Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Knut Hamsun

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Knut Hamsun   Čet 6 Okt - 11:12

Knut Hamsun je norveški pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1920. godine. Rođen je 1859. a umro je 1952. godine. Posle Ibzena, najpoznatiji je norveški književnik. Tridesetih godina dvadesetog veka bio je angažovan kao političar, promovišući desničarske ideje. Podržavao je nacističku filozofiju i norvešku kvislinšku vladu, zbog čega je bio osuđen na robiju. Dešavalo se da su mu čitaoci, nezadovoljni političkim idejama koje je izlagao u svojim delima, vraćali kupljene knjige. U književnim počecima pisao je romantičarskim stilom koji je naginjao ka modernoj književnosti. Njegovo prvo značajnije delo bilo je Misterije. Neki kritičari su ovo delo nazvali jevanđeljem modernizma, poredeći ga sa delima poput Tako je govorio Zaratustra. Delo je teško žanrovski definisati budući da se u njemu prepliću lirski i epski elementi uz dominantnu iracionalnost koja počiva na kritičkom odnosu prema građanskom društvu i njegovom nastojanju da se oslobodi stvaralačka ličnost. U vreme nastanka "misterija" nastala su i dela Pan i Viktorija. Hamsun je u Viktoriji ispevao himnu ljubavi. Romani Pan i Viktorija su delovi trilogije u koju spada i roman Glad. Pan govori o čoveku koji na bolan način shvata kako stapanje čoveka sa prirodom više nije moguće. Hamsun prikazuje onaj deo ljudske istorije kada je „čovek postao bolesno čedo grada“. Bavio i dramom i poezijom, ali sa slabijim uspehom. Nikada se nije pokajao zbog svojih političkih uverenja, čak ni u autobiografiji Na zaraslim stazama.

Rad i dela[uredi - уреди | uredi izvor]
Prvi put je privukao pažnju 1890. godine romanom Glad. U poluautobiografskom delu opisao je pad mladog pisca u ludilo kao rezultat gladi i siromaštva. Kao i u svim ostalim Hamsunovim delima, i u ovom se oseća uticaj Franca Kafke i još nekih pisaca 20. veka, sa unutrašnjim monolozima i bizarnim logičnostima.

Ostala dela:

Pan,
Misterije,
Blagoslov zemlje,
Avgust,
Skitnice,
Ruža,
Po zaraslim stazama,
Plodovi zemlje,
Poslednje poglavlje,
Nitkov iz skitničkog života,
Krug se zatvara,
Glas života,
Žene na studencu,
Viktorija,
Urednik Lynge,
Zavodnik i druge priče.
Glad  









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Čet 6 Okt - 11:17

Plodovi Zemlje

Gore u pustoši svako godišnje doba ima svoja cudesa, ali stalni su i nepromenljivi tamni, beskrajni zvuci neba i zemlje, opkoljenost sa svih strana, mrak šume, ugodnost drveca. Sve je meko i teško u isti mah, nijedna misao nije tu nemoguca. Severno od Selanro nalazilo se neko sasvim malo jezero, barica jedna, ne veca od obicnog akvarija. Tamo su se koprcale sicušne ribice, koje nikako nisu rasle; živele su i umirale i nisu bile ni za šta, Bože moj, baš ni za šta! Jedne veceri stajala je tako Inger i osluškivala da li ce cuti klepetuše. Nije ništa cula, svugde oko nje vladala je potpuna tišina, ali odjednom je zacula neku pesmu iz akvarija. Bila je vrlo slabacka i skoro necujna, kao da zamire. To je bila pesma sicušnih ribica.

Položaj Selanro je bio vrlo povoljan i stanovnici su svake jeseni i proleca mogli videti divlje guske kako lete preko pustoši, i cuti im krikove i primamljivanje gore u vazduhu; zvucalo je to kao zbrkani govor. I onda bi izgledalo kao da se svet ukocio, sve dok povorka ne bi prošla. Nije li u tim trenucima obuzimala ljude neka vrsta slabosti? Opet bi legli na posao, ali bi najpre duboko udahnuli, – bio ih je dodirnuo dah sa onoga sveta.

Velika cudesa opkoljavala su ih u svako doba. Zimi zvezde, a i severna svetlost, rasplamtelo obzorje, požar gore kod Boga. S vremena na vreme, ne cesto, i ne obicno, ali s vremena na vreme culi bi i gde grmi. Bivalo je to najviše s jeseni, postalo bi tad najednom i mracno i svecano i za ljude i za životinje. Stoka koja bi pasla na obližnjoj livadi, skupila bi se i ostala tako zbijena. Šta to sluša? Ne ocekuje li kraj? I šta cekaju ljudi u svoj toj pustoši stojeci oborene glave dok grmljavina tutnji?

Prolece, – da, sama brzina i raspusnost i ushit; ali jesen! Ona je u ljudima stvarala drukcije raspoloženje. Tada bi se cesto plašili u mraku, pribegavali vecernjoj molitvi, postajali vidoviti i culi predznake. Ponekad bi, u kakav jesenji dan, izišli da nešto doteraju kuci, muškarci možda drva, a žene stoku, koja je sad kao luda tražila i jela gljive, – i vracali bi se u srcu ispunjeni tajanstvenim stvarima. Da li su nehotice nagazili mrava i utisnuli mu zadnji deo tela u stazu, tako da mu se prednji nije više mogao otkinuti? Ili su se suviše približili gnezdu alpijske kokoši, pa je kvocka sikcuci poletela na njih? Pa cak ni veliki vrganji nisu bili bez nekog osobenog znacaja. Covek se ukoci i prebledi kad ih samo i pogleda. Vrganj niti cveta niti se mice s mesta, ali ima nešto u njemu što savladuje, neman je on, lici na pluca koja, gola i neodevena telom, žive svojim posebnim životom.

Knut Hamsun










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Čet 6 Okt - 11:20

„Po zaraslim stazama” 1949.

Kako samo malo stvari dugo traje… U takvim mojim mislima i razmišljanjima nema nekog pesimizma, već samo spoznaje kako je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i sve se živahno kreće, gore, dole i na sve strane; kada jedno padne, uzdiže se drugo, ukaže se na neko vreme da bi zatim umrlo.
… Mi ljudi ipak nismo toliko mudri da se oslobodimo obmane o svojoj večnosti; ravno u lice Bogu i sudbini probijamo se prema posmrtnoj slavi i sećanju na nas, prema besmrtnosti, ljubimo i tapšemo vlastitu glupost da bismo napokon sasvim uveli – bez stila, bez stava.
Slavni norveški pisac, Knut Hamsun, dobitnik Nobelove nagrade 1920. godine za roman „Plodovi zemlje” i epski opus koji je trajao više od pola veka, kontroverzna, autorski izuzetno plodna i višeslojna ličnost, koji se nakon teške i siromašne mladosti i boravka u „obećanoj zemlji” Americi okreće protiv angloameričke kulture i načina života i usmerava pažnju i simpatije prema Nemačkoj, biva optužen 1945. godine, po završetku Drugog svetskog rata, kao saradnik nemačkih okupacionih snaga. Usledilo je njegovo hapšenje a potom i zatvorski dani izolacije unutar vlastite kuće, staračkog doma, psihijatrijske klinike i ponovo vlastitog doma. Bile su to pozne Hamsunove godine (blizu devedesetih – umro je 1952. u svojoj 93. godini), koje ga nisu sprečile da napiše još jedno veličanstveno, stilski izvanredno i pronicljivo, književno delo – autobiografski roman „Po zaraslim stazama”, zatočeničke zabeleške starog šereta, jednog velikog čoveka i duha, usamljenika i okorelog individualca ničeanske snage i nepopustljivosti.
Ostareli, devedesetogodišnji Hamsun stvara neverovatno zanimljivo, pronicljivo, lucidno i duhom živahno memoarsko štivo, isprepleteno sudarima prošlosti i sadašnjosti, nenametljivo se braneći od etikete izdajnika. Poslednja Hamsunova knjiga, proizašla iz građe dnevničkih zapisa tokom procesa vođenog protiv njega i psihijatrijskih pregleda kojima je bio brutalno izložen, zbirka njegovih zatočeničkih, rezigniranih misli i osećanja, još jedno njegovo remek-delo u dugom nizu, svedočanstvo je o sudbini jednog velikog izolovanog čoveka, ekstremnog individualca, beskompromisnog u svojim stavovima i delotvornosti…
…Želim izreći samo jednostavnu ispoved kao Norvežanin, kao čovek i ako German… Ja lično nisam još nikada sreo manje ljubazne ljude od Engleza. Oni su tako puni sebe, tako oholi i nesusretljivi…Engleska ne želi rat voditi sama, zaista ne želi, već naprotiv hoće, kao obično, druge postaći da uđu u rat za Englesku. Davala je obećanja, davala jemstva jednoj evropskoj zemlji za drugom samo da bi se oprle Hitlerovoj želji. I zemlja za zemljom krvarile su kako bi služle Engleskoj… Pa i današnji rat i svu nesreću koju on nosi svetom zahvaljujemo Engleskoj. Engleska je uzrok. Engleska mora na kolena!…
Kroz izvrsno stilizovane dnevničko-fragmentarne spise progovara svojeglavi, do kraja samo sebi dosledni i dostojanstveni Hamsun, ničeanski oblikovan (nad)čovek, vešto koristeći prefinjenu ironiju koja prodire u srž međuljudskih odnosa i razobličava laži i pritvornost. Iz njegovih živopisnih priča, uverljivom i škrtom rečenicom izranjaju tragični gubitnici, nizovi živopisnih likova neverovatne životne energije, okrenute pre svega veličanstvenoj prirodi i „plodovima zemlje”, lutalaštvu i „jesenjim zvezdama svirača sa sordinom”, hrabrih usamljenika koji dosledno slede svoj put i ne posustaju ni pred kakvim neprilikama surove sudbine…
Još i dan-danas nosim u sebi mučna sećanja na ono što je boravak u toj klinici uništio u meni. Ne može se to izmeriti, ne postoji za to mere. Bilo je to lagano, lagano, lagano čupanje samog korena. Gde je krivnja tome? Nigde posebno, nigde naročito, već u sistemu. Vladavini nad živim životom, pravilima bez intuicije i srca, u psihologiji tačaka i rubrika, u celoj jednoj nauci koja prkosi znanju. Drugi možda mogu podneti to mrcvarenje, no to se mene nimalo ne tiče, ja ga podneti ne mogu…
… Svi smo mi na putu prema jednoj zemlji u koju ćemo uvek na vreme stići. Nikuda nam se ne žuri i putem prikupljamo slučajne događaje. Samo se budale krevelje put nebesa i pronalaze velike reči o tim događajima, trajnijima od nas i neizbežnima. Da, prijatelju, kako li su samo ustrajni i neizbežni!.









