi je ruku dopalo neko i tada matoro izdanje, nisam siguran ni da pamtim ime kako treba, ali mislim da je bila “Psihoanaliza u književnosti”. Kada sam je otvorio, video sam u sadržaju nekoliko obrađenih, značajnih pisaca, i odlučio se da pogledam šta piše o “Hemdži”, kako ga i dan danas ponekad kratim pri pominjanjima. Uglavnom, nisam tog dana stigao da zveknem tu knjigu pored neslutećih bibliotekarki jer sam ispromašivao pogodne trenutke satima čitajući sve što je tamo napisano, i posle tražeći neke konkretne romane da bih ulovio reference koje je autor pominjao.Mislio sam kada mi je na um palo da napišem ovih par reči, da možda nema smisla jer toliki su pre mene, kako će mi biti veoma teško da ostanem u kratkoj formi, a i kao – o Hemingveju se sve već zna, nema zašto da ga pominjem, on je kvalitetno opšte mesto. Ali onda sam se setio, a to sam pomenuo u nekom od ranijih tekstova ovde, kako sam nedavno obio ceo grad u pokušaju da pronađem zbirku njegovih pripovedaka na poklon prijatelju, i na kraju sam morao da je kupim čitanu, izdanje od pre 40 godina sa ulične tezge, jer modernim izdavačkim kućama u Srbiji sav papir odlazi na štampanje Jelene Bačić Alimpić i Paola Koelja.

Tako rekoh sebi da nikada nije besmisleno pominjati, u bilo kojoj formi, istinske primere stvaralaštva, jer, je li – ko zna u kakvim vremenima živimo?!

Svakako da je šteta što nismo imali kasnu fazu ovog velikog stvaraoca. Nema sumnje da bi napisao bar još nekoliko odličnih romana. Pre svega zato što istinski dar sa gomilanjem godina ne bledi nego zri, što smo mogli da vidimo na primerima velikih umetnika koji su ostali živi dovoljno dugo i stvarali u starosti. Ali H. se ni u jednom pogledu nije štedeo čitavog svog života, što je uzelo danak i ubrzalo kraj. Počeo je da gubi kontrolu nad umom, nije više mogao da piše, telo ga je izdavalo… i odlučio je da preuzme kontrolu nad svim tim. Poneo se sasvim nalik sebi. Ili nalik onome kakav je želeo da mislimo da je bio.

Ali to uopšte i nije bitno.

Ernest Hemigvej je samo došao na ovaj svet ne pitajući se ništa. A Bio je tu, i otišao je po svojim pravilima.

Dakle, može li čovek koji sebi puca u glavu da se nazove pobednikom?

Može. Ukoliko je taj čovek Ernest Hemingvej.U suprotnom, imajte na umu – sramota je ubiti se ako ste niko.

Autor: Ivan Drobnjak








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Pon 6 Nov - 18:26

Књига као културолошки феномен

Да ли нешто толико старо и драгоцено у нашој цивилизацији може да постоји, а да није оправдало своје постојање? Сигурно не може. Зато с правом можемо рећи како без обзира што постоји сумња у то да људски мозак (у свом најбољем смислу), најбољи и набржи рецептор свега што на овој прелепој планети постоји, са још више занимања и љубави прати велико и плодно Гутембергово сазвежће свих књига на свету. И ма колико нас завели и освојили сви доступни електронски медији, штампа или нагла и фамозна експанзија рачунара који је тек прешавши двадесетак година свог постојања задобио и придобио читав свет не можемо, а да не постанемо свесни постојаности и присутности нечега тако битног и тако транспонованог у сваки од ових медија макар и у маленој сразмери. То је свакако КЊИГА. Заправо књига, књиге, мноштво милиона књига, читава једна галаксија за себе. То је једноставно, ако се поистоветимо и поједноставимо ствари, начин на који читава та галаксија непобитно постоји и опстаје.
Многоструке су намене и далекосежни су путеви књиге. Од образовања које она свакако пружа од свог настанка, обухватајући најразнородније области људских делатности, до људске осећајности, фантазије и маште света по себи толико различитог и паралелног овом нашем, дакле света уметности и саме књижевности. Опште-образовни, спознајни или дидактичко-уметнички карактер књиге доприноси њеној свеприменљивости као и комуникативности. Сам чин комуникације са читаоцем има на себи тежак задатак приближавања, доказивања, успостављања као и прихватања свега што нам књига нуди. Тај свет је доступан и вишеслојан, његово порекло је његов аутор који после низа перипетија и проблема успева да дело својих способности у интлектуалном, осећајном, психолошком и едукативном смислу учини доступним нама читаоцима и помогне нам да разрешимо дилеме, слутње или смутње пред које нас ставља наша интелигенција или боље рећи егзистенција.

За књигу која нас је едуковала увек ћемо рећи: „Боже, та књига ми је помогла да сазнам то и то..“, или „Хвала, сада знам више о томе и томе…“, а да при том није само у питању факултетска или било која диплома. Док за књигу лепог белетристичког садржаја рећи ћемо: „Да, волим је. Зар то није предивна књига о томе и томе…“ и тако даље. Све у свему старо гесло значи: „Књига је да се чита!“, али шта с тим, заправо да ли се сада чита више или мање, или по чему се сада не чита „довољно“, и откуда „поплава писаца“. То и јесу сумње модерног света.
За Емила Золу, лоше написана књига је „злочин“. Са моралне тачке гледишта сам чин писања и повлачи неке од тих дилема: да ли је све то што је изречено, изречено на прави, систематски начин. Да ли су наши судови тачни или то нису. Посматрано из тог угла могло би се рећи и за једног Хомера да је „безличан“. Или можда за Џојса да је „без дистанце“. Објаснити људско делање у времену је тешко и тешко полази за руком и највећима ако књижевност посматрамо ка „производ човека“. Али познајемо ли довољно и „женско писмо“, наиме шта се то жене усућују да мисле и пишу, и са друге стране шта највише воле да читају. Фабулозни стил једне нежне и префињене Вирџиније Вулф, мудрост и тежина једне Исидоре Секулић или можда Арундати Рој која неминовно делује помало сурово и непатворено дописује странице света који је још увек „трећи свет“.

На први поглед тешко је проценити шта је то „пад“ у литерарном смислу, јер сетимо ли се неких од примера листе чекања светских величина, уочићемо да је и Џојсу за „Даблинце“ било потребно десетак година. С правом ваља поразмислити да је свака књига добродошла, а да онеретке, изузетне и највеће сачекају своје читаоце и у другом миленијуму. То захтева признање да „прва тумачења“, доносе несносне тешкоће и потом свакако неразрешиве. Узмимо за пример и Ђулијана Барнса. Свака његова књига као да је „пазл“. Тешко ју је разрешити без већ унапред договорене слике. Отуда и полемичност, отуда и застрањивање које подсећа на „рат ружа“.

Разлика измећу доброг и лошег се не може лако илустровати и заиста нема поузданих критеријума. Зато се с правом питамо да ли је сентименталност пасионираних читалаца комична остатку света који то није. Колико удела има противречни ефекат неке од главних тема романа који несумњиво и спада у највећи део онога што читалачка публика „гута“, на емоције читалаца и њихов илузорно заљубљени пример. Резултат је најмање двострук, и понекад исто тако противречан. Да ли је тријумф једне књиге трагедија или комедија заблуда, или пак нешто сасвим супротно? Тешко је то одредити. Добри критичари ће без сумње одговорити да сва ова питања нису ни битна. Јер тријумф књиге је сам по себи и довољан и посебан, тако да је великанима писане речи заиста тешко противречити.
Како афинитети читалаца широм света утичу на афинитете читалаца нашег говорног подручја није једноставно закључити. У том смислу Иво Андрић је несумњиво наш врхунски литерата или човек од пера који је измамио највише уздаха и емоција пробране елите мећу читаоцима и то не само као Нобелов лауреат. Једноставност, далекосежност и дубокомисленост његове реченице нису оставиле равнодушним ни оне који нису склони разрешавању кључних проблема Балкана или османлијске доминације на истом. Чини се да књиге у свом најтананијем смислу утичу ма колико да је тираж безнадежан или наизглед инпозантан. Некада је довољно само бити упознат са садржином из „друге руке“ или преко било каквог вида дајџеста, па сте самим тим информисанији или свесни њиховог далекосежног утицаја. Једном речју нема човека на планети који није прочитао никада ништа или је тако мали и занемарљив проценат оних који књигу никада нису ни држали у руци. При том су такве констатације готово немогуће за највећи део позитивног или напредног човечанства ма колико да тим термином и даље баратају левичарски мислиоци, пошто је модерна цивилизација учинила књигу доступном у сваком смислу. Да се у томе напредовало до неслућених сразмера доказ су за сада још увек ретке књижаре у којима је тренутно могуће захваљујући рачунарској технологији одштампати властити примерак књиге било ког аутора из било ког дела света уколико је она каталогизована или у размери без обзира да ли се ради о белетристици или претежно стручним издањима из готово свих области.

