Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Gi De Mopasan/Guy de Maupassant.

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Gi De Mopasan/Guy de Maupassant.   Uto 4 Okt - 11:37

Anri-Rene-Alber-Gi de Mopasan (fr. Guy de Maupassant ) (5. avgust 1850. - 6. jul 1893.), bio je francuski realistički pisac.

Mopasan je rođen u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa (Dieppe) u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Njegove pripovetke odlikuje ekonomičan stil i veština kojom su zapleti u njima razrešavani. Danas se neke njegove pripovetke svrstavaju u žanr horora.

Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio sa Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji će kasnije snažno uticati na život Lorinog sina. Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama.

Sve do svoje trinaeste godine Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci. Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji.

Potom ga šalju u ruanski Licej gde se počinje interesovati za poeziji te se uspešno oprobava u glumi.

Francusko-pruski rat izbija ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870; odmah se prijavio kao dobrovoljac časno se boreći na frontu.

Nakon završetka rata 1871. napušta Normandiju i dolazi u Pariz gde sledećih deset godina radi kao pomorski službenik. U tih deset dosadnih godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima.

U to vreme Gistav Flober mu postaje tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreće ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame.

Godine 1878. prelazi u Ministarstvo javnog informisanja gde postaje vanjski urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari. U slobodno vreme posvećuje se pisanju romana i pripovedaka.

Godine 1880. objavljuje svoje prvo remek-delo Boule de suif, koje odmah postiže velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“.

Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo.

Godine 1881. objavljuje prvu knjigu pripovedaka pod naslovom „Kuća Telijeovih“ (La Maison Tellier); u samo dve godine ta knjiga je dostigla dvanaest izdanja; godine 1883. završava svoj prvi roman „Jedan život“ (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodaje u 25.000 primeraka.

U svojim romanima detaljnije razrađuje zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca.

Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a Mopasanovo pero je bez i najmanjeg napora stvaralo stilski doterana, originalna i dubokoumna dela. U tom periodu napisao je roman Pjer i Žan koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom.

Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Britaniju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom.

Krstario je na svojoj jahti "Bel-Ami", nazvanoj po njegovom prvom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima, Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu sreće Ipolita Tena i biva oduševljen ovim filozofom i istoričarem.

Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima sa nameštajem iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu.

U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno gubi razum, a umire dve godine kasnije jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana.

Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu.









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Gi De Mopasan/Guy de Maupassant.   Uto 4 Okt - 11:39

Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.
Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska priča postaje stvarnost, a ono što je natprirodno postaje obično.
Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi.
Njima nije potreban nikakav napor da pobede dogadjaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni!
Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji.

"Ludaci me privlače"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Gi De Mopasan/Guy de Maupassant.   Uto 4 Okt - 11:41

LJUBAV PREMA MAJCI (Gi de Mopasan)
Čovek voli svoju majku i ne znajući, i ne misleći, jer je to tako prirodno kao i živeti: i tek u času poslednjeg rastanka, on opaža koliko je dubok koren te ljubavi.

Sa njom se ne može porediti nikakva druga ljubav, jer se ostale kasnije javljaju, dok je ova od rođenja. Sve ostale nam donose slučajnosti u životu, a ova živi od prvog dana u našoj krvi.

Sem toga, mi onda ne gubimo samo majku, sa njom nestaje i polovina našeg celog detinjstva, jer je u našem dotadašnjem životu ona zauzimala isto toliko mesta koliko i mi.










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Gi De Mopasan/Guy de Maupassant.   Uto 4 Okt - 11:44

Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jace osecam da je jaz nepremostiv. Taj covek je tu; ja vidim njegove jasne oci koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuduje me, nalazi da sam prosecan ili glup covek. Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi? Velika je tajna neznana misao nekog bica – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potciniti je, ni pobediti je!
A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam! Na dnu duše, na samome dnu, cuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaci, ni uci u nj, zato što mi niko nije slican, zato što niko nikoga ne razume.

Gi de Mopasan
(Usamljenost, Izabrane novele)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Gi De Mopasan/Guy de Maupassant.   Uto 4 Okt - 11:51

[size=16"Samoubistva" by Gi de Mopasan] [/size]

Ne prođe ni jedan dan, a da čovek ne pročita u nekim novinama razne vesti ove vrste:

"Noću između srede i četvrtka, stanovnike kuće broj 40 u ulici... probudile su dve uzastopne detonacije. Buka je poticala iz stana gospodina X... Vrata su provaljena, nađen je stanar u lokvi krvi. U ruci je još držao revolver, kojim se ubio.

Gospodin X je imao pedeset i sedam godina, bio je prilično imućan i imao je sve što mu je omogućavalo srećan život. Razlog, koji ga je naveo na ovu kobnu odluku, ostao je nepoznat."

Koje duboke boli nagone u smrt ove ljude, koji izgledaju srećni? Da li je to ojađeno srce, skriveni očaj ili rane, koje neprestano peku? Istražuje se; zamišljaju se ljubavne drame, sumnja se na novčane slomove, a kada se ne otkrije ništa određeno, takvim mrtvacima pripisuje se "misteriozna smrt".

