Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Ljubavi srpskih i svetskih pisaca

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 19:16


Simo Matavulj

1. Čuveni književnik ženio se dva puta – jednom učiteljicom Milicom Stepanović, a drugi put Ljubicom Dimović, ćerkom advokata iz Rume

Simo Matavulj, rođen 1852. godine, bio je književnik koji je u svom životu i radu spojio tri sredine, ostajući im veran do kraja života - Šibenik, Cetinje i Beograd. Posle neredovnog školovanja i kraćeg boravka u manastiru Krupa, gde mu je stric bio iguman, Matavulj je postao učitelj u Zadru. O svojim ljubavnim prilikama iz toga doba ostavio je zapis u „Bilješkama jednog pisca“: „Ja sam zavolio dvije udavače u jedan mah, i obje najvatrenije, i kod svake nađoh odziva. Ne znam, dabome, koliko su njihovi ‚odzivi‘ bili iskreni, ali da je svaka imala razloga vjerovati da je ne obmanjujem, tome je dokaz što je taj malko zapleteni roman dugo trajao.“

Tragedija

Slično je i u Herceg Novom, pa u Cetinju, gde ga vodi posao, ali kad dođe u Beograd, staće na „ludi kamen“. U jesen 1891. tu je upoznao 24-godišnju Milicu Stepanović, učiteljicu Više ženske škole,“plavih očiju, izvijenih obrva i grgurave kose“, kako ju je sam opisivao. Milica je poticala iz stare beogradske porodice u kojoj je bilo dosta školovanih ljudi, a kumstvom su bili povezani s Karađorđevićima. Imali su veliku porodičnu kuću iznad Slavije, u koju se pisac doselio posle venčanja februara 1892. godine. Matavulj piše bratu: „... Da sam htio, dragi brate, ja sam mogao naći djevojku sa velikijem novcem, samo ne bih našao Milicu. Vjeruj mi, Đuro, da sam dobro otvorio oči, i to odavno. Zasad ti samo to kažem, a uvjeren sam da ćeš se ti i Ana obradovati: ti sreći svoja brata, a Ana svoga đevera...“

Ali njegova sreća neće potrajati. Nekoliko meseci posle svadbe, Milica se okliznula u hodniku škole i zbog pada izgubila bebu. Uskoro se razbolela od tuberkuloze i umrla samo nekoliko dana pre prve godišnjice venčanja.

Njena je smrt veoma pogodila 40-godišnjeg pisca, koji je prestao da radi i odao se kafani i alkoholu.

Druga ženidba

Prijatelji, zabrinuti za njegovu budućnost, rešili su da ga ponovo ožene. Upoznali su ga s Ljubicom Dimović, ćerkom advokata iz Rume i udovicom jednog novosadskog trgovca. Bogata, bez dece, dobre duše, i njegovih godina, bila je ono što je potrebno piscu slomljenog srca.

Venčali su se 1900. godine i odmah krenuli na svadbeno putovanje po Evropi: u Budimpeštu, Beč, Minhen, Pariz... Troše novac i uživaju, a kad se vrate u Beograd, useljavaju se u veliki stan u samom centru, u Knez Mihailovoj ulici. Ima poslugu i fijaker s kočijašem. Izdavači Matavulju štampaju knjige, postaje akademik, putuje sa ženom i u Afriku... Osam godina posle venčanja, udarila ga je kap na ulici. Poslednje reči uputio je prolaznicima koji su prišli da mu pomognu: „Ne bojim se ja smrti. Samo ne bih voleo da umrem ovde na sokaku.“ Umro je čim su ga uneli u kuću. Ljubica ga je nadživela dve godine.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 19:17

Magdalena Maga Nikolić Živanović ; Jovan Dučić


Jovan Dučić

2. Slavni pesnik i diplomata bio je zaljubljen u bjeljinsku pesnikinju Magdalenu MaguŽivanović, ali njen otac nije hteo da je uda za učitelja

Jovan Dučić svakako predstavlja jednu od najistaknutijih srpskih pesničkih figura 20. veka. Napisao je veliki broj pesama, u kojima je najčešće opevao ljubav, bol, sreću, smrt, samoću i prolaznost. Motivi o ženi, iluzijama i snovima najčešća su tema tih njegovih pesama.

Dolazak u Bijeljinu

Rođen je 17. februara 1871. u Trebinju, učiteljsku školu pohađao je u Sarajevu i Somboru, a onda se zaposlio kao učitelj. Radio je kao učitelj neko vreme po raznim mestima, a onda došao u Bijeljinu.

Dučić je, kao tek pristigli učitelj, 1893. godine u Bijeljini sreo Magdalenu Magu Živanović, unuku bogatog bjeljinskog trgovca i jednog od najuglednijih Bjeljinaca. Svesna svoje lepote, Maga je volela da se poslednja hvata u kolo, kako bi svi na nju obratili pažnju.

Ljubav je planula, a pod Dučićevim uticajem i Magdalena je počela da piše poeziju, postavši tako prva bjeljinska pesnikinja.

Grad je brujao o njihovoj ljubavi, ali Magdalenin otac nikako nije dozvoljavao da mu se ćerka uda za došljaka koji nema ništa drugo do učiteljsku platu. Patrijarhalno vaspitana, Magdalena nije htela da postupi protivno očevoj volji, ali je smogla dovoljno snage da odbije bračnu ponudu bogatog trgovca koga joj je našao otac.

Kraj njene i Dučićeve ljubavi ubrzale su austrougarske vlasti, koje su u leto 1894. godine mladog učitelja proterale iz Bijeljine zbog zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ i „Oj, Bosno“.

Dopisivali su se još nekoliko godina, a onda su Dučićeva pisma prestala da dolaze...

Mnogo afera

Magdalena je poživela osamdeset godina i nikad nije prebolela rastanak s Dučićem. Sve do smrti, 1956. godine, živela je usamljena u kući svoje mladosti. Jedina uteha su joj bila bezbroj puta pročitana Dučićeva pisma.

Zahtevala je da se na njenom spomeniku ukleše: „Maga Nikolić Živanović, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“.

Jovan Dučić je 1907. godine prešao u diplomatiju. Službovao je u raznim evropskim prestonicama, a uoči Drugog svetskog rata odlazi u SAD, gde je i umro 1943. godine.

Nikada se nije ženio, ali su njegov dalji život obeležile ljubavne afere. Svom prijatelju i drugu po peru Aleksi Šantiću preoteo je verenicu, i posle kratkog vremena je ostavio.

Zbog skandala sa Antoanet Fogel, koja je imala devetnaest godina kad mu je rodila vanbračno dete, Dučić je - tada je imao 54 godine! - morao da napusti diplomatsku službu u Bernu. Važio je za velikog zavodnika, pa je od jedne zaljubljene grofice na poklon dobio vilu u centru Budimpešte, koju je poklonio svojoj zemlji i u kojoj je i danas Ambasada Republike Srbije!

Zavodio i otimao verenice

Jovan Dučić važio je za velikog zavodnika, pa je od jedne zaljubljene grofice na poklon dobio vilu u centru Budimpešte, koju je poklonio svojoj zemlji i u kojoj je i danas Ambasada Republike Srbije. Svom prijatelju i drugu po peru Aleksi Šantiću preoteo je verenicu, i posle kratkog vremena je ostavio.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 19:18

Petar Kočić

3. Pripovedač iz Banjaluke oženio se Milkom Vukmanović, najboljom drugaricom svoje sestre, i s njom proveo ceo život

Petar Kočić rođen je 1877. u selu Stričići kod Banjaluke, a pošto je iz gimnazije u Sarajevu izbačen zbog „srbovanja“, maturirao je u Beogradu. Filozofiju je učio u Beču, a po diplomiranju, 1904. godine, vratio se u Bosnu. Na Kočića se gledalo kao na jednog od najsmelijih podstrekača srpskog narodnog ponosa i propovednika društvene pravde. U to vreme izlaze mu i prve zbirke pripovedaka, među njima i najpoznatija „Jazavac pred sudom“.

Narod na prvom mestu

U Banjaluci se pisac, po povratku iz Beča, zaljubio u Milku Vukmanović, najbolju drugaricu svoje sestre Kristine. Svestan svog siromaštva i nesigurne budućnosti, piše joj:
„Ali treba i ovo da znaš: da ću ja možda po zatvorima i apsama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude. Ako voliš svoj narod i ako mu želiš bolju i lepšu budućnost, zagrli se sa mnom da se kroz cijeli svoj život za sirotinju borimo, jer smo i nas dvoje uboge sirote. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati...“

Venčali su se tajno, u jesen 1904. godine, sat vremena pre ponoći, a već u zoru su bili na putu ka Beogradu. Iako zaslužan nacionalni radnik, Petar jedva nalazi posao, i to čak u Skoplju, kao profesor jezika i književnosti u Srpskoj gimnaziji. Ali ne zadugo - zbog jednog članka u novinama dobija otkaz, pa se vraća u Sarajevo. Tu im se rodio sin Slobodan, ali će poživeti samo tri godine.

Od 1904. pa sve do smrti Petar Kočić biva hapšen, proterivan, kažnjavan. Većinu vremena je proveo na robiji u Zenici i Tuzli. Milka ga je obilazila, hrabrila i donosila mu hranu.

Platio cenu uverenja

Plaćao je bez roptanja cenu svojih političkih uverenja, ali plaćala je i porodica. U jednom pismu iz 1907. godine Kočić piše: „Coco, ti mene voliš, ja se ljutim na tebe i plačem, mnogo plačem. Ti mene možda za sve kriviš što se desilo sa mnom. Nije to sve moja krivica, jer je sve ovo moralo biti. Ja znam, ti se silno patiš i u sebi proklinješ mene, ali nemaš pravo.“

Takav život ostavio je posledice na njegovo zdravlje. Uoči Prvog svetskog rata u njegovom ponašaju primećeni su prvi znaci nervnog rastrojstva. Smešten je u beogradsku duševnu bolnicu 1914. godine, upravo kad mu se rodila ćerka Dušica. Umro je dve godine kasnije. U poslednji čas našli su nekakve platnene cipele i šajkaču, da ga ne sahrane bosog i gologlavog. Pošto je Beograd bio pod austrougarskom okupacijom, nije bilo pogrebne povorke. Samo je kočijaš iz bolnice izvezao sanduk.

Milka ga je nadživela čitavih pedeset godina, a da nikad nije pomišljala na ponovnu udaju.

Predvideo težak život

„Ali treba i ovo da znaš: da ću ja možda po zatvorima i apsama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati...“, napisao je Kočić Milki.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 19:19

Vladislav Petković Dis

4. Čuveni pesnik oženio se poštanskom činovnicom Hristinom Pavlović i ljubav s njom ga je preporodila

Jedan od naših odličnih pesnika, rođen 1880. godine, bio je sasvim osrednji đak. Dva puta je padao na maturi, i kao nesvršeni đak dobio je učiteljsko mesto u zabitima istočne Srbije, gde noći provodi pišući poeziju.

Sudbina

Drugi jedan pesnik, Sima Pandurović, ovako je opisao Disov život kad je prešao u Beograd: „Veći deo dana i noći provodio je u - kafani. Nije bio ni gurman ni pijanac. Jeo je retko, malo, pa i to mrljavo i bez volje. Voleo je da popije čašu dobrog vina, ali se, koliko znam, nije nikad opijao... Iako je bio siromah, imao je neku naklonost ka gospodstvu i averziju prema prostakluku. Nije nikad psovao, ni bio razvratan, razuzdan i bučan...“

U Beogradu se tridesetogodišnji pesnik zaljubio u devetnaestogodišnju poštansku činovnicu Hristinu Pavlović. Ona će docnije pričati: „Nije mi se dopao, ali nisam mogla ni da pobegnem. Uđem kod drugarice, a kad izađem, on čeka preko puta kod ‚Čivutske kafane‘. Iz kancelarije idem kući zaobilaznim putem, a on se nađe ispred mene - sad vi presudite je li to sudbina ili nešto drugo?“

Venčali su se 1911. godine i brak sa ovom mladom i lepom, snažnom i energičnom ženom preporodio je pesnika.

Naredne godine rodiće im se ćerka Gordana, a 1913. Dis odlazi u Balkanski rat. Pošto je bio slabe fizičke građe za vojnika, Dis je, na svoju molbu, u rat poslat kao ratni izveštač.

Tačna godina rođenja njegovog sina Mutimira nije poznata, ali se zna da ih je bilo četvoro kad su se 1915. godine pred Nemcima iz Beograda povukli u Čačak. Pesnik ostavlja ženu i decu u ovom gradu, a sam nastavlja povlačenje sa srpskom vojskom preko Albanije na Krf, pa u Francusku.

Teška sudbina

Do njega je 1917. godine stigla vest da mu u Srbiji žena i deca gladuju, jer osam meseci nisu primili njegovu platu. Dis je, naime, na Krfu jednog prijatelja ovlastio da prima njegovu platu državnog činovnika, kako bi je dostavljao Tinki. Ovaj je, međutim, novac trošio po kafanama, a u Srbiju ni dinara nije slao. Dis je rešio da iz Francuske pođe za Grčku da te stvari sredi. Pre nego što će se ukrcati na brod, javio se Tinki: „Putujem danas. Da se oprostimo... ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima.“

Njegove su se reči obistinile na najgori mogući način: Nemci su brod potopili, a sa njim je u Jonskom moru nestao i pesnik.

Šestogodišnja ćerka Gordana stradala je u nepažnjom izazvanom požaru 1918. godine. Sin Mutimir diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu i bio kapetan u četnicima. Likvidirala ga je nova vlast.

Hristina Tinka Petković živela je do 1968. godine, i mada se udala za Rusa Ivana Morozova, nikad se nije odrekla svog prezimena Petković, koje se nalazi i na njenom nadgrobnom spomeniku, zajedno s Disovim stihovima iz pesme „Možda spava“.

