Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

  Andrej Arsenijevič Tarkovski

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Sre 21 Sep - 18:01

Iz knjge o filmovima Andreja Tarkovskog. Fotografija: Ana Arp
I

Svaki trenutak naših susreta
slavili smo kao bogojavljanje
sami na ovom svetu
a Ti, hrabrija i lakša si bila
od ptičjeg krila
stepenice si vrtoglavo preskakala
i kroz vlažni jorgovan vodila
u svoje carstvo sa druge straneogledala.Kada bi pala noć
milost si bila meni poklonjena –
kroz oltarska vrata otvorena
tvoja nagost
u mraku je sijala
i polako se naginjala…
I budeći se govorio sam:
“Budi blagoslovena”
znajući za smelost mog blagoslova
a ti si spavala
i plavetnilom vasione
kapke da ti dodirne
pružao se jorgovan sa stola;
i plavetnilom dodirnuti kapci
bili su mirni i ruka topla;
a u kristalu su pulsirale reke
pušile se planinesvetlucala mora
kristalnu kuglu
na dlanu si držala
na tronu spavala
i Bože paravedni:
bila si moja.Probudila si se i preobrazila
svakodnevni ljudski rečnik
i govor se napunio
zvonkom snagom
a reč “Ti” –
dobila novi smisao
i značila: Care
na svetu se sve promenilo
čak i obične stvari:
lavor,
bokal –
dok je između nas
kao na straži stajala
slojevita i tvrda voda.

Povelo nas je neznano kuda
pred nama su se kao opsene
razmicali gradovi čudom sagrađeni
metvica nam se pod noge rasprostirala
i pticama je usput bilo sa nama
i ribe su iskakale iz reka
i nebo nam se otvorilo pred očima
dok je Sudbina po tragu
išla za nama
kao ludak
s brijačem u rukama.
.
II
Juče sam te čekao
od jutra
i kao da su znali
da nećeš doći…
Sećaš se kakvo je vreme bilo?
Skoro praznično…
Išao sam bez kaputa
a danas si došla
i posebno tmuran dan
prirediše za nas:
i kišu
i tako kasni sat
i kapljice što klize
po hladnim granama…
Ni rečju da ih zaustaviš
ni maramicom da ih otreš…
.

III
Predosećanjima ne verujem
i predznaka se ne plašim
ni kletve ni otrov
izbeći ne želim:
nema smrti na svetu
besmrtni su svi
i sve je besmrtno…
Ni oni u sedamnaestoj
ni oni u sedamdesetoj
smrti ne treba da se boje:
samo java i svetlost
na tom svetu postoje.
Ni mraka nema, ni smrti – ne…
Svi smo već na obali mora –
od onih sam koji izvlače mreže
kad besmrtnost nastupa klinom:
Živite u kući i
srušiti se neće taj dom.
Pozvaću bilo koje stoleće
ući u njega i u njemu
sagraditi dom:
Evo zašto su vaše žene i deca
sa mnom za istim stolom
a sto zajednički i pradedi i unuku…Budućnost se zbiva u ovaj čas
i ako podignem ruku
svih pet zraka ostaće uz vas.
Svaki minuli dan
ključnom kosti svojom
kao podupiračem sam podupirao:
geometarskim lancem vreme sam izmerio
i kroz njega kao kroz Ural prošao…Vek sam sebi prema visini odabrao:
išli smo na jug
iznad stepe prašinu dizali
korov se dimio
zrikavac mazio
potkovice brkom dirao
i proricao: pogibijom mi,
kao monah pretio…
Sudbinu sam svoju za sedlo privezao
i sada, u budućem nekom vremenu
poput dečaka – pridižem se u stremenu…Meni je moja besmrtnost dovoljna
da bi mi krv iz jednog
u drugi tekla vek…
Za postojane toplote
siguran kutak tek –
dobrovoljno bih životom platio
kada me leteća igla njegova
kao nit ne bi
po svetu vodila….
.
IV
Jedno je telo u čoveka
kao kod usamljenika:
dozlogrdila je duši
tajna opna s ušima
i očima veličine petoparca
i koža puna ožiljaka
na kostur navučena…
Leti kroz rožnjaču
u nebeske visine
na ledenoj ušici
na ptičjoj dvokolici
i čuje kroz rešetku svoga zatvora
čegrtaljku šuma i polja
trubu sedam mora:
Duša je grešna bez tela
kao telo bez odeće –
ni misli, ni dela
ni ideje, ni retka –
bez odgonetke zagonetka:
ko će nazad da se vrati
otplesavši na podijumu
na kome nema ko plesati?
I sanjam drugu dušu
u drugoj odeći:
od bojažljivosti do nade
gori pretrčavajući
– kao špiritus –
plamenom bez senke
uzmiče po zemlji
ostavljajući za uspomenu
grozd jorgovana na stolu.
Dete!
Trči!
Ne jadikuj
nad Euridikom bednom
i štapićem po svetu diriguj
obruču tvom mednom…
Sve dok u odgovor na svaki korak
makar i četvrtinom sluha
i veseo i suv
šum zemlje ti dopire do uha.

Prepev: Petar Šumski
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Sre 21 Sep - 18:01

„Ponekad se nešto desi i ja prestanem da sanjam i kuću mog detinjstva, i borove oko nje. Tada počinjem da tugujem. Čekam i ne mogu da dočekam ovaj san u kome ću ponovo da budem srećno dete, zato što je još sve preda mnom, i sve je još moguće.“
(Iz filma »Ogledalo« Andreja Tarkovskog)
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Ned 11 Dec - 17:55

Andrej Arsenijevič Tarkovski (rus. Андре́й Арсе́ньевич Тарко́вский; 4. april 1932 — 28. decembar 1986.) je bio ruski filmski i operski režiser, pisac i glumac. Mnogi ga smatraju jednim od najznačajnijih i najuticajnijih ruskih filmskih umetnika i jednim od najvećih režisera u svetskoj istoriji kinematografije
Tarkovski je rođen 4. aprila 1932. godine u mestu Zavražje, na reci Volgi, u blizini grada Jurjeveca, u Ivanovskoj oblasti, Sovjetski Savez (danas Belorusija). Njegov otac, Arsenij Tarkovski, bio je pesnik koji je zarađivao za život kao prevodilac, dok je njegova majka, Marija Ivanovna, po profesiji glumica provela život radeći kao urednik za prvu državnu izdavačku kuću u Moskvi. Uoči njegovog rođenja roditelji su mu se preselili na selo, ali su se nedugo zatim i razveli. Uporedo sa gimnazijom pohađao je muzičku školu i tri godine učio slikarstvo.Tokom 1952. godine upisao je Fakultet za orijentalne jezike, gde je učio arapski jezik i književnost, ali posle dve godine školovanja napustio je fakultet i otišao u Sibir da radi i studira geologiju. Krajem 1954. godine napustio je dotadašnji posao i u Moskvi upisao Filmsku akademiju u klasi profesora Mihajla Iliča Roma. Filmsku akademiju završio je 1960. godine, diplomirajući kratkim filmom „Parni valjak i violina“. Početkom 1980. godine Tarkovski, je napustio Sovjetski Savez i nekoliko preostalih godina života proveo je u stalnoj borbi sa sovjetskim vlastima da dozvole njegovoj porodici, a naročito mlađem sinu, da mu se pridruže. Njegova filmska karijera je ponovo počela u Italiji gde je radio dokumentarac „Putovanje u vremenu“ (1983), a za film „Nostalgija“ scenario je napisao u saradnji sa scenaristom Toninom Guerom. Tarkovski je umro 28. decembra 1986. godine u Parizu (Francuska). Sahranjen je na groblju ruskih emigranata Sent-Ženevjev-di-Bua u Parizu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31398

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Uto 3 Jan - 23:41

odlomci iz dnevnika Andreja Tarkovskog:


