Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Zavere i atentati u Srbiji

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Zavere i atentati u Srbiji    Sre 21 Sep - 18:31

Večiti strah vladara
 

Piše: Đuro Zagorac 
DOK su sedeli opušteno, uz cvrkut ptica i oglašavanje kućnih ljubimaca, uz osveženje ugodno ćaskali, gost priupita domaćina:
- Strahuješ li ti, ovde, za svoj život?!
Gost je bio veliki Miroslav Krleža, a još veći, domaćin Josip Broz Tito.
Krleža je posle pričao prijateljima da je, sedeći u dvorištu dedinjske rezidencije, poželeo da upozori Broza, nakon što ih je sa ozbiljnim pićem poslužio mlađi oficir, ordonans, na takvu opasnost. Prisetio se, govorio je, čuvenog oficira Apisa, srpske istorije koja se ponavljala kad se radilo o zaverama i atentatima na svoje krunisane i druge vođe. 
Broz se, po Krleži, tada slatko nasmejao, tvrdeći mu da je spokojan, lišen svakog straha te vrste. Čak je dodao da ne strepi ni od mogućnosti da mu Srbi oduzmu život i tako "izravnaju račune" sa Hrvatima koji su im ubili kralja Aleksandra Karađorđevića (1934) u Marselju. 
Otkud, posle toliko vremena, strah od Apisa i njegove "Crne ruke"?

SPECIJALISTA ZA ATENTATE
O srpskom oficiru Dragutinu Dimitrijeviću Apisu zaista su ispredane bajke. Proglašen je bio za "internacionalnog teroristu" broj jedan. NJemu je na dušu stavljano pripremanje i realizovanje ubistva (1903) srpskog kraljevskog para Aleksandra i Drage Obrenović, ali i da je organizovao ubistvo austro-ugarskog prestolonaslednika Ferdinanda (1914) u Sarajevu i da nije stigao, pogubljen je u Solunu (1917) zbog kovanja zavere protiv regenta Aleksandra, da realizuje već gotove planove za izvršenje atentata na crnogorskog kralja Nikolu, bugarskog kralja Ferdinanda, grčkog kralja Konstatina...
Krleža je bio dobar poznavalac srpske istorije i, s razlogom, odan Brozu. Kad je ovaj umro (1980) Krleža je zapisao kako se nisu mogla čuti ni zvona Saborne crkve od jecaja i suza Beograđana.
Zna se da se Broz odmarao gledajući i uzbudljive vestern filmove, a da li je posle njih čitao poučne knjige o zaverama i ubistvima kod Srba, pouzdano se ne zna. Ako je zaključivati po knjigama iz njegove biblioteke, pre nije. Da li je sebe od prvih dana vladavine doživljavao kao milosni dar više sile ili je možda zaključio da su se Srbi svesno odrekli ćorava posla, da su shvatili da od ostranjenog zla vladara, po pravilu, dolazi još gori?
A istina je ipak bila da je Tito bolje znao kako se vlada i na vlasti opstaje bolje od Krleže, ali i mnogih drugih. Znao je da izmišlja satne mehanizme paklenih mašina koje mu nisu dale da spava, a sve da bi proveravao budnost svog ličnog (kućnog) obezbeđenja. I te kako je strepeo i od pomena zavere, a vladao je do kraja života jer je znao da ih predunapredi. Kad je on kretao na put, a to je činio vrlo često i do smrti, "pomeralo" se Dedinje, podizani novi mostovi, zatvarani aerodromi...
Preko "totalnog" obezbeđenja, na suvom, vodi i u vazduhu, Broz je obezbedio da svoj dug i buran život okonča u postelji i da na poslednje "putovanje" bude ispraćen mitski ali i da preko takvog obezbeđenja živi, i neprikosnoveno vlada, uz božansko poštovanje u zemlji i svetu. 

KUMOVSKE ZAKLETVE
KO priziva i čuva se telesnom zatitom, taj je rođen za tiranina!
Tako su mislili umni i stari Grci. Ni u njihovo doba a ni u kasnije vreme takvih nije bilo. Sa demokratijom, izbora vođa po volji naroda, u naše vreme, nema bez arome tiranina - svi su okruženi "živom silom" i najmodernijim pomagalima. Zavere i otimanje vlasti, prerasli su u "političku borbu", ali su ostali da žive oni brutal
ni oblici, oduzimanje života putem atentata. 
Vizantija je, veruje se, prva formirala prvu obaveštajnu službu. Ona se prevashodno brinula o životu vladara koji je preko pobuna bio ugrožen i izvan svog okruženja, u carevini a i izvan nje. Iz te družine prvih "žbira i špijuna" razvila se i diplomatija. Zna se da su se srednjovekovni srpski vladari, njihove države, razvijale i opstajale po vizantijskom uzoru. U tom poglelu, potvrđuju i istorijski izvori, najdalje je otišao bio car Dušan. A on je dobro znao i sva iskušenja svojih prethodnika.
Srednjovekovni vladari su se obezbeđivali od spoljnih rizika i tako što su uspostavljali međusobne bračne i kumovske veze. A kako su se i kumstva gazila, Srbi su najbolje iskustvo doživeli sa Bugarima. NJihov car Simeon okumio se sa srpskim knezom Petrom Gojnikovićem. Bilo je to davno, u 10. veku. Pera je, uz sve garancije, kumsku zakletvu, stigao u goste caru. Odmah je bačen u zatvorske odaje, u kojima je i umro. A da kumstvo može biti manje vredno i od samog dugmeta, uverio se i Stefan Vojislav, vladar Duklje. S njim se sprijateljio dubrovački strateg Katakalomon, šaljući mu često poklone da ga preko njih zavede i dokopa se njegove ratničke i prkosne glave. Prilika je iskrsla kad se Vojislavu rodio sin i od stratega je stigla ponuda - da on bude kum. Krštenje je zakazano na neutralnom terenu, na obali Neretve. Vojislav je prozreo zamku i u mrežu ulovio nesuđenog kuma i njegovu opaku grupu "specijalaca".

ATENTAT NA MURATA!
A Dubrovčani su, inače, imali najbolju obaveštajnu službu, čak, i u odnosu na Vizantiju, Tursku, Mletačku Republiku... Oni su obezbeđivali pouzdane informacije i znali dobro da ih unovče. To nije ni čudno, kad se zna da je dugo pripadnik te službe bio i slavni Ruđer Bošković.
Dušanovo carstvo nije se raspalo zbog slabe obaveštajne "agencije", rasturilo se po njegovoj smrti jer je očito vodio pogrešnu "kadrovsku politiku", njegova vlastela nije shvatila, ili nije htela, da sledi njegov državni projekat. 
Jedan od onih koji je ispekao zanat na Dušanovom dvoru bio je i budući knez Lazar. Koliko je on koristio obaveštajnu službu i kako ju je iskoristio u odlučujućoj bici sa Turcima (1389), na Kosovu polju?
Zadavanje udarca sili u "glavu" predstavlja uvek ono pravo!
Milić Stanković, odnosno, pokojni Milić od Mačve, obeležio je slikama svoje vreme. Višak svog dara, ovaj Mačvanin usmeravao je i u istraživanje srpske prošlosti. Od njega se mogao čuti podatak koji će sigurno zagolicati i nekog istoričara. U vreme priprema i tokom bitke u jednom od čadora nalazila se i srpska vazalska elita, među kojima i Dimitrije, brat Marka Kraljevića. Oni su, po zamisli Dimitrija, bili samo - kamuflaža?!
E, taj Dimtirije, dok se čekao ishod "utakmice" pripovedao je glasno prisutnima, da će se na sultana Murata izvršiti atentat, da će uslediti pokušaj da se on ubije!
Plan o ubistvu sultana, prema istom izvoru, započeo je mnogo ranije, posle Maričke bitke (1371). 
Ovo je trag, tvrdio je Stanković, koji on nije usnio, iščeprkao ga je kod engleskih istraživača tog istorijskkog događaja, značajnog za celu Evropu. 

MILOST ZAVERENIKA
ATENTATI na vladare u ovom našem podneblju imaju, eto, dugu tradiciju. Nisu na meti bili samo vladari. Ređali su se i atentati na vojskovođe, sudije i druge nosioce vlasti, kao i pojedince iz redova crkve, iz sfere duha. Odstranjenjem svake od takvih osoba, izazivane su pometnja i dezorijentacija. Najviše se zbog toga uzbuđivala vlastela, elita, dok o odjeku u narodu za dugi period nema svedočenja.
Vremenom, zavere se nisu završavale samo brutalnošću, ubistvom. Kada bi se preuzela vlast, pobednici su iskazivali i milost, poraženi je okončao u zatvoru i često bio oslepljivan. Bez vida ni najveći ratnik više nije bio pretnja. I obezbeđivanje vlasti, na dugi rok, podrazumevalo je i oslepljivanje sinova poraženog, mogućih naslednika. Ratničke sposobnosti pojedinaca, veštine rukovanja oružjem i jahanja, bila je preduslov za sticanje svake zvučne titule. 
Tek u Prvom srpskom ustanku (1804) na scenu stupa narod sa svojom snagom i pameću. Izbijaju na površinu novi tipovi vođa i društvene elite. Zavere i atentati dobijali su nove forme, ali i još surovije; novi kvalitet im je bio što su neke od njih pratili i sudski procesi. 
Srbija je, u granicama Beogradskog pašaluka, postala među prvima koju je zapljusnuo talas Francuske revolucije. Pred golorukim i ispaćenim narodom otvorila se provalija...








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.


Poslednji izmenio Dala dana Sre 21 Sep - 18:35, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zavere i atentati u Srbiji    Sre 21 Sep - 18:31

Knjaz seče tuđom rukom
  

PIŠE: Đuro ZAGORAC
VELIKE zavere i atentati najčešće su pripremani izvan zemlje, u Carigradu, Beču, Petrogradu... Tako se događalo da je zavera protiv vladara započinjala u Carigradu, a realizovana sa Rusima. Mimo vladarskih bitki izbijale su i velike narodne bune. Seljaci su gajili nadu da će sa svojim vođama steći osnovna prava i poboljšati socijalni položaj. Kad je to izostalo, dizali su bune koje su se okončavale u krvi i pogoršanju prilika.
Srpski 19. vek mnogi istoričari ocenjuju kao jedan od najburnijih i najsurovijih među evropskim narodima.
U Prvom ustanku prvi put kod Srba srećemo obične ljude iz naroda koji su dostigli svest da sami odlučuju o svojim i državnim interesima. Srećemo i klicu demokratičnosti, među sobom birali su predvodnika, vožda. Vojska u tom ustanku nije imala uniforme, nosili su sobom "svo svoje". Ta seljačka "kuka i motika" uspela je da oslobodi sve gradove, da iz Srbije istera Turke. Ništa im to nije vredelo; Rusija i Turska su sklopile mir (1812) i odlučile da Srbe, posle svega, "časte" minimalnom samoupravom. Ustanici su tu "čast" odbili, ali nisu izdržali ogromnu tursku ofanzivu.
Karađorđe je, sa najodanijim, izbegao iz Srbije.
Zbog tog povlačenja bio je ocrnjen u narodu, to su pristalice novog vođe, Miloša Obrenovića, dobro iskoristile. Srbijom se čulo:
"Zelen bore ne zelenio se/ Karađorđe ne veselio se/ Što izdade zemlju i gradove."
A Karađorđe zaista nije imao razloga da se veseli. Povlačio se a da ni sam nije znao na koju će stranu...
Na obali gde se Topčiderska reka uliva u Savu, gde se opraštao od Srbije, Karađorđe je pozvao na stranu igumana manastira Studenica i predao mu ličnu kesu s novcem, 
zamolivši da je prenese u Zemun, u Austrougarsku. Iguman pristade, i oni se mirno povratiše među ostale.

GDE SE DEDE KESA?
KARAĐORĐE je vodio lično obezbeđenje i "stavio se pod zaštitu" agenta carske Rusije T. I. Nedobe. Zašto njima ne dade i kesu, kad im je na čuvanje dao i glavu?
Vožd je dobro procenio. U Zemunu je odmah imao neprilika sa pograničnim vlastima, traženo je da se vožd odvoji od Nedobe, dok Milentiju niko nije pipao ispod mantije gde je čuvao kesu. I protiv svoje volje, Karađorđe je izdvojen i odveden u manastir Fenek.
Ali, kud se dede voždova kesa?
Gde je Milentije?
Ranjena voždova duša sve je više krvarila. Ne javlja se na 
više poruka ni iguman. Ubrzo se ispostavilo da kesa više nije privatna stvar vožda i igumana!
Sa najvišeg crkvenog mesta je poručeno da se kesa čuva "na sigurnom" i da ne može da bude vraćena voždu, da je ona stvar od "nacionalnog interesa"?!
Šta je to skrivala voždova kesa?
U njojzi je bilo čitavo bogatstvo - više stotina dukata. 
Upućeni kažu da bi i za današnje prilike ti dukati predstavljali značajan kapital.
Milentije i crkveni velikodostojnici u Sr. Karlovcima dramatično su se uzbudili sjajem dukata. Zaključili su, posle prvog šoka:
Ako je kesa lično voždova, onda se on u ustanku obogatio, postao, kako bi se sada rekklo, ratni profiter!
Zato mu se, u ime Boga i naroda, kesa neće vratiti!
A ako kesa nije njegova, ako novac pripada vođama ustanka, onda je situacija čista: sredstva treba staviti na raspolaganje onima koji će Srbiju ponovo buniti!
A Karađorđe to više nije!
Bio je to novi vožd, Miloš Obrenović, koji je zaista ubrzo poveo novu bunu, Drugi ustanak (1815) u Takovu.
Milošu su se odmah pridružile i ugledne vojvode, koje su izbegle sa Karađorđem, među kojima najviđeniji Petar Nikolajević Moler.