Посебно питање свакако је и: „Шта је то што књигу на први поглед чини пријемчивом?“ Студија о маркетиншком планирању поља издаваштва сигурно може постати засебном темом у нашем осврту на феномен књиге. Познато је да је она ма колико сензибилнији и интелетуалнији, ипак маркетиншки предмет. Значи књига се исто тако купује као и било шта друго у свету, с тим да није лако ни продати је, поготово ако није у питању приручник из рачунарског програма, брошура о интернету или било шта преко потребно као на пример књиге о домаћинству, исхрани или лечењу биљем. У том смислу осврнимо се на проблем бест-селера
Још од „Хладнокрвног убиства“ Трумана Кепоута који представља прву књигу бест-селер у Америци и чији ауторски хонорар за писца несумњиво је још увек недостижна сума за велики део аутора (ради се о цифри од 1000000 долара), овакви издавачки подухвати сврставају се у ретке. Последњи такав подухват је свакако направила списатељица Џ. К. Роулинг са својим романима о дечаку чаробњаку Харију Потеру. Милиони деце широм света имали су прилике дасе упознају са овом књигом, а снимљен је и истоимени филм према првом наставку. Ако се случајно затекнете негде у Америци, „Хари Потер“ и читав асесоар разнородних играчака које су настале поводом књиге, на домак су руке у било којој продавници, значи не само књижаре већ и самопослуге и продавнице сувенира имају на својим витринама књиге тог типа које представљају једноставну разбибригу и читају се попут ревијалне штампе. Чини се једноставније рећи како за књигама попут „Потера“ има тражње и да свакако таква издавачка делатност пре свих профитира захваљујући свом продукту без обзира колико опстаје сама по себи и пре свега је сама себи довољна.

Читани писци, попут Бушнелове и Хорнбија (није случајно да је у питању англосаксонско говорно подручје) достижу и по неколико издања, пример је четврто издање романа Ника Хорнбија „High Fidelitz“ код нас. Цепањем простора бивше Југославије на више засебних државица добили смо недостатак домаћих бест-селер писаца и романа. Као да је изгубљен интерес за домаћег писца који је без обзира на спорадичне покушаје („Време књиге“ и тд.) остао сам. Књиге су скупе и за најпасионираније купце па се све више одлази у библиотеку која је свакако један од најплеменитијих и најозбиљнијих чувара књига и читалаца. Без распрострањене библиотечке мреже, не само да би се мање читало него би и свако усавршавање било готово немогуће.

Док завршавам овај есеј, свестан сам чињенице да се на свету у овом моменту пишу стотине хиљаде књига које ће угледати светлост дана и бити доступне читаоцима. Оно што је сигурно да без обзира колико покушавали да посматрамо књиге и то литературу пре свега, постало је јасно да читаочеве асоцијације не могу увек бити исте, те да се оне мењају. Самим тим, да се комуникација измећу читаоца и писца може схватити као нешто живо и никада апсолутно. И као Што је Х. Р. Јаус приметио, тиме што су се читаоци определили да једну књигу читају, они су је и одабрали. Читајући они је и вреднују. Позитивно: уколико је прихватају, воле и признају, или негативно: уколико је предају забораву. Једном прихваћено дело постаје делом традиције и непосредно утиче на развој књижевности. Тако писац ствара дело, а читаоци писце.

Аутор: Небојша Амановић









Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 51014

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Pon 18 Dec - 23:39

Sunce ovog dana – Vladimir Pištalo


Izdavačka kuća Agora iz Novog Sada (Zrenjanin), objavila je ove, 2017. godine, knjigu 
našeg poznatog pisca Vladimira Pištala – Sunce ovog dana: Pismo Andriću. Moj poštovani 
saradnik, pisac, prevodilac i književni kritičar – Dimitrije Janičić, smatra da je ova knjiga 
vredna njegovog prikaza. U svakom slučaju, zavredila je njegovu potpunu pažnju i 
poštovanje prema autoru. Pročitajte prikaz, a naravno, nakon toga, obavezno pročitajte 
i knjigu.







PIŠTALO JE ŽIVEO I RASTAO SA ANDRIĆEVIM DELOM
Posle hvaljene i višestruko nagrađene knjige o Tesli, Vladimir Pištalo (1960), danas jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, pojavljuje se sa novom knjigom posvećenom našem nobelovcu Ivi Andriću. Roman je neuobičajen – u obliku pisama Andriću. U njemu se konstatuje, ne raspravlja se. Činjenice o životu i književnom radu nobelovca izrečene su na drugačiji način. Ličnosti, izvađene iz konteksta pa sagledane kroz drukčiju prizmu. Pesnički način izražavanja, karakterističan za Pištala, sličan je onome u „Veneciji“, delimično sličan „Tesli“. No, knjiga koja će zbog načina na koji je pisana, zbog nekih stavova i viđenja Andrićevog dela i likova kroz prizmu dana današnjega, pa i nekih ocena koje se razlikuju od onoga što se naziva stav „zvanične“ kritike, a koji pogotovo idu uz dlaku ljudima koji su pokušavaju da iskoriste velikog pisca za dnevno-političke ciljeve – biti hvaljena i osporavana.
Pištalo je veoma pažljivo čitao dela Iva Andrića. Naslovljavajući svoju knjigu „Sunce ovog dana“, a pišući o čoveku jednog drugog vremena, Pištalo posmatra Andrićevo delo u njegovom vremenu gledajući ga ispod sunca ovog dana. On je Andriću bespogovorno odan. Osim toga on ga u isto vreme bespogovorno poštuje. No, to mu ne smeta da njegovo delo analizira, secirajući ga od detalja do detalja i od lika do lika, ostajući pažljivi posmatrač i tumač toga dela.
Pištalo vidi čoveka koji je toliko pisao o mostovima, ali koji je viđen ispod sunca ovog dana kao neželjeni most. Uz sve poštovanje prema uozbiljenom i namrštenom Ivu, Vladimir mu na jednom mestu kaže da je trostruki konvertit: između Srba i Hrvata, između kraljevske diplomatije i komunizma i između treznog stanja i ludila. U nastavku se može zaključiti da je Andrić, budući istok zapada i zapad istoka – ostao između svetova, gde obitavaju bogovi, veliki i sjajan i da za njega neće prionuti prašina dnevne politike i zavisti nesposobnih.


Ovaj roman tumačenja, kako ga odredi Nenad Šaponja, roman tuđeg toka svesti je istovremeno i roman pesma, esej o književniku, putopis, analiza… Pisan bogatim, pomalo raspevanim Vladimirovim jezikom iz vremena manifesta, to nije knjiga koja teče uobičajenim i utvrđenim koritom navike. To je knjiga koja gleda bolje, koja vidi više, koja ulazi u način razmišljanja, u proces stvaranja, knjiga koja ne ostavlja prostora za ravnodušnost. Istovremeno, to je knjiga koja budi radoznalost: ček da pročitam još jednom, da proverim da li je Vlado razumeo Iva. A Vlado je itekako razumeo Iva, ali na svoj način koji nije nimalo ravnodušan, koji nije uobičajen i običan, ali je zato dobar i izazivački. Današnji naočari za nekadašnje ljude i njihove postupke, današnje analize nekadašnjih postupaka i starih prijateljstava i grehova, današnja poštapanja Andrićevim stvaralaštvom za dnevnopolitičke potrebe. Sve je to našlo mesta u pismima nobelovcu koje piše pažljivi čitalac i dovitljivi stvaralac, kolega pisac Vladimir Pištalo.


odknjigedoduse


..............
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 51014

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Pon 18 Dec - 23:40

..............