12.decembar 1985 godine
Pre nekoliko dana , ležao sam, ali nisam spavao. Odjednom sam video svoja pluća iznutra, tačnije deo pluća i rupu u njima ispunjenu krvlju. Nikada ranije nisam imao takve vizije. Loše mi je. Jak, suvi kašalj i oštri bolovi u plućima. Glavobolja.
13.decembar.
Danas je, stvarno, crni petak. Bio sam kod lekara na klinici. Svi su bili jako ljubazni i pažljivi prema meni, čak previše ljubazni. Napravili su analizu u pauzi svoga rada. Izgleda da se Slava Rastropovič koristio svojim uticajem. Na levom plućnom krilu ima nešto. Lekara je rekao ili zapallenje pluća, što je malo verovatno jer tamna mrlja nije nestala pod dejstvom antibiotika koje sam uzimao. Ili tuberkuloza? Ili tumor? Pitao me je gde bih hteo da se operišem, u najgorem slučaju. Mislim da možda nije potrebna operacija. Samo bih se mučio bez ikakvih rezultata. Pa to su pluća, a ne ženska dojka. Uzeli su uzorak sa tajanstvene otekline na mojoj glavi, koja se pojavila pre mesec dana – sasvim neočekivano i bez vidnog razloga. Ispitivali su me na tuberkulozu. Oko 20. decembra nešto će biti jasnije.
Ali ja sam, nekako, spreman na lošije. Taj moj polusan, kada sam video svoja pluća – tamo je bilo nešto što je pre ličilo na kavernu, a ne na tumor, iako nisam potpuno u to ubeđen. Ne znam kako izgleda tumor. Jednostavno sam imao utisak da je oko rane sve čisto, ničeg zloćudnog. Trebalo je da zaključim u Italiji ugovor o osiguranju života, a sada će to, na žalost, biti jako teško uraditi.
15. decembar.
Čovek živi znajući da ranije ili kasnije mora umreti, ali ne zna kada će to biti. Zbog toga on pomera taj momenat na neodređeno vreme, što mu pomaže da živi. Ali ja to znam i ništa mi neće pomoći da živim dalje. To je jako teško. Najvažnija je Larisa. Kako njoj da kažem? Kako mogu sopstvenim rukama da joj nanesem takav udarac?
16. decembar
Danas sam ceo dan proveo u bolnici. Otvorili su mi oteklinu na glavi i uzeli parče na analizu. Lekar kaže da su rezultati analize loši i da se ta oteklina odupire lečenju, ili, ako je lečenje i moguće, šanse su 80%. Sudeći po svemu, sa mnom su stvari loše. Kako ću razgovarati sa Larom?
21. decembar
Dvadeset trećeg letim za Italiju. Sve stvari nosim sa sobom. Iz dana u dan mi je sve lošije. Boris Leonidovič Pasternak je bio u pravu, govoreći da ću uraditi još četiri filma. Prisećam se spiritualističkih seansi kod Reriha. Samo što je Boris Leonidovič pogrešno brojao. On je znao da ću ja uraditi ukupno sedam filmova, ali je on u taj broj uključio i film Valjak i violina, koji, po meni, ne treba brojati. Ali, u suštini, nije pogrešio!
15. decembar 1986 godine
Hamlet. Ceo dan u krevetu. Ne ustajem. Bolovi u donjem delu trbuha, u leđima. Nervi takođe. Ne mogu da pokrećem noge. Nekakvi čvorovi. Jako sam slab. Neću, valjda, umreti? A Hamlet? Ali sada nemam više snage za bilo šta. Eto u čemu je stvar…
Andrej Tarkovski je umro 29. decembra 1986 godine u bolnici, u Parizu. Sahranili su ga na groblju ruskih emigranata Sent-Ženevjev-di-Bua u Francuskoj.








Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Sre 12 Apr - 18:24

SLOVO O APOKALIPSI - Andrej Tarkovski


„Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku -
nadu, veru, ljubav, lepotu,molitvu...
Ono što sanja i ono čemu se nada...“
Andrej Tarkovski (1932-1986)

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Sre 12 Apr - 18:24

СЛОВО О АПОКАЛИПСИ

1984. у оквиру Сент Џејмског фестивала у Лондону била је организована ретроспектива филмова Андреја Тарковског, који се у то време, поставивши у театру Ковент Гарден оперу “Борис Годунов” Мусорског, спремао за снимање “Жртвовања”. У неколико аудиторија он је наступао пред гледаоцима на тему “Стварање филма и одговорност уметника” и одговарао на питања. У једној од лондонских цркви Тарковски је одржао “Слово о апокалипси”.

Нисам баш навикао на наступе као што је овај који намеравам да одржим, на наступе на оваквом месту, у цркви. Мало се прибојавам због својих световних концепција. Али пошто не намеравам да држим никаква стручна предавања него ћу просто покушати да размишљам поводом тога шта Апокалипса значи за мене као уметника, мислим да ће то на неки начин да спаси ситуацију и да објасни зашто са на ово одлучујем овде.

Сам факт учешћа на овом фестивалу има, по мом мишљењу, потпуно апокалиптички карактер. Тако на пример, да су ми пре неколико месеци рекли да је ово могуће, ја не бих поверовао. Међутим, у последње време сам мој живот слаже се донекле апокалиптички, па је отуда и овај корак сасвим природан и логичан.

Апокалипса је можда највеће поетско дело створено на земљи. То је феномен који у суштини изражава све законе који су човеку дати одозго. Знамо да се веома дуго воде спорови поводом различитих тумачења ових или оних одломака у Откривењу Светог Јована. Значи, грубо говорећи, ми смо навикли да се откривење тумачи, да га тумаче. То је баш оно што, по мом мишљењу не треба радити, зато што апокалипсу није могуће тумачити. Зато што у апокалипси нема символа. То је слика. У том смислу ако је символ могуће интерпретирати, онда слику није. Символ се може дешифровати, тачније из њега се може извући одређени смисао, одређена формула, док слику не можемо да разумемо, него можемо да је доживимо и примимо.јер она има бесконачан број могућности за тумачење. Она као да изражава безконачан број веза са светом, с апсолутним, с бесконачним. Апокалипса је последња карика у ланцу, у овој књизи, последња карика која завршава људску епопеју, у духовном смислу речи.

Ми живимо у веома тешком времену и његове сложености се појачавају сваке године. Мада, ако и макар мало знамо историју, можемо се присетити да се више пута говорило о приближавању апокалиптичног времена. Речено је: “Блажен је онај који чита и они који слушају речи пророштва, и чувају оно што је написано у њему, јер време је близу.” Па ипак, условоност времена толико је очигледна да ми не можемо са тачношжу да одредимо када ће се десити оно о чему пише Јован. То може бити сутра, може за хиљаду година. Управо у томе је смисао таквог духовног стања, духовног стања човека који треба да осећа одговорност пред сопственим животом. Немогуће је да је Откривење настало тада када се наше време исцрпило. Зато не смеју да се изводе никакви закључци из текста Апокалипсе поводом времена као таквог. Сигурно сте приметили да у Апокалипси има веома много тачних цифара, датума. Наводи се број жртаваи број праведника. Али са моје тачке гледишта, то уопште ништа не значи, то је као некакав сликовит систем који се доживљава емоционално. Цифре, неки тачни моменти, важни су да би се осетила човекова судбина, да би се упознала будућност. Објаснићу примером. Од малих ногу веома сам волео књигу Ромбинзон Крусо-увек ми се страшно свиђало и узбуђивало ме набрајање онога што је било изнесено на обалу и што је било Робинзонов плен. Ми живимо материјализовано, понављајући о постојању простора и времена. То јест, ми живимо захваљујући присуству овог феномена, или двају феномена, и врло смо осетљиви на њих зато што они ограничавају наше физичке оквире. Али, као што је познато човек, човек је створен по слици и прилици Божијој, и према томе, има слободу воље и способност да ствара. У последње време, и не само последње него већ прилично дуго, ми често постављамо себи питање: није ли стваралаштво грешно? Зашто се јавља такво питање када ми несумљиво знамо да стваралаштво подсећа на то да смо створени, да нам је Отац један? Зашто се јавља таква, рекао бих богохулна мисао? Зато што је културна криза последњег века довела до тога да уметник може без било каквих духовних концепција. Кад стварање бива нека врста инстикта, шта ли већ. Па ми знамо да неке животиње такође имају естетско осећање и да могу да стварају нешто завршено у формалном, природном смислу. Ето, рецимо, саће које стварају пчеле да би у њега стављале мед. Уметник је почео да се односи према таленту који му је дат као према своме власништву, одакле му и право да сматра да га таленат ни на шта не обавезује. Овим се објашњава та обездуховљеност која влада у савременој уметности. Уметност се претвара или у некаква формалистичка трагања, или у робу за тржиште. Не треба да вам објашњавам да се кинематографија налази у самом центру оваквог стања, - уосталом, као што је познато, она се родила крајем прошлог века на вашару са циљем чисте зараде.

Недавно сам био у Ватиканском музеју. Тамо је огроман број дворана посвећених савременом религиозном сликарству. То свакако треба видети зато што је ужасно. И ја не разумем зашто се ова, опростите ми, дела, постављају на зидове таквог музеја. Како ово може да задовољава религиозне људе и посебно црквену католичку управу. То је просто поражавајуће.

О савременој кризи. Ми живимо у погрешном свету.  Човек је рођен слободан и храбар. Али наша невоља је у жељи да се сакријемо и заштитимо од природе која нас све више и више присиљава да се прибијемо једни уз друге. Ми општимо не зато што волимо да општимо, не зато да би уживали у општењу, него зато да не би било толико страшно. Ова цивилизација је погрешна ако се наши односи граде на таквом принципу. Сва технологија, сав такозвани технички прогрес који прати историју, у суштини ствара протезе – он продужава наше руке, изоштрава вид, омогућује да се крећемо веома брзо. И ово има принципијелан значај. Ми се данас крећемо неколико пута брже него у прошлом веку. Али од тога нисмо постали срећнији. Наша личност, наша да тако кажем, персоналити,  ушла је у конфликт са друштвом. Ми се не развијамо хармонично, наш духовни развој је толико заостао да смо већ жртве лавинског процеса технолошког раста. Ми не можемо да изронимо из ове бујице чак и ако би хтели. На крају крајева, када се код човечанства створила потреба за новом енергијом ради технолошког развоја, и кад је човечанство открило ову енергију, тада се оно није показало морално спремно да је искористи за своје добро. Ми смо као дивљаци који не знају шта да раде са електронским микроскопом. Можда њиме закивати ексере, рушити зидове? У сваком случају, постаје јасно да смо ми робови овог система, ове машине, коју је већ немогуће зауставити.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Sre 12 Apr - 18:25

Andrei Tarkovsky,  Mirror



Затим, на плану историјског развоја ми смо толико почели да не верујемо једни другима, да не верујемо да једни другима можемо помоћи (мада се све чини да би се преживело заједно), да ми сами, свако од нас лично, заправо не учествујемо у друштвеном животу. Личност нема никакав значај. Краће речено, ми губимо оно што нам је било дато од самог почетка, - слободу избора, слободу воље. Ето зашто ја сматрам нашу цивилизацију погрешном. Руски фислософ и историчар Николај Берђајев врло је прецизно запазио да у историји цивилизације постоје две етапе. Прва је историја културе када је развој човека мање-више хармоничан и заснован на духовној основи, и друга, кад почиње ланчана реакција која није потчињена вољи човека, када динамика измиче контроли, када друштво губи културу.

