Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Lorens Darel

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25844

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 18:40

Lorens Darel (Lawrence Durrell) rođen je 1912. u engleskoj porodici u Indiji, gde mu je otac radio kao inžinjer. Kao dečak pohađao je Jezuitski koledž u Dardžilingu (Darjeeling), a kasnije je poslat u St Edmund’s School u Kanterberiju, u Engleskoj. Njegovo prvo značajno književno delo bilo je The Black Book, koje se pojavilo u Parizu 1938. pod pokroviteljstvom Henrija Milera i Anais Nin. „Dok sam ga pisao, po prvi put sam čuo zvuk vlastitog glasa“, pisao je kasnije. Roman je hvalio T. S. Eliot, koji je objavio Darelovu prvu zbirku pesama, A Private Country, 1943. Prva među knjigama o ostrvima bila je Prospero’s Cell, vodič o Krfu, objavljena 1945. Usledile su Reflections on a Marine Venus, o Rodosu, Bitter Lemons, sećanje na boravak na Kipru; knjiga je 1957. dobila nagradu Duff Cooper Memorial Prize. U Grčkim ostrvima kasnije će se vraćati i na to vreme. Boravak u Egiptu za vreme Drugog svetskog rata inspirisaće Darelovo remek-delo Aleksandrijski kvartet, koje će završiti u južnoj Francuskoj, gde se 1957. za stalno nastanio. Između Aleksandrijskog kvarteta i Avinjonskog kvinteta, napisao je dvodelni roman Tunc i Nunquam, sada objedinjen kao The Revolt of Aphrodite. Njegov književni opus obuhvata i drame, književnu kritiku, prevode, putopise (Spirit of Place), Collected Poems, dečije avanture, zabavne priče o diplomatskom koru. Prepiska sa doživotnim prijateljem Henrijom Milerom takođe je objavljena. Godine 1990, nekoliko dana pre Darelove smrti u svom domu u Somijeru (Sommieres), objavljena je knjiga o istoriji i kulturi Provanse – Caesars’s Vast Ghost.









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25844

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 18:42


"Crna knjiga"


O knjizi

„Ovo je divlja, strasna, briljantno kitnjasta i živopisna ekstravagancija; to je nepogrešivo i suštinski knjiga mladog čoveka – Darelu je bilo samo 24 kada ju je napisao – veoma opscena, energično morbidna, često zaista zabavna, puna samosažaljenja ali, iznad svega, do te mere stilski i verbalno inventivna kao što to nijedan roman mladog čoveka iz tog vremena nije ni pokušao da bude.“
Filip Tojnbi, Obzerver

Mladi Lorens Darel poslao je Henriju Mileru rukopis svog romana Crna knjiga, sa porukom: „Pročitajte i bacite u Senu.“ Bio je to roman za koji, zbog njegovih opscenih i brutalnih stranica, nijedan izdavač u Velikoj Britaniji nije hteo ni da čuje, a kamoli da ga objavi. Henri Miler prekida rad na svom romanu i prekucava na mašini četiri primerka Crne knjige. Jedan šalje T. S. Eliotu, a Darelu upućuje telegram: „Vi ste budala.“ U pismu mu kaže: „Vi ste majstor engleskog jezika.“ U drugom pismu: „Čitanje vaše knjige predstavljalo je doživljaj u mom životu. Naprosto sam imao utisak da sam pročitao kolosalno delo, nešto od dve-tri hiljade stranica.“









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25844

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 18:45

Danilo Kiš je jednom rekao da svaka knjiga ima svoj miris i da ruski romani, na primer, različito mirišu od anglosaksonskih. Ako se složimo sa ovim postulatom, moramo konstatovati da Darelov „Aleksandrijski kvartet“ ima specifičan i jedinstven miris ljubičica u šećeru, ali i jedinstvene boje, zvukove i poseban tonalitet. „Aleksandrijski kvartet je knjiga sa najjačim i najsočnijim aromatom u dvadesetom veku. To je roman koji sanja. I u kome je glavna ličnost jedan grad, vreo, seksualan, nostalgičan, gde se bolno i uzbudljivo sjedinjuju „pet rasa, pet jezika, tuce veroispovesti: pet flota koje se vrzmaju kroz svoje masne odbleske u vodi iza njenih lukobrana, ali ima tu i više od pet polova koje samo narodski grčki jezik može razlikovati“.

Sve je počelo mnogo ranije, kada je 1912. u porodici inženjera koji je u Indiji gradio prve železnice i mostove, rođen dečak, Lorens. Majka mu je bila Irkinja, a pripadao je porodici koja se u vreme kada je Britanija doživljavala svoj cvat, nije vraćala u nju, već su živeli u kolonijama na Istoku. Sočan ukus egzotičnih istočnjačkih cvetova koje stanovnici jedu natopljene šećerom, muzički četvrtonovi „koji sinuse melju u prah“ i božanske boje pejsaža, ostavili su trajan utisak na Darela. Kasnije će se sećati veličanstvene duše Istoka, pretočene u koloraturalno… „Beleške o bojama pejsaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom“. „Zlato, fosfor, magnezijum papir“, bile su boje koje su carevale na ulicama na kojima je rastao Darel.

Njegova porodica je velika, šarolika, kosmopolitska, što je od početka dobar start za svako dete. Jer, u životu imamo jedan izbor: da budemo kosmopoliti ili idioti. A kosmopolitizam obećava pun život, otvorenost za svakovrsna iskustva i – mogućnost kreacije. Upravo ono sto se Darelu kasnije događalo.

Detinjstvo Lorens Darel provodi u Indiji i u Burmi. U dvanaestoj, on odlično govori hindu, ali njegovi roditelji smatraju da je došao trenutak da se vrati u Britaniju i upisuju ga u školu u Kenterberiju. No, onome ko je rano upio vedru šarolikost gorkoslatkog Istoka, sjajna, vrela jutra kad je iz mreže oko svog kreveta vadio komarce, ali i otrovne škorpije, od početka je morao biti otužan engleski čaj u pet. A malčice preslatke, ali vedre sladolede svih boja, nisu mogli da nadomeste engleski bezukusni kolačići sa anisom. U Britaniji je Darel definitivno bio usamljen.

U osamnaestoj pokušava da upiše Kembridž, ali bez uspeha. Paradoksalno, to je bila njegova sreća. (Bog ima čudesan smisao za kombinatoriku, naše propasti su često naše najveće šanse). Jer tih je godina, kada nije uspeo da bude student na elitnoj instituciji, počeo, zapravo, njegov pravi, pun život. U jednom londonskom noćnom lokalu, zarađuje za život nocima prebirajući na starom pijaninu. „Iako nekoliko dirki nije radilo, taj je klavir imao sposobnost da u meni probudi sunce“, govorio je kasnije. Otvara fotografsku radnju sa svojom prvom ženom. Ubrzo padaju pod stečaj. Darel komponuje džez-pesme, a u rana, mutna londonska jutra, piše.
Njegovi prvi književni pokušaji doživljavaju neuspeh. Ali on ne odustaje. Svoju porodicu ubeđuje da iz hladne, sterilne atmosfere koja caruje u Britaniji, pobegnu tamo gde peva sunce – u Grčku, kolevku civilizacije, koju je Darel beskrajno voleo.