Dis je pratio

„Nije mi se dopao, ali nisam mogla ni da pobegnem. Uđem kod drugarice, a kad izađem, on čeka preko puta kod ‚Čivutske kafane‘. Iz kancelarije idem kući zaobilaznim putem, a on se nađe ispred mene - sad vi presudite je li to sudbina?“, pričala je Hristina Pavlović.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 19:23

Ivo Andrić sa Milicom

Ivo Andrić

5. Naš jedini nobelovac buran ljubavni život krio je iza maske uzdržanosti, a najveća ljubav bila mu je supruga Milica.

Najuspešniji naš pisac i dobitnik Nobelove nagrade Ivo Andrić, rođen 1892. godine, ostvario je i veoma zapaženu karijeru u diplomatiji: decenijama je predstavljao Kraljevinu Jugoslaviju u inostranstvu, a uoči Drugog svetskog rata bio je i pomoćnik ministra inostranih poslova. Otuda, valjda, i sposobnost da svoj buran ljubavni život krije iza maske uzdržanosti i unutrašnjeg mira.

Veza s kumom

Istoričari književnosti detaljno su istraživali njegovu biografiju i povezanost realnih žena sa junakinjama njegovih pripovedaka i romana. Iako se kasno oženio, u 66. godini, celog života, od studentskih dana u Krakovu, u Poljskoj, imao je prijateljice i ljubavnice. A nekad tek samo erotske veze, bez ikakvih emocija.

Poznata je piščeva afera s Persidom Siđuškom Keršnijević, ženom njegovog kuma, pesnika Gustava Krkleca. Odlazeći 1925. godine na put, Krklec je zamolio Andrića da mu čuva porodicu. Kad se vratio, na pitanje da li ih je Andrić obilazio, Siđuška mu je odgovorila da nije, ali su deca rekla da je kum stalno dolazio. Shvativši šta se između njegove supruge i Andrića dogodilo, Krklec je od kuma zatražio objašnjenje. „E, moj Gustave, to ti je kao letnji pljusak: kako dođe, tako i ode“, utešio ga je Andrić. Jedan drugi bračni trougao, međutim, obeležio je ceo njegov život.

Milica Babić, sedamnaest godina mlađa od Andrića, iz imućne porodice, školovana u Beču, bila je s početka 1931. godine postavljena za kostimografa Narodnog pozorišta. Godine 1933. udala se za dve godine starijeg Nenada Jovanovića, novinara i prevodioca, sekretara Centralnog presbiroa, vladine službe koja se bavila propagandom i prikupljanjem obaveštenja.

Nerazdvojna trojka

Ivo Andrić i Nenad Jovanović bili su dugogodišnji prijatelji, a kad je pisac 1939. postavljen za našeg ambasadora u Berlinu, izdejstvovao je da Jovanović bude postavljen za atašea za štampu u ambasadi. Milica je u Berlinu bila modni dopisnik Politike. Nema pouzdanih podataka o vremenu kad su Milica i Ivo postali ljubavnici, ali se zna da je ova trojka bila nerazdvojna. Sam Andrić reći će kasnije kako već tada nije mogao bez Milice.

Nenad je po povratku u Beograd 1943. kao rodoljub bio uhapšen i sproveden u logor Dahau, gde je bio zatočen do kraja rata. Umro je 28. februara 1957, a u decembru 1958. Milica se udala za Ivu Andrića.

Njihov skladan brak - bila je uz njega i 1961. godine u Stokholmu, kad je primao Nobelovu nagradu - trajao je deset godina. Milica je iznenada umrla 1968. u njihovoj kući u Herceg Novom. Počiva na Novom groblju u Beogradu, nedaleko od mesta gde će sedam godina posle njene smrti biti položena urna Ive Andrića.

Kako dođe, tako i ode

Poznata je piščeva afera s Persidom Siđuškom Keršnijević, ženom njegovog kuma, pesnika Gustava Krkleca. Shvativši šta se između njegove supruge i Andrića dogodilo, Krklec je od kuma zatražio objašnjenje. „E, moj Gustave, to ti je kao letnji pljusak: kako dođe, tako i ode“, utešio ga je Andrić.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 19:26

Meša Selimović

6. Iako se 1943. oženio devojkom iz mladosti, slavni romanopisac se u to doba zaljubio u Darku Božić, s kojom je bio do kraja života

Čuveni pisac Meša Selimović rođen je 1910. godine u Tuzli, tu se po okončanju školovanja zaposlio kao profesor u gimnaziji, i tu se zaljubio u Desanku Đorđić, koja je predavala gimnastiku, inače devojku iz ugledne srpske porodice. Majka i braća usprotivili su se njegovoj nameri da se Desankom oženi, i to ne zato što je druge vere, već zbog toga što je bila - gimnastičarka!

Venčanje u partizanima

Meša i Desanka zato će se venčati tek 1943. godine, kad su se našli u partizanima. Dve godine kasnije, u Beogradu, gde je Selimović premešten po partijskom zadatku, rodila mu se ćerka Slobodanka.

I upravo tih dana kad je postao otac, Meša Selimović upoznaje Daroslavu Darku Božić, 23-godišnju kćerku divizijskog đenerala bivše jugoslovenske vojske, udatu za oficira iste te vojske koji je nestao negde u zarobljeništvu. Među njima je odmah planula ljubav.

Meša sve više vremena provodi kod ljubavnice, zapostavljajući ženu i tek rođenu ćerku.

Jedne večeri, skoro pred ponoć, izašao je iz stana sa svojim stvarima i krenuo niz ulicu, a supruga ga je pratila u kućnoj haljini i papučama, iako je padala kiša, i molila da se vrati... Preselio se kod Darke, a ostavljena Desanka prijavila ga je pretpostavljenima što je „otišao od kuće i živi nevenčano s bivšom buržujkom“. Po običajima tadašnjeg vremena, formirana je komisija da istraži njegov slučaj, on je saslušavan, i na kraju, 1947, isključen iz Komunističke partije. S novom ženom prelazi na rad u Sarajevo, dobija dve ćerke, Mašu i Jasenku, a u Beograd će se svi vratiti 1973. godine. U Bosni je nekoliko godina bio bez posla.

„Često sam dolazio kući bez dinara za hljeb, i moja žena je u takvim prilikama, a to je bivalo suviše često, pokazivala izuzetnu moralnu snagu: s osmijehom, bez riječi prijekora ili žalbe, uzimala je haljinu pod mišku ili ma šta drugo i odlazila na Baščaršiju da proda i da nam donese ručak. Bez te njene snage i plemenitosti teško bih izdržao mnogobrojne nevolje kojima sam bio izložen...“, govorio je o tim danima.

Najveća podrška

Pisao je noću, a Darka je uvek bila kraj njega u sobi, budna, heklala je ili čitala. Po završetku poglavlja čitao joj je tek ispisane redove. Njoj je posvetio svoj najpoznatiji roman „Derviš i smrt“, i o njoj je napisao u „Sećanjima“: „Da ona nije bila pored mene, u životu ne bih uradio ni delić onoga što sam uradio. Bez nje bih sigurno bio sitan profesor ili srednji partijski rukovodilac (što ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice)“.

Dok je 11. jula 1982. godine uveče gledao na televiziji prenos fudbalske utakmice Italija - Savezna Republika Nemačka, pozlilo mu je; lekar je odmah došao i konstatovao - smrt. Darka Selimović umrla je 1999. godine.

Inspiracija

„Da ona (Darka) nije bila pored mene, u životu ne bih uradio ni delić onoga što sam uradio. Bez nje bih sigurno bio sitan profesor ili srednji partijski rukovodilac (što ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice)“, napisao je Meša Selimović u „Sećanjima“.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 19:33

Otac nacije


Dobrica Ćosić

7. Književnik i političar od 1947. bio je u braku s Božicom Đulaković, ali je imao i vanbračnu avanturu sa Božanom Jovanović

Predsednik Jugoslavije, „otac nacije“, sigurno književnik koji je imao najveći uticaj na društvena i politička zbivanja u zemlji, rođen je u Velikoj Drenovi kod Trstenika 1921. godine. Odatle je otišao u partizane, a iz partizana će izaći kao član Komunističke partije i omladinski funkcioner. U Beogradu će se 1947. godine oženiti Božicom Đulaković, gimnazijalkom iz rodne Velike Drenove, koja mu se obećala još uoči odlaska u rat 1941. Sedam godina nakon venčanja, dobili su ćerku jedinicu Anu.

Kritika

Božica će posle diplomirati istoriju umetnosti, ali će ceo život podrediti stvaralaštvu svog muža. Jednom prilikom Ćosić je rekao: „Imao sam sreću da imam Božicu, dobru ženu i strogog prijatelja, koja mi je odanošću, hrabrošću i razumevanjem neprocenjivo mnogo pomogla u napornom i svakojakom životu.“

Pisac je priznavao da se često savetovao s njom.

U ispovesti hrvatskom novinaru Darku Hudelistu pričao je: „Ona je bila jedna kritički raspoložena žena. Cenila me, ali me nije obožavala. Nikad me nije pohvalila pred drugim, nikad... A kad smo bili sami - bila je strašan, nemilosrdan kritičar. Kad bi čitala neki moj tekst, znala bi reći: ‚Baci tu sramotu, kako si mogao napisati ovakve gluposti? Bacaj to!‘“

Ultimatum i odluka

Ali u ovoj ispovesti, priznao je, takođe, i da nije bio veran svojoj ženi, i da je nekoliko puta pomišljao da je napusti. Božici je, međutim, priznao samo jednu svoju avanturu: da je pedeset i neke godine započeo ljubavnu vezu s Božanom Jovanović, kostimografom Narodnog pozorišta, sestrom glumice Jelene Žigon i ženom velike lepote i talenta.

Božica mu je rekla: „Ako nekoga više voliš, idi!“, ali on nije otišao.

U ispovesti Hudelistu Ćosić je bio dosta grub dok je objašnjavao takvu odluku: „Znao sam da mi je ovo s Božicom život, a da Božana nema takve osobine, iako je lepša i uzbudljivija seksualno i ne znam kako... ali da nema vrednosti i nema kapacitet kulturni i intelektualni, ženski, ravan Božici. Niti tu odanost.“

Iskrena ljubav

Božana, jedanaest godina mlađa od pisca, dva puta se udavala, u drugom braku rodila je sina. Ćosić je pričao da su vodili ljubav u njenoj kući, ali nije otkrio do kada je njihova veza trajala:
„Ta žena je bila moja iskrena ljubav i mi smo i danas prijatelji... Vrlo se uvažavamo i poštujemo.“

Božica je umrla 2006, a Dobrica Ćosić 2014. godine.
Božana Jovanović i danas živi u Beogradu.

Oštra i jasna

„Božica je bila jedna kritički raspoložena žena. Cenila me, ali me nije obožavala. Nikad me nije pohvalila pred drugim, nikad... A kad smo bili sami - bila je strašan, nemilosrdan kritičar. Kad bi čitala neki moj tekst, znala bi reći: ‚Baci tu sramotu, kako si mogao napisati ovakve gluposti? Bacaj to!‘“, rekao je Ćosić.


Poslednji izmenio Dala dana Čet 13 Okt - 19:50, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 19:37

Dante Alighieri




“Ljubi, ljubi, al’ glavu ne gubi”, setim se skoro stare izreke, a onda zastanem pa se zamislim… Da li je vek robotizacije progutao osećanja? Ako nije, možemo li ih kontrolisati? I naposletku, da li bi ih trebalo kontrolisati? Zašto jednostavno kada može komplikovano. Ili ti se desi ili se, jednostavno, ne desi.

Retke su priče, slučajne, bezgrešne, olake i platonske. Ja ovako, pomislio bi čovek – težak egoista, povučena svojim skorašnjim iskustvom neočekivanih dešavanja, imam želju da podelim još jedan slučajan pogled sa vama, ovog puta svetski poznat. Inspiracija. San. Život oličen u jednom imenu, u jednoj ženi. Beatriče (Beatrice di Folco Portinari).

… i sve je više nego jasno.

Najveći italijanski pesnik Dante Aligijeri (Dante Alighieri) rođen je u Firenci 1265. godine. Poznat po prkosnoj naravi, sopstvenim idealima i probijanju tada strogih granica društvenog delanja, pisao je na italijanskom i latinskom jeziku. Dela “Gozba” i “O monarhiji” pisana su na latinskom, a na italijanskom jeziku “Novi život” (zbirka pesama), kao i spev koji je počeo u prvim godinama progonstva (1307), a završio pre smrti (1321) – “Božanstvena komedija”, iliti remek-delo. U ovom delu, zamišljenim putem kroz “Pakao”, “Čistilište” i “Raj”, Dantea vode slavni rimski pesnik Vergilije (Publius Vergilius Maro) i obožavana ideal-žena Beatriče.

Svaki deo ima po 33 pevanja, zaključno sa uvodnim – ukupno ih je 100.

Susret Dantea i Beatriče

Kada se unutar političkih skupina, kojima je pripadao, dogodio razdor, a Firenca pala u ruke Francuza, Dante je 1302. godine osuđen na progonstvo. Sve do smrti nije se vraćao u rodni grad.

Elem, vratimo se na ljubav.

Ova životna poeta počinje u Firenci ispred crkve Santa Margherita de’ Cerchi, gde je Dante prvi put video svoju Beatriče sa svojih devet godina, njoj je bilo osam. I vatromet počinje.

“Ona je posedovala nepresušnu draž, bila moj blagoslov, uništitelj svega zlog u meni, kraljica vrline, spasiteljka.”

Teško je definisati na osnovu čega se ova dečačka ljubav zasnovala, bila toliko jaka i trajala dokle i Danteov život, što je bilo dovoljno da ovaj mladi pesnik svojim ludačkim emocijama i besanim noćima postavi postulate, kako italijanske, tako i svetske ljubavi, svim pesnicima i piscima toga vremena i današnjice. Najzanimljiviji detalj ove ljubavi jeste reč čistota. Neukaljana dodirom, nepomilovana vrhovima kose, ova priča je opstajala na samoj fizičkoj privlačnosti, platonskoj vezi.

Beatričin grob

Drugi susret, nakon devet godina, desio se na ulici. Beatriče je bila u beloj lepršavoj haljini sa dve starije dame, ovog puta je pozdravila Dantea, što je pesniku pomerilo “srce iz peta”. Te noći mu se u snu ukazala figura sa rečima: “Ja sam gospodar tvoj”, u njegovim rukama bila je Beatriče prekrivena tankom tkaninom, stvorenje ju je probudilo i nateralo da pojede Danteovo srce.

