Ja nisam s ovoga sveta,pripadam rasi sanjara

Najtopliji dan u godini, to su i meteorolozi potvrdili. Prethodna noć besana,što zbog vrućine i komaraca, što od uzbuđenja zbog sutrašnjeg viđenja. To nikako nije mogao biti običan dan, zato sam preskočila svakodnevne aktivnosti, doručak i kafu, moj organizam nije hteo baš ništa,ne funkcionišem, kao u ranoj mladosti kada sam bila zaljubljena, ali šta mi je sad?
Našli smo se tačno u podne. Pričala sam o običnim stvarima i glumila uzdržanost.
Priča je presušila, ostali su samo nemi pogledi, ali taj njegov pogled nisam mogla dugo da izdržim. Tako oprezno je dodirnuo moju kosu, kao dete koje prvi put stoji pred harfom i plaši se da će je pokvariti, njegovi prsti su se lagano oslobađali i sa posebnom pažnjom dodirivali moje pramenove, čula sam tu
muziku, za tren je stvorio harfu. Naglo sam naslonila glavu na njegovo rame, kao da sam tražila da me zaštiti od sebe same i njega. Posle par sekundi podigla sam upitni pogled i odgovor je pao, ali bez reči.
Ono što mi se kod njega posebno dopada je to što ne koristi puno reči. Njegove rečenice su kratke, jasne, bez reči kojima se opisuju osećanja, a to je dobro, jer ako se osećanja mnogo prepričavaju izližu se i reči i osećanja. On ne govori mnogo, njegove ruke i oči govore za njega. Ja sam shvatila da ne volim reči još pre nekoliko meseci, kada sam se zaljubila u balet i sada sam to potvrdila. Volim muziku i pokret, reči opterećuju. Pišem da bih se oslobodila reči.
Nikad nisam videla Jelisejska polja, ali po zvučnosti bih rekla da odgovaraju njegovim očima. Dok sam se gubila u tim poljima, u prostranstvu zelenog i tihog, njegova ruka me je stegla, znala sam da sam na sigurnom.
Dva sata je došlo nešto brže nego običnim danima, ja sam morala nazad u stvarnost, a on na posao.
Čovek koji korača mojim snovima mesecima unazad, čovek koji sada te iste snove ostvaruje, zato nisam mogla biti sigurna da li se sve zaista zbilo.
Uveče sam se vratila u stan, miris njegovog parfema prisutan, da, bio je ovde.

Duša je ruža koja se piše
velikim slovom,koja miriše
negde u tebi tajnu krije:
ima je,i nema,jeste,i nije.
Pupoljak neba i zemnog tla
Ruža dobrote i Ruža zla.

Dobrica Erić

U životu sve ti je
K'o planina Prokletije

Alek Marjano

Izrezbari mi kosti od Ideala,
dodaj malo tkiva od Nade,
u srce mi utkaj Ljubav,
a u vene ubrizgaj Volju.
Prišij mi kožu od Lepote,
ruke pozajmi od Poezije,
a noge ukradi Slobodi.
Ispuni mi oči Večnošću,
uši prilepi Muzikom,
a kosu ispleti od Snova.
Samo mi nemoj crtati osmeh,
nek ostane i malo moje ljudske Tuge.

Aleksandra Maksimović - Lutkar

Hteo bih pesmu da napišem
U pesmu tebe da stavim

Ali stihovi su krhki
Za tvoj pogled
I sve bi se rime izgubile
U tvojim snenim očima

Zato – pred njima ćutim
Tražeći osmeh
U vatri što u zenicama gori
I po mojim usnama piše
Sonet o nemiru.

Anđelko Zablaćanski - Trazeci osmeh

"...ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo žuri,
pitanje veće od brda,
i jedna treperava duša što veruje u čuda,
i ako se u vama neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,
onda je sasvim svejedno da li žmurite
ili ne žmurite
jer čuda se već događaju..."

Miroslav Antić

URBANA KIŠA

Daleko odavde, u drugom delu grada,
kiša pada iz zemlje i kamene ptice
uzleću. Mene, u bedi ležećeg,
sto ljutih muka satire. Grčevi moji
strele bi preko krovova odapinjali,
prema oblacima, snovima vodenim.
Ali, sve dok ne odem na večni počin,
nikome ništa neću uzvratiti, reći,
jer sveti mi se strašno sve što
kažem. Reči me tuku. Pomisli bičuju.
Malene snage, zguren, u kap se savijam.

