Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Price o pslima

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Price o pslima   Pet 9 Sep - 19:02

Kako si samo mogao ?

Kad sam bio štene, bilo ti je zabavno sa mnom, dopadale su ti se moje poze i zasmejavao sam te. Zvao si me svojom bebicom, i uprkos velikom broju izgriženih patika i sažvakanih jastuka sa kauča, postao sam tvoj najbolji prijatelj. Uvek kada sam bio „zločest“, dizao si prst i pitao me „Kako si samo mogao?“ - ali, uvek si popuštao, okretao me na leđa i češkao po stomaku.
Sporo sam učio šta treba da se obavlja napolju, duže nego što si očekivao, jer si ti bio stalno strašno zauzet, ali zajedno smo nekako uspeli da se izborimo i sa tim. Sećam se onih noći kada sam se u krevetu privijao uz tebe a ti mi odavao sve svoje tajne i snove, i verovao sam da život ne može da bude lepši. Zajedno smo se dugo šetali po parku, vozili se autom, išli po sladoled (ja sam uvek dobijao samo parčence korneta - „sladoled nije dobar za pse“, govorio si), i satima sam dremao na suncu strpljivo čekajući na tvoj povratak sa posla.
Kako je vreme prolazilo, sve više vremena si provodio na poslu i počeo da se posvećuješ svojoj karijeri - a i da tražiš društvo drugara tvoje vrste. Strpljivo sam čekao, tešio te kada si imao probleme, ljubavne i poslovne, nikada te nisam prekorevao zbog loših odluka i prevrtao sam se od sreće kada si dolazio kući. Radovao sam se zajedno sa tobom i kada si se zaljubio.
Ona, sada tvoja supruga, ne voli baš pse - pa ipak sam poželeo srdačnu dobrodošlicu kada je došla u „našu kuću“, pokušavao da joj pokažem svoju naklonost i slušao sam je. Bio sam srećan, jer si ti bio srećan. A onda su došle vaše bebe i delio sam sa vama uzbuđenost zbog novih članova porodice. Bio sam fasciniran njihovom roza bojom kože i njihovim mirisom i želeo da ih čuvam. Ali, ti i tvoja supruga ste se plašili da bih mogao da ih povredim, i tako sam većinu vremena provodio u drugoj sobi ili u svojoj kućici. A tako sam želeo da ih volim. Isto kao tebe.
Ali, kada su porasli, postao sam i njihov prijatelj. Pentrali su se po meni svojim klimavim nogicama, vukli me za uši, nabijali prstiće u oko, čačkali mi uši i ljubili me u njušku. Voleo sam sve na njima i njihov dodir - jer je tvoj dodir postao veoma retka pojava - i branio bih ih svojih životom da je samo zatrebalo.
Tajno sam se zavlačio u njihove krevete, slušao njihove probleme i snove, zajednički smo osluškivali da čujemo zvuk tvojih kola kako prilaze kući. A nekada si na pitanje da li imaš psa, odmah izvlačio moju sliku iz novčanika i pričao o meni. Poslednjih godina odgovaraš samo kratko „da“ i odmah menjaš temu razgovora. „Tvoj pas“ se pretvorio u „tamo nekog psa“, i svaki trošak koji moraš da izdvojiš za mene postao ti je trn u oku.
Dobio si novu šansu da napreduješ u poslu. U drugom gradu. Ti i tvoja porodica ćete se preseliti u drugi stan u kojem kućni ljubimci nisu dozvoljeni. Za „tvoju“ porodicu napravio si najbolji mogući izbor, ali postojalo je vreme kada sam ja bio tvoja jedina porodica.
Radovao sam se vožnji automobilom, dok nismo došli do azila za napuštene životinje. Mirisalo je na pse i mačke, na strah, na beznađe. Ispunio si formulare i rekao „Znam da ćete pronaći dobru porodicu i novi dom za njega“. Odgovorili su ti sleganjem ramenima i mučnim pogledom. Znali su šta čeka psa ili mačku u „zrelim godinama“ - bili oni rasni ili ne. Svom sinu si svaki prstić pojedinačno morao da odvajaš od moje ogrlice dok je vikao „Ne tata, molim te! Ne smeš da mi oduzmeš mog psa“. I brinuo sam se za njega i lekciji kojoj si ga upravo naučio: o prijateljstvu i lojalnosti, o poštovanju, pre svega života. Za rastanak si me potapšao po glavi, uspešno izbegavao da me pogledaš u oči i ljubazno se odrekao moje ogrlice i povoca. Morao si da požuriš da stigneš na vreme na svoj termin, a sada sam i ja imao svoj.
Kada ste otišli, slušao sam šta zaposleni pričaju. Da si sigurno već mesecima znao da moraš da se seliš i da me ostaviš i da uprkos tome ništa nisi preduzeo da nađeš novi dom za mene. Odmahivali su samo glavom i govorili: „Kako je samo mogao?“
Ovde se dobro brinu o nama, onoliko koliko mogu. Naravno, hrane nas redovno, ali ja sam svoj apetit izgubio onog momenta kada ste otišli. Na početku sam stalno trčao do rešetki čim je neko ulazio u prostoriju, nadajući se da si ti - da si se predomislio - da je sve ovo bio samo ružan san ... ili sam se nadao da će doći bar neko ko će se bar malo zainteresovati za mene i spasti me. Kada sam shvatio da, za razliku od mnogobrojnih štenaca, razigranih i veselih u svom neznanju šta ih čeka napolju, nemam šta da ponudim, povukao sam se u naudaljeniji ugao i čekao.
Čuo sam njene korake i znao, kada je krajem dana došla po mene, i lagano pošao za njom hodnikom do jedne odvojene prostorije. Prijatno mirna prostorija. Podigla me je na sto, počešala me iza uveta i rekla da će sve biti u redu. Srce mi je udaralo kao ludo od uzbuđenja, šta li će se sad desiti, ali osećao sam i olakšanje. Moje vreme je isteklo. Po svojoj prirodi, više sam se brinuo za nju. Osećao sam da joj ovaj zadatak teško pada, isto kao što sam osećao svaku promenu Tvog raspoloženja.
Pažljivo je položila iglu na moju prednju šapu dok joj se jedna suza lagano spuštala niz obraz. Liznuo sam je po ruci, da je utešim, isto kao što sam i Tebe godinama tešio. Uvežbanim pokretom ugurala je iglu u moju venu. Kada sam osetio ubod i hladnu tečnost koja protiče mojim telom, postao sam pospan i polako sam se ispružio, pogledao u njene oči i šapnuo „Kako si samo mogao?“
Možda je razumela pseći jezik i zbog toga rekla „Tako mi je žao“. Zagrlila me je i požurila da mi objasni da je njena dužnost da se potrudi da uskoro odem na jedan bolji svet, gde neću biti ignorisan, zlostavljan, napušten ili prepušten samom sebi - na neko mesto puno ljubavi, sasvim drugačije od ovoga. I poslednjom snagom koju sam posedovao pokušao sam jednim mahanjem repa da joj pokažem da se moje pitanje „Kako si samo mogao?“ ne odnosi na nju. Na Tebe sam mislio, i uvek ću misliti na Tebe i uvek ću te čekati.

I želim od sveg srca da Ti svako u Tvom životu pruži toliko lojalnosti!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 9 Sep - 19:03

Nemački ovčar Badi spasio je život svom vlasniku Džou Salnakeru pošto se u trenutku kada mu je pozlilo setio obuke i pozvao broj 911. Na audio zapisu službe za hitne intervencije grada Skotsdejla u Arizini čuje se Badi kako laje.
Dispečer je na osnovu broja pronašao adresu, a potom je poslao patrolu, jer je uz Salnakerov broj stajala napomena da u kući živi pas koji je naučen da zove 911 ako se vlasniku nešto dogodi. Stalnaker je nabavio Badija, koji je prošao obuku za pomoć starim i bolesnim osobama, kada je posle povrede glave počeo da dobija epileptične napade.
Policija je saopštila da je poziv Stalnakeru spasio život, jer bi se čovek ugušio da nije stigla patrola.
"To je neverovatno. Ni najstariji dispečeri službe 911 ne pamte ništa slično", rekao je predstavnik za štampu policije Mark Klark.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 9 Sep - 19:03