Pištalo oseća kako je Andrić video svoju sudbinu kada je video prvu biblioteku. I počeo da piše. A u tom njegovom svetu prati ga kao prokletstvo ili kao sudbina – prolaznost. Sve Andrićeve avlije pune su tihog umiranja kaže Pištalo. Jer Andrić je uspevao da vidi kako najtanja stvar na svetu troši najtvrđu, kako vreme jede kamen, kako razgrađuje. A u Andrićevim knjigama se fizički može osetiti vreme koje on izgleda mogao pomirisati, pomilovati kao nevidljivu mačku.
Pištalo kaže da su Andrićevi Znakovi trebalo da umire Nemire, osim kada Znakovi postanu Nemiri. Čudno je to kako pažljivi čitalac Vlado otvara prozore Andrićevih gledanja na svet i život, na strast i ljubav, na rađanje i smrt. Ova knjiga kao da je reflektor: ona jednim finim pletivom pesnički nadahnutog Vladimira osvetljava tamne kutke Ivovih stvaralačkih lutanja na kojima srećemo toliko mnogo ljudi i sudbina, toliko tame vremena, skrivenih i suspregnutih strasti, prigušenih ljubavi i jedva uzdržane zlobe. A jedan smireni, dostojanstveni, na prvi pogled autoritativni sud velikog pisca krije u svojoj dostojanstvenosti mnoge sumnje i nesigurnosti. Naše neuvežbano oko ne bi ih uočilo, ali ih zato tako vešto i tako dobro uočava i beleži Vladimir čitalac i stvaralac.
Vidi on Iva (i ne samo Iva) kao Balkanskohg Hrista. Čovek razapet između Istoka i Zapada, Sreće i Nesreće, Ljubavi i Mržnje, Vere i Bezverja, Punoće i Praznine. Razapet u sebi i sa sobom. A sve to u sredini koja će pre verovati da te je potrebno razapeti, nego da te prihvate za spasioca.
Pištalo vidi Andrića kao čoveka koji je pokušavao da nađe kontrapunkt, da uspostavi vezu, da poveže ljude, nacije, vere, traženja i nalaze, Dušu i Stvarnost, Dobro i Zlo. No, ovde, na balkanskoj vetrometini kao da su večnost sinteza i antiteza, ubijanje i rađanje, smrt i život, kao da svako povezivanje predstavlja grešku. Kao da harmonije nema. Duša nalazi harmoniju, ali je stvarnost uruši.
Pištalo kaže da je Andrić imao oko za svaku ženu, za žene svih naroda i žene svih doba od devoјčice do starice. Pištalo kao akvarele izdvaja nekoliko Andrićevih likova: pored Jelene koje uvek ima u nemanju i Anike, tu su Ciganka, Anica, Mila Rifka, Mara… I razlika u viđenju žena različitih doba starosti: devojčice na zidu koja postaje svesna svoje ženskosti i žene na kamenu koja počinje da shvata svoju prolaznost. A među muškarcima se posebno izdvajaju Ćorkan i Đerzelez, bolesni od ženske lepote koju ne umeju da izraze rečima. A ono Ćorkanovo gledanje ženske lepote kada „čini mi se da mi se srce ovoliko nadulo“ Pištalo definiše kao izraz bosanskog metafizičara.
Videti toliko detalja u delu velikog pisca mogao je samo čovek koji je živeo sa njegovim delom. Knjiga o Andriću nije nastala za godinu ili dve. Za nju su bile potrebne decenije. U njoj je vidljiv dečji doživljaj, ali i sud zrelog čoveka, pa na kraju sud kolege pisca. Sva ta Vladimirova viđenja sreću se u ovoj knjizi. Još im se priključuje profesor književnosti i čovek koji na specifičan način vidi današnjicu, pa se svi oni nađu u društvu sa Ivom. Ne kao skromni čitaoci, nego kao tumači. Ali tumači koji se u prvom gledanju vide kao čitaoci
.................
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Pon 8 Jan - 10:26

Једно другачије виђење Бановић Страхиње, Зорица Мишов (проф. српског језика)
јан
27
Кад је Господ стварао човека створио га је по свом, божанском лику и удахнуо му живот и поклонио му прекрасан врт. Али, то овом мушкарцу није било довољно. Био је усамљен и непотпун и зато несрећан.

Онда му је Господ створио биће које је учинило да човек више није усамљен, ни непотпун, ни несрећан. Све је доведено у равнотежу појавом бића које је Творац назвао Човечица.

А Човечица, која је чак и својим именом требало да представља неки мање значајан део човека и само допуну до савршенства, та Човечица је прерасла у животну потребу мушкарца. Постала је разлог за живот и смрт, за рат и уметничко дело, за убиство и самоубиство. И постала је разлог за песму Бановић Страхиња.

Бановић Страхињу је народ кроз песму прославио као јунака, Србина који убија Tурке, војсковођу који је увек за цео коњски галоп испред својих војника у јуришу. Песма га је уздигла као храброг и одважног управитеља имања у Бањској, као владара који великодушно ослобађа своје заробљенике, као зета кога жељно очекују и са уважавањем дочекују у својим домовима.

Али, нико не зна какав је био као човек и муж, као Адам коме је требала Човечица. Нико се није запитао, па ни песма, зашто је Страхиња сам гостовао у тазбини, зашто са собом није повео вољену жену да и она посети своје најдраже-мајку, оца,браћу… Нико се није запитао зашто он недељама “пије вино ладно“ и иде од трпезе на трпезу, а млада,лепа и вољена жена самује у некој тамо далекој Бањској. Нико није завирио у њене бесане ноћи и изневерена јутра, нико није походио пустињу њених мисли… Никоме, па ни песми, није била важна љуба Страхињина док је била дубоко у сенци, послушна и готово ропски, покорна.

Оног тренутка кад излази из мрачних углова самоће, љубу Бановић Страхиње дочекују само речи осуде. Оног тренутка када се пред њом јавља једна велика сила, опасна колико и блага, злокобна колико и ослобађајућа, смртна колико и животна, та верна љуба, одана ћерка и сестра, хришћанка и принцеза, постаје само једна обична, праисконска жена, само дело Творца.

Све остало изгубило је своју вредност-и порекло, и вера, и будућност, и грех… Жена у њој, Српкињи, и мушкарац у њему, Турчину, волели су се по законима Творца. И то је била чиста, суштинска љубав. Илија или Алија? Љубав превазилази такве дилеме.

Страхињу је вест о женином неверству коначно одвојила од јела и пића. Луд од беса кренуо је да своју срамоту спере крвљу Турчина, да поврати оно се звало његово и да спасе свој пољуљан углед.

Отишао је јашући на крилима мржње и љубоморе. Закрвављених очију угледао је једну љубав, али је није препознао.

Обневидео од посесивности гледао је у срећне, њене плаве, а његове црне очи и секао сабљом, ударао топузом, газио коњем, гађао копљем, стезао рукама, а своју љубу давио зубима свога хрта карамана. Чак му је и песма у једном тренутку окренула леђа и рекла, пре дошапнула, да је Влах Алија бољи јунак од њега.

Мислио је да нешто спасава и да некоме помаже.А он је само бранио маленог човека у себи.“Непогрешив“ и надобудан бан малене Бањске играо се Бога.И,наравно,у тој игри изгубио.

Са собом је на коњу одвео само љуштуру своје жене. Она права је остала на пољу. Ева крај Адама.

Зашто није отишао са њом одмах у Бањску? Несигурност је мутирала у своју супротност – желео је да тријумфује над својом женом док је породица окривљује, браћа презиру, а отац је се одриче.

Онда кад је осуда као маљ пала на ову, већ сломљену жену, его Бановић Страхиње је бректао од ситости. Зато је пробуђена самилост у њему решила да опрости. И он је одглумио тај божански чин. Била је то представа за Југ Богданову породицу, велику и славну – зет из малене Бањске уздиже се изнад неверства и прашта! Сада је могао да се, коначно, врати својој кући.

У ствари, никад јој није опростио. А она га никада више није заволела. Како волети некога ко вас запоставља, шаље пса на вас, води вас на страшни породични суд да би тамо, не себе осудио, већ вама великодушно опростио.

Бановић Страхиња је био губитник на два поља – и као јунак и као муж. Једино га је песма прославила јер је све ово мудро прећутала. Али, ипак, неке се завесе заблуда полако размичу.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Pon 8 Jan - 10:33

'Književnost mi je bijeg od politizirane svakodnevice'
ahar Mandour (1977.) je libanonsko-egipatska književnica, urednica i novinarka za teme roda, društvenih pokreta i kulture u Libanonu, Egiptu i Palestini. Objavila je četiri romana. Trenutno radi u Bejrutu za Amnesty International kao istraživačica. Gostovala je na programu Revija malih književnosti – Sjedinjene Države Levanta kojeg su organizirali Booksa i Human Rights Film Festival. Odlomak njenog novog romana Mina objavljen je u Booksinoj antologiji Tvoj bol je lakši kad o njemu drugi pričaju.
Proteklih dvadeset godina radili ste urednički posao u vodećem dnevnom listu na arapskom jeziku u Libanonu Assafir. Međutim, početkom godine novine su prestale s radom. Kako ste doživjeli slom vaših novina?

Upravo sam se vratila sa studijskog boravka u Londonu kad sam dobila vijest da će se novine ugasiti. U takvoj situaciji uvijek je najgora nesigurnost, a tu i nada igra važnu ulogu, u negativnom smislu. Ovakvi događaji u pravilu nemaju iznenadan i konačan kraj s kojim se čovjek mora pomiriti. Upravo suprotno, proživljavate stalnu mijenu, vaši snovi i vjera bivaju skršeni, a zatim dolazi do nenadanog buđenja nade u pozitivan ishod. Kreću govorkanja, na mjestu se izmjenjuju razni scenariji, 'prave istine', i zapravo nemate pojma što se događa. Riječ je o agoniji.
Poznato mi je o čemu govorite jer sam i sām bio zaposlenik jednih novina koje su došle do neminovnog kraja (Vjesnik). Mislim da je agonija zaista pravi izraz. Od stalnog iščekivanja nekakvog deus ex machina čuda do brige za egzistenciju. U mom slučaju to uključuje i gotovo polugodišnji rad bez primanja naknade…


Pa mi smo onda kolege po robovskom radu, čak su nam se i periodi uskladili! Dakle, sve vam je jasno. Šest mjeseci smo radili na kredit, nadajući se da će se stvari nekim čudom pozitivno riješiti. Pola godine sastanaka, šaputanja, osluškivanja… A onda dolazi konačni kraj, koji je šokantan iako nije neočekivan. Možda je, paradoksalno, baš zbog toga šok veći.
Kako je rad u novinama utjecao na vaš spisateljski rad?

