Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Džon Stajnbek

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Džon Stajnbek   Pon 26 Sep - 13:14

Američki pisac, nobelovac, Džon Stajnbek (John Stainbeck) rođen je 27. februara 1902. godine u gradu Salinesu, u Severnoj Kaliforniji.U romanu Istočno od raja(1952) na samom početku opisuje dolinu Salinas kao usku udolinu „između dva planinska lanca koji se obrušava u zaliv Monterej“ gde će ponovo sa svojom drugom suprugom i sinom živeti od 1944.godine do 1948. u kući od nepečene cigle. Njegov otac,Džon Ernest Stajnbek imao je malu fabriku brašna, a bio je i sreski blagajnik, inače pruskog porekla, a majka, Maslina Hamilton Stajnbek, učiteljica, poreklom iz Severne Irske. Džon Stajnbek je odrastao sa tri sestre i imao je po sopstvenom priznanju srećno detinjstvo.
Iteresovanje za književnost i pisanje ispoljio je još kao 14- godišnjak, zatvarao se u svoju sobu i pisao pesme i priče. Posle završenog školovanja u gradu rođenja, pohađao je koledž Stenford, do 1925. godine, ali nije završio školovanje kada je krenuo da neposredno upoznaje svet lutajući od mesta do mesta, od posla do posla. Između ostalog,to se desilo zbog toga što je kao student bio prilično tvrdoglav, želeo je da sluša samo predmete koji su ga zanimalii nije ga zanimala diploma. Poput gotovo standardnog puta ondašnje generacije američkih pisaca i Džon Stajnbekje odlučio da upozna svet u kome živi te je u ranoj mladosti radio kao radnik na farmi, prao sudove, ribario, gladovao, upoznavao ljude, svoje buduće literarne junake…
Odrastao je u mnogobrojnoj porodici različitog nacionalnog i kulturnog porekla, čovečanstva u malom. Zahvaljujući tom ranom porodičnom okruženju, kasnije i ogromnoj radoznalosti, određenim predispozicijama Stajnbek je stekao izuzetnu opštu kulturu i to je vidljivo u njegovim knjigama. Nije pripadao onima koje su lične nedaće, lutanja i prilično nezavidan početak književne karijere, pa čak ni uspeh koji je postao opasan po njegov život, poljuljali. Naprotiv, samo je potvrdio svoju stabilnost i humanizam obogatio vedrim duhom i optimizmom. Bio je poklonik naučnog mišljenja, izuzetno ga zanimala biologija, ali i druge prirodne nauke. Zajedno sa svojim najboljim prijateljem, EdomRikidsom, biologom napisao jeknjigu Kortezovo more, posle jedne naučne ekspedicije po Meksiku.
Kritičari su ga opisivali „kao čoveka dvaju svetova“, poklonika naučnog metoda zbog toga što opiše ono što vidi, realistički, ali i kao „čoveka osećanja i intuicije“, a samim tim i pisca koji istovremeno i nežno i surovo uočava sve nevidljive, iracionalne pokrete i dešavanja u ljudskom duhu. Taj spoj izdvaja Džona Stajnbekaod drugih američkih piscaca, recimo Poa i Malvila koji su se opredeljivali za mistično i irealno, a s druge strane Kupera i Karvuda koji su uvek ostajali na površini stvarnosti, gotovo naturalizma.Mesto dešavanja u proznim ostvarenjima Džona Stajnbeka je dolina Salinas u plodnoj Kaliforniji, tle na kome je rođen i kome je ostao privržen i tako što je u tu dolinu uselio i svoje izmišljene ličnosti, svoje literarne junake. To je jedna od podudarnosti sa Foknerom.
Sredina u kojoj je Stajnbek rastao mnogi opisuju kao tipično malograđansku provinciju, mesto gde su „svi radni i optimistički nastrojeni“. Njegov otac bavio se politikom, dok je majka bila sklona knjizi i razmišljanju. U toj činjenici mnogi vide uzrok njegove sklonosti da spoji političku stvarnost sa književnim idealizmom.
Dvadesetih godina Pariz i Njujork su bili gradovi za mlade ljude koji su želeli da pišu, postanu pisci. Do Njujorka koji mu je bio cilj, Stajnbek je stigao zaobilaznim putem, preko Panamskog kanala. Bez prebijene pare, zaposlio se u jednom listu, ali urednicima se nije dopalo njegovo „fantaziranje“. Činjenica u njegovim novinarskim tekstovima nije bilo, bile su mu „dosadne“. Otpušten je, jer urednicima novina činjenice nisu nimalo bile dosadne. Vratio se u Kaliforniju, zaposlio se kao čuvar brvnare na jezeru Tahos, visoko u planinama i počeo da piše roman Zlatni pehar (1929) za koji je prikupljao podatke, o gusaru Henriju Morganu, još dok je putovao kroz Panamski kanal.
Nakon što je objavio svoju prvu knjigu, definitivno je odlučio da bude pisac, i ubrzo će objaviti i Pašnjake gospodnje (1932), Neznanom bogu(1933).Kvartet Tortilja (1935). Satira,Kvartet Tortilja je i komična, ali pre svega tragedija, ep,kritika osrednjosti koja se plaši promena i samim tim glorifikuje „mirno očajanje“, pomirenostsa svetom kakav jeste, bez želje da ga menjaja… Iako je u sledećoj knjizi promenio sve, sledeći Stajnbekov roman U neizvesnoj bici(1936) označen je kao „proleterski roman“, čestoje poređen sa Zolinim Žerminalom. Zaplet romana dešava seu voćnacima Kalifornije, prilikom berbe jabuka i glavni akteri su berači i vlasnici farmi. Sve počinje kada Maklaud, član Komunističke partije vidi mogućnost da organizuje štrajk, i uspeva dolazi do sukoba u kome su štrajkači poraženi.Taj roman kao i romani koje je Džon Stajenbek napisao u tom razdoblju su i verovatno najznačajnije svedočenje pisca o poznatom razdoblja u SAD, Velikoj depresiji; kada je trinaest milina ljudi bilo bez posla, krize koja je započela 1929. godine i izazvala migracije velikog broja ljudi, naročito rančera,koje su pogodile i vremenske nepogode, suše, oluje i koji su krenuli sa svim što im je ostalo u potragu, za sigurnijim, boljim životom. Izloženi i ostavljeni na nemilosti ćudima prirode, negostoprimstvu i