Ovaj san je postao tema prvog soneta “Novog života”, kao i poslednji susret ljubavnika.

Udata za bankara, nakon tri godine, Beatriče umire u svojoj 24. godini.

Često je mišljenje kako Danteova ljubav prema ovoj ženi prelazi u čistu pesničku fikciju, u ideal i zamišljenu muzu kojoj se svaki pesnik okreće, poput Petrarke (Francesco Petrarca) i Laure (Laura), i klanja – kako bi živeo u svojim delima. U njima on pominje samo njenu figuru i smaragdno zelene oči.

“Od prvoga dana kad ugledah njeno lice, o njemu sam pevao.”

Međutim, Beatričin uticaj je bio mnogo više od inspiracije, jer se pojavljuje kao glavni lik u dva njegova dela – “Novom životu” i “Božanstvenoj komediji”.

Pošto je u “Novom životu” već razvio ideju o Beatriče – kao njegovom spasiocu, ovo je nastavio u “Komediji”, u kojoj se ona pojavljuje kao njegov vodič kroz “Raj”. Tu je opisana kao “majčinska, sjajna i utešna”.

Iako njih dvoje raspravljaju o ličnim temama, to je samo Danteova mašta. Nisu nikada imali kontakta, već je u delima oblikovana u potpunosti po njegovoj mašti, tj. kako ju je on video, nazvavši je jednom “prelepa dama moga uma” (La gloriosa donna della mia mente).

Nedaleko od ovog sveta ljubavi i sna, Dante je oženio Đemu Donati (Gemma Donati), koja mu je rodila petoro dece, ali koja ni u jednom momentu nije bila zanos stihova pesnikove lirike, već samo njegova stvarnost.

Ubrzo, završivši “Komediju”, Dante Aligijeri umire 1321. godine u Raveni, gde je i sahranjen, a na njegovom grobu stoji stih “Parvi Florentia mater amoris” (Firenca, majka male ljubavi).

“Ljubav! Ta riječ mi zvuči tako čudesno, da mislim – sve što izvire iz ljubavi mora biti isto tako čudesno.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 19:40

Oscar Wilde



Oskar Vajld (Oscar Wilde) rođen u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O’Flaetri Vilis (Fingal O’Flahertie Wills) bio je prvenstveno po poreklu irski književnik. Pohađao je “Triniti koledž” u Dablinu od 1871. do 1874. godine. Dobio je stipendiju za “Magdalena koledž” u Oksfordu, koji je počeo da pohađa 1875. godine, ali je zbog svog ekscentričnog ponašanja imao problem sa profesorima. Kasnije napušta Oksford i prelazi da živi u London.

Oskar Vajld je šokirao London talentovano i neprestano. Oduševljena publika je tražila uporno da se posle završene predstave pojavi autor. Na molbe i preklinjanja glumaca i upravnika pozorišta Vajld je jedva pristao da izađe na pozornicu. Sama njegova pojava je bila predstava: ekstravagantno obučen, sa zelenim karanfilom u reveru, cigaretom u ustima: oduševljenoj publici kaže sa puno ironije: “Gospođe i gospodo! Možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali se meni čini da je nekorektno i što vi meni smetate da pušim”. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče “u letu”, vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha. “Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!”, izjavio je nadahnuto, ne znajući da će mu ta želja doći glave. Odrastao je u vrlo kontroverznoj porodici, zbog koje je jedan njegov biograf izjavio “Jadno dete iz takvog braka”.

Godine 1882. otišao je da predaje u Americi. Posle povratka iz Amerike živeo je nekoliko meseci u Parizu. Oženio se1884. sa Konstans Lojd (Constance Lloyd) u Londonu i dobio dva sina Sirila i Vivijana.

“Slika Dorijana Greja” je svakako najčuvenija knjiga Oskara Vajlda, pored njegove poezije, pozorišnih komada i novinskih članaka. Za umetnika je Dorijan živa ikona, upravo tako ga je živopisao na platnu. A dalje se kao sa svakom pravom ikonom dešava čudo. Svaki neprilični postupak Dorijanov ostavlja trag na platnu. I tu je baš u pravi čas reč o otkriću. I mi smo sve do dana današnjeg govorili o uticaju umetnosti na život. A onda prvi put otkrivamo tajnu uticaja života na umetnost. Tada u lepoti njegovog dela, dolazi do Oskarove životne ljubavi, koja će ga uništiti u razmeri onoga koliko ga je podigla u visine.

Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa (Lord Alfred Douglas), zvanog Bouzi (Bosie). Bouzi je najpre bio očaran romanom “Slika Dorijana Greja”. Nešto neobično se dogodilo sa četrdesetogodišnjim piscem, u njemu su se probudila do tada prikrivena osećanja. Iako je već bio oženjen i otac dvoje dece, lord Daglas je sve više zaokupljao njegove misli i osećanja. O njihovom neobičnom prijateljstvu javno se pričalo u otmenim londonskim krugovima, po periferijskim krčmama, novinskim redakcijama. Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadentni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav. Ne mogavši da mu odoli, to je prokomentarisao: “Jedini način da se oslobodite nekog iskušenja jeste da mu podlegnete” (The only way to get rid of a temptation is to yield to it).

Skandal je bio na pomolu. Kruti viktorijanski moral nije dozvoljavao nikakva razmimoilaženja sa opšteprihvaćenim društvenim normama. Viktorijanski London je tada okrenuo leđa Oskaru pod optužbama oca lorda Daglasa. Iako je perverzni mladi lord bio veća opasnost od Vajlda nego obratno, Vajldu je sudija zbog “nakaznog ponašanja” izrekao najgoru moguću kaznu – dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mladih muških prostitutki, sa kojima je orgijao s vremena na vreme. Godine 1895. Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Prva godina zatvora ga je uništila i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru. Po izlasku, deca su mu oduzeta. Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan. Preminuo je u Parizu 1900. potpuno sam u hotelskoj sobi. Njegov sin je posthumno objavio knjigu “De profundis” sa pismima koje je Vajld u zatvoru pisao svom ljubavniku.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 19:42

Серге́й Алекса́ндрович Есе́нин



Sergej Aleksandrovič Jesenjin (Серге́й Алекса́ндрович Есе́нин) slavni ruski pesnik, boem, uplašeni mladić, ljubavnik, rođen 1895. godine u selu Konstantinovu u Rusiji, prerano je napustio ovaj svet, oduzevši sebi život u najjedrijoj tridesetoj godini života, davne 1925. godine.

Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Preselio se u Moskvu 1912. i počeo da radi kao lektor u izdavaštvu i da paralelno pohađa studije na Moskovskom državnom univerzitetu. Tri godine kasnije, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike i izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima.

Crveni pečat, zavijen u šal života Jesenjina, bila je velika Isidora Dankan (Isadora Duncan), slavna američka plesačica.

“Ne gledajući, od strasti uz žar na rame mi je tvoja ruka pala”

Ljubavna priča ovog velikana počinje na jednom od prijema, Isidora je uz zvuke Internacionale izvodila svoju numeru – ples sa šalom. Dvadesetšestogodišnji Sergej je odmah primetio tu plavooku ženu sa riđom kosom. Na prijemu je bio sa prijateljem Anatolijem Mariengofom (Anatoly Borisovich Mariengof ) ali njegov pogled je bio zaleđen na plesačicu u crvenom polu-prozirnom kostimu.

- Boginja – rekao je.

Da sudbina konce povlači jasno je bilo od samog početka, 1921. godine, vračara je prorekla Isidori: “Vi se spremate na dugi put u zemlju pod bledo-plavim svodom. Postaćete bogati, vrlo bogati. I udaćete se…” Nakon razvoda i neuspešnih veza plesačica nije više ni računala na neku trajnu ljubav, a ponajmanje u Rusiji gdje je otputovala na poziv narodnog komesara za prosvetu i kulturu Lunačarskog da otvori školu plesa.

Anatolij Mariengof opisuje njihov susret:

- U jedan sat noću stigla je Dankan Isidora (Duncan Isadora)… Legla je na divan, a Jesenjin kod njenih nogu. Ona je provukla ruku kroz njegovu kosu i rekla: “Solotaia golova” (zlatna glava).

Ne trošiti uzalud reči o velikoj ljubavi bez prepreka i strasti koju ništa ne može da razuzda, jednostavno, ova njihova priča, njihova smelost sama za sebe govori.

Sergej i Isidora su bili više nego različiti. Ona isprva nije ni znala za slavu i rad svog izabranika, a shodno da su različitog porekla, Jesenjin nije govorio engleski, dok je Dankanova znala tek nekoliko reči na ruskom.

Ljubav je bila duboka, burna, baš kao i njegove pesme.

Ona se odnosila prema pesniku sa zaštitničkom nežnošću, izgledao joj je kao slabo, bespomoćno dete. Njen vatreni ples dovodio je Jesenjina do ekstaze. Posećivali su zajedno prijeme i književne večeri gde bi Isidora plesala, a Sergej čitao svoju poeziju i prozu. Zore su ih čekale.
Teška zavesa sivila i slutnje je otpočela svoj čin.

Venčavaju se i sele u Pariz, zatim u Ameriku, gde se Isidora svim snagama trudila da održi Jesenjinovo ime, ogranizujući pesničke večeri, gostovanja. U dalekoj zemlji pesnika su posmatrali kao “prilepak” slavne plesačice.

I drama počinje.

Jesenjin to teško podnosi, iako je slavu stekao tek nakon svoje smrti, u Rusiji je ipak bio ime i cenjen stvaralac. U tuđini ima osećaj da nikome nije potreban. Pada u depresiju, odaje se piću, sve češće pravi problem. Njihove su se svađe završavale nečijim odlaskom, sve do momenta kada je Isidora pozvala policiju, pošto je pijani pesnik na njenom koncertu napravio incident. Odveden je u psihijatrijsku bolnicu.

Vratio se nakon tri dana, a ono što je zatekao od svoje voljene jeste jedna ostarela i posve neprivlačna osoba.

Njegov prijatelj Mariengof se seća: “Jesenjin je otišao s Prečistenke sav klonuo. A sa svog nesrećnog svadbenog puta po Evropi i dvema Amerikama (neka je prokleto to svadbeno putovanje!) on se 1923. vratio u Moskvu – slomljen.”

“Jesenjin se zaljubio ne u Isidoru Dankan, nego u njenu slavu, u njenu svetsku slavu. On se i oženio njenom slavom, a ne njom – ne postarijom, uveliko već i otežalom, ali još uvek lepom ženom sa ofarbanom kosom… Isidora je bila žena pronicljivog uma: jasnog, oštrog i hrabrog. U tu pedesetogodišnju ženu Jesenjin nikad nije bio zaljubljen” – dodaje on.



Ima nečeg lepog u letu, a s letom nečeg lepog u nama"

Pesnik Sergej Gorodecki, pak, misli drugačije: “Po svim mojim kasnijim utiscima, to je bila duboka uzajamna ljubav. Istina, Jesenjin nije bio toliko zaljubljen u samu Isidoru koliko u njenu slavu, ali uopšte nije bio manje zaljubljen nego što je on bio u stanju da se zaljubi. Uopšte, taj sektor je kod njega bio od manje važnosti. Žene nisu igrale toliku značajnu ulogu u njegovom životu kao na primer kod Bloka…”

U teškoj depresiji Sergej Jesenjin je 28. decembra 1925. izvršio samoubistvo u hotelu “Angleter” u Lenjingradu, tako što se šalom obesio o cev centralnog grejanja.

Ivan Jevdokimov se seća susreta s Jesenjinom u Moskvi 23. decembra 1925, uoči samog njegovog odlaska u Lenjingrad: “Jesenjin me je upitao – Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isidore… Dankan. Ona mi ga darivala. Pesnik je iskosio oči na mene… Eh, kako me je volela ta starica! – gorko je rekao Jesenjin.” “Ona mi je i poklonila šal. Ja ću joj napisati… pozvaću je, i ona će razdragana dotrčati k meni otuda da mi padne u zagrljaj…”

Neki će reči da sudbina ne postoji, ali Dankan-Jesenjinove je poterala na isti put .

Šal je postao i njen “ubica”.

Septembra 1927. Isidora je tragično poginula – dugački šal se zamotao oko automobilskog točka i udavio je.

Ljubav je zanemela. Bolela je.

Tada. U hotelu “Angleter”. Presekao je vene i krvlju ispisao svoju najlepšu pesmu “Doviđenja, druže moj”.

Veliki Sergej Jesenjin.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 19:53

Мари́на Ива́новна Цвета́ева




Cvetajeva (Марина Ивановна Цветаева), ruska, prekasno otkrivena, boginja, bila je, kažu, nepodobna za vođenje domaćinstva i porodični život, jer je sebično sebe i poeziju stavljala na prvo mesto, verujući da je kompromis rezervisan samo za slabe i za one koji nisu umetnici.

Oduzevši sebi život u 49. godini, pogledala je smrti, kako i životu, u oči – dostojanstveno, suočivši se sa činjenicom da sebi i porodici više ne može da obezbedi osnovne uslove za život.

“Ja ne živim u svojim ustima i onaj ko me ljubi, ne dotiče mene.”

Ovaj život, pun strasti, patnje i ljubavi otpočeo je 1892. godine u Moskvi, u uglednoj, artistokratskoj porodici. Putujući svetom sa svojim najbližima, Marina se radovala begu od moskovskog buržujskog života, ne sluteći da će jednom od njega i pobeći – u potpunu bedu.

U mestu Pavla Visina (poznatom utočištu za pesnike i umetnike), upoznala je svog budućeg supruga – carskog višeg oficira Sergeja Efrona (Сергей Эфрон). Ubrzo su se i venčali, no Cvetajeva je celoživotno imala afere sa drugim muškarcima, bilo platonske, bilo “opipljive”. Navodno je imala i ljubavnu aferu sa pesnikinjom Sofijom Parnok (София Парнок).