Činjenica da sam u tim novinama provela čitav svoj radni vijek čini sve ovo teško podnošljivim. U tim novinama počela sam pisati 1998. godine, to je bio moj neočekivani prostor slobode. Naime, nisam počela kako to najčešće biva, s najniže stepenice, već sam igrom slučaja dobila kolumnu u kojoj sam mogla reći što sam željela, nešto u stilu a što kažu mladi?

Upravo zato što sam bila tako mlada dobila sam mogućnost biti ono što jesam, za razliku od iskusnijih novinara i kolumnista koji su morali razmišljati o stvarima poput uređivačke politike. S druge strane, pisala sam o sebi, svom životu, svojim iskustvima. U tom smislu moja novinarska karijera ipak ima drugačiju putanju, može se reći da sam imala sreće. Sve do nedavnog kraja, dakako. Ipak, iako to zvuči blisko prostoru književnosti, ne bih rekla da je to književnost. Kod mene je književnost otpočetka bila prostor bijega, između ostalog i od novina.
Nekim piscima na Zapadu književnost je prostor političke borbe, prostor razračunavanja s eskapističkom svakodnevicom, snažno drmanje iz sna. Pretpostavljam da je u Libanonu situacija potpuno drukčija?

Da, gotovo suprotna. Ne samo da je svakodnevica politizirana, ona je politizirana u potpunosti. Svaki segment života je politički obojen, ne postoje zrakoprazni džepovi. U tom smislu i prostor književnosti u potpuno je drukčijem odnosu sa stvarnošću, ili sa stvarnostima. Zato kažem da je meni književnost bila prostor bijega, iako je dakako riječ o nemogućem bijegu.

Zapravo, ono što sam željela postići pišući svoj prvi roman (Nacrtat ću zvijezdu na Vienninom čelu, 2007., op.) jest ostvariti neku vrstu čišćenja, naivnosti. Željela sam osloboditi svoju protagonisticu od krajnje ideologizacije i politizacije, pojednostaviti stvari. Naravno, može se reći da je sam pokušaj krajnje naivan, ali mislim da je bio prikladan u tom kontekstu.
Odražava li se ta naivnost ili želja za pročišćenjem već u samom jeziku romana?

Svakako, i to u svakom smislu. Jer jezik, a govorim o formi, čak i o onome što se naziva stil, jest taj koji zapravo stvara stvarnost, naš svijet. Ovdje sam se morala suočiti i s problemom navike, rutine. Rad u novinama, koliko god ja inzistirala na nekakvoj slobodi, ipak zanosi autora u jednu stranu. Prava sloboda je tu iluzija. Kada je riječ o formi, određene zakonitosti tu će uvijek postojati, čak na razini gramatike i sintakse, pa sam se morala suočiti s osnovnim pitanjima što jezik jest i što može prenijeti. Kao i s glavnim problemom: što želim učiniti i zašto?
Mislite li da ste uspjeli postići tu naivnost, ili barem iluziju naivnosti?

Mislim da jesam. I to mi je bilo potrebno. To možda jest iluzija, no to zapravo i nije važno. Uostalom, ako ćemo pravo, a to možda nije ni potrebno naglašavati, fikcija je po samoj svojoj naravi iluzija. Jedino možemo govoriti o razinama iluzije i onome što želimo postići.
Je li riječ i o pokušaju stvaranja neke vrste jedinstva, cjelovitog svijeta romana u književnosti krajnje fragmentiranog društva?

Ne znam koliko poznajete političku sliku Libanona, no politička fragmentiranost u Libanonu dovedena je do krajnosti. Društvo ne živi podijeljeno, kako je to čest slučaj u drugim zemljama i društvima, već kao zbroj ogromnog broja međusobno sukobljenih strana. Zemljom upravljaju politički i vojni vođe, velik broj njih, a stanovnici su priklonjeni svojoj strani u svakom smislu, i to do kraja. Svatko čita svoje novine, svoje knjige i časopise, gleda televizijske emisije kojima upravlja njihova politička frakcija. Nekome tko ne poznaje situaciju, Libanon je nemoguće mjesto. Bejrut nije shizofren. On je mnogo, mnogo dalje od toga.
No u vašim je romanima Bejrut pravi protagonist. Možete li zamisliti odvajanje vaše proze od Bejruta?

Mislila sam da je to nemoguće. No nedavno sam si dopustila upravo takav eksperiment u romanu Mina. Moji romani međusobno se razlikuju prije svega po različitom postavljanju Bejruta kao mjesta definiranja svijeta. Zapravo, ne mogu zamisliti da živim bilo gdje drugdje. Bejrut će uvijek biti ono o čemu pišem, bilo da je riječ o imaginarnom Bejrutu ili onom stvarnom. No granica između njih, kao što sam već rekla, često je nevidljiva. Ja kao autorica radim to razgraničenje.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 51014

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Pon 8 Jan - 19:51



Vladimir Tabašević,  " Pa kao "

Lagano, sarkastična razumljivost nam dopušta da zaboravimo da su naše zamisli samo mreže za leptirove kojima kroz nesporazume hvatamo jedni druge
[size=16]Širi se zato što želi sve da uklopi u logiku kapitala. I zeku, i jagu, i kozu i vola kom lisica trči za mošnicama jer se istripovala da je to deo mesa koji otpada. I lisicu. Lisica, zeka, jaga, koza i vo su klase, konstantno međusobno suprotstavljene, ali ipak spojene unutar imaginarnih slagalica.[/size]
Nešto tu ipak škripi. Osvrnimo se na vreme kada se odmaramo i poželećemo da se nikada ne odmaramo. Istorija je bahanal. Hektolitri alkohola preplavili su mozak. Sadomazohizam bančenja i propadanje. Raditi se mora! Šta raditi? Naši odmori su gadost za čistunce, ali je naša hrana imaginarnog karaktera. Tabaševićev roman nas vodi kroz anatomiju pobune,  kompenzujući na taj način nemogućnost revolucije. Njegova imaginarna putanja gradi i razgrađuje likove koji nastaju kao čvorišta.
Pukovnik Frojd je reklama. Običan čovek! On je reklama za turističku agenciju koja nas vodi kroz život. Naravno, advertajzing za novo vreme koje je takođe sasvim obično. Paranoja je mera minulih dana u kojoj Tabašević traži svoju aksiologiju. Pritom se ne sme biti previše sentimentalan prema sebi. Subjekt i sopstvo koje se zaglavilo na granici između subjekta i objekta, plod su tržišta. Otuda Ana deluje kao trofej i deo je sledećeg četvorougla: gornja horizontalna linija: pukovnik + frojd + x je u liniji sa majkom, i donja horizontalna linija: Ana, a sa druge strane Emil kao emanacija samog pisca. Dijagonale: pisac ↔️ (frojd + pukovnik + x) i Ana ↔️ majka. Anu golicaju kosti, meso, tetive i ona se napinje kako bi se sve to golicanje sabralo u jednu tačku na njenom telu, veli Tabaš puštajući Anu da postane konstitutivni manjak piščeve emanacije. Manjak uvodi majku, a majka oca. Emanacija je sin koji kao nastajuča figura penetrira u ostale likove. On zahvata citaoca, pisca i pripovedača.

Lagano, sarkastična razumljivost nam dopušta da zaboravimo da su naše zamisli samo mreže za leptirove kojima kroz nesporazume hvatamo jedni druge. To su tetive koje strukturni kostur povezuju sa materijalnošću samog mesa. Neuspeli susreti unutar fantazmagorija. Zajedničko jezgro ovih nesporazuma je i dalje sakriveno negde između. Ugrađeno u naše mozgove njihovim društvenim sazdanjem, proleće jatima ptica. Nizovi Tabaševićevih asocijacija grupišu inscenacije i to je sasvim sigurno deo njegove strategije. Čudovišta nastala kao uslov naše racionalnosti ispljunu nekoga od nas na pozornicu i to je to. Da li je mudro prihvatiti to? Pozornica kao apstraktna mašina umnožava brzoimaginarnobrzu hranu za sve nas. Slava redundanci!!! Car je go!!! Plošnost je kao da konstantno svršavaš. Tehnologija nas fasetira, gura jezik da se dodirne sa telom i u tome je njena navodna demokratičnost, ali tu je i nihilističko-teroristički nož. Šta se to otvara iza nas i pokriva plošnost koja svršava kao konj? Mislim da roman na ovo pokušava da odgovori. Naime, ovaj roman je sazrevao u nama i mogao je biti izbačen samo munjevito, u jednom slowmo-u što se ugnezdio u vreme kao tumor. Pisac ovog romana veoma dobro zna da se on manifestuje kao paranoja. Na taj način se može premostiti inkluzivni i ekskluzivni pristup koji su podelili i uvek iznova dele našu (valjanu) književnu javnost. Možda je ovaj roman samo alarm da se osvešćeno počne govoriti o oprostorenom vremenu paranojičke spoznaje.

