Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Tomas Man

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Tomas Man   Pon 19 Sep - 14:12

Tomas Man, "Legenda o Josipu" (odlomci)

Postoji li uopće vrlina koja ne bi bila izložena prijekornim oznakama i u kojoj se ne bi sjedinjavale suprotnosti kao što je ona što dijeli skromnost od gordosti? Pobožnost predstavlja prisnu povezanost svijeta sa historijom čovjekova „ja“ i njegove sreće, pa nema pobožnosti bez do uvredljivosti izraženog uvjerenja o posebnoj božjoj, upravo jedinstvenoj brizi za to čovječje „ja“, bez pomjeranja toga „ja“ i njegove sreće u središte svih stvari; to je upravo i opredjeljenje te vrlo snažne vrline.
Njezina je suprotnost nestaranje za vlastito „ja“ i potiskivanje toga „ja“ u periferičan prostor nehajstva odakle ne može da proizađe za svijet bilo kakvo dobro.

Tko do sebe ne drži, taj će ubrzo propasti. A tko do sebe drži, poput Abrahama koji je bio odlučio da će sam, i čovjek u njemu, služiti samo Najvišem, taj doduše izgleda kao čovjek s mnogo zahtjeva, ali će sa svojim zahtjevima postati blagoslov za mnoge.


Upravo u tome dolazi do izražaja povezanost dostojanstva čovječjeg „ja“ s dostojanstvom čitavog čovječanstva. Zahtjev čovječjeg „ja“  da bude u središtu važnosti bio je pretpostavka za otkriće samoga boga i samo zajednički, s potpunom propašću čovječanstva kao posljedicom, čovječanstva koje ne smatra sebe važnim, mogu se opet izgubiti oba otkrića.
Tu pak treba nastaviti ovako: prisnost ne znači ograničavanje, a preuveličavanje vlastitog „ja“ ne znači i njegovo osamljivanje, odvajanje i okorjelost u odnosu na sveopće, izvanlično i nadlično, ukratko na sve što prelazi preko vlastitog „ja“, ali u čemu se ono dostojanstveno prepoznaje. Jer, ako pobožnost znači isto što i prožetost važnošću vlastitog „ja“ onda dostojanstvenost znači produženje toga „ja“ i slijevanje u vječito postojanje koje se u njemu vraća i u kojemu ono prepoznaje samo sebe- znači gubitak zatvorenosti i osamljenosti, a taj ne poništava dostojanstvo čovjekova „ja“ nego ga diže do stepena posvete.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 19 Sep - 14:18

Tomas Man je rodjen 6. juna 1875. godine u Libeku, u Njemackoj, a umro je 12. avgusta 1955. godine u sanatorijumu u Kilhbergu, kod Ciriha. On je, stalno pisuci i cesto uzimajuci rijec u kljucnim javnim pitanjima, dozivio i prezivio sva cetiri osnovna razdoblja savremene njemacke istorije. U carstvu Hoencolerma proveo je mlade godine i dobar dio zrelosti, a takodje je dobio visoke pohvale za svoje knjzevno stvaralastvo.Djela iz tog perioda su: ROMANI: Budenbrokovi (1901), Kraljevsko visocanstvo (1909),PRIPOVIJETKE: Tonio Kreger (1903), Smrt u Veneciji (1912); POLITICKO-ESEJISTICKI SPISI: Fridrih i Velika koalicija (1913), Razmatranja neopolitickog (1918).




  U Vajmarskoj Republici prozivio je zrelo doba. Bilo je to razdoblje velikog ugleda i brojnih priznanja: Bonski univerzitet mu je dodijelio titulu pocasnog doktora 1929. godine, medju prvima je postao clan Odjeljenja za knjizevnost nove Pruske akademije umjetnosti 1926. godine, rodni grad Libek mu je dodijelio poc!asnu profesuru 1926. godine, a 1929. godine dobio je Nobelovu nagradu za knjizevnost. cesto je putovao i drzao predavanja po zapadnoj Evropi.
Djela iz tog perioda su: ROMAN: Carobni brijeg (1924); PRIPOVIJETKA: Mario i madjioniar (1930)

  Godine Treceg Rajha proveo je u izgnanstvu. Bio je u otvorenom sukobu sa nacistickim rezimom, a njegove rijeci su iz godine u godinu sve je cesce i ostrije sadrzavale prokletstvo za Hitlerovu drzavu. Koristeci se silom koju su imali, novi vlastodrsci su mu oduzeli njemacko drzavljanstvo i sve pocasti koje je dobio do tada. Godine 1937. Man je uzeo cehoslovacko drzavljanstvo, a posto je njegova otadzbina postala ugrozena, on je 1938. presao u SAD.
Od 1934-1943. godine iz stampe je izisla TETRALOGIJA Josif i njegova braca, a 1939. godine ROMAN Lota u Vajmaru.U ratu napisan ROMAN Doktor Faustus pojavio se 1947. godine.
  Tomas Man imao je bogat privatni zivot. U supruzi je imao sebi doraslog saputnika, a petoro njegove djece djelilo je uvjerenja, sudbinu i slavu svoga oca. Jedan od dva brata, Hajnrih, bio je takodje slavan pisac i veliki humanist kao i njegov saputnik tokom rata. Me|djtim, bilo je i teskih i tuznih trenutaka u Manovom zivotu, pocevsi od sukoba s bratom preko sinovljevog samoubistva sve do trenutka kada mu i najbolji prijatelji okrecu ledja na zajhtjev mocnog rezima.
  Uprkos tome, Tomas Man je bio covjek koji se uzdizao iznad vremena velikih borbi i pometnji i koji je nasao izlaz u radu i stvaranju svojih velikih i svevremenskih knjizevnih djela.

 

 










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 19 Sep - 14:20

Nemački slušaoci!” – poruke Nemcima tokom II svetskog rata


Tomas Man (1875–1955), dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine, bio je jedan od najuticajnijih nemačkih pisaca dvadesetog veka; bio je, takođe, odlučan glasnogovornik protiv Hitlerovog režima. Njegova dela je mimoišlo nacističko spaljivanje knjiga 1933. godine, ali ne i dela njegovog brata Hajnriha (1871 – 1950) i sina Klausa (1906 – 1949). Godine 1938, nakon nekoliko odlazaka u inostranstvo, Man i njegova porodica su emigrirali u Sjedinjene Države, gde je počev od 1940. jednom mesečno snimao radio emisije, naslovljene “Nemački slušaoci!” (“Deutsche Hörer!”). Ove emisije, u dužini od pet do osam minuta, snimane su na ploče i slale su se BBC-u u London. Odatle su emitovane u Nemačkoj putem dugotalasnog radija. Manova obraćanja su postala ključni deo Savezničke taktike demoralisanja. Procenjuje se da je broj stalnih slušalaca u Nemačkoj bio mali, pošto se uključivanje stranih stanica smatralo “radio zločinom”: svako ko bi bio uhvaćen na delu strogo je kažnjavan. Svejedno, Manovi napadi su izazivali Hitlerove odgovore, koji je u svojim obraćanjima agitovao protiv svog poznatog kritičara.
Emitovan u julu 1942, ovaj transkript radio emisije je iz faze u kojoj je Man još uvek smatrao Nemce žrtvama Hitlerove diktature – time je objašnjavao veoma ograničen pokret otpora u svojoj zemlji. Pritom, Man je pretpostavljao da Nemci priželjkuju Hitlerov poraz koliko i on. Na kraju rata, ipak, Man je revidirao svoje mišljenje i celu situaciju posmatrao iz ugla kolektivne odgovornosti. Ovaj novi uvid mu je onemogućio da se u potpunosti pomiri sa Nemcima u posleratnom periodu.
“Dobro znam da ne moram da vas upozoravam na ushićenost koja vlada zbog Hitlerove pobede i osvajanja Rostova, grada na Donu, koji je on i pre bio pokorio. Zbog takvih stvari se ne skače od radosti, treštanje radio truba koje prati tu objavu je odvratno, nikako se ne može biti presrećan. Nemojte gubiti svoj entuzijazam; treba da budete utešeni. Nije nama, koji smo ovde, potrebna uteha kada rat izgleda kako izgleda sada. Kada biste samo znali koliko smo mi sigurni u naše ciljeve, koji su za početak, kao premisa za sve što će doći, uništenje Hitlera. Njegov poraz je zapečaćen, verujte mi i ne plašite se! To je svetska nužnost, potpuno neizbežna, i biće postignuta na ovaj ili onaj način, a pošto je tako odlučeno, pobede tog jadnika su samo krvave besmislice. Zbunjeni ste i depresivni. Razmišljate: “Da li će posle svega on pobediti? I zar ga se nikada nećemo otarasiti? I da li će svet biti nemački, na tako očajan način na koji je sad nemački?” Ne bojte se. Hitlerova pobeda je prazna reč: ne postoji tako nešto – nije u oblasti prihvatljivog, dopustivog, zamislivog. To će biti sprečeno; još bolje, on sam će je uvek sprečavati, ta žalosna protuva, zbog njega samog, jednostavno zbog njegove prirode, zbog njegove nemoguće i beznadežne poremećene naravi, koja mu onemogućava da misli, želi, ili da uradi bilo šta što nije lažno i unapred osujećeno. Govori se o izneverenom đavolu. Ali niko ne izdaje đavola; on je izneveren zbog njega samog, za početak. Ni sa Faustovom dušom, dušom čovečanstva; nikako drugačije glupi Sotona neće potonuti u pakao, osim sam.
Kažem: ne bojte se! Da li mislite da će u ponovnom podmazivanju svog parnog valjka za osvajanje sveta stići dalje od Kavkaza? A ako uspe i ako Rusi budu ostali iza Urala, šta još? Pa, samo još. Može samo da bude još: noći, ludila i smrti; nema kraja za njega, samo njegovog kraja. Rusi se neće smiriti. Niko od vas u to ne može ne verovati. Lažna revolucija nacizma se susrela sa pravom i istinitom revolucijom, takvom čija bi istrajnost u pročišćenju trebalo da vam bude lekcija, vama Nemcima, kada vaš čas kucne. I ova Ruska revolucija je dugoročno vezana i jasno oblikovana istorijskim sporazumima sa anglo-saksonskom demokratijom, koju su probudile njene društvene obaveze i koja preduzima jednako revolucionarno podmlađivanje – vezana za nju borbom koju Hitler, sa svojom dijaboličnom prljavštinom “Novog poretka”, ne može preživeti. U taj sporazum se uzdaju pokoreni, opljačkani, mučeni, poluistrebljeni narodi Evrope. U ovim nacijama mržnja spram besramnog tlačitelja, još uvek nemoćna, ali koja iznova i iznova eksplodira kroz silovite individualne činove, besni i raste, i oni samo čekaju na trenutak kada će strašnom pobunom zbaciti najodvratniji jaram koji je narodima ikada bio nametnut – oni čekaju na to, kao i vi, Nemci.
Ne bi trebalo od vas da se traži pobuna, da vas pitaju: “Kada ćete napokon oterati ovog paklenog zločinca koji vam radi sve ovo i koji je učinio da lice Nemačke izgleda kao Gorgonina grimasa?” Kada ćete se predati i kapitulirati pred razumom? Nema poente vršiti pritisak i zahtevati to od vas na taj način, svi to razumemo, jer vi to ne možete. Nije kao što je bilo 1918. kada je Nemačka doživela slom. Telo ljudi spregnutih i poduprtih gvožđem zla, kao što je vaše, ne urušava se, već sablasno stoji, iako je sve pod tim gvožđem već natrulo. Moram li da vam kažem kako je sve natrulo ispod oklopa koji vas drži na nogama? Vi to znate bolje od nas i znam da niko zbog vas ne oseća više užasa nego što ga vi od samih sebe osećate. Ali taj fantom poduprt gvožđem koji ćete uskoro postati jednog dana mora pasti, uprkos svemu, i to će biti trenutak vašeg ponovnog rođenja kao humanog naroda. Zar nije bilo, čak prošle zime, streljanja pobunjeničkih trupa? Uskoro će ih biti još, i još. Udarac besmisleno okrvavljene narodne vojske – to je oblik koji će imati, po svemu sudeći, vaš pad i vaše vaskrsenje.
Bliži se kraj, Nemci, verujte mi i ne bojte se! Kažem vam to ovog trenutka kad vam još jednom izgleda da je osvojena nova teritorija, postignut uspeh i pobeda. Bliži se kraj – ne vas, ne Nemačke. Takozvano uništenje Nemačke je prazna reč, nepostojeća stvar, kao što je i pobeda Hitlera. Ali kraj se primiče; zapravo, uskoro će doći – kraj odurnog sistema, pljačke, ubistva i lažne države nacionalsocijalizma. Biće okončana njena bezvredna i sramna filozofija i sva bezvredna i sramna dela koja su iz nje nikla. Računi će biti svedeni, katastrofično svedeni, sa njenim glavešinama, njenim liderima i pomoćnicima, slugama i korisnicima, njenim generalima, diplomatama i Gestapovim hijenama. Računi će biti svedeni i sa njenim intelektualnim pionirima i štitonošama, novinarima i pseudo-filozofima koji joj ližu čizme, geopolitičarima, ratnim geografima, učiteljima vojne doktrine i profesorima rase. Nemačka će biti pročišćena od svega što je ikada imalo bilo šta sa hitlerizmom i svime što ga je omogućilo. I sloboda će biti uspostavljena u Nemačkoj i u svetu koji veruje u sebe, poštuje sebe, zna kako da se brani, i koja pazi ne na dela, već, pre toga, na misli u vezi sa idejama koje povezuju čoveka i boga.” 
(prevod: Danilo Lučić) 
Izvor: Thomas Mann, ListenGermany! Twenty-five Radio Messages to the German People Over BBC by Thomas Mann. NewYork, 1943, pp.102-07.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 19 Sep - 14:21