"JA NEĆU, ALI..."
KO će sad biti novi, drugi vožd?
Jedno jutro Miloš je krenuo u susret Moleru i Cukiću, koji su se nalazili u Kličevcu. Posle tri poljupca, razgovarali su i dogovarali se oko mnogo toga. A onda:
- E, brate Milošu! Mi u ime Boga opet ustasmo na Turke i narod s Turcima zavadismo; nego, sad ko će biti starešina ovom narodu? - upita ga Moler.
- To je najmanja briga, nego najpre da vidimo, gde će biti starešina: da gledamo kako ćemo Turke isterati između sebe, i kako ćemo svršiti ovo, što smo počeli; a starešinu je lasno naći; ako li sad baš zatim stoji, budi ti starešina - odgovori mu Miloš.
- Ja, brate, starešina biti neću; ali da ne budeš ni ti, a da ne bude ni Cukić, niti i koji drugi da iziđe i reče: "Ja sam gospodar, kao Kara-Đorđije" što je čini - nego nas četvorica, to jest: ja, ti, Cukić i prota Nenadović, kao četiri jednaka brata... i ti sad na to da se potpišeš - bio je jasan i izričit Moler.
- Dobro, brate, ali se ja na to neću potpisati, niti se protivim da tako bude. Ali sad mi da se potpisujemo, ko će u tuđoj kući biti starešina, to bi bilo baš kao oni što su sekli ražanj, a zec još u šumi - uzvratio je Miloš.
Ovaj dijalog, sa više detalja, opisao je Vuk Karadžić.
Moler je uživao veliki ugled; iskazao se kao ratnik u Prvom ustanku, bio je vrlo pismen, a uz turski jezik, govorio je još nemački i ruski. On se, eto, zalagao za "kolektivno rukovodstvo". Miloš je imao samo jednu prednost: imao je ambiciju da vlada, da vlada apsolutno.
Dok Karađorđe nije imao dostojnog protivnika, bar ne takvog da bi ga morao lišavati života, dotle je njegov naslednik, Miloš Obrenović, vidimo, imao žešće okruženje i jače protivnike. Da će borba za prevlast biti nemilosrdna, sami lideri su najavili.

OBRAČUN MEĐU VOĐAMA
MILENTIJE u svojim liderskim ambicijama uopšte, Miloša nije smatrao za dostojnog protivnika; smatrao je Molera za jedinu prepreku. Ako ukloni njega, sve kapije su otvorene...
A tu šansu sa zadovoljstvom mu je pružio Miloš.
Moler je, uz ostalo, vodio i Narodnu kasu. Miloš je naložio, poslao mu finansijsku inspekciju, koja brzo konstatova - zloupotrebu!
Greh, neoprostiv greh!
Na skupu starešina, Moler bude osuđen na smrt!
Milentije je jedva dočekao da potpiše presudu.
Uz (neminovnu) saglasnost vezira, Moler je lišen života - zadavljen je!
Ostala je dvojka.
Milentije i Miloš su se popreko gledali, vrebali priliku. Prvi je živeo u uverenju da je samo pitanje dana kad će postati prvi, a drugi je predahnuo - ostao mu je još samo jedan rival.
Ko će koga?
Ubrzo, preko glasnika, stiže vest: na putu iz Beograda za Šabac ubijen episkop Milentije Nikšić?!
Ubistvo dvojice viđenih, u kratkom razmaku, izazva strah i zebnju u zemlji, ali i vrlo oštre reakcije iz inostranstva. Perdnjačila je, u osudama, Rusija.
Jer, brzo se utvrdilo da je greh Milera bio zanemarljiv.
Miloš se našao na mukama. Da, ali baš tada najjači isplivavaju. Pravdao se, da je za ubistvo Molera krivac Milentije, a za njegovo, ne njegovi ljudi, već - hajduci!
Dok je Miloš davio suparnike po Srbiji, čiem se zanimao Karađorđe u emigraciji?
Bez kese, koja se "zagubi", nije mu bilo lako. Dok ga je zvanična vlast otpisala, šira javnost ga je slavila kao heroja; Karađorđevo vojevanje inspirisalo je i jednog Puškina da mu ispeva pesmu. Tugovao je i čekao priliku da se vrati u Srbiju. Pristupio je grčkoj revolucionarnoj organizaciji "Heteriji" čiji je plan bio ujedinjenje Grka, Srba i Bugara, da zajednički dignu ustanak protiv Turske i da stvore malu Vizantiju!
Na čelo tog budućeg ustanka postavljen je upravo Karađorđe.
Odmah, ali tajno, krenuo je za Srbiju. Za tu akciju nisu imali ni rusku podršku. Ali, kad se vatra zapali...
Neopaženo je ušao u Srbiju (jula, 1917) i za bazu odabrao - Radovanje, blizu Smedereva, u nahiji svoga kuma Vujice Vuličevića. Od ovog kuma, Karađorđe je tražio da mu dozove drugog kuma, Miloša Obrenovića, da zajedno zapale novu vatru na Balkanu.

POKLON SULTANU
KARAĐORĐE je sa velikim nestrpljenjem očekivao kumove, izvirivao i - zaspao...
Vujičini sluga, uz prisustvo neizbežnog Miloševog ađutanta Tome Vučića, odsekli su Karađorđevu glavu!!!
Ekspresno, brzim konjanikom, ona je dostavljena beogradskom veziru, a još ubrzanije sultanu u Carigrad!
Šta počiniše kukavna braća i grešni kumovi?
Posle zločina u lugu Radovanja, dok krv sa sekire nije bila ni sprana, u svitaj letnjeg jutra probudila se ljudska savest!
Vremenom, u Srba su se iskristalisale dve opcije, tačnije, iskustvene filozofije: živeti časno i dostojanstveno, makar do sutra (Karađorđe) i - živeti i povijeno, po svaku cenu - živeti (Miloš).

I MILENTIJE U IGRI
SVA pomenuta četvorica kneževa sedeli su, posle ustanka, zaista, zajedno, u Narodnoj kancelariji. Miloš je ostvario malu prednost, bio je "predsedatelj", a Moler "nadziratelj". dok su njih dvojica režali jedan na drugog, kao konkurent neočekivano se pojavio Milentije Nikšić. Onaj Milentije koji je preuzeo kesu od Karađorđa, ali i koji se vratio iz Carigrada, gde je bio narodni poslanik. Tamo je Nikšić obilazio i carigradskog patrijarha koji ga je darivao i novom titulom - užičkog episkopa.
Milentije je izišao otvoreno; hoće da bude prvi, kao duhovno i svetovno lice, po ugledu na vladiku Petrovića na Cetinju.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.


Poslednji izmenio Dala dana Sre 21 Sep - 18:36, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zavere i atentati u Srbiji    Sre 21 Sep - 18:31

Sekira - sudbina Božija
  

Piše: Đuro Zagorac

SRPSKI raskol iz ovog vremena ostao je da živi, Srbi se dele na filozofiji življenja. A kako je sam Miloš objasnio svom narodu zločin, ali i omogućio pokolenjima da sude?
Od reakcije u zemlji i inostranstvu, Miloša je uhvatio strah. U prvom pismenom oglašavanju konstatuje:
"Sudbina Božija dovela je ovde k nama opet ubitelja roda serbskoga, Karađorđa, koji je u smederevskoj nahiji nekoliko dana u tajnosti živio. Sirotinjski plač i suze ufatiše ga, ubiše i glavu mu još s jednom njegova druga koji je bio šnjim došao, u Beograd meni poslaše..."
Miloš je, tako, u prvoj reakciji prikazao Karađorđa "ubitelja roda" i da je po svakoj pravdi to i zaslužio i potencirao svoju nevinost u ubistvu. 
Brzo je, međutim, i kod njega proradila savest, pa se i ispovedio:
"Tih dana dođe mi pisar od Vujice, poglavice moga iz Palanke, Ante po imenu, sekretar njegov, i donese mi pismo, u kome mi javlja da je Karađorđe iz Nemačke prešao i s njim se sastao, i da se u Baničini, u selu Košarini nalazi! Dalje, da on i mene k sebi dozivlje. Pisar Ante, pored pisma, i usmeno mi taj pozdrav od Karađorđa izruči. Karađorđe, veli, pozdravio te je ovako: Neka dođe k meni; sad je vreme da narod dižemo, i da Turke sasvim izgonimo! Pozdravi ga, veli, tako da ja i nalog imam da tako radim, no neka odmah dođe! - Ja, ovo čujući i pismo gledajući, prenerazim se, i odmah pomislim: evo sad zla komu se ni nadao nisam!"

AS MEĐU ZLIKOVCIMA 
KAKO odgovoriti kumu?
"Mislim se podugo, i ovu njegovu nameru na teraziju postavim. Vidim da ovim načinom, kako on zove i zahteva nikakvo dobro ispasti ne može, no samo to, daću so tim pozlediti rane one koje sam s velikim trudom jedva malo zalečio..."
I odlučio je Miloš da se svoga puta "krepko drži", a to je značilo: otišao je beogradskom veziru Marašli Ali-paši! 
Vezir je istog časa želio da obavesti Portu i pošalje vojsku iz Rumunije da stvar okonča. 
Da li, tako, samo odati Karađorđa i sve prepustiti Turcima? Zar to ne bi bilo kukavički od Miloša?
"Molim, čestiti vezire, imaj strpljenja za pet dana. Kroz to vreme videćeš šta ću ja uraditi..."!
Vezir se složio, a Miloš prionuo na posao...
"Tri dana sam ovde mislima glavu lupao... Jasno vidim da pođem po njegvom zahtevanju, da smo svi propali,... znam da on mora žrtva biti, a narod se spasava. Za to, najposle, ovo učinim."
Lišavajući se rizika od "ubitelja roda", Miloš je u početku bio siguran da mu istorija neće zameriti. Vreme je činilo svoje, pa se Miloš odlučio i da napiše:
"Za ovo pogubljenje Karađorđa neki me obožavaju, a mnogi me ukoravaju. Za to ja ovde sve istinito narodu predstavljam, pa svak neka bespristrasno sudi: ili sam to za narodno dobro ili pagubu učinio, a Višnji Tvorac najbolje zna i najpravednije će suditi...". 
Da li zbog narodnog gneva ili svoje nemirne savesti, tek Miloš je u blizini svoga konaka u Topčideru i crkvu pokajnicu podigao; za "podušje Karađorđu i spas svoje duše"!
Istoričari, kao i generacije Srba, još sude Milošu. A posle više tajnih i javnih sahrana, bez glave i sa glavom, Karađorđevi zemni ostaci su se spojili i smirili u Zadužbini u Topoli.
Za svoje krvave i surove postupke, lideri nisu prljali ruke. Za to su imali "verne sluge", ali i "punokrvne" pojedince koji su izvršavali naloge, ali i smišljali i rukovodili akcijama. 
Jedan je bio Toma Vučić Perišić, as među zlikovcima, koji je obeležio 19. vek, srpski tragični vek. 
U pitomoj Šumadiji, u kojoj je smeštena i bogata Gruža, iznikla je i jedna od mnogih narodnih mudrosti, koja kaže: Seljacima ne rađa iz njive, već iz žuljeva. 

NAMET NA VILAJET 
MEĐU Gružanima, koji su se rano odrekli takvog verovanja, bio je i Toma Vučić Perišić. Čim mu se ukazala prilika, on je napustio rodni Barič, ne bi li se u sedamnaestoj godini čvrsto latio puške, one puške koja će mu pomoći da stekne slavu i ugled među prvim ustanicima Crnog Đorđa. 
Za delić samouprava, za koji su se krvavo izborili, seljaci su stekli i dodatni "namet na vilajet", udvostručeni porez. Kad su se osvestili, zažalili su i za onim pustim turskim... Nezadovoljstvo se širilo i uvećavalo. U dvanaest nahija su najviđeniji pojedinci bili primorani da započnu kovanje zavere protiv Miloša. Kad je to doprlo i do samog kneza, do Kragujevca, on nije ulazio u razloge, odmah se osetio ugroženim. 
Miloš se odmah setio svog vernog momka Tome i prizvao ga u goste. Kneževa muka mu je dobrodošla, da malo protegne noge i proveri ratničke veštine...
Kako je Toma reagovao, nije teško pogoditi: hitro je obišao nekoliko nahija i poubijao osam ljudi, na osam važnih punktova. To je, baš kako je Toma i očekivao, u narodu izazvalo strah i paniku. Čak je i najodvažnije pokolebao, uverio ih da sila Boga ne moli, a sila je, zna se ON! Ovde se obistinilo i drugo pravilo: nad silom bejaše druga sila, sila nevoljnika. Tomini zločini ubrzali su pripreme za konačan obračun. 
Gnevne seljake organizovao je i predvodio ugledni Milivoje Đak. Na dati znak, masa se krenula slivati u Topolu, na zborno mesto. Okupilo se čitavih devet hiljada buntovnika, slabo, ali ipak naoružano. Tu se sastančilo i "treniralo", čekalo se naređenje za pokret na Kragujevac. Na drugoj strani, ni Toma nije sedeo uzaludno. 
Bio je decembar mesec, studen je bila glavna muka slabo obučenih i obuvenih seljaka. Tomina srdačnost i kneževa velikodušna ponuda učinili su svoje. Buntovnici su se počeli osipati, mnogi jedva čekajući da se domognu svog toplog ognjišta. Ostali su najodlučniji. Izložili su Tomi svoje uslove, da ih prenese knezu i ako ih on ne prihvati kreće se na Kragujevac, u konačni obračun!
Ode Toma...

BEG MILOJA ĐAKA 
U ĐAKOVOM štabu gorela je dobra vatra, a leđa su mu čuvale pristalice koje su se još brojale hiljadama. Ušli su u hladnu noć i pospali...
Probudili su ih pucnji!
Vratio se Toma, ali umesto kneževog odgovora, predvodio je svoje "specijalce". Nastala je trka jaganjaca i kurjaka. Tomini momci, na konjima i s vatrenim oružjem, a promrzli seljaci sa pokojom puškom. Perje buntovnika letelo je na sve strane. 
Jedva je umakao i sam Miloje. Iako je zadobio ranu, uspeo je da se domogne konja. Šta mu je bilo činiti?
Krenuo je u pravcu Begorada. Zastao je u Sopotu, kod kuma. Dao mu je svoga konja da ode do Beograda i potraži njegovu sestru koja će mu omogućiti da izbegne u Zemun. 
Bez živog Đaka, Toma nije završio posao. NJegovi su krenuli u poteru i kad su ovog Sopoćanina presreli na tako dobrom konju, sve im je bilo jasno...
Miloje je doveden u Kragujevac, pred Miloša. Od ustanika više nije bilo ni traga. Miloš je bio velikodušan: okrepio je ranjenog buntovnika, dao mu konja da beži, pa ako bude imao sreće da ga njegova garda ne ubije, neka mu bude!
Iako je konj kojim ga je darivao knez bio spor, a on i sa svežim ranama, Miloje je uspevao da umiče Miloševom vidiku. 
- O, Jevreme, šta čekaš? - upitao je, iznenađen, Miloš svog brata Jevrema. 
U daljini su se ubrzo začuli pucnji...
Rane su bile duboke i bolne a seljaci ostali da žive sa dvostrukim "nametom na vilajetom". 
A kud je krenuo Toma?
Miloš mu nije više dao da se udaljava, postavio ga je za svog - ministra odbrane!
Prošlo je posle toga dosta vremena, seljaci su rano gasili sveće. Tek posle deset godina u Kruševcu se začela čvrsta rešenost da se knez silom privoli na - popuštanje narodu ili da se povuče!