Za Vladimira pisanje je suprotstavljenje opštem mestu. Ono je neko ko zna da je u ljubavi najbolja uloga epizodna. Kašičica Balzaka, i osetićete miris Zole koji se spaja sa belim lukom. U njegovoj knjizi rat postoji negde duboko u utrobi džiberske (samo)destrukcije skrećući u bočne priče koje počinju sa Pukovnikom Frojdom. Sazrevala je ova priča u mnogim glavama nađubrenim otpadima paranijeva. Galopiraju. ,,Gde je neprijatelj?’’, odzvanjalo je. Ogledalo između Roberta i Frojda kaže kroz Roberta piscu: ,,Nikada za Roberta nije bilo važno ko je taj neprijatelj, već koliko se njegova vojnička disciplina ispostavlja kao smislena.’Dresura šumi kroz jednog i otvara drugi lik. 1000 paranojeva sortiranih u rešetku izbacilo je život iz sebe. Roman se kao takav gradi iz svakog semema oko koga semi obleću kao ptičice. Lik je fantom negde nestao između pisca, pripovedača, čitaoca i drugih likova. On nastaje zajedno sa naracijom, tačnije paralelno sa pričom i radnjom.



.....................
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 51014

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Pon 8 Jan - 19:55



Sve kao da je obojeno sledećim imperativom: izraziti ono što ne znam da je u meni. Paranoja opet počinje. Ljudi su zaleđeni. Figure figuriraju kroz likove. Ko su ovi monstrumi i šta ovde rade? Pitao se V.T… Tok svesti prekida odgovor: Monstrum kao da su neki ljudi. Struktura lika postaje manipulator koji je naknadna manifestacija procesa što se odvija unutar mene, a ja, ja sam projavljivanje misli koja bolje od mene zna gde je ovo JA. Ljudi škripe svoju zavist. Zavist je borba sa uticajem nekog Drugog na nas. Ona je citatnost paranoje. Odakle zovem, dozivam? Paranojevi se razbijaju u gomile naslaga glasova. Lik se gubi u istoriji, međutim, ona mu daje for jer gradi prostor svojim tragovima. Misao se zavija u nesanicama, kao pletenica. Istorija je njen odnos sa pahuljama koje padajući uvijaju svoje putanje. Ona opet postavlja pitanje svoje nerefleksivne paradigme. Ova mnogostrukost relacija omogućava Vladimiru Tabaševiću da se polako spušta niz rudarsko okno koje kuca srcem krvavog zlata. Tozla je tozla, jebi ga. Svaka pahulja je vrsta fraktalne dubine, pletenica takođe. Beskonačni nizovi se otvaraju na sve strane. Pitanje koje vodi ka prvom licu glasi: gde je pozicionirano vreme koje gradi lika? Menjanje pozicija vodi ka prvom licu. Ali, zaboga, gde su te pozicije? Taj bol u njemu, to je ono što će on postati, to je uranjanje u sebe. Da li to znači da su one unutar njega? Smeši se minulo vreme. Njegov osmeh koji se raspada evocira konstitutivni nedostatak. …napred, nazad…
U prolazu, fasetirani glas devojčice je ponavljao: …kukavicaaaa, nisam znala da si takva kukavicaaaaaa, sa mnom spavaš druga ti je neesanicaaaaaaaaaa… Plošnost je svršavala reke spreme u koje se ne može dva puta ući, isto tako ili tako nešto.
Dubina. U dubinu. Iz dubine. Opet dubina. Sinusoida, pa, kao, ide gore ka njoj, zatim kao on se spušta. ,,Mi vidimo samo ono što nam se već desilo i osećamo samo tragovima toga što smo proživeli.Transformacija se nastavlja. Naše telo je ispod taloga asocijacija koje grade naslage senki. Istorija je refleksija, otvaranje ovih naslaga. Asocijacije se rastežu kroz njih i to Tabašević vidi kao svoj instrument. Posezanje za njim je kao da okrećete telefon u snu i ne možete da ubodete broj.
Hod po granici kao oštrici izbor je izvesnih ljudi. Koga je briga za to, uostalom, sami su izabrali. Linija. Linijom. Ali kako drugačije osetiti površinu nekog trenutka u koji, ipak, valja potonuti? Živimo kroz druge. Da li nam ove površine sugerišu to? Neku sisu da se nakačimo na nju? Možda državnu, ali samo ako se budemo nadmetali u umerenosti. Sisetino!!!
Vladimire, kažem mu, čovek, strah i jedna rana bez koje nema sećanja. Naša sećanja su ožiljci. Sudarima se podržavamo da istrajemo. Ko izbegne sudare vozi još jednu vožnju. I zeka i jaga i koza i lisica i vo ga čekaju. Besputište koje tone takođe.

U nekoj od budućnosti Bubulji igraju geopolitičku žmurku sa Doktorima. Srećno im bilo! Slika ribe lagano iščezava.
proletter.me
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Ned 18 Feb - 19:46

"TUŽNO JE POZORIŠTE" Voja i Sergej prekinuli ovacije: Možda mislite da sam lud, ALI GLOGOVAC JE TU SA NAMA
Tatjana Nježić | 12. 02. 2018

Nakon izvođenja duodrame „Voz” u subotu uveče, Brajović pozvao na minut ćutanja, a Trifunović se obratio publici rekavši da ih njegov drug sa klase gleda.

Prohladno, veče 10. februara. Doslovce prepun Zvezdara teatar, traži se karta više. Predstava „Voz“ Kormaka Makartija u režiji Voje Brajovića, koji uz Sergeja Trifunovića i igra u ovom kultnom scenskom ostvarenju, od premijere oktobra 2015. odigranom oko 120 puta.

Prolamale su se stajaće ovacije nakon što su se poklonili na završetku. Dugo su gromoglasno odjekivale. A onda ih je Voja Brajović prekinuo rekavši: „Tužno je pozorište. I oni koji igraju i oni koji gledaju. I ne samo pozorište. Tužni smo svi. Veliki umetnik i veliki čovek Nebojša Glogovac nas je napustio. Odajmo mu poštu minutom ćutanja.”


Tišina. Muk. A onda je tu tešku tišinu rasparao Sergej Trifunović kazavši da je Glogovac tu, sa nama.

„Možda ćete misliti da sam lud”, rekao je, a potom upola glasa, više za sebe promrmljao „što većina Srbalja i misli“ i puna srca dodao: „Glogovac je došao s nama na predstavu. Tu je sve vreme. Gleda nas... Pozdravimo ga aplauzom.”

Prolomio se aplauz. Orila se sala. Sve je odzvanjalo...

Ležerno, a s tako puno pijeteta, pogleda uprtog negde gore, Sergej Trifunović reče: „Vidiš kakav si aplauz dobio.”

I kad je sve bilo gotovo, ljudi su ostali da još malo tu stoje, još koji trenutak... Krenuše pomalo i međusobno da razgovaraju iako se ne poznaju. „Tren više na oltaru smisla”, reče jedan fini gospodin srednjih godina, aludirajući i na temu predstave, nakon što ga je gospođa s kojom je bio upitala hoće li da odu.

Između ostalog, neko reče da su igrali maestralno.

I jesu. Što bi se žargonski reklo, „pokidali su” ovu duodramu koja tako potresno, uzbudljivo, na mahove tako duhovito vivisekcira (večita) pitanja o (be)smislu, (ne)verovanju, (ne)odgovornosti čoveka za sebe i sve oko sebe. Umetnički snažno, pozorišno ubedljivo osvetlili su ih sa raznih strana a iz perspektive nas danas, naših vrtloga i raspeća. Jednostavno i prijemčivo iz scene u scenu nizala su se duboka filozofska pitanja, dileme, sučeljavanja (ne)mogućih gledišta, koja kroz scenski izraz postaju tako bliska, gotovo svakodnevna, bazična, životvorna.

Publiku je osvajao čas izvanredni Sergej Trifunović, kao Crni - čovek mračne prošlosti koji je spoznao da je “zlatna žica” života, a to će reći i lepote i smisla, negde u ljudskim grudima, a da je „duhovno bankrotstvo“ ipak najgori izbor, čas Voja Brajović, koji je maestralnom umetničkom interpretaciom profesora filozofije Belog (što sebe naziva profesorom mraka) iznedrio DNK ljudske sudbine na raskršću (ne)poznatih znakova pored puteva koji vode, s jedne strane, u ništavilo i, s druge, u mogućnost ipak nekakve lepote, i onda kad ona podrazumeva muku i težinu. Kraj puta svakog ljudskog bića je izvestan. Ali put do tog kraja nije. Sam ga čovek bira. I za to biva odgovoran. I posle predstave ponajviše se pričalo o Glogovcu, tačnije, o čudesnosti njegove ogromne snage. Umetničke i ljudske.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 51014

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Ned 18 Feb - 20:06

Književna kritika: Čari zaborava





David Albahari, ‘Danas je sreda’ (2017): Albahariju je bio potreban istorijski kontekst koji od ideoloških fanatika čini egzekutore, lik dželata koji će u narednom istorijskom obrtu postati žrtva, pa je posegao za, popularno (hrvatski) rečeno, drugim totalitarizmom.