Шта је Апокалипса? Као што сам већ рекао – то је слика човекове душе са њеном одговорношћу и обавезама. Сваки човек проживљава оно што је тема Открoвења Светог Јована. То јест, не може да не проживљава. И на крају крајева зато, управо зато, ми можемо рећи да су смрт и страдање у суштини једнаки ако страда и умире личност или се завршава циклус историје и умиру и страдају милиони. Зато што човек може да поднесе једино ону баријеру бола која је њему доступна.

О нашем конформизму. У Открoвењу Јовановом речено је. ”Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.” То јест, равнодушност, неучешће, изједначава се са грехом, са преступом пред Творцем. С друге стране: ”Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се.” Укратко, ово је осећање човека који се каје, ово је уопште – почетак пута. Таква осећања имају различити људи на разне начине и у различито време. Рецимо Достојевски, постоји верзија да је то религиозни, православни писац који је испричао о својим тражењима и о особинама вере. Мени се чини да није сасвим тако. Достојевски је направио своја велика открића само зато што је био први од оних који су осетили и изразили проблеме обездуховљености. Његови јунаци пате јер не могу да верују. Они желе, али су изгубили тај орган којим се верује. Атрофирала је савест. И из године у годину, Достојевски је постао некако све више разумљив, чак модеран. Управо на рачун што овај проблем нараста све више и више. Зато што је најтеже – веровати. Зато што је поуздати се у благодат,  уопште узев, немогуће. Наравно да је сретан човек кога је посетило ово стање. Али тешко да се сваки човек може тиме похвалити. Најважнија ствар да би се осетио слободан и сретан је – храброст.

На неки чудесан начин сви ови проблеми садржани су у Апокалипси. Апокалипса – то је на крају крајева, прича о судбини. О судбини човека који је нераскидив између себе као и личности и друштва. Када природа спашава врсту од изумирања, тада животиње не осећају драму постојања, опстанка. Пошто човек бира сам свој пут захваљујући слободи воље, он не може да спаси све људе, него може да спаси само себе. Баш зато он може да спасе друге. Ми не знамо шта је то љубав, ми се са ужасним омаловажавањем односимо према себи самима. Ми неправилно схватамо шта значи волети самога себе, чак се и устручавамо од овог појма. Зато што мислимо да волети самог себе значи бити егоиста. То је грешка. Зато што је љубав – жртва. У том смислу,  да је човек не осећа – ово може да примети са стране треће лице. И ви, наравно знате ово, јер је речено: љуби ближњег свога као самога себе. То јест, волети самога себе као да је основа осећања, мерило. И не само зато што је човек постао свестан себе и смисла свог живота него такође и зато што увек треба почињати од самог себе.

Не желим да кажем да сам ја успео у свему овоме о чему сада говорим. И, природно, далеко сам од тога да бих себе поставио као пример. Напротив, ја сматрам да све моје несреће проистичи управо из тога што не слушам сопствене савете. Невоља је у томе што су околности јасне, а јасан је и резултат до кога ће нас довести погрешан поглед на ствари. Али нетачно би било да Апокалипса носи у себи само концепцију казне. Можда је главно што она носи – нада.  И поред тога што је време близу,  - али за све заједно никад није касно. Апокалипса је страшна свакоме засебно, али за све заједно у њој је нада. И у овоме је смисао Открoвења. На крају крајева, баш та дијалектика, изражена на сликовит начин,  за уметника представља такво инспиративно, надахњујуће начело, да се и нехотице чудиш колико у њему може да се нађе ослонац у било којем стању душе.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Sre 12 Apr - 18:26

Andrei Tarkovsky, Nostalghia, 1983



Поводом нестанка простора и времена, њиховог преласка у ново стање, речене су задивљујуће лепе речи. Поводом ишчезавања простора: ”И звезде небеске падоше на земљу, као што смоква одбацује заметке своје кад је заљуља велики ветар. И небо измаче као свитак када се савије, и свака гора и острво покренуше се с места својих.”  Небо се измакло савивши се као свитак.  Ја нисам читао ништа дивније.  А ево још о томе шта се десило после скидања седмог печата.  Шта да каже било који уметник о начину на који је ово изражено! Како изразити не само ову напетост, него овај праг! “ И када Он (то јест Јагње) отвори седми печат, наста тишина на небу око пола часа.” Како каже мој пријатељ, - овде су речи излишне. Скинут је седми печат, и шта бива? Ништа. Наступа тишина. Ово је невероватно! То одсуство слике у овом случају је најснажнија слика која се само замислити може.  Право чудо!

Постоји књига у којој је аутор, Кастанеда, написао причу једног новинара, то јест своју причу о томе како се учио код једног мексичког врача. То је запањујуће интересантна књига. Али ствар чак није у томе. Прочуло се да није било врача, да то уопште нису белешке из дневника, него да је све измислио Кастанеда – начин сопственог обучавања помоћу којег он хоће да измени свет, и самог врача, и његов метод. Али ово ни мало не поједностављује суштину ствари,  напротив усложњава је. То јест, ако је све ово измислио један човек онда је то још веће чудо него када би то стварно постојало. Краће речено, моја мисао се своди на то да је уметничка слика, на крају крајева, увек чудо.

Ево још један одломак из десете главе. Поводом времена такође речено врло лепо.” И анђео којега видех где стоји на мору и на земљи, подиже десну руку према небу, и закле се Оним који живи у векове векова, који сазда небо и што је на њему, и земљу и што је на њој, и море и што је у њему, да времена више бити неће.” Ово изгледа као обећање, као нада, а ипак остаје тајна. Зато што у Апокалипси постоји једно место које изгледа сасвим необично за Открoвење. “А када проговорише седам громова, хтедох да пишем, но чух глас са неба који говори: Запечати оно што говораше седам громова, и то не пиши.” Занимљиво је шта је Јован сакрио од нас? И зашто је рекао да је нешто сакрио? Чему овај чудни интермедиј, ова ремарка? Јесу ли то перипетије односа између Анђела и Јована Богослова? Шта је то било што човек не треба да зна? Па смисао Открoвења је баш у томе да човек зна. Можда нас само схватање знања чини несретнима. Сећате ли се: ”И знање умножава муку”? Зашто? Или је требало сакрити од нас нашу судбину? Неки моменат судбине? Ја, на пример, никако не бих могао да живим кад бих знао пророчанство о сопственом животу. По свој прилици, живот губи сваки смисао када бих знао како ће се завршити, - наравно, имам у виду моју личну судбину. У овом детаљу постоји некакво невероватно, потпуно нељудско благородство пред којим се човек осећа као мало дете, и незаштићен и истовремено заштићен. Ово је учињено зато да би наше знање било непотпуно, да се не оскрнави бесконачност, да се остави нада. У човековом незнању је нада. Незнање је – благородно. Знање је вулгарно. Зато таква брига која је изражена у Апокалипси у већој мери ми даје наду него што ме плаши.

И сада се ја питам: шта треба да радим кад сам прочитао Откривење? Потпуно ми је јасно да ја више не могу бити исти као пре, не само зато што сам се промениио него зато што ми је речено: будући да знам то што сам сазнао, дужан сам да се променим. У вези са свим овим почињем да мислим да је уметност којом се бавим могућа једино у том смислу ако она не изражава мене самог, него ако у себи акумулира оно што ја могу да ухватим општећи са људима. Уметност постаје грешна чим почнем да је употребљавам ради својих интереса. И најважније је да престајем да будем интересантан. Можда од тога и почиње моја љубав према самом себи.

Хоћу да се захвалим онима који су ме позвали на данашњи сусрет,  мада ја и нисам хтео ништа ново да вам откријем. Хтео сам – и то сам добио – да, размишљајући у вашем присуству, на тај начин осетим важност овог момента и процеса. Ви сте ми дали могућност да дођем до неких закључака и да повратим неке мисли, зато о овоме није могуће размишљати у самоћи. И тако, намеравајући да радим свој нови филм, намеравајући да учиним нови корак у овом правцу, мени је потпуно јасно да према њему треба да се односим не као према слободном стварању, него као поступку, као према принудном чину, кад рад више не може да причињава задовољство, већ долази као некакав тежак и оптерећујући дуг. Отворено говорећи, ја нисам могао да схватим да уметник може да буде срећан у процесу свог стваралаштва. Или је ова реч нетачна? Срећан? Не, никад. Човек не живи зато да би био срећан. Постоје ствари далеко важније него срећа.
АНДРЕЈ ТАРКОВСКИ
Превео: Зоран Шаренац 
Текст преузет из часописа СВЕТИГОРА бр. 159-160
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Pon 3 Jul - 12:55

Андреј Тарковски
ТРАГАЊЕ ЗА СМИСЛОМ

Филм је, по мом мишљењу, исто тако пуновредна и озбиљна уметност као поезија, музика, сликарство, архитектура, и остало. Зато у биоскопским салама не треба тражити забаву. Нико никад није уметношћу некога забављао, иако се не може порећи постојање забавних жанрова... Филм је за мене начин да дођем до неке истине у максималној мери у којој сам за то способан. По мом најдубљем уверењу, процес стварања филма се не завршава после урађене монтаже и припреме за дистрибуцију. Стваралачки чин се догађа у биоскопској сали у моменту гледања филма. Зато за мене гледалац није потрошач и корисник моје продукције, нити је судија, него је саучесник у стварању, сааутор!