Porodica se seli na Krf. „Zaronili smo u sunčano carstvo Jonskog mora“. Tu Darel piše svoju čuvenu „Crnu knjigu“, roman poznat po opscenostima i brutalnostima, koje ni jedan izdavač u Britaniji nije želeo da objavi. (No, onaj ko nema brutalnost i opscenost u romanima, ima Džeka Trboseka na svojim ulicama, ali to je druga priča). „Crnu knjigu“ Darel šalje Henriju Mileru, svom velikom, najpre epistolarnom prijatelju, uz cedulju: „Pročitaj, a zatim zavitlaj u Senu“. No, „Crna knjiga“ nije zavitlana u Senu.

Za nju je predgovor napisao niko drugi do T. S. Eliot. Objava rata 1941. Darela zatiče u Grčkoj. Beži pred Nemcima koji nadiru na Krit, u čamčiću koji se opasno naginjao pod teretom ledenih talasa koji su pljuskali svuda okolo. Ostatak rata provodi u Kairu i Aleksandriji. Topografija živopisnih predela prerasla je u izazovnu građu iz koje će biti rođen roman-san, „Aleksandrijski kvartet“. „U samoj osnovi, šta je taj naš grad? Sta obuhvata ta reč Aleksandrija? U magnovenju, okom duha svog vidim hiljade ulica koje kinji prašina. U njoj danas gospodare muve i prosjaci, i svi oni koji nekako životare na sredini između prvih i drugih“. No, rukopis „Kvarteta“ još nema na hartiji.On još fermentira u dnu Darelovog sna. U međuvremenu, Darelu nestaje novaca i on prihvata ponudu Britanskog saveta da rukovodi jednim institutom u Argentini. Ali i tu ga muči čežnja za Grčkom. Diplomatska služba ga vodi i u Beograd.

U to doba piše dve knjižice „Esprit de Corps“ i „Stisnuta gornja usnica“, u kojima možemo naći detalje o jugoslovenskim prilikama krajem četrdesetih godina ovog veka. Tu su detalji o mašinovođi koji vozi drveni voz, a pri tom veoma liči na Dostojevskog lično i opisi tragikomičnog, beznadno tužnog perioda, koji smo mi ovde optimistički zvali „izgradnjom“, smatrajući se beskrajno pronicljivima.

Darel 1957. završava prvu knjigu iz tetralogije koja će biti „Aleksandrijski kvartet’. „Justina“ je rođaka budućih nastavaka. Jedan od najboljih romana ovoga veka je rođen. U „Kvartetu“ su proza i poezija postali jedinstveno tkanje, a grad, veličanstvena i voljena Darelova Aleksandrija, postao jedan od glavnih likova romana. Na pitanje kako pisati posle Džojsa i Prusta, (književnika koji su uticali na Darela), on je našao odgovor: konstruisao je nov roman, u kome su sjedinjene tri strane prostora i jedna strana vremena. Ako je Prust uveo aluvijalni kod vremena u literaturu, Darel je u „Kvartetu“ romanesknu građu vivisecirao zaleđenim vremenom.

U beskrajnom nizu ogledala u kojima vidimo glavne junake, Justinu, Darlija, Mauntoliva, Kleu, oborene strastima, vrelom klimom koja toliko zamara da ne ostavlja prostora za puke i isprazne moralne procene, u isparenjima kabalističkog i friojdističkog učenja, Darel je ulovio kardiogram ključanja Aleksandrije, te divne i grozne „muljače ljubavi“. Sam Darel je ovaj roman gradio na traganjima D. H. Lorensa i na postulatima Milera, Monterlana, Borhesa, Markiza de Sada, Kavafija, koji je i jedna od glavnih ličnosti ovog remek-dela. Ako je Darelov cilj bio da u romanu „ispita ljudske vrednosti poštenim predstavljanjem ljudskih strasti“, „Kvartetom“ je on u potpunosti ispunjen.

Ovde caruje „mek, tup zvuk Aleksandrinaca“, lutaju kockari i ljubavnici „koji igraju da izgube“, oseca se ukus poljubaca, neznih, ali i pervetuiranih i vestih, kao i onih tako nevestih „da su podsecali na prve oblike stamparstva“. Odgovor na surovu sliku sveta, ulovljenu u literaturi, a prenesenu iz sirove zivotne gradje, Darel je dao opisujuci jedan mitski grad sa bogatom, poeticnom, arhetipalnom prosloscu, kojim vlada strast. Darel je na „muljacu sveta“, odgovorio Aleksandrijom, velicanstvenom „muljacom ljubavi i strasti“, pri tom ispisujuci divnu i ingenioznu recenicu „Srce dobija sve sto zelim, a placa dusom“, kao i „Grad postaje citav svet kada covek voli jednog od njegovih stanovnika“. Do kraja svog zivota, Darel je ziveo u Grckoj, daleko od svetske knjizevne scene, bolesnih umetnickih ambicija, slave i
svega ostalog sto ona donosi: depresiju, sumnju u sebe i zamor.

Njegov život je bio krajnje jednostavan, jutarnja šetnja po obali gde se valjaju so i talasi plavi kao kiseonik, pisanje, crni hleb i masline, a zatim popodnevna siesta, čitanje, malo crnog vina i lutanje po primorskom gradiću gde je uživao u narečju narodskog grčkog jezika. Posle „Aleksandrijskog kvarteta“, Darel više sa Bogom nije mnogo govorio, sa njim se, uglavnom, dopisivao i pisma se nisu vraćala. Više se nikad nije vratio u Aleksandriju, u kojoj još postoje kafane u kojima je sedeo, ulice kojima je hodao i tamni uglovi, prašnjavi i mirisavi gde je noću ljubio žene koje je obožavao.








Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 18:50









 








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 18:53

Ova prisnost ne treba da ide dalje,

jer smo sve njene mogućnosti

već iscrpli u svojoj mašti.

Svaki muškarac se sastoji od gline i demona, i nema žene
koja može da zadovolji i jedno i drugo.

Bolesti ne idu na one koji žele da umru.

Uvek sam bila tako jaka.Da li je to
sprečavalo da budem stvarno voljena?

Grad postaje čitav svet kada čovek voli jednog
od njegovih stanovnika.









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 18:56

Uzaludno je prelaziti preko svega ovoga tako
nesigurnim sredstvom kao što su reči.

Znaš da nikad ne pričam jednu
priču na isti način dva puta.
Znači li to da lažem?

Svi mi tražimo racionalne razloge
da bismo
verovali u apsurdno.