Stara, ali uvek aktuelna istinita priča

Bari je bio snažan, dobroćudan pas, koji je sa još nekoliko obučenih pasa godinama iz snežnih smetova spašavao zalutale i promrzle putnike. I sam je kao mlad pas prošao specijalnu obuku i tek posle nje su mu povereni ozbiljni zadaci.
Jedne večeri vetar je besno fijukao i najavljivao nepogodu, koja u ovim brdima znači sigurnu propast za zalutalog putnika. Pri sablasnoj mesečevoj svetlosti, koja se odbijala o ledom pokrivene planinske masive u daljini su se nazirali visoki planinski vrhovi oko kojih vetar besno kovitlao. U ovoj noći, punoj strave i užasa, kao neka avet nazirala se ljudska prilika, koja se očajnički borila da se domogne bolnice Svetog Bernarda. Bari, koji je te večeri bio na straži, osetio je izdaleka nepoznatog stradalnika. Počeo je besno da laje dajući znak za uzbunu. Nekoliko ljudi je odmah izašlo i pošlo za lavežom psa koji se sa mukom probijao kroz visoke smetove. Ubrzo su naišli na polusmrznutog, onesveštenog čoveka koji je, nemajući više snage da se bori sa vetrom i snegom, posustao i pao. Brzo su ga preneli u malu bolnicu koja godinama služi kao prihvatilište postradalima u ovoj divljini. Kada je došao svesti, objasnio je da je njegov prijatelj ostao zavejan u brdima. Bari je sve to pažljivo osmatrao predosećajući da se radi o životu i smrti, čekao je nestrpljivo naredbu da krene u spasilački pohod. Na dobijeni znak, isčezao je u snježnoj oluji, dok se te noći probijao kroz visoke smetove, Bari nije ni slutio da mu je ovo posljednji pohod u službi spašavanja ljudi. Njegov nepogrešivi instinkt i čulo mirisa vodili su ga pravim putem. Nikada do sada nije pogrešio, jer je znao da je svaki trenutak dragocen. Pođe li pogrešnim putem, što je vrlo lako u ovakvoj vejavici, značilo bi siguran kraj zavejanom putniku. Umoran najzad je stigao do zavezanog čoveka, koji je zgrčen i onesvešten ležao u dubokom snegu. Samo izoštreno čulo mirisa i izvanredan instinkt ovog plemenitog psa, pomogli su mu da nađe ovo ljudsko biće koje je pre podsećalo na na ledenu gromadu koju je vetar oduvao sa neke litice. Kada je stigao do čoveka, Bari je počeo da laje da bi ga probudio. Uspeo je.
Čovek je došao svesti, nazrevši, u mraku ogromnu životinju nad sobom, pomislivši da je divlja zver, skupio je snagu, izvadio ispod kabanice veliki oštar lož i svom snagom ga zario u vrat nedužne životinje. Krv je šiknula iz duboke rane, ali Bari nije pustio ni glasa. Njegov zadatak je tek upola bio završen. Trebalo je čoveka dovesti do bolnice. Pošao je pozivajući čoveka lavežom da ga sledi. Ovaj je tek tada shvatio da je to njegov spasilac. Pošao je za psom oslanjajući se na njegova široka leđa. Bari se teškom mukom probijao kroz snežne nanose, utirući putniku stazu poprskanu svojom krvlju. Došli su do bolnice i tada je Bari, na izmaku snage, zbog velikog gubitka krvi, pao kraj putnikovih nogu. Posle nekoliko sati, podlegao je rani koju mu je zadao čovek koga je spasao. Putnik, čijim imenom se završava lista ljudi koje je Bari spasao, dugo je plakao nad beživotnim telom svog spasioca. Nije ga mogao zaboraviti, ni prežaliti. U znak sećanja na Barijevo nezaboravno delo, podigao mu je spomenik, da bude svedok neizrecive vernosti i ljubavi čovekovog najboljeg prijatelja, psa.
Barijev spomenik se nalazi u neposrednoj blizini Pariza, na psećem groblju. To je i prvi spomenik na ovom groblju, koje podseća na park pun cveća i zelenila. U ogromnoj kamenoj masi isklesana je bista veoma snažnog bernardinca, na čijim leđima je devojčica, koju je spasio lavine. Ispod toga je uklesan naziv:"Spasao život četrdesetorici, a ubio ga četrdeset prvi".








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 9 Sep - 19:04

HRABRA KERUSA GABI
Postoji jedna dirljiva prica, vezana za Zooloski vrt, koja ima sve zaplete Sekspirove drame. Njen glavni akter je hrabra I odvažna kerusa nemackog ovcara zvana Gabi.
Kerusa Gabi je skoro cetiri godine stanovnik Zooloskog vrta. Dobili smo je od jednog naseg istaknutog dresera pasa, kod koga je provela dug period, nekih sedam, osam godina, ali kako je on nabavio drugu rasu pasa, ponudio ju je nama. U pocetku sam se malo opirao zbog kerusinih poodmaklih godina, ali kada sam video kako je lepa nisam mogao da odolim.
Ubrzo sam se uverio da je Gabikin bivsi vlasnik bio apsolutno u pravu kada mi je isticao njene brojne vrline, a da sam ja bio nepravican sto sam te price uzimao sa rezervom. Ocenjena kao srcan I hrabar pas Gabi je odmah dobila zaduženje. Zajedno sa svojim dobrim drugarom, psom koga smo dobili od policije, sluzila nam je kao nocni cuvar. Njih dvoje su svake veceri sa stražarom patrolirali Vrtom. Svoj posao su obavljali disciplinovano I savesno.
Ali, sudbina je htela da se jedne veceri, negde u mukama noci, dogodi jedna nepredvidjena stvar: ženka jaguara uspela je da iskoci iz svog kaveza I da dodje skoro do upravne zgrade, bas u vreme kada je stražar sa psima patrolirao Vrtom. Dok su prolazili pored jednog bazena, Gabi je naglo zastala kao da nesto osluskuje, mirovala je sasvim ukocena nekoliko sekundi I onda je brzinom puscanog metka jurnula u mrak. Stražar je ostao zbunjen jos ne shvatajuci o cemu se radi. Tek kada je tisinu noci pocela da para rika I lavez I kada je u tami razaznao uzavrelo klupko iz koga su se isplitale cas kandže cas zubi, bilo mu je jasno da je u pitanju neka zver, ali nije bio siguran da li je leopard ili jaguar. Sav uzbudjen otrcao je do telefona I obavestio policiju. Milicija je probudila mene I zajedno smo požurili da zaustavimo odbeglu I razgoropadjenu zver. Odmah smo utvrdili da je u pitanju ženka jaguara, mlada I puna snage I to izuzetno lep primerak. Negde do pred samo svitanje vodili smo borbu sa njom pokusavajuci da je vratimo u kavez i, na kraju, posto drugog izlaza nije bilo, nažalost, morali smo da je ustrelimo.
Zatim smo poceli da tražimo Gabi. Pronasao sam je u jednom hodniku koji se nalazi u neposrednoj blizini kaveza iz koga je jaguar pobegao. Ležala je polumrtva u velikoj lokvi krvi. I dok sam pokusavao sto pažljivije i nežnije da je podignem, sto je bilo zaista tesko jer su se duboke rane nalazile po celom telu, stražar mi je pricao o dramaticnoj borbi koju je te noci vodila hrabra kerusa. Gabi je neustrasivo jurnula na jaguara, uhvatila se u kovitlac sa njom i, mada svesna smrtne opasnosti, nije odustala ni za trenutak. Okrenula je situaciju u svoju korist i iznenadjenu zver nije prestajala da goni sve dok je nije saterala do ulaza u kavez. Tek kada je to uradila, sva ranjava i iznemogla, poslednjim atomima snage se odvukla do prvog zaklona i klonula.
Noseci je onako izmasakriranu prema kapiji, dok mi se niz ruke slivala krv, gledao sam to bolno telo, te umorne oci, I zalio sto ne posedujem neku moc kojom bih udahnuo život tom dragom srdacnom stvorenju.
Odmah smo je smestili u kamion I prebacili na Veterinarski fakultet. Strucnjaci su intervenisali brzo, oprali su joj rane, dali antibiotike i transfuziju, posto je bila izgubila mnogo krvi, I vratili je ponovo u vrt jer nisu imali adekvatan stacionar. No, kako ni mi, u to vreme, nismo imali ambulantu, u tu svrhu poslužila je moja kancelarija. Improvizovali smo sa onim sto smo imali. Civiluk je posluzio kao stalak za boce sa infuzijom i transfuzijom, spojene stolice su bile ležaj za bolesnicu, a moj radni sto mesto na kome su se cuvali lekovi, gaze, tuferi i ostali sanitetski materijal.
Uz Gabiku je bdelo, uz brojan tim strucnjaka-veterinara, i skoro kompletno ljudstvo Zooloskog vrta. Ni na trenutak nije ostajala sama. Bila su organizovana i nocna dežurstva. Jedinu prepreku stvarala nam je vrucina, visoke temperature pa je postojala mogucnost infekcije. Oporavak je isao dosta sporo, ali borili smo se za njen život. Hvatali smo nase druge pse, nemacke ovcare, davali joj transfuziju, ali vise od pola krvi koju bi ubrizgali u nju, kroz rane je ponovo izlazilo napolje. Nismo odustajali, i uspeli smo.
Vreme je prolazilo I njeno stanje je pocelo polako da se poboljsava. Posle vise od mesec dana Gabi je prvi put ustala i napravila nekoliko koraka. To je bio praznik za nas. Radovali su se i mnogi ljubitelji životinja, novinari su izvestavali javnost.
Zbog svih zasluga hrabre keruse, zbog njenog velicanstvenog podviga, radnici Zooloskog vrta podigli su joj spomenik jos za života.