Tomas Man – jedan život

1875. godine, dve godine pre no što će „Labudovo jezero”, Petra Iliča Čajkovskog imati svoju premijeru u Boljšoj teatru u Moskvi, a u Vimbldonu se održati prvi teniski turnir, u Libeku se rodio Tomas Pol Man. Libek, grad-luka na Baltičkom moru, tokom srednjeg veka bio je najveći trgovački centar na severu Evrope, sedište Hanzeatske lige (saveza gradova za zaštitu trgovačkih interesa), čiji zakoni i ustav su uticali na preko stotinu gradova u okruženju. Manova porodica bila je aristokratskog porekla, a u vreme njegovog rođenja, ugledna, bogata trgovačka kuća. Njegov otac, Tomas Johan Hajnrih Man, senator u gradskoj upravi i trgovac, umro je 1891.godine, a porodični posao je ugašen. Njegova majka, Julija da Silva, brazilka sa nemačkim korenima, povela je sa sobom svoja dva sina, najstarijeg Hajnriha i najmlađeg, Viktora, kao i dve ćerke, u Minhen, umetnički i književni centar Nemačke. Tomas Man je ostao još jedno vreme u Libeku, kako bi završio gimnaziju. Od malena se oduševljavao muzikom i iznad svega književnošću, tako da je, iako je mrzeo školu (dva puta je ponavljao u osnovnoj školi), uređivao školski časopis i u njemu objavljivao svoje prve pesme i priče pod pseudonimom Pol Tomas.


Citat :
„Usamljenik, nenaviknut da deli sa drugima svoja gledišta i osećanja, ima mnogo žešća mentalna ikustva i manje je razumljiv od društvenog čoveka.” (Tomas Man)

Po diplomiranju, Tomas se pridružio porodici u Minhenu 1894. godine i izvesno vreme prisustvovao nastavi na Minhenskom univerzitetu, iako ga nije zvanično pohađao, sa željom da postane novinar, te proučavao istoriju, ekonomiju, istoriju umetnosti i naravno, književnost. Zatim se na kratko zaposlio u osiguravajućoj kompaniji, čiji vlasnik je bio prijatelj njegovog preminulog oca, ali ju je brzo napustio, jer ga ovaj posao nije zanimao.
1895. godine, Man se pridružio bratu Hajnrihu, koji je živeo u Italiji, i tamo proveo naredne tri godine. Izolovan od društva, čitao je mnogo, uglavnom skandinavsku, francusku i rusku literaturu. Oduševljavala su ga dela Lava Tolstoja, posebno „Ana Karenjina”, mada nije voleo njegova kasnija dela. U ovom periodu započeo je rad na romanu koji će mu jednoga dana doneti Nobelovu nagradu – „Budenbrokove”. U početku zamišljena kao kratka novela, koju je nameravao da napiše zajedno sa bratom Hajnrihom, koji je do tada već stekao ime u književnim krugovima, početna ideja se preobrazila u veliki rodoslovni roman, skandinavskog tipa.

Citat :
„Onaj ko voli više je inferioran i mora da pati.” (Tomas Man)

1898. godine umro je istaknuti engleski pisac i matematičar Luis Kerol, najpoznatiji po bajci „Alisa u zemlji čuda”, a Tomas Man je objavio svoje prvo delo, zbirku kratkih priča „Mali gospodin Fridman” i tako i zvanično započeo književnu karijeru.
Citat :
„Zavičaj i red ne samo da su ležali daleko iza njega, oni su poglavito ležali duboko ispod njega, a on se još neprestano peo. Lebdeći između njih i nečeg nepoznatog, pitao se kako li će mu biti tamo gore. Možda je bilo glupo i neprobitačno što se on, rođen i naviknut da dise samo nekoliko metara nad morem, najednom popeo u te ekstremne predele, a nije proveo bar nekoliko dana na kakvom mestu srednje visine. Poželeo je da je već na cilju, jer kad jednom bude gore, mislio je, živeće kao svugde i neće kao sad, dok se penje, sve podsećati na to u kakvim se neprikladnim sferama nalazi.” (Tomas Man – „Čarobni breg”)

Sve ove priče predstavljaju varijacije jedne iste teme: one se, uglavnom, bave izolovanim pojedincem, kreativnim stvaraocem i njegovom borbom protiv besmislenosti postojanja. Takođe su primetni uticaji njegovih doživotnih uzora, pod čijim uticajem je stvarao, filozofa Artura Šopenhauera i Fridriha Ničea, i kompozitora Riharda Vagnera.
1901. godine iz štampe izlaze „Budenbrokovi” i istoga časa postaju bestseler i u njegovoj domovini i van nje. Samo u Nemačkoj biće prodato preko milion primeraka. U ovom romanu (u velikoj meri autobiografskom) Man prikazuje uspon i pad trgovačke porodice kroz četiri generacije. Prve dve generacije, koje su stvorile porodično bogatstvo, čine čvrsti i agresivni buržuji, a poslednje dve generacije nose na sebi obeležja dekadencije, ali one su, istovremeno, nosioci uvećanih intelektualnih darova i velikog umetničkog senzibiliteta. Četvrtu generaciju predstavlja mali, patetični, bolešljivi, neurotični dečak koji voli samo svoju muziku. Sa njegovom smrću u 16. godini, nekada istaknuta porodica prestaje da postoji.
Nakon ovog dela slede pripovetke „Tristan” (1902) i „Tonio Kreger” (1903). Ova potonja postala je popularnija i od „Budenbrokovih”, a centralna ličnost je ponovo daroviti pisac, izolovan od svog okruženja.
U februaru 1905. godine oženio se sa Katjom Pringshajm, ženom koja je poticala iz uticajne i bogate jevrejske porodice, i koja je bila ćerka čuvenog Minhenskog matematičara i istaknutog poznavaoca Vagnerovih dela. Sa njom je Man imao šestoro dece i svako od njih je, na svoj način, steklo ugled u umetničkim krugovima. Verovatno pod uticajem novih okolnosti i sreće u braku, 1909. godine objavio je roman-bajku „Njegovo visočanstvo”, delo koje u mnogome odstupa od njegovih ranijih, ali i kasnijih radova, jer je prepuno optimizma.

Osmočlana porodica Man


Tomas Man sa suprugom Katjom i decom, Klausom i Erikom

Krajem septembra 1911. godine Italija je objavila rat Turskoj i upala u libijsku provinciju Tripolitaniju, a par meseci ranije, Tomas Man je ponovo je posetio kolerom zaraženu Veneciju. Tokom boravka prati ga čitav niz zlokobnih događaja, a čudne impresije gotovo momentalno mu sugerišu osnovu priče iz koje će nastati mračna novela „Smrt u Veneciji” (1912). Heroj je ponovo pisac, ali sada već pedesetogodišnjak, koji je celoga života strogom samo-disciplinom uspevao da održi preko potrebnu kontrolu nad svojim životom i ide ka zacrtanom cilju. Ali, pošto je predugo potiskivao svoje emocije, one eksplodiraju u najgorem mogućem trenutku i na najodvratniji način, on gubi samo-kontrolu i počinje da se raspada.
Citat :
„Usamljenost u nama rađa originalnost, nepoznatu lepotu i sklonost ka poeziji. Ali takođe, budi i suprotno: perverziju, zabranjeno i apsurdno.” (Tomas Man)

Nakon tronedeljnog boravka u Davosu tokom leta 1912. godine, Man je dobio inspiraciju za svoje, verovatno, najbolje delo – „Čarobni breg” (1924). Standardna interpretacija ovog dela ide otprilike ovako: Ovo je roman jednog vremena, u kojem se bije bitka između humanosti u nehumanosti, slobode i neslobode, a između frontova se nalazi običan, često zbunjeni nemački građanin. Junak romana, mladi Hans Kastorp, kao i njegovi „tutori” Setembrini i Nafta, a pred kraj romana i ostareli Peperkorn, u romanu samo naizgled vode običan život bolesnika u sanatorijumu a, u stvari, predstavljaju sliku bolesne Evrope pred Prvi svetski rat. Sanatorijum predstavlja nezdravu ratnu sredinu u kojoj se zarazi svako ko boravi u njoj. Roman prikazuje vreme političkih netrpeljivosti, a avetinjski svet bolesnika oličava težinu i probleme rata.



Transkript jednog dela romana “Čarobni breg”

Odmah na početku treba pomenuti ono što Tomas Man ističe neprekidno tokom celog romana, a što postaje sasvim očigledno u završnici:
Citat :
„Zbogom, Hasne Kastorpe, bezazleno siroče života! Tvoja je istorija završena. Ispričali smo je do kraja. Nije bila ni kratka ni duga, bila je to jedna hermetička istorija.” („Čarobni breg”)

Dakle, hermetička istorija! Ovaj roman ne spada u realizam, iako se tako na prvi pogled čini. Ne, on je prepun simbola i svi likovi su samo predstavnici određenih ideja, pokreta, mišljenja, istorijskih tokova itd. Zato, u skladu sa onim što nam sam autor na više mesta napominje, ako želimo da ispravno protumačimo ovo delo, moramo razumeti simboliku kojom se koristi.
Ne znam zbog čega, ali se u recenzijama uporno izbegava pominjanje onoga što je sam Man otvoreno zapisao. Ne radi se ovde ni o kakvom ideološkom sukobu jednog nazadnog i drugog, naprednog čoveka, već o sukobu između Iluminata, masona (Setembrini) i Jezuite (Nafte). Ni Peperkorn se ne pojavljuje slučajno i nikako nije slučajno opisan sa svim svojim kraljevskim dostojanstvom, jer je on upravo predstavnik rojalističkog bloka koji se gasi i nestaje, a otvorene simpatije koje Hans Kastorp, junak romana, prikazuje prema njemu samo su ogledalo Manove lične dugogošinje fascinacije. Pred izbijanje Prvog svetskog rata, Tomas Man je bio vatreni patriota i pristalica autokratije nasuprot demokratije, pobornik kreativnog iracionalizama nasuprot „tupog” racionalizma, kao i zaštitnik unutrašnje nemačke kulture od evropskog idealizma. Sledio je nemačke mislioce XIX veka, kao što su Paul Anton de Lagarde i Houston Stewart Chamberlain, koji su bili zagovornici superiornosti germanske rase i ideološki prethodnici nacizma.
Tokom rata prekinuo je rad na „Čarobnom bregu” kako bi učestvovao u „ratu pomoću oružja misli”. U seriji svojih eseja, on istražuje same osnove svoje filozofije i uporno i snažno brani Nemački Rajh. Zbog suprotnih stavova, posvađao se sa bratom Hajnrihom, ubeđenim pacifistom, republikancem, kosmopolitom i kritičarem Imperije. 1920-tih Man je transformisao svoje stavove i od ubeđenog pobornika autokratije postao pristalica Vajmarske republike, snažni protivnik nacističke ideologije, pa se samim tim pomirio sa bratom, ali njihovi odnosi više nikada nisu bili bliski, što svedoči o žestini prethodnog sukoba, a samim tim i o dotadašnjoj Tomasovoj odanosti nemačkom kajzeru Vilhelmu II.
Sada smo došli do razrešenja simpatija prema Peperkornu, koje u „Čarobnom bregu” pokazuje mladi Hans Kastorp. Peperkorn se ubija i nestaje sa scene zauvek, okončavajući time jednu epohu. Pošto smo nedvosmisleno utvrdili da je Peperkorn predstavnik kraljevskih porodica, koje u novim vremenima nestaju i ustupaju svoje mesto novim formama vladavine, postavlja se očigledno pitanje: koga, onda, predstavljaju Setembrini i Nafta.
Italijan Setembrini je neskriveni mason, pobornik prosvećenosti i ideja napretka i postepenog progresa čovečanstva.
Citat :
I gospodin Setembrini nastavi da sa toplinom govori o idejama ove svetske lige, koja se rodila u Mađarskoj, i čije će ostvarenje… obezbediti masonima moć da odlučuju o sudbini sveta. On uzgred pokaza pisma koja je po ovom pitanju primio od stranih masonskih veličina, svojeručno pismo Velikog Majstora Švajcarske, brata Kartije La Tanta, 33°, i poče da objašnjava projekat po kojem će veštački jezik esperanto postati univerzalni jezik Lige. U svojoj zagrejanosti, on se uzdizao u sfere visoke politike… i procenjivao izglede revulicionarne republikanske misli u svojoj otadžbini, u Španiji, u Portugaliji… Tamo stvari nesumnjivo sazrevaju i ulaze u poslednju fazu. Neka ga se seti Hans Kastorp ako u najskorijem vremenu dođe tamo do burnih događaja.” („Čarobni breg”)