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Čet 6 Okt - 11:23

“Pisci se, sine, dele samo na dobre i loše,” reče mi pre desetak godina majka u trenucima svoje svakodnevne sirove mudrosti.

Proviđenje!

Jeste li se ikad zapitali šta čini dobrog pisca? Bogat rečnik? Zanimljive rečenične konstrukcije? Lepršave reči, detaljni opisi raspireni iskrama atributa, filozofije i tuđica? Literarna raznobojnost? Duboke, spore, „mudre“ teme?

Ako mene pitate, nijedan od ponuđenih odgovora nije tačan.

Jedini pravi odgovor na pitanje koje tendeciozno i svojevoljno postavljam i još svojevoljnije odgovaram je: dobra priča.

Norveški pisac Knut Hamsun (1859-1952) (Knut Pedersen Hamsund, poslednje slovo u prezimenu izgubilo se kada je napravljena štamparska greška dok je pisao za Marka Tvena, pa ju je usvojio) pripadnik je jednog uskog književnog serkla – jedan je od malobrojnih autora koji iznenađuju lakoćom i nepretencioznošću u stilistici. Valja reći da ova “prostota” njegovog književnog izraza nipošto nije mana, već jedna od najvećih vrlina.

Narečeni književnik dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1920. godine. Kako je vreme odmicalo, postajao je prepoznatljiv ne samo kao genijalni pisac, već i kao Hitlerov i Gebelsov prijatelj.

„Svi smo mi Nemci”, govorio je. Nikada nije formalno bio član Norveške nacističke partije, ali jeste pisao profašističke tekstove i deo novca od Nobelove nagrade poklonio Gebelsu. Nakon Hitlerove smrti, o njemu je napisao: “Bio je ratnik, ratnik čovečanstva, propovednik jevanđelja o pravdi za sve nacije”.

Umro je 19. februara 1952. godine, od kada je – kao ćovek jedne ideje – rehabilitovan i posmatran isključivo iz ugla velikog pisca. Da se vratim samom delu – roman Plodovi zemlje (1917) je ep o radu i čoveku kao biću koje je prinuđeno na rad. Nije reč o radu koji deli ljude između sebe. Govorim o prostom, nasilnom, fizičkom radu. O plodonosnim aktivnostima, o stvaranju, o putevima i stazama koje presecaju široku, praznu utrinu koju ljudi oblikuju i prisvajaju nazivajući je svojom. O radu koji u svojoj najčistijoj, nezagađenoj tvari oblikuje ljude, koji umiruje i spaja rastavljene duše, koji čuva i uvećava plodove njihovog rada pravilnim i neprekinutim napretkom.

Ljudi u Hamsunovom delu nisu takozvani “modeli”. Njegovi heroji i heroine su i te kako živi, i u to veoma šturim i skromnim okolnostima u odnosu na širinu koju književnost omogućava. Njegovi neumorni i tihi farmeri su neuniformisani ratnici čija herojska borba ne predstavlja ništa drugo do junačko žrtvovanje za nečiju zemlju i prijatelje pod oružjem.

Sam naslov može navesti na pogrešan trag. Pri pomenu “plodova zemlje”, u glavi imamo sliku nečeg plodnog, obilnog sočnog, uglavnom u agrokulturnoj regiji koja je dugo obrađivana. Naime, sama reč “zemlja” u Hamsunovom romanu nema tu konotaciju. Kontekstualizovana sa sadržinom, predstavlja neravno i nepristupračno neobrađeno tlo. Njeni plodovi ne ispadaju iz roga izobilja, oni uključuju sve što može da klija i raste na tom nepristupačnom tlu, dobro i loše, lepo i ružno, među ljudima i životinjama, kao i u šumama i poljima.

Takve plodove Hamsun nudi našoj žetvi.

Radnja romana počinje od nule. Bukvalno. U kilometrima i kilometrima snega uonaoko stoji čovek. Koji čovek? Kakav čovek? Jednostavno – čovek.

“Čovek ide u pravcu severa. Nosi vreću, vreću u kojoj je hrana i nešto alata. Čovek je snažan i krupan, ima riđu bradu i male brazgotine po licu i rukama, – da li je ožiljke stekao pri radu ili u borbi? Možda dolazi iz zatvora i hoće da se sakrije, možda je filozof i traži mira, – ali, svakako, on dolazi, čovek je sam, usred ove ogromne samoće.”

Taj čovek, Isak mu je ime, teškim i ćutljivim koracima ide ka severu. Pronalazi prazninu koja se da prisvojiti i za relativno kratko vreme uspeva da je očoveči. Da je podigne na noge, da je nauči da hoda ljudskim tempom.

Dođoše ljudi.

Sejaše.

Žnjaše.

Sve dok se, u jednom trenutku, setva nije počela obesmišljavati. Nedugo zatim, postala je paradigma zaludno utrošenog vremena. “Sejanje je za nekog drugog, ne za mene”, pomisliše ti koji su zemlju nastanili, “ja sam čovek, zemlja treba da rađa, a čovek da troši”.

Eho tog načina razmišljanja još uvek odzvanja i dobuje u glavama današnjih meštana planete. Svuda. Uzmi globus, zavrti ga i stavi prst na kopno. Pronaći ćeš ga i tu, obećavam.

Tako ova matrica ponašanja postade imperativ.

Koliko god nasilno ucrtavali razlike među ljudima, činjenica je da smo svi krojeni po jednom te istom repetitivnom principu. Iz iste zemlje se uspinjemo na dve noge i podjedako smo, i kraljevi i prosjaci, prah kad porinemo u smrt i neživot. Ako prihvatimo tu istinu za ideju vodilju, videćemo da su Norvežani iz Hamsunovog dela, posmatrajući razvoj čovečije socijalne svesti i postupke uslovljene kreacijom iste, zapravo svi ljudi oduvek, svuda i svih obeležja. Slika i prilika društva, fotografisana u Norveškoj snežnoj pustari, koja izniče iz zemlje i vodi suživot sa svojim stanovnicima. Svi bi da zarađuju, a da ne rade. Cene život tek dok ih mazi, hvale ga na sva usta dok je svaka od njihovih napaćenih duša vođena bolesno slepim statusnim željama i večitoj ljudskoj gladi za zemljom iz koje plodovi niču sami od sebe. Za njih novac nema upotrebnu vrednost, već je vrednost sam po sebi. Hoće da lete iako nemaju krila, hoće da znaju iako ne žele da nauče, žele da budu brži od života, da ga prestignu. Namerno skreću sa prtine na koju ih život navodi, inate se uprkos porazima, na svakoj jabuci vide zmiju i pružaju ruke u vatru iako su im šake rumene od opekotina. Besne na druge, pa kad im ponestane bližnjih za jed, počinju da mrze sebe i tako u krug. U svakoj grupi ljudi se nalazi po jedan Isak da skoro infantilno ne razume svet i njegove načine opstajanja.

Hamsun je, kroz jednostavnu i naizgled prostu priču uspeo da disecira suštinu čoveka kao socijalnog bića, da izvuče iz magle njegove želje, težnje, besmislene strahove i još besmislenije postupke. Razumni čovek se, pod pritiskom grupe, pod prisvojenim očekivanjima, kroz rad i sve implikacije rada kao takvog, pretvara u nepromenljivi činilac sveopšteg ludila koje nas okružuje i uvlači u svoju maticu, sasvim prirodno nas utapajući u kolektivno.

Rad je stvorio čoveka, a zemlja iznikla plodove.

Dan prvi na Zemlji prođe.

Dan drugi.

Dan ko zna koji.

Dan svaki.