POZDRAVI OD - KNJAZA 
NIJE Toma čekao bundžije, on je krenuo njima u susret. Išao je direktno, s obezbeđenjem, direktno u "vrhovni štab", na noge čika Milivoju. Delio je dobroćudne osmehe, isporučivao kneževe tople želje, ali ih okrepljivao i kuvanom rakijom! Izneo je i ponudu, da izaberu delegaciju koja će otići kod kneza i reći šta želi, on svima garantuje bezbednost. Ako bi svi krenuli, ubeđivao ih je Toma, knez bi se razbesnio, teško bi bilo i njemu i njima.

MOĆNI AĐUTANT 
ČIM je stao na čelo Drugog ustanka, Miloš Obrenović je poželio da mu dovedu onog golobradog momka iz Gruže, koji se u međuvremenu okitio i mrkim brkovima. Miloš je Tomu odabrao za sebi najbližeg momka, ađutanta. U ratničkim, ali i drugim iskušenjima, knez i momak su se tako dobro razumevali da nije bilo nikakve potrebe da se i - zbori. Toma je bio snažan i hitar, podjednako na nozi, ruci i pištolju. Uz Gospodara je imao prilike da dosta toga vidi, ali i da proba. To iskustvo bilo mu je dragoceno.
Posle završetka vojevanja, trebalo je podeliti odlikovanja i funkcije prema zasluzi. Miloš nije imao, nije stigao da iskuje svoje ordenje. Snašao se tako što je od Turaka "pozajmio" dvadeset odličja. Toma se tu nije mogao udenuti, ali nije zaboravljen. 
Toma je postao, ništa manje nego gospodar nahije, knez. U Gruži je postao slavan, ali i poznat po bogatstvu. Oko kneza Tome okupljale su se, kako to već ide, i najlepše žene. Stekao je Toma i svilene postelje, pristigle iz Carigrada.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.


Poslednji izmenio Dala dana Sre 21 Sep - 18:36, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zavere i atentati u Srbiji    Sre 21 Sep - 18:32

Srbinu ustav - luksuz
  

Piše: Đuro Zagorac
TAJ ultimativni zahtev stekao je mnogobrojne pristalice, najviđenije pojedince u Srbiji. Kad su okupili dve hiljade, u Kruševcu su odlučili: kreće se na Kragujevac!
Stigli orni momci i odmah zaposeli brda oko Kragujevca...
U konacima nije bilo Miloša, pazio ih je Toma sa svojim gardistima.
Kad je video zapenušene predvodnike i za bitku orne Kruševljane, Toma se nije uneredio, ali je češće odlazio u obližnji šljivak...
Ustanici nisu odmah udarili, kad su sagledali situaciju pozivali su i Tomu da im se pridruži, pa da zajedno krenu pred Miloša!
Za deset godina promenio se i Toma. Nije se brzo latao konja i oružja, naučio je od Miloša kako se lukavstvom stvari mogu dovoditi na svoje mesto. Ubeđivao je Toma Kruševljane da se može sve, samo da se "bratska krv" ne proliva. Postavio im je samo jedan uslov: da se ne bi dovikivali po brdima, siđite u dvorišta suda i crkve, da sednemo kao ljudi...
Seljani su sišli u grad, razbaškarili se. Vreme je prolazilo i ništa se uzbudljivo nije događalo. Tomini i ustanički momci samo su se merkali preko plota. Trećeg dana ustanici se počeše osipati. Miloš je u Požarevcu očekivao da mu jave da ih je Toma zna se i kako. A oni su opet čekali da se knez vrati i da pregovori započnu.
Toma je stalno ponavljao, samo da se bratska krv ne proliva. Upoznao je ustanike da je knez strašno ljut i da neće doći dok ovi ne odu u crkvu i da se pred mitropolitom zakunu da knezu - ne žele zlo!

"OŠTAR NOŽ"
KONAČNO je pristigao knez. U porti crkve, pred mitropolitom, palo je mirenje, poljupci! Knez je otišao u konak, a ustanici su proklinjali Tomi, a onda i sebe. Pa, mogli su lako da zbrišu i Miloša i Tomu?! Knez se tu porečkao sa Tomom; zašto nije sredio sam te bundžije nego je njega potezao čak iz Požarevca?
I Tomi ne bi pravo!
On bi malo da se odmori...
Nije otišao u Gružu i Gružanima, okrenuo je na drugu stranu. U Beogradu je već imao svoju kuću i u njoj prelepu Anulu. Imala ona krupne crne oči, belo lice i dugu kosu, a u svakom postupku onu lepotu koju imaju iskrenost i odanost ovom čoveku, Tomi surovome.
Miloš je pokušao da ga ponovo privuče odlikovanjima, darovima, nudio mu još zvučniju funkciju. On je znao da se Toma izmenio i da više u njegovu iskrenost, bez ostatka, nije mogao verovati. Da, ali najgore može doći ako se odmetne!
I bi upravo tako. Toma se skrasio tek u Vlaškoj. Tamo se nije odvajao od oružja, ali je i najviše drugovao sa ruskim diplomatama.
Posle izvesnog vremena poseti kneza ruski konzul i, uz ostalo, obavesti ga na njegovom dvoru misle da bi "bilo mudro" da formira jedan "savet" i tako otupi uverenja da vlada despotski. A onda, kao usput, da bi u to telo mogao da primi i Tomu Vučića Perišića?!
Pristigao je onda u Beograd jedan drugi Toma.
Čim se ustoličio, Toma - savetnik, započeo je "predlagati" i "obrazlagati"... Ne može više, govorio je sve glasnije, bez - ustava!
Ni na kakvu ustavnu vladavinu Miloš nije pristajao. Govorio je da ustavna vladavina ne priliči Srbiji, da je to isto kao dati detetu u ruke "oštar nož" i misliti da se ono neće poseći! Smislio je da se on malo udalji, da iskorači do Zemuna; da oslušne kakva će zbog toga biti reakcija u Srbiji. Odmah su najodaniji dotrčali, uz suze savili se oko njegovih kolena, molili ga da se vrati. Hoću, odgovorio im je knez, ali da se vi dignete na pobunu i zahtevate da Srbijom vlada - jedan knez!
Tako i bi. Krenule su njegove pristalice iz Šapca, Milanovca, Kruševca...

ZMIJČE OD ZMIJE
NI Toma nije dremao. Lako je uverio protivnike apsolutiste da je pobunu smislio Miloš i da mu više nema opstanka. Toma je rasterao bundžije, a Milošu je preostalo još toliko da se prevesla do Zemuna i da se spase od najgoreg.
Ko umesto Miloša?
Toma je govorio: "Nećemo više ni zmijče od zmije." To je značilo da Miloša ne može da nasledi njegov potomak. Prevladali su oni koji su zastupali stav da se mnogo ne tumba, da za kneza bude postavljen njegov najstariji sin Milan. Izbor nije bio srećan; Milan je bio bolestan i brzo je umro. Doveden je mlađani Mihailo. To je Tomi odgovaralo, postao je prvi knežev namesnik. Da, ali čim je Mihailo stasao, za Tomu više nije bilo mesta u Srbiji.
Usledilo je novo bežanje...
Sad je krenuo na jug, na obale Bosfora. I po istom receptu, iz Vlaške, sad se udvarao Porti. I ponovo je uspeo. Mihailu je došao zahtev iz Istanbula da "rekonstruiše kabinet" i dva ministarska mesta ustupi, jedno Tomi a drugo Iliji Garašaninu, koji je bio izbegao zajedno s njim. Mihailo je to odbio, odoleo je uceni.
Toma se povratio, ali u Zemun.
Šta li tu radi, šta smera?
Iako je već zašao bio u šestu deceniju života, Tomine mišice bile su satkane od znatno kvalitetnijeg materijala nego što bi se to pomislilo za godine koje je imao. To je ubrzo ispoljio i na delu...
Seo je i Toma u čamac i zaveslao Dunavom. Desnu obalu je dotakao kod Smedereva, i tu su ga sačekali dobar konj i najvernije pristalice. Na izlive oduševljenja, koji su mu iskazivani od Smedreve do Kolara, nije se mnogo obazirao, žurilo mu se. Cilj mu je bio da što pre stigne do Kragujevca. Šta, zar hoće da se u staroj prestonici proglasi za kneza? Ne, nije mu to bio cilj. Kragujevac je bio vojni centar, tamo su već lili topove...

KNEZ TRČI MARATON
KAD je smederevski načelnik podneo izveštaj Mihailu i ukazao na trasu Tominu, i mladi knez je odmah krenuo ka Kragujevcu...
Kneza, za bitke još neiskusnog, prati njegov stric Jevrem, iskusniji, i ratnik i političar.
Ko će pre stići u Kragujevac?
Iznenađenja nije moglo biti. Prednost od jedne noći, koju je Toma ostvario, nije se mogla dostići. Da, ali kako će se ponašati tamošnji garnizon, hoće li ostati veran knezu ili prići zavereniku?
Zar sumnjati u Tomine sposobnosti "ubeđivanja"?
U trci za svaki metar, za svaki trenutak, knez i njegov stric su primenjivali Tomin recept: gde su prolazili ostavljali su vidna obeležja, odsečene glave protivnika kao putokaz. Među njima bila je i jedna sa potpuno sedom kosom, osamdesetogodišnjeg Luke Garašanina, oca buntovnog Ilije.
Šta je preostalo knezu?
Smestio se u šator, nadomak Kragujevca, spremajući se za odlučujući okršaj.
Glasnici, sa porukama, su dolazili i vraćali se. Pregovaralo se...
Toma nije imao više strpljenja. Najpre je naredio da se, umesto glasnika, pošalje jedna topovska salveta, tako da padne u blizini kneževog štaba! Jauk tog topovskog đuleta bio je toliko nepoznat i zastrašujući da ga je većina doživela kao nebesko čudo! Nastala je panika, mnogi su se dali u beg. Nije se dugo čekalo na Tominu novu poruku. Ovoga puta zrno je eksplodiralo u samoj blizini štaba i jasno najavilo ishod ovog dvoboja. Naravno, najavilo je i rasplet na političkoj sceni...
Usledila je nova trka, ali u obrnutom smeru. Knez je hitao prema Beogradu, a njega i njegove pratio je Toma. Bili su toliko blizu da su mogli čuti i disanje preplašenog kneza... Mihailo je našao spasenje u čamcu, koji ga je prevezao u Zemun; u zagrljaj izbeglom ocu, starom knezu Milošu.
Toma se smestio na Vračaru, nadomak grada. Legao je da predahne...
Tu je usledio i rasplet: za novog kneza Srbije narodni predstavnici, Tomini ljudi, proglasili su Aleksandra Karađorđevića, sina Crnog Đorđa!
Kod novog vladara Toma je bio nešto nalik Bogu. NJegov dvor, nedaleko od Kalemegdana stalno je čuvalo devet vojnika i dva topa!

TURISTIČKA ŠETNJA
TOMA je dobio "nagradno odsustvo", otišao na zasluženi odmor. Krstario je Toma, obišao Bosfor i Istambul, kao najdraže destinacije. Kad se povratio sa jednog od putovanja, pozvao ga novi knez Aleksandar Karađorđević i zakuka...
U Šapcu i Mačvi digao se narod, hoće da krenu na Beograd, kliču Obrenovićima... Kneza ništa nije moglo umiriti, čak ni razumna žena Persida, jedna od miljenica iz kuće Nenadovića. Može, ali, samo Toma...!
Dugo se Toma nećkao, ubeđivao je kneza da ga je vojevanje prošlo, pritisnule godine, izdale noge i oči, a ruke podrhtavaju...
Vuk dlaku menja, ali...
Kad je knez Aleksandar potpisao dekret kojim Perišića postavlja za vojvodu sa specijalnim ovlašćenjima, u njemu su odmah proradile borilačke sile i emocije... Ubrzo je stigao nadomak Šapca, razapeo šator na kome se zavijorila i srpska zastava. I odmah na delu pokazao da mu godine i meki ležajevi nisu oduzeli svu snagu, a nagon da žrtvu zatire do kraja, ostao je kao iz vremena Miloša.

MAČVA JE SMIRENA
MNOGE mačvanske porodice zavio je u crno. Glave nije posekao samo pobunjenicima, onima koji su se bili postrojili iza Stojana Čumića, skratio je za glavu i trojicu tada najviđenijih Šapčana koji su bili neutralni.
Podnoseći knezu završni izveštaj, Toma mu je predočio da u narednih deset godina iz Mačve neće pretiti nikakva opasnost.
Knez je nastavio da vlada u miru, bez buna i zavera, sve do 1859. Oboren sa vlasti te godine u skupštini, voljom narodnih poslanika. Kad je čuo šta se knezu sprema, Toma je, uz pomoć štapa, stigao u skupštinsko zdanje...
Bilo je već kasno!
Kratko na vlasti, Aleksandar Prvi Karađorđević








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.


Poslednji izmenio Dala dana Sre 21 Sep - 18:36, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zavere i atentati u Srbiji    Sre 21 Sep - 18:32

Poslednji kraljev izlet
  

Piše Đuro Zagorac 
KAD su Miloša Obrenovića "zamolili" da se vrati u Srbiju, on se nije dvoumio, dugo je iščekivao taj poziv. U bečkom ruhu, sa tananim staračkim glasom, ali i sa svežim pamćenjem, nije hteo da uđe u dvor i pristupi svečanom činu sve dok Tomu ne stave u okove!
Iste večeri su Tomu izveli iz njegove tvrđave, pozvali na "informativni razgovor"...
Građanstvo je sutradan zvanično obavešteno da je prošle noći umro Toma Vučić Perišić!
Druga Miloševa vladavina bila je kratkog veka, nepune dve godine. Kao da nije mogao odoleti Tominim nebeskim izazovima. Umro je u 80. godini. 
Mihailo, sin mu, doživeo je očevu sudbinu - da povrati kneževski prestol. Sada je imao 38 godina, evropsko obrazovanje i životno iskustvo. Pratila ga je i žena, lepa Jelena, grofica Hunjadi. U odnosu na prethodnike, Mihailo je dosta toga izmenio. Reformisao je državnu upravu i vojsku, udahnuo je evropski duh zaostaloj Srbiji. Bio je mudar, ali i, što je bilo značajno za položaj Srbije, vrlo hrabar. Oslobodio je više srpskih gradova, doživljen kao uzdanica svih porobljenih Srba.