Palo nam je u ruke pismo, nađeno na stolu jednoga od ovih "samoubica bez razloga". Pismo je napisano poslednje noći, pored nabijenog revolvera. Čini nam se zanimljivo. Ono ne otkriva nikakvu veliku katastrofu, koju obično tražimo, kada čujemo da je neko učinio ovaj očajnički korak, ono otkriva niz sitnih životnih nesreća, sudbonosno rastrojstvo jednog usamljenog života, čiji su se snovi rasplinuli. Ono nam otkriva razlog ovog tragičnog kraja, koji će moći da shvate samo ljudi osetljivih živaca.

Evo tog pisma:

"Ponoć je. Kad završim ovo pismo, ubiću se. Zašto? Pokušaću da to objasnim, ne zbog onih koji će čitati ove redove, nego zbog samog sebe, da podstaknem svoju hrabrost, koja popušta, da se nadahnem uverenjem da je ovaj čin sada neizbežan i da se samo može odložiti.

Roditelji, koji su me odgojili, bili su jednostavni ljudi, verovali su u sve. I ja sam verovao, kao i oni.

Moj je san dugo trajao. Nedavno je uništen njegov poslednji trag.

Već nekoliko godina, u meni se nešto neobično zbiva... Svi događaji u mom životu, koji su nekad, poput zore, blistali pred mojim očima, počeli su da blede. Ukazao mi se smisao mnogih stvari u svojoj brutalnoj realnosti. Pravi uzrok ljubavi ogadio mi je čak i pesnička osećanja.

Mi smo večne igračke glupih i zanosnih ilizija, koje se uvek ponavljaju.

I tako sam, stareći, uvideo kako je sve u životu jadno, kako su naši napori beskorisni, kako je očekivanje ništavno. Ali, večeras, posle večere, pojavilo se preda mnom u novom svetlu to ništavilo svega.

Nekada sam bio veseo! Sve me je ushićivalo: žene koje su prolazile, izgled ulica, kraj gde sam stanovao; zanimao sam se čak i za krojeve odela. Ali, prizori, koji su se neprestano ponavljali, počeli su da me umaraju i da mi postaju dosadni, kao što se dešava gledaocu, koji svako veče posećuje isto pozorište.

Trideset godina ustajem svakog dana u isto vreme. Trideset godina jedem u isto vreme, u istom restoranu, ista jela, koja mi donose razni konobari.

Pokušao sam da otputujem. Samoća, koju čovek oseća u nepoznatim krajevima, uplašila me je. Osetio sam se tako sam na svetu, tako sićušan, da sam se brzo vratio kući.

Ali sam tada počeo da osećam - gledajući svake večeri nepromenljiv izgled svoga nameštaja, koji stoji već trideset godina na istom mestu, pohabane fotelje, kojih sam se sećao kada su bile nove, miris stana (jer svaki stan vremenom poprimi određen miris) - mučninu zbog stečenih navika i tešku melanholiju zbog takvog života.

Sve se ponavlja jedno i bez prestanka. Način na koji stavljam ključ u bravu pri povratku kući, mesto na kome uvek nalazim šibice, prvi pogled kojim obuhvatim sobu kada šibica plane, bude u meni želju da se bacim kroz prozor i da dokrajčim ovu neizbežnu monotoniju.

Svakog dana, kada se brijem, osećam neizmernu želju da sebi prerežem vrat; a moje lice, uvek isto, s nasapunjanim obrazima nateralo me je često da zaplačem od tuge.

Ne mogu više da podnosim ljude s kojima sam se nekad rado sastajao; suviše ih dobro poznajem, suviše dobro znam šta će mi oni reći i šta ću ja njima odgovoriti, tako mi se čini nepromenljiv kalup njihovih misli i pravac njihovog rasuđivanja. Svaki je čovečiji mozak sličan zatvorenom krugu, u kome neprekidno trči ukrug jedan zatvoren konj. Koliki god bili naši napori, naša okolišenja, naša zaobilaženja, granica je sasvim blizu, stalno zaokružena, bez nepredviđenih izbočina i bez prolaza, koji vode u nepoznato. Treba se okretati, uvek se treba okretati oko istih misli, istih radosti, istih šala, istih navika, istih verovanja, istih gađenja.

Magla je večeras bila strašna. Obavijala je bulevar, čije su zamračene plinske svetiljke ličile na dimljive sveće. Teret, koji mi je pritiskao ramena, bio je teži nego obično. Izgleda da mi je probava bila rđava.

Jer, dobra probava je sve u životu. Ona nadahnjuje umetnika, podstiče ljubavne težnje mladih ljudi, rađa kod mislioca jasne ideje, a čitavom svetu pruža radost života. Dobra probava omogućuje da mnogo jedemo (a to je još uvek najveća sreća). Bolestan stomak dovodi nas do skepticizma, do neverovanja, razvija tmurne misli i želju za smrću. Često sam to primećivao.

Možda se ne bih ubio da mi je probava večeras bila dobra.

Kad sam seo u fotelju, u koju već trideset godina sedam svaki dan, bacio sam pogled oko sebe i osetio kako me hvata tako strašan očaj, kao da sam na granici ludila.

Smišljao sam šta da učinim, kako bih pobegao od samog sebe. Svaki mi se posao učinio još odvratnijim od nerada. Onda sam se dosetio da sredim svoje papire. Već sam duže vremena pomišljao na to da bi trebalo da pročistim svoje ladice, jer već trideset godina bacam bez reda u iste ladice pisma i račune, a taj nered mi je često stvarao neprilike.

Ali, i sama pomisao da nešto uredim, ispunjava me tolikim duševnim i fizičkim umorom, da nisam nikad imao hrabrosti da se prihvatim tog odvratnog posla.