Ko je pronašao ljudsko srce,pitam se?
Kaži mi ,a onda mi pokaži gde su
ga obesili.

Shvatio sam onda svu istinu o ljubavi :
da je ona nešto apsolutno što uzima sve ili ništa.
Druga osećanja,sažaljenje,nežnost i tako dalje,
postoje samo na površini i pripadaju tvorevinama
društva i navike.









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 18:57

Koristimo jedni druge kao sekire,
da bismo sasecali one koje stvarno
volimo.


Danas se od svih umetnika očekuje

da budu pomalo pomodno nesrećni.

Kroz sto godina ležaćemo držeći jedno drugom
jezike u ustima,ćutljivi i bez strasti kao morska trava.

Shvatam da neko može tvrditi da poznaje
samo jedan vid našeg karaktera.Mi svakom
okrećemo različitu površinu prizme.

Postoji nešto iscrpljujuće i izopačujuće kada se voli
tako vešto a ipak voli tako malo.

Duh joj je toliko budan da je zbog toga svako
telesno podavanje samo delimično.

Zato što danas ništa ne oseća

kaže mi da je zaljubljena u mene.

Nije ljubav slepa nego ljubomora.

Beda jako ograničava a bogatstvo jako
izoluje.

Moral nije ništa ako se svede samo na formu dobrog
vladanja.

Patnja je akutan oblik sujete.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 18:58

Ustvari mi ljuto ozleđujemo ljubav,
jer smo dokazali da su veze prijateljstva
čvršće.

Gde nauka prestaje,živci počinju.

Volela je moje slabosti jer je osećala
da mi je tu od koristi.

Hvala Bogu pa nisam genije

jer genije nema nikoga kome

bi mogao da se poveri.

Ne mogu da se zaljubim jer pripadam
tom prastarom tajnom udruženju – šaljivčinama!

Uvek sam smatrala da oni koji su mrtvi misle o nama kao
da smo mi mrtvi. Ponovo su se pridružili živima posle
ovog beznačajnog izleta u nazovi-život.

 Čovek se uvek zaljubljuje u
ljubavni izbor osobe koju voli.

U braku se ozakonjuje očajanje.

Zar ne zavisi sve od toga kako tumačimo
tišinu oko sebe?

Ne vode sve stvari napred drugim stvarima,
neke vode nazad stvarima koje su prošle.









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:01

Živimo životima zasnovanim na probranim
izmišljotinama.

Bol koji prati pisanje može sasvim da se
prepiše,kod umetnika,strahu od ludila.

Ljubav je tečan fosil.
Sasvim je moguće voleti one kojima nanosite najviše bola.

Prava bezazlenost nije u stanju da učini ništa što je
površno.

Kad ubereš cvet,grana se sa odskokom
vraća na mesto.
Ovo ne važi za naklonosti srca.









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:02









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:03

Moljce privlači plamen ličnosti.A i vampire.

Što se tiče tvoje takozvane bolesti,da li si ikad pomislila
da bi ona baš mogla da se pripiše usamljenom
samosažaljenju?

Živimo u plićacima međusobnih ličnosti i ne možemo
da stvarno zavirimo dole u dubinu.

Istina nije ono što se kaže pri punoj svesti.
Ona je uvek ono što „tek isklizne“, greška
pri kucanju koja odaje čitavu igru.

Voleti je bilo apsurdno.Kao biti bačen sa tavana.

Najbogatije ljudsko iskustvo ima ujedno
najskučeniji domet u izražavanju.
Reči ubijaju ljubav kao što ubijaju i sve ostalo.









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:04

Čovek piše da bi povratio izgubljenu čistotu.

Oduvek je čeznuo za nekom osobom sa kojom
će moći da govori otvoreno- ali to mora biti
neko ko ne može da ga potpuno shvati!

Žurba,kao i saosećajnost,uvek deluju jadno,jer
pokazuju da je impuls ili osećanje zagospodarilo
tamo gde samo razum treba da vlada.

Kako je odvratno što ljudi vole
bez tvog pristanka.

Ovaj svet predstavlja obećanje jedinstvene sreće,
za koju mi nismo dovoljno dobro opremljeni da je
se domognemo.

Ništa se ne nauči od onih koji nam uzvraćaju ljubav.

Gore glavu,momče,treba ti čitav život
dok porasteš.

Ljubavnici kao lekari,boje neukusni lek,da bi
neopreznima bilo lakše da ga progutaju.

Žena uvek piše najlepša ljubavna pisma
čoveku koga vara.









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:05

Koliko je istina koje imaju malo veze sa činjenicama !

Koliko ste puta uzalud pokušavali
da zavolite „pravu osobu“,čak i kada
vaše srce zna da ju je pronašlo posle
toliko traženja?

Imam ja svoj život,a onda i život svoga života.

Kada počneš da misliš za sebe-ne možeš
biti licemeran.

Biće da je zdravije biti potpuno bez mozga.

Ja u umetnosti sve jasnije vidim neku
vrstu đubrenja duše.

Oduvek sam bio čovek tipa „u tom grmu leži zec“.

Najraskošnija je ona ljubav koja se
pokorava sudu vremena.

Najbolje što se može učiniti sa velikom istinom,
jeste da se ona zakopa u brdu ludosti,gde može
na miru da čeka pijuk i lopate odabranih.









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:06

Naša je bolest što želimo da sve obuhvatimo
orijentacionim okvirom psihologije i filozofije.
Oštar jezik mu je poticao od savršene jednostavnosti.

Niko ne može da bude pobunjenik suviše
dugo a da se ne pretvori u despota.

Efektno u umetnosti je ono što siluje osećanja
vaše publike a ne pothranjuje njene vrednosti.

Ti imaš unapred smišljen način prilaženja
doživljaju.Ja sam istinskiji paganin.

Sva tvoja tupa ponavljanja jedne te iste
greške su dosadna kao tablica množenja,

Sve što umetnik može da kaže kao imperativ
jeste : Razmišljaj i plači !