podozrivostistarosedelaca, bolesti, smrti, gladi, umiranju…Koliko verno je opisao tragediju i bedu tih skupina ljudi koji su se skupljali pored gradova, na nekom rubu, a takve naseobine sve odreda su se zvale „Huvervil“, po tadašnjem predsedniku države koji je uporno tvrdio da je poslovna klima i dalje dobra, sve do izbora 1932. kada je pobedio Ruzvelt.Ideja za knjigu nastala dok je o tome pisao za novine, pokušavajući da ne bude surovo naturalan, da slike koje je kao novinar „ublaži“, ali izgleda da u romanutaj pristup biva neutralisan.Neki romani Džona Stajnbeka, a naročito Plodovi gneva važili su kao dokumentarna proza, pre nego roman, fikcija. Tužna priča u kojoj pisac fokusira pažnju čitaoca na posledice Velike krize, na seosku sirotinju, na poličare iz Oklahame koji u potrazi za poslom napustivši rodne plantaže, zbog suše, ekonomske krize i promena, primomene i primene savremenijih načina obrade zemlje pokušavaju spas da nađu u gostoljubivijim predelima i na tom putusretaće se sa tragedijom do tragedije, bespomoćnošću, poniženjem i surovom ravnodušnošću.
Ono što je vidljivo je da je pisac na strani potlačenih, osiromašenih izbezumljenih ljudi koji su krenuli u potragu za poslom hranom, pokušajusa nadom koja je krhka da prežive, da se negde skrase… To će mu doneti mnoštvo problema jer će biti bez pristanka svojatan od marksista, proglašen za levičara, a bio je izložen raznim pogrdama političkih fanatika, protivnika, učmalih sredina ali isto tako i kritičarakoji su u njemu videli pre svega, levičara, marksistu. Miševi i ljudi(1937), duža pripovetka Crveni poni (1937), kao i Plodovi gneva(1939) neće promeniti taj odnos, iako je prvi roman imao velikog odjeka i kod čitalaca i kod kritike, a drugi je po naknadnim procenama ne samo uameričkoj književnosti, već i u svetskoj, prihvaćen i visoko rangiran,i zbog socijalne teme, i tu upečatljivost će ponoviti i u Zimi našeg nezadovoljstv.
Džon Stajnbek pripada onim piscima čije knjige su spaljivane, proganjane, okarakterisane kao „hrpa laži“, „komunistička propaganda“, a da sve bude apsurdnije i u Staljinovom SSSR Plodovi gneva su bili zabranjena knjiga, zbog užasavajuće činjenice da i najsiromašniji Amerikanac može imati auto. Nije samo knjiga spaljivana, izbacivana iz biblioteka, knjižara širom Amerike već su i autoru pretili smrću, pa je morao da ga čuva FBI. Bili su to vrlo dramatični dani za pisca, obeleženi i porodičnim nedaćama, razvodom od druge žene, rata koji je bio na pomolu… Knjigu Plodovi gneva pisao je pet meseci, prilično mu je „kidala živce“, nije bila po njemu „velika knjiga“ kakvu je želeo da napiše, ali mu je donela Pulicerovu nagradu 1940. godine. Naslov knjige potičeod himne koju je napisala abolicionistkinja Julija VardHove 1861. godine i u kojoj postoji stih:„On gazi berbu gde je podhranjeno grožđe gneva“. Pošto se pevala kao koračnica i Stajnbekje nalazio da je i ta njegova knjiga zapravo marš čitavih porodica s jednog kraja Amerike na drugi…
Prvo izdanje je izašlo u 50.000 primeraka, a godinu dana kasnije štampano je 11 izdanje i prodato je 428 900 primeraka.Primerak prvog izdanja, tvrd povez sa ilustracijom prašnjave jakne koji je uradio ElmerHeder mogao se kupiti za 2,75 USD, a danas taj primerak vredi 15 000 britanskih funti.
Uprkos svim nesporazumima, uprkos tome što su njegove knjige spaljivane, on proglašen za „opscenog“, za „levičara“, za „naivnog mistika“, „sentimentalnog idealistu“,Džon Stanbejk je bio pisac koji je čitan, pisac po čijim romanima je snimljeno 17 filmova, a napisao je ukupno 27 knjiga, od toga pet zbirki priča. Smatraju ga jednim od najvećih američkih pisaca, i njegove knjige su u lektiri. Dobio je mnoge nagrade, nije voleo javne nastupe, pokušavao je da ih izbegava, pa čak i kada je boravio u Njujorku, družio se sa njujorškom elitom,u toku Drugog svetskog rata bio izveštač sa italijanskog ratišta, putovao po raznim zemljama sveta. Bio je čak i u SSSR, 1948. godinei o tom putobvanju je ostavio zabelešku. Uvek senostalgično vraćao, ne samo u svojim knjigama, na dokove Montereja. Pored romana, drama pripovedaka, scenarijanapisao je i jednu knjigu o pokretu otpora u Norveškoj.
 Džona Stajnbeka i danas smatraju jednim od najznačajnijh pisaca Amerike.Ustanovljena je nagrada sa njegovim imenomi jedan od dobitnika je i Brus Springstin koji je dobioza pesmuThe Ghost of Tom Joad inspirisanu Plodovima gneva.
Ženio se tri puta, sa prvom suprugom Kerol razveo se posle 12 godina braka, druga žena Gven, pevačica sa kojom je imao sinove poslužila mu je za lik Kati u romanu Istočno od raja brak je trajao pet godina.Treći brak sa glumicom Ilejn, koju je upoznao u restoranu i koja je bila tada udata, i razvela se trajao je do njegove smrti.
Pored Pulicerove nagrade i Američke nagrade za fikciju, 1940. godine, Džon Stajenbek, svojevrsan buntovnik svog doba,dobitnik je mnogih drugih nagrada, i treći američki pisac dobitnik Nobelove nagrade,1962. godine.Bio je u najužem izboru za tu nagradu kada ju je dobio Ivo Andrić 1961. godine, pored Lorensa Darela, Grem Grina i Alberta Moravije. Odlikovan je 1964. godine i Predsedničkom medaljom slobode. Izbegavao je uporno publicitet,javne nastupe, smatrajući ih besmislenimi novinari su ga smatrali„divljakom“ sa kojim je teško izaći na kraj...
Njegovu biografiju na osnovu korespodencije, dnevničkih beležaka, pisama, svedočenja napisao je Džekson Benson pod naslovom Istinite avanture Džona Stajnbeka, pisca i ta biografija važi i danas za najbolju, najverodostojniju.