Čovek još uvek nije naučio šta će sa plodovima i kuda dalje.

 









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Čet 6 Okt - 11:26









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Čet 6 Okt - 11:27

Ko je čitao romane o kojima se u tekstu govori moći će, nažalost, i prelako da uvidi da je autor teksta dao užasne prikaze i analize gotovo svakog od njih. Na najgrubljem i najpovršnijem nivou bi ga mogao opovrgnuti bilo ko ko je pročitao romane i stekao neko elementarno razumevanje. Recimo, u romanu Pan, glavni junak svakako ne umire slučajno, da bi to predstavljalo "simboličnu pobedu civilizacije nad prirodom". On umire itekako namerno, tako što izaziva svog protivnika da ga ubije. I to nije nešto što se "čita između redova" nego je transparentna i jasna stvar. Zatim, roman "Misterije" je veoma loše prikazan. Glavni junak ispija ono što misli da je bočica smrtonosnog otrova jer ne može da prihvati da bude deo društva koje je moralno posrnulo (ugrubo), dakle, itekako mari i ima obzira za druga ljudska bića. I to je kao šef katedre za tralala na univerzitetu u Tralaleču. Ovakve tekstove ne objavljuju ljudi koji žele da ih cene drugi sa istim interesovanjima. A, što je pisan, ne znam.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Čet 6 Okt - 11:30

Hamsun i nacizam

Koliko god da je književno delo Knuta Hamsuna veliko i značajno, ovaj norveški pisac i dobitnik Nobelobe nagrade za književnost intrigira današnju javnost pre svega svojim životom i političkim stavovima. 80 godina nakon dolaska nacista na vlast u Nemačkoj, ljubitelji književnosti se i dan danas trude da razluče delo od njegovog autora i Hamsuna pisca od Hamsuna pobornika Hitlerovih ideja, kao i da opravdaju stavove omiljenog autora – naizgled više nego što je i on sam želeo. Život

Knut Hamsun, čije je pravo prezime Pedersen, rođen je u jednom od brojnih idiličnih seoskih domaćinstava Norveške i od malena je upio u sebe veliku ljubav i divljenje prema prirodi, što će biti primetno u svim njegovim delima. Ipak, dečačku idilu remetila je loša finansijska situacija njegovog oca, krojača, pa je mali Knut od ranih dana bio prinuđen da zarađuje pomažući u radnji svog strica, da bi već sa 14 godina postao samostalan i preživljavao radeći najteže poslove.

Knut Hamsun, najveći norveški pisac uz Henrika Ibzena, svoj je hleb zarađivao radeći kao kamenorezac, pomoćnik policajca, prodavac, kamiondžija, učitelj. Svoju sreću, u jednom trenutku, rešio je da potraži u Novom svetu, pa se 1882. zaputio u Ameriku sa pozajmljenim novcem i mnoštvom snova. Međutim, sve što ga je tamo čekali bili su sitni poslovi uz koje je ostajao gladan i često bolestan pa je bio prinuđen da se vrati. Posle nekog vremena odlazi da još jednom okuša sreću preko okeana ali ne uspeva da dogura dalje od vozača tramvaja, dok slobodno vreme provodi igrajući poker, jureći devojke i učestvujući u tučama.

Prezime Hamsun čuveni pisac dobija po imenu farme na kojoj je radila njegova porodica. Farma se je zvala Hamsund, a pisac je tako želeo da potpiše tekst o Marku Tvenu za lokalne novine. Izdavač je izostavio poslednje slovo greškom, a Hamsunu se to dopalo i rešio je da od sada radi pod tim imenom. Ubrzo, ono postaje poznato širom Evrope i godine mučenja bivaju zamenjene godinama uspeha i priznanja.

Veliki pisac ženio se dva puta i imao petoro dece. Umro je 1952. u 93-oj godini. Njegovom delu divili su se Tomas Man, Herman Hese, Franc Kafka, Henri Miler i mnogo drugi. Čarls Bukovski nazvao ga je jednom prilikom najvećim piscem koji je ikada živeo. Delo

Književno delo norveškog genija obeleženo je uticajem romantičarskih ideja što se ogleda u njegovoj povezanosti sa prirodom i junacima-individualcima koji odbijaju ili ne mogu da se uklope u svoju sredinu. U onoj meri u kojoj su oni iznad svoje sredine i puni prezira prema građanskoj učmalosti prisutan je i Fridrih Niče kao Hamsunov intelektualni uzor, a u nedoumicama i paradoksima koji se vezuju za njegove junake vidimo uticaje psihoanalize i egzistencijalističkih ideja koje su se razbuktale ponajviše tek nakon Hamsunovih najboljih ostvarenja.

U Misterijama, junak  Johan Nagel, koga krase mnoge osobine Ničeovog natčoveka, dolazi u nepoznati grad gde ga niko ne poznaje i poigrava se sa lokalnim građanstvom iz pukog hira, remeteći njihov sistem vrednosti i šokirajući svojom nadmoćnom neobičnošću bez ikakvog obzira za osećanja o neprijatnosti koje izaziva.

U Panu, junak je neshvaćeni odmetnik od savremenog društva, razigran i ćudljiv, no ponajviše vitalan ljubitelj prirode i neprijatelj tehnološke civilizacije, koji vođen mnoštvom strasti strada od sebe samog i posledica svog hibrisa – pokušaja da bude izvan svog vremena i njegovih pravila.

Hamsunovo najcenjenije delo, Plodovi zemlje, nagrađeno je Nobelovom nagradom. U njemu pisac idealizuje zdrav odnos čoveka i prirode kao suživot pun poštene borbe, otimanja i vraćanja, dok sve nedaće koje takav život prate ipak bivaju doživljene kao časnije i dostojnije čoveka od nedaća građanskog, izvitoperenog života. Hamsun i nacizam

Za razumevanje Hamsunovog odnosa prema nacizmu neophodno je poznavati njegove ranije stavove o politici i ideologiji. Još tokom Prvog svetkog rata Hamsun je sa radošću navijao za krah britanskog imperijalizma mrzeći britansku politiku nipodaštavanja manjih nacija. Svoj prezir prema Americi stekao je iz prve ruke, živeći i radeći u novoj zemlji koja mu ništa dobrog nije dala, niti pokazala. Američku kulturu nazivao je „brbljanjem i meketanjem“ i pogubnom trkom za novcem, a u svojim zapisima nakon putovanja po Orijentu primetio je kako narodi što su stariji time su i tiši i dostojanstveniji nadrastavši stupanj brbljanja i smeha, nasuprot Amerikancima.

Hamsun je veoma cenio nemaču kulturu i nemačke umetnike. Bio je pobornik patrijarhalnog načina života, verovao je da industrijalizacija uništava tradicionalne društvene vrednosti i čeznuo za obnavljanjem jedinstva čoveka i prirode. Upravo ovaj sistem vrednosti usmerio je Hamsuna ka Nemačkoj a nasuprot Britaniji i Americi. Na neki način, Hamsun je video Hitlera kao jedini mogući spas od anglosaksonskog merkantilizma i sovjetskog boljševizma.

Knut Hamsun bio je autor brojnih novinskih tekstova koji su izlazili tokom rata i u kojima je karakterisao Adolfa Hitlera kao borca protiv engleske tiranije. U to vreme, kao i u godinama pre izbijanja rata, svi desničarski orijetnisani listovi zagovarali su nacizam, a među njima nije zaostajao ni sam pisac. Ipak, Hamsun nikada nije postao član nacističke partije za razliku od svoje supruge kojoj deo biografa pripisuje krivicu za piščevo neslavno mešanje u politiku.

Rat je veliki pisac dočekao skoro potpuno gluv i ozbiljno oštećenog vida, sa dva preživljena izliva krvi u mozak u zdravstvenom kartonu. Kao takav otišao je i na audijenciju kod Hitlera u jeku rata i očevici tvrde da nikada Hitlera niko nije tako nadglasao kao Hamsun – razlog tome bila je piščeva gluvoća zbog koje je jedva razumeo šta mu je firer pričao neprestano mu upadajući u reč. Ipak, čašu je prelila Hamsunova molba Hitleru da oslobodi norveške mladiće optužene za saradnju sa Englezima nakon čega je sastanak završen. Biografi kažu da je Hitler bio vidno besan naredna tri dana.

Međutim, Hamsun nije bio čovek koji odustaje od svojih ideja i gazi preko svojih reči pa je tako, nakon kapitulacije i Hitlerovog samoubistva nemačkog vođu nazvao „borcem za prava naroda“. Ubrzo nakon toga pisac i njegova supruga bivaju uhapšeni i Hamsun odlazi na psihijatrijsko ispitivanje. Rezultat je glasio: trajno oštećenje mentalnih funkcija. Pisac je oslobođen zatvorske kazne uz obavezu da plati finansijksu kaznu koja ga je materijalno uništila.

