Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Herman Hese

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 4 Mar - 14:03

Iz Stepskog vuka

***

Usamljenost je neizvesnost,nezavisnost je hladna,ali je i spokojna,čudesno spokojna i prostrana,kako onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.

***

Samoubice se prikazuju kao bića pogođena osećanjem krivice zbog svoje individualnosti,kao duše kojima više nije životni cilj da sebe usavrše i oblikuju,već da se raspadnu i vrate majci,Bogu,da se vrate u svemir.

***

Čovek nema veliku sposobnost mišljenja,pa i najmudriji i najobrazovaniji uvek vidi svet i sebe kroz prizmu veoma naivnih,uprošćavajućih i lažnih formula - u prvom redu sebe samog.Jer svi ljudi,kako izgleda,imaju urođenu i nasilno izazvanu potrebu da svoje Ja zamišljaju kao jedinstvenu celinu.

***

U stvari nijedno Ja,pa ni najnaivnije nije celina,već mnogostruk svet, zvezdano nebo u malom,haos oblika,koji se sastoji od oblika,koji se sastoji od stepena i stanja, od nasleđenog i od raznih mogućnosti.Što se svaki pojedinac trudi da ovaj haos posmatra kao celinu i što se svome Ja govori kao da je to jednostavna, čvrsto oblikovana, jasno obeležena pojava - to je kod svih ljudi (pa i najvećih) uobičajena obmana - verovatno je neka potreba, neki zahtev života, kao što su disanje i uzimanje hrane.

***

Telesno svaki čovek sačinjava celinu,duhovno nikad.

***

Čovek nije čvrsto i trajno uobličenje,već je pre pokušaj i prelaz,ništa drugo nego uzani i opasni most između prirode i duha.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 4 Mar - 14:03

To je stara, nejednaka borba između kritike i stvaralaštva, između nauke i umetnosti, pri čemu je uvek ova druga u pravu a da to nikome nije od koristi, ali se ipak uvek nanovo poseje seme vere, ljubavi, utehe i lepote, nagoveštaj o postojanju večnosti i uvek se nailazi na plodno tle. Jer život je jači od smrti, a vera moćnija od sumnje.

Herman Hese, Pod točkom








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 4 Mar - 14:04

"Koraci odzvanjaju u sećanju
Niz prolaz kojim nismo prošli
Prema vratima koje nikada
nismo otvorili
Ka ružicnjaku..." love








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 4 Mar - 14:05

Elizabet

Na tvoje ruke, usta i čelo
pada belo prolećno svetlo.
Poznajem tu nežnu čaroliju-
sa starih toskanskih slika.

Majska lepotice, dražesna i vitka,
u nekom drugom životu
za Boticelija si boginja bila
u cveće odevena.

Ti beše ona od čijeg pogleda
uzdrhta mladi Dante
i nesvesno, tvoje belo stopalo
našlo je put u raj.

Kao neki oblak beli,
na nebu visoko,
lepu, nežnu i daleku,
osećam te, Elizabet.

Oblak ide svojim putem
jedva da za tebe zna,
ali u snovima tvojim
odlazi u tamnu noć.

On plovi i srebrom svetluca...
i od tog časa,
za tim nežnim oblakom
uvek će u tebi ostati slatki žal. 








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 4 Mar - 14:06

Tajanstvene

U zanosu,
zaljubljene žene otkrivaju
svoju tajnu i ona je naša
za ceo život.
Jer, ako Ljubav obmanuti ume,
ako i Žudnja poznaje prevaru,
kada se sjedine lagati ne mogu.

Ti i ja smo se zakleli,
i Žudnja se s Ljubavlju stopila,
a ipak, nikad mi nisi otkrila,
tu nemirnu zagonetku ko si.
Za mene si večno ostala tajna!

Onda si iznenada otišla,
umorna od mene,
i tako mi nanela poslednju bol;
ali deo mene ostao je u tebi zarobljen.
Kad ugledam te izdaleka kako ideš vitka,
ja poželim tu nepoznatu lepu ženu
kao da jednom nismo bili par.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Čet 12 Mar - 18:46

Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.
Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja. Ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.
Nas – one sa znakom, možda je svet s pravom smatrao čudnim, štaviše i bezumnim i opasnim. Mi smo bili probuđeni ili oni koji se bude i težili smo da uvek budemo sve savršenije budni, dok su težnje i traženja sreće drugih išle ka tome da svoja mišljenja, svoje ideale i dužnosti, svoj život i sreću vežu sve tešnije uz krdo.
Imamo u duši sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi Bogovi i đavoli koji su ikada postojali… svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi.
Svako od nas je samo čovek, samo pokušaj, samo neko na proputovanju. Ali treba da putuje onamo gde je savršenstvo, treba da teži ka središtu, a ne ka periferiji.
Nije naš cilj da postanemo kao drugi, potrebno je da se međusobno razlikujemo, da naučimo da vidimo drugačije ljude od sebe i da ih poštujemo zbog toga što su.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sub 4 Apr - 12:40

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedinčko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Herman Hesse, „Demijan“








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26466

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sub 4 Apr - 15:32

Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.