Уметност је у свим временима изражавала наду у човеково усавршавање, у способност човека да се уздигне изнад својих страсти и порока и да се приближи идеалу. Човек живи зато да би постао бољи. Не може се за циљ живота сматрати набавка фрижидера или аутомобила. Ако је то животни циљ, значи да је човек у моралном смислу доживео крах. Зар у мом "Рубљову" постоји такав страх? Зар то није филм о победи идеала? Зар Рубљовљева дела која су прожета светлошћу нису настајала у временима кад је брат убијао брата, кад су од прелепих градова остајала само згаришта? Кад би свет био диван и хармоничан, уметност тада, сигурно, не би била потребна. Човек не би тражио хармонију у некаквим, да тако кажем, споредним делатностима, он би живео хармонично и то би му било довољно. По мом мишљењу, уметност постоји само зато што је свет лоше устројен. И баш о томе се говори у мом "Рубљову"
Prvi film Tarkovskog delovao je na mene kao čudo. Neočekivano sam se našao na pragu sobe od koje mi, do tog vremena, nisu davali ključeve. Tamo, gde sam jadavno želeo da stignem, Tarkovski se osećao slobodno i sigurno. Našao se čovek koji je umeo da izrazi ono što sam ja uvek želeo, al nisam uspevao - to me  je ohrabrilo i inspirisalo . Tarkovski je veliki majstor filma, tvorac novog organskog filmskog jezika u kome se život predstavlja  kao ogledalo,  kao san .
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Pon 3 Jul - 12:58

Odlomci iz dnevnika Andreja Tarkovskog:

12.decembar 1985 godine

Pre nekoliko dana , ležao sam, ali nisam spavao. Odjednom sam video svoja pluća iznutra, tačnije deo pluća i rupu u njima ispunjenu krvlju. Nikada ranije nisam imao takve vizije. Loše mi je. Jak, suvi kašalj i oštri bolovi u plućima. Glavobolja.

13.decembar.

Danas je, stvarno, crni petak. Bio sam kod lekara na klinici. Svi su bili jako ljubazni i pažljivi prema meni,čak previše ljubazni. Napravili su analizu u pauzi svoga rada. Izgleda da se Slava Rastropovič koristio svojim uticajem. Na levom plućnom krilu ima nešto. Lekara je rekao ili zapallenje pluća, što je malo verovatno jer tamna mrlja nije nestala pod dejstvom antibiotika koje sam uzimao. Ili tuberkuloza? Ili tumor? Pitao me je gde bih hteo da se operišem, u najgorem slučaju. Mislim da možda nije potrebna operacija. Samo bih se mučio bez ikakvih rezultata. Pa to su pluća, a ne ženska dojka. Uzeli su uzorak sa tajanstvene otekline na mojoj glavi, koja se pojavila pre mesec dana – sasvim neočekivano i bez vidnog razloga. Ispitivali su me na tuberkulozu. Oko 20. decembra nešto će biti jasnije. Ali ja sam, nekako, spreman na lošije. Taj moj polusan, kada sam video svoja pluća – tamo je bilo nešto što je pre ličilo na kavernu, a ne na tumor, iako nisam potpuno u to ubeđen. Ne znam kako izgleda tumor. Jednostavno sam imao utisak da je oko rane sve čisto, ničeg zloćudnog. Trebalo je da zaključim u Italiji ugovor o osiguranju života, a sada će to, na žalost, biti jako teško uraditi.

15. decembar.

Čovek živi znajući da ranije ili kasnije mora umreti, ali ne zna kada će to biti. Zbog toga on pomera taj momenat na neodređeno vreme, što mu pomaže da živi. Ali ja to znam i ništa mi neće pomoći da živim dalje. To je jako teško. Najvažnija je Larisa. Kako njoj da kažem? Kako mogu sopstvenim rukama da joj nanesem takav udarac?

16. decembar

Danas sam ceo dan proveo u bolnici. Otvorili su mi oteklinu na glavi i uzeli parče na analizu. Lekar kaže da su rezultati analize loši i da se ta oteklina odupire lečenju, ili, ako je lečenje i moguće, šanse su 80%. Sudeći po svemu, sa mnom su stvari loše. Kako ću razgovarati sa Larom?

21. decembar

Dvadeset trećeg letim za Italiju. Sve stvari nosim sa sobom. Iz dana u dan mi je sve lošije. Boris Leonidovič Pasternak je bio u pravu, govoreći da ću uraditi još četiri filma. Prisećam se spiritualističkih seansi kod Reriha. Samo što je Boris Leonidovič pogrešno brojao. On je znao da ću ja uraditi ukupno sedam filmova, ali je on u taj broj uključio i film Valjak i violina, koji, po meni, ne treba brojati. Ali, u suštini,nije pogrešio!

15. decembar 1986 godine

Hamlet. Ceo dan u krevetu. Ne ustajem. Bolovi u donjem delu trbuha, u leđima. Nervi takođe. Ne mogu da pokrećem noge. Nekakvi čvorovi. Jako sam slab. Neću, valjda, umreti? A Hamlet? Ali sada nemam više snage za bilo šta. Eto u čemu je stvar…
..
Andrej Tarkovski je umro 29. decembra 1986 godine u bolnici, u Parizu.
Sahranili su ga na groblju ruskihemigranata Sent-Ženevjev-di-Bua u Francuskoj
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11644

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Pet 17 Avg - 19:20

UMETNOST potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku - nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu... Zato što na svetu ništa nije važnije od probuđene savesti čoveka, savesti koja ga sprečava da sve krade od života...ako je govorio Andrej Arsenijevič Tarkovski (1932-1986), jedan od najuticajnijih autora u svetskoj kinematografiji, genijalni ruski majstor "pokretnih slika", pozorišni i operski reditelj, pisac, glumac, teoretičar filma. Jugoslovenska kinoteka je ovih dana obeležila osamdeset pet godina od rođenja Tarkovskog velikom retrospektivom, pridružujući se tako svetskoj filmskoj javnosti koja ovog meseca slavi delo izuzetnog stvaraoca.

Prve filmove, "Ubice" (baziran na priči Ernesta Hemingveja) i "Koncentrat", Tarkovski je snimio 1958. kao student, a značajnu pažnju kritike dobio je već svojim diplomskim filmom "Parni valjak i violina", za koji je scenario pisao zajedno sa Andrejom Končalovskim. Dve godine posle diplomiranja, 1962. sa filmom "Ivanovo detinjstvo" postao je laureat Zlatnog lava u Veneciji za najbolje debitantsko ostvarenje, a odmah zatim snimio je svoje magično ostvarenje - "Andrej Rubljov". Epski film o životu najpoznatijeg ikonopisca svih vremena Andreja Rubljova najavio je Tarkovskog kao majstora novog filmskog jezika koji će uticati na svetsku istoriju filma. To su potvrdila i njegova naredna dela - "Solaris", "Ogledalo" i "Stalker", koje je do 1979. snimio u domovini.

Sa dokumentarcem "Putovanje u vremenu", novu karijeru Tarkovski je započeo u Italiji, pošto je 1980. napustio SSSR. Tu je sa čuvenim italijanskim oskarovcem, scenaristom Toninom Gverom 1983. snimio dramu "Nostalgija", koja je izazvala odmazdu sovjetskih filmskih i političkih zvaničnika, i više nije mogao da se vrati u domovinu.

Reditelj u čuvenoj sceni filma "Ogledalo"
Život u emigraciji, bez obzira na uspeh, nije bio lak - Tarkovski je bio razočaran nerazumevanjem na koje je nailazio u kontaktima sa ljudima na Zapadu. Poslednji film "Žrtva" snimio je u Švedskoj, zahvaljujući pomoći drugog velikana Ingmara Bergmana, koji je bio očaran njegovim darom. Taj svojevrsni testament čovečanstvu, koji je napravio u svom filmu, doneo mu je 1986. i poslednje priznanje u životu - nagradu u Kanu.

Tarkovski je preminuo nekoliko meseci kasnije u Parizu, gde je i sahranjen na groblju ruskih emigranata Sen Ženevjev di Bua, a istoriji filma ostavio je remek-dela koja obeleževaju hrišćanska duhovnost i nezaboravne slike jedinstvene lepote.

Film "Andrej Rubljov"
OKRETANjE BOGU

ČINI mi se da pojedinac danas stoji na raskršću, suočen sa izborom da li da nastavi sa novim tehnologijama i beskrajnim umnožavanjem materijalnih dobara, ili da pronađe put koji će voditi duhovnoj odgovornosti. Taj put odgovornosti na kraju bi mogao značiti ne samo njegovo lično spasenje, već očuvanje društva uopšte; drugim rečima okretanje Bogu", zapisao je Tarkovski u zaključnom poglavlju svoje autobiografske knjige "Vajanje u vremenu".