Napokon sam seo za svoj pisaći sto i otvorio ga, s namerom da pročistim stare papire i da veliki deo uništim.

Zbunio sam se pred tom gomilom žutih papira, no onda sam ipak uzeo u ruke jedan list.

Oh, ne dirajte nikad u to skrovište, u to groblje, gde počivaju stara pisma, ako želite da živite! A, ako ga slučajno otvorite, zgrabite obema rukama pisma, koja se tu nalaze, zatvorite oči, da ne biste pročitali ni jednu reč, da vas ne bi neki zaboravljeni rukopis, koji ste poznali, gurnuo jednim udarcem u more uspomena; bacite u vatru te smrtonosne papire, a kada se pretvore u pepeo, zdrobite ih tako da postanu nevidljiva prašina... inače ste izgubljeni... kao što sam ja izgubljen, evo, već čitav sat!...

Prva pisma, koja sam pročitao, nisu me uopšte zanimala. Bila su, uostalom, novijeg datuma i poticala su od ljudi koji su još živi i koje još uvek dosta često susrećem i čija me prisutnost nimalo ne dira. No, najednom sam uzdrhtao, kad sam ugledao jedan koverat. Moje je ime bilo napisano krupnim rukopisom; odjednom mi suze navreše na oči. Bio je to moj najdraži prijatelj, prijatelj iz mladosti, kome sam poveravao sve svoje nade. Pojavio se preda mnom tako jasno, s osmehom dobrog deteta na licu i s rukom ispruženom prema meni, da mi je jeza prošla kroz kosti. Da, da, mrtvi se vraćaju, jer ja sam njega video! Ruka mi je drhtala; zamagljenim pogledom pročitao sam sve što mi je pisao. U svom ojađenom srcu osetio sam tako bolan udarac, da sam počeo da jaučem, kao čovek kome lome udove.

Onda sam se počeo vraćati putevima svoga života, kao što se silazi niz obalu neke reke.

Prepoznavao sam ljude, odavno zaboravljene, čijih se imena nisam više sećao. Samo je njihov lik živeo u meni. U pismima svoje majke, našao sam ponovo našu negdašnju poslugu, izgled naše kuće i bezbroj sitnih detalja za koje se vezuje mašta deteta.

Da, video sam odjednom stare haljine moje majke, sa različitim obeležjem, koje se menjalo prema modi i njene frizure, koje je ona uvek prilagođavala. Najviše me uznemiravalo sećanje na jednu njenu svilenu haljinu sa starinskim vezom. Sećam se reči, koje mi je uputila jednog dana, kada je imala na sebi tu haljinu: "Roberte, dete moje, ako se ne budeš držao pravo, bićeš grbav celog života".

Zatim sam se, otvorivši jednu drugu ladicu, našao licem u lice s uspomenama mojih ljubavi: bila je to jedna balska cipela, poderana maramica, čak i jedna podvezica, pramen kose i osušeno cveće. Sećanje na ove drage romane moga života, čije su junakinje još žive, ali im je kosa danas potpuno seda, bacilo me je u gorku melanholiju onog što je zauvek završeno. O, mlada čela, oivičena zlatnim uvojcima, milovanje ruku, pogled koji govori, srca koja kucaju, osmeh koji obećava usne, usne koje obećavaju zagrljaj... I prvi poljubac... onaj beskrajni poljubac, kada zatvaramo oči i kada se gube sve misli, u neizmernoj sreći skorašnjeg posedovanja. Hvatajući punim rukama ove stare zaloge negdašnje nežnosti, počeo sam ih pomamno milovati, a u svojoj duši, opustošenoj uspomenama, video sam ponovo svaku od njih u času rastanka. Moja je patnja bila okrutnija od svih zamišljenih paklenih muka.

Ostalo je još samo jedno pismo. Ja sam ga pisao, diktirao mi ga je pre pedeset godina moj učitelj pisanja. Evo ga:

"Draga moja mamice,
Danas mi je sedam godina. Sada sam već pametan, pa mogu da ti zahvalim što si me rodila.
Tvoj sinčić, koji te obožava
Rober".

To je bio kraj. Došao sam do izvora. Okrenuo sam se naglo, da sagledam ostatak svoga života. Video sam strašnu starost usamljenog čoveka, skorašnju nemoć, a svemu ostalom je kraj, kraj, kraj! A nikoga kraj mene.

Moj revolver je tu, na stolu... Napet je. Ne čitajte nikad svoja stara pisma."

Eto zašto se mnogi ljudi ubijaju. Uzalud istražujemo po njihovoj prošlosti da otkrijemo velike tragedije.

sa bloga Dr.Zoo








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Gi De Mopasan/Guy de Maupassant.   Uto 4 Okt - 11:52









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Gi De Mopasan/Guy de Maupassant.   Uto 4 Okt - 11:58

Mopasanova pouka

Publika uglavnom nema problema s Guyjem de Maupassantom. Zanimljiv je, zabavan, lako čitljiv, ima katkad onu peripetiju pred kraj priče pa zatekne čitatelja, a zna i neizravno kroz pripovijedanje postaviti etička i egzistencijalna pitanja i zadrijeti dublje od običnog štiva intrige. Uz Zolu, proslavio je naturalizam, čita ga se u srednjoj školi i na studijima književnosti. Možda nije najbolji pisac na svijetu, ali svakako je cijenjen.