Čovek nema veliku sposobnost mišljenja,pa i najmudriji i najobrazovaniji uvek vidi svet i sebe kroz prizmu veoma naivnih,uprošćavajućih i lažnih formula - u prvom redu sebe samog.Jer svi ljudi,kako izgleda,imaju urođenu i nasilno izazvanu potrebu da svoje Ja zamišljaju kao jedinstvenu celinu.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 8 Apr - 12:15

*Mi možemo razumjeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.
 

*Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način, i nikada više. Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje. U svakome je otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.

*Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.



*Zajedničko življenje - to je lepa stvar. Ali to što vidimo da svuda cveta, to nije zajedničko življenje. Ono će se iznova roditi iz medjusobnog upoznavanja pojedinaca i ono će za čas dati svetu drugi oblik. Ono što sad postoji kao zajedničko življenje jeste samo stvaranje stada. Ljudi pribegavaju jedni-drugima zato što se plaše jedni-drugih. A zašto se plaše? Čovek se samo onda plaši kada nije sam sa sobom u dosluhu. Ti ljudi koji se tako strahovito sabijaju, puni su straha i puni su zlobe, jer niko nema poverenja ni u koga.
Ako čovek koji nešto nužno traži, nadje to što mu je nužno, onda mu to ne pruža slučaj nego on sam, njegova rodjena žudnja i moranje odvode ga tamo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 8 Apr - 12:15

*Nemojte se podavati željama u koje ne verujete. Ako budete te želje valjano želeli, i ako budete u sebi potpuno ubedjeni u ispunjenje, onda je i ispunjenje tu.
Šta je u stvari istinski živ čovek, to se danas svakako zna manje no ikada, te se zato ubijaju u gomilama ljudi od kojih je svaki dragoceni ogled prirode - koji postoji samo jedanput. Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim posebna, važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način i nikada više. Zato je povest svakog čoveka važna, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje. U svakome je otelotvoren duh, u svakom pati stvorenje, u svakom se izbavitelj raspinje na krst...

 

*Svako mora jednom da načini korak koji ga rastavlja od njegovog oca, od njegovog učitelja. Svako mora da oseti ponešto od tvrdoće usamljenosti, mada većina ljudi može to slabo da podnese, te uskoro ponovo povija kičmu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 8 Apr - 12:17

Ptica se probija iz jajeta.
Jaje je svet.
Ko želi da se rodi mora razoriti svet.
Ptica leti ka Bogu.
Bog se zove Abraxas.



Svako mora jednom da načini korak koji ga rastavlja od njegovog oca, od njegovog učitelja. Svako mora da oseti ponešto od tvrdoće usamljenosti, mada većina ljudi može to slabo da podnese, te uskoro ponovo povija kičmu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 8 Apr - 12:18

Kain


Spas od mojih muka došao je sa potpuno neočekivane strane; a istovremeno s njim ušlo je u moj život nešto novo, što i dan-danji vrši uticaj na mene.

U našu latinsku školu stupio je bio nedavno jedan nov đak. On je bio sin neke imućne udovice, koja se bila preselila u naš grad; nosio je oko ruke crnu traku, u znak žalosti. Išao je u stariji razred nego ja, i bio je stariji više godina, ali je uskoro pao u oči i meni, kao i svima. Taj neobični đak izgledao je mnogo stariji nego što je bio, i ni na koga nije ostavljao utisak dečaka. Između nas detinjastih derana kretao se on tuđ i odrastao kao čovek, štaviše kao gospodin. Nije bio omiljen, nije uzimao udela u igrama, a još manje u tučama, samo se drugima svideo njegov samosvestan i odlučan stav prema učiteljima. Zvao se Maks Demijan.