MUKE U LJUBAVI
IMAO je Mihailo i slabosti. Nije znao ili nije imao sreće sa ženama. Kao otac mu. Julija se nije "primila" u Beogradu, kao da su dvor i okruženje bili ispod njenih standarda. Pokazalo se da je patila i za jednim drugim knezom koga je ostavila u Beču i kasnije se udala za njega. Nisu imali dece, što je sigurno dodatno komplikovalo njihove odnose. Bračna veza je poljuljana, naročito posle provale u njena pisma koja je slala u Beč, srpski ili muški ponos je učinio svoje...
Posle ovog, Mihailo je doživeo novo iskušenje. Zaljubio se (i verio) u 18-godišnju Katarinu, blisku rođaku?!
Nad tim njegovim postupkom zgražavala se vlada, javnost, a najviše crkva. U prisustvu te voljene žene i glavu je izgubio!
Mihailu na vlasti nije pretio narod, nije bilo pobuna. Srbija je, uz kulturni, doživela i privredni uspon. Nagon za zaverom, atentatom, na kneževsku glavu nije, međutim, iščeznuo. Pojavio se jedan novi Toma...
- Ja sam sačinio i raspored. Kosta, Lazar i Stanoje biće u zasedi, a ja ću sa jednog visa čekati ugovoreni znak koji će mi dati Đorđe. Ako je knez ubijen, pojuriću ka Beogradu. Ostali zaverenici ubiće tog trenutka ministra vojske Blaznavca i ministra unutrašnjih dela Hristića. Jedan oficir sa svojom četom zauzeće policiju. Onda ću obrazovati privremenu vladu. Znam i dan atentata, 29. maj...

IZVRŠENA PRESUDA
UPRAVO kako se i očekivalo, Mihailo je te nedelje izašao u šetnju, u šumu Košutnjak. Kako sam nije bio naoružan, a ađutant ga je pratio na velikom odstojanju, atentatori su lako završili naum, pored Mihaila zatekla se samo Katarina, koja je i ranu zadobila. Kneza i Katarinu, na tom izletu, pratila je i njena majka. Ona je u toj šetnji zaostala, ali je sve videla i u toj "frci" prepoznala je Pavla. Ona se nije savijala oko žrtava, odmah je požurila da prva saopšti tragičnu vest! A to je bilo presudno za osvajanje vlasti.
Prvi je bio obavešten Ilija Garašanin, koga je upravo tih dana knez smenio sa mesta predsednika vlade jer se nije složio da se Mihailo oženi Katarinom. I pored toga Garašanin je odmah krenuo u sedište vlade, iako mu je sin bio knežev ađutant i znao je da je i on ranjen. Ministri, vojni i za unutrašnja dela, povukli su blagovremene poteze, nema više kneza, ali na vlasti je ostala dinastija Obrenović. 
Pavle je bio trgovac, ali se znalo da je na nekim poslovima propao. On, i braća mu Kosta i Lazar, se i na sudu branio da je atentat bio motivisan samo ličnom pobudom. Željom da se osveti knezu što je bio u poslu upropašćen. Istraga je pokazala da su zaverenici bili u čvrstoj vezi sa svrgnutim knezom Aleksandrom, da su preko njegovih ljudi dobili oružje i novac...
Uoči suđenja Pavlu i družini, na Kalemegdanu su odjeknuli pucnji. Streljana su dvojica oficira koji nisu stigli da odrade svoje, zauzmu policiju.
Sud je presudio: četrnaestorica su osuđena na smrt, a eksknez Aleksandar i njegov sekretar, po 20 godina zatočeništva. 
Kad su krajem te, 68. na Karaburmi, u Beogradu, odjeknuli pucnji svi su znali: presuda je izvršena!
Nije više bilo Mihaila, ali je dinastija sačuvana i izbegnuto novo veliko tumbanje. Za kneza je doveden 14-godišnji Milan, unuk Miloševog brata Jovana. Do njegovog punoletstva vladali su namesnici.

PRESTO - MILANU
ISTORIJA naša ne može bez Mihaila, njegovo ime ostalo je nerazdvojno i od generacija do današnjih dana. U centru Beograda podignut mu je spomenik. Delo jednog Italijana. Tu je i ulica koja je ponela njegovo ime, nadaleko čuvena "beogradska štrafta".
Kod spomenika Mihailu decenijama se slavi, tuguje, protestuje. Možda se tu začela i zamisao o poslednjem atentatu u Srbiji, na Zorana Đinđića?
Na scenu je stupio punoletni Milan Obrenović.
Niko živ nije ga mogao razuveriti da su vodnici Živić i Radivojević i nesrećni pop čika Panta Popović kolovođe Topolske pobune, pre u burnim godina koje su mu predstojale.
I obavljene istražne radnje nisu menjale uverenje, pa ni tvrdnje ministara vojske i policije, da se radi o spontanoj i naivnoj pobuni. I sam predsendik vlade pokušavao je da umiri preplašenog Milana koji je, kako se tvrdilo, voleo da nosi vojnu odeću ali i da je bio velika kukavica. Ono što nisu uspeli da dokažu vojska i policija, uspelo je njegovom veličanstvu: Topolsku pobunu organizovao je Jevrem Marković, posle dogovora sa princom Petrom Karađorđevićem, koji je živeo u Švajcarskoj!
Za to su ponuđeni "materijalni dokazi" i, naravno, pouzdani svedoci.

OPTUŽENI JEVREM
ORGANIZOVAN je sudski proces. Uz okrivljenog Markovića sedeo je i političar Aćim Čumić, koga su ti svedoci teretili da su ga svojim očima videli u društvu sa Petrom, iako se to nikad nije dogodilo. Sud je prihvatio optužnicu iako nijedan navod iz nje nije dokazan. Na listi na smrt osuđenih zaverenika nalazilo se i ime Markovića. Ko je bio taj čovek?
U ratnim pohodim za oslobođenje određenih srpskih krajeva, Milan je imao velikih uspeha. Jedan najbolji oficir ratnik za oslobođenje pirotskog i niškog kraja bio je upravo Jevrem Marković. Dobio je sva moguća odlikovanja i priznanja. Pročuo se zbog toga i u narodu, pa je na prvim izborima izabran i za narodnog poslanika.
Na suđenju, međutim, iskazima svedoka otkrivala se i druga strana medalje. On je, tvrdilo se, uspehe drugih pripisivao sebi, on nije ni heroj ni čestit čovek, on je pljačkaš!
Sud je izrekao rigorozne presude i pored zaključaka i tadašnjih novina da se radilo o "sudskoj bedi". Milan je bio skoro jedini koji je insistirao da se sudska mora poštovati...

KRALJ NEMA MILOSTI
PROCES, a zatim presuda Jevremu Markoviću (streljanje) izazvali su ogorčenje, posebno u intelektualnom svetu tadašnje Srbije. I međunarodna javnost se uzbudila: stigao je i zahtev ruskog generla Bobrikova u kome je tražio milost za tako hrabrog i odvažnog vojnika, kakav je bio Jevrem. Dugo je suđenje i presuda uzbuđivala javnost, a Milan je čak obećao vojnom ministru da Jevrem neće biti pogubljen!
Šest godina kasnije (1883) svi su bili pogubljeni u Bukovičakoj šumi pokraj Aranđelovca. Sam čin streljanja i mesto sahrane morali su ostati tajna. Ali...
Više seljana, iz žbunja, gledalo je streljanje. Vlasti su bile nemoćne da sačuvaju tajnu.
Ilka Marković, žena ubijenog Markovića, uz zalaganje samog predsednika vlade Milutina Garašanina, dobila je pravo da otkopa zajedničku raku i da uzme telo svog Jevrema. To joj je dozvoljeno, uz obavezu da muža ne sme sahraniti javno, već u tišini i u najužem porodičnom krugu. Kad je Ilka obavila posao, sahranila muža na groblju u Jagodini pored brata mu Svetozara, odmah je krenula na put...

PLAN ATENTATA
OVAKO je Pavle Radovanović objašnjavao grupi, uglavnom svojih rođaka, koja je pripremala atentat na Mihaila. Pavlov plan bio je detaljan. Ubistvo kneza i odmah preuzimanje vlasti. On bi formirao tu, kako je naglasio, privremenu vladu. Upitan kako će se to odraziti u skupštini i narodu, jer su svi da Srbija ima kneza, odgovorio je: "Pa, zna se! Dovešćemo Aleksandra!" Mislio je na Aleksandra Karađorđevića, koji je proteran iz zemlje i koji se nastanio u Budimpešti.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.


Poslednji izmenio Dala dana Sre 21 Sep - 18:37, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zavere i atentati u Srbiji    Sre 21 Sep - 18:33

Pucanj u Sabornoj crkvi
  07.04.2003

Piše: Đuro Zagorac
STIGLA je Ilka u Beograd, u Lominu ulicu kod sestre. Onda je iznajmila sobu, tik uz Sabornu crkvu. Tu je svakog dana, ujutru i uveče, odlazila da pali sveću i da se moli. Uz sveće koje je palila, kupila je i pištolj?!
Žena u crnom, kako su je znali, iz crkve bi odlazila i u nepristupačno podnožje Kalemegdana, na dunavskoj strani. Tu je vežbala da puca... Jedini motiv življenja Ilki je bio: da osveti svog časnog i voljenog Jevrema; da svojom rukom presudi tom zlikovcu kralju!
Najradije bi to obavila svojim koštanim rukama, ali je dobro znala da joj se takva prilika neće ukazati. Do prave vatrene naprave došla je zahvaljujući poznanstvu sa jednom svojom saputnicom u crnom, sa Lenkom Knićanin. Ona je živela, takođe, u Lominoj i žalila je svog vojvodu, glasovitog Stevana Knićanina. Mora da Lenka čuva uspomene od muža, a tu bi mogao biti i pištolj? I nije se prevarila.
Najteže joj je bilo kad je čula prvi pucanj, jer ju je uplašio taj odjek. Već trećeg jutra Ilka je sigurno pogađala drveće. Ta mala, opaka naprava toliko je bila poslušna da se Ilka od nje ni noću nije odvajala, držala ju je u nedrima...
Jedno jutro, dok se Ilka uobičajeno molila, mir u Sabornoj crkvi poremetili su policajci. Šta je to?
Po povratku iz Rumunije, kralj Milan će sa pristaništa prvo svratiti u crkvu, pa tek onda otići u dvor.
Znači, tu je!
Dobro je ona procenila da će tu doći da traži oproštaj grešnoj duši!

ILKA I LENKA
PRED dolazak kralja policajci su ponovo zavirivali ispod svake slike, krsta. Žena u crnom koja se moli, Ilka, ničim nije odavala sumnjivu osobu pa su je kao takvu isključili iz kruga svog interesovanja.
Milan se nalazio na velikim mukama, bio je zaplašen - što od domaće radikalske, što od međunarodne javnosti. Naročito je bio kivan na susednu Bugarsku, pa je inicirao i donošenje posebne dekleracije kojom se osuđivao ovaj sused za mešanje u unutrašnje poslove Srbije. Milan je ubrzo i poveo vrlo rizični rat sa Bugarima, koji ga je do kraja uzdrmao.
Ali, sve te kraljeve muke nisu ni najmanje uticale na Ilkinu rešenost i odlučnost da osveti muža, koji je umoren na pravdi Boga, nečovečno od nečoveka. Zato, čim se Milan zaustavio u Sabornoj crkvi, kad se pripremao za molitvu, žena u crnom odložila je svoju sveću i iskoračila...
Usledio je zastrašujući pucanj!
Žena u crnom se istog trena našla na podu, ispod bajoneta i vatrenih cevi...
Osetio se pomešani miris voska i baruta. Paniku i haos pospešivala su crkvena zvona, jedina u gradu koja su se mogla čuti čak do Zemuna...
Milan je proveo tešku noć!
Ilka je dobro spavala. Nije uspela da se osveti, ali i ovaj njen napor, tešila se, Jevrema će sigurno obradovati.
Na optuženičkoj klupi, ovoga puta nije bilo uglađenih političara, ni utegtnutih vojnika - sedele su samo dve žene u crnom, dve udovice. Za novinare izveštače i radoznalce suđenje je već postalo dosadno. Ista pitanja sudije su se ponavljala, a okrivljene niti su govorile niti mromorile. Konačno i jedno uzbuđenje. Toga jutra na optuženičkoj klupi sedela je samo Ilka, njene prijateljice Lene nije bilo.
Gde je Lenka?
- Ubili ste nju, sad možete i mene, najzad je progovorila Lenka!

ZVANIČNA VERZIJA
ZVANIČNO: Lenka se, posle duševnog sloma, sama ubila, obesila u zatvorskoj prostoriji?!
Noć koja je prethodila Lenkinom kraju bila je očito uzbudljiva; stražara koji je nju čuvao ubio je drugi stražar, a dr Lazar Paču koji se našao u lekarskom konzilijumu, odbio je da potpiše zvanični izveštaj!
Dok joj je sudija čitao - izricao smrtnu kaznu - Ilka je proklinjala svoju nespretnost. Milan se smilovao, smrtna kazna preinačena je u večno zatočenje.
Vrlo brzo, u požarevačkom zatvoru, Ilka Marković je pronađena mrtva, zadavljena peškirom!
I u Ilkinom slučaju, jedan je lekar opet izdvojio svoje mišljenje u odnosu na ono zvanično, o samoubistvu.
Posle ovog neuspelog atentata, Milan je počeo da još žešće satire svoje protivnike, bio je neumoljiv.
Milan je ostao izuzetan. U Srbiji je otvorio vrata mnogim civilizacijskim dostignućima zapadne Evrope, ojačao je i konačno vratio Srbiji, posle 511 godina, kraljevsku krunu. Imao je i dve strasti: ludovao je za ženama i kockom!
U punoj snazi, u 35. godini, Milan je dobrovoljno abdicirao u korist svog nejakog sina Aleksandra. Zbog žene Natalije, koja mu je zagorčavala bračni i politički život, kao i nesrećnog zaljubljivanja u ženu svoga ministra, ostalo mu je da neguje samo strast kocke...
Lideri već formiranih mnogobrojnih stranaka u Srbiji jedva su dočekali odlazak surovog vladara. Sa mlađanim naslednikom lakše su se igrali, ali ni njegovu vlast nisu uspeli da ograniče.