Osim intriga, prema kojima je najpoznatiji, Maupassant često kroz priče adresira etičke probleme: marginaliziran društveni status prostitutki i kurtizana, dvoličnost visokog građanstva i pitanje brige za potomke. Premda izbjegava dociranje i pušta čitatelja da razmisli o problemu sam, jasno je da ta pitanja nisu samo usputni dio narativa i da priče nisu plot-driven, nego je ta etička problematika ondje i radi intelektualnog angažmana. Oko posljednje instance, brige za potomke, vrti se priča Sin. Donosi razgovor dvojice imućnih vremešnih prijatelja, senatora i akademika, u kojem se član Francuske akademije pita što je s onim njihovim potomcima za koje ne znaju, a koji možda postoje, s obzirom da prosječan muškarac ima razne afere i “susrete” prije nego što se skrasi kao uzorit muž i građanin. Što je s tom djecom za koju ni ne znaju da postoje, a koja su rezultat jedne strasne noći nakon koje se sudionici nisu više nikad vidjeli. Tu taj čestit čovjek počinje ispovijest kako je s dvadeset pet godina otišao na izlet u Bretanju. U gostionici gdje je odsjeo na putu zapazio je mladu sluškinju. Ona nije govorila francuski i nisu komunicirali nikako osim smijuljenjem.

Jedne večeri kad ju je susreo u hodniku, ščepao ju je i ugurao u svoju sobu. Kako kaže, bilo je to isprva više radi šale, ali kad se našla u sobi, poželio ju je. Djevojka se otimala, ali bezuspješno. I tu je vrli građanin pohvali: “Oh, branila se junački; i gdjekad smo udarali o što iz pokućstva, o zaslon, o stolac; onda bismo, svejednako spleteni, mirovali nekoliko časaka, od straha da ne bi buka probudila koga; zatim bismo opet otpočinjali ljutu borbu, ja napadajući, ona braneći se.”[1] Nakon spolnog čina ona je pobjegla iz sobe, ne rekavši nikome što se dogodilo zbog bojazni od sramote i mogućeg otkaza. Pripovjedač je za nekoliko dana napustio gostionicu i djevojku više nije vidio. Međutim, nakon trideset godina ponovno se našao ondje i iako nije susreo svoju dragu, upoznao je sina za kojeg nije imao pojma. Vlasnici svratišta rekli su mu da je djevojka bila zatrudnila nedugo nakon što je on otišao i da je umrla na porodu, a da nikome nije htjela reći tko je otac. I tako, nađe se čovjek sa sinom za kojeg se potom ispostavi da je glup kao panj, da sav novac zapije, da radi kao konjušar i spava u štali. Otac se stane truditi oko njega, daje mu novac, pokušava ga školovati, ali sin ostaje dosljedan, priglup i agresivan pijanac. I tu dični građanin zapita, vrlo etički, što da radim s djetetom koje sam proizveo, a kojem nema pomoći?

Ovdje bi valjalo ponoviti onu staru da autor i pripovjedač nisu jedno te isto. Naprotiv, itekako se mogu razlikovati za što postoji gomila primjera (Krik i bijes, Tristram Shandy, Stranac, Ime ruže itd.). Kad autor želi pokazati da su njegova moralna stajališta ili svjetonazor drukčiji od pripovjedačevih, on to i učini implicitno ili eksplicitno, pa čitatelju bude jasno da Adson iz Melka koji piše srednjovjekovnu kroniku nije ista osoba kao i Umberto Eco. Međutim, Maupassantov implicitni autor ne razlikuje se mnogo u ovoj priči od pripovjedača akademika. Etičko pitanje koje postavlja akademik zapravo je i autorovo, etička stajališta su i autorova. Odnosno, njihov nedostatak nije samo pripovjedačev, nego i Maupassantov. Frapantno je čitati tu priču koja se bavi moralom i istovremeno moralizira, a paralelno potpuno ne vidi silovanje sluškinje kao zločin, kao nešto užasno što zahtijeva najjaču osudu. Čin silovanja ispripovijedan je kao najnormalnija stvar, štoviše, kao pothvat kojim se muškarac može hvaliti.

Trebamo li tome pristupiti kao nečemu normalnom što se gotovo svakodnevno događalo u Francuskoj u XIX stoljeću? Je li tada postojalo silovanje ili je žena uvijek dobila što je tražila, jer je bila preoskudno odjevena, previše lijepa ili, jednostavno, previše žena? To se tako tada radilo i priču treba čitati u vremenskom kontekstu bez osude? Tako je barem objavljena u knjigama koje danas čitamo pa djeluje kao poučak mlađim generacijama: kad silujete, stavite kondom.

Istini za volju, priču bi trebalo fotokopirati i razdijeliti svim ljudima kao primjer nepatvorenog zlostavljanja i ponižavanja žena koje se nebrojeno puta zbivalo pod pokroviteljstvom tolerancije, a događa se i danas. Primjer u kojem žena biva objektom nasilja, a potom i njegovim razlogom i povodom. Primjer u kojem žensko “ne” ne znači čak ni “da”, nego ne znači ništa, jer subaltern ne može govoriti.