Iako je pozivanje na neuračunljivost bila taktika odbrane, Hamsun je bio besan na psihijatre što su ga proglasili neuračunljivim optužujući ih da je upravo bolničko mrcvarenje dovelo do takvih rezultata i, kao svoj odgovor njima, piše autobiografsko delo Po zaraslim stazama  gde pokazuje da i dalje ima iskričav um i da se ne odriče svojih ideja. Knjiga biva najpre rasprodata u ogromnom tiražu ali mu je čitaoci ubrzo vraćaju na kućnu adresu ili organizuju javna spaljivanja njegovih dela. Pisac ubrzo pada u zaborav i na njegovu sahranu dolazi tek šačica ljudi. Po sopstvenoj želji sahranjen je sa norveškom zastavom. Tvrdio je da mu je savest čista jer nije znao za nacističke logore i gasne komore i da se nada da će ga budućnost pamtiti samo po njegovim knjigama, a ne i po novinskim tekstovima.

Ali, to se nije desilo i nad velikim piscem se i danas nadvija senka nacizma. Sve u svemu, Hamsun nije želeo ovakvu Norvešku i ovakvu Evropu kakve ih imamo danas. Bio je vesnik jedne drugačije vizije koja nikada nije ostvarena, možda baš zahvaljujući nacizmu. Ali, jedno je sigurno: današnjoj Norveškoj i današnjoj Evropi je poterban Knut Hamsun, takav kakav je, kako bi sebe bolje razumele, u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

za P.U.L.S.E: Dušan Stojanović








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Čet 6 Okt - 11:32









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Čet 6 Okt - 11:33

"Moja nova knjiga će biti veoma lepa; dešava se na severu, jedna strasna ljubavna priča, bez ikakvih polemika, samo ljudi pod drugim nebom..."

Iz Hamsunovog pisma, oktobra 1893.

"Pan" je najpoznatije Hamsunovo delo i jedan od najvećih ljubavnih romana u svetskoj literaturi. Pored toga, "Pan" je i himna prirodi severa i severnog leta.

Hamsun je rođen u Norveškoj, u malom mestu Lom, i veći deo svog detinjstva i rane mladosti proveo je na krajnjem severu, u oblasti polarnog kruga, gde se i odvija radnja romana "Pan".

Uprkos velikom uspehu romana "Glad", Hamsun je, ipak, tek sa "Panom" stekao svetsku slavu, kao najuticajniji pisac koji se ikada pojavio u zemljama severne Evrope.

Novi prevod "Pana" bio je neophodan da još bolje osvetli ovaj najsjajniji biser norveške književnosti.

"Nije važno da li pada kiša ili duva vetar; često neka mala radost može da te obuzme u kišni dan i navede te da se negde skloniš i uživaš u svojoj sreći. Stojiš tako i gledaš pravo ispred sebe, tu i tamo se tiho smeješ i osvrćeš se. Na šta li tada misliš? Na čisto okno nekog prozora, sunčev zrak na staklu, prizor nekog potoka, i možda na plavu pukotinu na nebu. Više od toga nije potrebno."

U ediciji A objavljeni su, osim "Pana", Hamsunovi romani "Glad", "Pod jesenjom zvezdom" i "Krug se zatvara".










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Čet 6 Okt - 11:35

"Pred mojom kucicom stajao je kamen, visok, siv kamen. Iz njega je izbijao izraz prijateljstva prema meni. Kao da me vidi kad odlazim i dolazim, i uvek me pozna. Kada sam u praskozorje odlazio, voleo sam da prodjem pored toga kamena i cinilo mi se kao da sam tamo ostavljao nekog dobrog prijatelja, koji bi me cekao dok se ne vratim.

A gore u sumi otpocinjo bi lov. Nekad sam ponesto ubio, nekad nisam...

S one strane ostrva prostiralo se more u teskom miru. Kada bih se ispeo visoko gore, cesto sam stajao i sa visova gledao na more. U tihe dane brodovi se gotovo nisu pomerali napred. Po tri dana sam mogao videti isto jedro, malo i belo, kao galeb na vodi. Ali ponekad, kad bi se vetar podigao, brda u daljini su mogla gotovo isceznuti, nastajala je oluja, jugozapadna bura, prizor ciji sam ja bio posmatrac. Sve je bilo u dimu. Nebo i zemlja bi se slili u jedno, more se uspinjalo u vratolomnim igrama u vazduhu, pretvaralo se u ljude, konje i pokidane zastave. Ja sam stajao u zaklonu neke stene i na um su mi padale razne stvari. Dusa mi je bila uznemirena. Bog ce znati, mislio sam, cega sam ja danas svedok i zasto se more otvara pred mojim ocima..."



Knut Hamsun Pan









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Pon 10 Okt - 10:58

"Pred mojom kucicom stajao je kamen, visok, siv kamen. Iz njega je izbijao izraz prijateljstva prema meni. Kao da me vidi kad odlazim i dolazim, i uvek me pozna. Kada sam u praskozorje odlazio, voleo sam da prodjem pored toga kamena i cinilo mi se kao da sam tamo ostavljao nekog dobrog prijatelja, koji bi me cekao dok se ne vratim.

A gore u sumi otpocinjo bi lov. Nekad sam ponesto ubio, nekad nisam...

S one strane ostrva prostiralo se more u teskom miru. Kada bih se ispeo visoko gore, cesto sam stajao i sa visova gledao na more. U tihe dane brodovi se gotovo nisu pomerali napred. Po tri dana sam mogao videti isto jedro, malo i belo, kao galeb na vodi. Ali ponekad, kad bi se vetar podigao, brda u daljini su mogla gotovo isceznuti, nastajala je oluja, jugozapadna bura, prizor ciji sam ja bio posmatrac. Sve je bilo u dimu. Nebo i zemlja bi se slili u jedno, more se uspinjalo u vratolomnim igrama u vazduhu, pretvaralo se u ljude, konje i pokidane zastave. Ja sam stajao u zaklonu neke stene i na um su mi padale razne stvari. Dusa mi je bila uznemirena. Bog ce znati, mislio sam, cega sam ja danas svedok i zasto se more otvara pred mojim ocima..."



Knut Hamsun Pan








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Uto 19 Jun - 20:02

Knut Hamsun: Zaraslim stazama gladi i očaja


„Po zaraslim stazama” 1949

Kako samo malo stvari dugo traje… U takvim mojim mislima i razmišljanjima nema nekog pesimizma, već samo spoznaje kako je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i sve se živahno kreće, gore, dole i na sve strane; kada jedno padne, uzdiže se drugo, ukaže se na neko vreme da bi zatim umrlo.

… Mi ljudi ipak nismo toliko mudri da se oslobodimo obmane o svojoj večnosti; ravno u lice Bogu i sudbini probijamo se prema posmrtnoj slavi i sećanju na nas, prema besmrtnosti, ljubimo i tapšemo vlastitu glupost da bismo napokon sasvim uveli – bez stila, bez stava.

Slavni norveški pisac, Knut Hamsun, dobitnik Nobelove nagrade 1920. godine za roman „Plodovi zemlje” i epski opus koji je trajao više od pola veka, kontroverzna, autorski izuzetno plodna i višeslojna ličnost, koji se nakon teške i siromašne mladosti i boravka u „obećanoj zemlji” Americi okreće protiv angloameričke kulture i načina života i usmerava pažnju i simpatije prema Nemačkoj, biva optužen 1945. godine, po završetku Drugog svetskog rata, kao saradnik nemačkih okupacionih snaga. Usledilo je njegovo hapšenje a potom i zatvorski dani izolacije unutar vlastite kuće, staračkog doma, psihijatrijske klinike i ponovo vlastitog doma. Bile su to pozne Hamsunove godine (blizu devedesetih – umro je 1952. u svojoj 93. godini), koje ga nisu sprečile da napiše još jedno veličanstveno, stilski izvanredno i pronicljivo, književno delo – autobiografski roman „Po zaraslim stazama”, zatočeničke zabeleške starog šereta, jednog velikog čoveka i duha, usamljenika i okorelog individualca ničeanske snage i nepopustljivosti.

Ostareli, devedesetogodišnji Hamsun stvara neverovatno zanimljivo, pronicljivo, lucidno i duhom živahno memoarsko štivo, isprepleteno sudarima prošlosti i sadašnjosti, nenametljivo se braneći od etikete izdajnika. Poslednja Hamsunova knjiga, proizašla iz građe dnevničkih zapisa tokom procesa vođenog protiv njega i psihijatrijskih pregleda kojima je bio brutalno izložen, zbirka njegovih zatočeničkih, rezigniranih misli i osećanja, još jedno njegovo remek-delo u dugom nizu, svedočanstvo je o sudbini jednog velikog izolovanog čoveka, ekstremnog individualca, beskompromisnog u svojim stavovima i delotvornosti…

…Želim izreći samo jednostavnu ispoved kao Norvežanin, kao čovek i ako German… Ja lično nisam još nikada sreo manje ljubazne ljude od Engleza. Oni su tako puni sebe, tako oholi i nesusretljivi…Engleska ne želi rat voditi sama, zaista ne želi, već naprotiv hoće, kao obično, druge postaći da uđu u rat za Englesku. Davala je obećanja, davala jemstva jednoj evropskoj zemlji za drugom samo da bi se oprle Hitlerovoj želji. I zemlja za zemljom krvarile su kako bi služle Engleskoj… Pa i današnji rat i svu nesreću koju on nosi svetom zahvaljujemo Engleskoj. Engleska je uzrok. Engleska mora na kolena!…