Džon Stajnbek je umro 20. decembra 1968. godine u Njujorku.Urnu sa pepelom, njegova udovica i mlađi sinovi vratili su u Kaliforniju, sahranjena je na porodičnojm groblje imanja u Selinasu. 














happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Džon Stajnbek   Pon 26 Sep - 13:15

O delu


Džon Stajnbek pripada onoj generaciji pisaca koji su na književnu scenu stupili posle razdoblja „ludih dvadesetih“ koje su posle Prvog svetskog rata i zajedno sa potonućem njujorških banaka prestale da postoje. Pored Džona Dosa Pasosa, Džemsa Farela Džon Stajnbek je prednjačio među onima koji su se okrenuli, angažovanom, socijalnom romanu koji je često označavan i kao marksistički, levi, svojatajući svrstavajući pisca bez njegovog pristanka... Sem u prvom romanu, vanvremenskoj romantičnoj priči o gusaru Zlatni pehar (1929), već u zbirci pripovedaka Rajski pašnjaci (1932), a zatim u Nepoznatom bogu (1933), Kvartet Tortilja(1935), U neizvesnoj bici (1936) Miševi i ljudi (1937), značajnu pripovetku Crveni poni (1937), jasno se video okvir za pripovedanje izuzetnog majstora sočnog jezika, a taj okvir je život kalifornijskih poljoprivrednika, okruženju u kome je pisac proveo detinjstvo, a i dobro upoznao lutajući u mladosti …Kada su objavljeni Plodovi gneva (1939) kritičari su primetili da je to najsnažnija knjiga između dva svetska rata, upoređujući njen značaj sa značajem Čiča Tomine kolibe,zapažajući i da je reč o jednom od „najlepših primera proznog pisanja u američkoj književnosti“. Uprkos svih nedaća koje je ova knjiga donela piscu, ali i njenom ogromnom uspehu, Džon Stajnbek je poput Šolohova pisac koji slavi i blagosilja zemlju, ali je i proklinje…Za njega u Americi smatraju, a pokazaće se i šire,kada dobije Nobelovu nagradu,1962. godine,(a i pre toga, tridesetih, četrdesetih godina prošlog veka bio je preveđen i popularan u Srbiji, objavljivan u „ Nolitu“ Oto Bihalja Merina) da je pre svega žestok, sugestivan, da je „filozof koji je slušao seljake, nadničare i kopače rovova, ali i nadničar i kopač rovova koji je govorio i pisao filozofski“.
Romani koje je potom napisao: Ulica sardina (1945), Slatki četvrtak (1945) Zalutali autobus (1947), i Biser (1947) koje je objavio posle dobijanja Pulicerove nagrade 1940. godine za koju se tada, a i sada smatra da nikada nije pravednije dodeljena Džonu Stajnbeku, za Plodove gneva (1939), učinili su da slava ovog pisca potamni, da bude skrajnut, da bi 1952. godine istorijskom freskom o životu više pokoljenja dvaju kalifornijskih porodica između 1860. i 1920. godine,romanom Istočno od raja(1952) povratio nekadašni uspeh, i naklonost čitalaca i kritike, čemu je znatno doprineo i film snimljen po istoimenom romanu. Ideja zaroman Plodovi gneva nastala je kada je Stajnbeka list „San Francisko News“ poslao da izveštava o toj situaciji sa migrantima i kada je od jednog do drugog radničkog logora prošao peške dolinom koju je znao iz detinjstva. U blizini rodnog grada zatekao je pakao,skrovište dve hiljade ljudi, sa groznicom, trbušnim tifusom, tuberkulozom, bez hrane i vode. I pored neljudskih uslova ti ljudi su se pobunili, ali su ti neredi brutalno ugušeni. A Stajbek o tome kaže: „Bolestan, slab i nejak, čovek se ne može boriti. Bosovima i policiji ta je tajna bila dobro poznata, znali su da će oni tako pobediti.“ Po roman u Plodovi gneva snimljen je 1940. godine film koji je režirao Džon Ford, u saradnji sa autorom i od tada su reditelj i pisac postali prijatelji. Glavnu ulogu, Toma u filmu Plodovi gneva je igrao Henri Fonda. Film je nominovan za sedam Oskara, a osvojio je dva, za režiju i sporednu žensku ulogu koju je odigrala Džejn Darvel.
