Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Ljubavi srpskih i svetskih pisaca

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:26

NIKAD OŽENJEN

Zar da vodim ženu kao kišobran po lepom vremenu, vajkao se Sremac

OPISIVALI su ga kao "visokog, zdravog, lepog čoveka, bez felera. Rumen, rano sed, sijerih očiju, brkat, duguljastih obraza, pravilnog, malo savijenog nosa, krupnih obrva, visokog belog čela. U govoru je vrskao, imao je poteži jezik. Krupan glas, sitni koraci, tip starog garsona, intelektualnog bećara". Nije voleo da mu se postavljaju tri pitanja: koliko ima godina, kolika mu je plata i zašto se još nije oženo. Kada ga je jedan kolega upitao za godine, poznati pisac je odgovorio iskreno: — Pravo da ti kažem, ne znam ni ja koliko mi je godina. Jer, to se svake godine menja... Stevan Sremac se rodio u Senti, 11. novembra 1855, od oca Avrama Sremca i majke Katarine, rođene Đorđević. Boravio je u Beogradu dva puta. Prvi put kao gimnazista od 1868 do 1879, i drugi put kao nastavnik gimnazije i zreo čovek od 1892. do 1906.

Sremac je stanovao u ulici "Kod dva bela goluba" u jednoj skromnoj sobi. Nije se nikada ženio pa je zato bio primoran da provodi vek po kafanama. Izbegavao je one gde dolaze velika gospoda i u kojima uopšte ima mnogo sveta. Zato je tražio male kafanice, poput: "Orača", "Zlatnog burenceta", "Ginića", "Slavine", rasturene po zabačenim krajevima, polutamne i skromne, u koje su dolazile samo dućandžije, majstori i sirotinja. Jednom prijatelju je pričao da mu je "u takvim prilikama došla mnoga misao za priču", da je po tim kafanicama čuo mnogo izraza, interesantnih reči i zapazio poneku karakterističnu osobinu. Sve što je tamo čuo i video on je beležio odmah čim dođe kući.

U leto 1906. godine Stevan Sremac je bio na vrhuncu slave. Uživao je ugled najčitanijeg srpskog pisca, tek što je bio primljen za člana Akademije nauka. Proslavio se svojim delima "Ivkova slava", "Pop Ćira i pop Spira", "Zona Zamfirova". I dalje je pisao za ogromnim "laboratorijskim stolom", obučen u šlafrok sa crvenim pojasom i gajtanima, uz crnu kafu koju je sam spravljao. Nosio se gospodski. Profesorovao je u gimnaziji, bio rado viđen gost za kafanskim stolom. Kao i u mladosti, nije odgovarao na učestale provodadžiluke — "Taman posla, ni pomisliti da se ženim. Valjda kada izađem da je vodim uza se kao kišobran kada je lepo vreme. More, batalite te kombinacije..."

Objašnjenje ovog bežanja iz bračnih voda unekoliko objašnjava i Sremčev najbolji prijatelj, čovek koji je desetak godina proveo sa njim pod istim krovom, profesor Mile Pavlović Krpa — "Sastajući se po kafanama sa poznanicima i prijateljima navikao se na samački život, te se u njemu nije javljalo osećanje potrebe za brakom..."

Tokom svoje profesorske karijere Stevan Sremac predavao je izvesno vreme i u Pirotu. Istraživači su otkrili detalj da je Piroćanka Jelena, ćerka sveštenika Pantelije Pantića, bila nesuđena saputnica književnika. Oštro pero Stevana Sremca, koji je kritikovao vlast u Pirotu u listu "Srpska zastava", zaustavilo je ovu ljubav. Napisao je da u Pirotu žare i pale tri Pante: načelnik okruga i sreza Panta Srećković i Panta Drobnjak i pop Pantelija Pantić, otac Jelenin. Iako je članak bio bez potpisa, u čaršiji se pronelo da je sve zamesio Sremac, pa je veza između Jelene i Sremca prekinuta.

Stevana Sremca Nišlije su uvek doživljavale kao svog najrođenijeg. On je zavirio u dušu i mentalitet starog Niša, te su tako pozorišne predstave sa specifičnim niškim dijalektom "Ivkova slava" i "Zona Zamfirova" uvek punile pozorišne dvorane. Veliki uspeh filma reditelja Zdravka Šotre "Zona Zamfirova", bio je povod da se u medijima progovori da događaji i ličnosti nisu iz Niša, već da je roman "Zona Zamfirova" inspirisan događajem iz Prištine. Navodno, Sremac je tu priču čuo od Branislava Nušića koji je 1895. godine tamo bio konzul. Neke Nišlije tvrde suprotno. Navodno je Sremac često sedeo pod lipom omiljene kafane "Marger" u neposrednoj blizini Saborne crkve. Imao je svoj sto, posmatrao ljude, slušao njihove razgovore i šale i često zapisivao. Tu je nastala priča o Zoni, koja je živela u blizini.

Ali piscu koji je zasmejavao celu Srbiju smeha počinje da ponestaje. Usamljen, bez porodice i poroda, kada je napunio pedeset godina dojadile su mu sedeljke po kafanama. Požalio se dobrom drugu, književniku Dragutinu Iliću: "Ne prija mi više ni društvo: ličim na odocnelog ždrala čije je jato odavno odletelo, a on stoji sam i kunja. Svi moji vršnjaci koje pomrli, koje se poženili, a ja kao stari svečan džamadan predajem se s kolena na koleno u nasleđe!" Iznenada se Stevan Sremac razboleo. U subotu, 26. avgusta 1906, posle podne zvona crkve u Sokobanji oglasila su da je umro.


POMEN

SVEDOCI su zabeležili i detalj da je u omiljenoj Sremčevoj kafani "Orač", piscu "Zone Zamfirove" održan četrdesetodnevni pomen. Gazda kafane Antonović priredio je daću. Na stalnom Sremčevom stolu stajala je čaša sa vinom, a prijatelji su tiho jecali.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:27

VOLJENI PROFESOR

Možda smo mi stanovnici planete Zemlje, koji hodamo po njoj samouvereno u 21. veku, izgubili veru da one prave, iskonske, vanvremenske ljubavi još postoje. Ipak, uverili smo se da su postojali plemenitost i iskrenost, poštovanje i požrtvovanost, i one tanane emocije koje struje između dva srca, pri pomenu imena Vasko i Haša Popa

MOŽDA smo mi stanovnici planete Zemlje, koji hodamo po njoj samouvereno u 21. veku, izgubili veru da one prave, iskonske, vanvremenske ljubavi još postoje. Ipak, uverili smo se da su postojali plemenitost i iskrenost, poštovanje i požrtvovanost, i one tanane emocije koje struje između dva srca, pri pomenu imena Vasko i Haša Popa.

U gradu Vršcu, u Lenauvoj ulici s prekrasnim drvoredima lipa, upoznali su se kao gimnazijalci Vasko i Haša. Pre toga, Haša ga je gledala danima, kako onako krakat i tanak korača kao da je stigao sa nekog drugog sveta. Posmatrao je i Vasko Hašu, i to je posle u stihove pretvorio: Očiju tvojih da nije, ne bi bilo neba u malom našem stanu. Smeha tvoga da nema zidovi ne bi nikad iz očiju nestajali... Ruku tvojih da nije sunce ne bi nikad u snu našem prenoćilo."

Veliki poeta 20. veka, čija je poezija prevođena širom sveta, bio je sasvim skroman čovek, ali veliki gospodin, lucidan, sa izrazitim smislom za humor, ponekad sarkastičan, čiju su svaku reč njegovi sagovornici pamtili kao mudrost. Po kazivanju svedoka, sredinom sedamdesetih i osamdesetih voleo je da sedi u beogradskim kafanama: "Madera", "Mažestik" i "Ekscelzior", gde su se odvijali zanimljivi razgovori, a iznad svega prisutni su upijali svaku reč Vaska Pope kada bi nadahnuto govorio o Malarmeu ili Rembou. Bio je duhovit i jednom prilikom, kada mu je kelner doneo lošu kafu, Vasko je rekao: "Ako je ovo kafa, ja sam Franc Kafka." Kelneri su ga veoma poštovali, i on je za njih bio jednostavno "profesor".

Sredinom osamdesetih, Vasko je ispričao prijateljima jedan zanimljiv kafanski događaj. Dok je sedeo u kafani "Ekscelzior", pio svoju kafu sa saharinom, čitao naše i strane novine, uživao u samoći, prišao je njegovom stolu neki grmalj — brkati policajac. Umesto pozdrava, uz krajnje ljubazan osmeh, počeo je da mu recituje pesmu "Očiju tvojih da nije".

Dugogodišnji prijatelji Vaska i Haše Popa bili su Žarko Rošulj, grafički urednik u "Nolitu" i umetnik, pisac vizuelne poezije, i njegova supruga, književnica Svetlana Velmar Janković. Osećajući skoru smrt, Vasko je zamolio svog prijatelja Žarka da piše o njegovom životu, govoreći mu pojedinosti iz svoje biografije, i napominjao mu: "Iskoristi priliku dok sam tu." Nažalost, tu priliku nije iskoristio za života pesnika, ali je kasnije, posle smrti Vaska Pope, objavio nadasve dirljivu, prisnu i prijateljski nadahnutu knjigu "Zapisi o Vasku i Haši". Koristeći ove zapise Žarka Rošulja, otkrivamo neobične detalje iz života pesnika i njegove velike ljubavi Haše.

Hašino pravo ime bilo je Jovanka Singer Popa, ali su je svi u porodici zvali Haša. Poticala je iz bogate i ugledne građanske porodice, gde je otac bio uvaženi advokat. A na arhitektonskom fakultetu, gde je predavala, inače i poznavalac više stranih jezika, Haša je bila za svoje studente koji su je obožavali Singerica.

Haša se rado sećala, sa osmehom, dana kada je Vasko došao da je, zvanično, zaprosi. U kući Singerovih svi su bili uzbuđeni, samo je devojka koja je pomagala u njihovom domu upitala: "A je l' se to naša Hanzi udaje za jednog 'šrajbera'? Od čega će oni da živu?"

Veliki srpski pesnik Vasko Popa umro je 5. januara 1991. godine. Kada su ga sahranili, prijatelji su sa Hašom sedeli u Vaskovoj sobi, a ona im je ispričala kako je krišom htela Vaska da izvede iz bolnice i da ga dovede kući da se više ne muči. Zato je odlučila da se ispava kako bi bila sposobnija za taj poduhvat. Uzela je pilule za spavanje. Probudio ju je neki nemir, koraci i žurba bolničkog osoblja. Hteli su odmah da je udalje iz sobe i ona je shvatila da je Vasko umro. Umro! A ona je spavala. Nikada kasnije nije mogla sebi da oprosti što je prespavala trenutak njegove smrti.


POKLONJENI DVORCI

IZ Vaskovih priča saznajemo u zapisima da su Hašini roditelji bili toliko imućni da su posedovali čak "dva dvorca" u Vršcu. Komunisti Vasko i Haša, kada je nastupilo "novo vreme", nagovarali su Hašinog oca da se dobrovoljno odrekne bogatstva u korist narodne vlasti. Stari gospodin im je mirno odgovorio: "Deco, ako vama te kuće ne trebaju — meni još manje trebaju." Nekoliko decenija kasnije Vasko se pitao, gledajući kako "novi ljudi" na vlasti grabe vile na Bregu, koliko su on i Haša pogrešili kada su voljno ostali bez "dva dvorca", jer kasnije, kada su odlazili u Vršac, nisu imali gde da odsednu.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:30

NA PRVI POGLED

Jedan od najvećih srpskih komediografa, "Čarobnjak smeha" Branislav Nušić (1864—1938) s pravom je od evropske kritike nazvan "najduhovitijim čovekom Balkana"

JEDAN od najvećih srpskih komediografa, "čarobnjak smeha" Branislav Nušić (1864—1938) s pravom je od evropske kritike nazvan "najduhovitijim čovekom Balkana". Pisac mnogobrojnih komedija: "Narodni poslanik", "Sumnjivo lice", "Gospođa ministarka", "Put oko sveta", "Protekcija", "Mister Dolar", "Ožalošćena porodica", Nušić je autor i mnogih satiričnih priča, putopisa, memoara.

Nušićevo poreklo ostaće, najverovatnije, zauvek nepoznato. Kao i Sterija, i on je samo po ženskoj liniji Srbin. Majka mu je Bosanka iz Brčkog. Nušićev otac Georgijes Nuša (Đorđe Nušić) bio je "opštinsko" (vanbračno) dete. Otac Georgijesa bio je Arbanas, a majka Cincarka. Nušić je rođen u Beogradu, a kasnije se porodica preselila u Smederevo. Tu je završio osnovnu školu, doživeo i prva pozorišna uzbuđenja, glumio i režirao u svom dečjem pozorištu. Studirao je prava, i kao student glumio na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

U dvadesetoj godini napisao je prvu komediju "Narodni poslanik". U Požarevcu, gde je izdržavao kaznu zbog satirične pesme "Dva raba", napisao je komediju "Protekcija". Bio je dramaturg i zamenik upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, sekretar Ministarstva prosvete, upravnik novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, prvi načelnik oslobođenog Bitolja, upravnik pozorišta u Sarajevu i bibliotekar narodne skupštine, predsednik Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Svoje duhovite kozerije potpisivao je kao Ben Akiba.

Neizmerna i neostvarena ljubav prema kćeri jednog beogradskog veletrgovca bila je razlog da naš veliki komediograf i humorista u životu bude tragična ličnost i da u mnogim njegovim delima ženska ljubav bude laka i površna, a žene nepostojane i neverne. U mnogim našim pozorištima prikazana je Nušićeva šala "Običan čovek", u kojoj se prvi put pojavljuje junak "Puta oko sveta" Jovanča Micić. Ta komedija za osnov ima neobičnu ljubav — jedna devojka se zaljubljuje u mladića ne poznajući ga lično nego čitajući njegove pesme. U njoj je opisan i istinit događaj koji je veliki komediograf lično doživeo. U predgovoru komedije Nušić sam navodi da ta komedija "vodi poreklo od jednog intimnog događaja". Kao i glavni junak komedije, Nušić je najpre zbog ljubavi postao pesnik, a kasnije je ljubav postala čest motiv mnogih njegovih komedija i humoreski. Nušić se u mladosti dugo i uporno bavio poezijom.

Objavio je samo dve pesme: "Prva, druga, treća i četvrta tačka moje ljubavi" i "Na dan venčanja". Obe su bile posvećene istoj devojci koja se zvala Milica. Bila je kći tada poznatog trgovca i narodnog poslanika Mihajla Terzibašića. Upoznala ga je čitajući njegove pesme. I sigurno je jednog dana bila veoma srećna kada je mogla i lično da upozna voljenog pesnika.

A Nušić se od prvog pogleda, prvog susreta, smrtno zaljubio. Zbog toga je, valjda, njegova ljubav i morala da se završi tragično. Jer, Milica je bila iz čuvene bogataške porodice, koja nije htela da dozvoli da se njihova mezimica i jedinica uda za običnog čoveka — mladića čiji je otac, iako i sam trgovac, materijalno posrnuo, a Nušić je bio nesvršeni student.

Da nesreća bude veća, mladog Nušića je ova devojka ostavila dok je bio u Požarevcu na izdržavanju kazne i udala se za njegovog druga i prijatelja! Još pre njegovog odlaska u zatvor, Milica se razbolela.