Nakon što se Efron, sa kojim je tad imala dvoje dece, priključio Beloj armiji, Marina se vratila u Moskvu, gde je vladala beda, a kako nije imala kome da se obrati za pomoć – bila je prepuštena samoj sebi, pa je i obavljala sve poslove do kojih je mogla doći. Kada joj je umrla mlađa kćerka, ona biva izjedana grižom savesti, te suprugu, za kog i ne zna da li je živ, u pismima piše kako ju je “Bog kaznio”. Kada je, najzad, dobila vest da je Sergej u životu, i tada mu piše: “Moj Serioženka, ako se od sreće ne umire, onda se u svakom slučaju okameni.
“Nada ima krila. Moja nadanja – to je kamenje na srcu: želje koje nisu imale vremena da postanu nadanja, odmah, unapred, su postale beznađe, tegobe, najteže tegobe. Daj mi, Bože, da se više ničemu ne nadam.”

Ona sa kćerkom 1922. napušta Sovjetski Savez i ponovo se sreće sa svojim mužem. Živeći u Pragu, ali odvojeno, Marina otpočinje aferu sa bivšim vojnim oficirom – Konstantnom Rodzevčem (Константин Родзевич). Po završetku ove veze, počinju i njene prepiske sa Borisom Pasternakom (Борис Леонидович Пастернак) i Rilkeom (Райнер Мария Рильке).

Pisala je Borisu:

“Borise, ja ne bih mogla u julu mesecu da s tobom budem u Moskvi, jer bi se ti razbijao o mene.
Mnogo sam razmišljala o tome – i pre tebe – celog života. Vernost kao samosavlađivanje nije mi potrebna (ja kao odskočna daska, ponižavajuće). Vernost kao postojanost strasti, nerazumljiva mi je, tuđa. (Vernost kao nevernost – stavlja sve na svoje mesto!) Dovoljna mi je jedna za ceo život. (Možda je i nije bilo, ne znam, nisam pronicljiva, onda joj se približila nevernost, njen oblik.)
…Ja tebe razumem iz daleka, a ako bih videla ono što te očarava, zagrcnula bih se prezirom kao slavuj pesmom. Likovala bih od njega. I u trenu bih se izlečila od tebe. Kao što bih se izlečila od Getea i Hajnea čim bih ih pogledala…”

Kada je Rilke umro, gorko i grozničavo pisala je Borisu o njegovoj smrti:

“Ti si prvi kome ispisujem ovaj datum. Borise, on je umro 30. decembra, ne 31. Još jedan životni promašaj. Poslednja sitna osveta života – pesniku. Borise, mi nikada nećemo otići kod Rilkea. Taj grad više ne postoji.

… Vidiš, Borise: utroje, živi i svejedno ništa ne bi ispalo. Poznajem sebe: ne bih mogla da ne ljubim njegove ruke, a ne bih mogla da ih ljubim, čak ni u tvom prisustvu, možda čak ni u svom. Ja bih žudela, kidala bih se i raspinjala, Borise, zato što je to još ovaj svet. Borise! Borise! Kako mi je onaj dobro znan. Po snovima, po vazduhu snova, po rasterećenosti, po suštini snova. I kako ne poznajem ovaj, kako ne volim ovaj, kako sam uvređena u ovom…”
Iz pisma Borisu: “...Mislim na Vas i bojim se da ću Vam u životu biti od štete: moje je da – skidam sve maske, ponekad derući pri tome i kožu, a ponekad i meso. Ljude kroz mene nećete naučiti da volite, sve osim ljude – DA! Ali živi se sa ljudima...”

Sergej i Cvetajeva su se 1924. pomirili i napustili Prag, a potom dobili i sina, da bi već naredne godine otišli u Pariz, gde su živeli narednih 14 godina u bedi. Po povratku u Rusiju, Efron je bio uhapšen zbog špijunaže, a ubijen je iste godine kada su Cvetajeva i njen sin evakuisani u Jelabugu.

Obesila se avgusta 1941. ostavivši pismo upućeno sinu:

“Murilga! Oprosti mi, ali dalje bi bilo sve gore. Teško sam bolesna, to više nisam ja. Volim te bezumno. Shvati da više nisam mogla da živim. Prenesi tati i Ali ako ih vidiš da sam ih volela do poslednjeg časa i objasni im da nisam mogla dalje.”

Slučajni “akter” njenog samoubistva, bio je upravo Pastrnak (s kojim se pred kraj života konačno i upoznala). Pomagao joj je oko pakovanja i dok je konopcem vezivao kofer, kroz šalu je prokomentarisao kako je uže toliko jako da “kad bi čovek hteo, mogao bi njime da se obesi”. Kada je saznao da se Cvetajeva obesila baš pomoću tog užeta, dugo sebi nije mogao da oprosti nepromišljenu šalu.

Njeni stihovi nisu bili poželjni u Sovjetskom Savezu, te je, kada je izvršila samoubistvo, bila usamljena, bez para, gotovo zaboravljena. Na sahrani nije bilo nikog, a ne zna se čak ni gde je sahranjena. “Mogu biti kupljena samo nebom u sebi!”

Ovaj tragični život, prepun ljubavi i strasti, ostavio je, osim poezije, gomilu imena onih koje je Marina volela, ili bar mislila da ih voli. Pored njenih prepiski sa Pasternakom i Rilkeom, poznato je njeno druženje sa pesnicima Andrejem Belim (Андрей Белый) i Maksimilijanom Vološinom (Максимилиан Волошин). Bila je nemirna poput vetra, no u svojim ljubavima, i pored toga, predana i duboka. Kad je još jednog od svojih ljubavnika, Ivana Bunjina (Иван Бунин), pitala gde se nalazi, odgovorio joj je kratko: “Zašto?”, da bi mu rekla: “Zato što, ako si živ, znači da si moj.” U jednom pismu, pisala mu je i: “Bože, ne sudi, ti nikad na ovoj zemlji nisi bio žena.” Nije joj sudio. Sopstveni život uzela je u sopstvene ruke, one ruke, umorene, istrošene od teškog rada, one ruke kroz koje su prošla najlepša ljubavna pisma, one ruke koje su iza sebe ostavile poeziju, čija se lepota i vrednost mere jedino suzama – kako njenim, tako i suzama onih koji je čitaju, godinama kasnije.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 19:58

Anaïs Nin



Predajući se osećanjima do kosti, vođena srcem pre nego razumom, Anais (Anaïs Nin) je živela svu vatru koju je pisala. Kritičari su je, istina, povremeno nazivali lažljivicom, s rezervom uzimajući sve ono o čemu je u svojim dnevnicima, koje je vodila celoga života, pisala. Koliko god da je njena ljubav sa Džun (June Miller), Milerovom (Henry Miller) ženom, upitna, toliko njena plamteća, strastvena priroda ne može biti. Htela je da “grize život i bude rastrgnuta od života” . Svoj dnevnik je simbolično nazvala “Vatra”. A njen život se, s razlogom, simbolično može nazvati istim imenom.


Nije za mene analiza koja parališe. Samo življenje!”

Rođena u Francuskoj 1903. godine, posle razvoda svojih roditelja, Anais se sa braćom i majkom seli u Njujork (gde već uveliko vodi dnevnik), da bi sa 16 godina napustila školovanje i počela da radi kao model. Sa 20 godina udala se za bankara i umetnika Hjua Parkera (Hugh Parker Guiler), kasnije poznatog kao Hugo.

“Nikad nismo bili toliko srećni ili toliko jadni. Naše su svađe čudesne, strahovite, žestoke… Lice mi je izjedeno od suza, vene na slepoočnicama odskočile. Hugove usne podrhtavaju. Na jedan moj krik odjednom mi se stvara u naručju i jeca. A onda me telesno poželi. Plačemo, ljubimo se i svršavamo jednovremeno. A sledećeg trenutka sve raščlanjujemo i razborito razgovaramo. Kada se rashladimo, čudim se neuravnoteženosti naših osećaja. S dosadom i mirom zauvek je gotovo.”


“Kad pustim najdublje korene, tad osećam i najjaču želju da sebe iščupam iz korena.”

U to vreme, ona piše o D. H. Lorensu (David Herbert Richards Lawrence), Otou Ranku (Otto Rank) i proučava psihoanalizu, da bi uskoro u njen život ušetao i njen, danas najpoznatiji ljubavnik – Henri Miler. Govorila je da je u pisanju “vatren, muževan, animalan, veličanstven”, ali i “čovek pijan od života”.

“Ugledavši ga, pomislila sam: eto čoveka kog bih mogla voleti. I nisam se bojala.”

Zajedno sa Milerom, u njen život je ušla i njegova žena – Džun. Anais je, navodno, i sa njom imala ljubavnu aferu, a u svom dnevniku upućivala joj je duboke izjave ljubavi i žudnje i o njoj je bogato pisala:

“Ona živi bez logike. Čim neko pokuša da dovede Džun u red, Džun je izgubljena. Mora da joj se to mnogo puta dogodilo. Ona je kao pijanac koji se prepušta… Drogirana je od sopstvenih romansi. Skrušeno stojim pred tim fantastičnim detetom i ne razmišljam više.”

Govorila je kako je otkrila radost u muškoj usmerenosti svog života na udvaranje sa Džun, ali, istovremeno, i strahovitu radost umiranja i raspadanja.

Za sve to vreme, ona ostaje i sa svojim “večitim mužem” – Hugom, i sa svojim “večitim ljubavnikom” – Henrijem.

“Čini mi se da sam verna onoj sponi između Huga i sebe. To ne menja, niti umanjuje, ništa što doživljavam izvan kruga naše ljubavi. Baš naprotiv, još ga bolje volim zato što volim bez licemerja. Ali taj paradoks me duboko uznemiruje. To što nisam savršenija, ili sličnija Hugu, to i treba prezirati, da, ali to je samo druga strana moga bića.”

I Henri i Džun su razorili logiku i jedinstvo mog života. To je dobro, jer kolotečina nije življenje. Sada živim. Nisam u kolotečini.”

Iako ju je Henrijeva snaga istovremeno plašila i privlačila, Anais mu je, na svoj način, ostajala verna, razmenjujući sa njim, gotovo konstantno, iskričava, isprekidana, požudna pisma. Rekla je kako, pišući o njemu, mora da upotrebi reči koje postoje u drugim jezicima da bi, pred sobom, dočarala silovitost onoga što on u njoj jeste, te ga je nazivala ardiente, salvaje, hombre (usplamteo, divlji, čovek), istovremeno svesna da ga više želi nego voli, da mu se više divi nego što prema njemu oseća ljubav.

Jedno od Henrijevih pisama koje je objavila u svom dnevniku je i ovo:

“Kad se vratiš prirediću ti književno jebačko slavlje – što znači ševa i razgovor i razgovor i ševa. Želim te. Volim te. Ti si moja hrana, moje piće, ceo moj prokleti stroj… Ležati na tebi je jedno, a približiti ti se nešto sasvim drugo. Moja si, htela to ili ne. Svaki dan čekanja sad je pravo mučenje. Dođi što pre. Želim te. Volim tvoje butine, zlatasto bledilo, oblinu tvoje stražnjice, toplotu u tvojoj nutrini, tvoje sokove. Anais, toliko te mnogo volim, toliko mnogo!”
U trećem delu svog dnevnika, ona opisuje preseljenje u Njujork i strasnu vezu sa Frojdovim (Sigmund Freud) učenikom Rankom. Po povratku u Pariz, Anais ponovo oseća neutoljivu glad za slobodom i životom. “Ja čekam ljubavnika. Nemirna sam. Život me zove dalje.” Novi plamen pronalazi u Gonzalu Moru (Gonzalo Moure) koji je vodi do novih visina. “Život. Vatra. Bivajući vatra, ja podstičem vatru i u drugima.”

Njen drugi suprug, Rupert Pol (Rupert Pole), šumar s kojim se venčala pedesetih godina, dok je još bila u braku sa Hugom, nakon smrti njenog prvog muža objavio je necenzurisane verzije dnevnika, a nakon njene smrti ispunio je poslednju Hugovu želju i rasejao njegov pepeo u Los Anđelesu, na istom mestu kao i njen.

Bez obzira na to što je među njenim ljubavnicima mnogo imena, veza sa Henrijem postala je ono što je, na određen način, obeležilo njen život, do srži uzdrmalo njenu unutrašnjost i probudilo njenu pravu prirodu. Ostali su prijatelji do kraja života. “Henri se ne može obožavati kao ljudsko biće, nego kao genije.” Za nju, pričao je kako je jedina žena koja je odgovorila zahtevima njegove uobrazilje, te kako je mislilac koji u njemu budi najviše čuđenja, te kako ne uspeva da shvati da li je ranjivo dete koje leži u njegovom krilu i vapi za ljubavlju, ili putena ženka koja bi u svakom trenutku mogla u sebi da ga ima.

“Za tebe i mene najviši trenutak, najveća radost, nije kad preovlada naš um, nego kad izgubimo glavu, a i ti i ja je gubimo na isti način, kroz ljubav.”

Govorila je kako je običan život ne interesuje, kako ne želi da bude samo prolaznik u svetu slika, već kako ima potrebu da i sama stvori neke od njih. Stvorila je tu jednu fantastičnu sliku na kojoj žena, gladnog i nemirnog pogleda, i iste takve krvi, široko raširenih bedara sedi, osećajući kako život svom snagom u nju uranja. Dok ona ostaje ono što u svojoj suštini jeste – žena. Gola. Bez nastojanja da od svoje prirode pobegne.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 20:00

Фёдор Миха́йлович Достое́вский




Ruske zime se najbolje podnose uz vatru reči neprikosnovenog Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (Фёдор Михайлович Достоевский). Pisac čije ime u ruskoj i svetskoj književnosti znači koliko i sam Bog u religiji, vera u narodu, sloboda u vremenu. Veličina njegovih dela teži da dotakne nebo, a on je u svojoj ljušturi bio revolucionar, realist, rođen 11. novembra 1821. godine u Moskvi. Dečačke dane otrgla mu je nemaština, vođen trbuhom odlazi u vojsku, klonio se ljudi i u svom sanjarskom ćošku razmišljao je, čitao i sanjario. Najlepše godine svog života proveo je u Sibiru, osuđen na prinudni rad, smrtnu kaznu, koja mu je dosuđena u 28. godini života, izbegao je zahvaljujući pomilovanju. Tu je delio vazduh sa ubicama i lopovima, živeo sa njihovim zločinima koje je kasnije verno opisivao u svojim romanima. Tražio je u tim zločinačkim licima trag ljudskosti i tako štitio sebe od ludila.