Vuk Bojovic








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 9 Sep - 19:04

Priča o Lei

Ne znam mnogo o mestu na kome sam rođena. Bilo je tesno i mračno i nikada se niko nije igrao sa nama. Sećam se mame i njenog mekog krzna, ali i da je često bila bolesna i jako mršava. Imala je jako malo mleka za mene i moju braću i sestre. Većina njih je iznenada uginula.
Kada su me odvojili od mame, bila sam strašno uplašena i veoma tužna. Moji mlečni zubići su tek počeli da probijaju i mama mi je bila jako potrebna. Jadna mama, bila je tako bolesna. Ljudi su rekli da je sad vreme da nešto i zarade i da im naša igra i vriska već ide na živce. I tako su nas jednog dana stavili u kutiju i poneli sa sobom. Stisli smo se jedna uz drugu i osećali kako drhtimo, skoro obamrle od straha. Niko nije došao da nas uteši.
Svi ti čudni zvuci, a tek mirisi - obreli smo se u „Petšopu“, jednoj prodavnici sa mnogo različitih životinja. Neke su mjaukale, neke pištale a druge zviždale. Čuli smo i tiho cviljenje drugih štenaca. Moja sestra i ja smo se čvrsto privile jedna uz drugu u malom kavezu. Ponekad su dolazili neki ljudi da nas gledaju, često sasvim mali ljudi koji su nas veselo gledali kao da su hteli da se igraju sa nama.
Dane i dane smo provele u tom kavezu. Često su nas uzimali u ruke, podizali i zagledali sa svih strana. Neki su bili ljubazni i mazili nas, drugi grubi i pričinjavali nam bol. Često smo čule da neko kaže „O, kako su slatki, baš takvog jednog hoću“, ali onda su jednostavno odlazili.
Noćas je moja sestra uginula. Naslonila sam glavu na njeno meko krzno i osećala kako život polako ističe iz njenog mršavog telašca. Kada su je ujutro izneli iz kaveza, čula sam kako kažu da je bila bolesna i da bi mene trebali da prodaju po manjoj ceni da bi me se što pre otarasili. Niko nije obraćao pažnju na moj tihi plač dok sam gledala kako mi bacaju sestru.

Danas je došla jedna porodica i kupila me! Od sada će sve biti dobro! Veoma su ljubazni, i stvarno su se odlučili baš za MENE. Usput su kupili i dobru hranu i lepu posudicu, a njihova mala devojčica me je nežno ponela u rukama. Njeni tata i mama kažu da sam baš slatka i dobra devojčica. Sada se zovem Lea.
Svoju novu porodicu smem čak i da ljubim. Ljubazno me uče šta smem a šta ne smem, dobro me paze, dobro me hrane i mnogo, mnogo me vole. Ništa više od toga i ne tražim, već samo da se tim divnim ljudima dopadnem i ništa nije lepše od igre sa njihovom devojčicom.
Prva poseta veterinaru. Čudno neko mesto, sva sam se naježila. Moja najbolja drugarica, ćerkica mojih vlasnika, nežno me je zagrlila i rekla da će sve biti u redu i tada sam se opustila. Izledalo je kao da veterinar mojim voljenim vlasnicima govori nešto strašno, izgledali su zaprepašćeno. Čula sam nešto o teškim manama, srcu i displaziji E. Pričao im je o divljim odgajivačima i da moji roditelji nikada nisu bili zdravstveno testirani. Ništa mi nije bilo jasno, ali bilo je strašno gledati moju porodicu tako tužnu.
Sada sam stara šest meseci. Moji vršnjaci su divlji i jaki, a mene svaki, i najmanji pokret strašno boli. Bolovi nikada ne prestaju. Osim toga, kada se samo kratko poigram sa devojčicom, dobijem probleme sa disanjem i moram da prekinem. Tako bih htela da budem snažan pas, ali, jednostavno ne uspevam. Čujem da pričaju o meni. Srce mi se cepa kada ih vidim tako tužne. U međuvremenu, često odlazimo kod veterinara i uvek samo čujem „genetski“ i „tu se ne može ništa“. Želim da budem napolju na toplom suncu i da se igram sa svojom porodicom, želim da trčim, skačem. Ali ne mogu. Prošle noći je bilo gore nego ikad. Nisam čak mogla da ustanem ni vode da pijem i samo sam zavijala od bolova.
Nose me u auto. Svi plaču. Tako su čudni, šta se desilo? Da nisam uradila nešto loše? Da se, na kraju, ipak nisu naljutili na mene? Ne, nemoguće, tako me nežno maze i tepaju mi. Ah, kada bi samo ovi prokleti bolovi prestali! Nemam snage ni da poližem suze sa lica devojčice, ali bar sam uspela da je liznem po ruci. Sto kod veterinara je tako hladan. Plašim se. Svi plaču u moje krzno, osećam koliko me vole. Uz veliku muku uspevam da ih liznem po rukama. Danas veterinar ima dosta vremena za nas i veoma je ljubazan, a i bolovi su se malo smanjili. Devojčica me nežno drži, osećam blagi ubod ... hvala Bogu, bolovi prestaju. Osećam duboki mir i zahvalnost.
Sanjam: vidim svoju mamu, braću i sestre na velikoj zelenoj livadi. Zovu me da im se pridružim, kažu da tamo nema bolova, samo mir i sreća. I tako, svojoj ljudskoj porodici kažem doviđenja, na jedini meni mogući način: kratkim mahanjem repa.
Mnogo srećnih godina sam želela da provedem sa vama, ali nije mi se dalo. Umesto toga sam vam donela samo brigu. Žao mi je, ali bila sam samo obična roba za prodaju.

Lea








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 9 Sep - 19:05









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 9 Sep - 19:06

Čiuaua spasila dijete od napada čegrtuše
Malešna čiuaua u američkoj je državi Colorado pokazala da može biti pravi pitbull kada je odbranila jednogodišnjeg unuka svojih vlasnika od napada čegrtuše.
Jednogodišnji Booker West kupao se početkom jula u malom bazenu u dvorištu svojih djeda i bake kada je zmija dopuzala do njega, zveckajući repom spremna za napad.
No, kujica Zoey ispriječila se pred zmiju koja ga je ugrizla.
"Zoey je stala između Bookera i zmije, i tada sam čuo njezin jauk", izjavio je dječakov djed Monty Long.
Iako su psićeve šanse da će preživiti ugriz otrovnice bile male, Zoey se oporavila








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 9 Sep - 19:07

Pas prisvojio troje mladunčadi tigra

U zoološkom vrtu "Jinan Paomaling Animal World" u kineskoj provinciji Shanddong, tigrica je odbacila troje svojih mladih tako da ih sada hrani pas.

Pas Huani prisvojio je troje mladih tigrića po imenu "One", "Two" i "Three" i doji ih već mesec dana.

Huani je već jednom odgajala nekoliko odbačenih tigrića tako da ima dosta iskustva sa ovim životinjama








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 9 Sep - 19:07

Šampion u ljepoti

Taj omiljeni pas svim policajcima iz PU vukovarsko-srijemske ima uspješno završenu Policijsku akademiju i dvije godine rada u službi, a u civilnom se životu okitio titulama prvaka Hrvatske i šampiona u ljepoti u kategorijama mladih i zrelih pasa. Perspektivnu mu je karijeru na detekciji eksploziva naprasno prekinula teška ozljeda stražnje desne noge.

Sportska ozljeda

Zlatno-smeđi Chip von Turda, kako mu glasi cijelo ime, ozljedu je zadobio nezgodno se poskliznuvši dok je trčao za lopticom na jednom od svakodnevnih, čak četiri sata dugih, radnih treninga na poligonu Kinološko-sportskog kluba Cibalia u Ivankovu nedaleko od Vinkovaca.

- Na žalost, Chip je zadobio profesionalnu ozljedu, sličnu onima kakve se znaju dogoditi i aktivnim sportašima. Uslijed nagle promjene pravca i podloge previše je opteretio nogu, pa mu je zbog pritiska pod inercijom puknuo ligament. Obavili smo i kompliciranu operaciju, no njegovo je tijelo odbacilo ugrađeni žičani implantat, pa sada vuče nogu i izgubljen je za policijski posao - objasnio nam je, s primjetnim prizvukom tuge u glasu, njegov vodič, policajac Stipa Stanković zvani Ćipa iz Odjela protueksplozijske zaštite PU vukovarsko-srijemske, gdje je Chip donedavno bio zaposlen.
- Tog sam psa osobno kupio kao štene iz najpoznatije hrvatske uzgajivačnice vinkovačke obitelji Turda i poklonio ga MUP-u koji je financirao devetomjesečnu obuku na Policijskoj akademiji. Školovanje takvog psa za obavljanje posla detekcije eksploziva iznimno je skupo i stoji oko 75.000 kuna. Belgijski su ovčari najpogodniji za obučavanje jer nisu toliko razigrani i imaju veliku volju za učenjem, pa je njihovu veliku energiju potrebno samo usmjeriti u dobrom pravcu - priča Ćipa koji tvrdi da se više neće baviti poslom vodiča pasa. - Mislim da ne bih imao snage ponovno proći tolike godine obuke i rada s novim psom. Želio sam ove godine Chipa odvesti na svjetsko prvenstvo u Sloveniju, gdje bi on bio prvi službeni pas iz Hrvatske koji se pojavio na takvom natjecanju, a kvalitetom je mogao i do titule. Na žalost, sada nema ništa od toga - ispričao je Ćipa, sliježući ramenima dok je u nevjerici gledao šepavog Chipa koji ipak nije izgubio živost i razigranost po kojoj je bio poznat svima. Njih su dvojicu ljudi mogli vidjeti na svim važnijim događajima na istoku Hrvatske jer su radni kolege Chip i Ćipa marljivo obilazili sve, pa i najskrovitije kutke dvorana, stadiona, hotelskih predvorja, restorana i drugih objekata koje su tijekom boravka u Vukovarsko-srijemskoj županiji posjećivale štićene osobe ili su se na tim prostorima održavali veliki koncerti.