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11644

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Pet 17 Avg - 19:20

„Cilj svake umetnosti je ... da objasni ljudima razlog za njihovu pojavu na ovoj planeti; ili, ako ne da objasni onda bar da postavi to pitanje.”

—Vajanje u vremenu








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11644

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Pet 17 Avg - 19:20

„Slika je impresija Istine, koju nam je Bog dozvolio da vidimo našim slepim očima.”

—Vreme u vremenu: dnevnici








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11644

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Pet 17 Avg - 19:21

Nedorečenosti Andreja Arsenijeviča Tarkovskog – Prilozi za tumačenje jednog umetničkog opusa
Malo je onih umetnika koji svojim delima otvaraju pitanja, univerzalna i večita, na koja stalno tražite odgovore, na koje ponekad pomislite da ste ih našli, ali vrlo brzo uvidite da odgovori nisu potpuni i da ih vaš um još nije dokučio.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11644

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Pet 17 Avg - 19:21

Andrej Tarkovski je jedan od onih filmskih reditelja koji je poslednjih četrdeset godina možda najviše izazivao sumnji, nesporazuma, kontraverzi, do potpunog nerazumevanja i odbacivanja, kako od publike tako i od kritike, koliko u svetu, toliko i u samoj Rusiji. S druge strane, od drugih krugova publike i druge vrste kritike, proglašavan je za genija, a mnogi njegovi filmovi dobijali su epitete remek-dela; kako na Zapadu, gde mu je neosnovano pripisivan status “progonjenog umetnika”, tako i u njegovoj otadžbini, a naročito posle smrti.

U čemu je tajna nesporazuma i kontraverzi, vezanih za ovog umetnika?

“…Njegovi filmovi, po pravilu, smatraju se ‘opskurnim’, ‘zbunjujućim’ i ‘nerazumljivim’, naročito od strane američkih (uticajnih, prim. MBP) kritičara koji su često vrlo realne teškoće kombinovali sa nedovoljnim poznavanjem istorijskog i kulturnog konteksta koji su oblikovali te filmove, i sa opisima njihovih sadržaja, često otužno pogrešnim. Ton američke kritike generalno su stvarali kritičari, pišući o ovim dugim i komplikovanim filmovima, nakon samo jednog gledanja, često gledajući ih u skraćenim i osakaćenim verzijama, sa neodgovarajućim ili pogrešnim prevodima…

… Bitno je da se shvati da filmovi Tarkovskog, da bi se pravilno razumeli, zahtevaju pažljivo, strpljivo, višestruko gledanje, a – sudeći po većini objavljenih knjiga i članaka – i suviše mali broj kritičara bio je voljan ili sposoban da to učini”… (Vida T. Džonson i Grejem Petri, “Vizuelna fuga – filmovi Andreja Tarkovskog”, Bloomington & Indianapolis, 1994; srpsko izdanje: Banjaluka-Beograd, 2007).

“On ne mari, dakle, za akademsku čistoću svojih filmova. Njegova opsesija je da uzleti iznad svih konvencija, kao što je to snevao dečak Ivan, iz njegovog prvog filma…

…Tarkovski ništa ne duguje ni filmskim modama. On pravi duboko lične filmove, birajući sižee sa onoliko slobode koliko mu je u datom momentu moguće i oblikuje ih isključivo prema svojim poetskim i ljudskim parametrima. Zato nikada neće biti do kraja shvaćen niti od svih prihvaćen. Utoliko bolje, jer to je sudbina svih vrlih umetnika”… (Prof. dr Nikola Stojanović, “Sineast” Sarajevo, 1978).

“Samo kada je osoba voljna i sposobna – odgovara Tarkovski u “Vajanju u vremenu” – da veruje umetnikovom delu, da veruje i u njegovog tvorca, može biti dovoljno osetljiva i kadra da prihvati umetnost. Ali, koliko je ponekad teško prekoračiti prag nerazumevanja koji nas odseca od emotivne, poetske slike!”…

Potpisnik ovih redova priznaje da se više od četrdeset godina, od kada je prvi put video film Andreja Tarkovskog “Andrej Rubljov”, bavi ovim autorom i pokušava da odgonetne mnoga pitanja koja je ovaj filmski umetnik, s namerom ili nehotice, otvarao u svojim filmovima i ostavljao gledaocima da ih odgonetaju ili dosmišljavaju.

Pošto njegovi filmovi pružaju mogućnost svakome da ih dožovljava, tumaći ili “dovršava” na svoj način, postavlja se pitanje da li ima smisla raspravljati o nekoj temi koja nije bila autorova namera, a vi je, ili neko drugi, prepoznajete kao prisutnu u umetnčkom delu. Hteo ili ne hteo, pravi umetnik mora da se suoči sa činjenicom da je film “i vrsta meta-jezika” (Tarkovski), kao i sa činjenicom da se umetnička dela često otrgnu iz kontrole umetnika, i to češće onim velikim koji ne robuju zanatskim obrazcima i ne boluju od opsesije o “preciznom izražavanju”.

Ovakvo tumačenje “prave umetnosti” možda izgleda jeretičko, ali se moramo setiti velikog italijanskog pisca i filozofa, Umberta Eka (Umberto Ecco) i njegovih ideja o “otvorenom delu”, tj. umetnosti koja se na planu tumačenja ne završava jednosmerno na relaciji umetnik-gledalac (ili čitalac), pri čemu je gledalac-čitalac pasivni konzument, već podrazumeva neku vrstu dvosmerne komunikacije, odnosno aktivno učešće konzumenta u dovršavanju umetničkog dela, u intelektualnom i duhovnom smislu.

Veliki filozof-umetnik, Andrej Tarkovski, govorio je: “Film je tajna i za samog reditelja. Do samog kraja filma mora da postoji tajna, da bi film bio zanimljiv. Film je kao život, kao ljubav, neda se objasniti. Kao što ne znamo zašto živiomo i zašto volimo”. (Ksenija Stojanović, Intervju s Andrejom Tarkovskim za TV Beograd, 1980).

“Trenutak kada gledalac razume, odgonetne, sve je gotovo, završeno – govorio je takođe Tarkovski – iluzija beskonačnog postaje banalnost, opšte mesto, truizam. Misterija nestaje”. (Iz razgovora vođenog 1984. O Apokalipsi, u crkvi St. James, Pikadili, London)

Takođe je govorio da film ne sme da se koristi simbolima, jer su simboli prevodivi na govorni jezik, niti sam film, kao umetnička celina, treba da bude alegorija ili metafora, koje su takođe prevodive na govorni jezik.

“…Simbol je istinit samo onda kada je neiscrpan i neograničen u svojim značenjima… što je nesaopštivo rečima”.

Loš film je, po njemu, onaj koji se može lako prepričati. “Film mora da bude slika, jer je slika neprepričljiva, ona se doživljava”. Film je, dakle, slika doživljaja. Nije voleo da se njegovi filmovi intelektualno tumače. “Smatrao je da svaki gledalac treba sam da doživi film, neposredno i emocionalno, da ga posmatra kao što se posmatraju zvezde na nebu ili more…

… I u teoriji i u praksi Tarkovski je nastojao da se oslobodi logike linearnog narativa i približi logici poezije. Pod pojmom poetskog u filmu nije podrazumevao težnju ka lirizmu i romantici, već slaganje slika u procesu asocijacija kao što to čine pesnici, stvaranje slike raspoloženja i atmosfere kako je to činila, njemu veoma draga, haiku poezija” (Srđan Vučinić, “Duhovne dimenzije filmova Andreja Tarkovskog”).

Tarkovski otvara još mnoga pitanja, na koja niti možemo niti hoćemo da tražimo odgovore u ovom eseju, jer je to gotovo nemoguća misija za jednog čoveka i jedan esej. Ono što je u ovom pokušaju najbitnije jeste da ukažemo na neka moguća nova čitanja Tarkovskog, kako njegovih filmova, tako i njegovih generalnih etičkih i estetičkih stavova (“nova” – ne u smislu drugačija, nego dopunska). Naravno, daleko smo od namere da negiramo ili umanujemo vrednosti svih dosadašnjih, izrazito različitih čitanja, jer bi smo time umanjili ne samo vrednost filmova Tarkovskog, već i Ekovu teoriju o “otvorenom delu”.

Namera nam je da ponudimo nova čitanja koja će biti komplementarna sa dosadašnjim sagledavanjima ovog umetnika i njegovih ne tako brojnih, ali grandioznih dela.

Film, dakle, po Tarkovskom, ne treba da se bavi bukvalnim prepričavanjima literarnih sadržaja, jer je to posao literature. Literarni sadržaji su najčešće nametnuti filmu kao armaturno tkivo “koje drži film” (tj. pažnju gledalaca), a u suštini to je potpuno neprirodno i neprimereno filmu kao autohtonom i autonomnom mediju i umetničkom jeziku. To je zloupotreba filma zbog komercijalnih potreba. Jer, proste, široke mase gledalaca, koje daju najveće priloge profitima producenata, jedino sa lakoćom mogu da prate jasne, linearne priče koje dotiču njihove emocije. Otuda se u savremenim bioskopskim filmovima najčešće prepoznaju tragično ili komično, kao klasične i dominantne estetske vrednosti, u čvrstim, šablonizovanim dramaturškim naracijama.