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Gi De Mopasan/Guy de Maupassant.   Uto 4 Okt - 12:47

"Ko ne ceni sebe,taj je nesrecan.a ko sebe precenjuje taj je glup"-...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Gi De Mopasan/Guy de Maupassant.   Uto 4 Okt - 12:50

Opsednuti Pariz je bio u agoniji gladi.Čak su i vrapci na krovovima i štakori u kanalizaciji umirali od gladi. Ljudi su jeli sve što su mogli naći. Dok je gospodin Moriso, časovničar po zanimanju i nekada len, šetao niz bulevar jednog svetlog januarskog jutra, sa rukama u džepovima hlača i praznog stomaka, odjednom se našao lice u lice sa jednim poznanikom – gospodinom Sovažom, prijateljem za ribolov.

Pre nego što je rat počeo Moriso je imao naviku da svakog nedjeljnog jutra krene na pecanje sa bambusovim štapom za pecanje u ruci i malojoj kutiji na leđima.Pošao bi vozom iz Argenteula, izašao bi kod Dovesa i hodao odande do ostrva Morant. Kada bi stigao na mesto svojih snova počeo bi pecati i pecao bi dok ne padne noć.

Svakog nedeljnog jutra sretao bi gospodina Sovaža na ovom istom mestu, debeljuškastog, veselog, malog čoveka, suknara u žalosti Gospe od Loreta, i takođe raznovrsnog ribara.Često su provodili pola dana jedan do drugog, sa štapovima u rukama i nogama koje su im visile nad vodom, i toplo prijateljstvo se razvilo između njih.
Nekih dana nisu pričali, nekih su čavrljavi, ali su dobro razumevali jedan drugog bez ikakve potrebe za rečima jer su imali slične ukuse i osećaje.

Na proleće, negde oko deset sati ujutro, kada je rano sunce uzrokovalo svetlu izmaglicu koja je plutala na površini vode i nežno grejala leđa dvojice entuzijastičnih ribara, Moriso bi se povremeno obratio svom komšiji:,,

Čoveče, ovde je baš ugodno. “

Na šta bi drugi odgovorio:
,, Ne mogu da zamislim ništa bolje! “
I ovih par reči je bilo dovoljno da bi se njih dvojica razumevali i slagali.

Na jesen, pred kraj dana, kada je zalazeće sunce prolevalo krvavo crveni sjaj preko zapadnog neba, i odraz tamno crvenih oblaka bi prekrio čitavu reku
crvenilom, donoseći sjaj na lica dvojice prijatelja, i nestajaći iza drveća čije lišće je već počelo poprimati hladne odlike zime, gospodin Sovaž bi se ponekad nasmejao Morisou i rekao mu:

,, Kakav slavan spektakl!“

I Moriso bi odgovorio, bez skidanja pogleda sa svog mamca:

,,Ovo je mnogo bolje nego bulevar, zar ne?“

Čim su prepoznali jedan drugog rukovali su se srdačno, pod uticajem misli o sastajanju pod takvim izmjenjenim okolnostima.
Gospodin Sovaž, uzdahnuvši, promrmlja:
,, Ovo su tužna vremena! “
Moriso je tužno klimao glavom.
A takvo vreme! Ovo je prvi lepi dan u godini. “
Nebo je bilo, zapravo, svetlo, plavo i bez oblaka. Hodali su, jedan do drugoga, zamišljeni i tužni.

,, A razmišljati o ribolovu! “ reče Moriso.
,, A kako smo samo dobra vremena imali

,, Kad ćemo opet moći da pecamo? “ pitao je gospodin Sovaž.

Ušli su u mali kafić i obojica su uzeli liker od pelina, a onda nastavili svoju šetnju.
Moriso je odjednom zastao.
,, Da uzmemo jos jedan liker od pelina? “ rekao je.
Ako želiš. “ složio se gospodin Sovaž.

I ušli su u još jednu vinariju.Bili su prilično neuravnoteženi kada su izašli, dugujući to efektu alkohola na prazan stomak. Bio je lep, topao dan, i nežni povetarac im je hladio lica. Sveži zrak je upotpunio efekat alkohola na gospodina Sovaža. Odjednom se zaustavio, govoreći:

"Zamisli da odemo tamo.

"Gde? “
,, Na pecanje. “
,, Ali gde? “
,, Zašto, na staro mesto. Francuske predstraže su blizu Dovesa. Znam pukovnika Dumolina, trebali bismo lako dobiti šifru.
Moriso je željno zadrhtao.
,, Odlično. Slažem se. “

I odvojili su se da uzmu svoje štapove i udice.
Sat kasnije, oni su hodali jedan pored drugog duž glavnog puta. Uskoro su stigli do vile u kojoj se nalazio pukovnik. Nasmejao se na njihov zahtev, i odobrio ga. Dobivši šifru, nastavili su hodati.
Uskoro su ostavili prestraže iza sebe, provukli se kroz pusti Doves i našli se pored vinograda koji su se nalazili pored Sene. Bilo je otprilike jedanaest sati.