Kako nanjušiti tumor

- Podnio sam zahtjev za Chipovo udomljenje, a MUP bi mu do kraja života trebao osigurati krov nad glavom, hranu i veterinarsku pomoć. Ipak, iako je u mirovini, Chip neće sjediti skrštenih šapa jer sam razgovarao s liječnicima iz Opće bolnice u Vinkovcima, gdje ćemo pokušati s treninzima na uvježbavanju prepoznavanja ranih faza tumora kod ljudi.Naime, u svijetu je poznata tehnika korištenja pasa koji, zahvaljujući svom oštrom njuhu, mogu kod ljudi otkriti rak prostate ili pluća u početnoj fazi, kada je mogućnost izlječenja čak 98 posto. Zahvaljujući iskustvu na otkrivanju eksploziva, novu tehniku koja ne zahtijeva mnogo kretanja Chip bi trebao usvojiti veoma brzo, a jedini je problem što vinkovačka bolnica nije sveučilišna, pa ne raspolaže nastavnim odjelima, gdje bismo mogli eksperimentirati i vježbati - objašnjava Ćipa.

Prema njegovim riječima, psi mogu po mirisu urina registrirati prisustvo stanica tumora prostate, dok kod tumora pluća za detekciju koriste pacijentov dah. Ako ta zanimljiva ideja zaživi, Chip bi tako svoje prepoznatljive plave policijske uprtače s oznakom MUP-a, uskoro na novom humanitarnom zadatku mogao zamijeniti bijelim, liječničkim.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 9 Sep - 19:07

Pas mešanac po imenu Dizel dobio je kao nagradu za hrabrost najveću kosku iz lokalne mesare pošto je spasio trogodišnjeg dečaka od napada zmije otrovnice.

Videvši da je se zmija sprema da skoči na dečaka koji se igrao u travi, pas je skočio izmedju njih i primio dva ujeda.
Nakon što je izujedala psa, dva metra duga australijska smedja zmija se udaljila, a Dizel se srušio i počeo da se previja.
"Dizel je skočio izmedju njih u trenutku kad je zmija spremala da ugrize dečaka. To mu je spasilo život, jer je zmija bila ogromna i njen ujed bi bio smrtonosan", rekao je dečakov deda.

Mešanac Dizel, težak 23 kilograma, kolabirao je nakon herojskog čina, ali se oporavio kada je primio dve doze protivotrova i proveo dva dana u veterinarskoj klinici.
Više od polovine smrtonosnih zmijskih ujeda u Australiji pripisuje se smeđoj zmiji.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 9 Sep - 19:09

Mark iz Papardnika



Načuo sam nešto o tom šarplanincu od čovjeka u čije se poznavanje pasa nije moglo sumnjati. Osim što je bio ,,…ogroman, krupne glave i vrlo lijep” i što je imao ime kakvo nikada ranije nisam čuo da nosi bilo koji šarplaninac, moj poznanik mi je spomenuo i da je to pas koji ,,…pomaže ne samo svog domaćina, nego i sve druge životinje, nećeš vjerovati kad vidiš šta sve radi!”.
U to sam vrijeme imao ambiciju da lično vidim sve šarplanince i ovčarske izvorne pse u Makedoniji i na Ko sovu. Pas koji se zvao Mark, probudio je moju znatiželju i samim šturim opisom dimenzija i izgleda. Već sam bio navikao na pretjerivanja; više nego jednom desilo se da ,,ogromni psi, u pričama veliki kao magare”, ,,visoki metar i više“ u hrbatu, a teški ,,107” ili ,,112 kila” (zanimljivo je da su visinu opisivali figurativno, ali su težinu uvijek navodili precizno u kilogram!), sasvim prosječni primjerci ne viši od 70 centimetara, teški oko 45 kilograma.
Ali, Mark je zaista bio nešto drugo! U svakom pogledu, a posebno u osobini da se brine o svim slabim ili bolesnim, bilo da su ljudi ili životinje, sa usrdnošću kakvu nikada, ni prije ni poslije, nisam sreo. Ni kod ljudi ni kod životinja.
U selu Golem Papradnik, blizu Debra, zatekli smo Ahmeta i njegovog šarplaninaca Marka. Pas je bio zaista izuzetan primjerak, pravi kapitalac. Visok 83 centimetra, skladno i snažno građen, boje livadskog meda, opštim utiskom, beskrpijekornom konstitucijom, savršeno uravnoteženim držanjem, Mark bi mogao osvojiti titulu svjetskog prvaka na najjačoj izložbi. Ali, njegov Ahmet je bio – slijep. Fasciniran pričom da ga Mark vodi sam do bačila u planini Stogovo, udaljenog preko 12 kilometara, i da se baš spremaju da pođu, odlučio sam da krenem sa njima i vidim šta će se desiti.
Mark je to i učinio. Ahmet ga je cijelim putem držao za rep, a pas je birao najlakši i najprohodniji teren. Na par mjesta, gdje je uska staza strmo zalazila u guste drijenove šibljike, a grane se spuštale sasvim nisko, Mark je lajao i na za kratko zastajao. Tu bi se Ahmet saginjao i spuštao gla vu, štiteći lice drugom rukom. Na izlasku iz grmlja, Mark je opet zastajao i lavežom označio da je opa­snost prošla.
Na bacilo smo stigli za isto vrijeme koje bi bilo potrebno i dobrom pješaku sa odličnim vidom. Tu su Ahmeta pozdravili njegovi rođaci, a Marka su doslovno pozdravile dvije mazge, desetak štenadi i tuce kokošiju, a pas ih je sve ponaosob dugo njušio kao da provjerava jesu li zdravi. Zapanjen, i još više oduševljen, malo kasnije sam uzeo komad mesa sa sofre koju je postavio domaćin, pozvao Marka i dao mu ga – da nagradim njegovu plemenitost. Bez dvoumljenja, Mark je uzeo meso i ponijeo ga u zubima prema jednom sjenovi­tom mjestu u blizini. Tek tada sam ugledao jednu kerušu koja je legla u visoku travu i dojila nekoliko štenadi. Kada je spustio meso pred kerušu, Mark je ljubazno liznuo po njušci i mašući veselo repom, gurnuo ga njuškom sasvim do njenih usta – da ne bi prekidala dojenje!!
Ljudi sa bacila su mi rekli da im je Mark jednom doni jeo divljeg zečica, kog je odbranio od ovčarskih pasa, i da je cijelim putem budno pazio na njega, dok ga je jedan ovčar nosio nazad u šumu, sutradan kada su psi otišli sa stadom visoko u planinu.
Koliko god psi bili beskrajno plemeniti, bio sam spreman povjerovati da nikada i nigdje nije bilo psa sličnog Marku. Dok nisam naišao na knjigu bestseler Džjemsa Heriota, Priče o psima i pročitao priču Džudi, pseća dadilja. Pretpostavljam da je i Heriot pisao o Džudi iz istog razloga, zbog kojeg ja pišem o Marku. Ako mi ljudi ne možemo biti toliko požrtvovani, nesebični i plemeniti kao Mark i Džudi, dobro je znati koliko još mnogo prostora ima za postajanje boljim nego što jesmo.

Ferid MUHIĆ








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 9 Sep - 19:09

Donovan

Donovan nije bio jedan od onih pasa heroja koji se pojavljuju na naslovnim stranicama novina. Nikada nije spasao dete iz reke. Nikada nije lavežom uzbunio porodicu za vreme požara. Nije bio šampion na izložbama ili radnim takmičenjima. Donovan je bio sasvim običan pas.

I njegovi vlasnici su bili sasvim obični ljudi: porodica sa dvoje dece i nekoliko mačaka, koja je odlučila da nabavi i psa. Roditelji su verovali da će se deca obradovati. I tako je stigao - mali mešanac sa klempavim ušima i vlažne njuškice.

Otac je napravio malenu kuću i smestio je u zadnjem dvorištu. Kupio je za Donovana i nov lanac. Složio se sa ženom da će psu biti sasvim dobro i napolju. A tako bar neće morati da brinu o šteti koju štene napravi u kući i neće imati dlake po nameštaju.

I tako, kada dolaze gosti, oni ne znaju da porodica ima psa. Kako bi i znali, kada je stalno vezan pozadi u dvorištu. Kao da ne postoji. Deca nisu mogla da se sete da li su ga poslednji put šetala prošle nedelje, ili nedelje pre.

Donovan je živeo na dva metra dugačkom lancu. Kopao je rupe da bi nekako otklonio dosadu. Kopao je i kopao u svom malom delu dvorista, koliko god je kratki lanac mogao da se ispruži.

Oh, ali oni su dobro brinuli o njemu. Gospođa je coktala i vrtela glavom, pričajuci kako neki ljudi zlostavljaju svoje pse. Ona nije mogla da razume kako neki ljudi umeju da budu okrutni. “Mi nikada ne izgladnjujemo našeg Donovana”, govorila je ponosno, i to je bila istina - nije bio totalno zapostavljen. Dobro su ga hranili. I nije tačno da su ga stalno ignorisali - kad god bi zalajao, neko bi izašao da viče na njega.

Četrnaest godina je Donovan živeo u zadnjem dvorištu, vezan za kratak lanac. Dobijao je svoje obroke svake noći, ali uvek je bio gladan ljubavi. I jednog dana uspeo je da pobegne iz tog sveta u kojem postoje samo lanac, i kućica, i rupe, i da otputuje u pseći raj.

Donovan, nažalost, nije izmišljen lik. Niti su to njegovi vlasnici. Nedugo nakon njegove smrti, otišli su u lokalni azil da se raspitaju o mogucnosti dobijanja novog psa. Kažu, nedostaje im njihov Donovan.