Posle premijere “Andreja Rubljova” u Sovjetskom Savezu, koja se desila pet godina po završetku filma i dugogodišnje polemike među sovjetskim filmskim radnicima i intelektualcima, “Andrej Rubljov” nije ispunio očekivanja javnosti. Kritika, mnogi učesnici, pa i sami koscenaristi, prigovarali su filmu da nije ono što su oni očekivali – biografski film sa tradicionalnom narativnom strukturom.

Reklo bi se da je, od samog početka, bilo nerazumevanja Tarkovskog – šta radi, šta hoće, šta govori i na šta navodi razmišljanja gledalaca. To se može uslovno pravdati dotadašnjim dominantnim shvatanjem filma kao ideološko-edukativnog medija.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11644

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Pet 17 Avg - 19:22

Digresija br. 1.

Andrej Tarkovski (citati):

“…Za decenije svog razvoja film je već izborio mogućnost i pravo da oblikuje i izražava duhovni nivo čovečanstva, nivo čovekove kulture sopstvenim sredstvima… Kinematografija je sposobna da stvara dela istog značaja kakav imaju romani Tolstoja i Dostojevskog za 19. vek. I još više – uveren sam da u našoj epohi kulturni nivo sopstvene zemlje bolje od svega može izraziti upravo film, kao što je u antici to uradila drama…

… Po mom mišljenju film je ne profesionalni, već moralni posao…

… Umetnost nam daje veru i ispunjava nas osećanjem sopstvenog dostojanstva…

… Ne smatram da za doživljaj umetničkog dela treba imati specijalno obrazovanje. Pre svega je neophodno biti duhovno bogat čovek… (Iz intervjau, 1977)

…Umetnost ne bi bila umetnost kada ne bi svakom čoveku davala mogučnost za sopstveni doživljaj. Naravno, i spremnost, i određena jasnoća u razumevanju moraju postojati. Ali, najvažnija nije spremnost, u smislu nekog znanja, niti obrazovanje, nego duhovni nivo. To jest prihvatanje. Ne toliko razumevanje, koliko prihvatanje. Ako prihvatiš, onda ćeš i razumeti! Nastupiće moment kada ćeš razumeti! (Iz intervjua, 1985)

… Najbolji filmski reditelji uvek su pesnici… (Iz teksta “Tonino Gvera”, 1979)

… Film, to je velika i visoka umetnost, i kad bi me pitali kako ga vrednujem, ja bih ga postavio negde između muzike i poezije, bez obzira na to što ove umetnosti postoje već hiljadama godina… (Iz reči na skupu filmskih radnika, 1980)

… Zašto u filmu sve mora biti jasno? Ne želim da se film smatra vulgarnom, jeftinom predstavom. On ima pravo na složenost kao i svaka druga umetnost. Meni su celog života govorili da moje filmove niko ne gleda. Ljudi od čijih reči mnogo zavisi direktno su mi govorili: ‘Narod vaše filmove neće gledati’. Oni su ovako mislili: ‘Ako je nama ovo nerazmljivo, kako će onda jadni narod to da gleda’? Ali moje poštovanje gledaoca je ravno mom poštovanju samoga sebe. Jer, šta je osećanje sopstvenog dostojanstva? To je poštovanje dostojanstva drugih. Ja i radim oslanjajući se na to… (Iz razgovora s gledaocima 1981)

… Stvaranje je pre blagodet nego znanje… (Iz intervjua 1983)

… Film je po svojoj suštini, po svom slikovnom sklopu, prvenstveno poetska umetnost. Zato što može bez bukvalnosti. Bez svakodnevnog sleda događaja. Čak bez onoga što zovemo dramaturgijom. Specifičnost kinematografije je u tome da je film prizvan da fiksira i izrazi vreme. Vreme u flozofskom, pesničkom i doslovnom smislu… (Iz razgovora s gledaocima, 1984)

… Veoma je teško biti potreban svome društvu i u isto vreme biti iskren. Tačnije, teško je biti uveren u to da je ono što ti radiš zaista nekome potrebno. No, put je jedan. Raditi ono što ti se čini pravilnim. A vreme će pokazati… (Iz intervjua 1985)

… Umetnost služi čoveku da bi se duhovno vinuo, uzdigao iznad sebe, da bi iskoristio i upotrebio ono što zovemo ‘duhovna sloboda’… Taj pritisak koji ja u svom radu doživljavam nije nikakav izuzetak. Umetnik uvek doživljava pritisak spolja. Umetnik nikada nije imao idealne uslove za rad. (Iz intervjua 1984)

…Pogrešno je govoriti o umetnikovom “traganju” za temom. U stvari, tema sazreva u njemu kao plod, i jednom počinje da traži izraz. To je nalik porađanju… Umetnost je apsolutan oblik lepote, vid savršenstva. (“Vajanje u vremenu, 1986)
(Svi citati, osim poslednja dva, preuzeti su iz knjige “Traganje za smislom – KINEMATOGRAF/I – Paradžanova, Tarkovskog, Joselijanija i Germana”, Dom kulture Studentski grad, Novi Beograd, 2002).

Jasno je da Tarkovski nije shvatao film kao zabavu za široke narodne mase, industrijsko-komercijalni proizvod namenjen tržištu, još manje kao medij za plasiranje ideoloških poruka, onako kako je u njegovo vreme dominantno film shvatan – na Zapadu (kao komerijalna roba) ili na Istoku (kao ideološko-edukativni medij). Tarkovski ga je poistovećivao sa poezijom i muzikom – i imanentnom, apsolutnom umetničkom slobodom.

U skladu sa tim, njegov “rukopis” i njegova poetika, podložni su opštim tumačenjima estetskih vrednosti.

Filmu koji je radio, koji je promišljao i o kome je govorio Tarkovski, od klasičnih – osnovnih – estetskih vrednosti, najimanentnije je – ne “lepo”, “ljupko”, “tragično” i “komično” – već uzvišeno!









Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11644

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Pet 17 Avg - 19:22

Digresija br. 2:

Tokom vekovnih rasprava umetnika i filozova, o tome šta je umetnost i šta su to umetničke vrednosti, iskristalisalo se pet estetskih vredsnosti, koje su filozofi i estetičari izdvojili kao “osnovne” i “večite”. To su: lepo, dramatično, komično, ljupko i uzvišeno.

Ovde se nećemo zadržavati na prve četiri estetske vrednosti jer, iako se i one fragmentarno mogu pronalaziti u filmovama Andreja Tarkovskog, ove vrednosti nisu dominante u njegovim filmovima. Najdominantnija vrednost u njegovim filmovima je uzvišeno, dakle ona vrednost koja se najređe sreće u savremenom filmu.

Šta je uzvišeno u umetnosti?

Prema Kantu, koji je prvi identifikaovao i formulisao pojam “uzvišenog”, postoje dve vrste “uzvišenog”: “prirodno uzvišeno” i “estetsko uzvišeno”. Proces suđenja o “uzvišenom” ima, po Kantu, dve faze: Prva je nemoć ljudske osećajnosti pred veličinom ili moći prirode. Zvezde na nebu ili pesak na morskom žalu prevazulaze moć ljudskog uma da dobije jedinstven i razgovetan utisak o njihovom broju i prostiranju. Prostranstvo Kosmosa, oluja na moru ili snaga Nijagarinih vodopada onemogućuju ljudsku maštu, jer njihova prostornost ili snaga izgledaju nesamerljivi sa najvećom mogućom snagom ljudskog tela i uma. Isto tako, neki čulni predmet, slika ili skulptura, film, mogu svojom veličinom opteretiti i zamoriti našu maštu, tako da ona postaje nemoćna.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11644

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Pet 17 Avg - 19:22

Doživljaj “uzvišenog” u prirodi, po Kantu, posle prvog osećanja nemoći dovodi do druge faze u osećanju. Pobeđena mašta, u svom naporu da se proširi, vraća se sama sebi. To jest, doživljaj “uzvišenosti” završava se vraćanjem od utiska prirodne veličine ka moralnom dostojanstvu čoveka, koje je veće od svakog broja i snage u prirodi. Po njemu, Bog je ono apsolutno “uzvišeno”, pred kojim je sve stvoreno (ljudskom rukom) beskonačno malo. To “uzvišeno”, kao beskonačno i nedostižno, probija se kroz svu delimičnu “uzvišenost” u prirodi i duhovnom životu.

“U moralno najlepše čovekove crte, kaže ruski estetičar Nikolaj Hartman, spada njegova težnja ka onome što je veliko i prema njemu nadmoćno. Ta težnja, po sebi, nije estetska, ali ona lako prelazi u estetsko opažanje i uživanje pomešano sa divljenjem. Osnovni zakon koji ovde važi, mogao bi biti da od iskona čovek oseća da ga privlači veliko i nadmoćno; on može ići kroz život s tihom čežnjom ka nečem što imponuje i što je ogromno, tragajući za njim i tražiti ga. A tamo gde ga nađe, tu mu njegovo scrce odleće u susret” – zaključuje Hartman.

“Bitno je za estetski doživljaj ‘uzvišenog’ – kaže Kant – da u njemu ne sme biti straha pred tim velikim i moćnim predmetima i pojavama”.

Strah donosi sa sobom fizički interes, koji je za Kanta uvek nespojiv sa estetskim iskustvom.

