Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Iz knjige "Glas i pismo - Žak Derida u odjecima"

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Iz knjige "Glas i pismo - Žak Derida u odjecima"   Uto 27 Sep - 12:05

Aleksandra Mančić
Samoubistvo prevodom
Uz Deridinu istinu u slici
Vavilonsku kulu ne možeš videti, na nju se možeš samo popeti, halucinira Vavilen pod dejstvom gljiva muhara u romanu „Generation ‘P’“ Viktora Peljevina… Da bi se potom s nje strmoglavio, odjekuje mi u ušima odgovor. Ako prevođenje kao događaj novog teksta uvek predstavlja ispad, onda je strmoglavljivanje s Vavilonske kule rizik koji preuzima onaj ko preuzima zadatak prevodioca, ako i ne svestan utopičnosti, a ono svakako budan za alotopičnost svoga poduhvata. Govoriću o Deridi, govoreći o tekstu i svom prevođenju Deridinog odlomka u tekstu Hulija Kortasara naslovljenom „Dnevnik za jednu priču“. Taj „Dnevnik“ govori o uspomenama, o sećanju, o prevodiocu i o prevođenju, o intervenciji prevodioca u stvarnost i posledicama tog mešanja, gde prelaz iz uloge večitog drugog u ulogu protagoniste i autora, međutim, ne prolazi nekažnjeno: i uzeo je i dao „deo života čija je mera bila tačna mera onoga čega se najviše plašio“.
Neprevodivo i Prevođenje, Neponovljivo i Ponavljanje
U izvesnom smislu, i u svim ostalim, ovde je reč o uspomeni na događaj jednog citata. Dobijam odgovor na pitanje koje još leti ka pošiljaocu: „Nema sumnje onda da je vavilonski posao filozofije i na kuli i u jami, uzdrman mogućnošću da suštinske stvari nisu prevodive. To nikog ne sprečava da ih prevodi. Naprotiv, svaki istinski prevodilac ne može da odoli tom izazovu. Kakav bi to bio zadatak ako ne bi bio nemogućan! Zato bi danas filozofija morala da započne od totalnog prevoda najmoćnijih intuicija, recimo, poput „l’être des Seins of being“, koje su vavilonska osnovica haosa. Totalan je kad je od slova do slova, doslovan, i nosi u sebi smisao koji mu dodelimo i sve ostale smislove.“ Tako mi poručuje jedan od mojih beogradskih prijatelja, i nastavlja: „Kao što možeš znati, tako bi mogao da glasi sažetak nečeg što sam davno ispisao, u kompilaciji sećanja i priče, pod naslovom „Prevodilac na zadatku“, koji bi da bude sledeći korak od čuvenog naslova Valtera Benjamina. Korak je logičan: prvo smislimo zadatak, potom pustimo prevodioca da se malo misli sa njim. Šta dolazi zatim? Zadatak od sebe biva sve teži. Prevodilac sve očajniji. Zadatak se uzdigao na vrh Vavilonske kule sagrađene od mnoštva jezika. Prevodilac se strmoglavio na dno Vavilonske jame iskopane u jednom jedinom jeziku. Takva je pozornica na kojoj je postavljen igrokaz Neprevodivog i Prevođenja, ili Neponovljivog i Ponavljanja.“
Dnevnik o jednoj priči
Ipak, ovde ću govoriti više o prevodu, manje o prevodiocu, a razlika između pisca i prevodioca nije ona razlika koja se uspostavlja između originala i prevoda: jedna je stvar kada original i prevod zamenjuju mesta, a sasvim druga kada prevodilac postavlja sebe na mesto pisca. Kortasar, čovek sa oba iskustva, iskustvom pisca i iskustvom prevodioca, odlučio je da ono što u ovom tekstu govori o pisanju, čitanju i prevođenju uokviri jednim odlomkom iz Deridine knjige „Istina u slici“. Kortasar počinje ovu priču, dnevnik o priči ili dnevnik za priču, zapisom od 2. februara 1982. godine, i tu mi privlači pažnju nekoliko detalja. Bezmalo na samom početku, Kortasar se pita: „Što da pišem priču, na kraju krajeva, što lepo ne bih otvorio knjigu nekog drugog pripovedača[...]?“ a odmah u nastavku dodaje: „Ali ponekad, kad mi ne ostane ništa drugo nego da započnem priču kao što bih želeo da počnem ovu, baš tada poželim da sam Adolfo Bjoj Kasares.