Nasuprot njega nalazi se predstavnik jezuitskog krila, Nafta, zastupnik drugačijih gledišta na svet. Nafta je, na primer, protivnik klasičnog vaspitnog ideala, protivnik je retorsko-literarnog duha evropskog školskog i pedagoškog sistema i njegove gramatičke-formalističke otužnosti. Dakle, otvoreni protivnik jednog od glavnih oruđa kojim se služi Setembrinijevo društvo (a koje je, uzgred budi rečeno, samo preuzelo ovaj recept indoktrinacije upravo od jezuita, tako da se ovaj sukob na polju obrazovanja može shvatiti i kao borba za prevlast nad umovima mladih ljudi).
Citat :
„Međutim, ono obrazovanje i vaspitanje, koje je narodu potrebno u borbi protiv trule buržoaske vladavine, narod već odavno traži na drugim mestima, a ne u prinudnim ustanovama kojima upravlja državna vlast, i već i vrapci na krovovima cvrkući da naš tip škole uopšte, onakav kakav se razvio iz manastriskih škola srednjeg veka, predstavlja smešnu starudiju i anahronizam, tako da niko na svetu više ne duguje za svoje obrazovanje zahvalnost školi, i da je slobodna, ničim neometana nastava preko predavanja, izložbi, kinematografa itd, daleko bolja od svake školske nastave.” („Čarobni breg”)

Nažalost, ovde nemamo mesta da se naširoko bavimo svim gledištima i da u tančine ulazimo u sadržaj i smisao bogate simbolike ovog dela. Ali, navedimo još neke primere, čisto kao ilustraciju, ali i podsticaj da pažljivije čitamo napisana dela, da ne srljamo u zaključke podstaknuti zvaničnim gledištima i da se potrudimo da sami pronađemo istinu. Nije li upravo problem celokupnog školskog sistema u tome što od svih nas stvara najamne radnike, što je tako ustrojen da od nas traži unapred spremljene odgovore kako bi nas ocenio pozitivnom ocenom i prosledio društvenom sistemu u kojem će nas na osnovu upravo tih ocena procenjivati.
Citat :
„Nauka je vera, kao i svaka druga… Zar, na primer, ideja o materijalnom svetu koji postoji samo za sebe nije najsmeonija od svih pretpostavki? Pa ipak, svaremena nauka o prirodi, uzeta kao dogma, živi samo i jedino od metafizičkih pretpostavki da su oblici saznanja naše organizacije – odnosno da su prostor, vreme i kauzalnost, u kojima se ogleda svet pojava – realni odnosi, koji postoje nezavisno od našeg saznanja. Ta monistička tvrdnja je najprostija bestidnost koja je duhu ikad prinešena. Prostor, vreme i kauzalnost, to na monističkom jeziku znači: razvitak – u tome leži centralna dogma one slobodnomislilačke ateističke lažne vere, kojom se želi obesnažiti Prva knjiga Mojsijeva, s tim da se nasuprot nje stavi zaglupljujuća bajka prosvećenog znanja.. Empirizam!.” („Čarobni breg”)

Zar obrazovanje ne treba da posluži ličnom samouzdizanju, ličnoj potrazi za istinom? Ali, ne! Nas u školama ne upućuju na put istraživanja, već nas spremaju za radna mesta. Kada je celokupan sistem tako ustrojen, kada nije bitno znanje već ocena, svaka želja za sopstvenim putem, svaka individualna potraga osuđena je na marginu, na izopštenje. Upravo zato, Tomas Man je radnju ovog romana smestio u sanatorijum, pošto su pitanja intelektualne potrage uvek blisko povezane sa „bolešću”, odnosno sa onim stanjem koje se razlikuje od svakodnevne halabuke, jer pojedinac ponire u sebe i ponirući otkriva bezdan, iz kojeg mu, na sasvim neobjašnjiv i protivrečan način, do svesti dopiru delići istine. Istina se otkriva samo čoveku izvan sistema.
Citat :
„Bolest je u najvećoj meri čovečna, usprotivi se odmah Nafta, jer biti čovek znači biti bolestan. U stvari, čovek je suštinski bolestan, ali ga upravo bolest čini čovekom, i ko hoće da ga učini zdravim i da ga navede da sklopi mir sa prirodom, „da ga vrati prirodi” (iako u stvari nikada nije bio prirodan), taj, kao i sva današnja propaganda što propoveda preporod, sirovu biljnu ishranu, vazdušne banje, sunačna kupanja itd. – dakle svako ugledanje na Rusoa – ne teži ni za čim drugim nego da čoveka obeščoveči i poživotinji…” („Čarobni breg”)

Već je navedeno da je Tomas Man bio pod snažnim Ničeovim uticajem, koji je oblast duha uvek blisko povezivao upravo sa bolesnim stanjem.
Citat :
„Jednom rečju, to znači postoji neka alhemijsko-hermetička pedagogika, transsuptancijacija, i to naviše, neko uzdizanje… Ali, naravno, materija koja treba da bude sposobna da se uzdigne, da se spoljnim uticajima pokrene i potisne ka nečem višem – mora imati sama u sebi nekih kvaliteta. A ono što sam ja imao u sebi… to je da sam poodavno bio u prisnom odnosu sa bolešću i smrću…” („Čarobni breg”)

Zaplet Šopenhaurove filozofije, kao i zaplet svih dobrih knjiga, zasnovan je na kontrastu i opoziciji, i u književnosti Tomas Man se gotovo doslovno držao ovog modela. Pravio je opozicione parove na različitim nivoima, sukobljavao umetnost i moral, umetnost i civilizaciju, kulturu i društvo, genijalnu bolest i zdravu glupost. Sve fantazije njegovih protagonista prolaze kroz zabranjene želje, ljubavi i smrt, i neizostavnu bolest, a upravo tu se ogleda sva dubina Ničeovog uticaja u Manovim delima, posebno Ničeovo gledište na raspadanje i povezivanje bolesti i kreativnosti. Otuda simbolično „uzdizanje” Hansa Kastropa u uvodu „Čarobnog brega” i njegovo otkrivanje kreativnosti u središtu bolesti.
Citat :
„Dualizam, antiteza, to je pokretni, strasni, dijalektički, oštroumni princip. Duh je isto što i podela sveta u dva neprijateljska tabora.” („Čarobni breg”)

Tako se i rat prikazuje kao produkt sukoba između dva tajna društva, dve ideologije koje uopšte nisu tako različite kako se na prvi pogled čine, što se u romanu i vidi, jer se stavovi njihova dva predstavnika, Setembrinija i Nafte, prepliću i često je teško prepoznati koji od njih dvojice govori. Smisao njihovog sukoba možda i nije ideološki, već čisto praktični. Borba za vlast. Nafta otvoreno govori o neophodnosti rata, čak i strahovitog terora, jer je on, po njemu, neophodan radi čovečanstva: „…. Grgurove su reči:
Citat :
„Proklet da je čovek koji neće da okrvavi svoj mač”… Proleterijat je prihvatio Grgurovo delo, u njemu je obnovljena Grgurova revnosna služba bogu i on, kao ni veliki papa, neće smeti da zaustavi svoju ruku pred krvoprolićem. Njegov zadatak je da uspostavi teror radi spasa sveta i da postigne Spasiteljev cilj: život u bogu, bez države i bez klasnih razlika.” („Čarobni breg”)

Već je naveden citat iz romana u kojem Setembrini otvoreno podseća Hansa Kastorpa da ga se seti ukoliko uskoro dođe do nemira u nekim državama, čime sasvim jasno ukazuje na umešanost njegovog tajnog društva u krojenje svetske politike.
Duša Hansa Kastorpa nalazi se na razmeđu između ove dve struje, podeljen i razjedinjen, pokušava da spozna šta je istina i da li ju je moguće spoznati. Da li je čovek uopšte skrojen da bi spoznao istinu i ako jeste, može li do nje prodreti kroz izmaglicu laži kojom ga okružuju?
Citat :
„Čovek je u životnoj opasnosti – đavo i desno i levo, kako do đavola da se izvuče.” („Čarobni breg”)

A kada Hansova velika ljubav, udata madam Šoša
Citat :
(„U dahu kojim ga je okrznula prolazeći, on stoji, lud od sreće koji mu stvara taj susret, a i zato što je jedna reč iz njenih usta… bila upućena direktno njemu”),

koja veoma malo vremena provodi kod kuće, već se uglavnom leči po evropskim sanatorijumama, iako, zapravo, ne boluje u pravom smislu te reči, ni od čega, već je njeno lutanje samo simbolično prikazana potraga na nečim, za smislom koji joj stalno izmiče, kada ona zauvek ode iz sanatorijuma u Davosu, ostavljajući mu kao jedinu uspomenu malu, uokvirenu staklenu pločicu, koju je trebalo držati prema svetlosti da bi se na njoj nešto videlo – zapravo, rendgentski snimak njenog stomaka – Hans Kastorp gubi sve iluzije i odlazi kao dobrovoljac u rat. Nije on ništa spoznao, nije se transformisao, kako to uobičajeno sugerišu u recenzijama! Pa kakva je to spoznaja, rešiti da idete da ubijate druge ljude?! Ne, on je prosto pao u depresiju, stigao do krajnje granice svojih mogućnosti i rešio da na najprihvatljiviji način okonča svoj život. On se predaje i vraća u ravnicu, gde doživljava sudbinu kao i svi ljudi koji teže višem duhovnom životu ali ostaju zarobljeni u ovom svetu:
Citat :
„Sumrak, kiša i prljavština, požarno crvenilo mutnog neba koje neprestano bruji od teške grmljavine. Vlažni vazduh je ispunjen i iskidan oštrom pesmom, besnim urlanjem kao da liju svi psi pakla, urlanje koje se svršava rasprskavanjem, šikljanjem, lomljenjem i požarom, ječanjem i kricima, treštenjem truba koje samo što ne prsnu, i udaranjem doboša koji sve brže i brže daju znak za juriš… To je ravnica, to je rat.” („Čarobni breg”)

Hans Kastorp je bio samo još jedan u nizu zanesenjaka, koji su živeli u iluziji da je moguće otkriti istinu, postići neki viši život i ostvarti savršenu i čistu ljubav.
Citat :
„Avanture krvi i duha, koje su tvoju jednostavnost uzdigle, dopustile su ti da u duhu proživiš ono što fizički po svoj prilici nećeš preživeti. Nailazili su trenuci kad si zamišljao da vladaš i kad ti je iz smrti i telesnog sladostrašća san o ljubavi zagrevao dušu. Da li će se i iz ove svetske svečanosti u čast smrti, iz ove opake grozničave vatre koja sad svuda unaokolo zahvata večernje nebo, takođe jednom uzdići ljubav?” („Čarobni breg”)

1929. godine Tomas Man je dobio Nobelovu nagradu za književnost, za roman „Budenbrokovi”. Sada, već kao transformisani demokrata, pobornik Vajmarske republike, kao čovek koji se odrekao ideologije od pre Prvog svetskog rata, Man dobro uočava sve opasnosti nacizma i zato sve više istupa u javnosti protiv njega.
Početkom 1930-tih, Man je objavio javni „Apel zdravom razumu”, pokušavajući da upozori javnost na ogromnu pretnju koju predstavlja nacizam, ali glas razuma u opštem ludilu je kao glas vapijućeg u pustinji. 30. januara 1933. godine predsednik Nemačke, feldmaršal Paul fon Hindenburg, imenovao je Adolfa Hitlera za kancelara. Tomas Man je već u februara iste godine krenuo u jedno od svojih putovanja Evropom, želeći da održi predavanja u Amsterdamu, Briselu i Parizu, ali se više nikad nije vratio. Uskoro su mu nacisti oduzeli nemačko državljanstvo i zabranili knjige, a univerzitet u Bonu mu je oduzeo počasni doktorat koji mu je dodeljen posle Prvog svetskog rata.
Do 1938. godine živeo je u Švajcarskoj, a onda se sa ženom preselio u Sjedinjene američke države, gde će i ostati do kraja Drugog svetskog rata. Tokom rata njegov život bio je prepun aktivnosti: aktivno je pomagao izbeglicama iz Evrope; služio je kao konsultant o nemačkoj književnosti pri Kongresnoj biblioteci; držao predavanja u mnogim američkim gradovima i apelovao na nemački narod preko britanskog radija BBC.