Fenomen estetskog “uzvišenog”, tj. prijatno osećanje pred nedokučivim pojavama, je kao trpeza puna voća koje vam se dopada. Ne možete sve uzeti, ne zato što vam je zabranjeno, već zato što fizički ne možete sve da probate ili da unesete u svoj organizam. Tako je i sa filmovima nekih autora – sviđaju vam se njihove slike, njihov sadržaj, likovni i montažni sklad; naslućujete ideje, asocijacije, stilske figure, ali ga ne možete do kraja dokučiti. I kao što imate želju da se onom stolu sa voćem više puta vratite, u razmaknutim intervalima, tako vam se i ovde rađa želja da ove filmove gledate više puta. I kao što svaki put kada jedete voće, iako uzimate u usta poznati ukus, jednako uživate kao i onaj prvi put koga se obično ne sećate, tako i u filmovima ovih autora uvek podjednako uživate, jer je njihova estetika – onaj likovni i montažni sklad – nepotrošiv fenomen, a uz to, u svakom novom gledanju, otkrivate još po neku od asocijativnih ili značenjskih mogućnosti. Drugim rečima, uživate u “čistoj umetnosti”, ali i prividu dokučivosti njene celovitosti, tj. doživljaju uzvišenosti.

Kažete: “Ne razumem, ali mi se dopada”, obično nezadovoljni sobom što niste uspeli da intelektualno (ne razumem) odgonetnete sve zagonetke. A ustvari dali ste pravi odgovor na pitanje “Šta je umetnost?”. Upravo, stalna borba racionalnog i emocionalnog, razumljivog i nedokučivog, rečenog i nedorečenog, jeste rezultat svakog velikog umetničkog dela. Taj “dijalog” između višeslojnog dela i gledaoca, autora i gledaoca preko dela, (i to sve u obrnutom smeru), jeste smisao umetnosti. Sve drugo je plakat (bilbord) u kome postoji jedna i jednoslojna komunikacija na relaciji: sveznajući “umetnik”, beživotni “plakat” i pasivni konzument.

„Pesnička umetnost je isto tako kadra za ’uzvišeno’ kao i za druge rodove lepog – kaže Hartman, a zatim nastavlja – Ona, zacelo, ima najviše prostora za unutrašnju raznolikost. Čak ni lirika nije bez ’uzvišenoga’, dok se ono vrlo snažno pojavljuje u herojskom epu; u epskim likovima, ali i sudbinama, a naročito tamo gde sudbine postaju značajne i tragične.

(…)








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11644

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Pet 17 Avg - 19:23

Uzvišeno se najčistije pojavljuje tamo gde bi smo ga najmanje tražili: u neprikazivačkim umetnostima, u muzici i arhitekturi. Muzika ga pokazuje u dubini duševne dinamike, dakle tamo gde prikaz ne doseže: ona može izraziti duševno ’uzvišeno’ zato što mu omogućuje da neposredno ’govori’ i na taj način izaziva satreperenje slušaoca, iznutra ga obuzima i omogućuje mu da ga oseti onako kao što on inače oseća samo sopstveno doživljavanje – kao svoje.

Arhitektura to čini obratno, ona pokazuje statički ’uzvišeno’, u tihom miru i veličini. Tako oduvek u monumentalnim građevinama: u dorskom hramu već je dostignut nivo ’uzvišenog’ – u prividnoj jednostavnosti – koji se više nikada nije ponovio: ozbiljnost, združena sa nadmoćnom vedrom svećanošću“…

Koliko sličnosti imaju filmovi Andreja Tarkovskog sa poezijom, arhitektrom i ovim Hartmanovim zapažanjima? Mnogo više nego sa bilo kojim ruskim klasičnim ili zapadnim industrijsko-komercijalnim filmovima.

Sama galerija njegovih omiljenih reditelja, koje je stavljao u red najvećih umetnika svih vremena, najbolje govori o njegovom poetskom shvatanju filma. U toj galeriji su Bergman, Breson, Felini, Antonioni, Dovženko, Kurosava, Bunjuel i Mizoguči, a od njegovih savremenih ruskih kolega, samo Paradžanov i Joseliani.

Zajedničko svim ovim autorima je ozbiljnost i jake autorske ličnosti snažnih, gotovo beskompromisnih, ličnih rukopisa i poetika.

On nije voleo niti je imao strpljenja za filmove kojima se publici pravila laka razonoda, smatrao je da komercijalizacija vulgarizuje i kompromituje film kao umetnički jezik, i prezirao je sve komercijalne žanrove koji su dolazili iz Holivuda i iz Zapadne Evrope.

„Tarkovski je jedan od velikih stilističkih inovatora druge polovine dvadesetog veka i njegov rad može predstavljati problem ne samo gledaocima naviklim na ’klasične’ holivudske priče, već i onima upoznatim sa evropskim ’umetničkim filmom’ istog perioda. On ne samo da sistematski podriva narativne kategorije i strukture pomoću kojih smo naučeni da ’shvatamo’ većinu filmova koje gledamo; njegove složene ne-linearne naracije i višeslojna značenja prkose lakom shvatanju na bilo kom nivou i generalno zahtevaju više od jednog gledanja, pre nego što bi se postiglo bilo kakvo prihvatljivo intelektualno razumevanje. Ipak, čak i pri prvom gledanju – kao što je to sam reditelj insistirao – moguć je drugi tip ’razumevanja’ više intuitivno nego intelektualno… (Vizuelna figa








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11644

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Pet 17 Avg - 19:23

Nije iznenađujuće što je od ruskih reditelja jedino Paradžanova i Joselijanija smatrao dostojnim filmskog „Panteona“, (zbog čega je na sebe navukao ozbiljnu nepopularnost kod kolega), jer je sa njima delio ista shvatanja o primatu vizuelnog i poetskog u filmu, iako se svaki od njih trojice razlikovao svojom osobenom indivudualnošću.

„U svim mojim filmovima tema porekla je uvek bila veoma važna: veze sa porodičnim domom, detinjstvom, domovinom, Zemljom. Uvek mi je bilo važno da potvrdim da ja sam pripadam sasvim određenoj tradiciji, kulturi, krugu ljudi i ideja“… („Vajanje u vremenu“)

„Pro holivudsko“ shvatanje filma i tumačenje estetičkih i poetskih stavova Tarkovskog kao prevaziđenih i arhaičnih je nesporazum drastičnog nerazumevanja slovenskog, pravoslavnog mentaliteta i kulture, bogate duhovnosti i duhovne tradicije, od strane dekadentne i istorijski iskompleksirane američke i „pro-američke“ dokone inteligencije. Nacija čija istorija postoji tek nešto više od dvesta godina, utemeljena na stravičnim zločinima prema starosedeocima, čija je kultura stvorena frankenštajnskim uvozom i ukrštanjem uticaja sa svih strana sveta, jednostavno ne može da razume estetiku i vekovnu duhovnost umetnika čija se vertikala kreće od Andreja Rubljova do Tolstoja, Dostojevskog, Puškina, Čehova, Gogolja, Majakovskog, Čajkovskog, Rimskog-Korsakova, Hačaturijana… Pozivanje na izolaciju za vreme nesrećne komunističke epizode, tanak je argument za diskvalifikaciju Tarkovskog. Jednostavno, u pitanju je pomodna i površna polemika o umetnosti.

„Cilj celokupne umetnosti – kaže Tarkovski – jeste da objasni samom umetniku i onima oko njega ono za šta čovek živi, šta je značenje njegovog postojanja… Umetnost mora nositi čovekovu žudnju za idealnim, mora biti odraz njegovih čežnji… Umetnost mora čoveku dati novu nadu…“

Film za Tarkovskog nije sintetička umetnost (sedma umetnoist, sačinjena od elemenata šest klasičnih umetnosti). Još manje je sredstvo za interpretaciju literarnih sadržaja.

Već u svojim prvim teorijskim člancima iz 1964. Tarkovski se zalagao za odvajanje filma od književnosti i drugih umetnosti. Toj ideji ostao je dosledan do kraja života. „Došlo je vreme – kaže on na početku svog testamentalnog dela ’Vajanje u vremenu’ – da se književnost jednom zauvek odvoji od filma. Pokušaj da se karakteristike ostalih umetničkih formi prilagode platnu uvek će lišiti film onoga što je izrazito kinemtografsko i otežaće rukovanje materijalom na način na koji se najbolje koriste moćni resursi filmskog medija kao umetnosti same po sebi“.

Film je dovoljno autonoman sa potencijalom da bude „najistinitija i najpoetskija od svih umetnosti“. Ono supstancijalno svojstvo filma, koje ga bitno razdvaja od drugih umetničkih jezika, Tarkovski vidi u filmskom tretmanu vremena. „Po prvi put u istoriji umetnosti i istoriji kulture, čovek je našao način da uhvati otisak vremena. Vreme uhvaćeno u svojim istinskim oblicima i manifestacijama, to je vrhunski domet filma kao umetnosti“ („Vajanje u vremenu“).