Kroz izvrsno stilizovane dnevničko-fragmentarne spise progovara svojeglavi, do kraja samo sebi dosledni i dostojanstveni Hamsun, ničeanski oblikovan (nad)čovek, vešto koristeći prefinjenu ironiju koja prodire u srž međuljudskih odnosa i razobličava laži i pritvornost. Iz njegovih živopisnih priča, uverljivom i škrtom rečenicom izranjaju tragični gubitnici, nizovi živopisnih likova neverovatne životne energije, okrenute pre svega veličanstvenoj prirodi i „plodovima zemlje”, lutalaštvu i „jesenjim zvezdama svirača sa sordinom”, hrabrih usamljenika koji dosledno slede svoj put i ne posustaju ni pred kakvim neprilikama surove sudbine…

Još i dan-danas nosim u sebi mučna sećanja na ono što je boravak u toj klinici uništio u meni. Ne može se to izmeriti, ne postoji za to mere. Bilo je to lagano, lagano, lagano čupanje samog korena. Gde je krivnja tome? Nigde posebno, nigde naročito, već u sistemu. Vladavini nad živim životom, pravilima bez intuicije i srca, u psihologiji tačaka i rubrika, u celoj jednoj nauci koja prkosi znanju. Drugi možda mogu podneti to mrcvarenje, no to se mene nimalo ne tiče, ja ga podneti ne mogu…

… Svi smo mi na putu prema jednoj zemlji u koju ćemo uvek na vreme stići. Nikuda nam se ne žuri i putem prikupljamo slučajne događaje. Samo se budale krevelje put nebesa i pronalaze velike reči o tim događajima, trajnijima od nas i neizbežnima. Da, prijatelju, kako li su samo ustrajni i neizbežni!.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Uto 19 Jun - 20:02


„Glad” 1890.


Nakon više od trideset godina napornog života i rada, Hamsun se napokon probija romanom „Glad”, objavljenim 1890. godine. Bila je to jedinstvena priča o mladom piscu iz Kristijanije (današnjeg Osla), njegovom životu u bedi, gladovanju i poniženju, kao i dostojanstvenoj borbi za život i konačno priznanje. Roman otvara sledeća misao: To je bilo u ono vreme kada sam kao skitnica živeo i gladovao u Kristijaniji, u tom čudesnom gradu koji nikoga ne pušta od sebe, ne udarivši svoj žig, na koju se u nastavku romana nadovezuju očaj i rezignacija: Kako sam se samo lagano, ravnomerno i neizbežno spuštao sa stepena na stepen! Na kraju krajeva, ostao sam, zamalo, samo u onom čemu me mati rodila; nisam imao čak ni češlja, nisam imao ni jedne jedine knjige koju bi mogao čitati, kad bi mi bilo odveć teško na duši.Na ogoljen i impresivan način Hamsun otvara pred očima čitaoca turobnu socijalnu dramu, jezivu životnu priču obojenu dozom ironije i neverovatnom snagom duha koji veliča ljudsko dostojanstvo i u trenucima najtežih čovekovih iskušenja ‒ momentu kada gotovo beznadežan stoji pritešnjen uz zid srama i poniženja. Kad bi samo bilo štogod da se pojede na ovako divnom danu! Utisak toga veselog jutra sasvim me obvladao, obuzela me neka neodgovorna radost, te stadoh pevati od sreće bez ikakvog bitnog uzroka. Izdržavajući se pisanjem novinskih članaka u gotovo nemogućim uslovima: bez hrane, loše odeven, kao podstanar u brojnim straćarama, zanemaren i zaboravljen od svih, ali nošen uvek nekom čudesnom energijom i vedrinom, Hamsun vodi surovu životnu bitku za golu egzistenciju: Odlomci iz onoga čemu su me učili u detinstvu, zatalasaše mi se u mozgu, u ušima mi odjekivahu reči iz Biblije, ja tiho stadoh govoriti sam sa sobom, s osmehom nagnuvši glavu u stranu. Zašto da se brinem o tome šta ću jesti, šta ću piti i u šta ću obući kukavno boravište za crve, koje se na zemlji zove telom? Zar se otac moj nebeski neće pobrinuti za mene, kao i o pticama nebeskim, zar on nije pokazao svoje milosrđe ukazavši na nedostojnog roba prstom svojim? Iscrpljen i ponižen, čovek svakodnevnu patnju nadilazi iskrenom verom u Boga, kao i čudesnom radošću življenja koja svoju snagu crpe iz vanvremenskog, nestvarnog i nepojmljivog. Cela nedelja dana prošla je u sjaju i radosti. Izmigoljio sam se iz nevolje i toga puta jeo sam svakog dana, trezvenost mi je rasla, i ja sam smišljao jedno delo za drugim. Radio sam na tri ili četiri članka, koji su oduzimali mom sirotom mozgu svaku iskru, svaku misao koja bi u njemu ponikla, i činilo mi se da mi je posao ispadao za rukom bolje no pre. Univerzalnu notu i karakter ovom moćnom Hamsunovom delu daje nivo priče koji veliča ljudsku čast, karakter i pre svega dostojanstvo, psihološki produbljen i višeslojno naslikan. Jedan siromašan inteligentan čovek finiji je posmatrač nego bogat inteligentan čovek. Siromah pazi svaki svoj korak, sumnjivo prisluškuje svaku reč koju čuje od ljudi u susretu; svaki korak koji on preduzima postaviće kako njegovoj misli, tako i njegovom osećanju neki zadatak. On je pronicljiv i prijemčiv, on je iskustvom oproban čovek, njegova je duša izranjavana, prekaljena… Hamsun otvoreno staje na stranu obespravljenih, dajući vlastitoj drami duboko humanističku notu.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Uto 19 Jun - 20:03


„Pan” 1894.


Predivna, panteistički intonirana priča „Pan”, nastala je 1894. godine.Ona u formi lovačkog dnevnika poručnika Glana govori o bekstvu iz urbane civilizacije. Snaga Hamsunove reči, njena relaksirajuća radost pretapa se kroz panteistički fon legende u predivne slapove života netaknute prirode Severa ‒ hladnog, ponosnog, usamljeničkog i samo odabranima pristupačnog u moći vlastitog dostojanstva.

Stare planine bile su vlažne i crne od vode koja se sa njih slivala, kapala i žuborila u jednakoj tihoj melodiji. Te tihe melodije duboko u planinama skraćivale su mi po koji čas dok bih sedeo i posmatrao oko sebe. Na um mi je padalo kako ti tihi beskrajni zvuci žubore tu u svojoj usamljenosti i niko ih ne čuje, niko ne misli na njih, a oni i pored toga žubore tu za sebe, čitavo vreme, večno! I, slušajući to žuborenje, više mi nije izgledalo da je planina potpuno pusta. Snegom okovane, šumovite planine kraj mora, njeni potoci, bujice, divljač, nebo, zvuk divljine i nestvaran mir ambijent su koji okružuje novo boravište poručnika Glana, njegov jedinstveni život lova, samoće, krstarenja, kontemplacije i poniranja u bit prirode i vlastitog bića. Grandiozna freska prirode, ljudske usamljenosti i njihovog suptilnog preplitanja koje teži ka božanskoj harmoniji uzdiže se iznad svih prolaznih trivijalnosti koje bukom zaglušuju melodiju prirode i harmoniju suživota. Duh božanskog Pana provejava između redova Hamsunovih proznih uzleta ‒ dodir neprolaznog neprimetno vas veže svakom novom rečenicom. Ja lovim da ne bih ubijao, lovim da bih živeo. Danas mi je potrebna jedna mala tetrebica, i zato ne ubijam dve, već sutra ubijam drugu. Zašto da ih ubijem više? Živim u šumi, ja sam sin šume. Uprkos tragičnom završetku romana, Hamsun ne ostavlja mesta gorčini i rezignaciji. Osećaj vedrine, prevazilaženja konačnog kraja, nedodirljivo lebdi između piščevih redova, simbolično, u tananim naznakama. Zahvalnost za noć u samoći, za planine, za opojnost mraka i mora, srce mi je opijeno! Hvala za moj život, za dah, za milost što noćas mogu da živim, iz srca zahvaljujem za to! Osluškuj prema istoku i osluškuj prema zapadu, ne osluškuj! To je večiti Bog! Taj mir koji mi žamori u uhu, to je krv cele prirode koja ključa, Bog koji prožima zemlju i mene.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Uto 19 Jun - 20:03


„Lutalica svira sa sordinom” 1909.