Novica Tadić

Daleko u nama

Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja

Laste iz tvojih zenica
Na jug se ne sele

Sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada

Na nebu tvojih reči
Sunce ne zalazi

Vasko Popa

ODAKLE MENI TI, MILOŠ MARINOVIĆ


Odakle meni u džepu vetar

Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenčića
Koje si bacala iza sebe
Govoreći da ćes tako lakše naći
U povratku put do kuće
A vrapci ih neće pojesti

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledaš
Kako opada lišće
Kada si volela da gaziš po njemu


Odakle meni u kutiji od šibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reći
I gomile rečenica
Koje ti pričaš samo meni
Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolaziš ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kažem
Ja te volim
Samo zbog toga što znam da znaš
A meni je teško da te reči izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaže mi samo jedno ćao
Koje znači i volim te
I drago mi je što si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je što si baš ti moj


Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali čiji je svaki pokret
Čija je svaka reč pesma

Odakle meni ti?

Volim te
Ne samo zbog toga sto ti jesi
Nego i zbog toga sto sam ja
Kad sam s tobom.

Volim te
Ne samo zbog onog
Sto si ucinila od sebe,
Nego i zbog toga
Sto cinis od mene.

Volim te
Zbog onog dijela mene
Koji ti iznosis na vidjelo;

Volim te
Jer stavljas ruku
Na moje, brigama pretrpano srce,
I prelazis preko
Svih ludosti i slabosti
Kojima ne mozes pomoci,
A came ondje u magli,
Pa ih izvodis
Na svjetlo.
Sva ta moja predivna imovina
U koju se nitko prije nije
Bio dovoljno daleko zagledao
Da je pronadje.

Volim te
Jer mi pomazes
Da iz nabacane hrpe svojeg zivota
Izgradim
Ne krcmu,
Vec hram;
Da u djelima svakodnevnim
Ne slusam prijekor
Vec pjesmu.
Volim te
Volim te
Jer si ucinila vise
No sto bi me ikoji credo
Ikada mogao
Uciniti dobrim,
Vise, nego sto bi me ma koji usud
Mogao usreciti.

Bez rijeci,
Bez dodira,
Bez znaka.

Ucinila si sve
Naprosto,
Bivajuci onim sto jesi.
Mozda to, na koncu,
I jest ono
Sto znaci – biti prijatelj.

Roy Croft

Stanislav Vinaver - Mi se čudno razumemo

Mi se čudno razumemo
k'o dva bola, k'o dva vala
k'o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I stvari snovi, evo
polagano nadolaze
k'o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev'o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.

Ako mi srce na prestigne ptice
ako mi oči budu siromasi
ako mi ruke budu udovice
koje prisustvo ljubavi ne krasi,

i ako noću ne čeznem u snima
i ako danju ne žudim na javi
i ako venem u močvarnim dnima
i u tjesnoći duša mi boravi,

i ako ulje nalijevan u svijeću
uhodi tamno da pomognem djelo
i krivom ako vjerujem umijeću
i laži svoj pozamljujem čelo,

neka mi jutro na prag ne stizava
neka me zemlja iz milosti briše.
I ako živim ko jalova trava
neka me sunce i ne grije više.

Vesna Parun - Zavet

Ti si jedno veliko slovo
u mom zivotu
neoprostivo i neduzno
namjerno i slucajno
ti si sve
i nocas ja se odjednom sjetim kise
koja je pala tog popodneva
sjetim se tvojih ociju
iz kojih nisam izlazio
pet sati i nekoliko minuta
a za to vrijeme svijet se okretao
i nista nije stajalo
druga smjena je radila neumorno
netko je u tom trenutku ljubio
i umiralo se u tih pet sati
i nekoliko minuta
a mi smo dijelili sudbinu ruze
ja s tvojim imenom na usni
i ti sa mnom
kisa je padala tog popodneva
znam to sigurno
jer na tvom licu je zasjala jedna kap
poput bisera
i trave su sanjale o nama
ti si jedno veliko slovo u mom zivotu
i samo sam tebe ucio
kako se pobjedjuje ravnodusnost
govorio sam ti lijepo
a ustvari
ponekad sam pomislio kako bi bilo
raskopcati tvoju kosulju
i ljubiti te dugo
tako dugo dok kisa ne prestane
ti si moje veliko slovo
veliko poglavlje jednog popodneva
i malo vecernje tame
ti si zvijezda lutajuca
koja mi se seli iz oka u oko
pa sjetis li se kako smo izasli
iz te kise sretni
moje veliko slovo.