Veoma zabrinut za njeno zdravlje, zaljubljeni poeta se obratio drugu Đoki Jovanoviću, koji je baš te godine završio medicinske studije. Pošto je bolest bila ozbiljna, lečenje je duže trajalo.

Nušićev drug svojski se zauzeo oko Milice, i izlečio je, ali ne samo od bolesti, već i od ljubavi prema Nušiću. Kada je izašao iz zatvora, velikodušno je oprostio svojoj nevernoj dragani, a utehu je potražio u pesmi i piću.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:31

ŽALOST U STIHU

Biografija Laze Kostića čeka svog romansijera. Čeka još od onog decembarskog dana 1910. kada je u knjigama Koteškog senatorijama u Beču zabeleženo da je umro bolesnik iz sobe 86

Umro je pesnik, romansijer, novinar, političar, akademik, a sahranjen je na somborskom groblju, gde na ploči stoji zapis: "Ovde leži dr Lazar Kostić, srpski pesnik".

Njegova sudbina jedna je od najdramatičnijih među životima naših intelektualaca novijeg doba uopšte. U sedamnaestoj godini prevodi "Ilijadu", u dvadeset i petoj odbranio je doktorsku tezu u Pešti, i to na latinskom jeziku. Putnik i filozof nemirnog duha prošao je sveta, putovao ili živeo u Pešti, Novom Sadu, Parizu, Moskvi, Beogradu, Cetinju, Pragu, Berlinu, Somboru, Petrovgradu... Niko nije bio omiljen i mažen kao Laza Kostić. Rođen 1841. u Kovilju, rano je ostao bez majke, pa su mu ukućani samo dobra činili.

Brzo se proslavio poezijom, prevodima i dramama "Maksim Crnojević" i "Pera Segedinac". Srpski narod slavio je u njemu svog Šekspira.

Lekar Milan Savić zapisao je za potomstvo o svom prvom susretu s pesnikom u novosadskoj sabornoj crkvi, u leto 1860, tada je Laza imao 19 godina... "Ujedared zašušta kroz naše redove: Evo Laze Kostića! Svi se okrenusmo nadesno i ja videh u pevnici visokog, mladog golobradog gospodina, belog lika, okruglih obraza, crne bujne kose. Namerno se naslonio na pevnicu i više je gledao u žensku prepratu nego u ikonostas..."Devojke, udavače, za vreme bogosluženja, smerno su gledale preda se. Ali, na ulici, u salonima i na balovima nisu spuštale pogled sa tog naočitog, kao iz kamena isklesanog poete. Od provodadžija su slušale da govori sedam svetskih jezika i da je naslednik ujakovog bogatstva.

Prva ljubav započela je u teatru. Glumica Jovanka Kirković, o čiju se naklonost otimaju otmena novosadska gospoda, poklanja srce devetnaestogodišnjem Lazi. Skoro pola decenije je starija od njega, ali on je već pesnik na glasu. Laza je tada počeo da prevodi Šekspirovu dramu "Romeo i Julija", pa se dosetio i sebi dao ime Romče, a Jovanki — Julijica. Glumica Jovanka Kirković je inače bila prava lepotica, odlična glumica. Oni koji su je lično poznavali tvrde da je bila živahnog temperamenta i vesele naravi, i veoma obrazovana. Svirala je klavir i dobro pevala. Jovanka je znala da joj je kratak vek (bila je plućni bolesnik), predavala se životu i uživanjima. Kao mnoge budimske i novosadske udavače, želela je da što pre postane supruga Lazina. Međutim, Laza, kao što je činio i kasnije, o toj "fikciji" nije hteo ni da čuje. I još je verovao da će ona ozdraviti pa je tadašnjem načelniku teatra Jovanu Đorđeviću predložio da Jovanku angažuje za glavnu ulogu u njegovoj drami "Maksim Crnojević". Umrla je u najboljim godinama, napuštena u ljubavi. Zahvaljujući Jovanki Kirković, Laza Kostić je svoj tada ne tako obiman pesnički opus obogatio sa pet lepih pesama koje spadaju u njegova najbolja ostvarenja. To su pesme: "Pod prozorom", "Na iskap", "Ljubavni dvori", "Pogreb" i "Posle pogreba". Bio je zaista zanesen lepotom ove glumice.

Žalost je ostala u pesmama, a mladi pesnik se potom zagledao u Pavu, sinovicu kompozitora Kornelija Stankovića. Ponavljaju se šetnje i mirisna predvečerja, zakletve i milovanja, ali zbog Lazinog članka koji mu nije po volji, otac udaje Pavu za nekog advokata iz Vukovara. Udavača ima vremena samo za poslednji tajni sastanak, na kome će, nesrećni i uplakani jedno drugom poželeti sreću i vedrije buduće dane.

Daroviti i razbarušeni poeta nalazi utehu u pisanju, gimnasticiranju i samotnim šetnjama. Pre podne, kada je obično ustajao, pred otvorenim prozorima dizao je gvozdenu đulad uveseljavajući susede. Pred veče, sa zgužvanim šeširom u džepu, trčao je oko Petrovaradinske tvrđave, spuštao se do Dunava i nastavljao da trči uz obalu. Povremeno bi zastajao da bi izveo nekoliko čučnjeva, a Novosađani su se navikli na njegove "izmotacije"’.


LEPOTICA

LAZI se dešavalo da na ulici sretne lepoticu Miru Stefanović, pođe za njom i ne obazirujući se ni na koga uđe u stan njenih roditelja. Domaćin bi ga ponudio da sedne i upitao čemu treba da zahvali za tako visoku posetu. "Lepoti vaše kćeri", odgovarao je Laza i odlazio iz kuće.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:31

RASKIDAN ĐERDAN

Ljubav Milana Rakića i Desanke Živadinović najviše je ličila na bajku

BEOGRADSKO dete Mile Rači, kako su ga u detinjstvu zvali, rodio se 18. 9. 1876. u Knez Mihailovoj ulici. Detinjstvo je proveo u donjem delu Cetinjske ulice i igrajući se sa Palilulcima često zarađivao čvoruge. Rakić potiče iz ugledne porodice: otac Mita Rakić prvi prevodilac "Jadnika" Viktora Igoa na srpski jezik, zet Milan Grol, pozorišni i književni kritičar, političar. Ostavši rano bez oca, on se privija uz dedu po majci, čuvenog Milana Đ. Milićevića, književnika i uglednog predsednika Srpske akademije nauka, koji ga je mnogo čemu poučio i materijalno pomogao. Tako uspeva da upiše Filosofski, sa koga prelazi na Pravni fakultet, a zatim nastavlja studije u Parizu.

Pesnik i diplomata, Milan Rakić bio je jedinstvena ličnost u književnom i uopšte javnom životu između dva svetska rata. Napisao je samo jednu knjigu poezije i ostao u našoj kulturi jedan od retkih koji je uživao poštovanje i divljenje Isidore Sekuluć.

Već prve pesme, a zatim i prva zbirka, naišle su na nepodeljene simpatije književne kritike. Jovan Skerlić ih je odmah uvrstio među najlepše "koje su za poslednje vreme na srpskom jeziku napisane". Prvu službu Rakić je započeo u izvoznoj banci, zatim je prešao u Ministarstvo finansija, a odatle u Ministarstvo inostranih dela. Kao već priznati pesnik i ukazni činovnik počeo je da dolazi ponedeljkom predveče na prijeme kod istoričara i akademika Ljube Kovačevića. U Jevremovoj 37 okupljali su se mnogi viđeni ljudi. Čest gost je bio i mladi pesnik, koji se u januaru 1906. oženio Kovačevićevom ćerkom Milicom. Po venčanju mladi bračni par odlazi u Prištinu, gde je Milan postavljen za vicekonzula. Diplomatsku karijeru zatim nastavlja u Skoplju i Solunu, a posle rata je poslanik u Kopenhagenu, Sofiji i od 1927. u narednih šest godina u Rimu.

Isidora Sekulić koja je Rakića lično poznavala, tvrdila je da su njegove pesme "lična drama ovog strasnog poklonika ljubavi". Evo nekoliko stihova o očaravajućoj Gospi, koji slave život, ljubav, ženu, strast: "Sinoć sam Gospo, pio razna vina, a sve u čast i slatko ime vaše. No svuda beše takva mesečina da mišljah: pijem nju iz svake čaše."

I zaista, što je do sada bilo potpuno nepoznato, zaljubljeni poeta, iako je tada već bio oženjen, pevao je da mu je život "raskidan đerdan" i da se našao "na obalama gde je večna plima".

Njegova velika ljubav, kako tvrde istoričari književnosti, zvala se Desanka Živadinović. Rakić je bio opijen njenom lepotom. Posebno njenom putenošću i strastvenošću. Bila je "uvek nova, uvek tako čudno draga". Sačuvano je petnaestak pisama Rakićevih voljenoj ženi. Pisana su pretežno u vreme Prvog balkanskog rata (1912). Već u drugom pismu pesnik Desanki kazuje svoju ljubav. Istog meseca Rakić je doživeo najsrećniji trenutak da se sa svojom dragom susretne u Beogradu u kafani "Moskva".

Tih dana, Desanka se iz Bora gde je živela, preselila u Zagreb. Rakić je pomislio da je to kraj njihove ljubavne veze.

Posebno je zanimljivo što Rakić, u pismu poslatom iz Beograda 3. 5. 1912, piše da namerava da objavi čitavu zbirku ljubavnih pesama, Desankom inspirisanih i njoj posvećenih. A on, kako kaže, ljubavne stihove nije pisao ni kao dvadesetogodišnjak. Ističe da će tom zbirkom "uneti jednu neobičnu i novu notu u tzv. ljubavnu liriku srpsku". Milan pokušava sa Desankom da se sretne ako ne u Zagrebu, a ono u bližoj okolini. Razočaran i nesrećan, moli Desanku da mu makar svoju fotografiju pošalje.

Ljubav između Milana Rakića i Desanke Živadinović bila je pre i više bajka nego stvarnost. Novi, prvi svetski rat, nije je prekinuo, ali je njihovu prepisku ipak sveo na retka i kratka javljanja. Poslednje pismo, tačnije dopisnica, datira iz 1916. godine. Rakić je šalje na adresu u Švajcarskoj. Šta se posle dogodilo — ne znamo. Nema nikakvog traga niti svedočenja. A naš veliki pesnik, pred kraj života, još zaljubljen, u svojim stihovima kaže da može mirno da završi "svoga života dane".

Kada se razboleo, Rakić je dva puta operisan u Parizu. Posle prve operacije vratio se automobilom kojim je sam upravljao, ali posle druge morao je da svrati u Zagreb, u sanatorijum na Srebrenjaku. Zabeležena je jedna od njegovih poslednjih rečenica: — Ne čudite se doktore. Meni je suza uvek nailazila lako. Kao da sad čujem očev glas: "A kod tebe, Mile Rači, opet suze."

Umro je u Zagrebu u četvrtak uveče 30. juna 1938, a sahranjen tri dana kasnije sa vojnim počastima na beogradskom Novom groblju.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:32

BOEM I RASPUSNIK

Rade Drainac (pravo ime mu je bilo Radojko Jovanović 1899—1943), jedan je od velikih međuratnih pesnika, proznih pisaca i esejista, boem i raspusnik, koji nije krio svoje ljubavne jade

U njegovom autobiografskom ljubavnom romanu glavni junaci su bili Marko Marković i Nela Obrenović, mada je javnost znala da se iza tih imena krije Milica, Cica, lepa Šapčanka (rodom iz Aranđelovca) iz bogataške porodice, nesrećno udata, koja je Drainca srela početkom maja 1928. godine. Pre desetak godina otkrivena su pisma ovoj velikoj pesnikovoj ljubavi.

Drainac, novinar i pesnik, i sam oženjen (nesrećno), prijateljima je u kafani recitovao stihove koje je sročio voljenoj Šapčanki, a svoja pisma voljenoj ženi piše sa uživanjem, bilo da govori o strasti ili patnji: "...Nikada sebi ne oprostih što se ne otrovah one noći kada si ti to želela, sva pripijena uz mene, topla i polugola. Tako bi se večno zadužili makar i u paklu kao oni Danteovi ljubavnici — Paolo i Frančeska de Rimini."

Onda nastavlja: "Možda te interesuje kako živim? Glavno je da ne pijem i da ne idem noću po kafanama. Koji put sa Palivičinijem (Petrom, poznatim vajarom) odem do mladog Arapina na večeru i to je sve... Ljubim te, ljubavi moja i patim, patim užasno..." Često joj je pisao i pisma sa erotskim nabojem: "Daj mi malo nežnosti, malo tvog mirisnog daha! Ja hoću tvoje grudi, tvoje male ruke, tvoje jecanje u poljupcu i tvoje toplo telo. Ja želim da osetim kako ti drhte dojke, kako goriš i sklapaš oči, kako se sva upijaš u mene kao neizlečena rana..."

Pesnik ne krije da je izgubio glavu u ovoj ljubavnoj avanturi. Odlazi u Šabac i, skrivajući se, sastaje se sa voljenom ženom. U jednom od tih odlazaka, Drainac je ozebao i javili su se zdravstveni problemi. Ali i komplikacije sa njegovom ženom koju je napustio, sa Darom Hadži Ristić, "vitkom, lepom i sentimentalnom crnkom" koja je bila poznata u glavnom gradu Makedonije kao gospođa Drainac (sestra Spire Hadži Ristića, predsednika Trgovinsko-industrijske komore u Skoplju i docnijeg senatora). Ona je čak raskinula sa svojom porodicom zbog te udaje.

O tom braku u svojim sećanjima pisao je i veliki Drainčev prijatelj, novinar i publicista Milan Jovanović Stratimirović: "Ne znam kada su se on i ona uzeli, ali sam slušao da ih je na to navela strasna romantična ljubav. Brak se međutim pokazao kao neodrživ. Dara je bila iz tetovske hadžijske porodice, rođena za kuću, decu, za ognjište, a Drainac za kafanu i javni život. Čim je miraz bio pojeden, oni su se razišli, upravo muž je ostavio ženu. Rade je njoj navraćao s vremena na vreme, da se odmori i poneguje, a zatim da opet iščezne. Često, Dara bi mu tom prilikom dala i svoju ušteđevinu, a on bi je ponekad i vređao i tukao. To milo stvorenje, vaspitano u srpsko-turskom duhu, nije se bunilo. Ona je o Draincu govorila samo sa miloštom ('Moj Rade').

Dara Drainac bile je i kućanica, i mudra žena, i dobar čovek, i vrlo simpatična, nežna žena. On se svojoj šabačkoj prijateljici jada: ...Već ne znam šta hoće više od mene ta bolesna žena iz Skoplja! Dovodi me do takvog besnila, da ne znam šta se sa mnom događa. Odmah sam joj napisao da te ostavi na miru ili da ću se gadno obračunati sa svim tim tipovima... Moja je žena bolesna u ljubavi — i ja znam dokle ide sve to. Lagao sam je u Skoplju pomirenjem, verujući da će uvideti jednom da je naš brak nemoguć. Ali, ona iz dana u dan postaje sve gori pauk i ja ću poludeti ako se toga ne rešim. Ta ljubav je zaboravljena, došle su nove, kao što je najveća bugarska pesnikinja Jelisaveta Bagrjana i mnoge druge. Sem pisanja, pića i ljubakanja, on nije imao nikakve druge strasti: nije se kockao, nije se bavio politikom, nije ništa skupljao nije nikada ništa imao. Sva njegova imovina mogla je da stane u jedan kofer, jer se on ni za šta nije vezivao. Ako bi mu nešto zatrebalo, on je uzimao gde stigne, a ako nije mogao da dođe do toga, stisnuo bi zube i trpio."