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:07

„Grad, u kojem žive ova moja sećanja, kreće se ne samo unazad u našu istoriju, ukrašen velikim imenima koja označavaju svako stajalište zabeleženog vremena, već i napred i nazad u živoj sadašnjici, da tako kažem – među svojim savremenim verama i rasama; stotina malih sfera koje religija ili tradicija stvaraju i koje meko međusobno prianjaju kao ćelije da bi oblikovale veliku opruženu meduzu kakva je Aleksandrija danas“ - Lorens Darel (Aleksandrijski kvartet: Baltazar)








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:07

Između mnogo toga, počesto po naše puke egzistencije i relevantnijeg, došlo je i do opšte devalvacije jezika i jezičkih odraza ushićenja. Otud posve izraubovano zvuči odrednica/pohvala „izdavački poduhvat godine“, posebno kada je svako malo možemo sresti na naslovnicama mnogobrojnih knjiga i u kontekstu priča o raznolikim izdanjima; ipak, tu i tamo se desi i da davnih dana potrošene jezičke poštapalice naprosto odražavaju neosporno stanje stvari. Tako se gorepomenuta hvala „izdavački poduhvat godine“ naprosto nameće kao neizostavan leksički izbor kada se povede reč o novom izdanju DarelovogAleksandrijskog kvarteta na srpski jezik.
Nakon dramatičnog, ali ipak manjkavog izdanja u Prosvetinoj ediciji viđenoj za velike romane davnih dana, kao i pomalo dubioznih izdanja sarajevske Svijetlosti u osvit raspada zajedničke nam domovine, krajem godine za nama počašćeni smo istinskom krasotom – novim prevodom ovog remek-dela u lukskuznom izdanju (četvoroknjižje u zajedničkom tvrdom omotu). I, reklo bi se, da je Aleksandrijski kvartet Lorensa Darela (u prevodu  (sasvim novom) Olje Petronić i u izdanju Red Boxa i Agencije Obradović) napokon dobio dostojanstvenu opremu u srpskoj knjižarskom kontekstu. I, zbilja, na uzorku ovog izdanja napokon se da steći pun uvid u istinski kvalitet ovog nesvakidašnjeg poduhvata i pravog bisera svetske književnosti iz ponajboljih i najambicioznijh dana.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.


Poslednji izmenio Dala dana Čet 15 Sep - 19:09, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:08

A upravo se kao najjači nameće utisak o srećnoj i sasvim uspeloj sprezi  ambicije i pripovedačko-stilske kompetentnosti. Aleksandrijski kvaret, naravno, ne oduševljava pukim obimom (oko 1100 stranica teksta), koji je uostalom možda i odveć zahtevan zalogaj za današnje dominatne čitalačke navike, nego upravo Darelovim umećem da izađe na kraj sa štivom koje se istovremeno da pohvaliti na četiri krupna plana; ovo je, naime, i superiorna društvena hronika, ali i pronicljiva studija intrigantnih karaktera i dokument jednog i dalje primamljivog vremena, baš kao i posveta gradu večite enigmatične lepote. A, povrh svega toga,  Aleksandrijski kvartet je od prvog do poslednjeg svog reda i dragoceni masterclass na temu književnosti u njenoj najčistijem i samim tim, najvrednijem obliku.
Za današnje svakako, ali i za ondašnje pojmove retkom veštinom, veštinom koja u sebi objedinjuje ponajbolje od rečite, a polivalentne i fluidne naracije i nepatvorene fascinacije složenošću ljudskog uma i interakcija u koje ljudi, katkad svojevoljno, a ponekad i gonjeni zovom usuda, stupaju Darel ovde pripoveda priču o ljubavnom mnogouglu, u isto vreme poigravajući se pipavom  tehnikom nepouzdanog pripovedača. Reklo bi se Darel ovde nikako ne poseže za tim zahvatom sa željom da zadivi čitateljstvo i da se poigrava mogućnostima te manje-više novotarije, već da je bio poriv da svoje junake pokaže u svoj punoći njihovih bivstvovanja i nesreća ka kojim, čini se, nekad i dobrovoljno hrle. Stoga se da izreći sud da je, između ostalog, Lorens Darel ovde uspeo da čisto književnim sredstvima, te usresređenošću i suptilnošću, koje naprosto mame oduševljenje, stvori literarni pandan postupnosti kojom u svakodnevnom životu spoznajemo dimenziju po dimenziju onih na koje nas je sudbina uputila i koji su, mada nužno ne doživljavamo uvek baš tako, naš svesno-nesvesni izbor