“ Reč je, dakle, o čitanju i pisanju, o čitanju i želji za pisanjem, ili čitanju i želji za odricanjem od svakog pisanja. I tu, na tom mestu, u trećem odeljku dvadesetosmodelne priče ili februarskog dnevnika, pojavljuje se odlomak iz Deridine „Istine u slici“. Evo tog odeljka Kortasarovog teksta: „Čudno je što juče nisam mogao da nastavim sa pisanjem [...] pa se zato razmećem Poom i majem se oko koječega, sad mi se prohtelo da prevedem odlomak Žaka Deride koji sam sinoć našao u „La vérité en peinture“, koji nema savršeno nikakve veze sa svim ovim ali je svejedno primenjiv po nekoj neobjašnjivoj analoškoj vezi [...] Ovaj odlomak je teško razumeti, kako je chez Derrida to već običaj, pa prevodim onako kako znam i umem [jedna prevodilačka napomena koja bi se mogla pokazati od izvesnog interesa: a la que te criaste, kaže Kortasar na ovom mestu, a ta fraza, taj argentinski kolokvijalni izraz, doslovno znači „na način na koji su te odgajili, vaspitali“] (ali i on isto tako piše, samo što on zna i ume bolje [ovde se vraća isti glagol: criar, odgajiti, vaspitati: solo que lo criaron mejor: samo što su njega vaspitali, odgajili bolje]): ‘ne ostaje (mi) gotovo ništa, ni stvar, ni njeno postojanje, niti moje, ni čist objekt ni čist subjekt, nikakvo zanimanje nikakve prirode ni za šta. A ipak volim: ne, i to je suviše, to još nesumnjivo znači zanimanje za postojanje. Ne volim, ali uživam u onome što me ne zanima, barem u onome za šta je svejedno volim li ga ili ne volim. Zadovoljstvo koje nalazim, ne nalazim, radije bih ga uzvratio, vraćam ono što nalazim, primam ono što uzvraćam, ne uzimam ono što primam. A ipak ga sam sebi pružam. Mogu li reći da sam sebi pružam? Tako je univerzalno objektivno – kako to zahteva moje rasuđivanje i zdrav razum – da može doći samo iz čiste spoljašnjosti. Nepripojivo. U krajnjem slučaju, zadovoljstvo koje sebi pružam, ili tačnije, kojem se prepuštam, putem kojeg se dajem, ne mogu čak ni iskusiti, ako iskusiti znači osetiti: pojavno, iskustveno, u prostoru i u vremenu moga zainteresovanoga ili interesantnoga postojanja. Zadovoljstvo čije je iskustvo nemoguće. Ne nalazim ga, ne prihvatam ga, ne uzvraćam ga, ne pružam ga, ne pružam ga sebi nikad jer ja (ja, postojeći subjekt) nikada nemam pristupa lepom kao takvom. Utoliko što postojim, ne znam za čisto uživanje.’
Derida govori o nekome ko se suočava s nečim što mu se čini lepo, i otuda sve ovo dolazi; ja se suočavam sa jednim ništa koje predstavlja nenapisana priča, s praznim mestom priče, s rupom [ili jamom] na čije mesto treba da dođe priča, u koju treba da se smesti priča [...] I zadovoljstvo leži u tome, makar i ne bilo zadovoljstvo i makar ličilo na neku žeđ za solju, kao nekakva želja da se odreknem svakog pisanja dok pišem [...]“
Najava: prevod je original
Pripovedač počinje dnevnik čitanjem. To je i dnevnik čitaoca tuđih tekstova za koje bi voleo da su njegovi, čitaoca tuđe veštine koju bi voleo da prisvoji: „Voleo bih da sam Adolfo Bjoj Kasares“, kaže, a odmah zatim mu nadolazi želja da prevede odlomak iz Deridinog „Parergona“ iz knjige „Istina u slici“, kako Deridin naslov prevodim za ovu priliku. Kortasar ovde, dakle, u jednom jedinom udvojenom gestu, čita i piše – da je prevođenje povlašćeni oblik čitanja, to znamo – i njegov čitalačko-prevodilački posao proizvodi dodatak koji je strogo propisan tekstom koji prevodi, ali propisan potrebama izvesnog oblika igre. Pripovedač najavljuje prevod koji sledi, kao svoj, pripovedačev prevod, govori o tome kako je urađen, a zatim ga ispisuje. Ispisan kao reči pripovedača, tekst prevoda se menja, pomera se njegov status: prevod prestaje da bude prevod i postaje original. Da li je time i original postao prevod? U izvesnom smislu, jeste. To što izvorni tekst traži da bude poništen kao izvorni tekst, traži da zauzme mesto dodatka, nadomestka, suplementa ili suplenta (dobri stari naziv za zamenika stalnog učitelja, što je značenje koje nam ovde nije na odmet), a da prevod zauzme njegovo mesto kao original, da li to znači da taj tekst ovde zahteva samoubistvo