Napisala: Angelina Meringer








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 9 Sep - 19:10

Džudi, pseća dadilja

Prvi put sam sreo ovčarku Džudi dok sam lečio Erikovog vola od „drvenog jezika“ (actinobacillosis – bolest koja najčešće napada krave i ovce, a za koju je specifično oticanje mekih tkiva glave i vrata, izazvano gram-negativnom bakterijom actinobacillus ligniersi). Vo je bio vrlo mlad i farmer je snuždeno priznao da ga je prosto zanemario – a on je izgledao kao skelet koji hoda.
„Do đavola!“ – gunđao je Erik. „Iš’o je na ispašu s celom onom gomilom na udaljena polja i mora bit’ da mi je promak’o. Nisam mog’o ni sanjat’ da će doći u vak’o stanje.“
Kada aktinobaciloza napadne jezik, mora da se počne sa lečenjem čim se pojave prvi simptomi pojačanog izlučivanja pljuvačke i oteklina ispod vilica. Inače, jezik postaje sve tvrđi i tvrđi, dok konačno ne počne da štrči iz usta, nepokoran kao drvo po kome je ova bolest i dobila svoje starinsko ime.
A ovo mršavo malo stvorenje već je došlo u to stanje, tako da ne samo da je izgledao jadno već i pomalo komično, kao da mi se podrugivalo. Sa takvim jezikom, on jednostavno nije mogao da jedee i bukvalno je umirao od gladi. Samo je ležao, kao da mu ni do čega nije bilo stalo.
„Jedna stvar je dobra, Eriče“ – rekao sam. „Lako ćemo mu ubrizgati intravensku injekciju. Nema snage da se opire.“
U to vreme pojavio se čudesan lek sodijum jodid koji se davao direktno u venu – što je bilo moderno i spektakularno. Ranije su farmeri mazali jezik tinkturom joda, što je dosadan postupak koji je nekad delovao, a nekad nije. Sodijum jodid je poput magije davao rezultate već posle nekoliko dana. Ubrizgao sam iglu u vratnu žilu i prevrnuo bocu sa providnom tečnošću. Obično sam rastvarao 8g jodida na 3 dl destilovane vode, pa nije trajalo dugo. U stvari, boca se skoro ispraznila kad sam primetio Džudi.
Sve vreme sam bio svestan velikog psa koji je sedeo u mojoj blizini, ali kako sam se primicao kraju injekcije, crna njuška se sve više približavala, dok nije gotovo dodirnula iglu. Onda se njuška pomerala duž gumenog creva sve do boce i natrag, njuškajući krajnje usredsređeno. Kad sam izvadio iglu, njuška je počela pažljivo da ispituje samo mesto uboda. A onda se pojavio jezik i počeo metodično da liže volovski vrat.
Čičnuo sam na pete i stao da posmatram. Ovo je bilo nešto više od obične radoznalosti; sve je u ponašanju ovog psa ukazivalo na veliku brižnost.
„Znaš, Eriče - rekao sam – „imam utisak da me ovaj pas nije samo posmatrao. Kao da je nadzirao čitav posao.“
Farmer se nasmejao. „U pravu ste. Džudi je neobična stara keruša – k’o neka dadilja. Kad god nešt’ nije u redu, ona je na dužnosti. Nema šanse da je sklonite.“
Džudi je brzo digla pogled pri pomenu svog imena. Bila je to lepa životinja; neuobičajene boje: šarena, žutomrka sa talasastim linijama smeđe i sive koje su se mešale sa normalnom belom i crnom bojom farmerskih kolija. Možda je tu došlo do kakvog ukrštanja, ali rezultata je bio vrlo atraktivan, a efekat je bio pojačan njenim sjajnim očima i dobroćudnim nasmejanim ustima.
Pružio sam ruku i zagolicao je iza ušiju, a ona se snažno zanjihala – ne samo repom, već čitavim zadnjim delom. „Rekao bih da je dobre naravi.“
„Jest'“ – odgovori farmer. „Al’ mije samo to. Zvuči budalasto, al’ ja mislim da Džudi oseća odgovornos' prema svim životinjama na farmi.“
Klimnuo sam glavom. „Verujem vam. U svakom slučaju, hajde da okrenemo ovu životinju na prsa.“
Spustili smo se na slamu, postavili ruke ispod kičme i okretali vola sve dok nije legao na grudnu kost. Tamo smo ga uravnotežili sa balama sena sa obe strane, a onda ga pokrili prekrivačem za konje.
U tom položaju nije delovao onako beznadežno, ali omršala glava sa beskorisnim jezikom koji je mlitavo štrčao klatila se na ramenima, nekontrolisano baleći na seno. Pitao sam se da li ću ga ponovo zateći živog.
Džudi, pak, kao da nije delila moj pesimizam. Posle pažljivog njuškanja prekrivača i bala sena, pomerila se napred, spustila ohrabrujući jezik na rutavo čelo, a onda udobno smestila ispred vola, baš kao kakva noćna bolničarka koja čuva svog pacijenta.
„Hoće li ostati tamo?“ – zatvorio sam poluvrata i još jednom pogledao unutra.
Ah, ništ’ je ne more pomerit’, dok ne umre il’ dok ne ozdravi“ – odgovori Erik. „Sad je u svom elementu.“
„Pa, nikad se ne zna, možda će mu povratiti volju za životom, samo sedeći tamo. Njemu je svakako potrebna pomoć. Morate ga održavati u životu uz pomoć mleka ili retke kaše dok injekcija ne počne da deluje. Ako bude hteo da pije, to će mu pomoći, ali ako ne, moraćete to da uradite uz pomoć flaše. Pazite samo da ga ne ugušite.“
Ovaj slučaj je za mene bio više od obične fascinacije jer sam upotrebio lek koji je stvarno delovao – nešto što se u to vreme nije dešavalo baš često. Stoga sam jedva čekao da ponovo odem i vidim da li sam bio u stanju da vola povratim iz mrtvih. Ali znao sam da treba leku da dam vremena i da se sklonim nekoliko dana.
Dok sam išao preko dvorišta prema staji, znao sam da više neću biti u nedoumici. Vo će biti ili mrtav ili na putu ka ozdravljenju.
Bat mojih koraka po kaldrmi nije ostao neprimećen. Džudina glava, sa podignutim ušima, pojavila se iznad poluvrata. Ispunio me blagi osećaj trijumfa. Ako je dadilja još uvek bila na dužnosti, onda mora da je pacijent još uvek bio živ. A postao sam još sigurniji u to kad je veliki pas nestao na sekund, a onda se bez ikakvog napora vinuo preko vrata i skočio na mene, oduševljeno vijugajući svojim zadnjim delom. Izgledalo je da se iz sve snage trudi da mi kaže da je sve u redu.
Kad sam ušao u staju, vo je još uvek ležao, ali se okrenuo da me pogleda, i mogao sam da primetim da mu iz usta viri pregršt sena. Sam jezik je nestao iza usana.
„Izgleda da ćemo pobedit’?“ – Erik Ebot je ušao iz dvorišta.
„Bez sumnje“ – rekao sam. „Jezik je mnogo mekši i vidim da pokušava da jede seno.“
„Da, ne uspeva mu još, ali pijucka mleko i kašu ko pravi. Čak se pridig’o jedared il’ dvared, al’ je još vrlo klimav na nogama.“
Izvadio sam još jednu bocu sodijum jodida i ponovio injekciju, a Džudina njuška je opet gotovo dodirivala iglu dok je prilježno njuškala. Oči su joj bile potpuno usredsređene na mesto injekcije i toliko napeto je iščekivala kraj da je povremeno oštro duvala kroz nos, a onda opet počela svoje ispitivanje.
Kad sam završio, ponovo je zauzela svoje mesto napred; dok sam se spremao da pođem primetio sam njihanje njenih kukova koji su bili uvučeni u seno. Bio sam malo zbunjen dok nisam shvatio da je ona mahala repom u sedećem položaju.
„Pa, Džudi se raduje kako se stvari odvijaju“ – rekao sam.
Farmer je klimnuo glavom. „Da, tako je. Voli da bude na dužnosti. Znate l’ da svako novorođeno tele dobro oliže čim dođe na svet, a isto se dešava kad god se neka od naših mačaka omaci.“
„Neka vrsta babice?“
„Tako nekako. A druga neobična stvar je da ona živi sa stokom u njihovim zgradama. Ima lepu toplu kućicu, al' za nju ne haje – spava sa životinjama na slami svako veče.“
Ponovo sam obišao vola nedelju dana kasnije i ovoga puta on je galopirao po staji poput trkačkog konja. Kad sam ga konačno priterao uza zid i uhvatio ga za njušku, bio sam bez daha, ali srećan. Gurnuo sam mu prste u usta; jezik mu je bio savitljiv i gotovo normalan.
„Još jedna injekcija, Eriče – rekao sam. „Drveni jezik je đavolja bolest i može ponovo da se vrati, ako se ne izleči do kraja.“ Počeo sam da odvijam gumeno crevo. „Uzgred, ne vidim Džudi.“
„Oh, sigurno misli da je on sad zdrav, a ionako od jutros ima puno posla. Vidite l’ je?“
Pogledao sam kroz vrata. Džudi je hodala sva važna kroz dvorište. Imala je nešto u ustima – žutu, debeljuškastu stvar.
Malo sam ispružio vrat. „Šta to nosi?“
„Pile.“
„Pile?“
„Da, čitavo leglo trčkara okolo. Imaju samo mesec dana i stara keruša misli da im je bolje u štali. Napravila im je tamo krevet i uporno pokušava da se sklupča oko njih. Ali mališani ne pristaju na to.“
Gledao sam Džudi kako nestaje u štali. Uskoro je izašla, kaskajući za jednom grupom sićušnih pilića koji su veselo kljucali između oblutaka, i nežno pokupila jednog. Brzo se vratila u štalu, ali čim je ušla, prethodno pile se pojavilo na vratima i zagegalo se u pravcu svojih prijatelja.
Bilo joj je teško, ali znao sam da će ustrajati jer je prosto bila takva.
Džudi, pas dadilja još uvek je bila na dužnosti.