Inače, za ovu knjigu koja se završava različito od filma vezana je još jedna zanimljivost. Redak primerak prvog izdanja Plodova gneva iz 1939. godine prodat je na aukciji za 47. 800 dolara, Miševi i ljudi 7.768, a Istočno od raja 8.376 dolara. Vlasnica je bila piščeva sestra Elizabet Stajnbek Ejnsvort, koja je umrla 1992. godine. Porodica Stajnbek odlučila je da finansira renoviranje bungalova u kalifornijskom mestu Pacifik Grouv u kojima je pisac napisao neka od svojih dela. Časopis „Time“ uvrstio je Stajnbekove Plodove gneva među 100 najboljih romana na engleskom jeziku pisanih u razdoblju od 1923 do 2005. godine.
Uslediće potom još neke manje značajne knjige, poput Kratke vladavine Papine IV (1957), Jednom bio jedan rat (1957), i tek kada se vrati na socijalne teme, a to se desilo romanom Zima našeg nezadovoljstva(1961) u kome izražava revolt protiv novca kao vladajuće sile nad moralom, kao i društva koje podržava tu silu, ali i protiv usamljenosti, dehumnizacije društvakao i nesigurnosti, ne samo u Americi. Smatrao jeda je to zlo univerzalno.
Glavni junak još jednog značajnog Stajnbekovog romana, Zima našeg nezadovoljstva Eten veruje da treba učiniti samo jedan korak unemoralno, u tamu, obogatiti se i onda izaći čist, kao da se ništa nije desilo. A desiće se, jer se sve menja. Tragičnost Etena i njegove porodice u Zimi našeg nezadovoljstvapisac vidi kao posledicu pritiska društva, javnog mnjenja iako sam misli da „novac ne menja samu bolest, već njene simptome“, upadajući tako u sukob i nezadovoljstvo samim sobom, jer taj korak ka bogatstvu, to zakoračenje u tamnu žudnju je adaptiranje koje potire individualnost, namećući nemoralnost koje se čovek gnuša, postajući tim zakoračenjem deonajuspavanijeg dela društva koje ni samo ne može, uprkos tome što ima i ume „da izbaci raketu u vasionu, ne ume da izleči gnev i nezadovoljstvo“.
U ovoj knjizi kojau naslovu ima simbolizovan Šekspirovstih Stajnbek kao da je kriknuo postavljajući pitanje sudbine pojedinca u društvu u kome su „snaga i uspeh iznad moralnog, iznad kritike“… Taj krik odjekuje i danas, bez obzira štoje i ovaj pisac, poput mnogih drugih insistirao na njemu i kao da je gvozdeno uho kome je upućen poslužio kao zid o koji se razbio,a zatim odjekujekao eho, na sve strane ipostaje sve glasniji, a jed i jad sve vidljiviji kako vreme odmiče. Baš kao i sve što je opazio i pretočio u književnost, u svojim najvažnijim i najpoznatijim delima veliki, angažovan, etičan američki pisac, Džona Stajnbeka koji je Nobelovu nagradu za književnost dobio 1962. godine.
Džon Stajnbek je bio i uspešan pisac drama, scenarija. Napisao je i scenario za film „Viva Zapata“ u kome je glavnu ulogu igrao Marlon Brando, sarađivao na scenariju za Hičkokov film „Čamac za spasavanje“, ali pošto je ocenio da je film rasistički, zahtevao je da se njegovo ime ukloni sa uvodne špice. Tokom scenarističke karijere Džon Stanbejk je tri puta bio nominovan za Oskara, a po njegovom delu rađene su tv serije, rimejkovi i uglavnom su svi bili neuspešni. I Stiven Spilberg je želeo da uradi rimejk Plodova gneva.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Džon Stajnbek   Pon 26 Sep - 13:18