Daleko sam od varoške buke i jurnjave, od novina i ljudi, od svega sam toga pobegao, jer sam ponovo pozvan u prirodu i usamljenost, odakle i potičem, pripoveda Hamsun na početku još jedne lutalačke epopeje, romana „Pod jesenjim zvezdama”, svojevrsne svetkovine snažnog nordijskog, individualističkog duha i sudbinske povezanosti sa iskonskim korenima večnog Severa. Lutam po ostrvu kao i obično i premišljam o raznim stvarima. Mir, mir, nebeski mir izbija iz svakog drveta u šumi. Nisam čitao novine već dve nedelje, a ipak sam još živ, raspoložen sam, napredujem u zadobijanju unutarnjeg mira, pevam, ispravljam se i gologlav posmatram zvezdano nebo. Rad na imanju Falkenbergovih, mnoštvo jakih emocija, drugarstvo, nesrećne ljubavi, opčinjenost prirodom i sitnim radostima koje život znače, udahnjuju iskrenu životnost Hamsunovim ispovestima. „Lutalica svira sa sordinom” jedna je u nizu besmrtnih. Potrebna je duhovna zaostalost da bi čovek stalno bio zadovoljan životom, i, štaviše, očekivao od njega nešto novo i lepo…U starosti se ne živi u životu, održava se samo uz pomoć uspomena. Mi smo kao otposlata pisma, nismo više na putu, stigli smo na cilj. Od značaja je samo da li smo u sebi uskovitlali bolove i radosti ili smo prošli kroz život bez ikakvog utiska. Hvala na životu, lepo je bilo živeti. Ali žena, ona je bila onakva kakvom su je odvajkada znali: beskrajno ograničena u izražavanju, ali prepuna neodgovornosti, sujete, lakomislenosti. Ona ima mnogo nečeg dečijeg, samo ničega od njihove nevinosti.

Ređaju se događaji na imanju Falkenbergovih: s jedne strane, realistično prikazan, postoji svet gospodara, raspusnih ljudi sa titulama i lagodnim životom, punim izopačenosti, bluda, egoizma i neodgovornosti, dok je nasuprot tom i takvom svetu prirodan i neiskvaren svet običnih, prostih ljudi, vrednih, odgovornih, spremnih da razumeju i pomognu čoveka u nevolji. Kao objektivan posmatrač svega, Hamsun ostaje po strani ‒ njegovom oštrom oku ništa ne promiče. Dosledan vlastitoj viziji života, Hamsun nikog ne ostavlja ravnodušnim. I tako je to: već sama milost što se je život smeo da proživi, bogata je plata unapred za svaki pojedinačni bol u životu. Mnogo sam lutao u svom životu i postao sam glup i uvenuo. Ne patim od one perverzne staračke uobraženosti da sam postao pametniji nego što sam bio. Nadam se da nikad i neću postati pametan. To je znak prestarelosti. Kad zahvaljujem Bogu na životu, ne činim to zbog veće zrelosti koju sam stekao s godinama, već zbog radosti koju sam imao od života. Starost ne poklanja nikakvu zrelost, starost ne poklanja ništa sem starosti. Neka me Bog sačuva od toga da postanem mudar...Ja nemam nikakvog posla i nemam nikakvog cilja, ja sam samo lutalica koji izlazi iz jedne drvene kolibe i vraća se u nju, i potpuno je svejedno gde se nalazim…Počinje mraz dok se vraćam kući u moju drvenu kolibu, pustare i baruštine su zamrznute i lako se hoda. Polako i ravnodušno kaskam sa rukama u džepovima. Nema potrebe da se žurim, svejedno je gde sam.

Hamsunov prozni stil predstavljao je veliku novinu u razvoju norveške književnosti: po ritmu rečenice, profinjenosti ironije, strasnoj oživljenosti likova, dubini psihološke analize, stilu slikanja norveškog pejzaža, suptilnosti u prikazu društvenih odnosa, uverljivosti pripovedanja, verbalnoj muzikalnosti, autentičnom spoju lirskog ugođaja i dramatike, te prikazu tragičnih junaka, kakav je i sam bio. Pesimist u odnosu na savremeno društvo, ostao je optimista u odnosu prema čovekovim mogućnostima








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Uto 19 Jun - 20:03

„Plodovi zemlje” 1920.


Konačno priznanje za celokupan dotadašnji književni rad Knut Hamsun dobija 1920. godine ‒ roman „Plodovi zemlje” ovenčan je slavnom Nobelovom nagradom: bila je to ogromna duhovna i materijalna satisfakcija za velikog nordijskog pisca. Snaga Hamsunove kreacije bližila se svom vrhuncu. Uvodne sekvence nagrađenog romana pravi su literarni biser: Čovek ide u pravcu severa. Nosi vreću u kojoj je hrana i nešto alata. Čovek je snažan i krupan, ima riđu bradu i male brazgotine po licu i rukama ‒ da li je ožiljke stekao pri radu ili u borbi? Možda dolazi iz zatvora i hoće da se sakrije, možda je filozof i traži mira ‒ ali, svakako, on dolazi, čovek je sam usred ove ogromne samoće. On ide, ide, naokolo je sve tiho, ne čuje se nijedna ptica, nijedna životinja, ponekad on progovori neku reč sam sa sobom.

Rečenice nastavljaju da se nižu kao slapovi. Usamljenik Isak dolazi jednog dana u nepregledni planinsko-šumski predeo severa i odabira mesto na kome će započeti nov život. Pratimo njegov mukotrpan rad i prilagođavanje majci Zemlji na kojoj gradi svoje novo imanje. Snaga i vera njegovog duha vremenom nadvladavaju surovost prirode, stapajući čoveka sa zemljom koju obrađuje i koja ga hrani. Nikada on nije čitao ni jednu knjigu, ali misli su mu se često bavile Bogom, on nije mogao drugačije, duša mu je bila puna poverenja i strahopoštovanja. Zvezdano nebo, brujanje šume, samoća, ogromni snegovi, sile na zemlji i nad zemljom često puta bi ga dovele do razmišljanja i pobožnosti; osećao se grešnim i bojao se Boga, nedeljom bi se umio u čast praznika, ali bi radio kao i inače svakoga dana.

Tako započinje Hamsunova literarna sonata, oda Prirodi, majci Zemlji i svim njenim nesebičnim darovima i plodovima.Iskonske biblijske slike mistično iskrsavaju pred očima čitaoca-čovek se iznova rađa neiskvaren, pod okriljem Božijim i počinje da gradi novi svet. Zajedno sa ženom, koja se ubrzo pojavljuje, Isak počinje da ispunjava Božju volju, zahvaljujući pokorno na darovima. Nastaje jedno moćno imanje, Selanro, rađaju se deca, plodovi zemlje počinju da niču i omogućavaju skladan život skromne porodice. Pred nama se stvara slika jednog neobičnog sveta čudesne harmonije, nešto što u svakom pogledu predstavlja kontrast haosu moderne civilizacije. Ja sam jedan od onih koji znaju šta valja, ali to ne rade. Ja sam nešto, ali on nije ništa, on je samo munja, brz čovek sadašnjice. Ali munja kao takva jalova je. Uzmimo vas tamo u Selanrou. Vi svaki dan vidite plava brda pred sobom; nisu to nikakve izmišljene stvari, to su stara brda, koja tu od pamtiveka stoje, ali su vam drugovi. Tako vi tu idete zajedno sa nebom i zemljom, jedno ste s njima, jedno ste sa širinom i srasli ste sa zemljom. Vama nije potreban mač u ruci, idete kroz život bez šlema na glavi i bez oružja u ruci, okruženi samim prijateljstvom. Eto, tu je priroda, ona pripada tebi i tvojima. Čovek i priroda ne ratuju između sebe, odobravaju jedno drugom, ne takmiče se, ne utrkuju se sa nekom predrasudom, idu zajedno. U sredini svega toga ste vi sa Selanroa i zato napredujete. Imate sve što vam za život treba, sve zašto živite, rađate se i stvarate nova pokolenja, nužni ste zemlji. A šta imate za to? Življenje u pravu i pravdi, življenje u istinitom i iskrenom stavu prema svemu. Ništa vas, ljude sa Selanroa, ne savlađuje, niti vama vlada, imate mira moći i sile, okruženi ste samim prijateljstvom. Počivate na toplim grudima i igrate se s izvesnom materinskom rukom i siti se nadojite. A ostali? Moj sin je munja, koja u stvari nije ništa, nekoristan blesak. On ume da trguje. Moj sin je primer čoveka našega doba, što su ga naučili čivutin i jenki; ali ja samo vrtim glavom nad svim tim.

Kao i u navedenom romanu, i u Hamsunovom životu rađa se priča o uzornom imanju. Norholm postaje čuveno poljoprivredno imanje, dostojno poštovanja. Međutim, starost, zla kob koja neminovno sleduje čoveku i kojoj se Hamsun celog života rugao svojim životom i delima, počinje tih godina da slama duh legendarnog lutalice i osobenjaka, usamljenika doslednog isključivo samom sebi. Isprva, Hamsun počinje da gubi sluh i vid, pojačavaju se znaci hipohondrije, svojeglavosti i pedanterije koji prelaze u surovi fanatizam.Vreme između dva rata Hamsun provodi kao pravi pustinjak, što ga vremenom dovodi do ozbiljnih psihičkih kriza i poseta psihijatrijskim ustanovama. Mada se pretvara u čudaka, snažan kreativni zanos nikada ga ne napušta. Godine koje su usledile, donele su još niz izuzetnih literarnih dela.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Uto 19 Jun - 20:04

Modernizam u prozi

Svojim ranim delima Glad (1890), Misterije (1892) i Pan (1894) koje možemo posmatrati kao svojevrsnu trilogiju, Hamsun je izložio antitezu književnosti onoga vremena. Već dugo vladajući realizam, čak i u svojoj najprobitačnijoj formi naturalizma, nije uspevao da prikaže celinu ljudskog bića. Uprkos individualizaciji karaktera koji su se često odlikovali i psihološkom dubinom, realizam je samo neprestano iskorišćavao i stvarao nove arhetipove. Ipak, svaki čovek je jedinstvena pojava, pa iako može egzistirati samo u određenom socijalnom kontekstu njegov um je uvek slobodan, nesputan čak i raciom. Hamsun je bio jedan od prvih evropskih autora koji je preuzeo na sebe zadatak da pokaže kako nesvesno može da utiče na ljudsko ponašanje. U tu svrhu koristi nekoliko literarnih tehnika kao što su tok svesti i unutrašnji monolog, ali ono što je posebna vrednost njegovog pripovedanja jeste da to čini sa neviđenom spontanošću tako da izgleda potpuno nevezan intelektualnom modom onog doba, pre svega Frojdovim teorijama o podsvesti. Njegov je izraz čist, gotovo minimalistički, kao superiorni šarmantni marginalac u visokom društvu.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Uto 19 Jun - 20:04

Šta je cool modernizam?