Tomas Man sa suprugom Katjom

1943. godine umro je jedan od najvećih svetskih naučnika, Nikola Tesla, Sovjetska Crvena armija je pobedom kod Staljingrada prisilila nemačku Šestu armiju na kapitulaciju i time izvojevala jednu od presudnih bitaka tokom Drugog svetskog rata, a Tomas Man je objavio četvorotomno delo na kojem je radio preko deset godina, „Josif i njegova braća”. Sažeto posmatrano, Man u ovom delu tumači staru biblijsku priču kao arhetipsku priču o naprednom pojedincu unutar zajednice, kojeg zajednica izopštava da bi mu se posle obratila kao jedinom spasitelju. Iako je ovo delo zasnovano na naučnoj studiji i istoriji, ovo nije istorijski roman, delo je prožeto ironijom i humorom, svešću o nužnosti modernizacije. Man je želeo da napiše mit svoga vremena i podstakne svoju generaciju u veri u moć ljudske kreativnosti i intelekta.
1947. godine objavio je „Doktora Fausta”. Ovo je duboko pesimistična knjiga, jetka optužba njegove nekadašnje domovine, koja je, poput dr Fausta, napravila pakt s đavolom. U ovoj fikcijskoj biografiji Man piše o umetniku, nemačkom kompozitoru Adrian Leverkuhn-u – pošto je muzika, po Manovom mišljenju, umetnost najbliža dekadenciji, bolesti i smrti. Usamljeni, otuđeni junak romana, govori o iskustvima svoga vremena kroz muziku, a priča o kompozitoru je priča o nemačkoj kulturi u dekadama pre Drugog svetskog rata, preciznije, priča o kolapsu tradicionalnog humanizma i pobede mešavine sofisticiranog nihilizma i varvarskog primitivizma.

Tomas Man potpisuje roman “Faust”. (1951)

Manov stil je pomalo kitnjast, karakterističan po obilju podataka, ironičnom humoru i parodiranju; njegova kompozicija je suptilna i na mnogo nivoa, fantastično realistična na jednom nivou, a ipak, nosi u sebi duboki simbolički smisao. Njegovim delima nedostaje jednostavnost, te stoga i nisu za svakog čitaoca.
1952. godine Man se sa suprugom vraća u Evropu, u Švajcarsku, nastavljajući život u selu kraj Ciriha, u kojem je živeo u periodu pre Drugog svetskog rata. 1955. godine odlukom saveznika, Savezna Republika Nemačka ponovo je dobila suverenitet, 18. aprila umro je Albert Ajnštajn, a nedugo za njim, 12. avgusta, dva meseca nakon proslave 80. rođendana, umro je i Tomas Man.
Citat :

„U oblast njegovih studija oduvek su spadali oni tamni i prostrani predeli ljudske duše koji se naziva podsvest, premda bi bilo bolje rečeno nadsvest, pošto iz tih sfera dopire na mahove neko znanje koje daleko prevazilazi svesna znanja pojedinca i navodi na misao da bi mogli postojati neki odnosi i veza između najnižih, tamnih regiona pojedinačne duše i jedne sveznajuće univerzalne duše.” („Čarobni breg”)


Dragan Matic








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 19 Sep - 14:26

TONIO KREGER


Tomas Man
 Ako pođemo od toga da naziv jednog književnog dela predstavlja ključ za njegovo tumačenje - možda ne idealan, ali ipak onaj koji nam (svesno ili nesvesno) nudi sam autor - treba malo da se zadržimo na ovom neobičnom imenu: Tonio Kreger. Lično ime u nazivu umetničkog dela uvek predstavlja signal da će se u centru naći jedna ličnost. I u Manovoj noveli nalazimo jednu centralnu ličnost, a ta ličnost je umetnik. Verovatno je većini čitalaca prošla kroz glavu misao da se ovaj kratki roman mogao zvati i Portret umetnika u mladosti - ovo ime je desetak godina kasnije odabrao Džojs za svoj roman, čiji junak, uzgred budi rečeno, nosi takođe neobično ime: Stiven Dedalus. Stivena, kao i Tonija Kregera, školski drugovi zadirkuju zbog imena koje nosi. Obojici junaka ime predstavlja nekakav beleg. Sada već postaje očigledno zbog čega je Tomas Man ostavio golo ime i prezime i šta je time hteo da nam saopšti. U imenu Tonio Kreger sadržane su sve suprotnosti kojima obiluje svet novele i svest junaka: sever i jug, život i umetnost, umerenost i neumerenost, zdravlje i bolest, građansko i umetničko, askeza i razuzdanost, svet površnosti i svet duha. Tonio Kreger jeste portret umetnika u mladosti. Tema novele je umetnikov život: ne umetnička egzistencija kao jedan aspekt života, nego život čoveka-umetnika, čoveka koji nije ništa drugo nego umetnik i za koga običan svet vitalnosti predstavlja inspiraciju i muku, budući da u njemu ne učestvuje, iako samo zahvaljujući njemu njegovo srce živi.



Umetnik među ljudima, sumnjiv položaj umetnika u društvu

...i on sam je isključen iz društva pristojnih i običnih, mada tek nije Ciganin u zelenim kolima, vać sin konzula Kregera, iz porodice Kregerovih...

 Pisac (autentični umetnik, a ne onaj čiji je građanski poziv književnost) je čovek sa žigom na čelu. Da je neprilično i raspusno pisati stihove, Toniju Kregeru je rano stavljeno do znanja, kada se suočio sa opštim neodobravanjem - od strane oca, nastavnika, školskih drugova.

Man se sjajno poigrao ovom temom u Čarobnom bregu - o jednom od junaka romana, Setembriniju, ovako se govori - on je literata, i otac i deda su mu bili literate - ove reči su pune podozrenja i omalovažavanja, a izgovara ih upravo lik najdostojniji prezira, jedna malograđanka sklona ogovaranju.

Tonio Kreger oseća simpatiju i čežnju prema svom drugu Hansu Hanzenu. Hans je građanski lik i predstavlja Kregerovu suprotnost. Obojica su iz tzv. dobrih porodica, odnosno porodica sa socijalnim ugledom. Od njih se očekuje da budu za uzor, ne očekuje se da se neki izdanak takve porodice bavi umetnošću. Bavljenje umetnošću je shvaćeno kao nešto neprilično, kao neka vrsta ciganskog života. U umetnosti ima nečeg čergarskog, u suprotnosti sa građanskim životom dobrostojećeg sveta. Građanin ide za time da se materijalno osigura. Umetnik traži duhovnu sigunost. Umetnik se vidi kao ugrožena vrsta, ugrožena egzistencija. Takođe, umetnik je neko ko izaziva nepoverenje. Tonio Kreger to shvata i miri se sa tim, štaviše kaže Lizaveti Ivanovnoj da je to nepoverenje opravdano, navodeći primer bankara (čoveka koji je u jednom trenutku bio izvan zakona, inače bi bilo sasvim nezamislivo da se jedan bankar bavi književnošću) koji piše.

Tonio Kreger se trudi da se ne izdvaja svojom spoljašnjošću i zato nosi patricijsko runo, kako kaže njegova prijateljica. On međutim smatra da je suviše pustolov u svojoj duši da bi to demonstrirao odevanjem. Uprkos tome i činjenici da je postao priznati umetnik, Manov junak dolazi u situaciju da ga zamalo uhapse u rodnom gradu u koji je otputovao bez dokumenata.

U delima Tomasa Mana je veoma izražena suprotnost, sukob između, sa jedne strane, umetnosti i duha i, sa druge strane, onoga što je građansko. Ovaj roman se u velikoj meri bavi pitanjem da li je ovaj sukob pomirljiv. Neko ko ima potrebu za smislom, za razumevanjem neke više istine koja stoji iza stvari, neko ko poseduje tu duhovnu glad, ne može se zadovoljiti svetom sticanja i skrasiti se u njemu, makar ga označavao taj privlačni vitalizam. Tonio Kreger je neko ko ne pripada tom svetu i ko oseća distancu, oseća da je njegova egzistencija druge vrste, ali istovremeno oseća i želju da u tom građanskom svetu bude priznat i očekuje naklonost koju, po prirodi stvari, ne može da stekne.


Slučaj Hamleta Danca

Ko sve razume, znači, sve oprašta? Ipak, ja ne znam. Ima nešto, Lizaveta Ivanovna, što ja nazivam gađenjem od saznanja: stanje u kome je čoveku dovoljno da providi neku stvar da bi osetio smrtno gađenje... – to je slučaj Hamleta Danca... on je znao šta znači: kad je čovek pozvan za saznanje, a nije rođen za nj.

Tonio Kreger kaže Lizaveti Ivanovnoj da on s njom hamletovski razgovara, ali mi moramo primetiti da on razgovara ničeovski. Niče takođe spominje Hamleta Danca u Rođenju tragedije. Štaviše, čitav njihov razgovor bi se mogao čitati kao suočavanje Ničeovog i Šopenhauerovog pogleda na umetnost.

Ničeova metafizika izložena u Rođenju tragedije oslanja se na Šopenhauerovo razlikovanje dva sveta označenih pojmovnim parom volja i predstava. Svet površnosti stoji nasuprot svetu dubine, jedan je samo pojavnost, drugi je suština, samo biće sveta. Ovaj koncept o dva sveta Niče povezuje sa Grčkim božanstvima Apolonom i Dionisom: svet dubine, svet bivstva, svet volje je dionizijski; svet površnosti, pojavnosti, predstave je apolinijski. Dionizijska volja je princip sveta, beskrajni sled nastajanja i prolaznosti, rođenja i smrti. Jedinstvo treba da se uspostavi kroz oba načela: Dionis kroz svoju univerzalnost, u prekoračenju mere; Apolon kroz pojednostavljenje, ograničenje, kroz meru i osmišljenje. Dionizijsko načelo izraz je čiste energije života i nagona, iracionalnog, htoničnog, iskustvo prekoračenja i haosa, ono je i borba i patnja, zanos i odsustvo granice, dok apolonsko označava formu, sklad, principium individuationis, duh reda, distanciranosti, smirenja.

Ne moramo ići dalje sa Rođenjem tragedije. Ničeova studija nas zanima samo kao sižejna građa za Tonija Kregera. Zanima nas uticaj trija Niče – Šopenhauer – Vagner na poetiku, ne Tomasa Mana, nego njegovog junaka. Jedino Vagnerov uticaj u Manovom delu možemo konstatovati bez bojazni – svesno je koristio muziku kao sredstvo jezičkog uobličavanja, primenio je tehniku lajtmotiva, stilskog ponavljanja i variranja. Kada je Niče u pitanju, Man sam kaže da se još u njegovim prvim proznim pokušajima primećuje duhovni i stilistički uticaj Ničea, ali Ničea kao umetnika čiju je opasno lepu misao asimilovao putem ironije. Ko Ničea shvata bukvalno ... ko mu veruje, taj je izgubljen, kaže mladi Man. Stavovi o umetnosti izrečeni u Toniju Kregeru nisu načela Manove poetike i ne smeju se tako čitati. U pitanju su ideje koje su se otelotvorile u ličnosti Tonija Kregera – umetnika.

Tonio Kreger razlikuje pojavni svet i svet dubine, on vidi iza stvari i, samim tim, idući za Ničeom (ko sve razume, sve prezire), prezire svet površnosti i banalnosti... Kad bi bilo tako jednostavno, Kreger bi otišao s Adalbertom u kafanu.

U čemu je, dakle, sličnost između slučaja Tonija Kregera i slučaja Hamleta Danca? Očigledno je da Manov junak ne treba da sveti oca niti da nekoga ubije. Ili možda treba – sebe, u izvesnom smislu?

On nije radio kao onaj koji radi da bi živeo, već čovek koji ništa drugo i neće nego da radi, jer nipodaštava sebe kao živog čoveka, jer želi da ga samo kao tvorca uzimaju u obzir, a inače prolazi kroz život siv i neupadljiv, kao glumac koji je skinuo sa sebe šminku, i koji nije ništa kad nema šta da prikazuje. Radio je nemo, zatvoren i nevidan, i prezirao one male kojima talenat služi samo za to da se njime okite u društvu, koji idu pocepani i zapušteni, pa bili oni bogati ili siromašni, koji teraju luksuz ličnim kravatama, i u prvom redu paze na to da žive srećno, privlačno i umetnički, a ne znaju da dobra dela nastaju samo pod pritiskom rđavog života, da onaj koji živi ne radi i da čovek mora umreti pre no što ceo postane stvaralac.

Ali Tonio Kreger je voleo život...


Umetnost i život

Išao je putem kojim je morao ići, malo nemarno i neujednačeno, zviždeći tiho za se i gledajući u daljinu dok je glavu obarao u stranu, ako je zalutao, to je bilo stoga što za neke uopšte i ne postoji pravi put. Kad bi ga ko upitao šta misli da postane na kraju krajeva, davao bi promenljiva obaveštenja, jer je obično govorio (a bio je to već zapisao) da nosi u sebi mogućnosti za tisuću raznih oblika života, a u isti mah je u potaji bio svestan da su to sve same nemogućnosti...