Ti zatvorenički dani, jakog ukusa i mirisa, izbijaju na površinu književnog jela koje je pripremao za večnost. Depresija, poroci, prazni džepovi terali su ga na svakakve ludosti. Kocka je u njemu budila čoveka tame, njegovim dugovima često se nije nazirao kraj, čak je i jedno od njegovih dela nastalo upravo zahvaljujući potrebi da izmiri nagomilana dugovanja. “Zločin i kazna” života Dostojevskog upravo su te karte koje je mešao život. Napisao je 15 romana, mnogo pripovedaka, eseja, na policama života stanuju: “Idiot”, “Kockar”, “Braća Karamazovi”, “Bedni ljudi”, “Zapisi iz mrtvog doma”.


Kada ispod vela psihološkog štiva, prožetog nekom urođenom tragedijom, zavirite u dušu autora, vidite biće koje govori: “Voleti, znači videti drugog čoveka onakvim kakvim ga je Bog stvorio!”

Po izlasku iz sibirskog zatvora, narušenog zdravlja, raspršene slave i uspeha, ženi se svojom prvom ženom, takođe bolesnom. U kratkom periodu suočava se sa smrću žene i brata.

Tokom putovanja po zapadnoj Evropi, daleko od njegove kobne i voljene Rusije, pokušao je da obnovi svoju vezu sa mladom studentkinjom Apolinarijom Suslovom (Аполлинария Прокофьевна Суслова), koja je odbila da se uda za njega. Ljubavni neuspeh izazvao je lom u njegovom srcu, sve dok nije upoznao “Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. U ovom periodu je napisao svoja najveća dela.” Bila je to ona koju je čekao, odana, njegova, koja ga je otrgla od finansijskih neprilika i dala mu tovar inspiracije za najbolja dela, možda ikada napisana.

Imao je zlu kob, kada je bio u Nemačkoj mrzeo je Nemce, u Francuskoj Francuze, samo zato što nisu Rusi. U tim dalekim zemljama, čeznuo je za ćiriličnim slovima i svojom hladnom, voljenom Rusijom. Njegova dela nastajala su zbog novca, pisao ih je neverovatnom brzinom, a njihov značaj proteže se kroz vekove. Prosto, Dostojevski ne izlazi iz mode. Temperament tih dela težio je upravo onome što je sam Dostojevski govorio: “Sve ili ništa”. Tragičan, sivkasti metod uranjanja u kompleksnost misli i osećanja, davao je za pravo Dostojevskom da mrzi kitnjaste knjige, šablone, formalni literarni stil… Bio je najtragičniji pisac Rusije. Davao je svetu stvarnost tog drugog sveta, pred kojim se oči drže čvrsto zatvorene. Ali ljubav ga je razoružala, vratila u kolosek, od trenutka ženidbe, pa sve do poslednje sekunde života, živeo je spokojan.

Svakom ko voli sasvim je jasno šta je Dostojevski hteo da kaže: “Srcu koje istinski ljubi: ili ljubomora ubija ljubav ili ljubav ubija ljubomoru. Sasvim suprotno biva sa strašću! Nema razlike između budale i mudraca – kad su zaljubljeni!”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 20:03

Friedrich Nietzsche




“Pravi muškarac želi dve stvari: opasnost i igru. Zato želi ženu kao najopasniju igračku.”

Ovaj brkati nihilista, čeličnog pogleda zasigurno je znao šta je ono pravom muškarcu potrebno, pa je svoju “najopasniju igračku” Niče (Friedrich Wilhelm Nietzsche) pokušao pronaći u Lu Salome (Lou Andreas-Salomé). Istina, bezuspešno, no dovoljno da bi naposletku izvukao onu, njegovim ljubiteljima, poznatu mudrost: “Ideš ženama? Ne zaboravi bič.”

“Predugo je u ženi bio skriven rob i tiranin. Zato žena još nije sposobna za prijateljstvo; ona poznaje samo ljubav.”

Rođen 15. oktobra 1844. u Nemačkoj, ovaj veliki filozof (ali i pesnik i fiolog), čitavog života borio se sa blagom, ili ne tako blagom, lucidnošću sopstvenog uma, ni trenutka, pak, ne sumnjajući u sopstvenu genijalnost. A pokušao je i tri puta da izvrši samoubistvo velikim dozama lekova, koje je uzimao protiv nesanice i glavobolje.

Za sebe je govorio da nije “naprosto čovek, već dinamit”, a takva je bila i njegova, zauvek neostvarena, ljubav prema Lu Salome. Ovu svoju muzu i jedinu ljubav, a inače psihoanalitičarku i pisca nemačko–dansko–ruskog porekla, upoznao je na večeri kod gospođe Melvide fon Majzenburg (Malwida von Meysenbug). Priča se da je uživao u ukusnom jelu, “pečenici Majzenburg”, te da mu je zalogaj zastao u grlu kad se na vratima pojavila prekrasna Lu. Upoznavši, tada već široko poznatog pisca i filozofa, sa poštovanjem i divljenjem govorila je o njegovom delu, dok je on bivao razoružan i osvojen. Prema njegovim rečima, Lu je u odnosu sa njim bila majčinski nastrojena i podržavala ga tokom čitavog njegovog stvaralaštva, a posvetila mu je i dve pesme – “Bol” i “Molitva životu”, za koje je kasnije rekao jednom prijatelju u pismu:

“Salomina pesma zvuči u meni kao glas koji sam uvek očekivao, još od detinjstva; nijednom je nisam pročitao bez suza.”
“Kad žena ima muške vrline, onda od nje treba bežati, a kad nema muške vrline, onda ona beži sama.”

Pa ipak, razvoj njihovog odnosa bio je komplikovan i nepovoljan, kako zbog njihovih priroda, tako i zbog stalnog prisutva drugih ljudi, najpre Rea (Paul Rée) i Ničeove sestre. Niče je, jednom prilikom, i zamolio Rea da, u njegovo ime, zaprosi Lu, ne sluteći da i ovaj sam gaji istovetna osećanja prema njoj. Ničeove sestra i majka nisu bile blagonaklone u pogledu Ničeove zanesenosti, te su nastojale da ga drže podalje od Lu, verujući da bi se on, upuštajući se sa njom u vezu, zaputio u neobuzdanu oluju. Pričalo se da su upravo njegova osećanja prema Lu, njegova ogromna želja da je osvoji, i podstakli u njemu ogroman književni naboj. Govorio je da je ona bila najhumanija od svih ljudi koje je poznavao, ali i da je njegova srodna duša:

“Ja mislim da je jedina razlika među nama u uzrastu. Mi živimo jednako i mislimo na isti način.”

Ono što se u intelektualnim krugovima prepričavalo kada je reč o njih dvoje, jeste dan koji su proveli zajedno, o kom istina nikad nije utvrđena, nakon kog je Lu, godinama kasnije, rekla: “Da li sam poljubila Ničea ili ne, ni danas sama ne znam.” A on je, neposredno nakon tog susreta pisao o tome kako je Lu tog dana bila drugačije biće. “Dugujem ti najlepši san svog života”, dodao je.
U međuvremenu, nakon još jednog njenog odbijanja, Niče počinje da sumnja da su Re i Lu ljubavnici, da bi ubrzo i saznao kako su njih dvoje počeli da žive zajedno. Osećajući da je izgubio sve – i prijatelja i ljubav svog života, Niče pada u očaj i u pismima sve češće pominje samoubistvo.

Lu je kasnije upoznala i svog budućeg supruga, Fridriha Karla (Friedrich Carl Andreas), ali Ničea nikad nije zaboravila, kao ni on nju, koji je o svojoj nekadašnjoj muzi, godinama kasnije, gorko i besno rekao:

“Ta mršava, prljava, smrdljiva majmunica sa svojim lažnim grudima – prava propast!”
Ovako hoću da su muškarac i žena: muškarac sposoban za rat, žena sposobna za rađanje, a oboje sposobni za ples, i glavom i nogama.”

Iza njegove ogromne ljubavi za Lu, iza njegovog ogromnog, bremenitog stvaralaštva, iza njegove genijalnosti i ludila, ostala su pitanja u vezi sa tim da li je, uopšte, bio heteroseksualan, te da li je ikada, i u fizičkom smislu, imao ženu, te da li je zaista bio lud i brojna druga.

Ono što je iza ovog odnosa ostalo kao čvrst dokaz, kako Ničeove prirode, tako i postojane ljubavi, jeste pismo koje joj je jednom prilikom uputio:

“Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećes, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.

Nikad nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što joj je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično.

Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjsasti egoizam kao rezultat sekusalne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.

Tvoj F. N.”
“Voleti pa propasti, to ide jedno sa drugim od pamtiveka. Volja za ljubavlju – to je ujedno biti spreman na smrt. To ja kažem vama, kukavicama!”

Proglašavajući da je Bog mrtav, da je u ženi skriven rob i tiranin, te izmučen sopstvenim ludilom i neostvarenom ljubavlju, njegova filozofska razmatranja, mogla su biti i očajan, ali snažan i oslobađajući krik, labudova pesma, jedina koju je, zarobljen u sebi samom, mogao da speva.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 20:05

Agatha Christie



Agata Kristi (Agatha Christie) – “kraljica zločina”, rođena je 15. septembra 1890. godine, u malom gradiću na obali Lamanša, u mešovitom braku Amerikanca i Engleskinje. Misterija je njeno drugo ime, a zločin strast.

Bila je briljantan ženski um koji je stvarao kriminalističku magiju i napravio potpuni preokret u ovom književnom žanru. U detinjstvu uz guvernante i stariju sestru Margaret, vreme je provodila čitajući krimiće, a kasnije ih je i sama osmišljavala. Kao devojčica pohađala je časove plesa, klavira i pevanja, igrala tenis. Uputila se sa šesnaest godina u Pariz u nameri da školuje glas koji nije bio dovoljno snažan, potom je došla na ideju da bi poziv pijaniste bio idealan, ali zbog treme prilikom nastupa, odustala je. Pisac u njoj ipak je imao drugi plan. Karijera pisca donela joj je 79 napisanih knjiga, od toga 66 kriminalističkih, posle Šekspira i Biblije njene knjige bile su najprodavanije. Širila je oko sebe misteriju i stvarala genijalna dela u kojima je Herkul Poaro detektiv, ekscentrik, koji nanjuši zločin ma gde bio.

Njen misaoni tok gotovo je bilo nemoguće dešifrovati, sva ta ubistva “u letu”, te ličnosti sa lažnim identitetom, potraga i klopke u koje se upada dok se ne stigne do osumnjičenog. Šta jednu ženu nagna da razvija klupko zločina, postavljajući teze potpuno neočekivano? Igrala je igrice sa zapletima, do te mere da su joj dečije pesmice poslužile kao motiv za neke od naslova njenih krimi romana. Uvek je zločin čuvala u nekom kutku nevinosti, u najmanje sumnjivom liku, mešala je boje krvi i čednosti, ljubavi i interesa, bila je tako vešta, da se stekao utisak da je i sama kriminalno nastrojena, a bila je samo žena, koja voli, pati, stvara. Nesuđena apotekarka, imala je potrebu samo za stolom i pisaćom mašinom, sve svoje mini neuroze i opsesije ubistvima pretakala je u maestralne zločinačke zaplete.


Svuda je videla zločin

“Koga da ubijem? Stranu studentkinju… ne, ona mora biti deo plana… onda nekog krajnje neočekivanog… recimo, vlasnika kuće?… ne, to je već preveliki kliše… treba da bude snažno… možda nekog neznanca?… ali koga… a to donosi mnogo problema…”

Kada je njen književni rad uzimao maha, ljubav je pokucala na vrata, tako da se Agata Kristi udala 1914. godine za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri kraljevskim avio-trupama. Pre nego što su se razveli 1928. Kristijevi su dobili ćerku Rosalind. Njen suprug se igrom životnih zapleta zaljubljuje u drugu i traži razvod od Agate, kojoj je u tom periodu preminula i majka. Nakon toga Agati se gubi svaki trag, ljubavna bol odvodi je u jedan mali hotel gde je policija zatiče, navodno bez pamćenja, tada izlazi njen roman “Ubistvo Rodžera Akrojda”.

Drugog muža, arheologa Maksa Malovana, za koga se udala 1927. godine upoznala je na putu po Mesopotamiji. On je bio pravi izvor inspiracije za Agatu, sa njim je proputovala ceo svet, a zahvaljujući toj ljubavi nastali su najslavniji romani, kao što su: “Leš u sarkofagu”, “Ubistvo u Orijent ekspresu”, “Deset malih crnaca”, “Ubistvo u Mesopotamiji”, “Sajam zločina”.

“Žena lakše zaboravlja nego muškarac, ali se i lakše seća onoga što je zaboravila. Samo ljudi koje voliš mogu ti život učiniti nepodnošljivim. Kajanje to je gubljenje vremena.” – napisala je Agata Kristi.

Ponekad se njen život nije razlikovao od života njenih junaka, ponašala se slično njima, živela je svoj savršen zločin do poslednjeg otkucaja srca, bolešljiva i klonula poslednjeg popodneva smišljala je svoje poslednje zaplete, umrla je u 86. godini života.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 20:06

Vladimir Mayakovsky



Taj “Oblak u pantalonama” zauvek je ostao nedokučivo štivo svom i našem vremenu. Odoleo je tumačenjima, bežao od biografskih sveznalica, bio je neumoljiv, nevidljivi sjaj ruske književnosti. Vladimir Majakovski (Владимир Владимирович Маяковский), koji je kao maloletnik bio hapšen zbog političkog aktivizma, rođen je 19. jula 1893. godine. U svojim zapisima duboko se gnušao koraka kojim ide sovjetsko društvo, nije se libio da udari na najači fragment i zbog toga je možda i njegova smrt ostala zagonetka veka.