Pokušavam da zamislim kako bi roman Davida Albaharija ‘Danas je sreda’ (Čarobna knjiga, Beograd) pročitao neko ko ovlaš poznaje njegov opus, šta bi mu prvo zapalo za oko i ostalo u sećanju a šta bi bilo podložno zaboravu. Za čitaoce koji su upoznati sa većinom od više od trideset Albaharijevih knjiga, što romana što knjiga priča, uz četiri knjige eseja, čini se da se prvo primećuje mesto razlike, ono po čemu novi naslov odudara ili iskoračuje u odnosu na prethodne. A, zapravo, roman ‘Danas je sreda’ predstavlja kombinaciju za ovog pisca prepoznatljivih poetičkih odlika, ‘varijacija na teme’ kojima se i do sada bavio i sastojaka koje prvi put unosi u recepturu svog teksta. Izdvojio bih tri ključne ‘komponente’ novog romana: fenomen zaborava, bolesti i oznaško-golootočki tematski kompleks.

Upravo poslednje navedeni predstavlja retro novinu koja iznenađuje, jer Albaharija stavlja na kraj poduže liste autora ispovedno-dokumentarne i istorijski revizionističke proze ili literature koja eksploatiše nekadašnje tabu teme, autora takozvanih velikih naracija od kojih je Albahari većinom svoje plodne karijere uglavnom zazirao. Na drugom, motivacijskom nivou fabule, prikazivanje surovih metoda oznaškog obračuna sa imućnim seljacima, tzv. kulacima i sveštenstvom (jahanje popova, čupanje brade jednima i drugima, prinuđivanje seljaka da se valjaju u blatu svinjca itd.), dakle pominjanje notornih oblika nasilja koji su postali uobičajeni deo antikomunističkog repertoara desničarske političke retorike, takođe iznenađuje jer je irelevantno za koncept ovog romana u čijem fokusu je bolest i krivica naratorovog oca. Albahariju je bio potreban istorijski kontekst koji od ideoloških fanatika čini egzekutore, lik dželata koji će u narednom istorijskom obrtu postati žrtva, pa je posegao za, popularno (hrvatski) rečeno, drugim totalitarizmom. To opet otvara pitanje na koji se način autor (i izborom teme) upisuje u književno polje svog jezika, što otkriva Albaharija kao vrstu oportuniste koji bira temu čije protagoniste nema ko da brani ili čiji su ideološki advokati u debeloj političkoj defanzivi. Ako to uporedimo sa npr. ‘Služavkinom pričom’, aktuelnom distopijskom serijom o SAD-u kao državi u kojoj vlada nakaradni hrišćanski fundamentalizam, uočavamo teški anahronizam u romanu domaćeg autora i nacionalnog klasika.

Ono što u izvesnoj meri iskače iz Albaharijevog opusa jeste lik oca koji nije više tako etički ili psihološki dvosmislen kao likovi u njegovoj dosadašnjoj prozi. On je nesumnjivi vršilac nasilja i profesionalni cinkaroš na Golom otoku, čiju Parkinsonovu bolest narator-sin, koji je odlučio da živi sa ocem u stanu pomažući mu u poslednjem periodu života, tumači kao neku vrstu očevog nesvesnog samokažnjavanja. Pritom ostavlja otvorenom dilemu da li se bolest, i s njom skopčani zaborav, pojavila kao kazna ili ‘nagrada’, nagrada u smislu da briše ono što izaziva grižu savesti po cenu brisanja sećanja kao osnove ličnog identiteta. Gledano kroz ceo opus, Albahari je pisac porodičnog nukleusa koji se obično raspada i biva povezan tek nitima evokativnog pripovedanja i zanimljivo je uočiti revival ili obnovu starog motiva ‘šetnje pored reke’, zemunskim kejom, iz istoimene priče iz knjige priča ‘Opis smrti’ iz 1982. Roman ‘Danas je sreda’ lišen je jevrejskog ‘prtljaga’, metafizičkih pitanja, želje za distancom naratora od porodice, dok su šetnje poslednje fizioterapijsko sredstvo u unapred izgubljenoj borbi protiv nezaustavljive bolesti.
Bila na kraju ‘proza o’ nasilju, bolesti ili zaboravu, teško je oteti se uživanju u gorčini oštroumnih zapažanja i veštom tkanju rečenica u kojima poređenja nose naboj invencije. Ipak, uprkos dokazanim veštinama ‘starog majstora’, ‘Danas je sreda’ je osrednji roman poetičkog kontinuiteta i ispuštenih ili delimično realizovanih niti radnje, najefektniji kao dnevnik delovanja bolesti, ali ni po čemu poseban u odnosu na dugu listu savremene post-yu dijagnostičke proze. Proza nešto bolja od prethodnih i jedna u nizu ne posebno impresivne tekuće faze Albaharijevog pisanja.



Saša Ćirić

portalnovosti.com
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 38010

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   Pon 19 Feb - 13:27

Rasap umetnosti, rasap kritike: kritika umetnosti devedesetih
Kritika na margini: Sistem bez kritike – kritika bez sistema

Jovan Despotovic,Istoričar umetnosti i likovni kritičar

U problemskoj ravni jedne moguće teme, zapravo tvrdnje definisne kao ’kritika na margini’, ili, ’sistem bez kritike’, odn. ’kritika bez sistema’ moguće je u formi teza postaviti nekoliko okvirnih polja unutar kojih ćemo se sa dosta velikom sigurnošću kretati pod drugačije formulisanim naslovom – Rasap umetnosti, rasap kritike: kritika umetnosti devedesetih koji je logićan nastavaka jednog drugog teksta pisanog za prilike u umetničkoj kritici tokom devete decenije i obljavljenog u Zborniku ’Umetnost na kraju veka I’ (Clio, 1998.). Naslov u toj knjizi bio je Obnova umetnosti, obnova kritke: kritika umetnosti osamdesetih, pa se aktuelna tema može i značenjski i sadržinski i vremenski razumeti kao paradoksalni i, sudeći prema diferencijama u naslovima, kontradiktorni nastavak jedinstvenog teksta.

Sudbina umetničke kritike i u poslednjoj deceniji prošlog veka (a u nekom smislu i prvom polovinom tekućeg) obeležena je gotovo svim starim problemima – uz neke dodatne, koji se tiču sve bržeg srozavanja njenog ugleda i očiglednog opadanja javnog interesovanja za mišljenje i ocene koje ona iznosi, a što je rezultiralo i konačnim gubljenjem mesta u opštem sistemu umetnosti (u poznatom nizu: umetnik-delo-izložba-kritika-publika). Likovna kritika namenjena je pre svega masovnoj publici (delimično samim umetnicima) koja posećuje izložbe i ona svoje sudove prenosi isključivo posredstvom masovno korišćenih štampanih ili elektronskih medija. Najnoviji period, znači devedesete godine, označio je potpuni debakl smisla likovne kritike ako je suditi prema njenom današnjem mestu u dnevnoj i periodičnoj štampi, na radiju i televiziji. Sem u neznatnom broju slučajeva, poput malog broja specijalizovanih časopisa, veliki listovi i radio-televizije više ne pokazuju stvarni interes za onu vrstu ozbiljnog i zasnovanog vrednovanja stvaralaštva što je zapravo osnovni zadatak umetničke kritike. Otuda je odgovor na pitanje zašto je to tako, zapravo jednostavan: ako je, na primer, pre trideset godina umetnička kritika imala vidno, ne uvek zadovoljavajuće, ali stalno, postojano i rezervisano, pokatkad i privilegovano mesto i ulogu u formiranju i negovanju kolektivnog estetičkog ukusa, danas gotovo da je ova civilizacijska i kulturna potreba potpuno iščezla iz našeg javnog života isključivo zato jer je i sama vizuelna umetnost tokom proteklog perioda (poslednja decenija XX veka) i tekućeg (prva decenija XXI), izgubila na intenzitetu, značaju, javnoj prezentaciji kreativnih ideja izraženih njenim specifičnim medijskim jezikom i sredstvima.
Postoje brojni razlozi ovakvom neslavnom stanju. Naglasili bismo ovom prilikom tek jedan: nedozvoljeni, apsolutni pad kriterijuma u vrednovanju današnjeg umetničkog dela i masovno elementarno neznalaštvo (nedoučenost, neobrazovanost) koje se prečesto ispoljava u ovoj delatnosti. A taj pad se nije dogodio preko noći niti se do ignorantsva ove vrste stiglo slučajno. To je zapravo bio jedan postojani proces (čak bi se reklo kontinuirani, za razliku od diskontinuiteta koji obeležava život umetnosti ovog perioda o čemu će kasnije biti više reči) prirodno podržan upravo u društvu koje je postupno, ali nepokolebljivo odlučilo da sroza, a kada je god moguće, i uništi sve kodekse i vrednosti – u stvaralaštvu pogotovo. Opšti pad vrednosti u većem delu sveukupnog stvaralaštva zainteresovanog isključivo za brze komercijalne efekte, što je karakteristično za isti period, ispao je najprihvaćeniji upravo u masovnim medijima – onima koji su umetničku kritiku uredno, definitivno i bez izuzetka izbacili iz svojih sadržaja. Takva sudbina umetnosti, njen estetički i etički pad morali su prouzročiti i opštu propast instrumenata i likovne kritike. Ili je proces tekao drugim, obrnutim redosledom? U svakom slučaju, ona je naravno brzo gubila ugled koji je, koliko-toliko, stekla u ranijem periodu. Sadašnje stanje je takvo da se potpuno ne-umetničke pojave najsnažnije podstiču i propagiraju, da ih veliki deo ne-umetničke kritike podržava, zastupa i nudi kao štetnu supstituciju istinskog stvaralaštva. Rečju, upravo se danas nalazimo na najnižoj tački sunovraćivanja umetničke kritike. Ili je i to samo još jedan od aktuelnih privida stvarnog stanja u opasnim igrama opšteg samozavaravanja u procesu samouništavanja u kojoj smo se disciplini tokom poslednjih petnaestak godina toliko izveštili.