* * *

Instinkt brižnosti kod životinja najjasnije se očituje u pokazivanju materinskih osećanja, što je svakako jedna od najmoćnijih i najčešće proučavanih osobina, ali Džudi je jedina životinja koju sam ikada upoznao koja je brižno grlila sav svoj rod. Kao što Erik Ebot reče, ona je bila u svom elementu kad god bi neka od njegovih životinja bila bolesna. Bila je prirodna pseća dadilja, toliko jedinstvena u mojoj praksi, da sam se često pitao da li je iko ikada sreo još jednu takvu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 9 Sep - 19:10

Živeo je na kraju sela stari Bobilj. Imao je svoju kolibu i psa. Išao je po selu, skupljao kore hljeba i hranio se tako. Nikada se Bobilj nije razdvajao od svoga kučeta, i imalo je ono od milošte nadimak Drug. Pođe Bobilj kroz selo, lupa ispod prozora, a Drug stoji kraj njega, repom maše. Kao da čeka svoj dio. Reknu Bobilju ljudi: "Bolje da makneš, Bobilje, svoje pseto, jer se ni sam ne možeš prehraniti". Pogleda Bobilj svojim tužnim ocima, pogleda - ništa ne kaže. Vikne svoga Druga, otiđe od prozora i ne uzme koricu hljeba.
Sumoran je bio Bobilj, rijetko je sa kim razgovarao.
Otpočne zima, dune srdita mećava, zakruži sniježna prašina, nabreknu debeli smetovi.
Ide Bobilj po smetovima, poštapa se, probija od kuće do kuće, a Drug trči uz njega. Pripija se uz Bobilja, gleda ga samilosno u lice i kao da hoće da izusti:"Nikome mi nijesmo potrebni, niko nas neće prigrliti, sami smo ja i ti". Pogleda Bobilj psa, pogleda - kao da pogađa njegove misli - i tiho, tiho rekne: -Samo ti, Druže, mene ne ostavi.
Korača Bobilj s kučetom, dogega se do svoje kolibe, a ona stara, negrijana. Pogleda zemljanu peć, pogled prošara po svakom kutku, a drva - ni ćepanice. Pogleda Bobilj Druga, a ovaj stoji - čeka šta ce reći domaćin. A Bobilj će tek nježno: Upregnuću te, Druže, u sanke pa ćemo poći u šumu, nabraćemo tamo granja i pruća, pa ćemo dovući. založicemo kolibu, ugrijaćemo se nas dvoje kraj pripećka.
Upregne Bobilj Druga u sanke, dovuče granja i pruća, ugrije legalo, zagrli Druga, pomazi. Zamisli se Bobilj kraj pripeka, počne se sjećati prošlosti. Ispriča starac Drugu svoj život. Ispriča o sebi tužnu povijest i s bolom doda:"Ti, Druže, ništa ne odgovaraš, ne zboriš ni riječi, ali tvoje su sive oči pametne...Znam,znam... ti sve razumiješ“.
Umori se mećava od jaukanja. Prorijede se vijavice, zašumi kaplja sa krova. Tope se snjegovi, slivaju. Vidi Bobilj - prolazi zima, vidi i s Drugom razgovara:"Živnućemo , Druže, s proljeća“.

Zaigra crveno sunce, požure odmah potoci-praporci. Gleda Bobilj s prozora, pod prozorom se već zemlja crni. Nabreknu na drveću pupoljci, zamiriše na proljeće. Samo godine Bobilja varaju, samo vlaga proljećna starca probija. Počeše noge njegove klecati, kašalj je grudi gušio, krsta su boljela, čupala, a oči su se već sasvim zamutile. Otopi se snijeg. Zemlja se osuši. Pod prozorom se razlista bijela vrba. Samo je starac rjeđe izlazio. Ležao je na krevetu, nije mogao sići. Silazi Bobilj s mukom, siđe, zakašlje se, zatuži, Drugu kaže: „Rano smo, Druže, ja i ti onda nagađali. Skoro će, bogme, i smrt moja; samo umrijet, tebe ostaviti - najteže mi je“.
Zanemogne Bobilj, ne ustaje, ne silazi, a Drug od kreveta ne miče. Osjeća starac - smrt se približava, osjeća to. Druga grli, gorko plače: "Kome, Druže, da te ostavim. Ljudi su nam svi tuđi. Živjeli smo ja i ti...cijeli život zajedno proveli, a smrt nas rastavlja. Zbogom, Druže moj dragi, osjecam da se približava smrt, dah se i grudi lede. Zbogom...pa izađi na gorb, sjeti se svoga starog prijatelja“.
Zagrli Bobilj druga oko vrata, čvrsto ga pritisnu na grudi, zadrhta i duša se vinu. Mrtav Bobilj leži na krevetu. Shvatio je Drug da mu je gospodar umro. Ide Drug iz kuta u kut - ide, tuži. Priđe Drug, onjuši umrlog - onjuši - žalosno zalaje.
Počeše ljudi govoriti među sobom: što li to Bobilj ne izlazi? Sporazumijevši se, dođoše - viđeše - ustuknuše. Mrtav Bobilj leži na krvetu, u kolibi zadah mrtvački - kužni. Na krevetu sjedi pas, šćućuren.
Uzeše ljudi mrtvaca, spremiše, okupaše - u kovčeg staviše, a pas od umrlog ne odmiče. Poniješe mrtvaca u crkvu, Drug pored njega. Ćeraju psa od crkve, ćeraju u hram ne puštaju. Probija se Drug, valja se na crkvenom pragu, zavija od tuge i gladi, na nogama se ljulja.
Doniješe mrtvaca na groblje, doniješe - u zemlju zakopaše.Umro je svima nepotrebni Bobilj i niko za njim ne zaplaka.
Zavija Dug na groblju, zavija - šapama zemlju razgrće. Hoće Drug da otkopa svog starog prijatelja, da otkopa i da s njim zajedno legne. Ne silazi pas s groba, ne jede, tuži. Izdade Druga snaga, ne diže se, ustati ne može, drhtaj mu prođe niz leđa,opušti Drug glavu, opušti, tiho uzdrhta i precrče na grobu....
Zašaptaše na huci cvjetovi, ispričaše pticama divnu povijest o prijateljstvu. Doleće na grob kukavica, sjede na žalosnu vrbu. Sjeđela je kukavica, tužeci žalosno nad grobom...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 9 Sep - 19:11

Još čeka i nada se


Tik uz autoput, u smeru ka Nišu, nedaleko od novobeogradskog Bloka 28 već godinu dana čeka jedan braon-beli pas. Uvek je sam. Ne dozvoljava nikome da mu se približi. "Druži se" samo sa bukom automobila i zagađenim vazduhom prometne saobraćajnice. Nikada ne maše repom. Uzdignutih ušiju i pogleda uprtog uz autoput on čeka i veruje da će se oni koji su ga baš tu ostavili, vratiti.

Ne odaziva se nikome, uprkos tome što su stanovnici obližnjeg kvarta pokušali da ga dozovu svim "psećim" imenima. Ponekad načulji uši na zvižduk.
Zov prirode ga ne mami, pa ostale "drugare" i ne miriše.

Prema rečima stanarke iz obližnje zgrade, penzionerke Verice Edbauer, pre godinu dana "neki ljudi" izbacili su ga iz automobila sa registarskim tablama Rume.

- Bio je lep, čist i rundave dlake, zato sam ga ja prozvala Lepi - priseća se Verica. - Prvih nekoliko meseci mogla sam da mu priđem bliže i dam mu hranu, a onda je počeo da se povlači. Nemoguće mu je približiti se ni na nekoliko metara. Sad ostavim vodu i hranu u travi i sklonim se da bi se vratio i pojeo nešto.

Tu je od jutra do mraka. Odlazi da prespava negde, ali stanari, koji ga hrane nisu uspeli da uđu u trag njegovog prenoćišta. Ni kiša, košava i vetar ga ne sprečavaju da čeka.

Prezimeo je ovogodišnji mraz, ali kako Verica primećuje, ofucao se i propao.

- Najžalije mi je što je toliko tužan - kaže ona. - Mada su neke komšije htele da ga uzmu, to je neizvodljivo, jer on beži od svih.

U to su se uverili i reporteri "Novosti", koji su čitav sat pokušavali da mu se približe. Sklanjao se i od naših pogleda, tromim hodom i spuštene glave. Nije izgledao uplašeno, već nevoljno i nezainteresovano. Na kraju, ne zna se ko je odustao - da li on koji je nadvožnjakom prešao autoput povijenog repa, ili mi kojima je okrenuo leđa.