Veliki srpski pesnik i ljubitelj žena umro je od tuberkuloze za vreme okupacije. Neki tvrde da je do smrti bio kod neke žene koja ga je nesebično i požrtvovano negovala. Njegovu sahranu zbrinuli su Časlav Nikitović, knjižar Dragi Marković i Drainčev prijatelj Milan Jovanović Stratimirović, koji je u to vreme zapisao: "Idući za Drainčevim kovčegom, ja sam bio više ljut nego žalostan. Izvesno, žalio sam jednog druga i čoveka, ali sam osuđivao jednoga lakomislenog i darovitog pisca, koji je skoro straćio jedan veliki lirski talenat, ne davši od sebe ni deseti deo od onoga što je mogao dati."
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:32

TAJNO SA PRINCEZOM

Ljubav je samo istinska ako je slepa. Ljubav je stradanje, a sve drugo nije ljubav — pisao je Jovan Dučić. Zgodni, visoki Trebinjac bio je poznati osvajač žena.

Sam je svom sekretaru Peđi Milosavljeviću govorio o neodoljivoj potrebi da ženu "osvaja kao tvrđavu", a u jednoj pesmi kaže da se stotinama žena istom (ljubavnom) rečju kleo.

Kao i svaki veliki pesnik zle i naopake životne sudbine, Jovan Dučić je mogao biti izgnanik iz domovine, iz školskih programa, iz javnosti, ali nikada nije mogao biti izgnan iz poezije i jezika naroda kojem pripada. Bio je i jeste "knez srpskih pesnika" kako su ga mnogi nazivali. Tvorac "Blaga cara Radovana" i "Jutara sa Leutara" bio je poznat kao "kradljivac" ženskih srca, ali je neretko doživljavao neuspehe i nesreće. Ljubav je bila njegova preka potreba, neprestan san, njegov životni cilj.

Od prve službe, učitelja u Bijeljini, a potom kroz uspešnu diplomatsku karijeru u Parizu, Ženevi, Beogradu, Sofiji, Atini, Kairu, Rimu, Madridu i Americi, Jovana Dučića su pratile i neprestane glasine o ljubavnim aferama. Bilo mu je i suđeno zbog toga, dolazilo je i do fizičkih obračuna. Tako je 1925. godine u Ženevi Dučić izazvao skandal.

Tada je u našu je prestonicu stiglo pismo od izvesne gospođe Vogel iz ženevske ulice Rue Ferme No 9, upućeno ministru spoljnih poslova gospodinu dr Ninčiću, gde je pretpostavljenom Jovanu Dučiću uputila teške optužbe. Dotična gospođa, ucveljena majka jedne mlade devojke, javljala je da je gospodin Žan Dučić, izaslanik naše "cenjene zemlje u Društvu naroda, okaljao čast njene porodice". U njihovoj kući je priman sa simpatijama, postao je član porodice. Posle petomesečnog gošćenja, čim je saznao da je njegova ljubavnica Antoaneta rodila dete, zbrisao je bez traga i glasa! Obeščašćena porodica, navodi se dalje u pismu, povešće sudski postupak za utvrđivaje očinstva, kako bi naterali gospodina Dučića da prizna svoje delo.

Neko je Dučiću pokušao da "namontira" ovu neprijatnost i uspeo je da dokaže uz svedoke da je dotična dama bila lakog morala i stalni posetilac noćnog lokala "Laidot". Tužiteljka je izgubila spor, jer je Jovan Dučić došao u Ženevu u januaru, a Antoaneta se porodila već u junu 1925. godine!!! Ženevski ljubavni slučaj Jovana Dučića postao je svetski trač. Bio je senzacija kojom su se zabavljali mnogi evropski listovi, čak i afrički. Najpre su ga iz Ženeve sklonili, a potom, posle još jednog skandala ostao je i bez redovne službe!

Dučić je čitavog života bio opsednut ženom i ljubavlju. Iz bogate diplomatske karijere izdvajamo rimski period u vremenu od 1933. do 1937. kada je bio naš izvanredni poslanik. To je zlatno doba njegove karijere. Poslednje godine svog rimskog boravka doživeo je još jednu veliku ljubav sa dona Anđelom, princezom di Sulmone. Bila je to veoma bogata dama, plemićkog roda, ali, nažalost, tuđa žena. Jugoslovenski diplomata i italijanska princeza morali su da se sastaju tajno, najčešće u okolini Rima.

Njegova draga bila je udata za čoveka iz najviših aristokratskih krugova, bliskih italijanskom dvoru, vladi, Vatikanu. Znajući da će kada se najmanje bude nadao ostati bez voljene, Dučić je odlučio da joj pokloni za uspomenu mali zlatni sat u obliku budilnika, a u svom dnevniku je zapisao: "Nema dražeg poklona nego što je sat koji ženi koju volite neprestano kuca o vama, koji je uveče opominje kad treba zaspati i ujutro zakuca novi dan. To je nešto živo i mudro, i određeno i mistično između dve ličnosti, dva života..."

Kada je bio na vrhuncu sreće, Dučić je morao da napusti Večni grad i svoju dona Anđelu. Tadašnji predsednik vlade i ministar inostranih dela dr Milan Stojadinović javljao mu je da je već pripremio agreman za njegov premeštaj u Bukurešt! Samo godinu dana kasnije, u pismu Milanu Kašaninu iz Rima (6. 7. 1938) Miloš Crnjanski piše da se o Dučiću u Rimu naslušao "božanstvenih stvari"!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:34

JOVAN I JOVANKA

DUČIĆ je propovedao religiju žene, stvorio poetiku strasti i izumeo filozofiju ljubavi. Tvorac "Carskih soneta" i "Plavih legendi" jednom prilikom je rekao: "U hiljadu žena koje smo voleli, mi volimo samo jednu"

U životu pesnika Jovana Dučića, bila je to zanosna glumica Jovanka Jovanović. Da nije bilo nje, smatraju poznavaoci njegovog života i dela, ne bi bilo najlepših ljubavnih stihova srpskog pesništva "Pesme ljubavi i smrti".

Jovanka je za Dučića postala "žena veća no sve žene". Ljubav između Jovana i Jovanke bila je kakva se samo poželeti može, puna čežnje i želje, zanosa i ushićenja, žudnje i strasti.

Po kazivanju njene kćeri Nade, njena majka se upoznala sa Dučićem u kući vajara Tome Roksandića. Godine 1910. trebinjski pesnik je stanovao izvesno vreme u kući Jovanke i njenog muža Tase Todorovića.

Jovanka se sa 17 godina udala za čoveka koji je isto toliko godina bio stariji od nje. Njeni osiromašeni roditelji udali su je i ne pitajući je, za "dobru partiju", inženjera Tasu Todorovića. Dok su bili mladi supružnici, Jovanka nije osećala za njim ni duhovnu, ni telesnu potrebu. U svom prozaičnom životu nesreću je nadomestila brigom i ljubavlju prema deci Dušanu (1905) i Nadi (1907).

Ljubav Jovana i Jovanke iz osnova je izmenila njihov život. Nanela im je mnogo bola i donela isuviše stradanja. No, pesniku Dučiću bila je najveća sreća inspiracija, najveća ljubav i zla sudbina.

U leto 1910. inženjer Tasa Todorović, sa službom na železnici, radi poboljšanja Jovankinog zdravlja zatražio je premeštaj iz Beograda u Vranje. Gotovo istovremeno, Dučić je postao ukazni činovnik i pošao u Sofiju za pisara srpskog poslanstva. Kao nekadašnji njihov podstanar i kućni prijatelj, dolazio je povremeno u kuću svoje voljene.

U momentu slabosti Jovanka je mužu priznala svoju grešnu ljubav. Taj čin je smatrala časnim, da pre nego što napusti muža, prizna istinu, verujući da će Tasa imati razumevanja. Znala je da joj neće oprostiti, ali zbog svog ugleda i da bi se izbegla javna kompromitacija, da će se složiti da se razvedu sporazumno i bez skandala. Desilo se, međutim, nešto neočekivano.

Ozlojeđeni muž je zatražio od Jovanke da sama svoj greh opere i iskupi se time da njihovog lažnog prijatelja i svog ljubavnika iz pištolja, koji će joj on nabaviti "ubije kao psa". Ili da ga — makar rani. No, umesto toga, kada je Dučić lično pozvan od Tase, došao u goste, Jovanka je napustila muža i sa Jovanom Dučićem i njihovim sinom Jovicom otišla zanavek iz Vranja i pošla za Beograd. Tasa Todorović u svojoj mržnji piše tužbu ministru inostranih dela.

Tada nastaje prava poplava osuda, zgražavanja, prezira. Oglasila se čitava armija Dučićevih neprijatelja. Dučić u jednom pismu piše: "Svetu uvek treba da se neko raskine, a moj je red davno bio. Pre nisu imali rašta da me vuku po blatu, a sad im se čini da imaju." Tasa iz osvete oduzima Jovanki decu, a ona očajna, iz Vranja odlazi bratu u Novi Sad, a posle svojima, majci i baki, u Zagreb. Tamo će kasnije postati zapažena glumica. Godine 1919. upoznaje tvorca čuvene Karakterologije Jugoslavije, dr Vladimira Dvornikovića za koga će se 1932. udati. A kada Dvorniković postane pomoćnik ministra prosvete 1934. prelaze da žive u Beograd. Jovanka Dvorniković nastavila je da glumi i u beogradskom Narodnom pozorištu. I mada u senci Žanke Stokić, bila je zapažena Gospođa ministarka. Igrala je i na filmu. Umrla je 6. januara 1963. godine. Svojom ljubavlju Dučić ju je uzdigao do besmrtnosti, i kako je zapisao Vasko Popa "ostale su za njom negove reči lepše nego svet".

Nije se Dučiću ostvarila želja da se oženi svojom velikom ljubavlju Jovankom Jovanović. Bili su kobni jedno drugom. Njihov sin Jovica ubio se u mladim godinama zbog ljubavi. Jovanka Jovanović bila je Jovanu Dučiću nadahnuće, bol, ali i poetska inspiracija.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:36

Stevan Raičković




U jednoj ulici misaonog pesničkog velegrada, oni koji tragaju za ljubavnim mrvicama najvećih srpskih pesnika, kada je u pitanju Stevan Raičković, često će gubiti trag. Pesnik Stevan Raičković, svoj prvi zrak sunca ugledao je u mestu nedaleko od Kučeva, Neresnici, 5. jula 1928. godine. Formalno obrazovanje stekao je na nekoliko lokacija, u Senti, Kruševcu, Smederevu, a u subotičkoj Gimnaziji je maturirao. Kao sedamnaestogodišnjak objavljivao je svoja prva pesnička dela, studirao je Filološko-umetnički fakultet u Beogradu, radio je u literarnoj redakciji Radio Beograda, bio urednik u izdavačkom preduzeću “Prosveta”, redovni član Srpske akademije nauke i umetnosti od 1981. godine. Čovek posebnog misaonog kova, briljantne jezičke virtuoznosti, kreator okvira u kojima prirodni elementi – trava, kamen, reka imaju svoju smislenu nit sa najdubljim društvenim morama – usamljenošću, besmislom, otuđenošću, smrću, trošnim ljudima i uspomenama.

Čeprkanje po biografskim činjenicama Stevana Raičkovića, u obilju pesama, radnih angažmana ne dolazi do onog često esencijalnog pogona umetnosti – ljubavi. Pesme protkane crnim koncima tamničarskog zadaha, straha od neprijateljstva realnog sveta i željom za buđenjem u nekim novim društvenim prostorijama, gde se diše vazduh pun magije, nemaju vremena za ljubavne stihove. Kamen, drvo, uspavanka prepliću se i guraju u motivima Raičkovićevih pesama, a onda je sasvim neprimetno pred oči tragača glavu promolila pesma “U mojoj glavi stanuješ”.

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije… …
Van tebe druge misli ne postoje.

Uprkos njegovoj usamljeničkoj orijentaciji u pesništvu i životu, neko je ušetao u odaje njegovih misli, posmatrao ih i gubio se. Jedva ko uspe da pronađe ime Bojana u istoriji slavnog pesnika Stevana Raičkovića. Supruga Bojana preminula je pre njega, te je od tog trenutka njegova porodica bila sačinjena isključivo od njegovih kolega i prijatelja pesnika. Možda se o njegovom ljubavnom životu malo zna jer je gotovo uvek izbegavao da daje intervjue, novinare je elegantno upućivao na “Jedan mogući život” gde je evidentirao sve zanimljive segmente svog života za koje se novinari interesuju.



Kad ljubav otputuje na počinak, prijatelji su uteha

O supruzi Bojani, koja je bila rodom iz Negotina, rođena Lazović malo se znalo, a ona je bila osoba s kojom je mogao da podeli i “otalja stvarnost”. Život je odnosi na večni počinak u 49. godini života.

Stevan Raičković do svog poslednjeg nedeljnog popodnevna u 80. godini života nije uspeo da prežali sećanje na svoju Bojanu, a ipak nepisanih stihova bilo je mnogo više nego onih napisanih o Bojani.

“Jedan mogući život” skriveno u fusnoti krije reči: “Otišla je i moja Bojana… Sećam se da mi je — kad je saznala da je na smrt obolela — kroz suze, koje je inače uvek suzdržavala, rekla: ‘Nisam stigla ni Skendera da ožalim’… Sećam se i toga… da je Kulenović bio sahranjen u novoj košulji… koju mu je Bojana, već mrtvom, za ukop, na brzinu i u poslednji čas, donela iz najbliže prodavnice u Vlajkovićevoj ulici…”

Uspomene na suprugu Bojanu sakrio je u džepove šest svojih sonata u “Kamenoj uspavanci” koji odišu tugom i divnim odrazima velike ljubavi, o kojoj se nije govorilo na sva usta.

Srpskoj kniiževnosti ostavio je bogatu pesničku riznicu u kojoj su se nalazili stihovi pesama: “Detinjstvo”, “Balada o predvečerju”, “Točak za mučenje”, “Panonske ptice”, “Monolog na Topoli”, “Kamena uspavanka”, “Stihovi iz dnevnika”, “Post skriptum”, “Crni sluga ptica”, “O vrati se”…

Mešavinu bučnih tonova u životu, Raičković zaglušuje tišinom u svojim pesmama, ne oseća se prisustvo telesne ljubavi usmerene ka ženskom biću, koliko se oseća ljubav prema prirodi i nastojanjima da opoziciono izgradi novu pesničku struju.

“Pesnik mora iz sebe da izvuče poeziju tako da ona što manje miriše na papir, na lektiru… Sastavni je deo talenta — izvući iz sebe maksimum, odnosno biti svoj. Danas ima dosta uniformisanosti, često dok čitate pesmu ne prepoznajete pesnika. A kad se po jednoj pesmi njen autor prepoznaje i bez potpisa — to je onda ličnost.” – reči su Stevana Raičkovića.