Jednog dana se dogodi, kao što je u našoj školi s vremena na vreme bivalo, da se iz izvesnih razloga još neki drugi razred premesti u našu veoma veliku učionicu. To je bio Demijanov razred. Mi mali imali smo starozavetnu povest, a veliki su morali da rade neki pismeni zadatak. Dok su nama utucavali u glavu priču o Kainu i Avelju, ja sam mnogo gledao preko, u Demijana, čije me je lice čudno opčinjavalo, i video sam to pametno, svetio, neobično čvrsto lice kako je pažljivo i oduhovljeno nagnuto nad svojim radom; ni po čemu nije izgledao kao đak koji piše zadatak, nego kao istraživač koji se bavi svojim vlastitim problemima. On mi, pravo reći, nije bio prijatan; naprotiv, osećao sam neki otpor, bio je za mene suviše nadmoćan i hladan, bio mi je po svom biću suviše izazivački pouzdan, a oči su mu imale izraz odraslih — koji deca nikada ne vole — malo tužan, s odsevima ruganja. Pri svem tom, morao sam jednako da ga gledam, bio mi on drag ili neprijatan; ali tek što je on jednom pogledao u mene, ja, uplašen, odvratih svoj pogled od njega. Kad danas razmišljam o tome kako je on tada izgledao kao đak, mogu da kažem: bio je u svakom pogledu drukčiji od sviju, imao je na sebi beleg potpuno svojstven i ličan, i stoga je padao u oči — a u isti mah činio je sve samo da ne bude upadljiv, nosio se i ponašao kao kakav prerušeni kraljević koji je medu seljačkim dečacima, pa se na svaki način trudi da izgleda ravan njima.

Pri povratku iz škole išao je za mnom. Kad su se drugi razbegli, on me sustiže i pozdravi. I ovo pozdravljanje, mada je pri tome podražavao našem đačkom tonu — bilo je tako učtivo, i kao kod odraslih.

— Da pođemo donekle zajedno? — zapita prijateljski.

To mi je laskalo, i ja klimnuh glavom. Tada mu opisah gde stanujem.

— Ah tamo — reče on osmehujući se. — Tu kuću već poznajem. Nad vašom kapijom je nameštena neka čudna stvar, to je odmah pobudilo moju radoznalost.

U prvi mah nisam znao nikako na šta misli, i čudio sam se kako on, izgleda, poznaje našu kuću bolje nego ja. Doista se kao završni kamen iznad svoda kapije nalazila neka vrsta grba, ali se ovaj tokom vremena izlizao, a bivao je i bojom često premazivan; koliko sam znao, s nama i s našom porodicom nije imao nikakve veze.

— Ja o tome ništa ne znam — izustih bojažljivo. — To je neka ptica ili nešto slično, mora da je vrlo staro. Ta je kuća, kažu, nekad pripadala manastiru.

— To može da bude — klimnu on glavom. — Zagledaj je jednom dobro! Takve stvari su često vrlo zanimljive. Mislim da je to kobac.

Išli smo dalje, ja sam bio vrlo zbunjen. Najedanput se Demijan nasmeja, kao da mu je nešto veselo palo na um.

— Jest, prisustvovao sam malopre vašem času — reče on živo. — Priča o Kainu, koji je nosio žig na čelu, je li? Da li ti se ona sviđa?

Ne, retko kad bi mi se što svidelo od svega onoga što smo morali učiti. Ali se nisam usuđivao da to kažem, činilo mi se kao da neko odrastao govori sa mnom. Ja rekoh da mi se priča veoma sviđa.

Demijan me lupi po ramenu.

— Ne treba, dragi, da se preda mnom izmotavaš. Ali je priča doista sasvim čudna, mislim da je mnogo čudnija nego većina drugih na koje nailazimo u nastavi. Ta učitelj nije mnogo kazao o tome, nego samo ono što je uobičajeno o Bogu i grehu, i tako dalje. Ali ja verujem ...

Prekide, osmehnu se i zapita:

— Ali, da li te to zanima?

— Jest, mislim, dakle — nastavi on — da se ta priča o Kainu može sasvim drukčije shvatiti. Većina stvari kojima nas uče, izvesno su sasvim istinite i tačne, ali se sve mogu posmatrati i drukčije nego što to čine učitelji, i one, većinom, onda imaju mnogo bolji smisao. Sa tim Kainom, na primer, i sa znakom na njegovu čelu ne može čovek biti sasvim zadovoljan, onako kako nam ga objašnjavaju. Zar i ti to ne uviđaš? Da neko u svađi ubije svoga brata, može se, naravno, desiti; i da se potom uplaši i postane malodušan, takođe je moguće. Ali da je on za svoj kukavičluk odlikovan još posebno jednim ordenom, koji ga štiti i svima drugima uliva strah, to je sasvim čudnovato.

— Naravno — rekoh ja s probuđenom radoznalošću; stvar je počela da me jako privlači. — Ali, kako da se ta priča drukčije objasni?