Stanari koji ga vole i hrane strahuju da ne izleti na ulicu dok se sklanja od drugih pasa ili prolaznika. Sumnjaju čak i da je ogluveo, jer je mesto njegovog stanovanja konstantno ispunjeno bukom.

Tuga ga je toliko ophrvala, da kako njegova "hraniteljka" objašnjava, nikada ni za jednom ženkom nije pošao. U tom kraju ima često pasa lutalica, ali ni oni čak nisu uspeli da mu priđu. Odabrao je samoću, u tišini, pa ga nikada nisu čuli ni da je zalajao ili zarežao. Ima samo snage da čeka... On još veruje.


Izvor: Večernje novosti (M. Petrović)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 9 Sep - 19:11

JUDŽIN O'NIL


TESTAMENT JEDNOG UGLEDNOG PSA



Ja, Silverdin Emblem O´ Nil (familijarno poznat u porodici i među prijateljima kao Blemi), osećajući kako me teret mojih godina pritiska, i prihvatajući da je kraj mog života blizu, ovim zaključujem poslednje zaveštanje mom voljenom Gospodaru. Znaće za njega tek kad umrem. Onda će, setivši se mene u svojoj usamljenosti, biti obavešten o ovom testamentu, i molim ga, da ga posveti kao spomen meni.
Imam malo materijalnih stvari da ostavim iza sebe. Psi su mudriji od ljudi. Ne nagomilavaju stvari. Ne traće svoje vreme gomilajući bogatstvo. Ne uništavaju svoj san brinući o stvarima koje imaju, i ne opterećuju se stvarima koje nemaju. Nemam ništa vredno da zaveštam osim moje ljubavi i vernosti. Ovo ostavljam onima koji su me voleli, mom Gospodaru i Gospodarici, za koje znam da će najviše tugovati za mnom, Frimenu koji je bio tako dobar prema meni, Sin i Roju i Viliju i Naomi i – ali ako bih nabrajao sve one koji su me voleli, za to bi mi trebala cela knjiga. Verovatno je to moja uobraženost da se hvalim kada sam tako blizu smrti, ali oduvek sam bio veoma voljen pas.
Želim da me se Gospodar i Gospodarica uvek sećaju, ali da ne tuguju predugo za mnom. Celog života sam se trudio da ih utešim u tuzi, i da se radujem sa njima u njihovoj sreći. Za mene je bolno da mislim da ću im čak i u smrti prouzrokovati bol. Želim da pamte da nijedan pas nije imao srećniji život (i ovo dugujem njihovoj ljubavi i brizi). Sada sam skoro oslepeo, ogluveo i oćopavio, čak me i moje čulo mirisa vara tako da čak i zec može proći tik ispred mog nosa a da ja ne znam. Moj ponos je srozan. Vreme je da kažem zbogom, pre nego što postanem isuviše bolestan i mučan i sebi i onima koji me vole.
Žao mi je da ih ostavim, ali nije mi žao da umrem. Psi se ne plaše smrti kao ljudi. Mi je prihvatamo kao deo života, a ne kao nešto užasno što uništava život. Šta dolazi posle smrti, ko zna? Volim da verujem da je to Raj, gde si uvek mlad, gde zečeva ima kao peska u pustinji, koji jure brzo ali ne prebrzo, gde je svakog sata vreme za obrok, gde u dugim večerima postoji milion ognjišta sa panjevima koji zauvek gore.
Plašim se da je ovo previše čak i za ovakvog psa kakav sam ja. Ali, mir je izvestan. Mir i dug odmor za istrošeno srce, glavu i udove, i večni san u zemlji koju sam toliko voleo. Možda je, ipak, ovako najbolje.
Još jedan poslednji zahtev. Čuo sam kako moja Gospodarica kaže „ Kada Blemi umre nikad više ne smemo imati drugog psa. Toliko ga volim da više nikad neću moći da volim ijednog.“ Sada je molim, za moju ljubav, da ima drugog. To bi bio užasan danak mojoj uspomeni nikad više nemati psa. Kako bih se osećao, kada bi ona živela bez psa. Nikad u duši nisam bio ljubomoran. Uvek sam smatrao da su većina pasa dobri (i jedna crna mačka, sa kojom sam večerima delio dnevni boravak). Neki psi su, naravno, bolji od drugih. Dalmatinci su, prirodno, kako svi znaju, najbolji.
Tako da predlažem Dalmatinca kao svog zamenika. On će se teško tako lepo vladati i biti tako zgodan kao što sam ja bio. Ali daće sve od sebe, siguran sam. Namenjujem mu moju ogrlicu, kaiš, ogrtač i kišnu kabanicu. On ih nikad neće nositi sa istom ugladjenošću kao što sam ja, šetajući oko Vendoma, ili kasnije kroz Park Aveniju, sa očima zadivljeno fiksiranim na meni, ali siguran sam da će dati sve od sebe da se ne prikaže kao provincijalni pas. Ovde na ranču, možda će se dokazati kao pas vredan poređenja sa mnom. I, na kraju, ovim mu želim sreću, koju znam da će dobiti u mom starom domu.
Još jedna poslednja reč oproštaja, dragi Gospodaru i Gospodarice. Kad god posetite moj grob, recite sebi sa tugom ali i sa srećom u vašim srcima, kao sećanje na moj dugi, srećni život sa vama: „ovde leži onaj koji nas je voleo i koga smo voleli.“ Koliko god moj san bio dubok, ja ću vas čuti, i sve moći smrti neće me zadržati da još jednom zahvalno mahnem repom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Čet 22 Sep - 12:50

Stara, ali uvek aktuelna istinita priča

Bari je bio snažan, dobroćudan pas, koji je sa još nekoliko obučenih pasa godinama iz snežnih smetova spašavao zalutale i promrzle putnike. I sam je kao mlad pas prošao specijalnu obuku i tek posle nje su mu povereni ozbiljni zadaci.
Jedne večeri vetar je besno fijukao i najavljivao nepogodu, koja u ovim brdima znači sigurnu propast za zalutalog putnika. Pri sablasnoj mesečevoj svetlosti, koja se odbijala o ledom pokrivene planinske masive u daljini su se nazirali visoki planinski vrhovi oko kojih vetar besno kovitlao. U ovoj noći, punoj strave i užasa, kao neka avet nazirala se ljudska prilika, koja se očajnički borila da se domogne bolnice Svetog Bernarda. Bari, koji je te večeri bio na straži, osetio je izdaleka nepoznatog stradalnika. Počeo je besno da laje dajući znak za uzbunu. Nekoliko ljudi je odmah izašlo i pošlo za lavežom psa koji se sa mukom probijao kroz visoke smetove. Ubrzo su naišli na polusmrznutog, onesveštenog čoveka koji je, nemajući više snage da se bori sa vetrom i snegom, posustao i pao. Brzo su ga preneli u malu bolnicu koja godinama služi kao prihvatilište postradalima u ovoj divljini. Kada je došao svesti, objasnio je da je njegov prijatelj ostao zavejan u brdima. Bari je sve to pažljivo osmatrao predosećajući da se radi o životu i smrti, čekao je nestrpljivo naredbu da krene u spasilački pohod. Na dobijeni znak, isčezao je u snježnoj oluji, dok se te noći probijao kroz visoke smetove, Bari nije ni slutio da mu je ovo posljednji pohod u službi spašavanja ljudi. Njegov nepogrešivi instinkt i čulo mirisa vodili su ga pravim putem. Nikada do sada nije pogrešio, jer je znao da je svaki trenutak dragocen. Pođe li pogrešnim putem, što je vrlo lako u ovakvoj vejavici, značilo bi siguran kraj zavejanom putniku. Umoran najzad je stigao do zavezanog čoveka, koji je zgrčen i onesvešten ležao u dubokom snegu. Samo izoštreno čulo mirisa i izvanredan instinkt ovog plemenitog psa, pomogli su mu da nađe ovo ljudsko biće koje je pre podsećalo na na ledenu gromadu koju je vetar oduvao sa neke litice. Kada je stigao do čoveka, Bari je počeo da laje da bi ga probudio. Uspeo je.
Čovek je došao svesti, nazrevši, u mraku ogromnu životinju nad sobom, pomislivši da je divlja zver, skupio je snagu, izvadio ispod kabanice veliki oštar lož i svom snagom ga zario u vrat nedužne životinje. Krv je šiknula iz duboke rane, ali Bari nije pustio ni glasa. Njegov zadatak je tek upola bio završen. Trebalo je čoveka dovesti do bolnice. Pošao je pozivajući čoveka lavežom da ga sledi. Ovaj je tek tada shvatio da je to njegov spasilac. Pošao je za psom oslanjajući se na njegova široka leđa. Bari se teškom mukom probijao kroz snežne nanose, utirući putniku stazu poprskanu svojom krvlju. Došli su do bolnice i tada je Bari, na izmaku snage, zbog velikog gubitka krvi, pao kraj putnikovih nogu. Posle nekoliko sati, podlegao je rani koju mu je zadao čovek koga je spasao. Putnik, čijim imenom se završava lista ljudi koje je Bari spasao, dugo je plakao nad beživotnim telom svog spasioca. Nije ga mogao zaboraviti, ni prežaliti. U znak sećanja na Barijevo nezaboravno delo, podigao mu je spomenik, da bude svedok neizrecive vernosti i ljubavi čovekovog najboljeg prijatelja, psa.
Barijev spomenik se nalazi u neposrednoj blizini Pariza, na psećem groblju. To je i prvi spomenik na ovom groblju, koje podseća na park pun cveća i zelenila. U ogromnoj kamenoj masi isklesana je bista veoma snažnog bernardinca, na čijim leđima je devojčica, koju je spasio lavine. Ispod toga je uklesan naziv:"Spasao život četrdesetorici, a ubio ga četrdeset prvi".