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:12









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:13









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:13









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:13









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:14









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:16

TAMNI LAVIRINT 
-Odlomak 

Tokom prve polovine juna 197, mala grupa turista našla se zarobljena u tek otkrivenom lavirintu iznad seoceta Kefalonije, na ostrvu Kritu. Zajedno sa vodičem iz turističke agencije ušli su u mrežu pećina i hodnika s namerom da istraže takozvani „Grad u steni“ – čiji je pronalazak godinu dana ranije bacio novo svetlo na dugu arheološku karijeru ser Huana Akselosa. Iznenadnim i neočekivanim nesrećnim događajem, vodič grupe je poginuo. Pad jedne stene odvojio je nekoliko članova družine od glavne grupe, ali je jedan od njih, lord Grejsen, iako su šanse za to bile gotovo neznatne, ipak uspeo da pronađe izlaz. Dok romanopisac možda smatra neophodnim da se izvini zbog izbora tako banalne teme, novinari nemaju sličnih predra suda. Ova izuzetna priča odmah se našla na prvim stranicama londonske štampe. Predstavljajući onaj deo istine koji je neobič niji od mašte, oberučke je dočekana i u američkim novinama, gde se, u jednom podnaslovu, pojavila i završna zajedljiva opa ska o toj temi – „Lord se izgubio u Lavirintu“. Tajms je iskori stio priliku da još jednom skrene pažnju na sjajno Akselosovo otkriće lavirinta, pošto se dugo smatralo da je priča o lavirintu samo mit. Reči „lavirint“ i „minotaur“ našle su se u ukrštenici Dejli mirora već sredinom tog meseca. Grčka štampa iz Atine prenosila je izveštaje objavljene u američkim novinama, pošto nije mogla da obezbedi troškove za specijalnog dopisnika. U jed nom izveštaju, dopisnik je otišao toliko daleko da je rekao kako u lavirintu još uvek živi neko čudovišno stvorenje – zapravo, Mi notaur – odgovorno za smrt izvesnog broja nevinih seljana. S pojavom konačne verzije priče samog lorda Grejsena, u kojoj je on opisao čitav nesrećni događaj, kao i srećni sticaj okolnosti koji mu je omogućio da pronađe izlaz, ovaj slučaj nipošto nije bio okončan. Mladi Amerikanac upravo je popio četvrtu šolji cu čaja, a onda je zatvorio beležnicu. Još je bio pomalo zgranut detinjastom nadmenošću lorda Grejsena i glomaznom pojavom njegovog prijatelja Akselosa, koji je sedeo kraj sunčevog sata u prizemlju svoje lepe kuće i dokono pušio ne mareći mnogo za pitanja mladog novinara. Okolo je vladala tišina, čuo se samo zvuk makaza duž guste živice. „Kefalonija“ je velika bela kuća od kamena, odvojena od mora šumarkom oleandra. U sumra ku, mladi Amerikanac je posmatrao kako sunce dodiruje sne gom prekrivene vrhove Belih planina. Uzdahnuo je. „Eto, lorde Grejsene“, reče on, „to bi bilo sve.“ U mislima je oblikovao kompliment koji je hteo da uputi ser Huanu po vodom izuzetne lepote njegove kuće i imanja, ali, nekako, nije mogao da ga izgovori. Akselos je bio strogog izgleda, krivonog, s kukastim nosem i ćelav. Oči su mu imale nekakvu reptilsku usporenost, pogled mu je bio ukočen. Sedeo je na ivici kame nog sunčevog sata i pušio cigaru. „Pa, idem ja“, rekao je mladi Amerikanac. Na obodu sela čekala su ga kola; put do Kanije je dug. Dopustio je da mu lord Grejsen, predusretljivo ali nekako s visine, stegne ruku. „Hvala vam, gospodine“, rekao je i krenuo šljunkovitom stazom ka putiću za mazge koji je vodio do Kefa lonije. Nije imao baš neku priču. Ali pošto je beležnicu zaboravio na stočiću, vratio se istim putem, a onda krenuo prečicom, preko terase i pošljunčanog puteljka. Akselos se bio zavalio u ležaljci. Upravo je izabrao jed nu breskvu iz činije sa stola. Grejsen je sedeo s rukom prebače nom preko naslona stolice i s prekrštenim nogama. Podigli su pogled kada su se na šljunku začuli mladićevi koraci. Ovaj se izvinio i uzeo svoje izgužvane papire. „Gospodine Hau“, reče Akselos hrapavim, dubokim glasom. Malim srebrnim perorezom ljuštio je breskvu. Nota drskosti u njegovom glasu bila je prefinjena – i nenamerna. Priroda je u njemu izmešala crte nekog izopačenog pape i sporost krokodi la, a svemu tome dodala i preterano grub glas. Kada se Akselos osmehnuo, mladi Amerikanac je shvatio da on nije namerno neprijatan. „Ulaz u lavirint zatvoren je usled odrona stene. Sve dok se stena ne ukloni, verovatno neće biti vesti od ostalih. Čini mi se da bi trebalo da vam dam savet da ne gubite vreme povo dom svega toga, je l’ tako, Diki?“ Na Grejsenovom licu titrao je njegov uobičajeni izraz dečač ke nadmenosti. Dobroćudno je klimnuo glavom: „A i krajnje je opasno.