prevodom? Ili je možda samoubistvo prevodom u tome što će odnos teksta – tekstova – na različitim jezicima prevođenjem biti doveden do toga da original postane prevod, a prevod – original? Kada i kako se to uopšte može desiti? I može li prevođenje nadživeti takav čin? Kada će dva teksta na dva jezika proizvesti mlaz događaja dovoljno jak da se izlije iz galaksije prevođenja i napravi potop, tako da meni kao prevoditeljki ostane još samo da se popnem na Vavilonsku kulu, da kročim na nju i zagazim u vavilonsku pometnju koja mi neće dati da više vidim samu kulu? „Vavilonsku kulu ne možeš videti, na nju se samo možeš popeti“, ponavlja mi muharama pometeni Vavilen. „Zapravo, kad govorimo o Vavilonskoj kuli, može biti jedino da je mi vidimo, a nikad ne možemo da se popnemo na nju“, oponira moj prijatelj ovom citatu. Možda to zavisi od svetlosti: u mraku jame verujem da sam na vrhu, hoću da prokopam prolaz, verujem da je „suviše visoko, gore, moje stajalište“: potrebna mi je veštačka svetlost da bih osvetlila mrak i videla da li sam visoko, gore, mogu li se uopšte popeti, ili sam dole, u jami. Pod dnevnom svetlošću možda bih videla haos, a u mraku tražim veštačku svetlost, da ne bih upala u nju. Ili svesno gasim svetlost da, onako u pomrčini, uopšte ne bih znala da sam u jami? Svejedno se penjem, savlađujem visinu kule, kao alpinista Mont Everest, a i ne znam da u stvari samo pokušavam da se iskobeljam? Ili znam, ali moram da zamislim kako, premda je nemoguće, ja to mogu. Moram, da bih preživela.
Prva etapa: trag originala u originalu
Proganja me ta ritmična rečenica koju sam upamtila kao stihove: „Ne ostaje (mi) gotovo ništa: ni stvar, ni njeno postojanje, niti moje, ni čist objekt ni čist subjekt, nikakvo zanimanje ničega ni za šta.“ Ovo je samo jedna od mogućih varijanti, razume se, jer u pitanju su poslednje reči: „de rien qui soit à rien qui soit“: bilo čega za bilo šta, ničega ni za šta, ničega za ništa, ili čak: „nikakve prirode ni za šta“? Interesovanje, zanimanje, koje prelazi iz ničega u ništa. U prevodu Spasoja Ćuzulana u knjizi Istina u slikarstvu, Nikšić, 2001 (uzgred da napomenem da je Istina u slikarstvu 1988. godine objavljena u sarajevskoj Svjetlosti u prevodu Ćuzulana i Dizdarevića) ova rečenica glasi: „Ne ostaje (mi) skoro ništa, ni stvar, ni njeno postojanje, ni moje, ni čisti objekt, ni čisti subjekt, nikakav interes ni za šta što bi bilo u odnosu na bilo šta“. Čitam, iz ovog prevoda, da je reč o nedostatku interesa, zanimanja, za nešto što postoji u odnosu na nešto drugo. Grešim li u čitanju? Ako ne grešim, i ovaj bi se prevod mogao primeniti na Kortasarov „original“. Ali na drugi način, i tako da nema nikakve veze s njegovim raspoloženjem, pa čak ni s njegovim namerama: „nikakvo zanimanje bilo kakve prirode za bilo šta“. Derida me podseća: „Sa svoje visine, Vavilon u svakom trenutku nadzire i iznenađuje moje čitanje: ja prevodim, prevodim prevod Morisa de Gandijaka jednog Benjaminovog teksta koji, kao predgovor jednom prevodu, tu pronalazi izgovor da kaže čemu i u čemu je svaki prevodilac obavezan – i usput primećuje, što je suštinski deo njegovog dokazivanja – da ne može biti prevoda prevoda. Treba se toga setiti.“ I još: „Želeo sam da naznačim da je svaki prevodilac u položaju da govori o prevodu, na mestu koje nije ništa manje nego drugo ili drugorazredno.“ Recimo da je pred mene postavljen zadatak prevodioca prevodioca, zadatak prevoditeljke: „Od samog naslova“, obraćam se „Vavilonskim kulama / Vavilonskim obrtima“, „Benjamin smešta problem, u smislu onoga što se upravo ima pred sobom kao zadatak: to je zadatak prevodioca a ne prevođenja (niti, uostalom, uzgred budi rečeno, a to pitanje nije zanemarljivo, prevoditeljke – podvukla A. M.).