Jedna od popularnijih definicija umetničke kritike odnosi se na njenu ulogu ‘podsticanja’ likovne umetnosti, uključujući i njen razvoj, te propagiranje i vrednovanje njenih ideja. Dakle, veoma pojednostavljeno govoreći, bilo bi shvatanje mesta i funkcije likovne kritike u umetničkom sistemu sa izraženim uticajem na razvoj likovne umetnosti i umetničkih ideja poslednjih decenija korišćenjem njenih sredstava. No, za estetičke čistunce sa obe strane (umetnike i kritičare), promocija umetničkih ideja i njihovo energično zastupanje kroz kritičku delatnost, smatra se nedozvoljenom praksom koja, po nekima, čak ugrožava samu slobodu stvaralaštva. Oba shvatanja, kada su obesmišljena realnim stanjem u živoj umetnosti, zaista mogu imati po nju fatalne posledice. A istina se, kao i uvek nalazi negde između. Od spretnosti kritičkog razumevanja i pronalaženja takvog osetljivog, neuralgičnog mesta u umetnosti koje se vremenom menja, zavisi sudbina i kritičara i kritike, ali i umetnika i umetnosti.

Ovo se sasvim jasno moglo zapaziti upravo u periodu u kojem se likovna kritika značajno razvila pristizanjem njenih kvalifikovanih poslenika – istoričara umetnosti. (S, tim da se ova konstatacija može korigovati, odnosno proširiti na ukupnu likovnu kritiku s kraja šezdesetih godina, a ne samo na onu koja je u tom periodu omasovljena i identifikovana kao kvalifikovana.) Možda je, kao nikada do tada, upravo u tom vremenu, nastala radikalna podela na kritiku koja je pratila nove umetničke pojave – u početnom periodu one koje su se kolokvijalno nazivale konceptualizam, kasnije umetnost osamdesetih, sada uglavnom produkcija devedesetih, koje su redovno zastupali mlađi i najmlađi kritičari tačno uočavajući inovativne tendencije, njihov položaj u jugoslovenskoj i svetskoj umetnosti, karakteristike koje su je odvajale od standardne ili tradicionalne umetničke delatnosti, i na kritiku koja je, ili mrzovoljno prežvakavala zastarele estetičke programe na širokoj skali raznih vrsta figuracija i apstrakcija, ili se bavila slobodnim literarnim nadogradnjama umetničkih dela a snažno je podsticana od posvećenih ljubitelja umetnosti, poglavito od književnika i drugih literata raznih provenijencija. Iako je u drugoj polovini sedme decenije intelektualno angažovana kritika pratila kretanja na ovom, u problemskom smislu, novom delu scene, u sedamdesetim godinama tek se sporadično u oficijelnim galerijama ona pripušta i to isključivo na indirektan način. Taj problem se nastavio, doduše u nešto blažem obliku, tokom osamdesetih, da bi u devedesetim ponovo bio zaoštren. Izrazito negativna posledica bila je ta da je kritika (pa i ona kvalifikovana, začeta krajem šezdesetih godina sa generacijom školovanih kritičara – istoričara umetnosti) malo ili nimalo uticala na tokove, sudbinu i javni status naše likovne umetnosti.

A deo odgovora na pitanje da li postoji kontinuitet i u samoj umetnosti istog perioda, dat je u mnogim relevatnim pregledima umetnosti, posebno onima koje je načinio prof. Ješa Denegri. Srpska kritičarska scena pokazuje, pored ostalih, i konstantnu osobinu nekog kontinuiteta bez kontinuiteta. To znači da postoje određene linije uticaja ranijih prosuditeljskih metodologija na nove pojave i tendencije, ali i da su ti uticaji toliko sporadični i bez pravog efekta da se može sa punim pravom govoriti i o tome kako je svaka umetnička generacija svoj stvaralački život započinjala bez objavljivanja ikakvog uzora. Praktično se isto može konstatovati i za umetničku kritiku: postoje izvesne linije kritičkog kontinuiteta, ali su razlike koje nastaju iz generacije u generaciju tolike da se taj kontinuitet pre čini kao skokovitost u stranu i nesramerno odstupanje u odnosu na prethodno stanje koje se ne doživljava kao uzor već kao smetnja.

Period koji obuhvata ovaj osvrt, dakle posle 1990. godine, moguće je razmatrati u dva dela, upravo u onim vremenskim segmentima koji su se zaista i profilisali: 1. striktno kao kritika devedeseti i 2. kao kritika u uslovima nepreglednosti umetnosti koja je naročito vidno ispoljena posle 2000. Dakle i sami datumi posle 1990. i posle 2000. nisu referentni samo za jezik umetnosti (na čemu nažalost uporno insistiraju pojedini akademski krugovi, pokatakad neprimereno udaljeni od realne umetničke produkcije), već i na ambijent u kome se takav jezik formira. Devedesete godine su, najkraće rečeno, period opšte propasti, nazadovanja, izopštavanja iz unutrašnjeg, a posebno spoljašnjeg sveta stvarnosti, a politički obrat nakon oktobarskih zbivanja u graničnoj godini veka (i milenijuma) doneo je jednu potpuno novu, i mora se istaći, potpunu nepoznanicu i neizvesnost u svim oblastima društvenog života, pa time i u umetnosti i kritici koja se njome bavi. Zajedničko ovom periodu od petnaestak godina je prirodna provala politički angažovane umetnosti za koju se mislilo da je definitivno skinuta sa pola seriozne umetničke prakse. Ali događaji su demantovali takva predviđanja. I nije se više radilo samo sa teorijskim i kritičkim raspletima oko umetnosti ovog perioda, već i o političkim, o čemu se, iz neobjašnjivih razloga, uporno ćuti. Kao da je sam politički angažman umetnika, imajući u vidu izgleda samo period socijalističkog realizma kao primer negativnog iskustva sa mešanjem, upravo potpunim poistovećivanjem politike i umetnosti, obavezno značio i zanemarivanje ili čak napuštanje oficijelno priznate prakse na liniji modernizam-postmodernizam-novomodernizam, i kao da je to zadati okvir unutar koga je obavezno kretanje umetničkih ideja, praksi i ponašanja koje mogu biti prepoznate i priznate u obrazovanoj i kvalifikovanoj kritici i teoriji.

Stoga smo spremni, na osnovu vlastitog uvida i razumevanja, da tek u nerazrađenim tezama za ovu priliku period poslednje, desete decenije prošlog i prve polovine prve decenije ovog veka u kritici vizuelnih umetnosti postavimo u okviru sintagme rasap umetnoti, rasap kritike na sledeći način.

Najodlučniji spoljašnji faktor koji je uticao i na promenu u oblasti umetničkog svaralaštva bila je geopolitička promena nekadašnje Jugoslavije. Početak devedesetih godina naznačio je ubrzani, krvavi raspad dotadašnje države na njene već postojeće federalne države: Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju. Dramatični procesi koji su do toga doveli dakako da su se reflektovali i na fragilno biće umetničkog rada. Opšta klima zajedništva, umetnosti jugoslovenskog prostora koja je, simbolično kulminirala upravo u Sarajevu (posebno na tamošnjim ’Dokumentima’ održanim 1987. i 1989. godine) u svoj svojoj euforiji sadržajala je dosta prikriveno i jedno upozorenje koje nije odmah iščitano na valjan način. Tek će se kasnije, kada je konačno izvedena destrukcija države, pokazati da su signali pogrešno timačeni kao prolazni, bezopasni fenomeni. Istorija je takva nerazumevanja na najbrutalniji način demantovala i kaznila. Dakle, posle raspada jugoslovenskog umetničkog prostora bilo je moguće jedino govoriti o srpskoj umetničkoj sceni koja je dakako, ne samo iz spoljnih, političkih razloga, već i zbog unutrašnjih, pretrpela promene koje su opravdavale i promenu umetničke prakse (produkcije) i promenu kritike koja je to stvaralaštvo u promenjim uslovima, ili kako je Denegri posebno naglasio naslovom jedne svoje knjige, opstankom umetnosti u vremenu krize, pratilo i ocenjivalo novom metodologijom i korišćenjem drugačijih instrumenata. Uostalom, brojni kritičari osamdesetih, poput Ješe Denegrija, Bojane Pejić, Lidije Merenik, Svetlane Mladenov, Biljane Tomić, Save Stepanova, Nikole Šuice, Ljiljane Ćinkul, Save Popovića, Slavka Timotijevića, Danije Purešević i dr., nastavili su i tokom devedesetih da se aktivno i intenzivno bave kritikom, ali se pojavila i nova generacija kritičara koja je unela, kako je to u ostalom i dotad bio redovan slučaj, jedan novi, drugačiji senzibilitet pri čitanju recentne produkcije, a koji se poveo za stvarnim postavkama tih radova, poput Branislava Dimitrijevića, Branislave Anđelković, Dejana Sretenovića, Miška Šuvakovića, Jasnine Čubrilo, Darke Radosavljević, Gordane Stanišić, Marine Martić, Zorana Erića, Stevana Vukovića, Aleksandre Estele Bjelice, Save Ristovića, Jadranke Tolić, Dobrile Denegri i mnogih drugih.