Pašnjacima gospodnjim Džona Stajenbeka
U dvanaest poglavlja koliko ima roman Pašnjaci gospodnji(1932Stajenbek,iako svako poglavlje može da se čita kao zasebna priča, slika ljude, njihove sudbine, vrlo različite, čas lepe, čas mračne smeštene u Dolinu, koja je najčešće njihov jedini zajednički okvir. To je prilično idilična slika prijatne kalifornijske doline u kojoj ljudi ostvaruju blizak odnos sa prirodom i to ublažava njihove tragične sudbine. Niko na taj način nije predstavio ovaj kraj Amerike. Iako izuzetno napisan roman Pašnjaci gospodnji nije imao uspeh, ni približan Plodovima gneva, ili romana Istočno od raja koji se ne može po literarnoj vrednosti porediti ni sa jednom od ove dve knjige. Iako je sa Kvartetom Tortilja, a naslov je istovremeno označavao i siromašno predgrađe na brdašcetu Montereja ima mnogo zajedničkog, prvenstveno piščevu sklonostda taj siromašni svet koji i ne čezne za bogatstvom prikaže gotovo utopijski, kao najbolji deo Amerike, iako književni postupak sadrži jake elemente naturalizma. Predstavljajući ih kao one koji beže od „američkog načina života“ pisac im daje jedan utopijski karakter. Oni, njegovi junaci su skitnice, kurve, probisveti, siromasi, „obeleženi“…Vrlo upečatljivi likovi koje srećemo u Pašnjacima gospodnjim nisu blage skice već sjajno psihološki iznijansiraniportreti poput Edvarda Viksa, Ajkule kome svoj život čini lakši tako što se svakodnevno bavi svojim izmišljenim bogatstvom,ulaže ga u imagnarne poslove, auspeva i žitelje doline da ubedi u svoje poslovne sposobnosti, i oni ga zovu Ajkula, procenjuju njegovo bogatstvo, sve do jednog trenutka…Kao što će Moli Morgan, učiteljica, u strahu da ne otkrije da joj je otac mrtav, iako je otišao od kuće dok je bila mala, ali vest o njegovoj smrti nikada joj nije stigla, ostaviti Dolinu u kojoj je imala dobar posao i ugled, mogla je biti sretna… Ili kao što će kćeri Gvijermo Lopeza, siromašne sestre kojima otac nije ostavio ni prebijenu paru, Marija i Roza prvo pokušati da zarađuju praveći najukusnije tortilje da bi uspele da se prehrane, nude potencijalnim kupcima svoje telo, ne smatrajući da čine nešto loše, sve dok ne stigne šerif i sramota,dok ih ne stigne osuda okoline. Moraće da odu u San Francisko i da postanu „rđave žene“…
U ovim pričama koje se nižu, deveta jeo Rajmondu Banksu koji je vlasnik farme pilića kojoj se svi dive, pasiniranom posetiocu izvršenja smrtnih kazni koje se dešavaju u udaljenom gradu i na koje on sa neopisivom važnošću i radošću odlazi, kao da ide rodeo ili neku sličnu zabavu. Njegov drug je upravnik zatvora i on ga uvek kada u zatvoru predstoji takav događaj poziva u goste i omogućuje mu posmatranje vešanja. Rajmond je savršeni koljač pilića na farmi i voli to svoje umeće da demonstrira.To radi praveći velike zabave, pozivajući veliki broj zvanica uvek spreman da do tančina objasni svaki detalj klanja pilića, sa ponosom i uživanjem. Jednom prilikom dok je spremaotu svoju čuvenu piletinu, u toku zabave prišao mu je sused, Bart Manro koji zbog prizora iz detinjstva nikada nije jeo piletinu, što je domaćina prilično iznenadilo. Njih dvojica se upuštaju u razgovor ne samo o njegovoj spretnosti da lako i bez posebnih teškoća kolje svoje piliće,već i o njegovom redovnom prisustvovanju vešanju ljudi. Bart Manro će ga zamoliti da i njega povede kada bude sledeća egzekucija. Dok ga bude ispitivao o toj njegovoj potrebi da gleda egzekucije osuđenika na smrt ispričaće mu da piletinu ne jede još od detinjstva kada je slučajno video strašno klanje jednog petla. Posle razgovora sa domaćinom o klanju pilića i vešanju ljudi, njemu će pozliti i on će napustiti zabavu. Rajmond će se potruditi , pisaće svom drugu upravniku zatvora o želji svog suseda da sa njim dođe na egzekuciju. Upravnik će pristati, ali Bart Maro će odustati. To će razjariti koljača i vlasnika farme pilića, jednog inače prijatnog uglednog čoveka koji je voleo da prisustvuje izvršenjima smrtne kazne. Ne može da razume njegovo odustajanje od prisustvovanja izvršenju smrtne kazne, jer ga je suseda Barta Maroa „smatrao muškarcem“.S obzirom da su Pašnjaci gospodnji objavljeni 1932, godine dijalog koji se odvija između junaka priče je i stav pisca, bez osude bilo kog od učesnika, ali sa izraženom potrebom da se postavi pitanje smisla ne samo da se prisustvuje egzekuciji i ostane ravnodušan i nezainteresovan za smrt drugog ljudskog bića, već smisla same smrtne kazne.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Džon Stajnbek   Pon 26 Sep - 13:18