On me lupi po ramenu.

— Sasvim prosto! To što je već postojalo i čime je započeta ova priča, bio je znak. Bio je jedan čovek koji je imao nešto na licu što je drugima ulivalo strah. Oni se nisu usuđivali da ga dirnu, on je izazivao poštovanje, on i njegova deca. Ali možda, ili izvesno, to nije bio neki istinski znak na čelu, kao neki poštanski žig; tako što grubo dešava se retko kad u životu. To je mnogo pre bilo nešto jedva primetno i nelagodno, malo više duha i smelosti u pogledu nego što su ljudi na to navikli. Taj čovek je bio moćan, od toga čoveka su se plašili. On je imao "znak". To se moglo objasniti kako god se htelo. A "ljudi" hoće uvek ono što im odgovara i što im povlađuje. Plašili su se Kainove dece, i zato su ova imala "znak". I tako su objašnjavali znak ne onakvim kakav je bio u stvari, kao jednu odliku, nego sasvim suprotno. Govorilo se da su stvorenja sa tim znakom nelagodna, a to su ova u stvari i bila. Ljudi srčani i od karaktera uvek su drugim ljudima vrlo nelagodni. To što je po zemlji hodao rod neustrašivih i nelagodnih, to je bilo vrlo nezgodno, te se stoga tom rodu prišio jedan nadimak i jedna priča, da bi mu se osvetili, da bi se dobilo malčice naknade za sav pretrpljeni strah. Razumeš li?
— Da, to jest, onda po tome Kain nije, uopšte, bio rđav? I cela priča u Bibliji ne bi u stvari bila istinita?

— Da i ne. Tako stare, prastare priče uvek su istinite, ali nisu uvek tako zabeležene i ne tumače ih uvek tačno. Ukratko, ja mislim da je Kain bio sila od čoveka, i samo zato što su ga se plašili, prišili su mu ovu priču. Ta priča je bila prosto rekla-kazala, nešto što ljudi blebeću tu i tamo, i bila je utoliko čista istina što su Kain i njegova deca nosili doista neku vrstu "znaka", i bili drukčiji nego većina ljudi.

Bio sam vrlo začuđen.

— Pa ti onda veruješ da ono sa umorstvom nije nimalo istinito? — zapitah uzbuđen.

— O, da! To je svakako istinito. Jak je ubio slaboga. Da li je to doista bio njegov brat, u to se može sumnjati. To nije važno, na kraju krajeva svi su ljudi braća. Dakle, jak je ubio slaboga. Možda je to bilo neko junačko delo, možda i nije. Ali, u svakom slučaju, drugi slabi bili su sad premrli od straha, jadali su se veoma, i kad bi ih zapitali: "A zašto ga prosto ne ubijete?" oni ne bi rekli: "Zato što smo kukavice" — nego bi rekli: "Ne može se. On ima znak. Bog je stavio znak na njega!" — tako nekako mora biti da je nastala ta prevara. — E, ja te zadržavam. Zbogom!

On skrenu u Staru ulicu, i ostavi me samog, začuđenijeg nego što sam ikada bio. Tek što je on otišao, sve što je kazao učini mi se sasvim neverovatno! Kain plemenit čovek, Avelj kukavica! Kainov znak odlikovanje! Ta to je besmisleno, ta to je bogohulno i bezbožno. Pa gde je onda dragi Bog? Zar nije on primio Aveljevu žrtvu, nije li on voleo Avelja? — Ne, glupost! I naslućivao sam da je Demijan hteo da sa mnom tera šegu i da me navede na tanak led. Ta on je bio đavolski pametan stvor, a umeo je i da govori, ali tako — ne.

Pri svem tom, još nikada nisam toliko razmišljao o nekoj biblijskoj ili drugoj kojoj priči. I već odavno nisam Franju Kromera zaboravio tako potpuno, satima, celo jedno veče. Kod kuće sam pročitao još jedanput tu priču, kako je stajala u Bibliji: bila je kratka i jasna, i bilo je doista bezumno tražiti tu neko osobito, skriveno značenje. Onda bi se svaki ubica mogao proglasiti božjim ljubimcem! Ne, to je bilo besmisleno. Prijatan je bio samo način na koji je Demijan umeo da kaže takve stvari, tako lako i lepo, kao da se sve samo po sebi razume, a uz to sa onakvim očima!