Ispred njih bilo je selo Agrenteul, očigledno beživotno. Uzvišenja Orgemonta i Sanoisa su dominirali pejzažom. Prostrana ravnica, koja se prostirala do Nantere, je bila prazna, prilično prazna – šteta plodnog tla i golog drveća trešnje. G.Sovaž, pokazujući na uzvišenja, prošaputa:
„Onamo gore su Prusi!“
I nemir je obuzimao dva prijatelja pred tom pustom zemljom.
„Prusi!“
Nikad ih nisu videli, ali su osećali mesecima da su tu, oko Pariza, da haraju po Francuskoj, dapljačkaju, ubijaju, da more glađu, nevidljivi i svemoćni. I neka vrsta sujevernog straha mešala se s mržnjom koju su osećali prema ovom nepoznatom i pobedničkom narodu.
Moriso promuca:
„A kad bi iskrsli?“
G.Sovaž, s onom pariskom podrugljivošću koja je izbijala uprkos svemu odgovori :
„Ponudili bismo im pržene ribe.“
Ali su se kolebali da se upute dalje; mir sa svih strana ulivao im je strah. Najzad se G.Sovaž odluči: „No, krenimo! Ali oprezno.“
I spustiše se u jedan vinograd, sagnuvši se, puzeći, zaklanjajući se iza zbunja, s nemirom u očima,
načuljenih ušiju. Ostalo im je da pređu još jedan komad gole zemlje dok stignu na reku. Zatrčaše se, i čim prispeše na obalu, prilegoše u suvom šipražju.
Moriso prisloni uho na zemlju i oslušnu da ne ide ko u blizini. Ništa se nije čulo. Bili su sami, potpuno sami.
Uspokojiše se i počeše pecati. Naspram njih, pusto ostrvo Morant sakrivalo ih je od druge obale. Mala gostioničarska kuća bila je zatvorena, a kao da je bila godinama napuštena. G.Sovaž upeca prvu krkušu, Moriso odmah drugu, i svaki čas su trzali udice sa srebrikastim životinjama koje su visile i praćakale se: pravo čudo od lova.
Uvlačili su pažljivo ribu u gusto opletenu mrežu , zamočenu u vodu pred njima. Neka slatka milina osvajala ih je, ona milina koja vas obuzme kad osetite opet neko uživanje koje volite i kojeg ste već dugo vremena bili lišeni.
Toplota blagoslovenskog sunca klizila im je niz leđa; ništa više nisu čuli; ni na sta nisu mislili; sve su na svetu zaboravili; pecali su.
Ali odjednom neki potmuli tutanj kao iz dubina zatrese zemljom. Top je opet počeo da gruva. Moriso okrenu glavu, i sagleda, iznad obale, u daljini, se leve strane, krupnu siluetu Mon Valerijana, iznad čijeg vrha se lepršala bela kićanka, magla od praha koji je toga časa izbljuvao. Odmah se drugi dim izvi s vrha tvrđave, a nekoliko trenutaka potom odjeknu novi pucanj. Zatim izbiše i drugi, i brdo je na mahove ispuštalo svoj smrtni dah, izdisalo svoju mlečnu paru koja se polako izdizala u mirno nebo, stvarala oblak u visini. G.Sovaž slegnu ramenima i reče:
„Opet su počeli.“
Moriso, koji je sa strepnjom gledao kako mu svaki čas tone plovak na vrhu udice, razljuti se iznenada, ljutnjom mirna čoveka, na one ludake koji su se tamo bili, i progunđa:
„Samo tupavi ljudi mogu tako ubijati jedan drugoga.“
G.Sovaž dodade:
„Gore no životinje.“
A Moriso, koji je bio uhvatio jednu beovicu, izjavi:
„Kad čovek pomisli da će tako biti dok je god vlada na upravi zemlje.“
G.Sovaž ga prekide:
„Republika ne bi objavila rat.“
Moriso ga prekide:
„S kraljevima imate rat spolja; s Republikom unutra.“
I mirno počeše raspravljati, raspredati velike političke probleme zdravim razumom pitomih i ograničenih ljudi, slažući se u tome da nikad neće biti slobode.
A Mon Valerijan je gruvao bez odmora, ruđeći đuladima francuske kuće, lomeći živote , satirući ljudska bića, prekidajući zauvek mnoge snove, mnoge očekivane radosti, mnoge nade u sreću, otvarajući u srcima žena, u srcima devojaka, u srcima majki, ovuda i u drugim krajevima, patnje kojima neće biti kraja.
„Takav je život.“, izjavi G.Sovaž.
„Bolje reći, takva je smrt.“, dočeka uz smeh Moriso.
Ali se stresoše od užasa kad osetiše da neko ide iza njih, pa, okrenuvši glavu, primetiše baš iza sebe, četiri čoveka, četiri krupna, naoružana, bradata čoveka, obučena kao sluge u livrejama i s oniskim kačketima na glavi, kako ih puškama drže na nišanu. Dve im se udice otrgoše iz ruku i otploviše niz vodu. Za tren oka ih sčepaše, svezaše, odnesoše, strpaše u čamac i prevezoše na ostrvo. Iza kuće, za koju su mislili da je pusta, opaziše dvadesetak nemačkih vojnika. Jedan pravi rutavi div, koji je bio objahao stolicu i pušio jednu veliku porculansku lulu, zapita ih odličnim francuskim jezikom:
„No, gospodo, je li bio dobar lov.“
Tada jedan vojnik spusti pred oficirske noge punu mrežu riba, koju nije zaboravio da uzme. Prus se nasmeši:
„E! E, vidi se da nije rđavo išlo. Ali u pitanju je nešto drugo. Slušajte me, ne uzbuđujte se.“

„Za moj račun, vi ste dva špijuna koja su poslali da me uhode. Ja sam vas uhvatio, i ja cu vas streljati. Vi ste se pravili da lovite da biste bolje sakrili ono što ste naumili. Pali ste mi u ruke, utoliko gore za vas, takav je rat.“
Ali pošto ste prošli kroz predstraže, imate sigurno lozinku za povratak. Dajte mi tu lozinku pa ću vas pomilovati.“

Dva prijatelja, bledi kao krpa, jedan pored drugog, s rukama koje su nemirno podrhtavale, ćutali su.