Poslednji izmenio Dala dana Sre 1 Mar - 19:41, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:37

Ljubavi srpskih pisaca: Desanka Maksimović

Književna vila koja je stihove nizala u niske bisera, krišom nam poturala pod nos ljubavne reči koje su nam se večno urezale u mislima – “Ne, nemoj mi prići… sreća je lepa samo dok se čeka”, bila je Desanka Maksimović. Rođena je 16. maja 1898. u Rabrovici, nedaleko od Valjeva, bila je pesnikinja moći kakva se ne sreće, profesorka književnosti i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan deo svog života provela je živeći na selu, tu dolazi u dodir sa mentalitetom svog naroda kakav je u većini slučajeva, spoznaje “seljaštvo”. Svoj stvaralački izražaj bojila je nijansama socijalnog, ljubavnog, kulturnog, zrelost u svom izražaju postiže veoma lagano upijajući svaki izdisaj svog okruženja, zaljubljujući se ne u muške kreacije koje su hodale pokraj nje, već u sve iz čega isijava ljubav – cvet, zemlju, pravdu, zaljubljenost, čekanje, strepnju. Molila je ljude da budu verni sebi, svojim mislima i osećanjima. Ulicama je šetala žena, pesnikinja, ideal, “živi spomenik” sa ešarpom, kosom smotanom u punđu, šeširom, uredna finoća ukrašena osmehom Monalize. Žene kao važna karika intelektualnih, umetničkih krugova u tom vremenu bile su retkost.

Njeno stvaralaštvo graniči se sa neverovatnim, opstajalo je u različitim društveno-kulturnim okolnostima, sedam decenija bez predaha bila je krojač odela stvarnosti u kojoj je disala opori, zagušljivi vazduh života i istorije svoga naroda i dodavala mu je miris najfinije ljubavi.
U maju se ljubav čuje u glasu, čeka se sreća

Ljubav je za Desanku bila učiteljica duha, večno nadahnuće, inspiracija i poriv u pripremi najlepših književnih jela. Kada se odškrinu vrata njenog ljubavnog života, s početka se začuje muk praznih prostorija, a potom se koračajući napred naiđe na kratke podatke: avgusta 1933. godine Desanka Maksimović postala je supruga Sergeja Slastikova, koji je bio glumac i pesnik. Upirala je u ljude prst dobrote, podsećala ih na esenciju ljudskog postojanja, kroz papir na kome su ležale najlepše ljubavne reči mogla se nazreti duša kakvu je samo pesnikinja Desanka Maksimović imala, zato je i za života uživala obožavanje, istinsko poštovanje i divljenje od strane svojih čitalaca. Biološku decu nikada nije imala, kažu da je sav njen porod bio književni. Pesme su izrastale u njenu decu. Govorili su da je njeno srce bilo prozor otvoren da svako kroz njega može da uđe, da zaviri i da postane deo nje. Ponuda njenog stvaralaštva je bezgranična i bezuslovna, baš kao i ljubav, pomilovanje, strepnja o kojoj stvara najlepše melodije srca. Od lika Desanke Maksimović stvorio se mit savršenstva, ona je bila nalik svetice. Držala se striktnih propisa jednostavnosti i razumljivosti, nametnutih postavki stvari da je ženi zadato kakva će biti kako bi zavrednila poštovanje i naklonost u muškom svetu u kakvom je i sama Desanka opstajala i stvarala. Heroina vremena u kome je rat odzvanjao, u kome su se dizale pobune, vodile sumanute bitke, Desanka je potpuno izolovano tražila pomilovanje za za careve i robijaše, ljude i žene, zovine svirale, za svačiju zabludu tužnu, hrabrost usamljenu i izlišnu.

“Čuj, reći ću ti svoju tajnu:

ne ostavljaj me nikad samu

kad neko svira.” – Drhtavost ovog stiha pulsira na rubu usana zaljubljene duše.

Njene reči bogate su suptilnim umiljavanjem dušama koje čežnu za ljubavlju, razumevanjem, utočištem.

“Da u meni cela nežna plima

Reči nerečeni;

Da bih srce mogla poklanjati svima,

I da opet mnogo ostane ga meni.”

Ljubav je sveprisutna, bujna i uzvišena, a istinska telesna ljubav Desanke prema svom muškarcu tako je ušuškana, skrivena, nedostupna za znatiželjne tragače.

“U maju, nad srcem kad su mi se nagle,

Suđenice vile nisu umele

Od ludosti da mi ga spasu.

U proleće, u proleće ja zavoleh

Senke u nečijem glasu.”

Svaki njen stih daje nam za pravo da naslutimo da je volela, čeznula, tražila, čekala, osluškivala ljubav u glasu i tražila je u proleću, kamenčiću, pogledu, čekanju.

“Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?

Iz daleka samo sve k’o zvezda sja;

Iz daleka samo divimo se svemu.

Ne, neka mi ne priđu oka tvoja dva.”

U kasne sate 90. godine života, njena dva oka zauvek su usnila i ostavila iza sebe kosmos satkan od pesama večnog roka trajanja.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:37

Milovan Glišić

Oniži rastom, a veliki dušom, dostojanstven i uvek brižljivo negovane brade, socijalista koji se družio sa radikalima i naprednjacima, začetnik seoske realistične pripovetke – Milovan Glišić. U svojim delima je iznosio sve ono što mu je dušu pritiskalo u malenim mestima, kakvo je selo kraj Valjeva iz kog je potekao sredinom XIX veka. Filozofiju je studirao u Beogradu, gde je i živeo sirotinjskim životom u iznajmljenoj sobici sa voljenom sestrom Stankom. Veliku školu nikada nije završio. Radio je kao pomoćnik urednika “Srpskih novina”, ali je i nasledio radna mesta nekih velikih imena, kao što su mesto korektora Državne štamparije nakon odlaska Đure Jakšića, dramaturg Narodnog pozorišta posle Zmajevog napuštanja prestonice. Ti poslovi su Milovanu napokon mogli da obezbede normalan život i samim tim mogućnost da stvori porodicu.

Od 1879. neprestano piše i objavljuje dela. Neumoran je u kritikovanju svih onih zelenaša, činovnika i kaišara koji zarađuju na seljačkoj muci, ismejava loše strane našeg društva, praznoverje, duhove, veštice, utvare, vampire… Usred tog zalaganja i svakodnevnog pisanja, pronalazi i vremena da se oženi. Izabranica njegovog srca je mlada Kosara, ćerka Jelene i Nikole Stefanovića. Venčali su se 20. maja 1882. godine, Milovanu je bilo 35 godina.

Međutim, sreću u ovom braku nije pronašao. Kosara je bila bogata naslednica, ćerka mezimica i ponašala se u skladu sa tim. Želela je život na visokoj nozi, tražila je najskuplje kuće na najboljim lokacijama u gradu, pranje rublja i peglanje je vršeno izvan kuće, naravno od strane drugih ljudi, a ono što je Milovanu najteže padalo – kuhinja je bila gotovo netaknuta, hrana je donošena iz kafane. I to ne po jedno jelo za svaki obed, već po nekoliko različitih kako bi gospođa mogla da bira. A mimo tih obroka, kupovani su najskuplji artikli, poput švajcarskog sira, ajvara i piva u flašama. Zbog ovakvog načina života, Milovan je morao danonoćno da radi i da se zadužuje. Da ne govorimo o putovanjima u inostranstvo, boravcima u banjama i sl. Pa kom muškarcu to ne bi prekipelo? Brak je potrajao kratkih, a Milovanu i te kako dugih, pet godina. Aprila 1887. godine Kosara je otišla iz kuće, a nedugo zatim bračni par je i zvanično bio razveden.


U ljubavi nije imao sreće

Sveže razveden, još uvek u najboljim godinama, Glišić je imao vremena za kafanu, drugujući sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem i dr. Često je plaćao cehove, a ponekad i sam bio švorc. Kada zaradi novca, plaćao je dugove i račune, pa bežao u prirodu. Kao da je želeo da pobegne od sveta koji ga je okruživao i tužno podsećao na loša iskustva. Mnogo je priča ostalo o pokušaju Glišićevom da svoje drugare okrene prirodi, kao i onih u kojima je opisan njihov trud da Milovanu kupe odgovarajuće odelo. Pantalone su mu nekako uvek bivale duže. Mnoge su šale nastale upravo na ovaj račun, a Milovan je nekako uvek umeo da ih prihvati sa osmehom. Pa i sam je tolike ismejao u svojim pripovetkama, ne bi bilo zanimljivo kada neko njemu to ne bi učinio.

Kao i mnogi u to vreme, penzionisan je iz političkih razloga, 1898. godine, da bi dve godine kasnije bio vraćen na mesto pomoćnika upravnika Narodne biblioteke u Beogradu. Kako se starost približavala sve ređe se čulo za ime Milovana Glišića. Jovan Skerlić ga nije zaboravio, u obimnoj studiji odao mu je priznanje i podsetio na: “jednog malog, sveg u bradi obraslog gospodina u dramaturškoj loži, koji se na predstavama francuskih vodvilja slatko smejao, dajući komandu za smejanje, koje je zaražljivo padalo u parter i dizalo se u galerije”.

Iako je malo radio na pripoveci, mnogo je prevodio. Uvodio je naše čitaoce u čarobni svet ruske književnosti, kao i u svet francuske literature. Živeo je sam samcit u hotelu “Nacional” kod Kalemegdana. Kao da je ceo život nosio pečat tog nesrećnog braka i kao da nije mogao da pronađe svoju srodnu dušu. I u restoranu je bivao sam, bez svojih drugara koji su mahom poumirali ili ležali bolesni, da bi i njega naposletku savladao kašalj i grudobolja. U hotelskoj sobi je provodio i svoje bolne dane, a lečila ga je njegova voljena sestra Stanka. Čim mu je bilo malo bolje, otputovao je u Dubrovnik, najlepši grad na Jadranu. Kao da je predosećao da će mu to proleće biti poslednje, koristio ga je maksimalno u gradu gde mnoge ljubavi počinju, ljubavi koje on nikada u svom životu nije imao.

Umro je jednog olujnog jutra 1908. godine u 62. godini. Sačuvana je fotografija sa te sahrane na kojoj se vidi mnoštvo naroda, zastave koje se vijore, a od najbližih uz njegov les nalazila se samo sestra Stana, njegov verni drug tokom čitavog života.

Lola Radosavljević – bavi se jezikom, književnost nosi u srcu, a osmeh na licu. Hrabro ide kroz život, čuva večito dete u sebi, ruku pod ruku sa Mikom i njegovom parolom “Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!”


Poslednji izmenio Dala dana Sre 1 Mar - 19:41, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:38

Rade Drainac



Rade Drainac je poput mnogih velikih pesnika uglavnom bio bez para, govorili su da je proćerdao život, da je skitnica i boem, a sam za sebe je jednom izjavio: “Pesnik krvave istine i čovekovog prava. Upamtite: To sam ja!”. Životario je, govorio da kada bi se poezija jela, on bi bio najslavniji kuvar na svetu, Radojko Jovanović, u pesništvu poznatiji kao Rade Drainac, tek pred kraj života je postao pesnik bunta.

Rodio se poslednje godine XIX veka u siromašnoj kući, pa mu je i celo detinjstvo proteklo u oskudici i nemaštini – čuvao je stada, išao u nadnicu, radio u polju, sa 14 je otišao od kuće, napustio školu, bio u ratu, stigao čak do Francuske i već sa 20 godina imao životnog iskustva kakvo neko ne stekne za ceo svoj život. Vedrog duha, umeo je često da se šali i mnoge stvari nije shvatao ozbiljno. Bujna mašta mu je pomogla da postane jedan od najplodnijih beogradskih pisaca. A pisao je svuda – u kafani, na palubi broda, u kancelariji za pisaćim stolom, u kupeu voza. Na tim mestima je progovarala njegova pesnička misao i nastajale zbirke pesama, 15 objavljenih.

Kafana mu je bila druga kuća, u njoj je zdravlje gubio, slamao srca ženama, prijatelje razneživao svojom poezijom, a kad mu je bilo najteže žudeo je za toplim majčinim zagrljajem. Kažu da je majku veoma voleo, teško je podneo njenu smrt. I tek tada, kada je jedna važna ženska figura otišla iz njegovog života, bar u ovom fizičkom smislu, Rade je odlučio da svoje srce pokloni jednoj ženi. Bio mu je potreban saputnik kroz ovaj surovi život. O tome je pisao: “Čovek je suviše velika kukavica da bi se odlučio na samotni život do groba. Neko mu je potreban, da sluša njegove ludosti, ili mudrosti, da pati zbog njegove nesreće, ili da mu u ušima sipa otrovni prašak kao u Šekspirovim dramama…”.
Na ludi kamen je stao u Skoplju, a mlada je bila Darinka, ćerka tadašnjeg senatora Hadži-Ristića. Vredna, radna i mila devojka nije dugo izdržala pored ovog nestalnog boema. Nedugo nakon večanja su se rastali i otišli različitim putevima. Godinama kasnije Rade je navraćao u Skoplje, pa je i više puta bio viđen u društvu supruge jednog poznatog lekara. Elegantna gospođa šetala je korzoom sa svojom malenom ćerkom i uživala u razgovorima sa pesnikom. Kakvi su to razgovori bili i da li je bilo simpatija među njima, nije se znalo, a kritičar Đorđe Jovanović ih je ovako opisivao: “Od početka do kraja korzoa vodili su razgovor. O čemu su pričali – jedino su oni znali. Lice ove žene blistalo je od unutrašnjeg, duševnog zadovoljstva. Osmeh njenih uvek nasmejanih usnica, bio je blag kao suncem ozaren. Samo amor može da da takav izraz licu. On je u društvu ove žene odavao srećnog čoveka. Da li su to bile pesnikove duboke duševne ili trenutne radosti? Ako je ono prvo, a to je više nego sigurno, između Drainca i ove gospođe postojala kakva ljubav, pesnik “vagabund” i “skitnica” sigurno je umeo toplo i žarko da ljubi, mora da je postojala iz ranijeg vremena, a više nego verovatno da je ona bila ona “draga Cica” kojoj Drainac posvećuje svoje stihove u “Banketu”…”. Na početku ove zbirke pesama nalazi se pesma bez naslova, umesto naziva pesme tu je posveta: “Tebi, draga Cico, ovaj penušavi okean lirike za jednu kap ljubavi iz Tvoga srca”, dok kraj pesme liči na nekakav testament u stihu.

Voleo je žene… onako do srži. Možda je jedino više žudeo za Parizom. Pariz mu je uvek bio na usnama i u srcu. Večito usamljen i pored velikog broja prijatelja, nosio je neku setu i tugu, zauvek tražeći svoju srodnu dušu. I nikada je nije našao. Možda je upravo ta gospođa bila njegova velika ljubav… Kako bilo, poslednje dane svog života je proveo u društvu prijatelja. Bolest ga je slomila i dok je ležao u bolnici jedne aprilske noći zapisao je: “Izdržaću do Prvog maja, da umrem na radnički praznik. Oprostite mi što sam vas noćas uznemirio… Ja umirem za verom u krajnju pobedu dobra i naše oslobođenje.” Kako je zapisao, tako se i desilo… Umro je sutradan, na praznik rada, imao je samo 44 godine.

Rade je voleo žene, ali su ga na večni počinak ispratile tek dve-tri prijateljice. Ona koju je voleo i koja je njega volela nije bila kraj njega. Sahranjen je onako kako je sam zahtevao:

“Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.

Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
“Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče”
I ništa više!”

Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi srpskih pisaca” možete pronaći ovde.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:40

Велимир Рајић или опело несрећној љубави



И СРУШИШЕ СЕ ЛЕПИ СНОВИ МОЈИ


Српска историја га не памти као јунака с ратишта, што је желео, већ као поету чији живот је обележила једна песма

Тај догађај не наводе само уџбеници историје: овековечен је на старим гравирама, опеван десетерцем, живи у усменом предању и памти се у народном сећању.
Пролеће 1815. године. У јеку је Други српски устанак. На Љубићу, недалеко од Чачка, по шанчевима, прса у прса, жестоки окршаји између Срба и Турака. „Јунак Рајић, кад виде да се Срби помутише и осуше бегати, повика: ’Не бежите, браћо, но удрите, од Бога не нашли! Како би своје топове оставили!? Знате ли како нам је без њи’!
Како нам ваљају свуд и свакада!’ А кад виде да га нико не слуша, он викне овако: ’А оно ћу ја код њи остати на оба света и до века!’ Турци јурну у шанац, а Рајић, имајући у десној руци сабљу, а у левој пиштољ, убијајући и секући Турке и бранећи сам Србске топове, славно погине, где сав исечен на комаде буде, да му се ни трага од тела његовог наћи није могло.”
Овако је погибију Танасија-Танаска Рајића, чувеног Карађорђевог барјактара, родом из села Страгара у нахији крагујевачкој, описао песник и историчар Сима Милутиновић Сарајлија (1791–1847) у „Историји Сербије од почетка 1813. до конца 1815”. Приказ Танаскове јуначке смрти, 25. маја 1815. године, може да се сматра веродостојним, јер је Сарајлија тада писар код устаничких вођа, дакле, сведок или учесник одлучујућих историјских збивања кад је 1500 устаника извојевало победу над 5000 Турака. Личност Танаска Рајића опеваће и у познатом епу „Сербијанка”.
Непун век касније Србија је у балканским ратовима. У лето 1913. године воде се тешке битке између српске и бугарске војске. Исцрпљена и још неопорављена од Првог, земља је сад угрожена Другим балканским ратом. Поред редовне мобилизације, јављају се и бројни добровољци способни за борбу.
Окружен књигама, један младић 4. јула 1913. године исписује своју последњу вољу:
„Сматрајући да као Србин, као син и пуноправни грађанин ове земље, имам права да се за њу и лично жртвујем – полазим сутра на бојиште.” Из жеља које затим наводи уочава се несумњива племенитост и искрено родољубље: моли да се забораве и опросте све позајмице које је учинио појединцима, али и да му се, погине ли или умре у рату, не држи никакво посмртно слово, већ да све буде „скромно, тихо, повучено”. Да ли се у том одважном момку, док је дрхтавом руком писао ову судбоносну одлуку, по ко зна који пут снажно јавио спомен на његовог славног претка из шанца на Љубићу? Уз Стевана Синђелића и Васу Чарапића, историја устанака у Србији уздиже и Танаска Рајића као оличење родољубља, јунаштва и саможртвовања. По тој дубокој оданости свом народу спомињаће и његовог унука Велимира. Али, овај Рајић незаобилазан је и кад је реч о српском песништву, поготово оном после Војислава и Змаја, у првој деценији 20. века.

Све је било бол

Ма колико то желео, никада није отишао на фронт, ни у том, балканском, ни у светском рату, који ће Србију да захвати већ следећег лета. Као одговор на аустријске претње, српска влада објављује 25. јула 1914. године проглас о општој мобилизацији у коме стоји и ово:
„Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине, верујући да ће се нашем патриотском позиву сваки радо одазвати.”
Рајић се поново јавља као добровољац, али је војна комисија опет строга и непопустљива: у униформу и под оружје могу само здрави и снажни. То, нажалост, није и овај танани, бледуњави младић: у његове груди поодавно се населила „жута гошћа”, зла коб српских књижевника, песника поготово.

Може да се претпостави кроз какве је и душевне патње пролазио Велимир Рајић: уместо пушке, борбе и јуриша, он се није одвајао од марамице у коју је кашљао, свестан од ране младости да му нема лека. Грудобоља, међутим, није његова једина несрећа: то слабашно тело мучи и епилепсија, или падавица, ужасна болест због које је, не знајући кад ће и где да га обузме њен мучни напад, принуђен да избегава друштво. Далеко од бојишта, такав не може да брани своју земљу и свој народ нити да изведе чин који би бар подсетио на онај незаборавни његовог деде Танаска.
Будућност ће да га спомиње као поету, а не као бојовника. Остаје му да вене у Београду, да у часима самоће и замишљености пише сетне стихове или горке исповести на страницама свог „Дневника”. Немоћно ће да гледа све оне ратне страхоте које ће да задесе престоницу: ужасно бомбардовање, разарање и паљевине, масовно страдање, пљачке, глад.
У месецима кад је Београд био ослобођен, од децембра 1914. до октобра 1915. године, Велимир Рајић уређује „Ратне записе”. Осмог дана октобра, док се аустроугарски војници искрцавају на београдски кеј, мајор Драгутин Гавриловић држи гласовити говор браниоцима, „пуку који је жртвован за част Београда и Отаџбине”. Следе драматични дани и месеци кад ће цела Србија да се покрене у мукотрпно и неизвесно повлачење.
И Велимир Рајић је приморан да напусти град који је толико волео. Опет чује грмљавину непријатељских топова и види страшне облаке црног дима изнад београдских кровова. Његово тело сад је сасвим изнурено: полажу га у кола с воловском запрегом која дуго и споро, по киши и хладноћи, путују ка Горњем Милановцу. Ту стиже 20. октобра. Смештају га у кућу његове стрине Јелке Рајић. Сутрадан, предвече, обраћа се с постеље окупљеној родбини: „Сви сте ви луди што се трудите око мене!” Затим је стиснуо рукама груди и уздахнуо: „Ах, моје песме!” То су му, у тридесет шестој години, биле последње речи.
„Сиромах Рајић!”, дирљиво пише Бранислав Нушић у мемоарској књизи „Деветсто петнаеста” сећајући се оних тренутака кад је, негде у повлачењу, сазнао за његову смрт. „Слаб и иначе, и свој рођени живот је једва носио, а наишао овај слом те му наваљао на душу тешке болове.
Он се није жалио, није се ни јадао ни вајкао, он је јаукнуо при свакој недаћи које су почеле сналазити нашу отаџбину. А несрећа се низала за несрећом, слом за сломом и јаук за јауком и – он је пресвиснуо. Биће му је било бол, сав живот његов био је један тежак бол, био је песник болова, и умро је као жртва болова!”

Где надежда моја мре...

„Он је био културан и отмен у правом смислу речи”, приказује га Јаша Продановић (1867–1948), познати професор, политичар и књижевни историчар који је такође блиско познавао Велимира Рајића.
„Био је благ и толерантан. Непријатеља није имао сем своје свирепе болести. Имао је више спреме и знања него што је хтео показати.”
Болест ће да му обележи и спута већ рано детињство, па је сасвим природно да се Веља, син угледног београдског судије Јеврема Рајића, сасвим окрене књизи и учењу. Рођен у Алексинцу 20. јануара 1879. године, живеће у Београду, у садашњој Светогорској улици, донедавно Иве Лоле Рибара. Некада је носила поетично име Два бела голуба, по познатој оближњој кафани. Ту, на Палилули, недалеко од данашњег Радио-Београда и Атељеа 212, пре стотинак година налазиле су се скромне породичне куће с двориштима, калдрмом, чесмама, баштама, воћем... Био је то својеврстан поетски „кварт”: у Рајићевом комшилуку живели су Јован Илић и његови синови Милутин, Драгутин, Војислав и Жарко, сви песници, затим од Велимира годину млађи Владислав Петковић Дис, као и Милутин Бојић, најмлађи и најдаровитији изданак тадашњих нараштаја српске поезије. Као дечак, Велимир је виђао најчувеније српске писце и друге знамените личности од науке и уметности како иду у посету Јовану Илићу. Вероватно је тада и сам пожелео да доживи бар део њиховог угледа и славе...
Школује се у Другој мушкој гимназији, а затим студира Филозофски факултет. Завршава га у року, у двадесет четвртој години. Тада, 1903. године, Министарство просвете поставља га за суплента француског језика – професора приправника – у гимназији коју је и сам похађао и у чијим клупама тада седи ученик Милутин Бојић. Још док се школовао, Рајић је маштао да ради као професор, али остварење те жеље спречава болест. Она ће немилосрдно да покоси и све остале његове наде. С тугом се заувек опрашта од учионице и младих, знатижељних ђачких лица и постаје службеник у администрацији Министарства просвете. Међутим, ни ту не остаје дуго: 1908. године опет је премештен, сад у Народну библиотеку, где ради једнолични посао обичног писара.
Живко Милићевић, књижевник, новинар и значајни међуратни уредник књижевне рубрике „Политике”, записује:
„...Велимир Рајић је у свом куту, у тишини библиотеке коју би нарушавало само превртање листова, подсећао на какву залуталу сенку: толико је било нечег тихог и у његовој речи и у његовом покрету.”
Те исте, 1908. године, објављује скромну књижицу „Песме и проза” са само двадесет пет песама и две лирске новелете. Па ако и нису тако мелодични и мисаоно садржајни као они Милана Ракића, Диса или Симе Пандуровића, Рајићеви стихови сигурно су несвакидашње потресни и искрени: његова патња, безнађе и жал над сопственом судбином лишени су ма каквог помодарства. А кад им се присаједине и записи из „Дневника”, добија се целовита суморна слика једног уистину несрећног и човека и песника.

Смем ли волети?

Његови савременици сведоче да је изгледом и понашањем личио на свеца који је сишао са иконе: тужних, тамних очију, тих и увек замишљен, корачао је полако и нечујно, као у зебњи да ће пореметити нечији мир. Одличан студент и поета од кога се много очекује, Рајић је већ тада зналац француског и руског језика. Преводи књижевне прилоге за часопис „Звезда” који уређује Јанко Веселиновић (1862–1905). Захваљујући тој сарадњи, двадесетједногодишњи студент друге године факултета упознаје Персиду-Пепу Веселиновић, малолетну Јанкову кћерку.
У пролеће 1900. године, тајећи од Јанка, Велимир у њен споменар уписује: „Листак ће овај пожутети, писмена ће ова побледети, али ће спомен на Вас остати вечно свеж, светао и чист.” У сећању под речитим насловом „Другарица Веља” о томе пише Мага Магазиновић, једна од најпознатијих новинарки у историји српског журнализма, иначе Рајићева колегиница са студија:
„Његова прва љубав била је безазлено девојче, кћи Јанка Веселиновића. Простодушност, природност, смерност занели су га. Веровао је да и она њега ’помало воли’. Али то је био његов сан. Варао се надом: оздравиће, стећи право на љубав, на породичну срећу, за којом је чезнуо до краја. Била је то варка. Она се удала. Он одболовао и измирио се са удесом.”


Slika

Карађорђев барјактар Танаско Рајић на слици Петра Раносовића

А он је од песника чији је и живот и дело заувек обележила једна жена, једна љубав и једна песма: њени стихови засениће и надживети све остале.
Звала се Косара Бобић. Такође је студирала Филозофски факултет, „имала је паметне очи” и дугу, тамну косу коју је свијала у пунђу. Лепа и продуховљена девојка „из краја”: станује у комшилуку, у Ратарској улици. Виђају се на факултету, чак и шетају заједно по Калемегдану. Он јој пише писма и посвећује песме. Заљубљен је и – несрећан. У осами, записује: „Ја волим. А смем ли ја уопште волети? Младост, здравље, љубав, живот... Све саме за ме непознате ствари, забрањени плодови...”
Иако очајан, покушава да буде и духовит: „Данас ми је опет зло, само много горе него јуче: пао сам... Моја болест, заједно са човечанством, дивовским корацима напредује.” Вероватно „напредују” и Косарина осећања према њему јер га више не гледа само као колегу са студија и познаника из суседства. Све ће, ипак, надјачати разум, поготово после тужног догађаја у њеној кући...

Сумрак једног јутра

Фебруарски снег 1903. године прекрио је палилулске кровове и сокаке. Велимир Рајић пртином долази у Косарину кућу где затиче само њену мајку. И док седи и разговара с њом, одједном се руши и губи свест. Увече се исповеда:
„Данашњи дан је за мене смрт... али не, не смрт, јер то би за ме био спас, већ нешто много горе, страшније, ужасније... Да сам при руци имао каква год оружја, ја бих се убио.” Заносне записе о љубави замењују од тог дана суморне мисли о болестима којима лека нема. Сматрајући да ни дневничке белешке ни стихови више немају никаквог смисла, зариче се да убудуће никада неће умочити перо у мастило. Међутим, судбоносни догађај који је уследио нагнаће га да не испуни ову заклетву.
„...Јутрос је одигран свршетак трагедије моје љубави”, опет поверава хартији свој очај млади суплент Рајић. „Она се јутрос, на јутрењу, венчала, наравно с другим. По свршеном обреду, и ја сам, са осталима, пришао и честитао... Она ми је лепо захвалила. А можда она и не слути да је њено венчање било опело мојој љубави.” Наиме, тог дана, 12. октобра 1903. године, на Михољдан, Косара Бобић удала се за познатог београдског професора Глишу Елезовића. Исте вечери, као да истичу из самог срца, потекли су стихови: „И срушише се лепи снови моји, / Јер главу твоју венац сад покрива...”
Две године касније, 1905, у угледном „Српском књижевном гласнику” појављује се песма од десет правилних строфа под насловом „На дан њеног венчања” испод које је стајало – Велимир Рајић. Од тада, већ 107 година, она је једна од најомиљенијих у целокупној српској љубавној поезији и деценијама се пева као староградска мелодија.
Колико сличних судбина су опевали њени стихови... Кад су објављени, знало се у целом Београду, не само у књижевним круговима, коме су посвећени и којим поводом су испевани. За њих је песник примао честитке не само од пријатеља, већ и сасвим непознатих читалаца. Да ли су при том наслућивали колико је његове душе и јада уткано у сваку строфу? Као млад човек, чији се „срушише лепи снови”, болнији, тиши и повученији него пре, одлазио би повремено у самотне шетње по гробљу. Али, Велимир Рајић није био и усамљеник: људи су волели његову мирноћу и отменост и ценили његово образовање и речитост. Иако није био боем, седео је у познатим београдским кафанама тог доба са Дисом, Матошем, Чича-Илијом Станојевићем, Добрицом Милутиновићем, Симом Пандуровићем, Жарком Илићем, Милутином Бојићем... У његову кућу су, поред осталих, радо долазили Петар Кочић, Светозар Ћоровић, Алекса Шантић... Знаменити словеначки писац Иван Цанкар га је називао братом.
До краја живота маштао је о сасвим обичној породичној срећи: жена, деца, „ту мала кућа”, цвеће. Међутим, „то је слика дома што никад, никад, никад бити неће!” Срећа је мимоишла и Косару Бобић, удату Елезовић. На спомен Рајићеве љубави, његових стихова и њене удаје, само би, са сузама у очима, уздахнула: „Судбина...” Она у Скопљу, у зиму 1919. године, доноси Косари грип од кога умире после неколико дана. Пренесена је на београдско Ново гробље, Велимир Рајић такође. Судбина: почивају у суседним парцелама.


НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА

И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји –
Проста ти била љубав моја жива.

Честит’о сам ти. И ти рече: „Хвала!”...
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп’о расу?

Ал’ не! Не видим од тога ни сена;
По твоме лицу радост се разлива...
И свршено је! Ти си сада жена –
Проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи,
Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива...
Ја нисам знао да те тако волим,
Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис’о њој, к’о жени,
Нек’ мимоиђе њу, и нека падне
На онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!

И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
„Проста ти била моја љубав жива!”

Иван Лончар
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:42

Borislav Pekić



Besnilo kreativnosti protutnji telom kada se spomene njegovo ime. Dramski pisac, scenarista, novinski urednik i jedan od najautentičnijih pisaca druge polovine 20. veka, Borislav Pekić, rođen 2. februara 1930. godine. Književna vrata skromno je odškrinuo 1965. godine romanom “Vreme čuda”, koji je nešto kasnije pretočen u film koji je bio na listi kandidata za Oskara.

Voleo je jednu Ljiljanu koja je dugo godina pratila sa balkona korake svoje buduće najveće ljubavi, živeli su nedaleko jedno od drugog, nisu bili poznanici, ali ljubavnici i prijatelji do onog sudnjeg momenta jesu. Osvojio je srce lepe studentkinje arhitekture svojom intelektualnom uzvišenošću.

Živeo je u burnoj borbi sa vetrenjačama, po završetku Treće muške gimnazije u Beogradu, Pekić 1948. godine, upisaju na Filozofskom fakultetu u Beogradu istoriju umetnosti. I tu počinje životna agonija koja decenijama traje. Svih nekoliko meseci studiranja proveo je kao pravi student, a onda je usledilo hapšenje zbog organizovanja Saveza demokratske omladine Jugoslavije, čiji je i bio politički sekretar.
Ljubav traje večno ili uopšte ne traje. To je njena izvesnost

Na sudu je izrečena kazna za ukidanje građanskih prava i prinudni rad u trajanju od deset godina.

Ljiljana Pekić u svojim sećanjima na ogromnu ljubav između nje i Pekića, uvek priznaje da se bojala da on nikada neće uspeti da objavi nijednu knjigu, s obzirom na njegovu prošlost, osude koje je vukao na leđima. Bila je pomirena sa činjenicom da će njena plata biti jedini izvor prihoda za mladi bračni par. Ali Pekićeva lukava mudrost pokazala se na delu. U početku se bavio scenarijima za filmove, onda su na red došle štampane verzije njegovih misli, stavova, nedoumica, idejnih konstrukcija. Ljiljana se osmehivala svom uverenju da veliki nikada ne mogu da propadnu, sa oduševljenjem je posmatrala Pekićevu radnu volju.

Njegov mehanizam koji ne poznaje odustajanje, najbolje je opisao u romanu “Zlatno doba dijaloga” – Čovek, iako pada, mora mahati rukama. Uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti.

Tek posthumno njegova velika ljubav, supruga Ljiljana Pekić, uspela je da dobije bitku za njegovu rehabilitaciju.

U intervjuu za jedan srpski časopis, Ljiljana Pekić, rekla je: “Stanovali smo blizu, imali zajedničke prijatelje. Pratila sam sve u vezi s njegovim hapšenjem, robijom, puštanjem na slobodu. Kada sam ga i lično upoznala, zaljubila sam se u njegovu inteligenciju, opčinio me je lucidnošću, dobrotom. Bio je veliki džentlmen, čovek visokih moralnih standarda i, iznad svega, lojalan i beskompromisni prijatelj. Živela sam samo za njega. Našla sam svoj cilj i nadam se da će me zdravlje još malo poslužiti, a kada odem, znam da će moja kćerka Aleksandra i unuka Mari-Luiz da nastave započeti rad, jer su i one u tome našle svoju budućnost.”

Dok je vazduha za njena pluća i otkucaja srca u životu, Pekić će za nju biti tu – na početku i kraju.

“Kontinuirano prodiranje u svoju ljubavnu istinu – izvesno vreme, a onda više nikad; da se nahrani jednom zauvek, da sanja jednom zauvek, da čuje muziku jednom zauvek, da mrzi, strahuje, čezne, prezire, da bude ravnodušan jednom zauvek.”

Daleko od Srbije, umire u Londonu, 2. jula 1992. godine i iza sebe ostavlja tragove dijaloga, besnila, demokratije, zlatnog runa, savršenog muža i oca. Ostavio je svoje zapise, neobjavljenje romane, drame, na trakama snimljene misli svojoj Ljilji u zaostavštinu – da se o njima brine kada već njega nema, da bude u svakom koraku do isteka ovozemaljskog života sa njom. Zauvek.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:43

Momo Kapor



Najčitaniji srpski pisac Momčilo Momo Kapor, rođen u Sarajevu 1937. godine, ostavio je posebnu zlatastu prašinu na ulicama Beograda nakon svoje smrti.

Kao trogodišnjak, izgubio je majku u bombardovanju Sarajeva: “Moja majka me je zaštitila legavši preko mene. Kičma joj je bila raznesena, a tada je imala samo dvadeset osam godina. Bilo je mrtvo čak i mače koje sam držao u rukama” – priseća se Momo. Stravičnu tragediju potiskivao je igrom: “To sve na mene nije ostavilo nikakve posledice, mada se psihijatri ne bi složili sa mnom” – šalio se nakon mnogo godina.

Diplomirao je slikarstvo na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. U vreme diplomiranja upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Venčali su se 1964. i iz ovog braka imaju dve devojčice Anu i Jelenu. O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: “Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri”.

Ova ljubav nije uzela primat niti je posebno zabeležena iz razloga što se sa Anom razvodi i iste godine njeno počasno mesto zauzima lepa stjuardesa i manekenka gospođica Ljiljana Todorović.

Sve počinje vrcavog letnjeg dana u Beogradu: “Bio je šarmer. Upoznali smo se u Knez Mihailovoj ulici, šetao je sa svojim budućim kumom Mišom, koga sam ja poznavala. Miša i ja smo pričali, a Moma je na deset koraka od nas razgovarao s nekom ženom i preko ramena mu pokazivao da priča još, da me zadrži. Kad je prišao, predstavio se. Naravno da sam znala ko je jer sam dobijala njegove knjige na poklon od drugarica. Onda mi je rekao: ‘Znate, ja ću pored vas morati da idem s hoklicom! Ili ne, idite vi trotoarom, a ja ću ivičnjakom’.”
Momo nikada pisaću mašinu nije zamenio kompjuterom

Samo da napomenem, moliću, ovo je ženska strana priče, Momina, pak, izgleda nešto drugačije, dakle pisac se držao ovakvog scenaija: “Davne 1982. godine sam zbog straha od letenja držao za ruku jednu stjuardesu, naravno Ljiljanu, i nisam je pustio do današnjeg dana. Onda sam je zamolio da mi donosi srpske novine u Njujork i tako se rodila ljubav. U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, koga već jedanaest godina, osim kada sam na putu, šetam svakog jutra. Ljiljana je od mene mlađa dvadeset godina, ali kada ja budem imao sto godina, ona će imati osamdeset, pa se razlika neće primetiti. Ona je, u stvari, starija od mene, jer me sprečava da pravim gluposti, čemu sam sklon.”

Nepopravljivi romantik. Ja glasam za njegovu stranu priče. A vi?

Voleo ju je bezuslovno, dugo i meko, njihov brak je tekao, nekako, atipično, van šina putničkih vozova. Svaki dan obojen novim osećanjem, svako jutro početo sa “Dobro jutro ljubavi”. Ljiljana je volela da mu udovoljava, i on je zbog toga gledao u nju kao u boginju. “Kad je počeo da gubi vid, ja sam mu čitala, a posle je imao saradnika. Dok je slikao, to je bila radost u kući, puštena muzika, dolazili su nam prijatelji, tu se pričalo, pilo, bilo je potpuno drukčije. Jedno delo ostalo mu je nedovršeno, mislim da je trebalo da bude neka devojka. Mi smo živeli od prodaje njegovih slika i najsrećniji je bio kad neku proda. Govorio je: ‘Liki, kuda ćemo?’”
“Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?”

Iskreno sam retko sretala da čovek nakon toliko godina i dalje bude opijen licem svoje žene, Ljiljana mu je često pozirala, ali najinteresantnije je to da svaki lik žene na Mominim slikama podseća na nju. Imala je crte koje je voleo, koje su mu godile. Reklo bi se pravi muškarac, jak i nežan, neretko, Moma bi se spokojno šćućurio na poslednjem sedištu auta dok bi Ljiljana vozila i bio ponosan na svoju ženu.

Šarenolik kao prolećni dah, brak Kaporovih je pun anegdota, priseća se Ljiljana famozne Momine rečenice: “Jedna dama ne dodiruje kvaku, budi dama, učim te ceo život.” – jednom smo krenuli taksijem i rekla sam sebi da ću sada biti dama. Kad smo stigli, on je izašao, a ja sam ostala da sedim. Taksista me gleda i pita da li idem dalje, a ja mu kažem: “Ne, mene je muž naučio da jedna dama ne dodiruje kvaku!” Posle nekih sto metara Moma se vratio i počeo da se smeje. “Eto, vidiš, naučila sam da budem dama”, rekla sam mu.”

Ova ljubavna priča, biću slobodna da kažem, posebna i skoro jedina koja, uslovno rečeno, ima i pored smrti srećan kraj. Momo Kapor umire 2010. godine. Neizmerna ljubav i velika žrtva nastavljena je i nakon smrti. “Svoj život i ljubav podredila sam njemu, učinila sam sve da može da radi to što voli i što najbolje zna. Nisam bila ambiciozna žena, a svoj preostali život posvetiću sećanju na njega. Osnovala sam zadužbinu koja nosi njegovo pravo ime, Momčilo Kapor, u tradiciji srpskog naroda. Ustanovljene su književna i slikarska nagrada… Moja profesija je da volim Momu.” Ljiljana je izdala knjigu “Legenda Kapor”, gde je pedesetpet njegovih prijatelja pisalo o njemu, a na Adi je podignuta skulptura “Dafne” u njegovu čast.

“Poslednje što sam mu rekla bilo je: “Sunce moje, volim te! Stisni ruku ako me čuješ.” Dva dana pred smrt to je uradio, posle više ne. Poslednjeg dana u bolnici, Rada Đuričin bila je pored mene, poljubila sam ga, ali on više nije bio svestan. Nije patio.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:44

Duško Radović





“Beograde, dobro jutro” dopirao je glas Dušana Duška Radovića sa radio prijemnika, aforizmi su se nizali iz “Beograđanke”, budio je uspavani prestonički duh ovom kultnom radio emisijom, terao ljude na smeh, a zamerke je kroz satiru plasirao u etar do najmoćnijih ljudi tog vremena.

- Govorite šta hoćete, ali pre nego što donesete odluku, pitajte one koji ćute. – mudrost se razlivala po okvirima stvaralaštva Duška Radovića.

Rođen je 29. novembra u Nišu, a živeo je i radio u Beogradu, kao novinar, urednik Programa za decu Televizije Beograd i Radio-Beograda, spadao je u red “modernih“ pesnika, pisanje mu je bilo vazduh, a aforizmi strast, navijao je za Parizan, bio je Milošev otac i suprug jedne lepojke. Imao je etiketu mrguda koji u pet sati dolazi na posao, uvek prepuna kanta zgužvanih papira pred početak emisije bila je znak sa koliko pažnje je pristupao radu i da je svaka reč bila dobro odmerena pre odlaska u program. Kada je emisija završena, namršteni Duško bio je rasložen za razgvor. Otuda je od kolega sa radija dobio nadimak Tmuša, “dolazio je sa mrakom i bio je namršten”. Gumicom mašte brisao je loše društvene kolotečine, vrcavi duh vezao je jasno profilisane pesme sa još jasnijom poukom.

Književno stvaralaštvo dotaknuto njegovim umećem bivalo je potpuno nesvakidašnje, viljuške su bile radoznale, dečiji svet kroz lupu njegovog talenta imao je svoje posebno mesto u pesmama Duška Radovića. Razumeo je dečiju dušu, te je u skadu s tim i stvarao najlepše pesme za decu.

Veština nizanja reči i igre sa njima činila je Duška Radovića neizbežnim štivom kako za male ljude, tako i za one velike.

Njegov talenat preti da zaseni njegov privatni život koji je takođe bogat, buran, šaljiv, pomalo začinjen nepravdom, nestašlucima jednog večitog dečaka zarobljenog u oklop naizgled ozbiljnog i strogog čoveka. “Niko nije manje ličio na dete, a više imao dušu deteta” – govorili su njegovi prijatelji. Njegov rad, posvećenost, pesme i aforizmi govorili su o njemu, nije voleo da ga zovu pesnikom, o svom malom životu, kako ga je nazivao nije mnogo govorio, kao ni o ljudima koji su ga činili. O njegovoj supruzi se jako malo zna, skrivao je dobro od očiju tog nakrivljenog, tmurnog, licemernog sveta. Nije govorio o svom ljubavnom životu, ali bio je sredstvo za izjavu ljubavi.
"Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi."

Ako zanemarimo pesmice uz koje smo svi odrastali i kojima se i danas krišom vraćamo, pevušimo i lebdimo oblacima detinjstva, uz poneki povik koji se iskrade: “Najlepša mama na svetu, moja mama”, “Sve što raste htelo bi da raste, neka raste i treba da raste”, “Bio jednom jedan lav. Kakav lav? Narogušen i ljut sav. Strašno, strašno”, upoznaćemo oca, supruga, borca.

- Teško je biti sam.Od toga teže je jedino kad su dvoje sami.

O braku je napisao: “Savetujemo Vam da ne žurite, da štedljivo trošite i reči i osećanja. Nemojte odmah potrošiti sve. Rasporedite svoju ljubav i uzajamno poštovanje na svaki dan zajedničkog života. Zakon kaže da su muž i žena u bračnoj zajednici ravnopravni. A to može i lepše da se kaže: Povećajte svoje obaveze da ne biste ugrožavali prava drugih. U današnjem svečanom činu stekli su se ne samo obostrana ljubav već i vaši pojedinačni i zajednički interesi. Brak ne može biti cilj. On je samo mogućnost da se Vaši drugi interesi lakše i lepše ostvare. Zato stalno gradite svoju vezu, proširujte njene granice, ne dajte joj da se začauri, olenji, uspava, da prestane da živi i postoji.”

Zbog oštrog jezika, naivne iskrenosti, politički režim mu ukida emisiju i tu počinje kraj velikog Duška Radovića. Prema rečima najbližih iz dana u dan se topio, nestajao na njihove oči, čak su i lekari govorili da bi im lakše bilo da je rak kako bi mogli da uspore bolest, ovako se činilo kao da sam Duško želi da umre. Njegov rad bio mu je vazduh, otkucaj srca, krv u žilama, bez toga bio je biljka koja je čekala onaj dan i on je došao, taj 16. avgusta 1984. godine, zauvek je svetu ukrao Dušana Duška Radovića.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:45

Miroslav Mika Antić




Mokrin je tog marta 1932. godine dobio besmrtnog pesnika, Miroslava Miku Antića. Rođen u ravnici, gde zvezde rastu u žbunju, školske dane proveo je u rodnom mestu, a gimnazije Kikinde i Pančeva kriju Mikine momačke dane, studije upisuje u prestonici, a Novi Sad je njegovo mesto življenja. U par redova staje jedna vanvremenska biografija čoveka koji je od fizičkog radnika, koji ume da napravi krov, prošao put do pozorišnog reditelja, glumca u lutkarskom pozorištu, slikara, do jednog od najboljih pisaca srpske književnosti. Mrzeo je biografije, ličile su na kalupe u koje nikada nije mogao, a ni želeo da stane, bio je gromada za tako ograničene pojmove.