ZAVERA JAVNA TAJNA
SVE je započelo u krugu jedne beogradske kasarne u družini dva kapetana i isto toliko poručnika: Radomira Aranđelovića, Vlajka Miljkovića, Milana Antića i Dragutina Dulića. Antić, koji je obično glasno najavljivao polemičke razgovore, ovog puta je bio sasvim tih; svojim drugarima je samo šaputao tajnu, onu u vezi čvrste rešenosti da ubije kralja! Govorio je da na to često misli i da bi to učinio još dok nije bio u njegovoj gardi - dok ga je samo pratio na sastanke s verenicom - ali to nije pokušao samo iz straha da će možda - promašiti.
Pre nego što ispali taj hitac, poveravao se dalje Antić, obavestiće samo svog najboljeg druga, poručnika Dragutina Dimitrijevića, koji će se kasnije pročuti nadimkom Apis.
Već na startu mladi Antić je bio zbunjen odgovorom vernih drugara. Iako među njima nije bilo velikih tajni, ipak je iznenađujuće delovala ispovest ostalih - svi su imali (i gajili) istu ideju, ali s manjom odlučnošću.
Zamisao o atentatu začinje se u vreme kad svet ulazi u dvadeseto stoleće. Era novih tehničkih, ali i ostalih čuda je već tu. U kraljevini se vozom putovalo od Beograda do Niša, brže nego što se stizalo čitav vek kasnije. U Srbiji se pevalo, ali i pisalo. LJudi su slušali i čitali jednog Jovana Skerlića, postali su svedoci izrastanja jedne nove političke generacije, s Nikolom Pašićem, recimo, u glavnoj ulozi.
Za stanje u kome je mnogo toga počelo da cveta, zaslužni su bili i "ludi" vladari. Milanu je, uz ostalo, zamerano što je često putovao o državnom trošku i redovno - na zapadnu stranu. Da bi gnevnoj javnosti pokazao da je on sušta suprotsnost ocu, Aleksandar je svoje prvo putovanje iz zemlje usmerio na jug. Za uskršnje praznike 1896. godine, Aleksandar je stigao na Svetu goru, u manastir Hilandar, na svom putu po Grčkoj.
Mladog kralja je na ovom putu pratio, prvi put, i mladi počasni ađutant, pukovnik Živojin Mišić, isti onaj koji će se razviti u vojskovođu svetskog glasa. Kralj je, kako mu je i dolikovalo, predao manastiru bogat poklon u zlatnom novcu kojim "otkupljen", da zbog dugova ne postane Bugarski!
A čime su kaluđeri ovog drevnog manastira darivali Aleksandra?
On je uistinu dobio vredan poklon: bila je to stara knjiga, prva u Srba, Miroslavljevo jevanđelje!
Otkud ta prva knjiga baš u Hilandaru?

MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE
STRUČNJACI su pretpostavili da je ovo jevanđelje dospelo u Hilandar negde u 17. veku, posle pretvaranja srpske crkve apostola Petra i Pavla, u Bjelom Polju, zadužbine humskog kneza Miroslava, u džamiju. Ovaj knez se povukao i, razmišljajući o prolaznosti slave - posle poraza u bitkama sa svojim bratom Simeonom Nemanjom - rešio da svojoj zadužbini ostavi u nasledstvo i vrednu povelju, što je bila i neka vrsta mode tog vremena.
Ovu knjigu, od nacionalnog značaja prve vrste, Aleksandar je čuvao kao svetinju. U krvi su se menjale dinastije i krunisane glave, ali je Miroslavljevo jevanđelje uspelo da preživi i da se ovih naših dana pojavi u još blistavijem obliku. Prošlost ove knjige je i hronika gotovo svih iskušenja srpskog naroda.

UDAR ZA - UDAROM
DA li će u Srbiji, početkom prošlog veka, vladati apsolutizam srednjeg veka ili parlamentarna demokratija u svom najblagotvornijem izrazu?
Koliko je ta dilema ili nedoumica bila mukotrpna, može se videti upravo na primeru mladog Aleksandra: za deset godina njegove vladavine pokušana su četiri državna udara, izmenjana su tri ustava, a oboreno 12 vlada! Ovako crn bilans nije ostvario nijedan aktuelni vladar u Evropi.
Ko je više učinio za Srbiju i Srbe, Karađorđevići ili Obrenovići?
O tome se konsenzusom među Srbima, nikad neće doći. Obrenovići, su, možda, posedovali više strasti (računajući i negativnu konotaciju tog pojma), u šta spadaju i one ljubavne. Poslednji Obrenović, kralj Aleksandar, to veličanstveno iskazuje.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zavere i atentati u Srbiji    Sre 21 Sep - 18:33

Majski prevrat 1903.
  

Piše: Đuro Zagorac
OBILAZEĆI svoju majku, kraljicu Nataliju, mladom Aleksandru je zapala za oko i jedna od žena iz redova majčine posluge. U njenim očima, besedi i hodu, mlađan otkri pravu Atlantidu!
Najpre uz pomoć poštara, zatim preko pisama, započela je jedna od najuzbudljivijih ljubavnih drama koje je život sam napisao. A tek kako je bila čudna podela uloga: on je imao 24 godine i bio je kralj, a ona 34, udovica, od nabusitog oca i "proste" majke. Tu ženu, Dragu Mašin, je bio i čaršijski glas - da je jalavuša!
Pa, zar takva žena da postane srpska kraljica?
Da, ali je ona u mladom kralju probudila ljubavna osećanja, koja su potpuno nadvladala svaki razum i životnu logiku. Bilo je jako malo onih koji su ga u tome razumeli i podržavali. Gnev je naročito ispoljio njegov otac Milan, koji je hteo da ga oženi nemačkom princezom, kako bi ga izveo na evropsku političku scenu, i tako, njega i Srbiju učinio manje zavisnim od Austrougarske, i naravno, od Rusije.
Snagom svoje mladosti i vladarske moći, Aleksandar je uspeo da udalji iz svoje blizine i sve ljute guje, koje su mu pretile silom argumenata. Menjao je ustav, predsednike vlade, vojne ministre...
I posle svega?
Na balkonu dvora se ukazalo čudo: u Dragoj Mašin, Srbija je dobila svoju kraljicu! Kralj je zbog svog apsolutizma već bio omražen. S ovom ženidbom on je mržnju uvećao i vladavinu učinio krajnje delikatnom i neizvesnom.

LAŽNA TRUDNOĆA
I, vreme se okrenulo protiv ovog vladara: obnovljene su stare priče, ali u novom ruhu. Tome je doprinela i sama kraljica, koja je muža najpre obradovala vešću o trudnoći(!), kojom je otvorila još jedna vrata pakla...
Da bi pokazao roditeljima, ali i ostalim protivnicima, koliko je postojan u ljubavnim osećanjima, ali i u vladarskim poslovima, sam je pustio glas (narodu) da će nasledniku lično kumovati ruski car!
Najpre je majka Natalija uputila pismo ruskom dvoru da se ne šale, da se priprema podvala, jer kraljica sigurno ne može da rodi. Angažovan je i specijalni obaveštajac, Viktor Grabov, da ispita situaciju... Grabov je predložio, a kralj se složio: u Beograd su dovedena dvojica lekara, Rus dr Snjegirov i Francuz dr Kolea. Obojica su se dugo svajila oko kraljice i na kraju konstatovala da trudnoće nema ni na vidiku, tešeći nesrećnu ženu da su "lažne trudnoće" česta pojava. A na insistiranje da ga obavesti o vremenu kada treba da dovede dadilje, odgovorili su da se sve odlaže i savetovali mu da Draga jaše konja, ne bi li lakše skinula nagomilano salo!
Sve se okrenulo protiv kralja i žene mu.
U tim okolnostima i mladi oficiri, koji su planirali zaveru, za svoje ambicije su pridobili i političare, među kojima i poznatog Đorđa Genčića. Ono što je ovu zaveru činilo izuzetnom, jeste okolnost da organizatori nisu previše tajili svoje planove: procenjivali su da ako više ljudi sazna za puč, to je istovremeno potvrda da će uspeti?!
Za glavnokomandujućeg puča određen je generalštabni pukovnik Aleksandar Mašin, vojnik koga su i političari poštovali. On je bio vojni izaslanik Srbije u Beču, poslanik na dvoru crnogorskog kneza, izaslanik Srbije na Haškoj konferenciji, profesor na akademiji... On je bio i Dragin dever, brat njenog prvog muža. Okrenuo se protiv kraljevskog para posle jedne intrige.
Puč je izveden po tačno utvrđenom planu, upadom mladih oficira u kraljevski dvor. Svako je odradio svoj deo posla, od stražara koji je otključao glavnu kapiju, do ubistva pojedinih oficira na putu do spavaćih odaja kraljevskog para. I gle čuda: kad su zaverenici ušli u kraljevsku spavaću sobu, njih tu nije bilo!
Da nije bilo poručnika Vemića, kralj i kraljica bi preživeli. On je imao najbolje oko: dok su mladi oficiri poput lovaca tražili žrtve, on je na dvorišnom zidu spavaće sobe uočio otvor, preko koga su se otključavala vrata tajnog skrovišta. Kad je to uočio, Vemić je uzviknuo: "Dajte sekiru!"

ZAVERENIČKI DEKRET
GOTOVO izbezumljeni, u belom ruhu, kralj i kraljica su se telima upijali jedno u drugo... Usledili su odmah revolverski pucnji. Najbrži na orozu bili su poručnici Vemić i Ristić. Kraljev ađutant, general Laza Petrović, pokušao je da upotrebi vešto maskirani pištolj i da ostane dosledan datoj zakletvi, ali ga je kazna brzo stigla...
U tri sata i pedeset minuta (29. maja 1903) ubijen je kraljevski par, a time je bila i smaknuta dinastija Obrenovića!
Tako se ugasila i jedna velika ljubav!
Srbija nije podnosila jednu dinastiju, ali nije mogla podneti ni jednu - ženu! (Za Dragu i njene najbliže je rečeno mnogo toga ružnog i neistinitog).
Iste noći pukovnik Mašin je potpisao i prvi zaverenički dekret: da se, pod hitno, ubiju predsednik vlade Dimitrije Cincar Marković, ministar vojske Milovan Popović, ministar unutrašnjih dela Velimir Todorović i kraljičina braća - oficiri Nikola i Nikodije Lunjevica. 
Puč, koji je izmenio tok srpske istorije, izveli su: dva generala, četiri pukovnika, tri potpukovnika, tri majora, 30 kapetana, 47 poručnika, 13 potporučnika i pet civila. 
Kasnije se otkrilo da je mozak zavere bio na najnižem nivou, među poručnicima i u ličnosti - Dragutina Dimitrijevića Apisa!
Ovaj puč i masakr, o kome je pariski "Mond" izvestio naš čuveni pisac Laza Kostić, bili su besprimereni. Osvojenu vlast vojnici su poklonili novoj (staroj) dinastiji, čime su nedvosmisleno pokazali da nisu bili rukovođeni ličnim ambicijama, već višim, kako su smatrali, nacionalnim interesima.
Malo ih je, i inače, uživalo "plodove" svoga truda. Jedni su dobili više činove, drugi se povukli, treći prerano umrli... Novi kralj, Petar Prvi Karađorđević sa svojima, nije zadovoljavao očekivanja oficira. To je najbolje iskazao sam Apis, koji je formirao tajnu organizaciju, pod nazivom "Crna ruka". U jednom trenutku situacija je čak postala kritična. Evo, kako ju je komentarisao socijalista Dimitrije Tucović, za koga je Branislav Nušić napisao da je bio najbolji besednik u Srba, i to svih vremena.

MUKE SA SVETOM
"...OVO je sukob između oficirske kaste i vladajuće buržoazije, vojne i civilne vlasti, sukob kasarne sa 
skupštinom".
Novi kralj i vlada imali su veće muke sa svetskom nego sa domaćom osudom zbog ovog puča i masakra. Srbiji su bile uvedene i sankcije...
Posle masakra u dvoru, ko se u tom metežu dokopao prve, pomenute, srpske knjige, Miroslavljevog jevanđelja?
Malo je nedostajalo da se priča o Jevanđelju prekine.
Kad je započeo Prvi svetski rat, kad je Austrougarska napala Srbiju (1914), kralj Petar je naložio svom bibliotekaru Dobri Ružiću da mu iz Topole, sa Oplenca, uz ostalo ponese i tri označena sanduka. U jednom se, pripomenuo je kralj, nalaze i neke "stare artije", koje su nekad bile u dvoru kod nesrećnog ađutanta Laza Petrovića i da on nikako nije stigao da ih pregleda i sredi. I Ružiću se žurilo, tek u Kruševcu je uspeo da otvori taj "nevažni" sanduk. S razlogom je bio zaprepašćen: tu se, dakle, skrivalo Miroslavljevo jevanđelje!
Zahvaljujući brizi i savesti Avrama Levića, Beograđanina, čuvara zlatnog trezora Narodne banke Srbije, sa oslobodiocima se i ono vratilo u Beograd, nastavilo da prati sudbinu vladara i naroda.
Za Apisa i sad već njegovu organizaciju, sledila su nova iskušenja. Ambicije i krajnji politički cilj iskazivan je bio samo u tri reči: "Ujedinjenje ili smrt!"
Mislilo se, prevashodno, na sve Srbe koji su još živeli pod okupacijom turske i austrougarske carevine, ali i druge slovenske narode sa kojima su izmešani živeli.
Srbi preko Drine, naročito u Bosni i Hercegovini, vapili su za slobodom i Srbijom, u njoj gledali spasenje. "Crna ruka" je za njih predstavljala božansko milovanje, pa su neki uspeli i da postanu njeni aktivni članovi.

GAVRILO PRINCIP
ZOVU Srbije i izazovima balkanskih ratova nije mogao da odoli ni jedan 17-godišnji Srbin iz Bosne, Gavrilo Princip. On se tada susreće sa vatrenim oružjem i iskušenjima života i smrti. Ništa od toga mu se ne čini strašnim, posebno ne ako prati ostvarenje uzvišenih ideala.
Gde se začeo taj izdanak i kakvog je kvaliteta bio?
Rođen je i odrastao u zadruzi, nosio je zadružno vaspitanje i njen moral. NJegovi su se doselili u Grahovo polje početkom 18. veka, stigli su iz jednog drugog Grahova, iz Crne Gore. Utočište su našli na tlu na kome je duvala dinarska bura, ali i vetrovi interesi tri carevine. Opstali su, zvali su se Jovičevići. Prvo su se smestili u selu Polača, kod Knina, a onda prešli na drugu stranu Dinare. Živeli su na vojnoj granici, a to znači da su živeli pod stalnom kontrolom. Uvek su morali biti budni, da čekaju, pa su i nosili jedno vreme prezime - Čeko. NJihov zadružni starešina zvao se Todor, visoka i snažna ljudina. Jahao je belog konja, uvek pod oružjem. Kad se spuštao niže, u primorje, prozvan je, zbog svog stasa i kolorita, princom. To ga je dugo pratilo, a onda je promenjeno u - Princip, pa su se i odlučili da promene prezime. 