Oficir nastavi: „Niko za to neće znati, otići ćete mirno. Tajna će s vama nestati. Ako odbijete, smrt vam ne gine, i to odmah. Birajte.“

Stajali su nepomično i nisu otvarali usta.
Prus, uvek miran, nastavi pružajući ruku prema vodi: >
Pomislite da ćete kroz pet minuta biti na dnu ove reke. Kroz pet minuta! Mora da imate rodbinu?“

S Mon Valerijana još uvek je gruvalo.
Dva pecača stajala su ćutke. Nemac je izdavao zapovest na svom jeziku.
Zatim premesti stolicu na drugo mesto da ne bi bio suviše blizu zarobljenika; a dvanaest ljudi se svrstaše, s puškama k nozi.

Oficir će tada:
"Dajem vam jednu minutu, ni dve sekunde više.“
Zatim ustade naglo, približi se dvojici Francuza, uze Morisoa ispod ruke, povuče ga malo u stranu, i reče mu tiho:

„Brzo, lozinka? Drug vam neće ništa znati, praviću se da mi se sažalilo.“

Moriso ne odgovori ni reči.Prus tada povuče g.Sovaža i postavi mu isto pitanje.
G.Sovaž ne odgovori ni reči. Nađoše se opet jedan uz drugog. Oficir poče izdavati zapovesti. Vojnici uzeše puške na gotovs.

Tada se Morisoov pogled zaustavi slučajno na punoj mreži krkuča, koja je ostala u travi, na nekoliko koraka od njega. Na zraku svetlucala se gomila riba koje su još mrdale. I obuze ga slabost. Iako se branio, oči mu se napuniše suzama.

Promuca: „Zbogom, gospodine Sovažu!“
G.Sovaž odgovori:
„Zbogom, gospodine Moriso!“

Stegoše jedan drugom ruku, dok su neodoljivo celim telom drhtali.
Oficir uzviknu:
„Pali!“
Dvanaest pucnjeva sliše se u jedan jedini. G.Sovaž pade pljoštimice. Moriso, viši stasom, zanese se,zavrti i stropošti poprečke preko svoga druga, licem k nebu, a mlaz krvi mu je izbijao iz koporana probušenog na grudima.

Nemac izdade nove zapovesti.

Njegovi se ljudi rasturiše, vratiše sa užetima i kamenjem koje privezaše za noge dvojice poginulih, zatim ih odnesoše na obalu.
S Mon Valerijana nije prestajalo da grmi, a sada ga je obavijao visoki, gusti dim. Dva vojnika uhvatiše Morisoa za glavu i noge; dva druga ščepaše na isti
način G.Sovaža. Tela, zavitlana prvo snažno pa bačena daleko, opisaše luk, zatim potonuše uspravno u reku, jer je kamenje vuklo najpre noge.

Voda šiknu, uskipe, zatreperi, zatim se umiri, dok su sasvim mali talasi zapljuskivali obalu. Malo krvi je plovilo. Oficir, uvek miran, reče poluglasno:
„Sada neka ribe počnu svoje.“

Uputi se zatim kući.

I iznenada opazi mrežu s krkušama u travi. Diže je, zaglednu je, nasmeši se i povika:
„Vilheme!“
Dotrča jedan vojnik u beloj pregači. A Prus, bacivši mu lov dvojice streljanih, zapoviedi: „Isprži mi odmah ove ribice dok su jos žive. Izvrsne će biti.“



Dva prijatelja








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Gi De Mopasan/Guy de Maupassant.   Uto 4 Okt - 12:51

"Danas na sve gledate mračno, majstore dragi“.
-“Uvek gledam tako, sinko moj, a i vi ćete za nekoliko godina gledati kao i ja. Život je brdo. Čovek se penje gleda vrhunac i ćuti se sretnim; ali kad stigne gore odjednom spazi padinu i kraj koji se zove SMRT ! Uspinje se sporo ali se silazi brzo. U vašoj je dobi čovek radostan. Nada se koječemu, što se međutim nikad ne ostvari. U mojoj se dobi neočekuje više ništa…….. osim smrti“.