Deo iz romana Rajski pašnjaci Džona Stajnbeka

Rejmond je voleo da u upravnikovu kuću stigne uveče uoči pogubljenja. Sedeo bi sa svojim prijateljem i pričali bi o školskim danima. Podsećali bi jedan drugog na događaje kojih su se obojica odlično sećali. Uvek su pominjali iste zgode i o njima govorili. Potom, sledećeg jutra, Rejmondu se dopala napetost, prigušena histerija drugih svedoka u upravnikovoj kancelariji. Lagani hod osuđeniku budio je njegov smisao za dramatično i izazivao u njemu neko ustreptalo uzbuđenje. Samo vešanje nije predstavljalo neki važan čin; njega je naviše impresionirala ozbilljna, stroga atmosfera celokupnog postupka. Bilo je to kao u nekoj velikoj crkvi – svečano, puno pompe i turobno. Sve to ga je ispunjavalo osećanjem dubokog doživljavanja, svetim uzbuđenjem, s kojim se nije moglo uporediti ništa drugo u njegovom životu. Rejmond nije mislio na osuđenoga ništa više nego što je mislio na piliće kad im je zabadao nož u mozak. Nije ga dovodila na stratište nikakva sklonost ka svireposti niti neko uživanje u patnjama. U njemu se razvio apetit za duboka uzbuđenja, a njegova mršava uobrazilja nije bila u stanju da ga zadovolji. U zatvoru je imao prilike da učestvuje u nervnoj napetosti drugih ljudi. Kad bi bio sam u ćeliji smrti, samo sa zatvorenikom i dželatom, ne bi se nimalo uzbudio.
Pošto bi se oglasilo da je nastupila smrt, Rejmondu se dopadao ponovni skup u upravnikovoj kancelariji. Ljudi istrzanih živaca trudili su se da bučnim veseljem iscele svoju izmučenu maštu. Bili su veseliji, razdraganiji nego obično. Podrugivali su se nekom slučajnom svedoku, obično nekom mladom reporteru, koji se onesvestio ili plačući izašao iz sobe. Rejmond je uživao u svemu tome: tada je osećao da živi, činilo mu se da živi intenzivnije nego inače.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Džon Stajnbek   Pon 26 Sep - 13:19

Kada su seli, Bert poče zbunjeno:
- Jeste li pisali upravniku, gospodine Benkse?
- Jesam, trebalo bi da skoro stigne odgovor.
- Verovatno se čudite zašto sam vam to tražio. Eto, ja mislim da čovek treba da vidi u životu sve što može. To je iskustvo. Ukoliko ima više iskustva, utoliko bolje. Jedan čovek treba sve da vidi.
- Mislim da je to tačno, sasvim tačno, - složi se Rejmond.
Bert iskapi čašu i obrisa usta. – U novinama sam, naravno, čitao o vešanju, ali to nije isto kao kad čovek sam vidi. Kažu da ima trinaest stepenika do vešala i da znače nesreću. Je li to tačno?
Rejmondovo lice je izražavalo napregnutu pažnju. – E, to ne znam, gospodine Manro, nikada ih nisam brojao.
- Da li se oni još bore i koprcaju pošto im izmaknu stolicu?
- Čini mi se. Vidite, oni su vezani, a crne marame prebačene su im preko glave. Ne vidi se nešto naročito. Više liči na neko podrhtavanje, rekao bih, nego na koprcanje.
Bertovo lice je bilo crveno i napregnuto. Oči su mu sjaktile od interesovanja. – Novine kažu da je potrebno petnaest minuta do pola sata da umru. Je li to tačno?
- Ja, ja mislim da jeste. Naravno, oni su, što se kaže, stvarno mrtvi još onog trenutka kad ih puste. to je kao kada odsečete pileću glavu; pile se još neko vreme trza, ali je u stvari mrtvo.
- Da, tako će biti. Upravo refleks, kako se to zove. Rekao bih da je to prilično mučno za one koji prvi put gledaju.
- Zainteresovan, Rejmond se lako osmehnu. – Naravno, skoro uvek poneko padne u nesvest. Ponekad sasvim mladi reporteri i plaču, plaču kao mala deca, a ponekom pozli, pripadne mu muka i ceo ručak povrati na licu mesta. Većina novajlija se tako ponaša. Da popijemo još jednu bocu piva, gospodine Manro, dobro je i hladno, zar ne?
Str. 140-141
Džon Stajnbek Pašnjaci gospodnji
Preveo sa engleskog Jovan Aćimović
„Mlado pokoljenje“ Beograd,1962. godine








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Džon Stajnbek   Pon 26 Sep - 13:20

Džon Stajnbek o rasizmu i netrpeljivosti
“Žalim zbog vremena u kome pojedinac prvo mora da sazna koje je rase čovek, pa tek onda da oceni njegovo delo.”

U septembru 1936. godine mladi Džon Stajnbek (1902 – 1968) bio je svedok smrtonosnih nereda na ulicama svog rodnog grada u Kaliforniji, koji su bili posledica brutalnog sukoba između lokalnih uzgajivača salate i doseljenika koji su se konačno pobunili protiv nehumanih uslova u kojima su dugo živeli. Obuzet nesavladivim saosećanjem, Stajnbek je odlučio da ispriča priču o ovim ljudima, te je stoga proveo dve godine radeći na rukopisu L’Affaire Lettuceberg. Stajnbek je imao visoko postavljene standard, pa je na kraju odlučio da prekine započeto delo, jer je smatrao da nije dorastao zadatku i uništio je rukopis – jedan od najhrabrijih poduhvata koje pisac može da izvede.