Ideja o silnim mogućnostima koje su sve samo puke nemogućnosti - postoji neograničenost mogućnosti umetnika, ali to ne funkcioniše u sferi realiteta. Mogućnost koja se ostvari ubija druge mogućnosti, ali umetnik ne želi da ubije ostale mogućnosti. Zato odustaje od ostvarenja bilo koje.

Kroz život Tonio Kreger prolazi kao posmatrač, i to posmatrač koga od sveta deli nepremostivi ponor ironije. Umetnik još u ranom životnom dobu spoznaje svoju posebnost, a mirenje sa njom je veoma bolno. Predočene su nam dve mladalačke ljubavi Tonija Kregera - neostvarene, jer takve se stvari ne događaju na zemlji. Tonija privlači vitalizam, sfera života koju oličava posebna vrsta ljudi - plavih, modrookih, zdravih, vedrih, nepomućenog pogleda i neosenčenih očiju... ljudi doduše površnih i bez duha, ali kojima duh nije ni potreban, kaže Tonio Kreger koji, sa druge strane, ljude koji prate njegov rad naziva skupom prvih Hrišćana.

Tonio Kreger, kao dečak, voli Hansa Hanzena i želi da pripada njegovom svetu, ali on je zabludela ovčica (sfera zelenih kola, čergarenja, ciganskog života...). Tonio pokušava da zadobije Hansa Šilerom, a ovaj se klati... Ironija je ovde usmerena ka obojici, Tonio ne može, a da ne pokuša da uvuče Hansa u svoj svet. Kasnije se zaljubljuje u jednu devojku, prisustvuje igranci i ispada smešan (sa druge strane, ostali su smešni njemu, učitelja igranja vidi kao majmuna dok se šepuri...). Izdvaja se i onda se dovodi u besmislenu situaciju, misli da će Inge primetiti da se on usamio i da ce mu prići. Sledi rečenica koja pripada višoj, autorskoj instanci – Takve se stvari ne zbivaju na zemlji. On čezne u svetu za onim što ne može osvojiti, dobiti, jer se taj svet ne interesuje za njega i vrednosti im nisu iste. Kad, pri kraju pripovetke, prisustvuje onoj igranci, više i ne pokušava da se približi tom društvu. Umetnik je posmatrač koji može samo duhovno da prisustvuje.

Ljubav prema svetu vitalizma čini da njegovo srce živi. Ona je bolna i neostvariva, ali daleko od toga da je jalova (Ne korite mi ovu ljubav, Lizaveta; ona je dobra i plodna. U njoj ima čežnje i setne zavisti i čitavo jedno čedno blaženstvo.) - iz nje izvire sva njegova poezija (...ljubav prema čovečanskom, živom i običnom. Iz nje izvire sva toplina, sva dobrota, sav humor (...) moja najdublja ljubav pripada onima koji su plavi i modrooki, svetli i živi, srećni, milokrvni i obični).  Tonio Kreger kaže da se ne može pisati dok se oseća, da su dela od vrednosti uvek proizvod umeća i hladnog rasuđivanja, ali o čemu bi tada pisao da njegovo srce nije nekad živelo, volelo i patilo?


Umetnički postupak


Tomas Man je smatrao da su muzičke odlike stila učinile da novela Tonio Kreger zadobije naklonost čitalaca. Tu je on prvi put koristio muziku kao sredstvo jezičkog uobličavanja, primenivši tehniku lajtmotiva. Mi pratimo kako se Tonio Kreger - umetnik razvija, šta oseća od adolescencije do zrelog doba - to je fascinantnom virtuoznošću oslikano upravo putem lajtmotivskog ponavljanja: iskazi se ponavljaju uz neznatne varijacije u tekstu, ali sa različitim značenjima, jer se njihov status menja. Nekad su, na primer, ti lajtmotivski iskazi ironizovani. Imamo nekoliko iskaza (tada je živelo njegovo srce, čežnja i setna zavist, nešto malo prezira i čedno blaženstvo...) koje prvo izgovara pripovedačka instanca, a na kraju sam junak, čija je svest dostigla taj nivo da sama sebe razume.

Na sličan način, variranjem smisla, koristi se i građa preuzeta iz Ničea i Šopenhauera: važno je prepoznati izvore, ali preuzeta građa više nema ono značenje koje je imala u delima Ničea i Šopenhauera - sada je ona prosto savršeno sredstvo da se izrazi gledište Manovog junaka.


Valentina Đorđević

___________________









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 19 Sep - 14:27


  • Jedini način na koji možeš uneti smisao u život jeste posvetiti se ljubavi prema bližnjem, posvetiti se zajednici koja te okružuje, stvaranju nečega što će tvom životu dati svrhu i smisao.
  • Ljubav se suprotstavlja smrti, samo je ona jača od smrti, a ne razum. I lepo ponašanje potiče samo iz ljubavi i dobrote.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 19 Sep - 14:27


  • Razum je glup pred smrću, jer on nije ništa drugo nego vrlina, a smrt je sloboda, bezobzirnost i požuda.
  • Sve je politika.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 19 Sep - 14:27


  • Usamljenik, nenaviknut da deli sa drugima svoja gledišta i osećanja, ima mnogo žešća mentalna iskustva i manje je razumljiv od društvenog čoveka.
  • Veliki moralisti nisu bili ljudi vrline, već pustolovi u zlu, poročnici, veliki grešnici, koji nas uče da se hrišćanski priklanjamo pred bedom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 19 Sep - 14:28

Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 19 Sep - 14:30

"Smrt u Veneciji" - 100 godina kasnije...
2012, koja izmiče, bila je i u znaku 100. godišnjice od objavljivanja priče Tomasa Mana „Smrt u Veneciji“. Tim povodom u Minhenu, u gradu u "kojem je sve počelo", otvorena je izložba koja će trajati do 6. januara.
Udovica Tomasa Mana, Katja, svojevremeno se prisećala kako se njen muž, jednom prilikom, na plaži zagledao u jednog prelepog dečaka i kako je bio toliko fasciniran njegovom lepotom da nije mogao da skrene pogled. Katja je tom prilikom izjavila da Tomas Man nije pratio dečaka. On je to u svojoj priči prepustio Gustavu fon Ašenbahu, takođe piscu, čije putovanje u Veneciju zapravo počinje u Minhenu.

Na izložbi predstavljenoj u Minhenu se, preko pisama, fotografija i ostalih dokumenata povlače paralele između Tomasa Mana i glavnog protoganoste njegove priče.

Man i Ašenbah su imali slične životne sudbine. I Tomas Man, koji je od 1894. godine živeo u Minhenu, našao se 1911, kao i Ašenbah, u stvaralačkoj krizi i to upravo kada je počeo da piše „Smrt u Veneciji“. Tada je kompletan kulturni pejzaž bio na prekretnici.

Kako je rekao šef „Literarne kuće“ u Minhenu, Rajnhard Vitman, „ tada je počelo da se kristalizuje nešto novo“.

Izložba, koja je otvorena do 6. januara 2013, najprije je predstavljena u „Kući Budebrokovih“ u Libeku, rodnom gradu Tomasa Mana. Sam pisac je svojevremeno izneo veoma interesantne veze između grada laguna u Italiji i njegovog rodnog Libeka: „To je kao da biste u orijentalnoj fantaziji zapravo preveli grad Libeck“, pisao je Tomas Man o Veneciji u svom pismu iz 1916. godine.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 19 Sep - 14:32


1971. godine „Smrt u Veneciji“ je na filmsko platno prebacio italijanski reditelj Lukino Viskonti. U njegovom filmu, po noveli Tomasa Mana, kompozitor i dirigent Gustav fon Ašenbah parobrodom stiže u Veneciju. Početna scena, u kojoj kamera sledi glavnog junaka jedne knjige, traje više od šest minuta praćena delovima 3. i 5. simfonije Gustava Malera…

Venecija, početkom 20. veka, grad kome je suđena propast, simbolična je kulisa za priču Tomasa Mana o Gustavu fon Ašenbahu, u filmu posustalom dirigentu i već duže vremena udovcu, koji se u tada kolerom zaraženoj Veneciji „zaljubi“ u mladog i prelepog Tadzija.

„Promenio sam Ašenbaha, koji je u knjizi pisac, u kompozitora u filmu. Mislim da je to bila i ideja Tomasa Mana. Mi smo mnogo o tome mnogo istraživali i imao sam ideju da se u filmu neprestano čuje muzika Gustava Malera…“, rekao je jednom Viskonti.

Dela majstora


 Venecija 1912, morbidni šarm, belosvetska buržoazija, luksuzni hotel na Lidu, ulični muzikanti koji i – pored zabrane – žele da dobiju koju šaku lira i zabave bogate goste, ili da ih na kraju ismeju…

Tomas Man opisuje asketski život Gustava fon Ašenbaha, koji u svojoj usamljenosti i posvećenosti na kraju nailazi na 14-godišnjeg Tadzija, kao inkaranaciju savršene lepote.

Svoju fasciniranost njim on opravdava filozofskim argumentima u kojima ponavlja platonski dijalog Sokrata i Fedra, po kome je lepota „jedina forma duhovnog, koju možemo da prihvatimo našim čulima..."

Ašenbah uverava sebe da je njegovo zanimanje za dečaka estetske naravi. Na kraju postaje opsednut njime i umire na plaži na Lidu gledajući ga - dok mu niz lice padaju kapi tek sveže ofarbane kose i šminke…

Gustav fon Ašenbah umire 1912. Godinu dana ranije umro je Gustav Maler. „Smrt u Veneciji“ – novela Tomasa Mana i film Lukina Viskontija ostaju dela majstora.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 19 Sep - 14:35

Tomas Man je književnik koji se svojim stvaralaštvom javlja krajem 19. vijeka da bi svojom fikcionalnom prozom obilježio književnu scenu kako njemačkog govornog područja tako i književno stvaralaštvo šireg, evropskog književnog kruga u prvoj polovini 20. vijeka.

Tomas Man (Lübeck, 6. juni 1875. - Zürich, 12. avgust 1955.), njemački književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine

Tomas Man je književnik koji se svojim stvaralaštvom javlja krajem 19. vijeka da bi svojom fikcionalnom prozom obilježio književnu scenu kako njemačkog govornog područja tako i književno stvaralaštvo šireg, evropskog književnog kruga u prvoj polovini 20. vijeka.

Otac mu je bio bogat i uticajan vlasnik jedne velike trgovine žitom i senator hanzeatskog grada Libeka. Manova majka, Bruhn da Silva poticala je iz njemačko -brazilske porodice i za razliku od oca, snažnog “čovjeka od akcije”, bila je umjetničkog duha zbog svog miješanog porijekla i toplog južnjačkog duha. Mannov otac je umro 1891. godine i njegova trgovačka firma je propala. Porodica se tada preselila u Minhen.

Man je išao gimnaziju u Libeku i neko vrijeme je proveo na Univeriztetu u Minhenu. Kratko je radio (1894. – 1895.) u banci a zatim u njemačkom osiguravajućem društvu protiv požara. Putovao je po Evropi i za vrijeme jednog putovanja posjetio starijeg brata, Heinricha u Italiji, gdje je pisao kratke priče i svoju prvu novelu.

Njegova književna karijera započela je u magazinu “Simplicissimus”, a prva knjiga, “Mali gospodin Friedmann” bila je objavljena 1898. godine. Kad je pročitao jednu priču, izdavač je htio da vidi sve što je Mann napisao. Manov prvi roman “Budenbrokovi” postao je slavan i izvan granica Njemačke i veoma ga obogatio već u 25. godini.

Oženio se 1905. godine Katjom Pringshajm, uprkos svojoj homoseksualnoj sklonosti. Imali su šestero djece. Živio je burzujski život priznatog pisca -predavao je, primao nagrade i objavljivao kratke priče.

Uvijek je bio umjetnik teške savjesti zbog ljubavi prema burzujskom životu. Početak Prvog svjetskog rata natjerao je Manna da ponovo procijeni svoja uvjerenja o Evropi. On je podržavao Kajzerovu politiku i napadao liberalizam. Ovaj 10-godišnji period preispitivanja kulminirao je romanom “Čarobni brijeg”, romanom o idejama i izgubljenom humanizmu, o borbi liberalnih i konzervativnih vrijednosti, prosvijetljenog, civilizovanog svijeta i neracionalnih uvjerenja.

U periodu između dva svjetska rata osvojio je Nobelovu nagradu i započeo kampanju protiv fašizma, sve dok ga nacisti nisu protjerali iz Njemačke. Kratko je putovao po Evropi prije nego što je došao u Sjedinjene Američke Države 1940., prvo kao profesor na Univerzitetu Prinston, sve dok se nije smjestio u Kaliforniju sa još nekoliko njemačkih protjeranih umjetnika.

Na djelo Thomasa Manna uticali su Gete, Niche, Vagner, Šopenhauer, Frojd i Jung, a sam Mann je uticao na Kafku. Teme njegovih romana su intelektualna i politička zbivanja predratne i poslijeratne Njemačke i suprotnosti duha – umjetničkog, dekadentnog i života – običnog osjećaja sreće.