Cool modernizam je lišen intelektualističkih pretenzija, pre svega na planu forme. Modernistički eksperimenti koji se odlikuju izuzetnim literarnim značajem kao što su pojedina dela Džojsa, Foknera, Prusta ili Andre Bretona često su preopterećena eruditivnim do granica larpurlartizma. Ili, kako bi to rekao nemilosrdni Luj-Ferdinand Selin:

Nisam voleo Džojsa. Za mene je on prespor. Isuviše peca mušice..

U prirodi je čoveka da ga privlači tuđa individualnost ako je lišena dosade. Takve ljude biramo za sagovornike, prijatelje i privatne pisce. A knjige privatnih pisaca nosimo u rančevima, džepna izdanja u pohabanim vindjaknama, teglimo ih sa sobom kao deo sebe i čitamo u poslednjim noćnim tramvajima dok se u osami vraćamo kući. Te su knjige manje od opšte kulture a mnogo više od životnog stila – one su zapravo prostor slobode za identifikaciju sa (anti)junacima, što je dionizijski aspekt čitanja. U njegovom korenu ne nalazi se samo adolescentska potreba za vitalnošću, kako bi se moglo pogrešno zaključiti, već večna i iskrena potreba da se umetnost ne doživljava klinički, što je univerzalna etička vrednost (skoro pa kategorički imperativ) kako čitanja tako i književne analize. Stoga, stil postaje reformalizovan od onoga šta je rečeno ka bitnosti mehanizma kako je rečeno. Na taj način pisanje postaje magično nedokučivo kao udvaranje – možda samo sretan izbor pravih reči.

Iako je Hamsun svojom inovativnošću uticao na gotovo sve moderniste, njegov neposredan uticaj je ipak znatno uži i pre svega se odnosi na one autore koje možemo nazvati „rođenim piscima“, kod kojih između života i literature postoji znak jednakosti. Oni su individualisti koji ne lišavaju ego socijalnog konteksta, već naprotiv učestvuju u haosu novog veka, jednoj kakofoniji postojanja sa tmurnim zadovoljstvom i ironijskom nadmoći kojom često ne štede ni sami sebe. Njihovi prečesti zarezi i tačke, nabrajanja i mali iznenadni eseji, zvuče kao koraci, ugrizi, činele i timpani. Pulsirajući ritam života..








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Uto 19 Jun - 20:04

Sledbenici – Hommage Hamsunu

Hamsun je bio, a i dalje jeste, pisac koga vole pisci. Teško je naći primer u istoriji književnosti da je uzoru ostavljeno toliko očiglednih posveta. Počev od onih sitnih, suptilnih, kao što je Selinov omaž u romanu Mostovi Londona gde jedan brod naziva „King Hamsun“, do onih frenetičnih kao što je rečenica Džona Fantea u romanu Snovi sa Bunker Hila kada je suočen sa kreativnom nemogućnošću da dovrši knjigu zavapio u samoj knjizi: „Molim te, Bože, molim te Hamsune, ne napuštaj me sada“. Inače, za Fantea se vezuje zanimljiva priča da je prvu Hamsunovu knjigu koju je pročitao, roman Glad, ukrao iz biblioteke. Kasnije ju je držao u sefu u svojoj kući. Njegova kćerka svedoči da je to bila neka vrsta porodičnog tabua i da nikome nije bilo dopušteno da knjigu čita, čak ni da je dotakne.

U onim godinama kada bih rastavljao svoje najdraže pisce na delove ne bih li otkrio tajnu moć njihovih čari, prvenstveno sam se usredotočio na Hamsuna… Ne postoji knjiga koja mi je lično bliža od Hamsunovih Misterija.

Henri Miler, Knjige mog života

Hamsun me je naučio pisanju.

Ernest Hemingvej

Izašli smo sa pićem na terasu i posmatrali popodnevni saobraćaj. Pričala je o Haksliju i Lorensu. Kakvo sranje. Rekao sam joj da je Knut Hamsun najveći pisac na svetu. Pogledala me, začudila se da sam čuo za njega, zatim se složila. Poljubio sam je i mogao sam da osetim smrad izduvnih gasova sa ulice. Njeno telo je ugodno dodirivalo moje.

Čarls Bukovski, Žene..

Kada se sagledaju gore navedeni autori uviđa se neosporna činjenica da se radi o pred-bitničkim piscima. Na taj način uspostavlja se veza čak i između Hamsuna i Džeka Keruaka. Možda deluje kao bogohulan zaključak, ako je opštepoznato da je Hamsun bio veliki anglofob, ali svojim ranim radovima on je jedan od utemeljivača najvitalnijeg dela američke proze. Sa druge strane, ako se stvari sagledaju u širem kontekstu jasno je da se radi o piscima koje ne vodi „american dream“ i „pursuit of happiness“, već upravo suprotno – sveopšti nekonformizam.

Hamsunu su se divili i Herman Hese, zatim Maksim Gorki, ali i poslovično nadmeni savremenik Tomas Man koji ga je smatrao „največim živim piscem“. U književnosti našeg jezika posebno ga je uvažavao i za svog velikog učitelja u pripovedanju smatrao Mirko Kovač. Od savremenih pisaca pominju ga Srđan Valjarević u svojim Dnevnicima, kao i Bekim Sejranović..

Glavni motivi: urbana alijencija, poetika kretanja i iracionalnost

Pre pisanja svog prvog romana Hamsun je povratnik iz Amerike. Uspomene koje nosi iz Novog sveta su poražavajuće: banalnost materijalizma, gorčina i bolest. Kasnije će u svom eseju „Iz duhovnog života Amerike“ zapisati: „Postoji glupost koja spas sveta i njegovu budućnost vidi u izgradnji železnica, socijalizmu i američkom blejanju i meketanju…“ Ipak, bez ovog iskustva teško da bi uopšte postao pisac kakvog danas znamo. Suočivši se sa vizijom budućnosti koja dolazi, za njega postaje nužno odbaciti sve konvencionalno. Uveren u svoju ničeansku posebnost, živi kao skitnica i često gladuje u Oslu dok povremeno piše za novine i konstantno svoje iskustvo pretače u romane. Tako nastaju Glad, a kasnije i Misterije. Uvodna rečenica u oba romana sadrži jednu zajedničku reč (motiv) – Grad.

Grad je ćelija 20. veka. Ćelija kao jedinica života i ćelija kao tamnica bića. Hamsun je to duboko osećao i njegova rana dela su plod neuroze koja donosi razjedinjenost praiskonskih polariteta koju neminovno stvara urbana sredina. Gradovi su osmišljeni tako da svojim neprekidnim razvojem polako brišu granicu između dana i noći, dobra i zla, između grada i grada. Svet postaje niz gradova uz put, a čovek lutalica u večnoj potrazi za izgubljenim korenima. Da bi se opstalo, lutanje mora biti prihvaćeno kao vrednost sama po sebi.









Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Uto 19 Jun - 20:05


Modernistička proza velikim delom počiva na nečemu što možemo nazvati „poetikom kretanja“. Kinetika ljudskog tela prvi put se pokazuje kao važan činilac kreativnog procesa, aktivni tvorac duhovnosti koja se prevodi u reči: na putu, usput i u predasima između lutanja. Najpre beše emocija pa tek onda reč – podseća nas Selin. Ovaj iskaz se može postaviti i kao kolektivni kredo modernih prozaista. Proživljavati, prožimati, živeti da bi se pisalo lišeno akademizma koji sputava svojom rigidnošću u zahtevu za estetskim uobličavanjem. Upravo je rušenje tog kanona klasične književnosti koji se ogleda u interludijumu pretvaranja emocije u reč označilo rođenje nove književnosti. Emocije se sada iznose pred čitaoca sirove, prljave, buncajuće – kao delirijum proživljenog. Na taj način se sjedinjuju lik i pripovedač pa narativ i tok svesti postaju direktno zavisni od empirijskog.