Danas ne pišemo o “Miki Antiću sa Facebook-a” koga svi znaju, daćemo prednost ovom pravom koji živi u sazvežđu, igra se svojim plavim čuperkom, piše svoje besmrtne pesme i daje nam “poslednju šansu” da ispijemo turu s njim u kafani sećanja. Nije imao svoju prvu pesmu, imao je drugu, to je i sam priznao. Brzinom munje po Mikinom selu proneo se glas kako će od njega biti veliki pesnik, zahvaljujući toj prekrasnoj pesmi, koju je ukrao od Desanke, još kao dete. Upakovanu knjigu Desanke Maksimović dobio je od svog učitelja, koji je od Mike Antića napravio pravog pesnika, koji je znao da je tuđe ipak tuđe – vreme se meri samo našim delima. Nije se dao propisima, merama upozorenja, uvek je bio na svoju ruku.
“Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo”

Pisanom carstvu Mike Antića gotovo se ne nazire kraj, za njega je bilo tesno panonsko nebo, poput broša na reveru nosio je slobodu, nije voleo rastanke, branio je da mu čak i u poslednjem trenu drže govore. “Ako ti jave umro sam, ne veruj, to ne umem.”

Svi su znali sve o njemu, kafanske priče se i dalje pričaju, ali istinsko biće Mike Antića nije se dalo detektivsko-radoznalim očima. Bio je potpuna nepoznanicama čaršijskim sveznalicama, kultni lik književne istorije koji još uvek “šašav leti i živi”. Ono što je voleo da čita više od knjiga, bili su ljudi, znao je da utone u njihove oči i da iz njih usisa sve tajne. Ako negde stoji potpis “Pesnik”, to je Mika Antić zavarao trag mastilom. Buntovnik, mekane duše, imao je u sebi neku slatku protivrečnost, pisao je najfinije pesme, a krišom bio zadivljen borilačkim veštinama.

O njegovom vrcavom duhu, pesničkom vragolanstvu, najlepše govori rečenica iz pesme “In Memoriam”:

“Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić.”

Učiniće se na tren, da sve što želimo da saznamo o Antiću, možemo naći među crnim redovima njegovih stihova, ljubav u njegovom životu nikada nije bila vidljiva na površini, samo uporni tragači znali su tek ponešto o ženi koju je voleo. A bio je “sav od pesme, sete i dobrote” i smrtno zaljubljen, ne u ženu, već u poeziju. Boem, posebne finoće, kasne sate pretvarao je u trenutke povratka kući, čašice na njegovom kafanskom stolu znale su da se zabroje, a majka Melanija, hrabra žena, noćima nije odustajala od potrage za sinom, lutalicom, čupala ga je iz kandži poroka. I jednog dana, po povratku iz vojske, sa par položenih ispita, Mika saopštava roditeljima da se ženi. Neukrotiv duh osvojila je jedna Ljubica, bila je to Mikina prva supruga sa kojom je imao jedno dete. Nakon nje, svoj potpis pored Mikinog stavljale su još dve žene. Razvodi mu nisu bili nepoznanica, jer svaki brak kome je kriza postala svakodnevnica, odmah je okončavao. Jedna posebnost ovog velikog čoveka, pesnika, slikara bila je vera u prvu ljubav, tako da nikada nije imao posla sa “drugom ljubavlju”. Druga supruga, Svetlana, podarila mu je troje deca, sina i dve kćerke, a treća, Smilja, u njegov životni karton upisala je imena još dva sina. Mika Antić bio je trostruki suprug i otac šestoro dece, kasnije i deda šest vragolana.

- Ja nemam svoju ženu, svoj tip žene. Sve žene na svetu su mi se dopadale i sve muzike na svetu. – rekao je Mika Antić.

“Ljubav je jedini vazduh

koji sam udisao

I osmeh jedini jezik

koji na svetu razumem”– definicija tajne Mike Antića.

Kada ga je ščepala bolest, nije se predavao, išao je mimo nje, pisao svoje pesme i igrao šah uz reči: “Još se ne spušta moja zastavica”. U junu 1986. otišao je da luta sam po svetu, uz pesmu tamburaša, a svojoj Dudi napisao je: “Dudo, kad me budu iznosili, neka pročitaju ‘Besmrtnu pesmu’.”

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:47



“Pravi muškarac želi dve stvari: opasnost i igru. Zato želi ženu kao najopasniju igračku.”

Ovaj brkati nihilista, čeličnog pogleda zasigurno je znao šta je ono pravom muškarcu potrebno, pa je svoju “najopasniju igračku” Niče (Friedrich Wilhelm Nietzsche) pokušao pronaći u Lu Salome (Lou Andreas-Salomé). Istina, bezuspešno, no dovoljno da bi naposletku izvukao onu, njegovim ljubiteljima, poznatu mudrost: “Ideš ženama? Ne zaboravi bič.”

Rođen 15. oktobra 1844. u Nemačkoj, ovaj veliki filozof (ali i pesnik i fiolog), čitavog života borio se sa blagom, ili ne tako blagom, lucidnošću sopstvenog uma, ni trenutka, pak, ne sumnjajući u sopstvenu genijalnost. A pokušao je i tri puta da izvrši samoubistvo velikim dozama lekova, koje je uzimao protiv nesanice i glavobolje.

Za sebe je govorio da nije “naprosto čovek, već dinamit”, a takva je bila i njegova, zauvek neostvarena, ljubav prema Lu Salome. Ovu svoju muzu i jedinu ljubav, a inače psihoanalitičarku i pisca nemačko–dansko–ruskog porekla, upoznao je na večeri kod gospođe Melvide fon Majzenburg (Malwida von Meysenbug). Priča se da je uživao u ukusnom jelu, “pečenici Majzenburg”, te da mu je zalogaj zastao u grlu kad se na vratima pojavila prekrasna Lu. Upoznavši, tada već široko poznatog pisca i filozofa, sa poštovanjem i divljenjem govorila je o njegovom delu, dok je on bivao razoružan i osvojen. Prema njegovim rečima, Lu je u odnosu sa njim bila majčinski nastrojena i podržavala ga tokom čitavog njegovog stvaralaštva, a posvetila mu je i dve pesme – “Bol” i “Molitva životu”, za koje je kasnije rekao jednom prijatelju u pismu: “Salomina pesma zvuči u meni kao glas koji sam uvek očekivao, još od detinjstva; nijednom je nisam pročitao bez suza.”

“Voleti pa propasti, to ide jedno sa drugim od pamtiveka. Volja za ljubavlju – to je ujedno biti spreman na smrt. To ja kažem vama, kukavicama!”

Pa ipak, razvoj njihovog odnosa bio je komplikovan i nepovoljan, kako zbog njihovih priroda, tako i zbog stalnog prisutva drugih ljudi, najpre Rea (Paul Rée) i Ničeove sestre. Niče je, jednom prilikom, i zamolio Rea da, u njegovo ime, zaprosi Lu, ne sluteći da i ovaj sam gaji istovetna osećanja prema njoj. Ničeove sestra i majka nisu bile blagonaklone u pogledu Ničeove zanesenosti, te su nastojale da ga drže podalje od Lu, verujući da bi se on, upuštajući se sa njom u vezu, zaputio u neobuzdanu oluju. Pričalo se da su upravo njegova osećanja prema Lu, njegova ogromna želja da je osvoji, i podstakli u njemu ogroman književni naboj. Govorio je da je ona bila najhumanija od svih ljudi koje je poznavao, ali i da je njegova srodna duša:

“Ja mislim da je jedina razlika među nama u uzrastu. Mi živimo jednako i mislimo na isti način.”

Ono što se u intelektualnim krugovima prepričavalo kada je reč o njih dvoje, jeste dan koji su proveli zajedno, o kom istina nikad nije utvrđena, nakon kog je Lu, godinama kasnije, rekla: “Da li sam poljubila Ničea ili ne, ni danas sama ne znam.” A on je, neposredno nakon tog susreta pisao o tome kako je Lu tog dana bila drugačije biće. “Dugujem ti najlepši san svog života”, dodao je.

U međuvremenu, nakon još jednog njenog odbijanja, Niče počinje da sumnja da su Re i Lu ljubavnici, da bi ubrzo i saznao kako su njih dvoje počeli da žive zajedno. Osećajući da je izgubio sve – i prijatelja i ljubav svog života, Niče pada u očaj i u pismima sve češće pominje samoubistvo.

Lu je kasnije upoznala i svog budućeg supruga, Fridriha Karla (Friedrich Carl Andreas), ali Ničea nikad nije zaboravila, kao ni on nju, koji je o svojoj nekadašnjoj muzi, godinama kasnije, gorko i besno rekao:

“Ta mršava, prljava, smrdljiva majmunica sa svojim lažnim grudima – prava propast!”

Iza njegove ogromne ljubavi za Lu, iza njegovog ogromnog, bremenitog stvaralaštva, iza njegove genijalnosti i ludila, ostala su pitanja u vezi sa tim da li je, uopšte, bio heteroseksualan, te da li je ikada, i u fizičkom smislu, imao ženu, te da li je zaista bio lud i brojna druga.

Ono što je iza ovog odnosa ostalo kao čvrst dokaz, kako Ničeove prirode, tako i postojane ljubavi, jeste pismo koje joj je jednom prilikom uputio:

“Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećes, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći. Nikad nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što joj je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično. Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjsasti egoizam kao rezultat sekusalne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca. Tvoj F. N.”

Proglašavajući da je Bog mrtav, da je u ženi skriven rob i tiranin, te izmučen sopstvenim ludilom i neostvarenom ljubavlju, njegova filozofska razmatranja, mogla su biti i očajan, ali snažan i oslobađajući krik, labudova pesma, jedina koju je, zarobljen u sebi samom, mogao da speva.
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52116

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Pet 6 Okt - 15:26

Ljubav Čezare Paveze i Konstans Dauling





Čezare Paveze i Konstans Dauling

Konstans je bila ljupka i svojeglava. Odrastanje u Njujorku je hranilo njene snove podrivajući starinske porodične stege. Tako je počela da igra u jednom noćnom klubu, a da roditelji to nisu ni naslutili. Majku je slagala šta radi, a poslodavca da je punoletna. Po svemu sudeći volela je muške poglede na sebi, pune divljenja i požude. To će joj posle biti od pomoći kada na zapadnoj obali postane glumica.
U njenom krevetu se docnije smestilo poneko važno ime iz svieta filma i umetnosti. Najpoznatija njena afera beše Elija Kazandžoglu, Grk rođen u glavnom gradu umiruće Osmanske imperije,  Istanbulu. On je u Holivudu postao legenda pod imenom Elija Kazan, čovek koji je potpisao filmove kao što su Tramvaj zvani željaNa dokovima Njujorka i Istočno od raja.
Ta veza se završava jer Kazandžoglu, kao pravi turski Grk, ne želi da napusti ni ženu ni ljubavnicu. Pa jedanaest godina mlađa Konstans napušta njega.
Kraj Drugog svetskog rata. Kraj četrdesetih.
Konstans snima u Italiji. Tamo sretne Čezarea, koji je rođen 9. septembra 1908. u italijanskom mestu Santo Stefano Belbo, gde su njegovi  roditelji redovno provodili letnji odmor.
U trenutku susreta, krajem četrdesetih, on je već slavan pisac. Bio je antifašista, robijaš, a posle rata se učlanio i u Italijansku komunističku partiju. Preveo je niz modernih američkih klasika sa engleskog, pa možemo pretpostaviti da je ljubav holivudske glumice u usponu i italijanskog pesnika imala engleski jezički okvir.
Malo znamo o suštini njihovog odnosa. Konstans je 1950. napustila Čezarea bez ijedne reči. Melanholik sklon pesimističkom poimanju ljubavi nije preboleo ovaj ljubavni neuspeh. Ubio se tabletama za spavanje u jednoj torinskoj hotelskoj sobi 27. avgusta 1950, trinaest dana pre svog  četrdeset i drugog rođendana. I to na način koji je opisao u jednoj svojoj priči objavljenoj  godinu dana ranije. Ostvario je, na bizaran način, marksistički ideal – jedinstvo teorije i prakse. U smrti je pronašao tačku gde se život i umetnost sudbinski ukrštaju.
Šta će duže trajati, holivudska slava Konstans Dauling ili pesme njenog tragičnog ljubavnika Čezarea Pavezea?
Iza glumice, koja je preminula dvadesetak godina kasnije od srčanog udara,  nije ostalo puno posmrtne slave. Što vreme više prolazi sve jasnije se vidi da je kao Čezareova kobna muza odigrala svoju najveću životnu ulogu.
Da osamdesetih kojim slučajem nisam uzeo u ruke crvenu knjižicu poezije iz čuvene edicije „Reč i misao“ sa melodičnim naslovom „Doći će smrt i imaće tvoje oči“ ne bih ni stigao do Konstans. Tako ona i u mom sećanju živi tek kao odbegla zvezda pesnika koji nije znao da živi bez nje.
Čezare Paveze je za sarajevski pjesnički kružok u kojem sam se tada kretao bio na jednak način mistično neproziran i velik kao Morison. 







Njegov „problematičan odnos prema ženama“ kako ga pomalo svađalački opisuje jedna nemačka internet-platforma, ustvari jeste nedostižnost žene, na koju je skrenuo pažnju balkanolog Dvorniković govoreći o estetskom poimanju  žene u patrijarhalnoj kulturi. A umetnost je tu da opeva tugu za dragom koja je nedostižna. Otud onolike žalopojke. Nesrećna ljubav je štof od kojeg se zaigra mašta prosečnog Balkanca, pa je svejedno da li je tekst estetski visoko vibrantan ili kafanski jeftin. U nama nešto snažno odgovora na sprečenu ljubav, na sreću koja izmiče.

Tako umetnik Čezareovog  senzibiliteta ponekad mora da učini čak i ženu u svom krevetu nedostižnom. Pa kada onda zaista ode na bezbednu udaljenost, time samo ispunjava pesnikov slatki košmar.

Tako je Čezare Paveze postao više „naš" od ostalih svetskih pesnika iz iste edicije. On je bio od onih „što za ljubav glavu gube i umiru kada ljube", što bi rekao Hajne, a otpevušili momci iz Jabuke. Daleko urbaniji od baćuške Jesenjina, svojim egzistencijalističkim očajanjem i suicidom ipak je podveden pod „uklete pesnike". Čezare je, kao uostalom i čitava bulumenta mrtvih rok muzičara sa naših tadašnjih postera, bio odličan umetnički ali nikakav životni uzor.

Za svakoga smrt ima pogled.
Doći će smrt i imaće tvoje oči.


Za Čezarea su to bile oči Konstans Dauling. On u njoj nije našao spas, već konačnu potvrdu da su žene i muškarci bića iz paralelnih svjetova. 1946. je zapisao: „One su neprijateljski narod, žene – kao Nemci". Zabeležio je i da se ne ubija zbog jedne žene već zbog toga jer nas „ljubav, svejedno koja, otkriva u našoj nagoti, bedi, bespomoćnosti, ništavilu".