Onda je počeo od početka i prihvatio se najvećeg dela u svom životu – u želji da podari glas ovim potlačenim radnicima, da proslavi dobrotu i humanost takozvanih običnih ljudi u kulturi koja je pokušavala iznova i iznova da ih dehumanizuje. Ovaj neverovatan napor rezultirao je njegovim remek delom “Plodovi gneva”, koje je objavljeno 14. aprila 1939. godine i u kojem je Stejnbek rekao:

“Ovde postoji zločin koji prevazilazi osudu. Postoji tuga koju žaljenje ne može da simbolizuje. Neuspeh koji ruši sve naše uspehe… u očima gladnih raste gnev. U dušama ljudi narastaju plodovi besa veliki i teški, rastu teški za berbu.”

Knjiga je bila istovremeno populistička i buntovna, protestna i jevanđelistička, odmah prihvaćena od strane onih koji su se zalagali za jednakost i ljudska prava, a isto tako osporavana od Donalda Trampova tog vremena, koji su je videli kao pretnju strukturama moći koje su ih održavale na vlasti.

Stajnbek je primio pismo od velečasnog L.M. Brikheda, nacionalnog direktora organizacije “Prijatelji demokratije”, koji je tvrdio da se ta organizacija bori protiv antisemitizma i pro-nacističke propagande. Ali Brikhedov ton u tom pismu bio je primetno netrpeljiv. On je tvrdio da su “Plodovi besa” nazivani “jevrejskom propagandom” i tvrdio je da jedini način da se pisac oslobodi takvih optužbi jeste da dokaže da sam nije Jevrejin – ovakva optužba je slična teorijama zavere u koje današnji “birtheri” veruju u vezi sa poreklom Baraka Obame, a potiču od iste duševne bolesti od koje potiče sav bigotizam.

Stajnbekov odgovor velečasnom, koji je izašao pod naslovom je remek delo morala i mudrosti uperenih protiv bigotizma, koji se – što je tragedija našeg vremena – možda i još podesniji danas. Stejnbek piše:

Dragi gospodine Brikhed,
Odgovaram na vaše pismo uz veliku tugu. Žalim, jer živim u vremenu u kome pojedinac mora da sazna nečiju etničku pripadnost pre nego što oceni njegovo delo. Meni se ne čini da je bitno da li sam Jevrejin ili ne, i znam da bi moje takvo izjašnjavanje bilo nekorisno ukoliko bi zainteresovana kritika želela da iznese unapred smišljene teze… Sticajem okolnosti nisam Jevrejin i nemam ni malo jevrejske krvi. Takođe, nisam ponosan, jer nisam Jevrejin. Evo i moje genealogije, iako vi znate šta inteligentni antropolozi misle o rasnim teorijama. Kao što ćete videti, ja sam tipičan Amerikanac.

Nakon što je izložio svoju genealogiju, i to ne bez sarkastičnog tona koji je isticao da je to potpuno nebitno, Stajnbek je dodao:

U svakom slučaju evo mog porekla. Iskoristite ga ili nemojte, ištampajte ga ili nemojte. Oni koji iz nekog razloga žele da veruju da sam Jevrejin će i dalje nastaviti da veruju u to, dok dobrim i inteligentnim ljudima tako nešto neće biti bitno. Mogu da dokažem ove stvari, ali kada budem morao to da uradim – američka demokratija će potpuno nestati.

Delo “Plodovi besa” je nagrađeno Pulicerovom nagradom sledeće godine i bilo je prekretnica koja je dve decenije kasnije Stajnbeka odvela do Nobelove nagrade. Danas se smatra jednim od najznačajnijih dela o društvenoj pravdi ikada napisanih.

Maria Popova
(prevod: Marija Muždalo)

izvor: brainpickings.org








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Džon Stajnbek   Pon 26 Sep - 13:21


Biti čovek znači da s vremena na vreme preuzmeš neku odgovornost
a ne samo da popunjavaš prostor.
Džon Stajnbek








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Džon Stajnbek   Pon 26 Sep - 13:25


Ništa što je dobro ne može da pobegne

Novembra 1958. američki književnik i nobelovac Džon Stajnbek, autor epske hronike Plodovi gneva, primio je pismo od svog najstarijeg sina Toma koji je u to vreme boravio u internatu. Tom govori o Suzan, devojci prema kojoj je gajio nežna osećanja.

Stajnbek je uzvratio pismom istog dana, a mi odgovor prenosimo u celosti.

Stajnbekovi vanvremenski saveti su univerzalni i odnose se na sve one koji u nekom trenutku svog života krenu putem ljubavi.

Njujork
10. novembar 1958.

Dragi Tome,

Tvoje pismo dobili smo ovog jutra. Odgovoriću ti sa svoje tačke gledišta, a naravno da će i Elejn odgovoriti u sopstveno ime.

Kao prvo, ako si zaljubljen, to je dobro, to je, u najmanju ruku, nešto najbolje što može da se dogodi jednoj osobi. Ne dozvoli da ti bilo ko umanji ili obezvredi to osećanje.