“ Ako i umem da budem dobar učenik, kakav sam učinak? Umem li u jednom jedinom udvojenom gestu, tamo „gde plamti večni rat između reči i stvari“, i ja da se prepustim nuždi izvesne igre, „zastupajući i sprovodeći stav: original je prevod, a prevod je original“? Ako „ne postoji apsolutni dokaz da je nešto original ili prevod, budući da i prevod i original imaju podjednaka prava da budu original i prevod“, to samo znači da se pred mene postavlja dodatni zahtev, da „onoj semantičkoj kombinatorici prevođenja koja izaziva takvo oduševljenje da se čovek sav uzvrpolji“ ne sme biti dodato tek bilo šta, jer ono „original je prevod, a prevod je original“ ne označava nikakvu nerazmrsivu pometnju niti prostu istovetnost: ono jeste koje stoji između originala i prevoda, između pisanja i čitanja, znači i njihovo upadljivo nepoklapanje.
Kakav je zadatak prevoditeljke? Kakav se zadatak postavlja pred uvek drugog? Pronaći delotvornost u podređivanju. Večito drugi, međutim, ne samo da obično ostavlja jači otisak, jači trag precrtavanja, nego u izvesnom smislu postaje i nezamenljiviji. Da protagonisti nikad ne smeju da omanu, nešto je što se očekuje,
podrazumeva, i zato prestaje da se primećuje, dokle god se drže svoje uloge. To da oni ne bi bili praktično ništa bez onih koji ih najumešnije slede, brišući ali i ističući ono čemu se opiru i ono što im se opire, jeste stvar koja, kada se jednom ustanovi, postaje upečatljivija.
Druga etapa: brisanje prevoda u prevodu
Tekst u prevodu nadživljava, prevodilac preživljava. Preživljavam, kao prevoditeljka, svaku etapu transformacije teksta. Uvlači me u sebe ono drugo prevođenje, makar bilo od ničega ničemu. De rien qui soit à rien qui soit. Dakle, najpre Kortasar prevodi Deridu. Da li je bilo mesta da prevodim Kortasara tamo gde sam u stvari prevodila Deridu? Kortasar u najavu prevoda ovog odlomka unosi, onako uzgred, izraz „a la que te criaste“: kako su te vaspitali, kako su te odgojili, kako su te naučili, i dodaje da i Derida pomalo tako piše, precizirajući: „samo što su njega odgojili, vaspitali, naučili, bolje.“ I nastavlja rečenicom, melanholičnom, u kojoj (Deridin) pripovedač govori o tome da (mu) ne ostaje gotovo ništa, presque rien, nikakvo zanimanje, nikakvo interesovanje, bilo čega za bilo šta, od bilo čega za bilo šta, baš ničega za baš ništa, de rien qui soit à rien qui soit, ili, kod Kortasara, de ninguna naturaleza por nada. Eto primera prevoda koji je postao original. Pred mene je stao zadatak da od prevedenog teksta, prevodeći ga, načinim prevod originala. Zadatak koji je zahtevao da prevodim pod veštačkom svetlošću, pomalo kao da prevodim Dekartovo objašnjenje zašto piše na francuskom, a ne na latinskom, na latinski, ali tako da uspem da uverljivo zadržim sve što je u argumentaciji izneto: da vratim tekst izvoru kroz mlaz događaja koji će sačuvati nešto od mleka, pa i čaja s mlekom, kojima tu nema mesta. I šta činim? Prevodim originalni, izvorni, Kortasarov odlomak pripovedačevog prevoda Deridinog odlomka, koji, kroz prevođenje, kao prevod, postaje izvorni tekst. Deridina varijanta ostala je tek kontrolni uzorak. Odlomak je u prevođenju postao Deridin prevod Kortasarovog teksta. „Susret s istinom teksta uvek je, uostalom, zaobilazan, i odložen.“ Zbunjenoj, u nedoumici pred ovim čudom – a najveće čudo je čovek koji oko sebe ne vidi čudo, podseća me Al-Halad – obraćam se za pomoć Deridi, i on mi je, uvek ljubazan, pruža, dok razmišlja šta se dešava ako ima mesta prevoditi, govoreći kako „prevodilačka struktura ne počinje onim što se zove prevođenje u uobičajenom smislu“, nego već ili tek kada se uspostavi izvestan tip čitanja „izvornog“ teksta, koji „briše ali i ističe ono čemu se opire i ono što mu se opire“, i tako, u tom pozivu na čitanje jezika u sopstvenom brisanju, sledi put koji prelazi preko ili ide dalje. U ovom slučaju, sledi put koji vodi ka prevodu koji kroz prevođenje prevoda postaje original. Put u samoubistvo ili u – drugo – nadživljavanje?