Nešto, naravno, nije bilo u redu kod mene samog; štaviše, bilo je u velikom neredu. Doskora sam živeo u svetlom i čistom svetu, bio sam sam neka vrsta Avelja, a sada sam utonuo tako duboko u "drugi", bio sam toliko pao i srozao se, a ipak, u stvari, nije to bogzna koliko zavisilo od mene! A kako je to upravo bilo? Jest, i sada u meni sinu sećanje, koje mi za trenutak skoro oduže dah. One zle večeri kada je započela moja sadašnja beda, desilo se to s mojim ocem; tada sam ja, ne duže od jednog časka, odjedanput kao prozreo i prezreo njega i njegov svetao svet i mudrost! Jest, tada sam sam ja, koji sam bio Kain i nosio znak, uobrazio kako taj znak nije sramota, kako je on odlikovanje, i kako ja, svojom zlobom i svojom nesrećom, stojim više nego moj otac, više nego dobri i pobožni.

Ta misao nije bila u meni jasno obrazovana onda kada sam je proživeo, ali se to sve tu sadržavalo; kao da su u tom času buknula osećanja, čudnovate kretnje, i one su bolele, ali su me ipak ispunjavale ponosom.

Prisećajući se svega — kako je čudno govorio Demijan o neustrašivom čoveku i o kukavici! Kako je čudno protumačio znak na Kainovu čelu! Kako je pri tome njegovo oko, njegovo neobično oko kao u odrasla čoveka, čudno sjalo! I kroz glavu mi nejasno prolete: "Nije li on, taj Demijan, i sam neka vrsta Kaina? Zašto ga on brani ako ne oseća da liči na njega? Zašto ima tu moć u pogledu? Zašto govori tako podrugljivo o "drugima", o plašljivcima, koji su upravo pobožni i bogougodni?

Takvim mislima nije bilo kraja. Kamen je pao u kladenac, a kladenac je bio moja mlada duša. I za dugo, vrlo drugo vreme bila je ta stvar s Kainom, s ubistvom i sa znakom tačka iz koje su poticali svi moji pokušaji za saznanjem, sumnjom i kritikom.- Demijan








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 8 Apr - 12:19

Demijan

Bio je jedan ljubavnik koji je voleo bez nade.On se povukao potpuno u svoju dušu,i mislio je da će sagoreti od ljubavi.Svet za njega nije postojao,on nije više video plavo nebo i zelenu šumu,potok mu nije žuborio, harfa mu nije jecala, sve je bilo utonulo, i on je osiromašio i postao bedan. Ali njegova ljubav je rasla, i on je mnogo ranije hteo da umre i propadne ,nego da se odrekne posedovanja lepe žene koju je voleo.Tada on oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu, te postade moćna, i privlačila je i privlačila, i lepa žena je morala joj se povinovati, i došla je i on je stajao raširenih ruku da bi je privukao sebi. Ali, dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim izmenila, i on sa grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljeni svet .Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se, nebo i šuma i potok,s ve mu je u novim bojama, sveže i divno, dolazilo u susret, pripadalo mu, govorilo njegovim jezikom. I umesto da dobije jednu ženu, imao je ceo svet na srcu, i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala veselost kroz njegovu dušu - on je voleo i pri tome našao sebe samog. Većina njih pak voli da bi pri tom sebe izgubili.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 8 Apr - 12:19

Umetnost dokolice

Jedna neobična ali jednostavna tajna mudrosti svih epoha uči nas da i najmanji čin altruizma, svaka ljubaznost i davanje obogaćuju, a da svaki napor da se osvoje bogatstvo i moć slabi i osiromašuje. To su znali i o tome nas učili Indijci, grčki filozofi i Hrist, i posle njih hiljade mudraca i pesnika čija su dela preživljavala epohe u kojima su živeli, dok su kraljevstva i kraljevi njihovog doba nestali i zaboravljeni. Možete da se složite s Hristom ili s Platonom, sa Šilerom ili Spinozom: svuda vrhovna mudrost uči nas da nisu ni moć ni bogatstvo ono što nas cčni srećnim već samo ljubav. Svaki altruizam, svako odricanje u ime ljubavi, svako saosećanje, svako davanje sebe izgleda kao gubljenje vremena, kao lišavanje, ali nije: to je obogaćivanje i uzdizanje i jedini put koji vodi napred.