SRPSKO PITANJE - SILOM
ANEKSIJOM Bosne i Hercegovine od Austrougarske 1908. godine, nacionalna osećanja Srba, s obe strane Drine, doživela su svoj vrhunac. Krv je uzavrela u venama mnogih uglednih Srba, a Jovan Cvijić, naučnik sa međunarodnim priznanjem, javno je uzvikivao: "Srpsko pitanje mora se rešavati silom!"
Pravo da se BiH pripoji Srbiji zasnovano je na istorijskim činjenicama, koje su bile potkrepljene i statistikom. Zanemareni su bili geodete, geolozi, arheolozi, banovi i kraljevi, za aktuelni trenutak najvažniji su bili popisivači stanovništva koji su taj posao okončali 1910. i saopštili da u BiH trenutno živi: 23,6 odsto katolika, 31,1 odsto muslimana i 43,9 pravoslavaca!
Mnogi "mali" Srbi, od preko Drine, počeli su intenzivno maštati o "Velikoj Srbiji"!








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.


Poslednji izmenio Dala dana Sre 21 Sep - 18:37, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zavere i atentati u Srbiji    Sre 21 Sep - 18:33

Apisu - smrt streljanjem!
  

Piše: Đuro Zagorac
KAD je krenuo za Srbiju, Gavro je imao pasoš na prezime Čeko. Došao je u Beograd na školovanje, u gimnaziju. Učio je, ali bio je već opsednut jugoslovenskom idejom. On se ni u Beogradu nije držao ovdašnjih Srba, poveravao se onima koji su takođe pristigli iz Bosne i Hercegovine; bio je vođen idejama "Mlade Bosne!. U Principovoj blizini nije viđena devojka, žena. 
Princip u Beogradu nije uspeo, ili nije želeo, da uspostavi vezu sa pripadnicima "Crne ruke", pa i optužbe na račun Apisa da je bio organizator i nalogodavac sarajevskog atentata, nikad nisu dokazane. 
U svojim ispovestima, sam Princip je tvrdio da mu je teže bilo da ilegalno pređe srpsku graničnu kontrolu na Drini, nego samo izvođenje atentata. Istina je samo bila da je on oružje - četiri revolvera i šest bombi - nabavio od ljudi iz patriotske organizacije "Narodna odbrana". Ovo oružje i 150 dinara za putne troškove bili su, praktično, jedini ulog Srbije u ovom atentatu koji je izveden na Vidovdan, 28. juna 1914. godine. 
To je priznao i sam Princip na suđenju. Evo šta je on odgovorio na nekoliko ključnih pitanja koje mu je presedavajući suda postavio:
- Smatrate li se krivim?
- Ne. 
- Kojeg ste političkog mišljenja?
- Ja sam nacionalista Jugosloven. Moja je težnja ujediniti sve Jugoslovene u kojoj bilo državnoj formi i osloboditi ih od Austrije. 
- Kako ste to mislili oživotvoriti?
- Terorom. 
- Gde, kako i kada ste došli na misao da izvršite atentat?
- Kad će doći pokojni prestolonaslednik u Sarajevo - u martu mesecu čitao sam u novinama, mislim nemačkim, u Beogradu. 
- Jeste li tada došli na misao da izvršite atentat?
- Da. 

SMRT U OKOVIMA 
GOVOREĆI šta je bio uzrok atentatu, tužilac je u završnoj reči rekao i ovo:
- Tom činu je bila uzrok velikosrpska propaganda koja je terala Srbe protiv naše monarhije. Velikosrpska propaganda je sama po sebi veleizdaja. To je dokazano, to se uči na klupama univerze... "Propaganda" je, eto, bila i najjači dokaz da je Srbija bila odgovorna za atentat. 
A šta je, na kraju, izgovorio Princip?
- Što se nama hoće sugerirati da je neko bio incijator, to nije istina. U nama je nikla ta ideja, te smo učinili atentat. Voleli smo narod. U svoju odbranu ne govorim ništa. 
Od 24 optuženih, petorici je izrečena smrtna kazna vešanjem. Među njima nije bilo izvšioca atentata, Gavrila Principa. Kako i zašto?
Po tadašnjem zakonu monarhije, stariji maloletnik (do 20 godina) nije mogao biti osuđen na smrt. Kad je izvršio atentat, Principu je do punoletstva nedostajalo 16 dana. 
Oko Principovih dana i godine rođenja bilo je dosta sporenja, zabunu je stvarao i falsifikovani pasoš koji mu je pronađen. Sud je, na kraju, uvažio matične knjige koje je vodio grahovski pop (i ratnik) Ilija Bilbija, koji je krstio Principa, dao mu ime i pedantno upisao. Zahvaljujući toj okolnosti, Princip je živeo još skoro četiri godine. 
Umro je u mukama, teško bolestan i u okovima čuvenog zatvora u Terezijenštatu (Češka), 28. aprila 1918. godine. Da je poživeo još sedam meseci i tri dana, do 1. decembra iste godine, sigurno bi srećno otišao na onaj svet, toga dana proglašena je - prva Jugoslavija! 
Principov pucanj u Sarajevu lišio je života jednog monarha (i žene mu), ali mu je odjek izazvao svetski potres. Atentat je poslužio kao razlog Austro-ugarskoj da objavi rat Srbiji a to je, opet, bio uvod u Prvi svetski rat u kome je stradalo četiri miliona ljudi! U njemu su propale tri carevine, ali i stvoreno više novih nacionalnih država. 

HVALJEN I OSPORAVAN 
U PRVOJ Jugoslaviji Princip i njegove zasluge su prećutkivane, zvanično nije bio ni hvaljen ni osporavan. U drugoj, međutim, odnos se izmenio, u Sarajevu je formirano kulturno-sportsko društvo "Mlada Bosna", a postavljena su i trajna obeležja koja su podsećala na Principa i mesto izvršenja atentata. 
Sa raspadom druge Jugoslavije, o Principu su pevane nove pesme, među kojima i ova:
"Stani Gavro, gde si navro,/Ti i tvoja klika,/Ubiste nam - prestolonaslednika..."
I obeležja koja sećaju na Gavrila u Sarajevu i rodnom selu Obljaju su zatrta. 
Posetioci iz inostranstva, koji dolaze u Sarajevo, nagnale su nove vlasti da obeležja obnove; uspomene na atentat i atentatora ne iščezavaju ni lako ni brzo. 
Jedna srpska zavera je bila začeta i okončana, dalje od tla Srbije, na tuđem terenu. U njoj se, ponovo u glavnoj ulozi, pojavio sada već sa visokim činom, Dragutin Dimitrijević Apis.
U vreme priprema za proboj Solunskog fronta Apis je, kad se osećao najmoćnijim, uhapšen! Optužen je bio da kuje zaveru, da obori regenta Aleksandra i dinastiju Karađorđević, onu koja je njegovom zaslugom vraćena u Srbiju. 
Ponašanje Apisa i njegovih "crnorukaca" je bilo provokativno; glasno su govorili da za "sve" neće biti povratka u Srbiju, da će se selekcija vršiti kroz slavoluk oštrih sablji!
Regent se uplašio Apisa i njegovih. Mislio je da je došao trenutak da izravna račune sa svojim Tomom Perišićem, kao što je to svojevremeno učinio i Miloš Obrenović. Uz strah za svoju krunu, Aleksandar je bio i pod pritiskom međunarodnog faktora. Apisove krvave ruke iz 1903. godine nisu zaboravljene, a time i legitimitet dinastije. Da li je smena dinastija morala biti baš tako krvava; zašto Aleksandar Obrenović nije proteran iz zemlje, što je bila praksa i u prethodnom veku?

SOLUNSKI PROCES 
ZA zločine koje su počinili Apis i njegovi, morali su, smatrano je na više strana, da budu suđeni, a ne unapređeni i slavljeni. 
Da li se ukazala idealna prilika da se greške i nove opasnosti otklone?
Apisu je suđeno na vojnom sudu u Solunu. Sudilo mu se i presudilo: streljan je u jednom selu kraj Soluna, 1917.
Sumnje u razloge ovog ubistva su bile prisutne odmah, a vremenom su se još više rasplamsavale. Kod saveznika i međunarodne javnosti, ova presuda je dobro primljena, ali ne i u domaćoj javnosti. Prevladalo je mišljenje da Apis nije počinio greh zbog koga je lišen života, da je to nova sramota dinastije. 
Zahvaljujući posebno zalaganju Titovog biografa, Vladimira Dedijera, u Beogradu je pedesetih godina prošlog veka obnovljen "Solunski proces". Apis je bio - rehabilitovan!
Novoj vlasti je odgovarala rehabilitacija Apisa, manje da ispravi nepravdu, više da kompromituje dinastiju Karađorđević. Zahvaljujući toj promeni klime, u Sarajevu su, prvi put, objavljene najpouzdanije stenografske beleške sa suđenja Principu i ostalima. NJih je vodio stenograf Badelić i one su bile, novinarski "sočnije", ali tačnije i preciznije, jer se ovaj stenograf izveštio vodeći skupštinske rasprave u Sarajevu. Jezuiti su angažovali Badelića, akreditovali ga za svoj list i omogućili mu pristup. Beleške nije koristio list i pod svoju kontrolu, kao tajnu, stavio ga je nadbiskup dr Josip Štadler. 
Sudski zapisnik je korišćen i za objavljivanje knjiga, bez autora. Jezuiti su bili posebno aktivni, zajedno sa klerom, da pokažu i dokažu ulogu - "internacionalne masonerije, zvanične Srbije, pa i Rusije" u organizovanju sarajevskog atentata; tvrdili su da su Princip (i drugovi) delovali po instrukcijama "Francuske slobodnozidarske lože", "Veliki Orijent", koja je imala za cilj da svuda ispruži svoje pipke i da se htelo uništenje katoličke crkve, da se potkopa monarhija, da se "germanstvo pogodi u živac"...
Kad su (1954) u Sarajevu objavljene najpouzdanije beleške, mnogi aduti i zalaganja su se raspršili.

ZAKLETVA KRALJA 
PO povratku u Srbiju, bez Apisa, mnogobrojni su se ugodnije osećali... U kočiji sa dvojnom zapregom arapskih belaca, njegovo veličanstvo prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, u pratnji presednika vlade Nikole Pašića i svite, došao je u Narodnu skupštinu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. 
Bio je 29. jun 1921. godine, divno letnje pre podne. Masa sveta se okupila i klicala prestolonasledniku. 
u jedanaest časova budući kralj prve južnoslovenske države zakleo se na Ustav, onaj Vidovdanski, klicali su i prisutni poslanici, članovi vlade, službenici...
Izostali su poslanici Hrvatske seljačke stranke, kao i 58 poslanika KPJ - oni nisu osećali potrebu da se dive. 

MATA HARI 
NEKAD čuvena špijunka Mata Hari, rodila se u Holandiji a pogubljena (1917, kad i Apis) u šumi Vensen kraj Pariza. Najlepšoj ženi sveta, svog vremena, plesačici, ali prevashodno špijunki, odsečena je - lepa glava!
Glava je predata na čuvanje i korišćenje Muzeju anatomije u Parizu. Praksa je bila da se pojedini organi "zlikovaca" ustupaju ovoj ustanovi, da se vežbaju studenti. 
Da je takva mogućnost postajala u nas, u glavama medicinari ne bi oskudevali, od Karađorđeve, pa nadalje.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.


Poslednji izmenio Dala dana Sre 21 Sep - 18:37, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zavere i atentati u Srbiji    Sre 21 Sep - 18:34

Kobni treći atentat
  

Piše: Đuro Zagorac 
ALEKSANDAR je, sada od dr Ivana Ribara, predsednika Ustavotvorne skupštine, svečano ispraćen. I dok se spremao da zakorači u kola, u pravcu Aleksandra je poletela bomba?! Na svom putu, bomba je najpre udarila u jedno od stabala u drvoredu, odbila se na drugu stranu i eksplodirala!
Bilo je to 29. juna 1921. godine.
Šok i pitanje: ko i zašto udari na tako slavnog vojskovođu iz tek okončanog rata, budućeg monarha...? Sutradan je iz 
Skupštine stiglo zvanično i kratko saopštenje: juče je na prestolonaslednika izvršen atentat, srećom bez posledica po njegove život i zdravlje.
Saopštenje su uobličili Ribar i Pašić.
"To je bilo delo komunista."
A vlast i komunisti su već bili ozbiljno zaratili, a čuvena "Obznana" je već bila tu. Komunisti su se čvrsto držali svoje "diktature proleterijata", negirali načela građanske slobode i prava. Ko je bio čovek koji je bacio bombu na prestolonaslednika? Glavom i bradom, Spasoje Stević, po zanimanju moler, a u politici - član KPJ.
Spasoje je osuđen na smrt. Žalio se i kazna mu je preinačena u 20 godina robije.
Spasoje je tako uspeo da se spase, ali ne zadugo. Kolege - komunisti nisu mogli da mu oproste što je na atentatu radio sam, nije se konsultovao sa svojom ćelijom i nije tražio dozvolu. Drugi rat je učinio svoje, i Spasoje se dokopao čistog vazduha. Uteha mu je bila da je opet među svojima, kao partizan poginuo je na čuvenoj Sutjesci.