Pored zvanja pesnika i dramskog pisca, Majakovski je mogao da se pohvali darom za slikarstvo, bio je oličenje i začetnik ruskog futurizma. Malograđanstvo, tlačenje slabijih i loše prilike, koje je revolucija donela na svojim crnim krilima, Majakovski je držao kao kost u grlu koju je samo čekao da ispljune. Neumoljivo, bez pokornosti svojih čvrstih i veoma potkrepljenih stavova, u svom književnom radu obračunavao se sa društvenim pošastima koje su opkolile tadašnju Rusiju.

On je bio “šamar društvenom ukusu”. Na pitanje zašto spaja “nežnu liriku i suštu grubost”, odgovorio je: “Dobro, ako hoćete biću kao besan, ako hoćete biću izvanredno nežan, ne muškarac, već oblak u pantalonama”. Potpuno je izmenio percepciju književnosti ugrađivanjem u njenu tananost vulgarnost, žargon, maglovite metafore. Neizvestan, buntovan, angažovan i promenljiv životni ambijent krasile su još čudnije emotivne priče.


Ljubav je oblak u pantalonama

“Voleti – znači: u šumu pobeći,
i do noći tamne, bez predaha
sekirom drva seći,
rušeći snagu svog uzmaha.
Voleti – to je: čaršafe zgužvane
u bdenju zameniti Kopernikom.
Njega, a ne muža Marije Ivanovne,
smatram svojim suparnikom.
Ljubav za nas nije raj u domu;
ona neprestano šapuće o tom,
da se opet našao u pogonu
hladnoga srca motor.”

Pored veoma dinamičnog društvenog i političkog angažmana, Vladimira Majakovskog pratila je čudna ljubavna priča, naime, žena Ljilja Brik (Lilya Brik), u koju je bio ludo zaljubljen, bila je udata i to baš za izdavača njegovih pesama. Uzbudljiva i rizična romansa nije imala srećan kraj, a majku svoje kćerke Majakovski upoznaje na jednom predavanju u Americi. Elem, da priča bude potpuno van okvira i nekako u duhu Vladimira Majakovskog, za rođenje svoje kćerke saznao je nekoliko godina posle njenog rođenja, žena sa kojom je bio u tajnoj vezi, Eli Džons (Elli Jones), za rođenje njihovog deteta rekla mu je tek u Francuskoj na jednom od njihovih tajnih sastanaka.

Majakovski je u ovom stihu skrio potvrdu kompleksnosti životne borbe i dao finoću toj muci sa kojom se svakodnevno suočavamo: “U ovom životu nije teško mreti. Izgraditi život kud i kamo je teže.”
U svojoj 36. godini života Majakovski je pod neutvrđenim okolnostima izvršio samoubistvo, iako je pre toga u više navrata kritikovao kukavičluk svog kolege Jesenjina (Сергей Александрович Есенин), koji je takođe bio sam sebi dželat. Samoubistvo je izvršio pod pretpostavkom da je bio isuviše otuđen od društva u kome je stvarao, razočaran u ljubav i u nemogućnost dobijanja vize za inostranstvo.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 20:08

Hermann Hesse


Nobelovac Herman Hese (Hermann Hesse) , nezaobilazan u istoriji svetske književnosti 20. veka, postao je globalno popularan tek nakon smrti šezdesetih i sedamdesetih godina, kada su ga otkrili pripadnici mlade hipi generacije. Njegova posvećenost traganju za samoostvarenjem i smislom postojanja načinila ga je kultnom figurom “dece cveća”. Heseovi romani “Sidarta”, “Demijan”, “Stepski vuk”, “Narcis i Zlatousti”, “Igra staklenih perli” i brojna druga dela snažno su uticala na duhovni razvoj mladih ljudi širom planete.

Herman Hese je rođen 2. jula 1877. godine u Kalvu, Virtemberg, u Nemačkoj, u porodici hrišćanskih misionara. Nakon uspešnog pohađanja Latinske škole u Kopenhagenu, Hese je počeo da pohađa Evangelističku teološku bogosloviju 1891. godine po želji svog oca. Ovde je Hese već počeo da pokazuje svoj buntovni karakter i već naredne godine je pobegao iz Bogoslovije. Iste godine, u maju, Hese pokušava da izvrši samoubistvo. Prvo je o njemu brinuo sveštenik, da bi ga posle smestili u duševnu bolnicu. Svoje gađenje prema konvencionalnom školovanju opisao je kasnije u romanu „Ispod točka” (1906).

Kao i mnogi njegovi likovi i Herman je imao problema sa ženama. Neposredno pre njegovog prvog braka, Hese je pisao prijatelju o Miji (Marija Bernoulli) navodeći da je to žena koja “ u obrazovanju, životnom iskustvu i inteligenciji najmanje jednaka, starija od mene, u svim aspektima nezavisna”. Tokom rata naglo su se pogoršali i Heseovi odnosi s prvom suprugom Marijom Bernoli, s kojom je imao tri sina. Iskustvo kroz koje je prošao u svom prvom braku Hese je opisao u romanu „Rozalda“. Emotivno nezadovoljstvo, kao i duboka potresenost zbog dugogodišnjih ratnih strahota, uveli su ga u veliku duševnu krizu, zbog koje je odlučio da se podvrgne psihoterapiji.


U okviru tog vremena Herman ipak fundamentalno poštuje Mariju i njen stav, i još uvek se trudi da je smatra što jačom može. Hese piše da je i nakon razdvajanja bio njoj posvećen i zapisuje: “… Pre svega ona je živela sa cvećem i muzikom i o knjizi o njemu, u usamljenoj tišini… Nekada je bilo tako delikatno i strano da je sve boli, a ona se lako dovela do suza…” Ubrzo je organizovano raspuštanje domaćinstva u Bernu. Posle mnogo pokušaja da spasi brak i Marijinog nervnog sloma zbog kojeg je završila u duševnoj bolnici, Hese se po završetku rata razveo od nje. U svojoj starosti ona povlači svog sina sa sobom i kasnije u 95-oj godini umire.

Njegov drugi brak bio je sa pevačicom Rut Venger (Ruth Wenger) koju je upoznao 1919. godine. Trajao je veoma kratko, a najveći deo vremena proveli su odvojeni jedno od drugog. To je dovelo do duboke emotivne krize, Hese se povukao u sebe i izbegavao socijalne kontakte, što je opisao u svom čuvenom romanu “Stepski vuk”.

Ipak, njegov treći brak sa Ninon Dolbin Auslender (Ninon Dolbin Ausländer) trajao je do kraja njegovog života. Svoju treću ženu spomenuo je u knjizi “Putovanje na istok”. Nina je bila jevrejka, studrala je arheologiju, istoriju i medicinu u Beču. Brak sa Hermanom je drugi po redu, pošto se prvi put razvela 1931. godine, iako je svog muža napustila jedanaest godina ranije. Ona i Herman upoznali su se 1922. godine, a svoj zajednički život su započeli 1927. godine i krunisali ga brakom kada je Nina bila zvanično razvedena. Nina je bila velika uloga u Hermanovom životu, ne samo kao njegova najveća ljubav, već mu je i pomogla da nastavi sa svojim radom. Kada su mu oči postale slabe ona mu je čitala, pisala, sakupljala i objavila njegova neka dela i posle njegove smrti 1962. godine.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 20:09

Victor Hugo




Francuska književnost odjekuje romantičarskom silinom stvaraoca kao što je bio Viktor Igo (Victor Hugo). Rođen je 26. februara 1802. godine u Bezansonu i u svojoj rodnoj Francuskoj ostavio je neizbrisive tragove poetskog, ali i političkog angažmana. Slava i priznanja veoma su rano pristigli na vrata stvaralaštva Viktora Igoa. Njegov darovit književni rad primećen je od strane najviših članova Francuske akademije, a već u osamnaestoj godini biva proglašen za člana Akademije u Tuluzu. Pisanom rečju koja je plenila svojom brilijantnošću uspeo je da dopre do širokih narodnih masa, ali i do elitnih grupa svoga doba. Uz pomen njegovog imena, odjekuje sloboda!

Njegov dug život bio je protkan slavom, uspehom, pohvalama, ali i oštrim kritikama, revolucionarskim preokretima, vernošću idejama koje su za njega bile svete do samog kraja. Već u najranijem dobu imao je jasnu predstavu o tome ko će biti i šta želi. Postavio je pred dečaka visoke ciljeve postojanja, a proces odrastanja velikog uma 19. veka bio je pod budnim okom majke Sofi (Sophie Trébuchet), koja je imala najjači uticaj na Viktora.

Bio je neustrašiv borac za slobodu i mir, njegovi “Jadnici” (Les Misérables) vekovima su u samom vrhu preporuka za čitanje, štivo života koje niko ne sme da zaobiđe.

Ljubavni život, čoveka koji je svojim radom dosegao granice priznatosti kako u Francuskoj, tako i u svetu, ostao je u malom kutku, da se razmnožava i kreira mit o čoveku koji je imao čak petoro dece. Poznato je da se oženio Adelom Fuše (Adéle Foucher) 2. oktobra 1822. godine, a nakon dve godine dobili su prvo dete, kćerku Leopoldinu (Léopoldine).


Prva ljubav je i velika i mala

Njegov slobodarski duh i buntovništvo doveli su ga u sukob sa moćnicima, koji nalažu da bude proteran iz zemlje, u koju se vraća nakon devetnaest godina kao heroj, idol naroda u kome gledaju veličinu proroka. “Zvona Bogorodičine crkve” (Notre Dame de Paris) odjekuju svom silinom sa polica istorije, postoji stav da to delo zaslepljuje svojom raskošnošću, a njegov Kvazimodo i ciganka Esmeralda još uvek trčkaraju i pišu svoju zagonetnu igru katedralom Notrdam.

Poslednjim kapima mastila završio je poslednje redove romana 14. januara 1831. Radeći tako silovito i munjevito, on je za četiri i po meseca napisao jedno od svojih i najvećih i najboljih dela – “Zvona Bogorodičine crkve”.

O ljubavi je napisao: “Prva ljubav je veoma velika i veoma mala.”

Muškarac je um.
Žena je srce.
Um stvara svetlost; srce proizvodi ljubav.
Svetlost oplođava; Ljubav oživljava.

Muškarac je snažan zbog razuma.
Žena je nepobediva zahvaljujući suzama.
Razum ubeđuje.
Suze smiluju.

Muškarac je spreman za svako herojstvo.
Žena za sve patnje.
Herojstvo oplemenjuje.

Muškarac ima nadmoć.
Žena izbor.
Nadmoć znači sila;
Izbor predstavlja pravo.

Muškarac je genije.
Žena je anđeo.
Genije je neizmeriv;
Anđeo neodrediv.

Uprkos svetlucavim trenucima uspeha, Viktor Igo, doživeo je veliku porodičnu tragediju, kćerka Leopoldina, utopila se u jednoj brodskoj nesreći, druga je završila u ludnici, a doživeo je i gubitak dva sina. Ostao je bez supruge 1868. godine, nakon političkog poraza preživeo je i moždani udar, zdravlje mi je bilo sve narušenije. Čak je i njegova ljubavnica Žilijet Drue (Juliette Drouet), preminula u tom crnom nizu gubitaka. Preminuo je u 83. godini, 22. maja 1885. godine. Ispraćen je baš onako kako je i zaslužio uz sve počasti i veliku žalost javnosti što je izgubila stvaraoca kao što je bio Viktor Igo.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 20:11

Samuel Beckett



U njegovom teatru apsurda igra se večna predstava kontrasta smisla i besmisla, oskudice i materijalne sigurnosti, volje i nemoći, beznađa i pobede života. Semjuel Beket (Samuel Beckett), rođen 13. aprila 1906. godine, odlikovan je titulom najznačajnijeg pisca 20. veka. On je krivac što svi mi pomalo u životu “čekamo Godoa”.

“Onaj koji je mnogo čekao, čekaće zauvek.”

Krasio ga je izuzetan dar za usvajanje znanja – kao izvanredan student, imao je šanse da postane sjajan profesor, ali njegova priroda vukla ga je na sasvim drugu stranu, 1928. godine napušta rodnu Irsku i odlazi u Pariz. Svoje prvo delo “Pretpostavka”, inspirisano književnim stvaralaštvom Džejmsa Džojsa (James Joyce), njegovog prijatelja i zemljaka, sa kojim je provodio svoje pariske dane, izdao je 1929. godine. Njihovo prijateljstvo narušava udvaranje Džojsove kćerke Lusi (Lucy) Beketu, koje on izričito odbija. Upoznavanje sa novom sredinom, slobodarskom energijom koju je Pariz izdisao iz sebe, donosi i nova poznanstva Beketa sa porocima – tada alkohol postaje verni pratilac Semjuela Beketa.

Tu spava njihova ljubav

Maestralnost monološke forme, duboko uronjena u ironiju, pesimizam, sopstvene misli, dovela je do toga da u početku mnogi nisu imali “njuh” za miris Beketovog izražaja, tako da njegov prvi roman nije mogao da nađe put do izdavača. Elem, Beket tokom života dobija velika priznanja i Nobelovu nagradu za književnost 1969. godine. U ovom umetničkom čudaku krio se i vrtlog ljubavnih naboja. Nakon očeve smrti bio je na psihijatrijskom lečenju, gde se upoznao sa Jungom (Carl Gustav Jung) na jednom predavanju. Ubod u grudi dobio je od uličnog makroa i tu je pogledao smrti u oči, ali i ljubavi.

“Da li mislimo ljubav kada kažemo ljubav?” – napisao je Beket.

Publicitet koji je pratio Beketovo ranjavanje zapazila je i Suzan (Suzanne Deschevaux Dumesnil), sa kojom od tada postaje jako prisan. Ispod njegovog sivkastog književnog ogrtača, ispletenog od siromaštva, egzistencijalne borbe, gubitaka, zasijala je žena koja ga je svojom upornošću odvodila pred vrata izdavača, bežala sa njim u druge zemlje, a tek 1961. godine tajnim venčanjem ozvaničio je svoju vezu sa voljenom Suzan. U tom periodu doživljava potpunu izmenu, kako na emotivnom, tako i na profesionalnom planu, počeo je da piše za radio, televiziju. Tokom odmora u Tunisu Beket i Suzan saznaju da je upravo on dobitnik Nobelove nagrade, na šta je Suzan imala samo komentar: “Katastrofa”.