  

 Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičije, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 8 Apr - 12:20

Ako sam neko vreme proveo bez naslade i bola, udišući mlaku, bljutavu smešu takozvanih dobrih dana, tada u svojoj detinjastoj duši osećam razmetljiv i kukavan jad, tako da liru zahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura.
Tada u meni gori divlja želja za snažnim osećanjima, za doživljajima, gori srdžba prema ovom ufitiljenom, plitkom, normalnom i sterilizovanom životu i besomučni prohtev da nešto razbijem u paramparčad, kao na primer neku veliku trgovačku kuću, ili katedralu, ili samoga sebe; da počinim neku smelu glupost, da nekim poštovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovničke đake snabdem priželjkivanom voznom kartom za Hamburg, da zavedem neku devojčicu ili da nekolicini predstavnika građanskog poretka u svetu zavrnem šiju.
Jer od svega sam ipak najviše mrzeo, najviše se gnušao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam građanina, to obilno i uspješno odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosečnog.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 8 Apr - 12:20

Stepski vuk

 
Stepski vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak." 


..i NAJNESREĆNIJI život ima svojih sunčanih časova i pod peskom i kamenjem ,svoje sitne cvetiće Sreće.Tako je to bilo i kod Stepskog Vuka.Obično je bio veoma nesrećan,to se ne može poreći, a mogao je da unesreći druge, naime, ako ih je voleo, a i oni njega, jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu. Neki su ga voleli kao prefinjenog, mudrog i neobičnog čoveka, pa bi bili zgranuti i razočarani kad bi odjednom morali da otkriju vuka u njemu. Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli baš vuka, baš ono slobodno, divlje, neukrotivo opasno i snažno, i ovi su, opet, doživljavali veliko razočarenje i jad kad bi odjednom divlji, zli vuk ipak postao čovek, koji u sebi sluša Mocarta,  čita pesme i  ima ljudske ideale. Stepski vuk je svoju dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa kojima je dolazio u dodir...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 8 Apr - 12:21

Igra staklenih perli
 

Ali šta je bio njegov put? Sem svog velikog dara za muziku i za igru staklenih perli,
znao je i za druge snage u sebi-za izvesnu unutrašnju nezavisnost, za visoku svojeglavost koja mu, istina, nije zabranjivala ili otežavala služenje, ali koja je od njega zahtevala da služi samo najvišem gospodaru. I ta snaga, ta nezavisnost, ta svojeglavost u njemu nije bila samo
jedna crta u njegovom liku, ona nije bila samo unutra upravljena i delatna,već je delala takođe upolje. Jozef Kneht je jos za vreme đakovanja, a naročito u doba rivalstva sa Plinijom Desinjorijem,češće dolazio do saznanja da neki drugovi vršnjaci, a još više oni mlađi, ne samo da su gavoleli i tražili njegovo prijateljstvo,već su bili skloni da mu puste da vlada njima, da ga pitaju za savet, da mu odobre da vrši uticaj na njih, i to saznanje se češće ponavljalo. Ono je imalo krajnje prijatnu i laskavu stranu, godilo je slavoljublju i jačalo samosvesnost. Ali ono je takođe imalo i jednu sasvim drugu stranu, mračnu i strašnu. Jer već sklonost da sa visine gleda na one drugove koji su u svojoj slabosti, svom odsustvu svojeglavosti i dostojanstva
tražili savet, vođenje i uzor, ili čak tajna želja koja mu se povremeno javljala da ih(bar u mislima)učini poslušnim robovima-imala je nečeg zabranjenog i ružnog...“

Veliki ljudi su za mlade ljude kao suvo grožđe u kolaču svetske istorije,oni takođe spadaju u njenu pravu supstancu, izvesno, i nije nimalo lako ni prosto, kao što bi se mislilo, razlikovati stvarne velikane od prividnih velikana. Kod prividno velikh, izgled veličine daju istorijski trenutak u njegova tumačenja i prilaženja, ali ima istoričara i biografa, a kamoli novinara, kojima to tumačenje i zahtevanje jednog istorijskog trenutka hoće da kaže/trenutni upeh pojavljuje se već kao znak veličine. Omiljene figure takvih istoričara su kaplar koji od danas do sutra postane diktator, ili kurtizana koja za trenutak uspe da upravlja dobrim ili rđavim raspoloženjem jednog vladara sveta. A idealno raspoloženi mladići vole, obrnuto, najviše tragično neuspele, mučenike, one za trenutak suviše rano ili suviše kasno došle.................