ZABRANJENA KP
DA li je Stević prilikom pokušaja atentata zaista bio sam?
Dok je policija uporno tragala, Ante Franović, rodom iz Škaljara kod Kotora, zaposlen kao i Spasoje u "Rečnom brodarstvu", punokrvni komunista, putovao je već prema Splitu. Sačekao ga je politički istomišljenik Jovo Zagora, zastupnik "Singer-mašina". Svojim vezama on je spakovao Antu i ekspresno ga izručio u zemlju Sovjeta.
Posle 13 godina, Aleksandar je imao manje sreće. Ubijen je u Marselju (1934). Prema nekim svedočenjima, Franović je tada viđen u ovom gradu...
Komunisti su odmah i oštro startovali na vlast u prvoj Jugoslaviji.
U vreme zasedanja Ustavotvorne skupštine, predsednik vlade je bio Milenko Vesnić, a ministar unutrašnjih dela Milorad 
Drašković. Komunisti su svojom politikom i istupima u predizbornim govorima udarili na državu koja je uzvratila donošenjem - "Obznane". Oni su imali mnogobrojne pristalice, sa 58 osvojenih poslaničkih mesta bili su treća stranka u prvom parlamentu.
U skupštinskoj raspravi dosta poslanika je branilo ovu partiju, a oni sami su "Obznanu" nazvali aktom - "besprimernog nasilja", da predstavlja "mučki prepad na radnički pokret"...
Odgovarajući na optužbe, Drašković je branio "Obznanu" i najavio skoru potpunu zabranu Komunističke partije. Vukovarski kongres (1920) proklamovao je prvenstvo i supermatiju radničke klase. "Oboreno je načelo političke slobode, pa se stalo na načelo diktature proleterijata"; pristupanjem Trećoj internacionali oni se odriču "svoje nezavisnosti u programskom, političkom i strateškom pogledu", isticao je Drašković.
Komunistička partija je zabranjena, a Drašković je mogao malo da predahne, skoknuo je do Delnica u Sloveniji, sa suprugom koja je bila u drugom stanju. Posle jedne uobičajene šetnje, Draškovići su seli na klupu u parku. Držali su se za ruke, 
ćaskali... Iza leđa im je prišao mladić i iz pištolja pucao Draškoviću u glavu! 

UBISTVO MINISTRA
DOK se atentator udaljavao, žandarm koji je pratio ministra na velikoj udaljenosti, brzo se snašao i pripucao...
Atentator je trčao, ali kako je bio pogođen u nogu nije uspeo pobeći.
Atentator je pao, a ministar na mestu ostao mrtav!
Atentat je izvršio mladi revolucionar iz Bosne Alija Alijagić.
Na suđenju, Alija nije otkrio nalogodavca, ali je prst uprt bio na Rodoljuba Čolakovića, tada jednog od najviših funkcionera KPJ. Čolakoviću je i u partiji zamereno, naročito posle velikog ogorčenja iskazanog u javnosti.
Alijagić je poživeo, a u drugoj Jugoslaviji poneo je i ime mnogih, pa i jedne ulice u Beogradu.

A Draškovići?
Miloradu se rodio sin, posmrče, i poneo je očevo ime.
Draškovići su bili poreklom iz sela Poloma, sa Ravne Gore. Stariji Miloradov sin, Slobodan, bio je uoči Drugog rata docent na Pravnom fakultetu u Beogradu i već 1941. godine izbegao je iz ratom zahvaćene zemlje. Mlađi, Milorad, bio je visoki funkcioner Omladinskog pokreta Draže Mihailovića i pod čudnim okolnostima je takođe izbegao, ali 1945. godine. Našli su se zajedno i skrasili u Čikagu. Tu su podigli kuću i u njoj smestili Srpski kulturni klub. Pridružili su im se majka i sestra; pisali su, izdavali i list "Slobodu". Iza njih je ostalo više vrednih knjiga.
Atentat na Draškovića bio je prvo političko ubistvo u prvoj Jugoslaviji.
Kralj Aleksandar je uspeo da izbegne prvi atentat komunista, a onda su sa istim ciljem priskočile i ustaše. Prvoj (drugoj) životnoj opasnosti bio je izložen u Zagrebu. Tu mu se pripremala opaka "dobrodošlica". Noć pre planiranog atentata, glavni predviđeni egzekutor je otkriven...
To ustaše, a i mnoge druge, nije demoralisalo, naprotiv.

PUCNJI U MARSELJU
ALEKSANDAR je smatran jakom ličnošću, politički, a posebno kao vojskovođa. NJegovo uklanjanje promenilo bi odnose snaga i u zemlji i u okruženju.
Došao je ubrzo sudnji dan!
Kralj se pripremao za posetu Francuskoj. Oni koji su se brinuli o njegovoj bezbednosti, blagovremeno su ukazali da se priprema atentat i da je potrebno izvršiti opsežnije radnje. Tražena su dodatna sredstva od 20.000 zlatnih franaka, ali sa tim da se ona izdvoje nije se složio ni sam kralj.
Putovalo se brodom. Marselj i - atentat!
Kralj Aleksandar Karađorđević je ubijen!
Ko ubi kralja?
O tome su, od oktobra 1934. godine do danas, pisali mnogi i mnogo. Sve tajne još nisu otkrivene, posebno ne one iz policijske istrage u Francuskoj.
Za ovu priliku, navodimo samo ovo:
Vančo Mihailov, vođa desnog krila makedonske patriotističko-terorističke organizacije VMRO, oglasio se 90-ih, kad je već bilo jasno da će se Jugoslavija izbrisati sa mape Evrope. Mihailov je tvrdio da je on bio "glavni", da je živeo da bi se osvetio kralju. Bio je, kako je govorio, lično motivisan. U jednoj političkoj akciji ubijeni su mnogi njegovi rođaci, tvrdio je - bez stvarnog razloga. On je iznajmio ubicu, Bugarina.
Mihailov je postao ljubimac Ante Pavelića i ustaša.
U vreme Drugog rata Zemun je bio, kao važan špijunski punkt, boravište još jednog "sumnjivog lica" sa znanim imenom, Vančo Mihailov. Imao je dva prezimena (po potrebi) Petrović - Petrovski i punu zaštitu Pavelića. Vančo iz Zemuna ostvario je svoj životni san: u septembru 1944. godine on je, u pratnji Nemaca, ispraćen i Skoplje u kome je odmah proglasio - nezavisnu Makedoniju! Odmah je morao i da beži, istim putem. Kod Kragujevca naišao je na partizansku zasedu, ali slabu, tako da je uspeo da umakne.

U ENGLESKOJ UNIFORMI
POŽIVEO je Mihailov pune 94 godine.
Da li su u celoj gužvi oko kraljevog ubistva bili umešani i prsti već pomenutog Franovića?
Zajedno sa Adolfom Mukom, profesionalnim revolucionarom, svojim seljaninom, Franović se ilegalno vratio u zemlju. Prikupljali su i otpremali dobrovoljce za građanski rat u Španiji. "Provaljeni" su, i u Beogradu osuđeni na robiju. U zatvoru u Sremskoj Mitrovici doživeli su "slobodu" 1941. godine. Ispraćeni su u Crnu Goru. Muk je bio odmah ubijen, a Franović?
U Beogradu se pojavio odmah po oslobođenju, vrlo elegantan, u engleskoj uniformi. Postao je važan, direktor Državne direkcije za prehrambene proizvode, a njegov prijatelj Jovo Zagora već je sedeo u udobnoj fotelji, kao pomoćnik Moši Pijade za agrarnu politiku i kolonizaciju.

TITO BEZBEDAN PORED ŽEŽELJA
SVE do smrti 1980. godine, niko i nigde, sa ove strane, nije pomenuo nijedan pokušaj atentata na Josipa Broza Tita.
Zašto i ko bi se usudio da udari na božanstvo!
General Milan Žeželj je punih 18 godina bio Titov ađutant, čovek koji se isključivo bavio njegovom bezbednošću. Stekao je slavu kao partizan, a s obzirom na to da je bio prethodno samo manuelni radnik, mnogi su se pitali i krstili, kako je njega odabrao?
Da, ali Žeželj je bio Ličanin!
A Ličani su se upravo hvalili - kako su najodaniji i 
najuspešniji vladarski čuvari. Da je, recimo, Ferdinand, koji se pre puta u Sarajevo odmarao na Brionima, imao ličko obezbeđenje ne bi ga zadesio metak Gavrila Principa!








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.


Poslednji izmenio Dala dana Sre 21 Sep - 18:38, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zavere i atentati u Srbiji    Sre 21 Sep - 18:34

Suze mladog kralja
  

Piše: Đuro Zagorac
NAMESNIK, princ Pavle Karađorđević je bio čista "umetnička duša", ali i ličnost koja je u predvečerje Drugog svetskog rata morala doneti istorijsku odluku. Kom carstu se privoleti - silama osovine, Nemačkoj, Italiji i Japanu, ili - okrenuti se protiv njih, svrstati se u drugi tabor?
Emotivno je bio vezan za Britaniju, Ameriku i Francusku. Od njih je blagovremeno tražio i pomoć, uočio je da će Kraljevina biti izložena upravo tom iskušenju, kojoj strani da se prikloni u oluji koja se već nadvijala? Isključio je emocije, postupio je racionalno. Sa silama osovine sklopio je Pakt koji je garantovao neutralnost i celovitost Kraljevine. Kad je to potpisano, 25. marta 1941. godine u Beču, krenuo je u Sloveniju da se odmori...
Stigao je samo do Zagreba. 
U Beogradu, iz koga je krenuo, izvršen je puč?! 
U večernjim časovima, 27. marta, kasarna je stupila na scenu: oboreno je namesništvo, miniran potpisani Pakt, formirana je nova vlada!
Na mir i spokojstvo narod je pozvao mladi kralj Petar II (preko dvojnika), pet meseci i deset dana pre svoga punoletstva. 

BOMBE NA BEOGRAD 
PUČ je izveden brzo, lako i bez krvi. Stradali su samo "tvrdoglavi" pojedinci, koji su se našli kao živa prepreka. U "civilizovanom" prevratu ništa se strašno nije dogodilo, "samo" dovođenje maloletnog kralja i odbacivanje Pakta...
Odmah je formirana nova vlada i presedavao joj je general Dušan Simović, kome su pučisti namenili tu ulogu. A za mnoge je Simović tih časova ulivao poverenje. Avijatičarska generalska uniforma veličanstveno je blještala, Simović je imao i stas i glas. U njemu je viđen spasitelj ugroženoj Jugoslaviji i zaštitnik preplašenog naroda. Prvo je Simović iznenadio pučiste, pored njega, u uniformi, sedeo je još samo ministar vojni, general Bogoljub Ilić. Oficiri su, dakle, osvojenu vlast ustupili starim stranačkim političarima. Zar demonstranti na beogradskim ulicama nisu baš tražili da generali "srede" situaciju i sudbinu zemlje preuzmu u svoje ruke?
Pučisti su očito strahovali od diktature i novih pravila. Jedno od najvažnijih briga im je bila da pridobiju najuticajnijeg Hrvata, Vlatka Mačeka. On se zgražavao na sam čin puča, a bio je jedan do glavnih pristalica Pakta. Zbog toga je i odbio Simovićev poziv da uđe u novu vladu. 
Po svedočenju Slobodana Jovanovića, srpskog Aristotela, koji je prihvatio da uđe u pučističku vladu iz rodoljubivih pobuda, Maček je, na kraju, pristao, ali pod sledećim uslovima: (1) da se žandarmerija u Hrvatskoj stavi neposredno pod bana, (2) da se izvršenje svih zakona, hrvatskih i državnih, ostavi isključivo banovskim izvršnim organima i (3) kako je kralj još maloletan i neiskusan u vršenju državnih poslova, a kako se događaji od 27. marta ne bi periodično ponavljali, da se za kralja postavi Savet od tri člana. Prva dva uslova nisu imali novine, treći Mačekov uslov bio je već novost koja je ugrožavala krunu. 

IZDAJA MAČEKA 
MAČEK je zapravo tražio ustavnu garanciju da se vojni udari u Jugoslaviji barem odlože na neki duži rok, ako već ne može da se obezbedi puzdaniji zaštitni mehanizam. Dokazivao je da Jugoslavija nije mogla da izdrži parlamentarnu demokratiju duže od 11 godina, kad je došlo do Šestojanuarske diktature, pa posle protoka istog vremena, na scenu su sad stupili generali. 
Mačekov pristanak da uđe u vladu, dokaz je da je Simović njegove uslove prihvatio. Jedino je dogovoreno da se treći uslov realizuje kasnije. Maček je odmah predložio i sastav Saveta: Marija, majka maloletnog kralja, jedan Hrvat kome bi verovali i Srbi, i obrnuto, jedan Srbin, koga bi podržali Hrvati. Odmah je Maček pomenuo i druga dva imena, Slobodana Jovanovića i Ivana Šubašića. 
Jovanović je tvrdio da se ova ideja nije mogla realizovati i da nije bilo rata. 
Vreme je i suviše brzo proticalo da bi se o nekim političkim idejama moglo razgovarati. Osvanulo je šestoaprilsko krvavo jutro, Nemci su bombardovali Beograd. 
Od svih političara na koje se oslonio, Simovića je izneverio upravo Maček: nije krenuo sa vladom na neizvesno putovanje, već se vratio među "svoj narod". 
Da li je Maček bio i prvi izdajnik Jugoslavije?

PRST U OKO HITLERU
KOMUNISTI su ga, istina, svrstali u tu kategoriju, a kao dokaz naveli - da je sa Pavelićevim ustašama pobegao iz zemlje. Činjenica je, međutim, da je njemu od Nemaca bilo ponuđeno, još pre pristajanja na Pakt, da proglasi nezavisnost Hrvatske, a kad bude napadnut - da zatraži pomoć i zaštitu ove sile. On je to odbio. I srpski političar, dr Dragoljub Jovanović, tvrdio je, posle svega, da je Maček bio veći i iskreniji Jugosloven i od najviđenijih hrvatskih komunista, koji su se kleli u Jugoslovenstvo. Jovanović mu pripisuje i zasluge što on, sa svojom strankom, nije doprineo da pokolj Srba koji su izvršili Hrvati u Drugom ratu, ne bude još suroviji. 
u Londonu, iako punoletan, kralj Petar je često ronio suze na majčinom ramenu, bio nesrećan što ga Simović, i ostali generali, uopšte nisu uvažavali. 
Dušan Simović, kao i generali pučisti, je bio odan dinastiji Karađorđević. Od te odanosti nisu koristi imali ni kralj ni Kraljevina. Mnogi su se pozivali na svoje zasluge za 27-martovska događanja i guranje "prsta u oko" Hitleru. U to su naročito verovali i to isticali komunisti. Činjenica je da su vatru potpalili visoki oficiri patriotske orijentacije. Da su bili podstaknuti i iz inostranstva, nije sporno. Uspeh u puču im je bio zagarantovan na beogradskom terenu. 
Sve je više onih koji zastupaju tezu da je puč bio srpska kobna greška i gde bi im bio kraj da su sledili mudrog princa Pavla i priklonili se Nemačkoj. Sačuvala bi se Srbija od razaranja, a narod preko milion žrtava. U takvom zaključivanju ima logike, ali...