Te promene teku u nekoliko paralelnih pravaca. Neki od njih su bili naslonjeni na plastičke fenomene prethodne decenije, drugi su ih radikalno odbacili okrećući se ka sasvim novim izazovima tehnoumetnosti, zatim ekranske produkcije. Tu liniju kontinuiteta, u prvom trenutku, vidimo u pojavi nove beogradske skulpture koja je povukla neke formalne osobine iz plastike osamdesetih. Koreni su joj i u formalnom pogledu bili u umetnosti prethodnog perioda budući da su njeni protagonosti (Srđan Apostolović, Zdravko Joksimović, Dušan Petrović, Dobrivije Krgović, Gabrijel Glid, Nina Kocić, Slobodan Pilipović, Marija Vauda i još nekolicina) potekli iz asistentskih klasa onih autora koji su bili vodeći protagnosti umetnosti osamdesetih (Mrđana Bajića, Milete Prodanovića, Veljka Lalića, Ratomira Knezevića, Gordana Nikolića, Gordane Kaljalović itd.). Ali idejna i tehnološka promena koja je zahvatila celokupnu vizuelnu umetnost odrazila se, kao prvi simptom promene, upravo u njihovim radovima. Paralelno sa njima i umetnici koji su se interesovali za slikarski medij (Aleksandar Dimitrijevi, Nikola Pilipović, Zoran Naskovski) krenuli su putem potpune revalorizacije nekih fenomena modernizma XX veka plastičkim govorom druge ili nove moderne. Skulptura je potom, još jednom, posebno u radovima Mirjane Đorđević i Ivana Ilića, otvorila potpuno novu stranicu – visoko tehnološku u procesu produkcije rada i na taj način, oni su zapravo ispisali sledeće poglavlje u umetnosti devedesetih godina. I da se još jednom vratimo slikarstvu i da istaknemo i dosta značajnu, neformalnu, grupu umetnika, poput Milice Tomić, Uroša Đurića, Stevana Markuša, Danijela Glida, Jasmine Kalić, i dr. koji su istovremeno zasnivali kreativni koncept i na iskustvima obnove slikarstva osamdesetih i na novoj ikonografiji devedesetih koje objedinjava jedan ekspolizivni kolorizam što dominira kao opšti znak nad tom generacijom. I da na kraju spomenemo i umetnike koji su se kao najmlađa generacija pojavila na samom isteku devedesetih, poput, Nikole Savića, Lane Vasiljević, Nikole Pešića, Aleksandre Kostić, Mirjane Petrović, Saše Stojanovića, Anice Vučetić, Branke Kuzmanović, Miroslava Pavlovića, Bogdana Pavlovića, Biljane Đurđević itd, koji su zapravo ukazali na disperzivne, nepregledne stilske pravce kretanja umetnosti pre i nakon 2000. A tu umetnost s uspehom, a to znači sa tačnom intrepretacijom, mogla je pratiti samo generacija kritičara koja je stasavala u istom takvom kulturnom ambinjentu, ambijentu (u mnogome) izneverenih nada i očekivanja.

Glavni kritički, a delom i teorijski radovi bili su objavljivani u specijalizovanim časopisima. koji su, opet, na isti način pratili i objašnjavali premene u umetnosti. ’Moment’ koji je od 1984. do 1991. godine beležio najvažnije događaje u ovoj vrsti umetnosti na jugoslovenskom umetničkom prostoru prestao je da izlazi iz finansijski razloga (ali ne samo zbog njih), a redakcija koja ga je uređivala podelila se i pokrenula dva nova magazina iste, 1993. godine, – ’Projeka(r)t’ u Novom Sadu i ’New Moment’ u Beogradu.

Ako je ’Projeka(r)t’ zapravo sa novom redakcijom ulavnom nastavio orijentaciju ugašenog ’Momenta’, dotle je ’New Moment’, po ugledu na neko glasilo korporativnog brenda, poput prave robne marke, uneo jednu novu živost u obamrlom polju kritičkog i teorijskog prosuđivanja i tumačenja umetnosti koje je tada doživljavala jednu novu ekspanziju uprkos uslovima u kojima je nastajala. I dok je ’Projeka(r)t’ dosta široko zahvatao najvažnije fenomene, događaje i pojave u vizuelnim trendovima tog vremena bazirajući se u najvećem broju slučajeva na uobičajene standarde čitanja nove umetnosti, dotle je ’New Moment’ krenuo putem glamura i advertajzinga uvodeći i apostrofirajući ekransku civilizaciju (TV-a i PC-a) do fetiša, ukrštanjem teorijskog i kritičkog diksura koji je čak, prema mišljenju same redakcije – postao jači i od same scene.

No, upravo su te razlike načinile jedinstvenu sliku scene u periodu devedesetih. I jedno i drugo glasilo, ukupno gledajući, dovoljno je pokrilo oblasti koje su ih zanimale što danas omogućava da se njihovim posredstvom razumeju razlozi i ciljevi zbivanja u ovoj umetničkoj oblasti devedesetih godina prošlog veka.
Apendix

Neposredni uvod u umetnost posle 2000. bili su događaji, na koje čak ni akademska kritika ne obraća pažnju, a bili su direktno involvirani u dnevno- političke događaje. Pri tome, uglavnom nije bilo ni volje da se u ovom zaista razuđenom i razgranatom području primete razlike između takvih autora kakvi su (da na ovom mestu spomenemo samo najupečatljivije) Nenad Racković i Živko Grozdanić Gera ili Grupa Magnet (posebno njen član Nune Popović), Bogoljub Arsenijević Maki ili Saša Stojanović. (Podsećanja radi da kažemo i to da su Popović i Arsenijević bili i sudski, krivično procesuirani zbog onoga šta su u umetnosti radili.) Ta zatvorenost zvanične kritike u odnosu na ove autorske primere bila je uslovljena brojnim razlozima, od onih koji su bili u ravni vrednosnog rasuđivanja prema kojima ove pojave i nisu spadale u umetnost, do opšte nezainteresovanost za političke događaje u tom vremenu krize, propasti, izopštenosti iz svetske zajednice koji su i uzrokovali pojavu upravo ovakvih radova. Kritika je tada komotno insistirala na problemima jezika i metodologija u tumačenjima (od Argana do Kloca, od Benjamina do Bodrijara itd.), a iz tog područja naravno da su bile izostavljene pojave o kojima je sada reč, jer one jednostavo i ne ulaze u te probleme, već direktno komentarišu događaje koji su se reperkusirali na život i egzistenciju stanovništva preostale Jugoslavije. I sama promena terminologije, recimo, umesto uobičajenog pojma kustosa izložbe (koji se odnosio na autora neke izložbene koncepcije) uveden je izraz kurator koji na poseban način naglašava primat autorskog koncepta teoretičara ili kritičara, autora neke izložbene koncepcije u koju se, u drugoj fazi, dakle naknadno, umeću one pojave i autori koji dokazuju postavljenu kuratorovu tezu (ili teze). Ovome je umnogome doprinelo i raslojavanje plastičkog narativa u procesu rada, posebno finalizacije nekog dela vizuelne umetnosti, što je pred kritičke ili teorijske prosuditelje postavilo realni problem da se više ne polazi na uobičajeni način iz same prakse, iz dela samog, već iz tekstualne i kontekstualne interpretacije istih ili sličnih pojava u koji će rad umetnika biti umetnut ili ukršten sa susednim pojavama na principima crossovera. Ovakav odnos prema nekim, ili večini umetničkih pojava, uzrokovao je i snažni povratak onih tumačenja ove vrste umetnosti koje dolaze iz nekvalifikovanih profesija ili shvatanja, kakve su literarne ili one bazirane na utiscima i impresijama, a posebno su pogubne one koje polaze iz tradicije, potpuno je svojevoljno (dakle netačno) i proizvoljno interpretirajući u aktuelnim uslovima. Umetnost je, nakon 2000. godine iz zatvorenog prešla u otvoreno društvo, a neprirodno bi bilo očekivati da kritika neće primetiti tu promenu – kad-tad.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

 happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Umetnicka kritika   

Nazad na vrh Ići dole
 
Umetnicka kritika
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» kritika kritike
» PiPi - kritika poezije
» Poezija i Kritika
» Vucko-kritika poezije
» Hajdemo u bioskop - Filmska kritika
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Kultura-