U julu 1989. godine Suzan zauvek odlazi od Beketa. Onim raskošnim kočijama zvanim smrt. Beket se uvlači u svoje odaje samoće i ubrzo, 22. decembra 1989. godine, kreće na put za svojom voljenom ženom. Sahranjen je pored nje, a epitaf na zajedničkom grobu je Beketova misao: “Bilo koja boja, sve dok je siva.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 20:13

George Gordon Byron




Lord Džordž Gordon Bajron (George Gordon Byron, 1788-1824), pesnički prvak engleskog romantizma, rodio se u plemićkoj porodici pod plavim zvonom aristokratije, gde svojim slobodnim umom i britkim jezikom nalazi mesto u najvišim krugovima tadašnjeg društva. Usled defekta na desnom stopalu, ovaj debeljuškasti dečak prerasta u visokog, zgodnog i lepog buntovnika – koji hramlje. Neki spisi čak govore o teškom detinjstvu koje je proveo, nakon smrti oca, sa strogom, pobožnom majkom i dadiljom koja ga je tukla i seksualno zlostavljala.

Nakon završetka školovanja u Harovu, od 1805. do 1808. godine, Bajron studira u Kembridžu na “Triniti koledžu”. Godinu dana pre završetka školovanja, Bajron objavljuje zbirku “Sati dokolice”. Knjiga je doživela oštre kritike tadašnjih kritičara. Međunarodnu slavu stiče romantičnim epom “Hodočašće Čajlda Harolda”, a potom i poemom “Don Žuan” i poetskim dramama “Manfred” i “Kain”. Umire od malarije, u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma

Muškarac je najslabiji kad mu lepa žena šapuće da je snažan”

Lord Bajron je imao više nego uzbudljiv ljubavni život. Njegove veze sa dečacima pomerile su granice visokog društva. U to vreme aristokratska tradicija je odobravala ljubav sa dečacima, što kasnije buržoaske norme nisu. Bajron je svoju blud mogao, dakle, da zadovolji daleko od granica Engleske. Njegove najopsežnije afere bile su sa dva mladića prema kojima je postupao mnogo otvorenije nego prema svojoj prvoj homoseksualnoj ljubavi. Na rastanku sa jednim od njih je napisao: “Naš rastanak bio je veoma emotivan, sa dovoljno poljubaca da se opskrbi jedan internat, i dovoljno zagrljaja da se uništi dobar glas cele jedne grofovije u Engleskoj.”

Vrcavi Bajron je poznat po brojnim aferama i skandalima – kako sa ženama, tako i sa muškarcima. Prvu aferu počinje sa Karolin Lamb (Caroline Lamb), udatom ženom koja je javno pokazivala svoju naklonost, šokantnu za britansku javnost.

“Moja najdraža Karolin,

znaj da suze koje si videla nisam sklon da prolijem, ako uzbuđenje u kome sam se rastao od tebe, uzburkanost koju mora da si opazila tokom cele ove nervozne, nervozne veze, nisu počela do momenta kada sam ti rekao da te napuštam. Ako ti sve što sam rekao, uradio i sve što sam još spreman da kažem i uradim nije dovoljno dokazalo šta su moja prava osećanja i šta su ona prema tebi, moja ljubavi, ja nemam nijedan drugi dokaz da ponudim. Bog zna da ti želim sreću – kad te budem napustio, ili radije, kad me ti napustiš iz osećanja dužnosti prema svom mužu i majci, ti ćeš priznati da istina onoga što sam ponovo obećao i zavetovao – da niko drugi neće rečju i delom ikada zauzimati mesto u mojim osećanjima, mesto koje je, i biće, najsvetije za tebe, dok me ima.

Nikada nisam znao sve do momenta ludosti, moja najdraža, najvoljeniji prijatelju – ne mogu da se izrazim – ovo nije vreme za reči, ali ću imati ponosno i tužno zadovoljstvo u patnji – što sama jedva možeš shvatiti, jer ti me ne znaš, ja sam sada blizu toga da izađem teškog srca, jer moj postupak ove večeri zaustaviće bilo koju apsurdnu priču koju današnji događaji mogu izazvati. Da li sada misliš da sam hladan, surov, lukav, ili šta god drugo pomisliš? Hoće li čak tvoja majka – majka kojoj moramo zbilja mnogo žrtvovati, više, mnogo više (što se mene tiče), nego što će ona ikad znati ili moći da zamisli. Obećanje da te ne volim, ah, Karolin, to je prošlo obećanje, ali će izazvati sve posledice za prave pobude. Nikad neću prekinuti da osećam sve ono čemu si već prisustvovala kao svedok, više nego što će ikad biti znano, sem mom sopstvenom srcu – možda tvom. Neka te Bog zaštiti, oprosti ti i blagoslovi te uvek – čak više nego ikad…

Tvoj najodaniji Bajron”

Umire u 36. godini života

Godine 1815. ženi se Karolininom rođakom Anom Izabel (Anna Isabella Milblanke). Neposredno nakon rođenja kćerke Auguste (Augusta), Bajrona napušta supruga, optužujući ga zbog incestuidne ljubavi sa polusestrom. Pod pritiskom javnosti napušta Englesku i odlazi u Švajcarsku. Na Ženevskom jezeru sreće Šelija (Shelly), koji tamo boravi sa svojom nevenčanom suprugom i njenom sestrom Džejn Klermont (Jane Clermon). Džejn je još u Londonu čeznula za Bajronom, te mu je iste godine rodila kćerku Alegru (Allegru), koja umire po rođenju. Bajron pretapa ljubav u strastvenu vezu sa dvadesetdvogodišnjom Margaritom Kogni (Margarita Cogni), koja napušta muža da bi živela u Bajronovoj kući; on posle toga zahteva od nje da napusti kuću i ona se baca u jedan od venecijanskih kanala. Na istom mestu započinje još jednu skandaloznu aferu sa šesnaestogodišnjom groficom Terezom (Teresa Guiccioli), udatom za šezdesetogodišnjeg grofa. Bajron piše poemu “Danteovo proročanstvo”, koju posvećuje Terezi. A u jednom od pisama posvećenih njoj govori:

Džordž Gordon Lord Bajron – Kontesi Terezi Gvičoli
Bolonja, 25. avgust 1819.

“Draga moja Tereza,

pročitao sam ovu knjigu u tvojoj bašti – ljubavi moja, nisi bila ovde, inače je ne bih mogao pročitati. Ovo je tvoja omiljena knjiga, a njen pisac je bila moja prijateljica. Nećeš razumeti ove engleske reči, a neće ni drugi – upravo zato ih i ne pišem na italijanskom. Ali poznaćeš rukopis onoga koji te je strasno voleo i shvatićeš da je nad tvojom knjigom mogao misliti jedino o ljubavi. U toj reči, lepoj na svim jezicima, ali najlepšoj na tvome - amore mio - sadržan je sav moj život, sada i ubuduće. Osećam da ovde postojim, a plašim se da ću postojati i posle ovoga; a ti si žena, 18 ti je godina i pre dve godine si izašla iz manastira. Žalim iz dubine duše što nisi tamo i ostala – ili što te barem nisam sreo pre nego što si se udala.

Ali, sve je prekasno. Volim te i ti mene voliš – tako bar kažeš, i ponašaš se kao da je tako, što je za mene u svakom slučaju velika uteha. Ali ja prema tebi osećam i nešto više od ljubavi i ne mogu prestati da te volim.
Seti me se, ponekad, kad nas Alpi i more budu razdvajali, ali to se neće desiti – osim ako ti to budeš želela.
Bajron”

Nakon ove veze Gordon Bajron odlazi u Grčku, gde umire od groznice.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 20:14

Jose Saramago




Čovek koji je od mašinbravarskog zanata dospeo u sam književni krem, rođen je 16. novembra 1922. godine u Portugalu – pretpostavljate o kome je reč – čudesni Žoze Saramago (Jose Saramago). Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998. godine, u samom detinjstvu bio je okupiran nemaštinom i golom borbom za egzistenciju, tek u zrelijim godinama njegovo glavno i jedino zanimanje postaje književnost.

Uvek na klackalici dva različita sveta, potpuno nepomirljiva – s jedne strane kreveljila se surova realnost koja je od njega kreirala pesimistu i ateistu, a s druge strane obale života stanovao je miran i ušuškan svet umetnosti, pun reči koje su čekale svoje mesto na belim hartijama. To verno oslikava njegovo prvo delo “Zemlja greha” - koje ga uvodi u književni svet. Nakon toga nizala su se i ostala, u lančić od reči i crnih redova: “Smrt i njeni hirovi”, “Sva imena”, “Pećina”, “Slepilo”, “Slonov put”, koji je nastajao u poslednjim godinama Saramagovog života, trkao se sa preostalim, kako bi delo ugledalo svetlost dana, kako ga ne bi poneo sa sobom u večnost. Kao levičar i komunista, ni politički udari neistomišljenika nisu ga zaobilazili.

Ljubav kao nadahnuće za život

Buran život – na raskrsnici između rada na popravci automobila do angažmana na menjanju sveta pisanim alatom, Saramago se 1944. godine oženio Ildom Reiš (Ilda Reis), sa kojom je imao kćerku Violente (Violante). Elem, tu se Saramagova ljubavna priča ne završava, upoznavši Pilar (Pilar del Río) shvata da je druga ljubav ipak ona prava. Pilar je imala funkciju zvaničnog prevodioca Saramagovih dela na španski jezik, a plamen ljubavi između njih goreo je od 1988. godine sve do Saramagove smrti.

Snaga i dubina njihovog odnosa dočarana je i filmom “Žoze i Pilar” (José e Pilar), koji je bio u trci za najprestižniju nagradu koje jedno filmsko ostvarenje može da dobije – Oskar.

Portugalski nobelovac Žoze Saramago i španska novinarka Pilar del Rio svoju ljubav nisu krili pod plaštom tajne i nedodirljivosti, voleli su se onako klinački, bez daha. Poštovanje, pažnja koju su jedno drugom poklanjali, nežnost koja je u drugima budila radost, ali i zavist, njihova bliskost u saputničkom životu – sve to ih je činilo celinom koja je stremila ljubavnoj bajci, o kojoj će generacije pričati. Svoju ljubav prema Pilar poredio je sa snagom prirode – “divna, topla i divlja”. U poslednjim godinama Saramagovog života njegova najveća ljubav Pilar bila mu je kao vazduh, potreba i energija. Inspirisala ga je da svaki dah podari njoj, da svaki sekund ukrade od smrti, da joj umakne, samo da bi duže ostao sa njom. U 87. godini života Saramago je predao bitku, melanholično i tiho otišao je u istoriju, a Pilar je ostala da živi njihovu ljubav, kao borac za prava žena i predsednica fondacije sa imenom svog voljenog Saramaga. Napisao je: “Lete ptice i anđeli, a ljudi samo u snovima, a san je varka.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 20:15

Jacques Prevert



Žak Prever (Jacques Prevert), jedan od najvećih francuskih pesnika, rođen je nedaleko od reke Sene, 4. februara 1900. godine. Od ranog detinjstva rvao se sa nemaštinom, koja ga je omela da završi školovanje, a priteran uza zid egzistencije, bavio se raznim poslovima. Čovek koji je poezijom veličao ljubav, darivao joj krila da se vine u večnost – Žak Prever odrecitovaće svoju najlepšu priču o ženi koja je krala otkucaje njegovog srca. Kasnije postaje predstavnik nadrealistične poetske struje, takođe se okušao i u filmskim projektima, kao glumac, scenarista, pisao je komade za pozorišne trupe, kabare.
.

“Kada si me ti poljubila...”

Taj “pesnik Pariza” čovečanstvu je ostavio najposebnije riznice reči, ljubavnih stihova i svojom umetnošću otvarao je ona zaboravljena prostranstva sreće koju osrednji slojevi i svakodnevni haos nisu mogli da dotaknu. Njegov književni izraz okupirali su sasvim obični ljudi, trudio se da stane na rep nepravdi, uvek je bio na onoj strani obale na kojoj je muka i oskudica držala zatočene ljude, tepali su mu još da je i “pesnik uličnih radosti”. Neskriveni buntovnik stalno angažovan u borbi protiv nepravde, elitizma, klasnih razlika, voleo je da posmatra žene stidljivim očima, kradom, nije se pravio da ne primećuje tu božansku estetiku ženskog tela i lepote.

Stihove pesme “Ta ljubav” moglo je da napiše samo čedo ljubavi, zaljubljeno, ushićeno, božanski nadahnuto:

“… Naša ljubav zastaje tu

Tvrdoglava kao magare

živa kao želja

Svirepa kao sećanje

Glupa kao kajanje

Nežna kao uspomena

Hladna kao mermer

Lepa kao dan

Nežna kao dete

Gleda nas smešeći se

I kazuje mnogo ne govoreći ništa

A ja je slušam drhteći…”

Ko je bila njegova Barbara i da li se sećala te kiše koja je bez prestanka padala?

Priča o dvoje ljubavnika na kiši, jedan od momenata u svetskoj književnosti koji nežno oslikava monstrumsku sliku rata koji ruši ljubav, nadanja pokazuje Preverovo gnušanje prema “ratnom idiotizmu”. Devojčica koju upoznaje u detinjstvu, stepenicama odrastanja uspela se do najviše tačke Preverovog života – postala je njegova životna saputnica, muza, večni drug. Prever i Simon Dijena (Simone Dienne) venčali su se 1925. godine.

Život je uvek smišljao novu ulogu za svog Prevera, pa se tako godine 1946. rodila njegova kćerka Mišel (Michele), koju je dobio sa njegovom drugom suprugom Žanine Prever (Janine Prevert). Iako zaljubljen i voljen, inspirisale su ga “posrnule” devojke koje šetaju ulicama Pariza. Neuništivi trik za osvajanje ženskog srca dao je Prever svojim stihovima:

“Hiljade i hiljade godina,

Ne bi bilo dovoljno

Da se opiše

Kratki sekund večnosti

U kome si me ti poljubila

U kome sam te ja poljubio.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Čet 13 Okt - 20:18

Sylvia Plath



Čitam jutros na nekom od blogova: “Bila je talentovana. Bila je lepa. Bila je udata za uspešnog i slavnog pesnika. Bila je nesrećna i depresivna.”