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 8 Apr - 12:21

Sidarta
Usporavajući korak mislilac je produžio put pitajući sebe: "Šta je to što si hteo da naučis iz učenja i od učitelja, a čemu te oni, koji su te mnogome učili, ipak nisu mogli naučiti?"
I otkri:"Bilo je to moje ja čiji sam smisao i suštinu hteo da dokučim. Hteo sam da se otrgnem od svoga ja, da ga savladam. Ali, to mi nije pošlo za rukom, uspeo sam da ga obmanem, da bežim i da se skrivam od njega.
Zacelo, ništa na svetu nije toliko zaokupljalo moje misli kao to moje ja, ta zagonetka što živim, što predstavljam jedinku odvojenu i rastavljenu od svih drugih, što sam Sidarta! I ni o čemu na svetu ne znam manje nego što znao o sebi, o Sidarti!"
"To što ništa ne znam o sebi, što je mene Sidarta ostao tuđ i nepoznat proizilazi iz jednog jedinog uzroka: plašio sam samog sebe, neprekidno sam bežao od sebe!
"Kako sam bio gluv i tup! Kad neko čita spis čiji smisao želi da dokuči, tada neće sa prezirom gledati na znake i slova, rekavši da su varka, slučajnost i bezvreda ljuska, već će ih čitati, proučavati, voleti slovo po slovo..."
"Svako može da baca čini, svako može da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da čeka, ako ume da posti."
"Pisati je dobro, razmišljati je bolje. Mudrost je dobra, strpljenje je bolje."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 8 Apr - 12:22

Razgovor Kamale i Sidarte, ljubavnika:

Ti si kao i ja, a drugčija od većine ljudi.
..., u tebi se kriju spokojstvo i utočište u koje se možeš povući svakog časa i osećati se kao u svom domu, a to je i meni dato. Malo je ljudi koji to poseduju, mada bi svi mogli to imati.
- Nisu svi ljudi mudri - reče Kamala.
- Nisu - reče Sidarta - i upravo se o tome i radi.
Kamasvami je mudar koliko i ja, pa ipak nema utočišta u sebi. Drugi ga pak imaju iako im je razum kao u malog deteta...
...- Ja sam kao i ti. Ni ti ne umeš da volisš jer kako bi inače mogla da upražnjavaš ljubav kao veštinu? Ljudi našeg soja kažu ne mogu da vole. TO MOGU LJUDI DETINJG UMA; U TOME JE NJIHOVA TAJNA.
"Ništa nije bilo, ništa neće biti, sve jeste sve ima svoje bitisanje i sadašnjost!"
"Onaj ko istinski traži, ko istinski želi da nađe put, ne može primati nikakvo učenje. Ali, onaj ko ga je našao, taj je mogao da odobrava svako učenje, svaki cilj, toga više ništa ne odvaja od hiljade drugih koji su živeli u duhu večnog, u duhu božanskog."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 8 Apr - 12:22

Sidarta
 
Ćuj Kamalo: Kada baciš kamen u vodu, on najbržim putem pluta da stigne do dna. Tako je to i kada Sidarta ima neki cilj, neku nameru. Sidarta ne preduzima ništa, on čeka on razmišlja, on posti, ali istovremeno prolazi kroz svet kao kroz vodu, a da ništa ne radi, a da se ne pomakne; on biva privučen, on se opušta i pada. Njegov cilj ga privlači, on dopušta da mu u dušu prodre bilo šta što bi bilo suprotno cilju. To je ono što je Sidarta naučio kaod samana. To je ono što neznalice nazivaju činima, misleći da to izvode demoni. Ali demoni ništa ne izvode, demoni ne postoje. Svako može da baca čini, svako može da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da čeka, ako ume da posti….








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 8 Apr - 12:22

Sidarta
 
Kad neko čita spis čiji smisao želi da dokuči, tada neće s prezirom gledati na znake i slova, rekavši da su varka, slučajnost i bezvredna ljuska, već će ih čitati, proučavati i voleti slovo po slovo.
A ja, koji sam želeo da čitam knjigu sveta i knjigu sopstvenog bića, prezreo sam za ljubav unapred naslućivanog smisla znake i slova, nazivajući pojavni svet varkom, a svoje oči i svoj jezik slučajnim i bezvrednim pojavama. Ali, to je prošlo, ja sam se probudio, istinski probudio i tek danas rodio…