Literatura
Jacques Derrida, „II. Le Parergon“, La vérité en peinture, Flamarrion, Paris, 1978.
Julio Cortázar, „Diario para un cuento“, Cuentos completos 2, Madrid, Afaguara, 1994.
Hulio Kortasar, „Dnevnik o jednoj priči“, Kraj etape, prevela Aleksandra Mančić, Rad, Beograd, 1999.
Jovica Aćin, „Beskonačno približavanje, na brzaka. Intervencija“, u rukopisu, 2004.
Jovica Aćin, „Prevodilac na zadatku“, Duge senke kratkih senki, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin, Zrenjanin, 2003.
Jovica Aćin, „Ruža čita i debelo se upetljava“, Ko hoće da voli, mora da umre. Priče sa Ružom, Stylos, Novi Sad, 2002.
Jovica Aćin, „Tri zapisa iz naše decenije zla. O prijateljskoj korespondenciji“, Gatanja po pepelu, Vreme knjige, Beograd, 2003.
Valter Benjamin, „Zadatak prevodioca“, prevela Aleksandra Bajazetov-Vuèen, Reè br. 47-48, jul-avgust 1998.
Jacques Derrida, Transfert ex cathedra. Le langage et les institutions philosophiques,
in : Du droit à la philosophie, Éditions Galilée, Paris, 1990.
Jacques Derrida, „En el límite de la traducción“, entrevista con Kadhim Jihad, in : No escribo sin luz artificial, Cuatro. ediciones, Valladolid, 1999.
Jacques Derrida, „Des Tours de Babel“, in: Joseph F. Graham, ed., Difference in Translation, Cornell UP, Ithaca and London, 1985.
Žak Derida, „II. Parergon“, Istina u slikarstvu, preveo Spasoje Ćuzulan, Jasen,Nikšić, 2001.
Žak Derida, Uliks gramofon, prevela Aleksandra Mančić, Rad, Beograd, 1997.
Žak Derida, „Kule Vavilonske – Vavilonski obrti“, prevela Aleksandra Mančić, Reč br. 47-48, jul-avgust 1998.
Franc Kafka, „Uz Vavilonsku kulu“, Vavilonska jama, preveo Jovica Aćin, Rad,Beograd, 2004.
Novica Milić, „(Amor, amor, catástrofe – Odlomci recenzije)“ za Apokalipsu Sad
Jovice Aćina, u rukopisu, 1995.
Viktor Peljevin, Generation ‘P’, prevela Natalija Nenezić, Plato, Beograd, 2004.
SUICIDE BY TRANSLATION
On Derrida’s Truth in Painting
Summary
Manèiæ takes the translation of a fragment of La vérité en peinture by Jacques
Derrida, as translated by Julio Cortázar in his short story “A Diary on A Short Story”, and
examines its effects. In this sense, she tests the possibility or impossibility of drawing a
general distinction between “original” and “translation” when the translated text becomes
a part of a new original.
May a fact that the original asks to be annuled as original and to find itself on the
place of a translation be called suicide? Or a translating process is the one commiting suicide
by obtaining such a result? Could it, even, be called a suicide, or what we are dealing

with here is an other survival?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
 
Iz knjige "Glas i pismo - Žak Derida u odjecima"
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Iz knjige "Glas i pismo - Žak Derida u odjecima"
» Vjerske knjige i mi
» Knjige o slikarima
» 10 najcudnijih Ginisovih rekorda
» Ekskluzivno - Nepoznato pismo Crnjanskog
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost :: Čitaonica-