Beda ljubavi koja vodi u ništavilo. Čezare je ostvario taj program. Od te bede je pobegao u smrt. A Konstans kojoj je Čezare posvetio posmrtno objavljene pesme, pobegla je od njega u – život. Vratila se u Ameriku, udala se i rodila četvoro dece.

Jednom je Jesenjinova mitska ljubavnica, Izadora Dankan, rekla – žena koju nije volio pesnik kao da i nije bila voljena. Konstans bi se na to mogla samo gorko osmehnuti. Jer je jedan značajni pesnik, sećajući se njenih očiju, napisao: Verrà la morte e avrà i tuoi occhi.

Jer Čezare nju nije samo voleo, on je i umro zbog nje.

dw








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Pon 22 Jan - 12:12

Bora Stanković do danas je ostao jedan od naših najboljih pisaca.

Njegova dela ušla su u klasike srpske književnosti, a malo je poznato da je glavna muza i velika inspiracija našeg književnika bila upravo njegova žena.



Bora Stanković oženio se na jedan boemski i romantičan način. Kako je naš pisac bio pomalo i sujeveran čovek, duboko je verovao da je slučajnost koja mu se dogodila prilikom upoznavanja buduće supruge - njegova sudbina.

Svoju ženu ugledao je prvi put na jednoj fotografiji u nekom fotografskom izlogu na Terazijama. Bila je odevena kao "maska", u mornarsko odelo – za maskenbal koji se tih dana pripremao u Beogradu. Mada je u to vreme bio na vrhuncu svoje književne slave, Bora je tih dana bio neobično mrzovoljan. Izbegavao je društvo. Međutim kada je tog dana spazio lik mladog "mornara", zainteresovao se za nepoznatu devojku, rekao je to svojim najbližim drugovima, ali na tome bi ostalo da ga istog dana, uveče, baš ti drugovi nisu pozvali na maskenbal.

Posle dužeg opiranja on je najzad pristao ali pod uslovom: "Samo da nagvirnemo, pa odmah posle da idemo u Skadarliju na vino". Prva ličnost koja je srela na ulazu Boru i njegovo društvo bila je devojka "mornar".



Ista onakva "kao da je izašla sad iz fotografije", kako je to posle Bora govorio. Videvši je, zbunili su se svi, a najviše sujeverni Bora. On je skoro hteo da pobegne, toliko nije znao šta treba da radi. Devojka je, izgleda, to primetila, "osmehnula se blago na njega, ponudila mu da ga odvede do garderobe, i on se pribrao i krenuo za njom, kao omađijan . . . I posle toga, cele večeri nije se odvajao od nje. . . I do smrti je ostao pokraj nje!"
Samo nekoliko nedelja posle te večeri, ona mu je postala žena sa kojom će posle izroditi decu i provesti ceo svoj vek. Bora se često prvo njoj obraćao za sud, kada bi nešto novo napisao. Gospa Angelina čuvala je do smrti, kao najveću amajliju, poslednju nedopušenu Borinu cigaretu, što govori o večnoj zaljubljenosti u svog muža.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Pon 22 Jan - 12:16


Koliko je Meša Selimović bio posvećen svojoj ženi Darki, najbolje oslikava posveta napisana njoj u knjizi "Derviš i smrt".

"Slavili smo Bajram, ali nikada se nismo stideli srpskog porekla": Na današnji dan pre 107 godina rođen je Meša Selimović

- Kad bih umeo da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće - napisao je cenjeni pisac.Naime, životne priče nas uče koliko je teško pronaći ljubav u kojoj je sve ostalo podređeno veličini ljubavi, kao i da oni koji su srećni sticaj okolnosti uspeli da odbrane od spoljašnjih uticaja stiču bogatstvo od kojeg veće ne postoji.

Takvo bogatstvo stekli su Meša Selimović i njegova Darka.
Nakon II svetskog rata Meša je došao u Beograd da živi i radi na značajnoj funkciji. Iako je bio oženjen čovek, Meša se nakon susreta sa Daroslavom Darkom Božić zaljubljuje tako i toliko da ne može da zamisli svoj život bez nje. Docnije će izjaviti da nije pogrešio ili da je dobro procenio – osetio da je reč o pravoj ljubavi . Da bi ostvario svoj san da bude sa njom, morao je napustiti suprugu Desanku i malo dete.

U braku sa Desankom nije bio srećan. Iako mu je bilo teško da joj saopšti da želi da se razvede, nošen svojim snom, saopštava joj svoju odluku jedne večeri i odmah odlazi iz kuće. Ona ga je pratila u kućnoj odeći uprkos jakoj kiši, sva zbunjena, iznenađena, povređena, očajna. Glasno ga je dozivala i molila da se vrati. Nije se okretao, već je nastavljao da hoda brže, ne gledajući kuda ide, gazeći i po smrdljivom blatu smetlišta… bio je sav mokar od kiše i pranja na česmi od smrdljivog blata…

Hodao je po mraku od Trga Republike do Karaburme sa mučninom i krivicom što je morao da povredi Desanku kojoj nikako nije mogao da pomogne, ali ujedno i sa strahom da ga tako prljavog i uznemirenog Darka ne odbije, da u njoj ne izazove gađenje.

Darka ga je dočekala razneženo, kao da je bio “namirisan najskupljim mirisima”*. Ponašala se sa potpunim razumevanjem nošena sopstvenom ljubavlju prema njemu. Tu prvu noć njihovog doživotnog zajedničkog života umirila je i pretvorila u lepotu, razumevanje i podršku koju samo ljubavnici mogu jedno drugom da daruju.

- Prala me je, čistila i peglala do jutra, dok sam ja, okupan, spavao - ispričao je Meša.

Te teške noći Meši je bio potreban san, a ona ga je spremala za novi radni dan i novi - zajednički život.

Oni nisu čekali da se okonča razvod, svaki dan razdvojenog života smatrali su izgubljenom večnošću. Meša je bio svestan da ruši moralni kodeks kojeg mora da se pridržava kao komunista. Osim vanbračne zajednice, sporno je bilo i što je Darka bila kćerka generala kraljeve vojske i udata za čoveka kojem se kao vojniku kraljeve vojske gubi svaki trag.

Pustio je da se stvari dešavaju spontano, iako je obavestio jednog člana partije o svojoj situaciji. Supruga Desanka ga je tužila zbog vanbračne zajednice sa ženom buržoaskog porekla. Na partijskom sastanku, gde se raspravljalo o njegovom slučaju, postavljali su mu ponižavajuća pitanja na koja nije hteo da odgovara. Demonstrativno je napustio sastanak uz izjavu da neće dozvoliti da ga ponižavaju.

Ishod je bio jasan: isključen je iz komunističke partije, a samim tim postao je nepoželjan na bilo kom radnom mestu. Život u Beogradu bio je nemoguć. Meša je tražio posao u Sarajevu, dobio ga, te su Darka i on krenuli put Sarajeva sa nešto malo novca i stvarima iz Darkinog stana.

Odlazeći, Darka je izgubila pravo na stan. Darka se nije bunila, bilo joj je, kao i Meši, dovoljno da su zajedno. Nisu se ni bojali neizvesnosti, srećno su putovali prugom Beograd – Sarajevo sa malo hleba i kačkavalja. Darka je nešto pre toga bila bolesna te je na put krenula sa svega 39 kg. Ljubav, nežnost njihovih zagrljaja, pogleda i priče učinili su da ovo putovanje dožive kao malu čaroliju u kojoj postoji bezbrižnost i lepota života.

Ljubav je bila jača od surove stvarnosti. O njoj nisu mogli ni da razmišljaju. Zanos vredan divljenja
Njihov dalji zajednički život u Sarajevu bio je težak, živeli su često u oskudici, Meša je dobijao i gubio profesorsko mesto bez ikakvih razložnih objašnjenja. Ipak, Meša je svestan da takvo ophođenje prema njemu počiva na zavisti, njegovom poreklu… nije poklekao jer je uz sebe imao ljubav. Ona je bila njegov “dobri duh” *.

Darka je za njega i njihovu porodicu (dve kćerke) odlazila da prodaje stvari iz kuće kako bi preživeli, podržavala ga u pisanju kad bi se za to stekli uslovi, prva čitala njegove ispisane redove… neprekidno je bila kraj njega i uz njega…

- Da ona nije bila pored mene u životu, ne bih uradio ni djelić onog što sam uradio. U njenom slabom telu lepog lica bila je tolika snaga volje i toliko hrabrosti, da me je uvek zaprepašćivala: ona me branila od nevolja života, štitila od njegovih grubosti, hrabrila kad mi je bilo teško pred teškoćama pisanja, verovala u mene kad su svi sumnjali, usmeravala me svojom fantastičnom intuicijom, moju tvrdoću korigovala svojom mekoćom, hranila me svojom ljubavlju…- Bez nje bih sigurno bio sitni profesor ili srednji politički rukovodilac (ni to ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice).

Njegova ljubav prema Darki ispred je njegovog uspeha u književnosti, tragično bi bilo živeti bez nje.

Srećom, došlo je vreme kada Meša ostvaruje književne uspehe, dobija nagrade… Zajedno su podelili i dobro i zlo. Njihova ljubav davala im je snagu i osećanje sreće ma u kakvim okolnostima živeli.

Nakon njegove smrti Darka je nastavila da štiti njegovu zaostavštinu od zloupotreba.

Meša je rekao kako je uvek zahvaljivao svojoj sudbini što ga je darovala takvim čovekom kao što je Darka. Svojom ljubavlju Darka je posvedočila isto: hvala sudbini što mi je podarila takvog čoveka kao što je Meša
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Pon 22 Jan - 12:18

Izluđena pjesnikinja pokušala je izbosti Byrona, a zatim mu je slala svoje krvave pubične dlake poštom. To je samo jedan u nizu tragičnih ljubavnih odnosa među piscima, koji su iz strasti prerasli u ludilo

Lord Byron i Lady Caroline Lamb
Najpoznatija kao žena koja je romantičnog pjesnika opisala kao 'ludog, lošeg i opasnog', Caroline je započela vrlo javnu vezu s Byronom dok su bili u ranim dvadesetim godinama. Pjesnik je okončao njihov odnos tako što ju je odlučio jednostavno ignorirati i ponašati se kao da nikad nije ni postojala. Upravo zbog toga rasla je i jačala njezina opsjednutost njime. Kroz cijeli niz privatnih i javnih ispada, često kroz poetske nastupe, nastojala je privući Byronovu pažnju, a to je uključivalo i napad na njega nožem. Zatim je izbola sebe i poslala poštom Byronu svoje krvave pubične dlake. On se nastavio poigravati njenim razumom, pa je angažirao svoju novu ljubavnicu groficu Jane Elizabeth da odgovara na njena očajnička pisma te joj poslao njenu kosu, umjesto svoje, koju je Caroline molila.
Bivše školske kolegice i dugogodišnji prijateljice Charlotte Brontë i Ellen Nussey izmijenile su preko 500 pisama tijekom svog druženja, a 1839, gotovo desetljeće prije objavljivanja romana 'Jane Eyre', Nusseyin brat Henry zaprosio je Brontë.

Spisateljica ga je 'nježno' odbila u pismu, objašnjavajući 'kako nije kriv on, nego ona', iako je cijeli tekst bio podvučen tonom otpora opresivnim rodnim idejama. Inspirirani nedavno pronađenim prepiskama, autori stranice Flavorwire donose priče o dramatičnim prekidima autora koji su vodili uzbudljive živote i često tragične ljubavne odnose.

Martha Gellhorn i Ernest Hemingway
Hemingway je 'sudbonosno da' izgovorio čak četiri puta, a imao je afere tijekom svih brakova. Njegov krhki ego slomila je treća partnerica Martha, koja se pokazala kao najizazovnija za njega, budući da nije htjela odbaciti svoju uspješnu karijeru novinarke i ratne reporterke kako bi preuzela ulogu tradicionalne domaćice. Kada su Hemingweyjeva zamjeranja postala prenaporna, ona je prekinula njihov toksični odnos.


Poslednji izmenio Dala dana Pon 22 Jan - 12:19, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Pon 22 Jan - 12:18

David Foster Wallace i Mary Karr
Kada se nađe dvoje podjednako istaknutih umjetnika, osigurano je puno uzbuđenja u vezi. Turbulentan odnos Davida Fostera Wallacea i Mary Kerr započeo je 1990, nakon što se ona razvela od supruga, pjesnika Michaela Milburna. Walace je tetovirao njeno ime na ruku prije nego što su se prvi put poljubili, ali strast se ubrzo pretvorila u noćnu moru za oboje. Oboje su bili vrlo temperamentni, pa su njihove svađe bile učestale i nasilne. Jedne noći pisac je bacio stol na svoju odabranicu, u drugoj svađi zaustavio je auto usred noći i izbacio je van u 'sumnjivom kvartu', ostavljajući je da pješači do kuće. Jednom se popeo do nje preko balkona i lupao nekoliko sati sumanuto po vratima, dok susjedi nisu pozvali policiju. Nekoliko godina nakon prekida poslao joj je pismo u kojem se ispričavao zbog svog 'kretenskog ponašanja'.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Pon 22 Jan - 12:18

Emily Dickinson i Otis Phillips Lord
Dickinson je pokazala svoju drugu stranu tijekom veze s očevim prijateljem, sucem vrhovnog suda u Massachusettsu. Otis je razmijenio s njom seriju ostrašćenih ljubavnih pisama nakon što je njegova supruga preminula 1877. Spisateljica je tada imala 47 godina. Kad ju je zaprosio i predložio da se presele zajedno u Salem, ona ga je bezosjećajno odbila. Postoje pretpostavke da su autoričini napadi epilepsije odigrali ključnu ulogu u stopiranju daljnje inicijative u vezi, budući da je željela da to ostane tajna. Lord je umro samo nekoliko mjeseci nakon prosidbe, čime je dramatično okončana njihova romansa.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Pon 22 Jan - 12:19

Ted Hughes i Sylvia Plath
Brak pisca Teda Hughesa i slavne pjesnikinje i spisateljice Sylvije Plath završio je tragično. Priča o njihovoj vezi ostala je subjektom stalnih rasprava i nagađanja u književnim krugovima, posbeno Hughesov odnos prema autoričinom najistaknutijem djelu 'Stakleno zvono' i ostalim zapisima koje je preuzeo nakon njene smrti. Brak je počeo ubrzano trunuti i propadati kad su se preselili na idilično seosko imanje u Devonu, gdje su živjeli s dvoje djece, kćerkom Friedom i sinom Nicholasom. Hughes se upustio u vezu s Assijom Wevill, koja je sa suprugom unajmila njihov stan u Londonu. Slomljena srca, Plath je ostavila Hughesa, ali njena cjeloživotna borba s mentalnom bolešću tada je intenzivirana. Bitku je izgubila 1963, kad je počinila samoubojstvo guranjem glave u pećnicu. Kontroverze su se nastavile nakon vijesti da se Wevill također ubila 1969.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   

Nazad na vrh Ići dole
 
Ljubavi srpskih i svetskih pisaca
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Najvece ljubavi srpskih vladara
» Škorpija u ljubavi
» Devica u ljubavi
» Kuja - simbol majčinske ljubavi
» Istorija ljubavi
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Ljubav,Sex,Romantika :: Romantika-