Dalje, postoji više vrsta ljubavi. Sebičnu, pakosnu, grabežljivu ljubav ostvaruju oni koji traže sopstvenu korist. Ovakva ljubav ružna je i osakaćena. Postoji i drugačija ljubav, ona koja je zapravo izvor svega dobrog u tebi: ljubaznosti i uvažavanja i poštovanja, i to ne samo u smislu da se poštuju društvene norme, već, što je važnije, da priznaš drugu osobu kao jedinstvenu i vrednu. Ona prva ljubav čini da se osećaš loše i beznačajno i ranjivo, ali ova druga može da oslobodi u tebi snagu i smelost i dobrotu pa čak i mudrost za koju nisi znao da je u tebi.

Kažeš da tvoja ljubav nije samo površna zaljubljenost. Ako je osećaš duboko u sebi, naravno da nije površna zaljubljenost.

Međutim, mislim da me nisi pitao šta osećaš. Znaš ti to bolje nego bilo ko drugi. Ono što si zaista želeo jeste da ti pomognem u vezi sa tim osećajem, pa reći ću ti.

Likuj zbog toga, neka ti bude veoma drago i budi zahvalan na tome.

Objekat ljubavi je najbolji i najlepši. Pokušaj da živiš u skladu sa njime.

Ako voliš, ne može škoditi da to i kažeš, ali upamti da je stidljivost odlika nekih ljudi tako da moraš uzeti u obzir tu njihovu osobinu u obzir pre nego što im tako nešto saopštiš.

Žene imaju svoje načine da saznaju ili osete ono što ti osećaš, ali obično vole da to i čuju.

Dešava se i da, iz ovog ili onog razloga, tvoja osećanja ne budu uzvraćena, ali to ne znači da su ona manje vredna i dobra.

Naposletku, znam šta osećaš jer i ja posedujem isto osećanje i drago mi je da ga i ti poseduješ.

Biće nam drago da upoznamo Suzan. Biće dobrodošla. Naravno, Elejn će pripremiti svašta, ali ona to voli i biće joj drago. Ona takođe zna o ljubavi i možda može da ti pomogne više nego što to mogu ja.

Ne brini o gubitku. Ukoliko je potrebno da se dogodi, dogodiće se, važno je da se ne žuri. Ništa što je dobro ne može da pobegne.

Volim te,
Otac

Prevela: Maja Žikić








happy
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Džon Stajnbek   Pon 26 Sep - 15:41

Putovanje je kao brak. Misliš da ti imaš kontrolu…
Džon Stajnbek








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Džon Stajnbek   Pon 26 Sep - 15:44


Jedna od najkontroverznijih knjiga XX veka.

Oni su neobičan par: Džordž je mali, vispren i tamnoput; Leni, krupan čovek koji poseduje um malog deteta. Ipak, oni čine „porodicu“, držeći se jedan drugog kako bi pobedili usamljenost i otuđenost.

Kao radnici u kalifornijskim prašnjavim poljima koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, oni grabe svaki posao koji stignu. Jer Džordž i Leni imaju plan: da postanu vlanici komada zemlje i barake koju mogu nazvati svojom. Kad pronađu posao na ranču u dolini Salinas, ostvarenje njihovih snova čini se da je nadohvat ruke. Ali čak ni Džordž ne može sačuvati Lenija od provokacija koketne žene niti predvideti kobne posledice Lenijevog nepokolebljivog pokoravanja stvarima kojima ga je Džordž učio.

„Stajnbekov kratki roman uzdiže živote siromašnih i obespravljenih na jedan viši, simboličan nivo.“ Džems Topam

„Uzbudljiva priča koju ćete pročitati u dahu. Stajnbek je visprene pogodio u nerv.“ New York Times








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Džon Stajnbek   Uto 4 Okt - 11:27

Gde počinje nezadovoljstvo?
Gde počinje nezadovoljstvo?
Čoveku je toplo, ali drhti…
Nahranio se, a ipak ga muči glad.
Vole ga, ali njegove čežnje odlaze na nova područja. I da još više podbode nezadovoljstvo, tu je vreme, prokleto vreme. Kraj života nije sada tako strašno daleko – čovek ga može videti, kao što vidi more kad se popne na breg – i njegov duh kaže:
-Da li sam dosta radio? Da li sam dosta jeo? Da li sam dosta voleo?’
Sve ovo je, naravno, osnova čovekovog najvećeg prokletstva i možda njegove najveće slave. -Šta je značio moj život do sada i šta može značiti u vremenu koje mi je ostalo?’
I tako dolazimo do opake otrovne strele.
-‘Kakav je bio moj udeo u velikoj trci? Koliko ja vredim?’
I to nije taština ili ambicija. Izgleda da se ljudi rode s dugom koji ne mogu platiti, ma koliko nastojali. On se nagomilava pred njima. Čovek nešto duguje čoveku. Ako ne obraća pažnju na taj dug, on ga truje, a ako pokušava da ga otplaćuje, dug samo raste i ono što čovek daje, njegovo je merilo.

Steinbeck „Slatki četvrtak“










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Džon Stajnbek   

Nazad na vrh Ići dole
 
Džon Stajnbek
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-