ENGLEZI KAO - ENGLEZI
SRPSKE rane, nanete od Germana u Prvom ratu i koje su još krvarile, nisu mogle podneti Pakt! Nikakav razum nije mogao podneti da se u svetskoj ratnoj drami Srbi svrstaju na germansku stranu, po cenu da će biti sigurni gubitnici. 
Oficiri pučisti su to dobro znali i iskorak im je bio iznuđen. A da li su mogli uspešnije da marširaju i poštede narod od krvavog zatiranja, ostaje da se pretpostavlja: šta bi bilo, da je bilo?
Istraživači se slažu da je puč od 27. marta 1941. u Beogradu inicirala engleska obaveštajna služba, uz saglasnost Sovjeta. 
Uz patriotska osećanja, da li su pučisti bili motivisani i dodatnim "stimulativnim" sredstvima?
Kada se računalo dugovanje Kraljevine Jugoslavije onda je nađen i jedan kredit od 750.000 funti, koji je Velika Britanija odobrila 1940. godine. Kad su svođeni računi između dve zemlje, ovaj kredit se nije pojavljivao kao dug Beograda prema Londonu. Inače, ovaj kreditni aražman je sklopljen u tajnosti. Da ga potpiše bio je ovlašćen potpredsednik vlade Vlatko Maček. To se nije dogodilo, potpisao ga je ministar vojni Bogoljub Ilić i odmah je bio stavljen u operativno stanje. 
Eglezi su se za ovaj kredit napravili Englezi, a nisu, recimo, i za onaj kneza Nikole kada se on 1910. godine unapredio za kralja Crne Gore.


USLOV ZA POVRATAK 
VLASTI druge Jugoslavije nisu imale ništa protiv da se 27-martovci vrate u zemlju, čak im je to godilo, ali pod uslovom: da se vrate tiho, da još tiše žive i da se bez pompe sahranjuju. 
Borivoje Mirković, glavni organizator puča, nije se vratio u zemlju. On je rodom Kragujevčanin, a njegov otac Jovan Mirković bio je artiljerijski kapetan i umro je vrlo mlad. Da je Borivoje imao nameru da se vrati svedoči i natpis na grobnom spomeniku, na Novom groblju u Beogradu, u parceli 60, gde je uklesana i njegova slika. Tu je sahranjen njegov brat, Dragomir Mirković koji je takođe bio general. 
I Dušan Simović, koji je bio imenovan za predsednika pučističke vlade, takođe se vratio i umro je u Beogradu. I on je sahranjen sa bratom Svetislavom, takođe generalom i u porodičnoj grobnici. I oni su bili iz ugledne Kragujevačke porodice. 
Još jedna Kragujevačka vojna perjanica Bogoljub Ilić je takođe sahranjen na Novom groblju u Beogradu. Potomci su mu izlili i bistu, parcela 79.
Sa njima na istom groblju "druguje" još jedan vojnik znan iz puča, general Petar Kosić, počiva u parceli 6. 

KOMUNSITI NA APANAŽI
KOMUNISTIČKA partija, pre nego je zabranjena (1920), optuživana je od vlasti da se finansira sa strane...
"... Komunisti primaju novac iz inostranstva: iz Rusije, Mađarske i Amerike". 
Komunisti su padali na dolaru.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.


Poslednji izmenio Dala dana Sre 21 Sep - 18:38, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zavere i atentati u Srbiji    Sre 21 Sep - 18:35

Broz na meti Staljina
  

Piše: Đuro Zagorac

POSLE Titove smrti, Žeželj je tvrdio da je, uz pomoć Jefte Šašića i Aleksandra Rankovića, osujetio pokušaje 23 atentanta na vrhovnog komandanta. O svima njima je vodio beleške i ostavio evidenciju. O nekima je i za života progovorio...
Staljin, odnosno Sovjeti, dugo su Broza imali na meti. Znajući da često dolazi i boravi na Brionima, angažovali su u pomoć i Italijane. U jednoj takvoj prilici, voz se zaustavio u Divači, i dok je prebacivan na kolosek za Pulu, Žeželj je dobio alarmantnu poruku. Odmah je reagovao, a Broz i pratnja su morali napustiti vagone i posedati u automobile...
Tito je negodovao, dobro je istresen na lošem putu. Tek na Brionima, ljutom kao risu, Žeželj je sakupio snagu da mu priđe, uz bilijar odobrovolji, i pokušao da mu objasni...
"Beži k vragu... Neću da te vidim", reagovao je Broz. 
Žeželju je isticalo vreme, žurio je da se sa svojim momcima vrati na kopno. Maskirani, bez reči, žurili su prema Pazinu. Tu su, oko jednog mostića, napravili obruč i polako ga stezali...
- Ruke uvis! - prodro se gromoglasno Žeželj!

MINE ZA PLAVI VOZ
BEZ ispaljenog metka uhvaćeno je i razoružano dvanaest momaka. Odmah su demontirali i tri mine koje su postavili i koje su bile namenjene Plavom vozu...
- Kako je Broz reagovao?
- Vrlo ozbiljno!
- Kako su okončali atentatori?
- Nema mesta ni pretpostavci!
Beograđanin Vladeta Maksimović angažovan je bio za prvog Brozovog arhitektu. Nije Maksimović projektovao nijednu kulu, ali jeste stolicu za maršala. A to je bila stolica. Izrađena u španskom Savarola stilu, imala je po jednu ručicu sa strane i ravan naslonjač, obložen kožom... Zahvaljujući i ovoj stolici, Tito je ostao prav kao strela, a kičma bez deformacija. Tražio je da mu se ova stolica donosi i na brod "Galeb", za duga putovanja.
- Dobro si mi ovo izradio - pohvalio je Tito Maksimovića, posle prve probne vožnje Plavim vozom.
A to je bio voz... Broz ga je najviše i najradije koristio za putovanja po zemlji. U kompoziciji, koja se razdvajala na tri dela, nalazilo se dvanaest vagona sa različitom namenom, rezidencija na šinama.
Deset godina posle Titove smrti, Savezna vlada je odlučila da voz proda, jer je njegovo mirovanje postalo vrlo skupo. Koliko li je tek koštao dok je bio u voznom stanju?
Dok Plavi voz nije izrađen, u Mariboru i Smederevskoj Palanci, Broz je koristio kraljevski vagon - salon Karađorđevića.
- Taj vagon-salon nije sačuvan, rashodovan je. Inače, nije bio mnogo udoban, mnogo se tresao - pričao je Maksimović.
Koliko je bilo pokušaja atentanta na Broza, još niko nije tačno utvrdio. Izuzev Žeželja, ostali ađutanti nisu podneli "raport". Bilo je, zna se, i onih koji su i avion iznajmljivali, da bi mu došli glave.

U ŠACI AĐUTANTA?
S OBZIROM na "totalno obezbeđenje", kontrolu terena i ljudi, "proslaviti" se mogao neko samo iz njegove okoline. Tako su, na primer, stručnjaci za bezbednost, primećujući uklanjanje Rankovića, konstatovali da je Tito izožen upravo takvoj opasnosti. On je, tvrdili su, bio u šaci svog ađutanta, Luke Božovića. On ga je mogao ubiti, kidnapovati...
O tako uopštenoj opasnosti, zaveri u Apisovom stilu, samo Božović se izjasnio:
- Tako nešto nisu mogli da govore zdravi ljudi, već samo bolesni. Posao, koji sam obavljao za druga Tita, bio je moj partijski zadatak i profesionalna obaveza, koju sam časno obavljao.
Sa smrću doživotnog predsednika i maršala, zamukli su pokušaji atentata. Kolektivna predsedništva, državno i partijsko, sa po devet članova, nisu više ni opasni ni atraktivni, a odstraniti ih svih osamnaest, bez državnog prevrata, zaista bi bio uzaludan trud.
Tek nastupanjem na scenu novih-starih republičkih lidera, bara se uzburkala.
A tek pojava Slobodana Miloševića u Srbiji...
Mlad (49), uredan, dostojanstven, odvažan, sa izraženim ponosom i prkosom, sa očinskom zabrinutošću, u njemu su mnogi uočili pojedinca, jačeg od svih iskušenja i sa osloncem na slavnog prethodnika na ju-nivou.
"Drug je Tito ustao iz groba
sad se zove - Milošević Sloba...!"
Slobo, Slobodo!
"Sloboda je rodila Srbiju", govorio je NJegoš, sa nadom da će je ona doneti u Crnu Goru.
Preko jedne ličnosti, NJega, dakle, ispoljavala se vekovna težnja naroda. Još u 17. veku, jedan od francuskih putopisca uočio je to stremljenje. Na čelu svakog seljaka, koji se krišom pomaljao, "pisalo je sloboda"!
Mnoga braća su zavidela bratu Srbinu, na Slobi, naravno. Da Srbi njega nemaju...

NERAZJAŠNJENE MISTERIJE
U KNJIZI "Velika breša", britanski eksobaveštajac, Ričard Tomilson, objavio je svedočenje kako mu je bilo ponuđeno da učestvuje u "Planu za ubistvo Miloševića", koji su zajednički sačinili britanska služba MI-6 i američka CIA. Ričardovom nezainteresovanošću bio je iznenađen njegov "stariji drug", nosilac plana, koji ga je i zapitao:
"A zašto ne bi učestvovao? Znaš da smo mi sa Jenkijima zajedno radili na likvidaciji Hitlera... Sadama..."
Ono što ovo svedočenje čini još zanimljivijim jeste i dodatak:
"Kasnije, kada je poginula princeza Dajana, zaprepastio sam se - koliko je ta tragedija u tunelu bila nalik scenariju atentata na Miloševića."
Ubrzo, posle objavljivanja Tomilsonove knjige, u Atini je došlo do misteriozne pogibije Engleskinje Suzan Meri Aristidi. NJu je raznela sopstvena bomba, u sopstvenom automobilu. Uporni grčki novinari - uz pomoć policije, naravno - uspeli su da otkriju da je Suzi agent upravo MI-6, ekspert za sofisticirane eksplozivne naprave. Bila je uključena u međunarodnu grupu aktivista u ratovima na prostorima nekadašnje Jugoslavije.
Raznim zaverama se, naravno, uvek i špekulisao.
Svaki normalan čovek oseća starh. Ako je već tako, zašto ne pripretiti, radi, opet, ostvarenja političkog interesa? Ako ništa drugo to ga čini nervoznim, izlaže troškvima i mogućnostima da se sam spotakne. Mnoge od pompeznih zavera, unapred najavljivanih, najčešće su obmanjujuće, preti se nečijom likvidacijom, kao godinama Fidela Kastra i Gadafija, a stvarni interes je suprotan, da oni opstaju jer su slabi protivnici.

RAKETA U - SOBI
"NIKO nikad nije pokušao da ubije Slobodana Miloševića; on je uvek bio dobro zaštićen. Dojava i najava atentata je bilo, ali su se sve na kraju pokazale lažnima, on je uvek bio dobro zaštićen, tako da niko nije mogao ni da ga prisluškuje..."
Ovo je svedočenje Radmila Bogdanovića, njegovog prvog ministra policije. Ovo je, međutim, važilo do sredine 1992. kada je Bogdanović pod pritiskom opozicije podneo ostavku. Ispostavilo se da je Milošević upravo bio ranjiv u komunikacijama; Hrvati su ga, a američkoj koprodukciji, prisluškivali...
U vreme NATO odmazde, Milošević je bio "ciljni objekat". Raketa mu je, tako, ušetala u privatnu - nekad Titovu rezidenciju i sve raznela. E, to već nije bila samo pretnja...
Milošević je bio prepušten slobodnom odstrelu.
Ko u tome uspe ili u drugom obliku isporuči Hagu, obećavana je nagrada. Nagrade za ubistvo Miloševića iznosila je desetostruko više od Nobelove nagrade za mir!
Marko Agbaba, Titov vozač, prisećao se kako im je on govorio, dok su trenirali da se snađu pri pokušaju atentata: "Ništa vam to ne vredi, ako je CIA odlučila..:"


KUKU, PREDSEDNIK SE DAVI
A, evo jednog "atentata", tačnije, neuspelog pokušaja koji se dogodio u "rajskom vrtu", u Karađorđevu. Kada se Tito 1971. obračunao sa liderima maspoka Mikom Tripalom, Savkom Dapčević Kučar..., nemački mediji su javili da su "hrvatske glave posečene u Karađorđevu, staroj srpskoj prestonici..."
Karađorđevo je bilo nešto što je Milošević prvo nasledio od Tita. Tu je vodio i tajne razgovore sa Franjom Tuđmanom.
To mesto je izuzetno za lov, sport, sve lepo i neobično. A što je privuklo njemu čoveka koji se sportom ne bavi, koji ne lovi, ne igra i ne traži partnera za tenis...? Ni ergela, ni jahanje nisu mu bili neki naročiti izazov.
Kupanje i brčkanje u Brozovom bazenu bila mu je omiljena rekreacija.
Tako, krene Milošević u omiljeno Karađorđevo i najavi brčkanje na temperaturi od 30 stepeni Celzijusa. Kako su oskudice pogodile i ovo rajsko mesto, domaćini su se polomili da obezbede čistu vodu i zadatu temperaturu.
Zagazi predsednik u bazen, bućne se, i odjednom, dobije strahovite napade kašlja i gušenja...
Kuku, predsedniče - odjekivale su tužbalice.
Domaćini i obezbeđenje dobili su drugu vrstu napada: dozivaju lekara, zapomažu, predsednik se guši...
Radnici i šef su se pravdali da su samo stavili malo više hlora, da bi se postigla čistoća.
Sutradan, međutim, armijskoj službi bezbednosti je stigao zvanični zahtev kojim se traži i odgovor - Ko je stajao iza ovog kupanja?

JOVANKA SA PIŠTOLJEM
VEČE uoči čuvenog Brionskog plenuma (1966), u radnom kabinetu "Bele vile" razgovarali su: Tito, Ranković, Gošnjak, uz malo udaljenijeg, generala Petra Bandića Pepe.
Uz više nevidljivih osoba nalazila se i Titova supruga Jovanka, pritajena iza debele zavese. Jovanka je imala pri ruci pištolj i od straha, tresla se zajedno sa njim.
Bila je životno uplašena; da joj "zlikovci" ne ubiju muža!
Tito, neupeli pokušaj atentata








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zavere i atentati u Srbiji    

Nazad na vrh Ići dole
 
Zavere i atentati u Srbiji
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Zavere i atentati u Srbiji
» Atentati
» Najveća solarna elektrana na svetu u Srbiji
» Europsko rukometno prvenstvo u Srbiji 2012
» Muška moda u Srbiji i svetu
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-