“ Mladi Amerikanac je osećao blagu nervozu kad god je imao posla sa Englezima. „Uznemirrrujuće je, gospodine“, reče on kotrljajući ovo „r“ koliko god je to mogao, „što ne možete da mi kažete koliko je tačno ljudi bilo u grupi. Izveštaji se razli kuju. Recimo, vi ste mi pomenuli ime gospodina Kempiona.“ „Oh, da. Tako je“, reče Grejsen. „Naravno da je on bio tamo.“ „Ali njega uopšte nema na spisku putnika Evrope. S druge strane, kapetan Berd…“ „Kapetan Berd je ovde“, reče Akselos. „On nije ni ulazio u lavirint.“ „Znate šta, u dokumentima brodskog blagajnika Evrope zapisa no je njegovo ime. Kao jednog od prvobitnih članova grupe.“ „Greška.“ „Sve je to veoma zbunjujuće.“ Stavio je beležnicu u džep pa se strmim kamenitim putem žurno uputio ka selu. Auto je bio tamo gde ga je ostavio. Ušao je i vozač ga je lagano povezao obodom planine ka dolini u podnožju. Na poslednjoj okuci rekao je vozaču da stane. Sunce je zalazilo za more, jarko i neprozirno u svojoj zlatastoj težini. Još jednom se okrenuo i pogledao ka Kefaloniji; dah mu je za stao. Bilo je to čudesno mesto; velika stenovita kupa dizala se tri stotine metara u plavi kritski vazduh. Jednom stranom str mo se uzdizala iz mora kao da ju je bio zasekao neki suludi ar hitekta. Bočne strane stradale su usled nepogoda i ponegde su rasli primorski hrast i mirta. Na samom vrhu video se šuma rak čempresa i maslina. Negde po sredini kupe bilo je usečeno seoce Kefalonija, čije su kuće, omalane u jarke boje, pod zami rućom svetlošću sunca odisale starinom i jednostavnošću. Od tog malog civilizovanog useka planina se dalje izdizala u nebo. Video je aleju niskih hrastova koja je vodila do samog ulaza u lavirint. A onda, dole niže puta, ugledao je ljupku kuću koju je Akselos nazvao „Kefalonija“. Bila je sagrađena u raselini stene što se pružala sve do mora. Tik uz beli mol ljuljuškao se, kao neki živahni leptir, mali beli čamac s jedrom. Sa ove poslednje okuke video je u daljini, ali sasvim jasno u modrikastoj svetlo sti, dve prilike na travnjaku. Na Akselosov poziv, pojavila se Katina. Donela je šahovsku tablu i kutiju sa figurama. Na sto je postavila sveću i pored spu stila kutiju šibica. „Šta misliš o njoj, Diki?“, reče Akselos svojim neobičnim naglaskom. Imala je plavu odeću i žuti šeširić; bila je izvanredno građena, s tamnim jastrebolikim licem. Dok se saginjala da uzme poslužavnik sa šoljicama za čaj, Akselos ju je nehajno dodirnuo po zadnjici. „Crna kao greh“, rekao je kri veći usta i gladeći Katinu – onako kako bi neko milovao glat ke bokove jelena. Katina kao da na sve to nije obraćala pažnju. Grejsen je nervozno gledao oko sebe, svestan podrugljivog po gleda svog prijatelja. „Sjajna je“, reče uljudno, ali s nelagodom lepo vaspitanog čoveka. Akselos je razmakao usne i kratko ot puhnuo podrugljivo se smejuljeći. „Katina je proizvod jednog idioritmičnog manastira“, reče on. „Udovica je… ili je to bila. I upravo je to čini tako idioritmičnom. Tako beskompromisno idioritmičnom, je l’ tako, draga moja?“ Devojka je unela poslužavnik u kuću. „Kao izraz nežno sti, ta reč je neuporediva… moja mala idioritmična monahinja, a?“ Akselos poče da namešta figure na tabli. „Dragi moj Diki“, reče on, „ne gledaj me kao da sam izdao belog čoveka.“ Grejsen je napravio jedan od svojih nepotrebnih malih pokreta rukom opovrgavajući nagoveštenu kritiku – pokret koji je govorio „da leko bilo“. Akselos je uživao u tome što je njegovom prijatelju ne prijatno. Protrljao je rukom bradu i još jednom iskrivio usta u osmeh. „Moja majka Arabljanka i moj otac Grk“, rekao je, „omo gućili su mi jasan uvid u mediteranski svet gde ljude vrednuju zbog njihove… idioritmičnosti, da se tako izrazim. Ali bez ob zira na moju nesrećnu nacionalnost, za koju je otac mislio da će mi koristiti, ja malo šta imam zajedničko sa plodovima ove viso ravni. A ti, Diki, i posle trideset godina još izgledaš zbunjeno.“ Grejsen uzdahnu. „Silene“, reče on, upotrebljavajući nadimak koji je Hogart nadenuo Akselosu kada su bili na prvoj godini fakulteta, „Silene, neće ti to izaći na dobro.“ „Ona ima mlađu sestru koja je još lepša i još idioritmičnija, ako si zainteresovan da je…“ „E pa, znaš šta…“, reče Grejsen usiljeno. „Dosta si me pec kao, Silene. Pripazi se.“ Akselos upali sveću; sada su sedeli u zlatnom oreolu svetlo sti dok se veče, modrikasto i bez daška vetra, pretapalo u noć. Devojka se ponovo pojavila i kraj njih spustila čaše i brušenu bocu s vinom. „Pretpostavljam da će Berd ostati da prenoći gore u manastiru“, reče Grejsen rasejano. Akselos odloži ciga ru i odlučno povuče prvi potez. „Zapazio sam da svi Hogarto vi pacijenti žurno odlaze u manastire; ili postaju kaluđeri, ili prihvataju da budu đakoni na Atosu. Šta li to stari đavo smera s tim svojim psihoanalitičkim igrarijama? Poslednja knjiga mu je bila nekako nečitljiva.“ Grejsen nabra obrve i rasejano pro mrmlja nešto.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:16