I to me je, malo je reći, zaintrigiralo.

Biografija ove slavne pesnikinje Silvije Plat (Sylvia Plath) se sveobuhvatno stavlja u četiri tačke: rani gubitak oca, potajno neprijateljstvo prema majci, gubitak muškarca i samoubistvo.

Ikona 20. veka, “ukleta pesnikinja” Silvija Plat, čiji su stihovi decenijama bivali u senci slave stečene činom samoubistva i mita o dramatičnom emotivnom životu, opstaje kao heroina neshvaćenih i buntovnih.


“Možda ako uhvatimo sebe da želimo sve, to je zato sto smo opasno blizu da želimo nista.”

Silvija Plat je rođena u Bostonu 1932. godine. Kao stipendistkinja boravila je na Univerzitetu u Kembridžu. Upoznala se i kasnije udala za istaknutog pesnika Teda Hjuza (Ted Hughes) i nakon što su jedno vreme proveli u Americi, vratili su se u Englesku da tamo žive. Njena prva zbirka pesama “Kolos” objavljena je 1960. godine, iste godine kada je rođena njena kćerka Frida (Frida). Godine 1962. rođen je sin Nikolas (Nicholas) i tada je život postao težak i uznemirujući, osim što je mogla da piše pesme koje su kasnije izdate pod nazivom “Prelaženje vode”. Nakon razlaza sa mužem vratila se u London, gde je sa dvoje male dece živela i pokušavala da radi sasvim sama u oskudno nameštenom stanu tokom jedne od najhladnijih zima u 20. veku. “Stakleno zvono” objavljeno je pod pseudonimom pre nego što je umrla, februara 1963. godine. U tim poslednjim, hladnim mesecima života, gotovo halucinirajuća kreativnost iz koje su nastale neverovatne pesme objavljene u “Arielu” i nešto kasnije – u zbirci “Zimsko drveće”.

Opsednutost smrću samo je posledica ogromne erotske snage koja se kod ove pesnikinje ispoljava u sva svoja tri vida: erotizmu tela, sakralnom erotizmu i erotizmu srca.

Njeno bujanje erotskog, stapanje sa smrću – specifična je stvar koja izdvaja ovu pesnikinju na jedan viši, morbidniji prag.

“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica - nesrećna je na svoj način.”

Najintrigantniji crv se javlja u misteriji ljubavnog trougla Silvija Plat, Tom Hjuz i Azija Vevil (Assia Wevill).

Ted ostavlja Silviju zbog druge žene, goreimenovane Azije, sto na nju, primećujete, ima više nego kobne posledice. Ona izvršava samoubistvo trovanjem plinom, stavivši svoju glavu u rernu. Šest godina kasnije, Tedova druga žena, pomenuta Azija, oduzima sebi život na identičan način – gde, nažalost, strada i njena četvorogodišnja kćerka.

Šta je nateralo Silviju i Aziju na samoubistvo?

Da li sa smrću ovih dveju žena ima veze njihov muškarac Hjuz?

Da li je, i na koji način, posredovao?

Silvija Plat i Ted Hjuz

Ted je dugo izbegavao da govori o Silvijioj smrti, sve do 1998. godine, kada izlazi njegova zbirka pesama “Rođendanska pisma”, u kojoj je opisao svoj odnos sa njom. Iste godine kada je zbirka objavljenja Ted umire.

“Bolje Uskrsnuće”

Pameti nemam, ni reči ni suza;
Srce u meni kao kamen je,
Za nade i strahove previše utrnulo je;
Gledaj desno, gledaj levo, sama ostajem;
Podižem svoje oči zgasnule od tuge;
Ne vidim brda večna;
Moj život kao opali list je;
O, Isuse, oživi me!

Više nego književni, Silvija Plat danas predstavlja sociološki fenomen koji je lako objašnjiv u okvirima filma, pop muzike i drugih medija, ali ne i u književnosti, smatra naša književnica. Ljiljana Đurđić.

“Suparnik”

Kad bi se luna smejala, na tebe bi ličila.
Isti utisak ostavljaš
Prekrasnog nečeg, al razornog.
I ti i ona veliki ste dužnici svetla.
Njena O-usta nad svetom tuže; tvoja su prirodna

A prvi ti je dar da sve u kamen pretvoriš.
Budim se u mauzoleju; tu si,
Lupkaš prstima po mermernom stolu, tražiš cigarete,
Pakostan ko žena, al ne tako nervozan,
I od želje mreš da nešto bespogovorno laneš.

Luna takođe, svoje podanstvo ponižava.
Al danju je smešna.
Nezadovoljstva tvoja, s druge strane,
Stižu kroz poštanski prorez s redovitošću punom ljubavi,
Bela i prazna, rasprostiruća k’o ugljen-monoksid.

Ni dana bez vesti od tebe,
Šetaš možda Afrikom, al’ misliš na mene.

Silvija Plat, oduzima sebi život u tridesetoj godini života, ostavljajući dvoje male dece i zbirku novih pesama.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:25

Dobrica Ćosić

7. Književnik i političar od 1947. bio je u braku s Božicom Đulaković, ali je imao i vanbračnu avanturu sa Božanom Jovanović

Predsednik Jugoslavije, „otac nacije“, sigurno književnik koji je imao najveći uticaj na društvena i politička zbivanja u zemlji, rođen je u Velikoj Drenovi kod Trstenika 1921. godine. Odatle je otišao u partizane, a iz partizana će izaći kao član Komunističke partije i omladinski funkcioner. U Beogradu će se 1947. godine oženiti Božicom Đulaković, gimnazijalkom iz rodne Velike Drenove, koja mu se obećala još uoči odlaska u rat 1941. Sedam godina nakon venčanja, dobili su ćerku jedinicu Anu.

Kritika

Božica će posle diplomirati istoriju umetnosti, ali će ceo život podrediti stvaralaštvu svog muža. Jednom prilikom Ćosić je rekao: „Imao sam sreću da imam Božicu, dobru ženu i strogog prijatelja, koja mi je odanošću, hrabrošću i razumevanjem neprocenjivo mnogo pomogla u napornom i svakojakom životu.“

Pisac je priznavao da se često savetovao s njom.

U ispovesti hrvatskom novinaru Darku Hudelistu pričao je: „Ona je bila jedna kritički raspoložena žena. Cenila me, ali me nije obožavala. Nikad me nije pohvalila pred drugim, nikad... A kad smo bili sami - bila je strašan, nemilosrdan kritičar. Kad bi čitala neki moj tekst, znala bi reći: ‚Baci tu sramotu, kako si mogao napisati ovakve gluposti? Bacaj to!‘“

Ultimatum i odluka

Ali u ovoj ispovesti, priznao je, takođe, i da nije bio veran svojoj ženi, i da je nekoliko puta pomišljao da je napusti. Božici je, međutim, priznao samo jednu svoju avanturu: da je pedeset i neke godine započeo ljubavnu vezu s Božanom Jovanović, kostimografom Narodnog pozorišta, sestrom glumice Jelene Žigon i ženom velike lepote i talenta.

Božica mu je rekla: „Ako nekoga više voliš, idi!“, ali on nije otišao.

U ispovesti Hudelistu Ćosić je bio dosta grub dok je objašnjavao takvu odluku: „Znao sam da mi je ovo s Božicom život, a da Božana nema takve osobine, iako je lepša i uzbudljivija seksualno i ne znam kako... ali da nema vrednosti i nema kapacitet kulturni i intelektualni, ženski, ravan Božici. Niti tu odanost.“

Iskrena ljubav

Božana, jedanaest godina mlađa od pisca, dva puta se udavala, u drugom braku rodila je sina. Ćosić je pričao da su vodili ljubav u njenoj kući, ali nije otkrio do kada je njihova veza trajala:
„Ta žena je bila moja iskrena ljubav i mi smo i danas prijatelji... Vrlo se uvažavamo i poštujemo.“

Božica je umrla 2006, a Dobrica Ćosić 2014. godine.
Božana Jovanović i danas živi u Beogradu.

Oštra i jasna

„Božica je bila jedna kritički raspoložena žena. Cenila me, ali me nije obožavala. Nikad me nije pohvalila pred drugim, nikad... A kad smo bili sami - bila je strašan, nemilosrdan kritičar. Kad bi čitala neki moj tekst, znala bi reći: ‚Baci tu sramotu, kako si mogao napisati ovakve gluposti? Bacaj to!‘“, rekao je Ćosić.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   Sre 1 Mar - 19:26

KICOŠ I ŽENSKAROŠ

Crnjanski je prodao kuću u Panševu i stigao u Pariz — Vidi Ruži?

OTAC mi beše pevao pesme i lepio banke tamburašu na čelo... Danju je piskarao, a noću bančio, pijanog su ga na saonicama donosili kući. Tek posle pet godina rodio sam se ja. I tada me poviše u jednoj korpi za rublje, a mati mi pevaše po celu noć uspavanke.

Ovo je piščev iskaz, a podaci još kažu da je Toma Crnjanski bio pisar, robusne naravi, prgav, kockar i noćobdija. A njegova druga žena (prva je umrla i sa njom je imao sina Jovana) bila je Marija Vujić, iz pančevačke ugledne familije, kći graničarskog oficira. Kada su je udali za Tomu Crnjanskog, on je toliko bio u dugovima, da je majka Miloša, kada se rodio, odgajila u koritu u kome se hleb mesio.

Kao đak i student Miloš je mnoga leta provodio u Ilandži. Meštani ga iz tog vremena pamte kao "ekstravagantnog i kicoški obučenog" po poslednjoj, ondašnjoj modi. Kažu da se družio sa vršnjacima, ali da je bio pomalo uobražen i da je sve oko sebe držao na odstojanju. Uvek je pod miškom nosio neke knjige, pa su ga svi smatrali zanesenjakom, učenim mladim čovekom.

Kako je rano ostao bez oca, majka nije bila u mogućnosti da ga školuje, već je to učinio bogati ujak, Vasa Vujić iz Beča. Pošto je završio osnovnu i srednju školu kod fratara u Temišvaru, upisao se u Eksportnu akademiju u Rijeci, iako to nije odgovaralo njegovom ukusu, jer je perom počeo da se bavi još kao petnaestogodišnjak, pišući za dečji list "Golub".

Miloš Crnjanski je bio i strastveni fudbaler, mačevalac, veslač i avijatičar. Sportski napor bio je za njega jedan vid modernog romantizma, a pored prve štampane pesme zaigrao je i u školskoj reprezentaciji.

Prvi svetski rat proveo je u jednom mađarskom puku na Istočnom frontu, u Galiciji, zatim na italijanskom frontu u Udinama. Kada se carevina raspala nastanio se u Beogradu. Sa 19 godina napisao je dramu "Prokleti knez" koju je poslao Narodnom pozorištu u Beogradu. Upisao se na filozofski Fakultet, gde se upoznao sa svojom budućom ženom, Vidom, ćerkom uglednog Dobroslava Ružića.

Mlad, dobro obrazovan, lepo oženjen, povrh svega već poznat i priznat pesnik, brzo je stekao veliki broj prijatelja, ali i ponekog zavidljivog neprijatelja. Govorio je nemački, mađarski, francuski, italijanski i engleski. Bio je izvanredan govornik i zanimljiv u svojim izlaganjima.

Po rečima Vide, njegove supruge, upoznali su se na fakultetu. Ona mu je rekla da je mesto do nje zauzeto, a on: "Šta zauzeto!" i seo je pored nje.

Izgledao je neobično sa plavim šeširom. Njeni su bili protiv Crnjanskog, naročito njen stric Žarko Ružić.

— Jednom nas je na Slaviji sačeko motkom — govorila je Vida. Crnjanski je izbegao tuču, a ja sam stricu otela motku. Stric je želeo da me uda za jednog kraljevog oficira, stalno me pozivajući na dvorske balove. Ja sam ubrzo otišla u Pariz. Crnjanski me je ispratio na voz i dogovorili smo se da se dopisujemo. No, sutradan uveče, prvim sledećim vozom, i Crnjanski je stigao u Pariz. Prodao je, za jedan dan, kuću u Pančevu i pošao za mnom — govorila je Vida. U Parizu smo živeli nevenčano, a venčali smo se po povratku kući, u crkvi Svetog Save, a "civilno" u Pančevu.

Mnogo je voleo žene. Bio je pravi kicoš i ženskaroš. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča...

Pošto je 1920. diplomirao istoriju, odlazi u Pariz, a kasnije postaje i direktor Četvrte muške gimnazije u Beogradu. U svojoj trideset i petoj godini postiže vrhunac u književnom stvaralaštvu pišući "Seobe". Potom je bio novinar u "Politici", "Vremenu", dopisnik poslanstva u Berlinu i Rimu. Proveo je četiri decenije pišući političke reportaže dostojne ilustrovanih listova i romana-feljtona...


ZLATNI VEK KNJIŽEVNOSTI

Oni koji su ga dobro poznavali, govorili su da je ovaj veliki pisac voleo da se šali i da pecka, pa čak i da ogovara, ali je neobično bio radoznao da čuje šta se o njemu misli. "Kažu je l’te, da sam lud, besan, nasrtljiv, rđav? Možda su i u pravu!... Ali ja i ne mogu da budem drugačiji! Ovako je o sebi govorio Miloš Crnjanski, pisac koji je obeležio zlatni vek srpske književnosti "Lirikom Itake", "Dnevnikom o Čarnojeviću", "Seobama", "Romanom o Londonu".

Rođen je u Čongradu, u blizini mađarsko-rumunske granice (danas Mađarska), 27.10.1893. Mada je teško živeo u Londonu, vratio se u domovinu tek 1965. Živeo je sa suprugom Vidom u ulici Maršala Tolbuhina 81. Umro je 30. novembra oko pet popodne.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Ljubavi srpskih i svetskih pisaca   

Nazad na vrh Ići dole
 
Ljubavi srpskih i svetskih pisaca
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Ljubavi srpskih i svetskih pisaca
» LJubavi srpskih pisaca
» Najvece ljubavi srpskih vladara
» Rekli su o ljubavi...
» Može li se živeti samo od ljubavi?
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Ljubav,Sex,Romantika :: Romantika-