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 8 Apr - 12:23

Sidarta

"...Izobličena lica zurio je u vodu i pljunuo ugledavši odraz svoga lika. Smrtno umoran odvojio je ruke od stabla i okrenuo sa namerom da se baci u talase,da najzad potone. Padao je zatvorenih očiju u susret smrti. U taj mah u najskrivenijim kutovima njegove duše, iz prošlosti njegovog premorenog života odjeknu glas. Bila je to jedna reč, jedan slog koji bez i jedne misli promucao u sebi, staru početnu i zvaršnu reč svih brahmanskih molitvi, sveti Om, koji znači "savršenstvo", ili "potpunost". I u trenutku u kome do Sidharthinog uva dopre glas koji izgovori Om, njegov usnuli duh se namah razbudi i on shvati da je njegova namera bezumna. Sidhartha se prenerazi. Evo šta se zbilo s njim, bio je tako izgubljen, zabludeo i lišen svih saznanja da je hteo da potraži smrt, da je u njemu mogla sazreti ova želja, toliko detinjasta želja da nađe mir uništivši svoje telo! Sva pitanja ovih dana, otrežnjenje i očajanje nisu mogli da urode plodom koji mu je doneo trenutak u kome je Om dopreo do njegove svesti i on u magnovenju spoznao svoju bedu i zabludu.
- Om ! - izgovorio je tiho.
 - Om ! -
I bi svestan brahmana, i bi svestan da je život neuništiv i svestan svega božanskog bačenog u zaborav. Ali, to je bio samo tren, blesak munje. Sidhartha se sručio u podnožje kokosovog drveta, položio glavu na kolena stabla i utonuo u dubok san. Spavao je duboko i bez snova, odavno već nije znao za takav san. Kada se nakon mnogih časova probudio, učinilo mu se da je prošlo deset godina. Čuo je tihi žubor vode, ali nije znao gde se nalazi i kako je dospeo ovamo; otvorivši oči začudio se drveću i nebu nad glavom, setivši se najzad gde se nalazii kako je ovamo došao. Ali, kako je tek nakon dužeg vremena došao do tog saznanja, prošlost mu se učinila kao prekrivena nekom koprenom, beskrajno daleka, beskrajno strana i ravnodušna. Znao je samo da je napustio svoj raniji život ( u prvi mah, kada se osvestio, raniji život mu se učinio kao davno minulo nekadašnje ovaploćenje, kao ranije rođenje njegovog sadašnjeg ja) - da je hteo da ga odbaci pun gađenja i jada, ali je zatim, kraj neke reke, ispružen ispod kokosovog drveta, došao k sebi sa svetom reči Om na usnama, da je posle toga zaspao i da sada razbuđen i kao preporođen posmatra svet oko sebe. Tiho je izgovorio reč Om sa kojom je zaspao, pa mu se učinilo da njegov dugi san nije bio ništa drugo već samo dugotrajno, zadubljeno izgovaranje Oma, misao prožeta Omom, uranjanje i potpuno poniranje u Om, u bezimeno, u savršeno..."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Sre 8 Apr - 12:23

Moja vera
 

Pogled volje je nećist i izobličen. Tek tada kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje čisto posmatranje, nastupa duša - lepota. Ako posmatram šumu koju želim da kupim, zakupim, u njoj želim da lovim, opteretim je hipotekom, tada ne vidim šumu već samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novčaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali ako ne želim ništa od nje, gledam li "bez misli" u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Čovek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije čovek već samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: "Da li je pristupačan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?" S hiljadu takvih pitanja najčešće se odnosimo prema drugim ljudima koje susrećemo, i mi važimo za poznavaoce ljudskih duša i psihologe ako nam pode za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali, ta predstava je siromašna, i u tom načinu poznavanja duše najpromišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, većina političara i učenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, čisto videnje i predanost, sve postaje drugačije. Čovek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobičan kao i sve ka čemu se okreće čist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga zauvek u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugacčje nego inače. Oni nisu više ogledala ili delići naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, čvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, značajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvaćen.
Sa stanovišta mirnog pogleda priroda je samo promenljiv oblik uvek prisutnog, besmrtnog života. Tako je i čovekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je duša nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda - svuda je moguća, svuda pripremljena, svuda naslućivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, vec životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo pre svega kod čoveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Ned 26 Apr - 16:47

UMETNOST DOKOLICE (BESANE NOĆI)

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.

...

A sna nema.
...

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane, ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    Pon 4 Maj - 18:14

Dakle, Gete je umro pre sto godina, a Hari ga veoma voli i ima cudesnu predstavu o tome kako je izgledao, a na to Hari ima pravo, zar ne? Ali slikar, koji takodje luduje za Geteom i koji je sebi stvorio njegovu sliku, taj na to nema pravo, a ni profesor niti uopste iko drugi, jer se Hariju to ne svidja, on to ne podnosi, on onda mora da negoduje i bezi! Da je pametan, on bi se jednostavno smejao i slikaru i profesoru. Da je lud, bacio bi im Getea u lice. Ali posto je samo mali decak, trci kuci i hoce da se obesi.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Herman Hese    

Nazad na vrh Ići dole
 
Herman Hese
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Herman Hese
» Džek London - Gvozdena peta ; Herman Hese - Stepski vuk
» Herman Hese
» Herman Hesse
» Bol je realnost života...
Strana 3 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-