„Berd je zapovedao nekim gerilcima“, reče povlačeći potez, „za vreme poslednjeg rata. Kaže da je dobro upoznao izvesne delove lavirinta. Čudno je da nije naišao na tvoj hram – i pred uhitrio te.“ Akselos se iznenada upilji u njega jednim okom, ob lim i sjajnim kao dugme. Na licu mu se pojavio osmeh, ovoga puta tajanstven i nejasan. „Takvo ti je carstvo nebesko, Diki“, reče. Činilo se kao da hoće još nešto da kaže, ali se zaustavio. Onda je uzdahnuo. „Diki, ti si stručnjak – ti si to video.“ „Da“, reče Grejsen pomalo ustuknuvši, iznenađen. Uznemi ravalo ga je kada bi ga neko nazvao stručnjakom. „Kip koji sam ti poslao za Muzej, i reljef – smatraš li da su originalni?“ „Svakako“, reče Grejsen. „E pa, nisu. Razlog zbog kog Berd nije pronašao hram dok je boravio u lavirintu jeste taj što hram nije ni bio tamo. Ja sam ga sagradio.“ Grejsen nije imao baš veliki izbor izraza lica na raspolaganju. Izgledao je više uvređen nego iznenađen. Akselos nije mogao a da se ne nasmeje mešavini žalosti i neverice koja je lebdela na tom okruglastom i mirnom licu. „Kamen potiče sa jednog sta rog nalazišta u blizini Kastrona“, reče on. „Hram sam sagradio od komadića mermera povađenih iz starog mola. Podnožje stu ba i osnovu bareljefa načinio je upravo ovde jedan stari monah. Kip sam napravio ja.“ Smejao se sve dok mu oči nisu potpuno iščezle, a nos mu se spojio s bradom. Lice poput grčke tragične maske, pomisli Grejsen. Bilo je to uznemirujuće. Ali opet, čo vek bi uvek mogao pretpostaviti da je Akselos spreman za neku tako tešku obmanu. Pošto je stare spomenike shvatao ozbiljno, Grejsen je bio krajnje ozlojeđen. „Znači, zato si me upozorio da ne…“, rekao je sumorno. Setio se bleštavih sunčevih zraka koji su se probijali kroz pukotinu u tavanici i osvetljavali veliki reljef. Akselos reče: „To će mi zapečatiti karijeru, Diki, zar ne? Pobeda učenosti. Morao sam da sačekam da taj monah umre da 
bih svetu otkrio ’Grad u kamenu’.“ Sedeli su i gledali se preko šahovske table. Grejsen uzdahnu i odmahnu glavom. Akselos reče: „Na jesen će prevari biti godinu dana. Tada nameravam da štampi otkrijem pravu priču. Tako ću nepobitno istaći dva na čela u koja verujem: da stručnjaci ne znaju ništa i da se arheolo gija razvila u nauku dosadnu poput teologije. Ti si na potezu.“ „Ali tvoj ugled“, reče Grejsen, razmišljajući o tome kako je ovim postupkom čitav Akselosov život srozan u blato. Čim bi dobio neko priznanje, on bi ga i odbacio; ne baš kao da nije voleo priznanja, već pre kao da ga je neki unutrašnji izopače ni poriv sprečavao da u njima uživa. Pre svega, bilo je tu ono briljantno tumačenje Nugatija, dok je još bio na prvoj godini studija. Propala mu je i stipendija Trinitija za postdiplomske stu dije. Njegov mentor je rekao: „On je izvanredan, nema šta, ali samo kada se činjenice slažu s njegovim idejama.“ A sada je, u šahu, gubio zbog te iste sklonosti prema neuobičajenim potezi ma, na kojoj bi mu čovek mogao pozavideti. Ili možda nije bio dovoljno pažljiv? Hogart je umeo veoma duhovito da imitira Malinsa, izviđača, kako se bez daha naginje nad njegov krevet i šapuće mu: „Bela crkvica danas, gospodine“, dodajući: „go spodin Akselos je ušao i rekao mi da vam prenesem da je pono vo imao poteškoća, gospodine, i da ne zna na koju stranu da se okrene, gospodine.“ Kao da je pogodio o čemu razmišlja njegov prijatelj, Akse los je spustio naočare i rekao: „Nema svrhe da lupaš glavu zbog mene, Diki. Ja sam nepopravljiv. Sa hiljadu ili dve godišnje čovek to sebi može da dopusti. Ali ti predugo skromno živiš da bi shva tio koliko su neprikladne današnje intelektualne zabave čoveku koji se jednog dana probudio s platonskim ognjem u utrobi.“ Lice mu je sada bilo tužno – bilo je to lice skrhanog pape, u svetlosti samo jedne sveće. Nesrećan je, video je Grejsen, i njegovo već spremno saosećanje sada se iznenada rasplamsalo. Akselos je sedeo i zurio u Grejsena kao da ga jedva vidi, a krup ne, pomalo ženskaste ruke položio je u krilo. „Šahmat“, rekao je Grejsen i dunuo u sveću, a onda uzeo prijatelja podruku i poveo ga u osvetljenu kuću. Desetak kilometara odatle, američki novinar izvadio je be ležnicu i komadiće papira na kojima je upisivao značajne poje dinosti povezane s nesrećom. Uvek mu je bilo teško da pročita svoj rukopis. Pod svetlošću baterijske lampe stavio je listove pa pira na kolena i napregnuvši se da ublaži podrhtavanje starog auta, pokušao da sastavi izveštaj. Bilo je nekoliko zanimljivih momenata koji će mu pomoći da u dopis unese živosti. Na pri mer, ser Huan je nekoliko puta obavestio vlasti da lavirint nije bezbedan i da ture s vodičem treba otkazati. I britanski konzul je pokušao da odvrati kapetana Evrope od iskrcavanja putnika i od toga da im omogući izlet. A zatim je tu i zanimljiva činjeni ca da je već nekoliko istraživačkih grupa nestalo u tom lavirin tu. Imao je i datume: 189, 189, 190. Sve su to bile nezvanično oformljene grupe, i nestale su bez ikakvih tragova. Ser Huan je procenio da se lavirint prostire na nekoliko kvadratnih kilome tara. Postojala je i narodna legenda da u središtu lavirinta živi nekakva ogromna životinja. I dok je u Kaniji bez žara večerao, stigao mu je telegram iz kancelarije u Atini sa spiskom putnika na Evropi – zapravo, s imenima onih turista s broda koji su krenuli u lavirint. Gospodin O. Fermaks Gospodin i gospođa Truman Gospođica Virdžinija Dejl Kapetan Dž. Berd Lord Grejsen Gospođica Dombi Kempionovo ime nije se pominjalo. Štriklirao je imena lor da Grejsena i kapetana Berda. Za njih se zna. Ostale je smatrao mrtvim. Pitao se kakve su šanse da iko od njih pronađe izlaz. Ali opet, prošlo je samo dvadeset četiri časa. Možda bi trebalo da ostane još malo i sačeka da vidi neće li mu vreme doneti bo lju priču? Presudio je letimičan pogled na preteći mrak Kanije. 
Sutra će uhvatiti avion za Atinu. Ostatak priče, mislio je, mora se slediti u Londonu. U redakciji će možda iščeprkati još nešto zanimljivo kada reporteri odu na adrese žrtava. Još jednom je pažljivo pročitao imena s liste pre nego što je isključio ogoljenu sijalicu što je na iskrzanom kablu visila s tavanice prepune steni ca. Prezime Fermaks odnekud mu je bilo poznato… U isto vreme, putnički brod Evropa sa preostalim turisti ma bio je ukotvljen u Aleksandrijskoj luci. Kapetan i brodski blagajnik sedeli su u kabini i razmatrali poslednji telegram od Glavnog predstavništva kompanije u Londonu. Na najveći broj pitanja iz telegrama nije bilo teško odgovoriti. Na primer, zašto kapetan nije organizovao potragu da bi spasao žrtve? To je bilo toliko glupo pitanje da je iznerviralo čak i brodskog blagajni ka, koji je usled svoje profesije zadobio karakter jagnjeta i sve znanje boga. Pre svega, nije postojao prevoz kojim bi se tragači prebacili stotinu kilometara preko Krita; drugo, ulaz u lavirint bio je zaprečen; treće, Evropa je imala svoju maršrutu, i moralo se udovoljiti željama nekoliko stotina drugih putnika. „Dovolj no je sažet“, ljutito je rekao kapetan čitajući svoj odgovor. „Šta oni zamišljaju da smo mi?“ Blagajnik je uzeo telegram i vratio se u svoju sobu. Pronašao je listu putnika i uzeo penkalo s ma stilom koje se ne briše. Dok je precrtavao svako ime, činilo mu se da iz njih isteruje zloglasne senke te nesreće što je, izgleda, i dalje pritiskala duše preostalih putnika. Smrt i turistički obilasci, pomislio je, to dvo je nikakvo objašnjenje ne može da usaglasi; setio se koliko se on sam bio dvoumio da li da se pridruži grupi koja je tog prijatnog prolećnog jutra krenula sa broda. Reč „lavirint“ označavala je nešto u isto vreme i zastrašujuće i primamljivo. Kakav li je? Na starom vemblijskom vašaru postojao je vodeni lavirint. Plovili biste u mraku u čamčiću i na kraju prošli kroz hodnik s ogleda lima i osvetljenim naslikanim pejzažima na zidovima. Istraga je bila gotovo završena. Ostalo je još da se prikupi do kumentacija o turističkoj agenciji koja je organizovala krstarenje.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   Čet 15 Sep - 19:17