Analizirajući biografije pisaca, radnje romana ili čak samo naslove, lako ćemo uočiti narečenu poetiku kretanja. Selinov najpoznatiji roman je „Putovanje nakraj noći“, Keruak je „Na putu“, Fante je „Na putu za Los Anđeles“, Hemingvej je proputovao pola sveta, video Španski građanski rat kao i snegove Kilimandžara… Primeri su bezbrojni. Modernizam ne poznaje meridijane. U knjizi Kolos iz Marusija Henri Miler piše o svom putovanju u Grčku i odmah na početku knjige opisuje susret sa jednim Grkom, studentom medicine sa kojim je do tri ili četiri sata ujutru razgovarao o Knutu Hamsunu. On piše:

„Tako sam doznao da Grci luduju za njim. Iz početka mi se učinilo čudnim što razgovaram o tom severnjačkom geniju ploveći put toplih mora.“

Još jedna od glavnih osobina koju je Hamsun doneo književnosti jeste iracionalnost prvog lica. Nepouzdanost njegovih likova je mnogostruka budući da u literaturi, baš kao i u životu, nisu lišeni podsvesti. To je najočiglednije u muško-ženskim odnosima, a Hamsun je tvorac jednog od najlepših ljubavnih romana uopšte – Pan. U navedenom delu ljubav je opisana kao neprekidni sukob. Dvoje ljudi, Tomas Glan i Edvarda se danimice bore za ljubav, vode pravi rat. Rat ljubavi je danas jedna od glavnih tema u umenosti, dok su patološke ljubavi postale moderni kliše..

Hamsun napušta Grad

Posle Pana nastaje sve očiglednija promena u tematici i stilu. Polako napušta svoje pripovedačko Ja i okreće se opisivanju beskrajnih daljina severa, ćudi prirode ali i ćudi severnog čoveka u kome vidi univerzalnu vrednost koja je kroz mukotrpan rad izgradila kulturu iz koje je i sam iznikao. Drugim rečima, u svojim srednjim godinama Hamsun pronalazi izgubljeni zavičaj i dugo željeni mir. I dalje putuje ali sve ređe i uglavnom ka Istoku,

„među stare ljudske rase koje su prevazišle naviku brbljanja već samo čute i osmehuju se.“

U takvoj atmosferi mnogo više se posvećuje književnosti kao zanatu, što na kraju rezultira i njegovim poznim remek-delom Plodovi zemlje. Za ovaj roman je dobio Nobelovu nagradu 1920. godine. Priča kaže da je dobijanje čeka proslavio u kafani, pa je pijan pokušao da ga pokloni konobaru. Konobar je odbio, a pri povratku u hotel, Hamsun je ček ipak izgubio u liftu. Mamurnom piscu liftboj je ujutru vratio ček…

Nakon toga se kao nacionalni bard i bogat čovek čije se knjige masovno prodaju odlučuje za trajno povlačenje. Kupuje imanje Norholm na kome će živeti do kraja života kao farmer i otac mnogobrojne porodice. I kao pisac, naravno, koji će u svojoj sve većoj izolaciji postati podržavalac Hitlera i fašističke ideologije. Germanofilija i Niče u njemu konačno su porazili Dostojevskog. To je zapravo sve što treba reći na tu temu.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Uto 19 Jun - 20:06









Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Uto 19 Jun - 20:06

Post Scriptum

Pariz. Jesen, 1967.

Mladi Amerikanac dolazi u grad. Želi da bude pisac, poeta, ali ne zna ima li dovoljno talenta. Trenutno je tek običan student i ovde je par meseci. Skitajući gradom jednoga dana je ušao u bioskop u kome se davao skandinavski film Glad, rađen po delu norveškog nobelovca Knuta Hamsuna. Čuo je za knjigu ali je nije pročitao…

Mnogo godina kasnije, 2002, govorio je o iskustvu gledanja tog filma u pariskom bioskopu:

„Potpuno je potresao moj svet. Mislio sam da je to jedan od najboljih filmova koje sam ikada gledao. Svetlo koje uopšte nije svetlo, kao da neprestano teži tami. Ne mogu zamisliti taj film u boji, a takva je i knjiga za čije najnovije izdanje na engleskom jeziku imam veliku čast da pišem predgovor.”

Bio je to možda najveći američki pisac današnjice – Pol Oster.

Za P.U.L.S.E: Đorđe Pavlović








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Uto 19 Jun - 20:07

Davno, davno - toliko sam star da mi se sve dogodilo pre tako mnogo godina - pročitao sam jednu priču o Sokratu. Išao je sa nekim prijateljem ulicom i pozdravio jednoga koga su sreli. "Nije otpozdravio!", rekao je prijatelj uvređeno. Sokrat se nasmejao i rekao: "Meni ne smeta što sam pristojniji od njega!"



Knut Hamsun








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Uto 19 Jun - 20:08

Ovde se ispredaju legende o izgoreloj vili Smita Petersena. Kažu da je ona bila veličanstveno zdanje i da je služila kao letnjikovac. Prvo sam došao do jednog drvenog mosta bez ograde, skoro brvna, ali sam onda zastao kod nekih velikih jasenova, stogodišnjih i dostojanstvenih, samo pet-šest drveta, ne više, ostala su valjda propala. S mukom sam se uspentrao jednim kamenitim neuredjenim putem i došao do ruševine.
Vila je bila od drveta, preostali zidovi svedoče o maloj i običnoj seoskoj kući koja je po potrebi nadogradjivana i prigradjivana. Ne mogu da zamislim da je ova kuća bila nešto više od toga, ali možda je posedovala neku unutrašnju veličinu, prijatnost i komfor, sjaj, neki poseban sjaj, luksuz i veličanstvenost, šta ja znam. Ovde je možda bilo zabava, velikih trenutaka i bajkovitih noći koje još uvek žive u pričama. Ovde je živela dinastija Smit Petersen, neki članovi su imali crticu u prezimenu, drugi nisu. Jedan Smit Petersen bio je konzul u Grimstadu, još uvek se priča o Smit Petersenovom pristaništu, ja ni o jednom od njih ne znam ništa, samo sam jednom od nekog Smit Petersena dobio jedno pismo napisano žalosno nečitkim rukopisom. Zar nije on bio francuski konzul? Vozila su ga bogami dva konja i kočijaš sa sjajnim dugmadima, a to je u njegovo vreme bilo značajno. Danas bi imao dve limuzine i morao bi do svoje kuće da izgradi pravi put. Ali nije to ono o čemu pokušavam da razmišljam, već sledeće: da sasvim malo stvari dugo traje. Da se čak i dinastije gase. Da čak i veličine propadaju. U ovom razmišljanju ne bi trebalo da bude nikakvog pesimizma, samo spoznaja o tome koliko je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i razigrano, gore-dole, na sve strane, kad jedno padne drugo se digne, dominira neko vreme svetom, a onda odumre. U "Govoru Visokog"* veruju u čestitu statičnu trajnost zagrobne slave. Ali znamo za magadaskarsku poslovicu: "Tesaka ne voli stvari koje dugo traju!"
Kokodakave magadaskarske kokoške, one žive kako žele.
Mi ljudi nismo tako mudri, mi ne želimo da se odreknemo iluzije o dugovečnosti. Mi prkosimo Bogu i sudbini i pokušavamo da dosegnemo slavu i besmrtnost, da ljubimo i milujemo sopstvenu glupost, da potpuno svenemo bez stila i stava. U jednom prizoru vidim Engstremov crtež od pre pedeset godina: stari par sedi na klupi u parku i tiho hrče. Jesen je. On ima dugu, čekinjavu bradu. Naslonjen je na štap.
Na usnama im treperi sledeći razgovor:Sećam se jedne devojke koja se zvala Emilija.
- Ali dragi, pa to sam bila ja.
- A je l' tako... to si bila ti.
Bjernson je bio svestan svoje prolaznosti: vreme izjeda! Zar onda mi drugi imamo šta da kažemo? Što se mene tiče, ja beležim i piskaram o jednoj izgoreloj drevnoj vili i razmišljam o toj stvari. Tamo kod najbližeg imanja trčkara jedno kučence, vidim da laje prema meni, ali me ne ometa. Ja posedujem mir, duša mi je čista, a savest slobodna. Dobijam pisma u kojima piše da ću biti čitan i kad ovo naše vreme bude zaboravljeno, čak me i patriote hvale. Za tu ljubaznost ne marim mnogo. Ali malo toga dugo traje, vreme izjeda, vreme izjeda sve. Izgubiću malo od svog imena u svetu, neku sliku, neku bistu, teško da bi to bila viteška statua.
Ali ima nešto što je gore - čak i da se spomene. Mislio sam da se sa decom dobro slažem. Dolazila bi s vremena na vreme da im potpišem knjižice, naklonila bi mi se, zahvalila i bili smo srećni zajedno. Sada služim kao plašilo za decu. Ni za to ne marim mnogo. Za stotinu godina ili manje, imena će nam zajedno biti zaboravljena.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 11981

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   Uto 19 Jun - 20:08

Kako samo malo stvari dugo traje… U takvim mojim mislima i razmišljanjima nema nekog pesimizma, već samo spoznaje kako je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i sve se živahno kreće, gore, dole i na sve strane; kada jedno padne, uzdiže se drugo, ukaže se na neko vreme da bi zatim umrlo.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Knut Hamsun   

Nazad na vrh Ići dole
 
Knut Hamsun
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Knut Hamsun
» Knut Hamsun
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-