„Jer za njega je suština rada filmskog reditelja upravo vajanje u vremenu – oblikovanje jednog celovitog ’komada vremena’, napravljenog od ogromnog broja živih istina iz kojih se sve suvišno i nepotrebno eliminiše. Kao što vajar iz inertnosti materije porađa oblik, tako filmski autor, prema Tarkovskom, iz ravnodušnosti mnogih vremena koja oko nas teku, kreira jedinstveno, živo vreme filma, vođen idejom budućeg dela“… (Srđan Vučinić,“ Duhovne dimenzije filmova A. Tarkovskog)

Američki kritičar i publicista Divid Rasel u svom prikazu knjige Maje Turovske o Tarkovskom (Sight and sound, za proleće 1990) kaže: „… mi verujemo da njegovi filmovi, zajedno, izgledaju kao da su epizode jednog jedinog velikog filma… gde teme, motivi i likovi odslikavaju jedni druge, međusobno se prožimaju, pate i komuniciraju kao prelazi u nekoj izvanrednoj vizuelnoj fugi“…

Ako je ovo zapažanje tačno, a moglo bi se prihvatiti u dobrom delu kao tačno, onda se postavlja pitanje postoji li neki zajednički motiv, koji kao nevidljiva nit povezuje sve njegove filmove u osećanje monolitnosti.

Potpisnik ovog eseja, takođe, priznaje da ga je ovo pitanje mučilo gotovo četrdeset godina. A onda je ključ dobio od samog Tarkovskog, posredstvom jednog prijatelja, multimedijalnog umetnika Božidara Mandića, koji mu je, pre nekoliko godina, dao prevod predavanja koje je Tarkovski održao „O Apokalipsi“, u crkvi St. James, Pikadili, u Londonu, 1984.

“Apokalipsa je – kaže Takovski na samom početku svog predavanja – možda najveće poetsko delo na zemlji… Grubo rečeno, mi smo navikli da se Otkrivenje (Jovanovo) tumači, da ga tumače. To je baš ono što, po mom mišljenju, ne treba raditi, zato što Apokalipsu nije moguće tumačiti. Zato što u Apokalipsi nema simbola. To je slika. U tom smislu što ako je simbol mogiće interpretirati, onda sliku nije. Simbol se može dešifrovati, tačnije, iz njega se može izvući određeni smisao, određena formula, dok sliku ne možemo da razumemo, nego možemo da je doživimo, primamo. Jer ona ima beskonačan broj mogućnosti za tumačenje. Ona kao da izražava beskonačan broj veza sa svetom, s apsolutnim, s beskonačnim… Apokalipsa je poslednja karika u ovom lancu, u ovoj knjizi, poslednja karika koja završava ljudsku epopeju, u duhovnom smislu reči. Mi živimo u veoma teškom vremenu i njegove složenosti se pojačavaju svake godine. Mada, ako i makar malo poznajemo istoriju, možemo da se prisetimo da se više puta govorilo o približavanju apokaliptičnih vremena. Rečeno je: ‘Blažen je onaj koji čita i oni koji slušaju reči proročanstva, i drže ono što je napisao u njemu, jer – vrme je blizu”.

Ne govori li Tarkovski i ovom prilikom o svojim filmovima? Ne povezuje li direktno sudbine svojih likova sa apokaliptičnim vremenima?

Ako Tarkovski kaže da Apokalipsa ne može da se tumači, nego da se može doživljavati samo kao slika, ne govri li nam da su slike Apokalipse već oko nas?

Ne znači li to da, po Tarkovskom, Apokalipsa nije događaj koji će se čovečanstvu desiti u budućnosti, već da je to proces koji već odavno traje, da su to slike koje i mi i naši preci odavno gledamo – proces u kome smo i mi i naši preci, već vekovima učesnici i svedoci, a njegovi filmovi subjektivna umetnička vizija tog procesa.

Činjenica da Sveti Jovan Bogoslov govori u budućem vremenu, ne menja mnogo ovaj zaključak. Knjiga “Otkrivenje Jovanovo”, pisano je krajem prvog veka i sasvim je normalno da je u budućem vremnu. Brzo moralno posrnuće čovečanstva, koje svakoga dana tone sve dublje i dublje u grehove, ubrzalo je proces “Božije kazne”.

Ne čini li se da upravo Tarkovski, kroz svoje filmove, svedoči o tome.

Potpisnik ovih redova ne vidi ovu temu kao osnovnu, još manje jedinu, u filmovima Andreja Tarkovskog, ali je to tema koja se svakako, kao njegova lična preokupacija, pojavljuje u svim njegovim filmovima, i slobodno je reći, kao lajt- motiv. Ni jedna druga nije prisutna baš u svim filmovima, kao što je to tema moralnog i duhovnog posrnuća čoveka (čovečanstva), koje je nagoveštaj i uzrok “poslednjeg suda”. Ipak, što je paradoksalno, mnogi kritičari i analitičari, koji su se bavili delom Andreja Tarkovskog, ovim tema su davali najmanji značaj i na njima su se najmanje zadržavali. To je jedini razlog što se autor ovih redova, uopšte, upustio u ovaj esej i pokušaj dopune čitanja dela Andreja Tarkovskog.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11644

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Pet 17 Avg - 19:23

“Njegov poziv na duhovni i verski preporod i njegova vizija tehnološke Apokalipse (naričito nakon Černobila) doveli su do toga da je smatran aktuelnim i proročkim”. (“Vizuelna fuga”)

(…)

P.S. Autora

Mali literarni prilog na temu „Bergman – Tarkovski“








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11644

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   Pet 17 Avg - 19:24

STRAH OD GENIJA

“Moje otkrivanje prvog filma Andreja Tarkovskog bilo je ravno čudu – pisao je jednom prilikom Bergman – Odjednom, našao sam se pred vratima sobe čije ključeve, do tada, nisam nikada imao. Po sobi u koju sam oduvek želeo da uđem, on se kretao slobodno i sa lakoćom. Osetio sam ohrabrenje i podsticaj: neko je izražavao ono što sam ja oduvek želeo da iskažem a nisam znao kako.

Tarkovski je za mene najveći, onaj koji je stvorio novi jezik, jezik koji odgovara prirodi filma, koji uspeva da uhvati život kao refleksiju, život kao san.“

Tarkovski nije tako direktno izražavao svoje divljenje prema Bergmanu, kao da se stideo, pa se obično hvatao za detalje iz Bergmanovih filmova i veličajući ih nehotice otkrivao koliko je opsednut ovim velikanom.

„…Bergman je bio majstor zvuka – pisao je Tarkovski u svom testamentarnom delu ’Vajanje u vremenu’ – Nemoguće je zaboraviti šta je uradio sa svetionikom u filmu ’Kroz tamno ogledalo’; zvuk na ivici čujnosti… Bergman upotrebljava zvuk naizgled naturalistički – sitni koraci u praznom hodniku, otkucaji sata, šuštanje haljine – efekat je u pojačavanju zvukova, njihovom izdvajanju, njihovom preuveličavanju… Bergman nikada ne dozvoljava svom glumcu da bude iznad okolnosti u koje su likovi smešteni, i zato postiže tako dobre rezultate. U filmu, poput Bergmana, reditelj treba da udahne život u glumca, a ne da od njega napravi glasogovornika sopstvenih ideja…

… Ne razumen, na primer – protestvovao je Tarkovski jednom – kako ljudi mogu da govore o Bergmanovom ’simbolizmu’. Daleko od toga da je simboličan, činimi se kao da on kroz svoj skoro biološki naturalizam doseže do duhovne istine o ljudskom životu koja je njemu bitna“…

*******

U jednom nevelikom hotelu švedske prestonice, skoro svakog jutra, Tarkovski je doručkovao sendviče sa dimljenim lososom i pio engleski čaj. Osvrtao se nervozno i gledao preko ramena ka širokom drvenom stepeništu koje je vodilo na gornje soratove. Reagovao je na svaki šum koji su proizvodili konobari dok su služili malobrojne goste.
Snimao je film „Žrtvovanje“ na izgrađenom objektu, pored mora, desetak kilometara udaljenom od ovog hotela. Bio je izdvojen od ekipe, da bi u časovima odmora, ili u radnim pauzama, mogao na miru da razmišlja o daljem toku snimanja. Verovao je da će u ovom hotelu imati potreban mir i da mu ga niko neće kvariti.

Ali, svakoga jutra, dok je doručkovao i čekao vozača da dođe po njega, bio je uznemiren i oprezan. Odavao je utisak čoveka koji se krije i koji je spreman svakoga časa da pobegne sa mesta na kome se nalazi.

Prvih nekoliko jutara nije obraćao pažnju, ali je posle nekoliko dana uočio da recepcioner, u čijoj je blizini doručkovao, gotovo uvek u isto vreme podiže slušalicu telefona koji zvoni i odgovara istom rečenicom:

– Da, gospodine, još je tu!

Brzo mu je postalo jasno da neko pita recepcionera – „Da li je onaj Rus još uvek na doručku“?

Pošto bi, posle drugog ili trećeg poziva, dobio odgovor da je Rus otišao, Bergman je silazio u salu na doručak.

*******

Andrej Tarkovski i Ingmar Bergman su jedan o drugome davali izjave koje su više ličile na uzajamno obožavanje nego na obično kurtoazno uvažavanje kolege. Ali, nikada se nisu sreli, pa ni u tom hotelu, početkom 1984, kada je Bergman, igrom slučaja, na kratko, u istom hotelu imao kancelariju. Naprotiv, obojica su strogo vodili računa da se ne sretnu.
Bio je to prirodni strah od susreta s idolom. Obostrana strepnja od mogućnosti da zaneme u susretu sa genijem.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Andrej Arsenijevič Tarkovski   

Nazad na vrh Ići dole
 
Andrej Arsenijevič Tarkovski
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Andrej Ramic
» Andrej Rubljov
» Mirjana Karanović
» Andrej Makin
» Vladimir Arsenijević
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-