Stil Thomasa Manna karakteriše česta upotreba ironije, što stvara hladnu distancu između priče i čitalaca. Takođe često koristi lajtmotiv; to je povratan motiv ili fraza koja nosi simbolično značenje.

Tomas Man u julu 1955. godine obolijeva od tromboze da bi svoje pero definitivno odložio 12. avgusta te iste godine u bolnici u Cirihu.


TOMAS MAN: „SMRT U VENECIJI“ (ODLOMAK)


”Bila je to čežnja za putovanjem, ništa drugo; ali ona se pojavila kao napad, pojačano do strasti, čak i do čulne obmane. Njegova žud postade vidovita, njegova mašta, još neumirena posle časova rada, stvarala je sebi primer za sva čudesa i užase raznolike zemlje, hoteći da ih predoči sve odjednom: on je video, video je predeo, močvaran kraj u tropima, pod nebom punim gustih isparenja, vlažan, bujan, i čudovišno ogroman, kao neku prasvetsku divljinu sa ostrvima, mlaka i rečnim rukavicama punim gliba – video je kako se, iz nedoglednog spleta bujnih paprati, iz dolina pokrivenih biljem preobilnim i nabubrelim i čudnovato procvalim, uzdižu, ovde-onde, kosmata stabla palmi, dok čudno nakazna drveta pržaju kroz vazduh svoje žile i spuštaju ih u tle, ili u ustajale vode zelenkasto osenčenih preliva; a tu, među cvetovima koji plivaju, mlečnobeli i krupni kao zdele, stoje u plićaku ptice tuđeg izgleda, visokih pleća i nezgrapnih kljunova, stoje i nepomično gledaju na stranu – video je gde iz šiblja bambusova, među čvornovatim trščanim stablima, sevaju kresovi tigra koji, skupljen, vreba – i on oseti gde mu srce kuca od užasa i zagonetne želje. Priviđenja zatim nestade; i vrteći glavom, Ašenbah nastavi da šeta duž ograda kamenorezačkih stovarišta.”

Tomas Man, Smrt u Veneciji, prevela Anica Savić – Rebac

 



   

   
 











Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 19 Sep - 16:57

Jedan covecanski drug! Hocete li mi verovati da bi me ucinilo gordim i srecnim kad bih imao druga medju ljudima? No do sada sam imao drugova samo medju demonima, djavolcima, dubokim cudovistima i avetima zanemelim od saznanja, to jest : medju literatima.
 

Ponekad dospem na neko postolje, nadjem se u nekoj dvorani prema ljudima koji su dosli da me slusaju. Vidite, tada se desi da posmatram sebe kako se obazirem i  ispitujem publiku, da shvatam sama sebe gde motrim na slusaoce, a moje srce pita ko je to dosao k meni, ko mi to nudi svoje odobravanje i zahvalnost, s kime mi moja umetnost stvara idealnu vezu .. Ja ne nalazim ono sto trazim, Lizaveta. Nalazim stado i opstinu koja mi je dobro poznata, gotovo neki skup prvih hriscana: ljude nevesta tela i fine duse, ljude koji uvek padaju, tako reci, vi me razumete, i koji se poezijom blago svete zivotu - uvek samo one koji pate i ceznu i koji su siromasni, nikad nikoga od onih drugih, od modrookih, Lizaveta, kojima nije potreban duh!
  


A ne bi li to, na kraju krajeva, bila bedna nedoslednost, radovati se kad bi bilo drugacije? Protivno je svakome smislu, ako umetnik voli zivot, da ipak tezi svim vestinama da ga privuce na svoju stranu, da ga zadobije za utancanosti i melanholije, za sve bolesno vlasteostvo literature.

 

Tomas Man, Smrt u Veneciji.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Sre 21 Sep - 12:01

Ta borba izmedju sila cednosti i ljubavi- jer to je u stvari po sredi- kako se ona zavrsava? Ona se naizgled zavrsava pobedom cednosti. Strah, pristojnost, cedno gnusanje, drhtava potreba za cistotom, sve to potiskuje ljubav, drzi je sputanu u mraku, dopusta njenim konfuznim zahtevima da samo delimice, ali ni izdaleka ne u svom mnostvu i snazi, dodju do svesti i izrazaja. Ali ta pobeda cednosti samo je prividna, samo Pirova pobeda, jer zaposvest ljubavi ne moze se zagusiti, nad njom se ne moze izvrsiti nasilje, potisnuta ljubav nije mrtva, ona zivi, u mracnim dubinama svoje tajne ona i dalje tezi da se ispuni, ona probija magijski krug cednosti i izbija ponovo, iako u preobrazenom, sasvim izmenjenom obliku...A kakav je oblik, kakva maska pod kojom se opet javlja odgurnuta i potisnuta ljubav?

Čarobni breg, Tomas Man








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 3 Okt - 16:57

Tomas Man i homoseksualnost


Medju nama knjizevnim entuzijastima ali i laicima uglavnom se povodom Tomasa Mana javljaju nekolike rasprave : prva je - da li je Tomas Man bio homoseksualac; druga - da li je Viskonti izneverio delo Manovo kada je snimao film Smrt u Veneciji. I onda jos : da li je potencijalna njegova homoseksualnost uopste bitna za njegov (knjizevni) lik i delo ili je samo takozvana trivia. Ovim postom pokusacu da pokazem, sa stanovista izrazitog grupija Tomasa Mana ali nista vise sem toga, zasto on jeste bio homoseksualac, zasto Viskonti nije izneverio knjizevno delo koje mu je bilo predlozak, i zasto Tomasova homoseksualnost jeste veoma bitan faktor kako u njegovom privatnom zivotu, tako i u knjizevnosti.

Moram reci da mi je gotovo neshvatljivo da se pitanje homoseksualnosti Mana i dalje uopste postavlja i da neko u nju sumnja. Dovoljno je procitati pomenutu Smrt u Veneciji, pa da sve bude jasno. Doduse, samo procitati knjigu (novelu) mozda i nije dovoljno jer bi se onda moglo s pravom postaviti pitanje Ma nije li mozda Nabokov skrivao neku maloletnicu u nekoj zakljucanoj sobi ili sto slicno. Ja, doduse, zaista ne znam je li Nabokov odista bio pedofil ali saglasna sam sa time da ga ne mozemo takvim odrediti samo na osnovu toga sto je napisao Lolitu. Potrebno je , dakle, procitati i nesto vise da bi se oformio takav jedan sud. No, kod Tomasa ima jos takvih momenata, gde bi se covek dao zapitati ... na primer - sta cemo sa Toniom Kregerom ?

Stvar je bila u tome sto je Tonio voleo Hansa Hanzena, i vec mnogo propatio radi njega. Koji najvise voli, taj pobedjen i mora patiti - njegova cetrnaestogodisnja dusa vec je primila od zivota tu prostu i oporu pouku; a on je bio takve prirode da je tacno belezio takva iskustva, zapisivao ih, tako reci, u dusi, i u izvesnom smislu i uzivao u njima, a ipak se sam licno nije po njima upravljao, nii imao od njih prakticnih koristi. A i to mu je bilo urodjeno da je ovakve pouke cenio kao mnogo vanije i interesantnije od onih znanja koja su mu naturali u skoli, stavise, za vreme casova u ucionicama sa gotskim svodovima, on se poglavito time bavio da do dna prooseti ovakva saznanja, i da ih potpuno proveri razmisljanjem. ...

Ceo taj nacin na koji je posmatrao sebe i svoj odnos prema zivotu igrao je vaznu ulogu u Tonijevoj ljubavi prema Hansu Hanzenu. Voleo ga je, prvo, sto je lep; no zatim najvise stoga sto se u svemu cinio kao njegova sopstvena protivnost i suprotnost. Hans Hanzen je bio odlican fjak, a sem toga zivahno momce koje je jahalo, izvodilo gimnasticke vezbe, plivalo junacki i bilo omiljeno kod svih. Nastavnici osecahu prema njemu skoro neznu naklonost, zvahu ga po imenu, i pomagahu ga u svemu; drugovi su tezili da mu se umile, a na ulici zaustavljali su ga gospoda i gospodje, hvatali ga za cupu kose plave kao lika koja je bujala ispod danske brodarske kape, i govorili : " Zdravo Hanse Hanzemu, sa tvojom lepom cupom! Jesi li jos prvi djak? Pozdravi tatu i mamu, krasno moje momce ... "

Takav, eto, bese Hans Hanzen, i otkad ga poznavase Tonio Kreger, osecao je ceznju cim ga je ugledao, zavidljivu neku ceznju koja mu je lezala na prsima i gorela. Kad bi covek imao tako modre oci, mislio je on, i ziveo tako uredno i u srecnoj zajednici sa celim svetom, kao ti ! Uvek se zanimas najpristojnijim stvarima, onima koje svako uvazava. Kad svrsis skolske zadace, ides na cas jahanja ili radis sa finom pilom, a cak i o raspustu potpuno si zauzet veslanjem, jedrenjem i plivanjem, dok ja lezim u pesku besposleno i izgubljeno, i bez prestanka posmatram tajanstveno promenljive izraze koji klize po liku pucine. No zato su tvoje oci tako jasne. Biti kao ti ...

(ovde u prevodu Anice Savic-Rebac)

Pa onda sta sa Psibislavom iz Carobnog brega ? Hans Kastrop je zaljubljen u madam Sosu, ispostavlja se, samo zato jer ga neodoljivo podseca na drugara iz detinjstva, koga je neobicno voleo a koji se zvao - Psibislav.

Stvar je stajala tako da je Hans Kastrop već odavno bacio oko na tog Pšibislava – iz čitavog njemu poznatog i nepoznatog mnoštva što je vrvelo po školskom dvorištu , izabrao je njega , za njega se interesovao , njega pratio pogledom i – da li da kažemo ? – njemu se divio i u svakom slučaju njega posmatrao sa izuzetnim interesovanjem i već na putu u školu radovao se što će da ga posmatra kako stoji sa drugovima , da ga gleda kako govori i smeje se i da izdaleka raspoznaje njegov glas , koji je bio prijatno hrapav , prigušen i malo promukao . Priznajemo da za to interesovanje nije postojao nikakav dovoljan razlog , sem ako se za razlog ne uzme možda to neznabožačko ime , odlično učenje u školi koje nikako nije moglo da bude presudno ili najzad te mongolske oči – oči koje su ponekad , kad pogledaju iskosa , onako , ne u želji da nešto vide , mogle da potamne , nestajući kao da se tope u neku koprenastu tminu , - pa ipak se Hans Kastrop malo brinuo da u duši opravda svoja osećanja ili čak da im za nevolju nađe neko ime . O prijateljstvu se bez sumnje nije moglo govoriti , pošto on Hipea nije «poznavao» . Ali prvo , ništa ga nije gonilo da tim osećanjima da ime , jer nije bilo ni pomisli da bi se o tome ikad moglo govoriti – za to on nije bio sposoban , niti je to želeo . I drugo , ime bi značilo ako ne kritiku a ono definiciju, što znači svrstavanje među ono što je poznato i uobičajeno , dok je Hans Kastrop bio prožet nesvesnim uverenjem da duševno blago kao što je ovo treba zauvek da bude pošteđeno takvih definicija i klasifikacija . Međutim , opravdano ili ne , svakako su ta osećanja , tako daleko od svakog imenovanja ili poveravanja, imala takvu životnu snagu da je Hans Kastrop već skoro godinu dana – otprilike već godinu dana , jer se s tačnošću nije mogao odrediti njihov početak - u potaji gajio ta osećanja , što je bar svedočilo o vernosti i postojanosti njegovog karaktera , kad se pomisli kako ogromnu količinu vremena znači jedna godina u tom dobu . Na žalost , reči koje obeležavaju karakterne osobine imaju uvek značaj moralnog suda , bilo u smisli pohvale , bilo u smislu kuđenja , mada sve one imaju dve strane . «Vernost» Hansa Kastropa , kojom se on uostalom nije ni malo razmetao , sastojala se – govoreći bez određivanja vernosti – u izvesnoj tromosti , sporosti i postojanosti njegovih osećanja , u jednom u suštini konzervativnom duševnom raspoloženju , koje je činilo da mu situacije i prilike u životu izgledaju utoliko dostojnije privrženosti i daljeg opastajanja ukoliko su duže trajale . Sem toga bio je sklon da veruje u beskrajno trajanje duševnog stanja i raspoloženja u kome se upravo nalazio , baš zbog toga ih je cenio i nije osećao nikakvu želju da ih menja .Tako se svim srcem bio navikao na svoj tihi i daleki odnos prema Pšibislavu Hipeu i smatrao je to za trajni elemenat u svome životu . Voleo je uzbuđenja koje je taj odnos donosio sobom , nestrpljivo iščekivanje da li će ga Hipe danas sresti , proći pored njega , možda ga i pogledati , nečujna , tiha zadovoljstva , koja mu je darovala njegova tajna , pa čak i neminovna razočarenja , od kojih je najveće bilo kad bi Pšibislav «izostao» : tada je školsko dvorište bilo pusto , dan lišen svakog zadovoljstva ali je nada i dalje ostajala .