Željko Krznarić

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje sebe objašnjava biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde

Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu

Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim

uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drugačija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da je kažu

uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa

uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku

ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen

Branko Miljković

Nešto sasvim lično

Ja nisam htela da ti budem devojka,
Pa da me ti izbegavaš.
Ja sam htela da ti budem nokia,
Pa da sa mnom razgovaraš.
Ja sam htela da budem tvoj soni,
Pa da se igramo.
Ja sam htela da budem
Tvoj auto,
da se bolje upoznamo,
Tvoj tv,
Pa da me dugo gledaš,
I tvoj cd,
Pa da me dobro slušaš,
I tvoj daljinski
Da me držiš za ruku
A nisam htela da ti budem devojka!
Nisam htela da ti budem dosadna.
Htela sam da ti budem posebna,
I bliska.
Nisam htela da ti budem devojka.
Više bih volela
Da budem tvoj tuš,
Pa da se zajedno kupamo u kadi,
I tvoja lutka,
I tvoja desna ruka,
I tvoj fudbalski tim,
Da budeš moj navijač
Tvoj ključ stana, i tvoj upaljač
Tvoj prekidač, brijač, pena
Gel za kosu, i limenka.
Nisam htela da ti budem devojka!
Htela sam da ti budem bliska i jedina.
Htela sam da ti budem nešto više,
Kao, naprimer, tastatura,
Ili cigara.
Ili pepeljara.
Ili Pamela.
Ili slično.
Nisam htela da smaram.
Htela sam da budem
Nešto sasvim lično.

Minja Bogavac

Ne usni me s nemirima,
Ne zeli sa zeljama,
Ne voli sa ljudima,
Ne trazi me sa svetom.
Ako me nadjes
Pusti da sanjam,
Pusti me da oteram nemire
I uspavam zelje,
Pomirim se sa svetom
Priblizim se ljudima.
Ako me zaista nadjes,
Ne usni me s nemirima
I ne voli
Kao sto volis ostatak sveta...



"Izvan svega", Ivana Stojic

Uhvatila me za ruku i dovela do hodnika.
Gledala s’visine, sa hiljadu stepenika.
U crnim očima gledam strast se rađa,
a meni postaje sve slađa i slađa.

Lagano me uhvati i privuče ka sebi,
al i dalje me gleda ko da bi i ne bi.
Osetih miris njene meke kože,
a vrele misli počeše da se množe.

Dodirnu mi usne sa prstima belim,
na uho mi šapnu, „ah kako te želim“.
Prođoše me žmarci kroz celo telo,
al nastavih sa igrom veoma smelo.

Levom rukom smakoh, kosu joj sa vrata,
otkri se koža, lepa ko od zlata.
Obasuh je poljupcima, vlažnim i vrelim
i šapnuh joj na uho, „i ja tebe želim“.

Ote joj se uzdah sa suvih usana,
a koža joj beše i slatka i slana,
prstom joj svukoh bretelu sa ramena
i rukom uhvatih jedan od dva kamena.

Poče da se pomera i pomalo uvija,
kako ona krene, tako za njom i ja.
Ljubeć se lagano, ušli smo u sobu,
u odaji mračnoj predala se robu.

Dragan Đurašinović

Volim te samo toliko koliko mogu da te prežalim
Od težine reči vazduh se sabija
i naša ljubav se puni ekrazitom

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
i svet izgleda pitom

Ako si kraj mora
do mora sve je naše

Ako si na vrh planine
ili na starom mestu u aleji
ili u prošlosti s robljem u Misiru
ili u budućnosti na Kasiopeji

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
To prostranstvo opravdava postojanje moje duše
među drugim svetinjama.

Duško Trifunović

S čežnjom ti priđoh
da ponizan te molim,
al` zanosu mom smejala si se
i moja ljubav za tebe
samo igra beše.