-“Dođavola, od vaših me reći podilaze trnci“.
–“Ne, vi me danas ne razumete, ali ćete se jednom setiti onoga što vam sad govorim. Osvane jedan dan, znate, mnogo pre vremena, dan kad je gotovo sa smehom, kako se kaže, jer čovek u svemu što promatra vidi smrt. Ah, vi čak ne razumete ni tu reč, ne razumete što znači smrt. U vašim godinama ona ne znači ništa. U mojim je godinama stravična. Jest, čovek je svati odjednom, a da nezna ni zašto ni zbog čega, i tada sve u životu menja obličje.
Ja je već petnaest godina osećam kako me nagriza baš kao da je u meni neki glodavac. Čutio sam malo-pomalo, mesec po mesec, sat po sat, gde me uništava kao ruševnu kuću. Toliko me je izobličila da ne poznajem sam sebe. Više u meni i nema ništa od mene, od onog veselog, svežeg i snažnog čoveka kakav sam bio u tridesetoj godini. Doživeo sam da mi je obelila crnu kosu i to kako znalaćki i opako sporo.! Oduzela mi čvrstu kožu, mišice, zube, celo moje negdašnje telo, ostavivši mi samo ojađenu dušu koju će također doskora dograbiti.
Jest, smrvila me prokletnica, polagano i strašno, časak po časak, razorila mi telo. I sad osećam kako umirem, u svemu što radim. Svakim joj se korakom bližim, svaki pokret, svaki dah požuruje njenu odvratnu rabotu. Disati, spavati, piti, jesti, putovati, sanjati, sve što god radili znači umirati. Oh, pojmit će te !
Pomislite samo na četvrt sata, videćete je. Šta vi očekujete ? Ljubav ? Još nekoliko poljubaca i postaćete nemoćan. A šta onda ? Novac ? Šta će vam ? Da plaćate žene ? Jeli to nešto ? Da se prežderavate, odebljate i cele noći urlate od napada uloga ? I šta još preostaje ? Slava ? Čemu će vam ona kad je ne možete ubrati u obliku ljubavi ? A šta onda ? Na kraju je opet smrt.
Ja je sad već vidim tako blizu da često poželim ispružiti ruku kako bih je odgurnuo. Prekrila je zemlju i ispunila uzduh. Svugde je nalazim. Zgnječene životinjice na putu, lišče koje opada, seda dlaka na prijateljevoj bradi, sve mi to kida srce i govori: “Evo je“ ! Ona mi kvari sve što radim, sve što vidim, što jedem i što pijem, sve što volim, mesečinu, sunčev izlazak, morsku pučinu, lepe reke, i zrak letnih večeri što je tako ugodan za udisanje.
I niko se nikada ne vrača, nikad………Čuvamo odleve kipova, matrice koje uvek iznova otiskuju iste predmete; ali moje telo, moje lice, moje misli, moje želje nikada neće uskrsnuti. A svejedno će se roditi milioni, milijarde bića kojima će se nos, oči, čelo, obrazi i usta jedva za koji kvadratni centimetar razlikovati od mojih i koji će imati dušu kao i ja, a da se ja ipak neću povratiti, a da, štaviše nijedan delić u kome bi se mene moglo poznati, neće uskrsnuti u tim bezbrojnim i različitim stvorenjima, toliko različitim iako malne potpuno istim.
Za šta da se uhvatimo ? Kome da uputimo očajnički zov ? U šta bi smo mogli verovati ? Sve su vere ograničene, odvratno glupe u svojoj detinjastoj poučnosti i svojim sebičnim obećanjima. Jedino je smrt pouzdana.
Mislite o svemu tome mladiću, mislite o tome cele dane, mesece i godine i doživeće te život na drugi način. Pokušajte se osloboditi svega što vas sputava, učinite taj nadljudski napor da još živ napustite vlastito telo, sve što vas zanima, vaše misli i celo čovečanstvo, kako bi ste pogledali preko, i shvatiće te kako su beznačajne raspre romantičara i naturalista ili diskusije o budžetu. A osetiće te i grozovit jad očajnika. Koprcaće te se gubeći se i utapajući u neizvesnosti. Zvaće te “u pomoć“ na sve strane i niko vam neće odgovoriti. Pružaće te ruke, zazivaće te da vas izbave, vole, tjše, spase; a niko neće doći.
Zašto mi toliko patimo ? Zato što smo zacelo rođeni da živimo više telesno, a manje duhovno; ali, zbog toga što mislimo, nastao je nesklad između stupnja našeg povećanog razuma i neizmenjenih životnih uslova. Pogledajte prosečne ljude: ne snađu li ih velike nevolje, oni su zadovoljni i ne pate zbog sveopšte nesreće. Kao što je i životinje ne osećaju.
Ja sam propao čovek. Nemam ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, ni žene, ni dece, ni Boga. –I dometnu pošto je malo pošutao: Imam samo stihove.
Oženite se prijatelju moj, vi ne znate što znaći u mojoj dobi živeti sam. Danas me samoća ispunja groznom teskobom; ta samoća u stanu, naveče kraj vatre, onda mi se čini da sam sam na zemlji, stravično sam, ali okružen nejasnim opasnostima, koječim neznanim i užasnim, a pregrada što me deli od suseda koga ne poznam, udaljuje me od njega koliko i od zvezda koje vidim kroz prozore. Spopadne me neka vrsta groznice, groznice od bola i straha, a mir odaje me užasava. Kako je duboka i žalosna tišina sobe u kojoj živi samac. Ta tišina ne obuhvata samo telo nego i dušu, a kad pokučstvo zapucketa, streseš se do dna duše, jer se nikakvu zvuku ne nadaš u tom sumornom stanu.

Još jednom zašutje pa dometnu:
-Kad čovek ostari ipak bi lepo bilo imati dece.

Stigoše do polovice ulice. Pesnik zastade pred visokom kučom, rukova se s Duroyom i reće mu: Zaboravite mladiću celo ovo staračko naklapanje i živite kako dolikuje vašim godinama; Zbogom !

I isčezne u mrku hodniku.
Duroy nastavi put zgrčena srca. Činilo mu se kanda mu je neko pokazao jamu punu kostura, neizbežnu jamu, u koju jednoga dana mora pasti. I promrmlja:

-Do đavola, u njega sigurno nije veselo. Ne bih hteo imati mesto na balkonu odakle bih promatrao smotru njegovih misli…“








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Gi De Mopasan/Guy de Maupassant.   

Nazad na vrh Ići dole
 
Gi De Mopasan/Guy de Maupassant.
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Gi De Mopasan/Guy de Maupassant.
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-