Carobni breg je bio prvobitno zamisljen kao novela, koja bi, recimo tako, bila neka vrsta duhovnog srodnika novele Smrt u Veneciji. I, zaista, on je Carobni breg poceo da pise taman nekako kada je Smrt u Veneciji bila spremana za stampu. Medjutim, u medjuvremenu, iz skromno zamisljene novele o ljubavi, bolesti i smrti izrastao je ovaj gorostas knjizevnosti tek dvanaest godina kasnije. Pa ipak, veze su vidne i takodje brojne izmedju ova dva dela.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 3 Okt - 17:01


Necu sada pisati o Niceu, apolonijskom i dionizijskom, i drugim ozbiljnim stvarima. Evo, umesto toga cinjenica : Tomas Man je vise puta letovao u Veneciji a put iz 1911. je inspirisao pisca da napise novelu. Tamo je i tada on upoznao takozvanog pravog Tadja koji je sa svojom porodicom, kao i u knjizi, odseo u Veneciji u isto vreme kada i Man sa svojom suprugom Katjom. Mali je, doduse, imao tada manje godina nego Tadjo iz knjige, svega 11, a zvao se Wladyslaw Moes, mada su ga uglavnom zvali Wladzio. Ovaj Vladislav bio je mali baron, potpuno nesvestan svega ovoga i svog udela u stvaranju lika Tadja sve dok Viskonti nije snimio istoimeni film ... tada mu je, valjda, sve postalo poznato. Uostalom, postoji i knjiga The Real Tadzio izvesnoga Gilberta Adaira, koji je poznat po tome sto je pisao nastavke Alise u zemlji cuda, Petra Pana i jos nekih decjih klasika kao i scenarista Bertolucijevog filma Sanjari. Posto posedujem fotografiju barona Moesa iz detinjstva, prilazem je ovde, mada nisam bas sigurna sta je dragi Tomas to narocito video u njemu. Mozda je to ono sto se kaze you had to be there Wink

Mora se priznati, ovo sve vec pomalo deluje kao dokaz u pravcu toga da Tomas jeste bio u najmanju ruku osetljiv na musku, u ovom slucaju cak, decacku lepotu. Ne mora se cak covek ni mnogo potruditi pa da nadje svaceg cak i na Vikipediji, gde se nalazi, recimo i ovaj citat gospodje Man :


All the details of the story, beginning with the man at the cemetery, are taken from experience … In the dining-room, on the very first day, we saw the Polish family, which looked exactly the way my husband described them: the girls were dressed rather stiffly and severely, and the very charming, beautiful boy of about thirteen was wearing a sailor suit with an open collar and very pretty lacings. He caught my husband's attention immediately. This boy was tremendously attractive, and my husband was always watching him with his companions on the beach. He didn't pursue him through all of Venice —that he didn't do— but the boy did fascinate him, and he thought of him often … I still remember that my uncle, Privy Counsellor Friedberg, a famous professor of canon law in Leipzig, was outraged: "What a story! And a married man with a family!


Hm. I cesto ga se secao happy)) No, sada se tu najcesce postavlja pitanje - kako je mogao biti taj covek gay kada je imao (ni manje, ni vise) cak sestoro dece !!! sa doticnom gospodjom sa kojom je bio u braku do kraja zivota ? Jednostavno. I Oskar Vajld je bio ozenjen i imao decu, pa je bio as gay as one can be. Uostalom, interesantno je i to da je dvoje njihove dece - Klaus i Erika - takodje bilo homoseksualne odnosno lezbejske orijentacije. No, eto, ovo sve uglavnom i dalje nije dovoljno da se ljudi ubede, pa ovde dajem jos jedan, reklo bi se, ultimativni dokaz : dnevnik samog Tomasa Mana. Pri tom, trebalo bi reci da je iz takozvanih nepoznatih razloga Tomas unistio dnevnike iz mladosti i jos neke iz izvesnih godina happy)) No, sacuvani su oni kasniji a kod nas je preveden onaj iz godina 1933. i 1934. To je izuzetno zanimljivo stivo i zao mi je sto i ostali dnevnici nisu prevedeni. Na nemackom, za one sretnike koji ga znaju, postoje u Geteovom kulturnom centru. No, evo sta kaze nas Tomas jednom prilikom :

24.01. Juče sam opet prilično kasno legao , pošto sam čitao svesku starog dnevnika iz 1927-28 . godine , vođenog u vreme boravka K.H.* u našoj kući i mojih poseta Diseldorfu. Bio sam veoma uzbuđen ,dirnut, i ponesen pogledom unazad na ovaj doživljaj koji , kako mi se danas čini , pripada jednoj drugoj, jačoj životnoj epohi i koji zadržavam za sebe sa ponosom i zahvalnošću jer je bio neočekivano ispunjenje jedne životne čežnje , 'sreća' , kako to stoji u knjizi čoveka , ako ne i u okvirima običnog ,i zato što sećanje na to znači ' I ja ' . Uglavnom mi je bilo važno da vidim kako sam se , u posedu tog ispunjenja , prisećao onog najranijeg , A.M., i onog što je tome sledilo i kako sam sve te slučajeve uključio u pozno i začuđujuće ispunjenje , koje sam doživeo,koje me je ispunilo,pomirilo, popravilo.


(*Klaus Hojzer – sin direktora Umetničke Akademije u Diseldorfu . T.Man ih je upoznao 1927. u Kampenu na Siltu i tom prilikom je strasno zavoleo zgodnog 17.godišnjeg mladića . Pozvao je K.H. kod sebe u Minhen i posvetio mu mnogo pažnje i vremena . Ovi dnevnici više ne postoje )

A onda u maju iste godine :



Armin Martens

Popodne sam hteo dalje da radim na govoru , tragao sam u starim beležnicama za stihovima Beret-Brauningove i zadubio sam se u beleške koje sam tada vodio o mom odnosu prema P. E.* u vezi sa idejom romana ' Ljubavnici' . Na prisan i životnosan način prisetio sam se strasti i melanholično-psihologizirajućeg osećanja iz onog prohujalog vremena . Od tada je prošlo trideset i više godina . No da , živeo sam i voleo sam , na svoj način 'iskusio ono ljudsko '. Ja sam već tada , a 20 godina kasnije u još većoj meri , bio čak i srećan i zaista mi je bilo dato da prihvatim u zagrljaj ono za čim sam čeznuo . – Potajno sam već zavirio u beleške o doživljaju strasti iz onih dana i to u vezi sa stradalništvom Mut-em-enet povodom čije bespomoćne nesreće mogu delom da se vratim na to . Takođe sam naišao na prvu belešku za plan koji stoji iza Josifa – novelu o Faustu .
Doživljaj sa K.H. bio je zreliji , jači , srećniji . Ali one potpune opčinjenosti kakva govori iz odr. beleški iz vremena P.E. , onog ' Ja te volim , Bože moj , ja te volim ! ' ,- onog zanosa kakav je bio nagovešten u fragmentu pesme ' O, slušaj , muzika ! O moje uho slasno bruji , strava od zvuka !' - bilo je u mom životu -kao što se zacelo i pristoji – samo jednom . Rani doživljaji sa A. M.* i V.T. * pak nalaze se još sasvim daleko u periodu detinjstva ; i doživljaj sa K.H. bio je pozna sreća sa karakterom životne ispunjenosti , ali ipak već bez onog mladalačkog intenziteta osećanja , one nebeske razdraganosti i duboke potresenosti onog centralnog doživljaja srca sa mojih 25 god . Tako je to verovatno ljudski ispravno i snagom te normalnosti ja svoj život mogu jače da uklopim u okvire kanonskog nego putem braka i dece (* Paul Erenberg –slikar i talentovani muzičar-amater , intimni prijatelj T.M. u ranim Minhenskim godinama , pre nego što se T.M. oženio . * Armin Martens –školski drug T.M. iz Libeka i njegova prva ljubav , model za Hansa Hanzena u 'Toniju Kregeru' . * V.T.-nije utvrđeno o kome se radi , očigledno je reč o nekom ranom homoerotskom doživljaju . )

Iz ovoga je vise nego jasno da je mladi Tomas imao homoseksualnih ljubavi i iskustava,pa i da je, ozenivsi se i dobivsi decu,to takodje nastavljeno. Ostaje pitanje na koje je veoma tesko odgovoriti nakon ovako velike vremenske distance i bez ijednog protagoniste ovih zapisa jos uvek u zivotu, a to je - da li su ove Tomasove zaljubljenosti i ljubavi bile platonskog svojstva ili su neke od njih bile i, da tako kazemo, konzumirane, sto je pitanje koje se cesto postavlja i u vezi Mikelandjela. Svakako, ja ovde mogu samo da nagadjam ali ako bih se morala, sto se kaze, kladiti rekla bih to ovako : verujem da su prve ljubavi svakako bile platonske, da su zato i ostavile tako dugotrajan i neizbrisiv trag na mladoga Tomasa. Kao sto i on sam kaze, to su bili rani dozivljaji ... jos sasvim u periodu detinjstva. Tu spada Armin Martens, njegov skolski drug, po kome je gradio Tonijevu ljubav Hansa Hanzena. Verujem da su ti "rani dozivljaji" savrseno i u potpunosti prikazani u Tonio Kregeru i , moguce je,u liku Psibislava. Medjutim, poprilicno sam, iz svega napisanog, sigurna da je do ispunjenja u ljubavi doslo sa Erenbergom, jer : i zaista mi je bilo dato da prihvatim u zagrljaj ono za čim sam čeznuo. Koliko se zna Tomas je bio sa Erenbergom u vezi (ili, kako se negde to kaze u intenzivnom prijateljstvu:) cetiri godine, da bi to prekinuo malo pre vencanja sa Katjom. Tek nekih dvadesetak godina kasnije doslo je ponovo do velike ljubavi,mladoga Klausa Hojzera,koje on naziva poznim ispunjenjem. Da li je izmedju njega i ovog sedamnaestogodisnjaka tada doslo i do necega sto bi prevazilazilo platonsku ljubav - to ne mogu da tvrdim. On je tada vec izuzetno dugo bio u braku,deca su vec bila poodrasla; nisam sigurna da je moguce da je bilo neceg vise od platonskog obozavanja. A opet, ko zna ? No, kasnije se Tomas izgleda pomirio sa svojim zivotnim putem. Postoji jos jedna recita zabeleska u njegovom Dnevniku :

-25.04. U podne sam sam išao u šetnju preko Johanisburga i sa velikim zadovoljstvom sam u vrtlariji posmatrao jednog crnpurastog mladića kako , sa malom kapicom na glavi, veoma zgodan i go do pojasa, radi . Oduševljenje koje me je obuzelo kod tog prizora tako jeftine , svakodnevne i prirodne 'lepote', prsa, napetih mišića, navelo je posle moje misli opet na ono irealno, iluzorno i estetsko kod takve sklonosti, čiji se cilj kako se čini,svodi na posmatranje i 'divljenje', i ,iako erotskog karaktera, ne teži za realizacijom niti putem razuma niti putem čula . Verovatno je tu po sredi uticaj smisla za realnost na fantaziju koji omogućava to oduševljenje , ali ga vezuje za sliku ..









“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 3 Okt - 17:04

Tomas se ozenio Katjom Pringshajm, koju je u doba udvaranja cesto nazivao Princeza. Ona to donekle i jeste bila - jedina devojcica medju cetvoricom sinova, bila je ljubimica kako svojih roditelja tako i brace. Otac joj je bio poznati matematicar umetnickog duha dok je mama, kao i Tomaseva, bila glumica, mada je napustila glumu nakon braka. Baka joj je bila pisac kao i borac za zenska prava. Katja, nije onda ni cudno, bila je slobodnog duha, mozda malo i divlja. Tomas ju je prvi put ugledao dok je besno iskakala iz tramvaja svadjajuci se sa kondukterom. Nosila je matematicke knjige u ruci jer je studirala fiziku. Bila je prva zena koja je upisala fakultet u Minhenu. Naizgled ovo dvoje bili su susta suprotnost i izgleda da ni sama Katja nije odmah blagonaklono gledala na Tomasevo udvaranje. No, on je bio odlucio da ce njegova zena biti bas ona, ili nijedna. A cvrsto je bio resio da se ozeni. I njeni roditelji nisu bili bas odusevljeni buducim zetom - njen otac je smatrao da je pomalo frivolno baviti se knjizevnoscu a ne nekim ozbiljnim poslom. No, na kraju je dao svoj blagoslov : nasli su se na istoj talasnoj duzini povodom Vagnera happy Kako bilo, Tomas je bio veoma uporan i godinu dana kasnije oni su bili u braku. Katja je, naravno, napustila studije i posvetila zivot svom muzu i deci koju mu je radjala.No, ako su se svi i slozili Tomasov stariji brat Hajnrih, tada cak poznatiji pisac od Tomasa (po njegovom delu Profesor Unrat je snimljen film Plavi andjeo sa Marlenom Ditrih) nije : on je dakako znao za Tomasove ludorije s Erenbergom, no nije smatrao da se to treba izbaciti iz glave bas zenidbom. Hajnrih je pronicljivo odmah primetio da se Tomas zeni iz pogresnih razloga koji vise imaju veze sa javnim imidzom i onim sto je red, nekakvim drustvenim normama kao i prednostima braka sa zenom iz tako poznate i bogate porodice nego s ljubavlju, te je odbio da dodje na svadbu. I inace su on i Tomas imali krajnje turbulentne odnose (narocito po pitanju politike) a do pravog izmirenja ce doci mozda i prekasno.