Sad umorna i zasićena,
dok tužne gledaju me
tvoje oči pune strepnje,
onu ljubav kojom davno
goreo sam, ti bi htela.

Avaj, od nje davno pepeo
posta, zaiskriti neće,
ona jednom tvoja beše,
sad je pusti da počiva sama.

Herman Hese

[h3]Jovana Bajagić: „Umesto testamenta"

Iz mojih će ruku umesto testamenta
poteći prezreli strojevi nežnosti.
I golo nebo.

U njemu Vam ostavljam prostore.
Neprohodne.
Obmanjivačke.

I izlažem ožiljke tako duboke
da u njima spavaju neizlečivi ponori.

Sa mojih će usana poteći
oda Vašem pupku
i suluda ljubavna pisma.

U njima Vam ostavljam pakleni cvet
usnuo pokraj mojih šupljih mora.

Umesto testamenta
iz srca će poteći prazno.
Ništa u bespitajućim bojama.

U njima Vam ostavljam sebe.
Harajuću kišu u oluji
i vetar na smetlištu.
Bar dok ne okopnim pohabana.

I zelenu cedulju Vam ostavljam,
na njoj piše gde sam sakrila bol.

U zgužvane kutije cigareta na neurednom stolu
dok sam Vam ušivala dugme na košulji.

Na pijane prozore
sa kojih bih gledala kako sujetom hranite golubove.

U kiseli miris leta
dok ste mi zverski pričali o njoj.

Umesto testamenta
iz mene teče reč.
Nenarušiva radost
i prelomno vreme.
U njemu.
U njemu Vam ostavljam molbu.

Volite jednom kao i ja,
nemojte mi nahraniti mačku,
zalivati cveće,
plaćati zaostale kirije.

Pohitajte mi na sprovod.

Da me jednom bar vidite hladnu.

Vedrana Dragoljević: „U nepoznatom gradu"
Otvaram prozor kao slikovnicu.

Oblaci od vate
lijepe se za miris katrana.

Terase oblače haljine
od vrelog podneva.

Na gradskom trgu
djeca uče hodati.

U rascvjetalom parku
ljubavnici uče disati.


Sreća danas radi dvokratno.

Bila je noć
Bila je noć
kad si me pratila
u mislima
na voz
Ulice su puste
Iza gvozdene kapije
reže na nas besni psi
Mesec je tanka
svilena opruga
što senči vlažni
kolovoz
Osećam voliš me
a plašiš se
Imaš me bez dodira
Kažeš opasno je
da ostvarimo se
jedno u drugom
kao muškarac i žena
Protežeš se u krevetu
nujno i sneno
Pališ u mraku cigaretu
ko zna koju po redu
da potreš prisustvo
mojih reči
što ostavile su trag
kao duboku brazdu
kao virove
u tvojim snovima
A slobodna si
zrela žena sa detetom
što čovek je
Plašljiva i stidna
Stežeš u noći
kao maramu
kad gužvaš u ruci
svoje srce
Kreneš ka telefonu
da me pozoveš
kreneš pa staneš
Teško je reći istinu
a laž se brzo otkrije
Kako reći srećna sam
jer ponovo volim
nakon toliko godina
Kako priznati
to voljenom
bez straha
da ga ponovo
ne izgubiš

Svetlana Savić: „Prijatelju"
Koliko sunčanih dana
ćemo se družiti još
deliti vino
poeziju
i filozofiju

Koliko vremena još
ćemo gledati napred
prijatelju moj
gledati napred
menjati nazad
disati
i nadati se
klicati istini
ljubiti ideale slobode
koliko još goreti u tom žaru

Dok ima sunca prijatelju
dok ima sunca za nas
i prašine
i vetra
da je strese s kofera uspomena

Jer mi smo lutali
i lutaćemo
po vremenu
i večnosti
po tragovima snova
i smeha
po mirisu prošlosti
u jutro budućnosti
u jatu vatrenih ptica
užarenog neba revolucije
u tišinu rumenih zora

lutali smo
Jer to smo mi
i kiša
i duga
i rat
i mir

Jer to smo mi
neumorni hodočasnici ljubavi i slobode

Jer to smo mi
očajni pesimisti
koji vape za osmehom
a u kavezu užasnog vremena
zarobljeni smo
sputani
u danima crnim
u noćima crnim
u velikom bezdanu
života koji živimo