Delovi kapetanovog brodskog dnevnika, isečci iz novina i vred nosni papiri nestalih putnika poslati su u London kako bi se uči nila usluga jednom osiguravajućem društvu koje se uspaničilo. Nije tu bilo mnogo toga što bi ikoga zanimalo. Jedna brodska stjuardesa, Irkinja, dobila je zadatak da isprazni kabine. U kabi ni Trumanovih ostao je stari sanduk u kojem se nalazilo neko liko jeftinih, staromodnih haljina, nekoliko velikih šešira – od kojih su dva bila ukrašena perjem; jedan termofor; nekoliko sve žnjeva pisama povezanih trakom i nekoliko džempera. Stjuar desa je probala haljine: nisu joj odgovarale. Ali jedan džemper, gusto pleten, stajao joj je kao saliven pa ga je zadržala. Pisma je pažljivo položila u sanduk, zajedno sa ostalim stvarima. Pože lela je da ih pročita, ali poduke iz detinjstva ulile su joj u glavu poštovanje prema privatnoj prepisci – ako već nisu prema privat nom vlasništvu. Trumanovi su bili veoma simpatičan par, pomi slila je stavljajući u džep češalj i paketić neotvorene kozmetike sa brodskog ležaja. Postariji i mirni, i možda pomalo neobični. Nisu bili kao pegava, crvenokosa gospođica Dombi, autorita tivnog glasa – gospođica Dombi čija je kabina bila pravo skla dište verskih brošura i letaka Crkvenog društva. Baš joj se nije sviđala. Samo što se bila ukrcala na brod, zazvonilo je zvono i gospođica Dombi se stvorila na vratima njene kabine, podbo čena, iščekujući pomoć oko raspakivanja. „Hajdete“, pozvala ju je drskim samouverenim tonom. „Požurite.“ A onda, šta? Nika da ne biste pogodili. Pitala ju je kako se zove i, gurnuvši joj jed nu knjižicu u ruke, rekla: „Evo, pročitajte ovo kada budete imali vremena.“ Naslov knjižice je bio Put krsta. Stjuardesi je to bila samo gomila gluposti, ali ju je gospođica Dombi iz dana u dan zapitkivala: „Zar još niste pročitali? Želite li da vam ja nešto ob jasnim?“ A onda, tu je bio i njen mali gadni pas koji je svugde pravio nered; unela ga je na brod uprkos pravilima i niko nije mogao da ga odvoji od nje. Pristupajući imovini gospođice Dombi, koje osim gomile brošura i letaka i nije bilo mnogo, stjuardesa se setila još jednog nemilog slučaja koji ju je iznenadio. Kasnije, tokom plovid be, prepričala ga je brodskom blagajniku, kome je sve to bilo veoma smešno. Zvono je zazvonilo i gospođica Dombi se po javila na vratima kabine, a na njenom zajapurenom pegavom licu oslikavao se bes. Bez reči se okrenula i pošla ka privatnom kupatilu u produžetku njenog salona. Uperivši drhtavi prst, be sno je rekla: „A šta bi ovo trebalo da predstavlja?“ Pokazivala je na bide – jer Evropa je bila jedan od onih francuskih brodo va koji su posle rata promenili vlasnike. „To, madam“, rekla je stjuardesa, s neprijatnim osećajem da je baš ona kriva za bes go spođice Dombi, „to je bide.“ Gospođici Dombi je to bilo dovolj no. Okrenula se na petama i žustro krenula hodnikom. „Iz ovih stopa idem kod kapetana“, rekla je. „To odmah mora da bude uklonjeno.“ Zatim se progurala do komandnog mosta i prona šla kapetana. Nije poznato šta mu je rekla, ali kada su sišli s mo sta, lica su im bila prilično rumena. Bide je ostao tamo gde je i bio, a polarna hladnoća zapljusnula bi kapetana kad god bi kraj njega palubom prošla gospođica Dombi. Ali kapetan nije bio čo vek na koga bi takvo ponašanje moglo da utiče. Gospodin Kempion je poneo sve svoje stvari. On je, među tim, prosuo i zatim nehotice ugazio izvesnu količinu farbe u pod i zaboravio je malu preklopnu izletničku stolicu. Pod njegovim jastukom pronašla je papirnu kesu punu oraha, kao i mali, ne baš čist češalj. Desetak uvijenih platnâ stajalo je u uglu obmota no gumenom trakom, na njima je bila nalepnica, a na njoj ispi sana neka adresa u Marselju. Gospodin Kempion se ponekad ponašao isuviše prisno prema njoj. „Peni za tvoje misli“, rekao joj je jednom prilikom, a pošto ona nije odgovorila: „E pa, onda funta za tvoje telo.“ Teško da je to bio način na koji se moglo razgovarati s jednom pristojnom devojkom – čak i da nije bila dama. Gospodin Kempion je na garderobnom ormanu ostavio i beretku. Uvek je nosio beretke i otkopčane košulje. Verovatno je imao više beretki. Stavila ju je na glavu i odlučila da je zadrži; neće loše izgledati kada je opere. Orasi su većinom bili užegli. 
Ko je još bio tu? Kad god bi krenula u Fermaksovu kabinu, obuzimalo ju je nekakvo prijatno osećanje sujeverne bojazni. Kabina mu je bila mračna i nalazila se na palubi A. U njoj je uvek bio stravičan nered. Knjige su ležale svuda naokolo, odeća je virila iz torbi, a tu je bilo i nekoliko gomila koverata pove zanih vrpcom i zapečaćenih voskom. Lagano ih je dodirnula, kao da se plašila da je magnetizam ovog medijuma i dalje na njegovim stvarima. Bio je tu i njegov kratki plašt koji je nosio na balu – ogrtao ga je preko večernjeg odela. Pored kreveta su bile ostavljene kutija cigareta i brojanice. Uzela je nekoliko koverata i okrenula ih. Na jednom je paučinastim rukopisom bilo napisa no Isečci iz štampe, 1941–48, na drugom Članci o medijumu, a na trećem Moja poslednja volja i testament, O. Fermaks. Došao je i brodski stjuard da joj pomogne u razvrstavanju stvari u prepunoj kabini. Ona je rekla nešto o količini predme ta koju je za sobom ostavio Fermaks. „Putovao je u Egipat“, rekao je momak. „Ostali su nameravali da ostanu neko vreme na Kritu pa su poneli svoje stvari.“ Da li je to bila istina?, pita la se. Gospođica Dejl nije ponela večernju haljinu. „Ta sirota gospođica Dejl“, reče ona, „tako je bila tiha i nežna.“ Pogledala se u ogledalo, liznula jedan pa drugi prst i namestila uvojak na čelu. Momak je knjige sakupio na gomilu i ubacio ih u torbu. „Nikakve pare nije ostavio, a?“, rekao je u neverici. Ona je savi jala odela i slagala ih jedno na drugo. „Verovatno nije ni imao mnogo šta da ostavi“, rekla je. U Berdovoj kabini pronašli su dva kaki šortsa, a u Grejseno voj ogledalce za brijanje koje je sa zadnje strane bilo poduprto polukrunom. „Vidi se da je od glave do pete lord“, reče stjuarde sa stavljajući novčić u džep. „Ko bi drugi novčićem podupirao ogledalce za brijanje?“ Kabina gospođice Dejl nije bila tako prazna kao što im se u prvi mah učinilo. „Eto – vidi se. Nije bila baš mnogo uredna“, reče s negodovanjem stjuard. Njemu se gospođica Dejl baš sviđa la, tako tužna i plavokosa, a bilo mu je simpatično i to što joj je bilo neprijatno da zvoni za poslugu jer, kao što je rekla, „nije bila navikla na nju“. Ceo dan bi provodila na palubi, u ležaljci, uvije na u ćebad, oporavljajući se od teške bolesti. U poslednje vreme kraj nje se mogao videti i lord Grejsen, koji je imao običaj da joj čita. „Eh, pa da“, reče stjuard uzdišući, „bila je to prava romansa.“ Stjuardesa je primetila njegov uzdah i slegla ramenima. Mnogobrojne časopise koje su sakupili predali su na kraju brodskom blagajniku dok je stajao na palubi C i predusretljivo razgovarao s nekim poznanikom, pljuckajući u masnu vodu Aleksandrijske luke. „Hvala“, reče on. „Ne bi mi škodilo malo neobaveznog čitanja.“ Rekao je to kao da se čitav dan rvao s glomaznim rečnicima (polica iznad njegovog ležaja bila je kr cata knjigama sa žućkastim koricama). Dohvatio je tu gomilu časopisa, stavio ih pod mišku i nastavio razgovor. Prepričavao je poznaniku tragediju koja je zadesila grupu u lavirintu. Pošto se nauživao pričajući, otišao je i seo u naslonjaču na krmi, pri palio lulu i počeo da prelistava časopise. Na trenutak se zapitao kom putniku je pripadao koji časopis – teško se moglo zamisliti da je, recimo, Bajstenders pripadao Fermaksu. Fermaks mu je ulivao strahopoštovanje. Izgledao je kao neki prorok manjeg formata – imao je upalo lice, ali žestoku narav. Odbio je da drži seansu u salonu prve klase, pravdajući se lošim zdravljem. Pa ipak, kad bi progovorio, bilo je to kao da je vulkan proradio – iz ražavao se kratkim i jezgrovitim rečenicama. Nosio je mekane crne leptirmašne s klonulim krajevima – onakve kakve su bile moderne u Belgraviji pri kraju prošlog veka. Njegovo tamno lice odražavalo je suptilan karakter, podsećajući na kasnije por trete Rudolfa Štajnera; na jarkoj svetlosti palube za prvu klasu tamni podočnjaci poprimili bi mu ljubičastu nijansu. Satima je znao da korača palubom s rukama u džepovima, poput nekog krajnje ćudljivog zanesenjaka.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Lorens Darel   

Nazad na vrh Ići dole
 
Lorens Darel
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Lorens Darel
» Muške filmske legende
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-