Ipak, Katja i Tomas Man su ziveli u braku ravno pedeset godina, sve do njegove smrti 1955. godine. Ona je bila 9 godina mladja od njega a nadzivela ga je dosta : umrla je 1980. u devedestsedmoj godini ! Na zalost nadzivela je i troje od njihove dece : Klaus se ubio neposredno posle rata, 1947., Erika je umrla 1969.godine a Mihael, koji je jos kao dete bio sjajan muzicar, bio violinista da bi kasnije u zivotu postao i profesor nemacke knjizevnosti, ubio se 1977. Vecina njih su napisali knjige o svom zivotu i zivotu svoga oca. Bilo bi ih zanimljivo procitati. Ja sam procitala samo Prekratnicu Klausa Mana, u nekom starom hrvatskom izdanju, verovatno njegovo najbolje knjizevno delo.









“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 3 Okt - 17:05

Na osnovu svega raspolozivog 2001. godine snimljena je fantasticna dokumentarna drama u tri dela Manovi : roman jednog veka
(Die Manns – Ein Jahrhundertroman) koja je, svojevremeno bila pustana na RTS-u. Na zalost ovu je seriju prakticno nemoguce naci, iako je izaslo DVD izdanje u Nemackoj. Tomasa Mana igra fantasticni Armin Mueller Stahl, dok jadnoga Klausa isto tako fantasticni Sebastian Koch. Igrani delovi kombinovani su sa dokumentarnim u kojima je ucestvovala Elizabeta Man, tada jedina jos uvek ziva pripadnica porodice o kojoj je rec, uostalom i najmladja a koja je preminula naredne godine. Svakako bih preporucila ovu seriju koja nudi fantastican insight za sve one koje zanima ne samo Tomas vec i ostali clanovi ove vanredno zanimljive (mada poprilicno suicidalne) porodice. Takodje, RTS vec dugo najavljuje takodje novu i poprilicno budzetnu nemacku seriju Budenbrokovi, koju medjutim nikako da konacno puste : kako to vec biva na RTS-u seriju su najavili, stvaili u nedeljni program i onda - pustili namesto toga neki film sa Dzulijom Roberts.


No, dolazimo konacno i do druga dva pitanja s pocetka gde mislim da moji odgovori mogu biti znacajno kraci.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Pon 3 Okt - 17:08


Sto se filma tice moram reci da uopste ne shvatam one koji se nesto jede na Viskontija i smatraju ga nekakvim izneveravanjem Tomasa i njegove novele. Ja, koja zaista volim novelu koja me je prakticno i "navukla" na Tomasa Mana, smatram da je ovaj film jedna od najboljih adaptacija knjizevnog dela na filmsko platno koje sam ikada videla. Sve u tom filmu smatram fantasticnim - odabir glumaca, senografiju, kostimografiju, samu atmosferu koju je postigao da prenese, te tako sa osecanjem izabranu muziku Gustava Malera koja prozima citav film. Viskonti je, sigurna sam, znao da je glavni lik novele - Gustav Asenbah, svoje ime dobio upravo po Gustavu Maleru - to je bio nacin na koji je Tomas odao postu velikom kompozitoru koga je i licno poznavao a koji je umro bas 1911. kada je Tomas bio u Veneciji i zacinjao u sebi ideju o noveli, na licnom iskustvu kao sto smo videli. Doduse, Viskonti je promenio stvari utoliko sto je kod njega Asenbah kompozitor a ne knjizevnik; ovo nije aluzija na Malera koji nije bio homoseksualnih sklonosti, ali jeste jos jedno secanje na velikog kompozitora. I Viskonti i Dirk Bogart bili su homoseksualci, mada glumac to nikada nije priznao. S druge strane odbio je i da se ozeni samo zato da bi prikrio pravo stanje stvari te mnogi smatraju da je to glavni razlog sto nije postao veca zvezda u Holivudu. U ovom filmu, on je maestralan. Mogu medjutim da shvatim da je onima koji nisu citali knjigu ovaj film - dosadan. Mnogo puta se, naizgled, ne desava nista. Onaj ko je citao zna medjutim sta se desava u glavi Gustava Asenbaha te mu ostaje samo da upija atmosferu koja je savrseno prenesena iz knjige na platno. Mali Tadjo - Bjorn Andresen - ne mogu da kazem da me je sprva narocito odusevio. Medjutim, kako vreme vise prolazi cini mi se da je izbor i tu bio dobar. Mozda se on ne bi slozio - kasnije je pisao o tome kako je celo to iskustvo za njega bilo strasno te da je uticalo na to da ceo zivot mora da se brani od "optuzbi" da je i on gay. Filmski kriticar Lorens Kvirk napisao je sledece Some shots of Björn Andrésen, the Tadzio of the film, could be extracted from the frame and hung on the walls of the Louvre or the Vatican in Rome. For this is not a pretty youngster who is supposed to represent an object of perverted lust; that was neither novelist Mann's nor director-screen writer Visconti's intention. Rather, this is a symbol of a beauty allied to those which inspired Michelangelo's David and Da Vinci's Mona Lisa, and which moved Dante to seek ultimate aesthetic catharsis in the distant figure of Beatrice.


Za mene barem ovaj film ostaje masterpiece. Ni jednom se jos nije desilo da se ne rasplacem dok Gustav/Dirk umire na plazi, dok mu se sliva crna farba niz lice, gledajuci u Tadja a uz muziku Gustava Malera. Niti mogu da cujem cetvrti stav pete simfonije a da i sama ne vidim Tadja u daljini.

Sto se tice uticaja homoseksualnosti na umetnost kod Tomasa (ili Mikelandjela ili vecine) moram reci da sam jedna od onih koji smatraju da je umetnicko delo apsolutno neodvojivo od licnosti umetnika i da se odvojeno ne moze shvatiti. Retki su oni umetnici (a ja ne znam ni za jednoga, izuzevsi mozda Oskara Vajlda donekle) kojima polazi za rukom da u potpunosti odvoje licno i prozivljeno od dela koje stvaraju. Ukratko : mislim da straight Tomas ne bi stvorio ovakve (ako bi ikakve) ToniaHansa, Hansa-Psibeslava ili Gustava-Tadja kakve jeste stvorio nista vise no sto bi Mikelandjelova umetnost izgledala onako kakvom je mi znamo. Uostalom, i njihovi bi zivoti izgledali drugacije, bili bi drugi ljudi.

Za kraj ovog (pre)dugackog posta - jos malo Tomasa a iz tetralogije o Josifu :

Zar lepota nije samo jedna misao uzvišenog bledila , jedan učiteljski san? Kažu da ona počiva na zakonima ; ali zakon se obraća razumu a ne osećanju , koje onome ne dopušta da mu diriguje . Otuda i ona samotnost savršene i potpune lepote kod koje nema šta da se prašta . A osećanje u stvari hoće takvu lepotu kod koje ima razloga da prašta , inače joj sa dosadom okreće leđa . Da bi se nešto što je samo savršeno moglo s oduševljenjem ceniti , potrebna je određena predanost onome što je u mislima stvoreno i uzorno , a što je stvar učitelja . Teško da se tom zamišljenom oduševljenju može pripisati neka dubina . Zakon vezuje na spoljašnji , poučni način ; unutarnje vezivanje postiže se čarolijom . Lepota je magično delovanje osećanja, uvek napola varljivo i nešto što se kao delovanje zapravo da uništiti . Posadimo na lepo telo ružnu glavu i telo odmah neće biti lepo u bilo kom smislu delovanja osećanja , - izuzev u mraku , ali onda se radi o obmani . Koliko je samo obmane , opsene , zavaravanja prodrlo u područije lepog ! A zašto ? Zato što je to istovremeno i ujedno područje ljubavi i žudnje ; jer se tu umešao pol pa on određuje i pojam lepog . Svet je pun pričica o tome kako su u žene prerušeni mladići zavrteli glavu muškarcima ili kako su gospođice u pantalonama raspirivale strast kod pripadnica svoga pola . Otkriće pravog stanja stvari bilo je dovoljno da se priguši svako osećanje , jer je lepota bila lišena svoje praktične svrhe . Ljudska lepota kao delovanje osećanja nije možda ništa drugo do čarolija pola , očevidnost ideje polnosti , tako da bi možda bilo bolje govoriti o savršenom muškarcu , o u najvećoj meri ženstvenoj ženi , nego o lepom , odnosno lepoj , jer će jedna žena onu drugu nazvati lepom ili muškarac onog drugog nazvati lepim samo uz , razumljivo , krajnji napor samosavlađivanja . Slučajevi u kojima lepota trijumfuje nad svojstvom očigledne nepraktičnosti , potvrđujući bezuslovno delovanje osećanja , veoma su retka , ali se ipak , kko je dokazano , javljaju . Tu se u celu stvar uključuje i momenat mladosti , dakle jedna čar koju je osećanje veoma sklono da zameni sa lepotom , tako da se mladost , ukoliko njenu privlačnost ne ometaju neki suviše neupadljivi nedostaci , većinom jednostavno doživljava kao lepota , i to od lepote same , kao što to njen osmeh nedvosmisleno pokazuje . Mladosti je svojstvena ljupkost : jedna pojavna forma lepote koja po svojoj prirodi lebdi u sredini između muškog i ženskog . Mladić od sedamnaest godina nije lep u smislu savršene i potpune muškosti . A nije ni lep u smislu nepraktične ženstvenosti – najmanje bi ljude to privuklo . Ali jedno se mora priznati da lepota kao mladalačka ljupkost duševno i izražajno uvek malo naginje ka ženskoj prirodi ; to je u njenom biću , to je utemeljeno u njenom nežnom odnosu prema svetu i odnosu sveta prema njoj i odslikava se u njenom osmehu . Sa sedamnaest godina , istina , neko može biti lepši od žene i muškarca , može biti lep kao žena i muškarac , lep i sa jedne i sa druge strane i na sve načine , zgodan i lep da i muškarac i žena mogu da blenu u njega i da se u njega zablenu . :









“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Čet 6 Okt - 11:07

Jesam li vas zaboravio?
Jesam li vas zaboravio? upita se. Ne, nikad! tebe ne, Hanse, ni tebe, plava Inge! Ta vi ste bili oni za koje sam radio, i kad sam slušao kako mi plješću, tajno sam se obazirao da vidim da li vi u njemu sudjelujete….
Da li si ikad pročitao „Dok Karlosa“, Hanse Hanzene, kao što si mi obećao kraj baštenskih vrata? Ne čini to! To više ne tražim od tebe! što se tiče kralja koji plače, zato što je usamljen? Tvoje modre oči ne treba da postanu mutne i sanjarske gledajući stalno u stihove i melanholiju…Biti kao ti! još jedanput početi, odrasti kao ti, ispravan, radostan i jednostavan, uredan, valjan i u skladu sa Bogom i svijetom, voljen od onih koji su bezazleni i sretni, tebe uzeti za ženu, Ingeborg Holm, i imati sina kao što si ti, Hanse Hanzene, – živjeti slobodan od prokletstva saznanja i stavralačke patnje, voljeti i živjeti u blaženoj običnosti!… Još jedanput početi? Ništa ne bi pomoglo. Opet bi bilo isto – sve bi se opet zbilo, kao što se već zbilo. Jer neki ljudi neminovno zalutaju, jer za njih pravog puta zapravo i nema.

Tomas Man – Tonio Kreger








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Sub 11 Mar - 18:45

Uz velikog čoveka često idu i velike greške.









“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Sub 11 Mar - 18:45

Kad planiramo potomstvo, moramo imati u vidu da vrline nisu nasledne.









“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Sub 11 Mar - 18:45

Vreme hladi, vreme čini stvari jasnijim. Nijedan čovek ne može ostati nepromenjen nakon nekoliko sati.









“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Sub 11 Mar - 18:46

Nikada ne mogu da shvatim kako bilo ko ne može pušiti. To može uskratiti čoveku najbolji deo njegovog života. Sa dobrom cigarom u njegovim ustima, čovek je savršeno siguran i ništa ga bukvalno ne može dotaći.









“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   Sub 11 Mar - 18:46

Rat je kukavičko bježanje od mirnodopskih problema.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Tomas Man   

Nazad na vrh Ići dole
 
Tomas Man
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Umro američki slikar Tomas Kinkejd
» Tomas Edison
» TOMAS MAN " BUDENBROKOVI "
» Tomas Man
» Španska istorija
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-