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Ned 19 Feb - 15:16

NAJTUŽNIJA PRIČA O PSU: Njega je izneverio najbolji prijatelj

Poznata je činjenica da je veliki broj pasa koji je u azilima ili na ulici nekada imao svog vlasnika koji je iz nekog razloga odlučio da ga napusti. Ovo je priča iz njihovog ugla, kako to izgleda kada te izda osoba koju voliš najviše
Ona je imala svog vlasnika. Ona je uvek tu bila za njega, i kada je tužan, srećan, radostan, umoran … I po kiši, snegu, suncu i nevremenu. A vlasnik je to sve uzeo zdravo za gotovo i odlučio da je napusti. Ostavi u azilu.
Sin ga je molio “Nemoj tata! Molim te nemoj im dati da odvedu mog psa!”. Ali uzalud. Dobio je posao u drugom gradu i stan u kome nije dozvoljeno držati kućnog ljubimca. Odluka je doneta i rastanak je bio neminovan.

Ovo je priča o svim onim psima koji uzalud čekaju svoje vlasnike da se vrate po njih. Ovo je priča za sve one koji misle da kada predaju svog psa azilu, da ih momentalno čeka drugi topli dom. Evo istine o tome šta ih tamo čeka …
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 3 Mar - 15:48

Na redakcijski e-mail [You must be registered and logged in to see this link.] od naše čitateljke dobili smo tužnu priču o malom psiću imena MAX. | Preuzeto sa: [You must be registered and logged in to see this link.]
Poštovani, Obraćam Vam se ovim putem jer smatram da je to prije svega moja obaveza kao građanina grada Tuzle da upoznam širu javnost sa ovim problemom, pogotovo što je sad aktuelna izmjena Zakona o zaštiti životinja u BiH. Svaki dan čitamo, gledamo, slušamo od strane medija kako BiH ne može da izađe na kraj sa psima lutalicama. Kao su nam psi postali „državni neprijatelji br.1” u državi. Tako barem kažu nadležni organi i neki postotak anketiranih građana ove zemlje. Čast izuzecima. Većina bruji o tome kako sve pse trebamo pobiti. Koriste riječ „eutanazija” da bi na lijep način ustvari rekli – ubistvo, masakr nad psima. Jer, navodno, toliko je taj problem zapušten da nema drugog riješenja nego da pobijemo sve pse u BiH, pa onda da pređemo na edukaciju građana kako treba da se ponašaju ukoliko nabave ili već imaju kućnog ljubimca – psa. Ljubitelji životinja i protivnici ovoga novog Zakona pokušavaju na sve načine da utiču na građane da otvore oči, i pogledaju na problem iz druge perspektive. Apeluju na vlast i nadležene organe da prvo građane edukuju i uvedu zakon, pravila i sankcije prije svega na nemarne građane koji napuštaju svoje ljubice i prave problem cijeloj BiH. Međutim, naši nadležni smatraju da je bolje istrijebit pse lutalice, potrošit milione na ubijanje zdravih i nedužnih pasa. Jer lakše je pobit sve pse nego Bosancima i Hercegovcima „izbit” pare iz džepa kad napuste životinju, ili ih kazniti na neki drugi način – ja preporučujem zatvor. Zanima me šta će nadležni organi da urade sada kada vide ove slike. Slike napuštenog psa od strane vlasnika koji ga je izbacio na ulicu jer ga jednostavno više ne želi!? Zanima me šta će sad građani naše Tuzle i BiH da misle o ovim ljudima koji žive na Paša Bunaru u Tuzli!? Da li će naši nemarni sugrađani dobiti kaznu? Da li će naši nemarni sugrađani morati ponovo uzeti psa natrag? Ili će ga uzeti pa će ga već sutra dan odvesti u drugi grad i izbaciti na ulicu?! Zanima me dragi zabrinuti građani šta sad treba uraditi jer kao što vidite ovi ljudi su krivi ako ovaj pas ujede vaše dijete ili vas!!! Pitam ja Vas sad – KOGA TREBA EUTANIZIRATI!? KO JE PROBLEM I OPASNOST??? A evo i životna priča psa Maxa: “Zdravo dobri čovječe” Ja sam Max. Rođen sam kao vrlo sretan kučić… barem sam to do skora mislio. Kad sam bio vragolasti štenac uvijek sam mamio osmjeh svojoj porodici gdje sam stanovao. Trčao bih po klizavom parketu i zaplitao se svojim kratkim nogicama. Uživao sam u dugim šetnjama i rado bih zaplivao u svaku baru na koju bih naišao. Moj gazda me volio i samo se na moje vragolije smijao. Znao je da svaki put poslije šetnje slijedi kupanje njegovog “čupavog prasića” – mene. Nije mu bilo teško iako sam svaki put i njega isprskao. Kad sam porastao uživali smo skupa sklupčani na krevetu, gledajući kako mraz šara prozore. Slušali smo promrzle vrapčiće u olucima i mislili da život ne može biti savršeniji.{igallery id=”6192” cid=”442” pid=”1” type=”classic” children=”1” showmenu=”1” tags=”” limit=”10”} A onda…. Onda je stigla “ONA” u naš život. Veoma lijepa i draga gospođa koja me od prvog dana kupila hrenovkom. Na početku je skupa sa nama šetala i trudila se oko mene kao prava djevojka koja voli životinje. Vidio sam na licu svoga gazde da ga to čini sretnim pa sam se i ja još više trudio da im uljepšam zajedničke dane. Jedva sam čekao da dođu skupa kući pa da me izvedu u šetnju. Da se igramo i valjamo skupa po krevetu, da idemo na izlete i da se vozim u autu. U tome sam naprosto uživao. Te radosti su svakim danom postajale sve rjeđe i rjeđe jer se moj gazda mnogo više pozabavio svojom partnericom. Družili su se bez mene i sve češće sam nailazio na zalupljena vrata ispred moje njuškice. Ali opet nisam krivio svog gazdu jer mi je ipak znao dobaciti nekad osmjeh i nježan dodir u prolazu. To me uveseljavalo I bilo mi je mnogo potrebno da osjetim tu ljubav sa njegove strane, da me voli kao prile. Ali, “ONA” mi se nikako više nije radovala. Samo je nervozno mahala rukama kad bi ugledala moje dlake u blizini ili prosutu vodu koju zaista nisam namjerno prospiao po kući. Ipak, ja sam bio strpljiv i pun nade. Čekao sam sretnije dane. Naoružao sam se strpljenjem kao nikad do sad i trudio se da se što više dopadnem svima. Pošto nisam znao šta da im poklonim, kupio sam iz obližnje šume grančice i kosti i donosio pred prag u znak mog poštovanja i prijateljstva. Međutim, “ONA” nije bila sretna, a samim tim ni moj gazda. Rekli su da je to smeće i jako su me izgrdili. A meni je samo preostalo da se sklupčam u ćošak uplakan i tužan i da tako dočekam još jedno jutro u brigama bez sna. Mislio sam da neće moći biti gore i da sam dotakao dno, ali nije bilo tako. Kada je stigla beba u naš dom ja sam morao da ga napustim jer se “ONA” bojala zaraza i prljavštine. Moj gazda je u tome podržao bez imalo milosti. Nije me ni pogledao. Samo su me bez osvrtanja izbacili na ulicu. Nisam mrzio to stvorenje jer je mirisalo na nevinost baš kao i moj gazda dok me jako volio. Volio sam tu bebu od prvog dana. Bila je to gazdina beba. Ali, sad mi je on tako stran. Moj gazda je postao neki čovjek kojeg ja vise nisam poznavao. Pratio sam ga vjerno punih 5 godina. Davao mu zaštitu, ljubav i vjernost. A sada sam kao stara krpa bačen pred vrata mog doma i istjeran na ulicu. Strašno je hladno, a ja bez imalo ljubavi i topline živim vani na hladnom betonu. Moje srce je puklo na pola jer me moj gazda vise ne želi. Više mu ništa ne značim. A ja nemam nikoga na ovom svijetu. Imao sam samo gazdu. Sad sam jako uplašen i sam. Nemam vise nikoga. Hranu mi bace tek tako da se nešto nađe, da ne skapam od gladi, a ja i dalje ne gubim nadu i želim da vjerujem da ću ponovo biti dio ove porodice. Nadam se da ću se probuditi iz ovog košmara, ove noćne more. Nadam se da će moj gazda I “ONA” ipak shvatiti da je Max (JA) njihov prijatelj, njihov anđeo čuvar a ne samo zapušteno kuče koje smrdi, kako kaže “ONA”. Tu sam dobri ljudi, čujete li me? Tu sam ispred vaših vrata. Čekam vas! Hladno je, kako oko mene, tako i u mom srcu. Patim i tonem. Spasi me gazda moj dobri jer ja ovo stanje još dugo neću moći podnijeti. Spasite me dobri ljudi… Ja sam vaš iskreni prijetelj. Neću izdržati još dugo na ulici… Moja sudbina je u TVOJIM RUKAMA DOBRI ČOVJEČE!!! (S ljubavlju, MAX) | Preuzeto sa: [You must be registered and logged in to see this link.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   Pet 3 Mar - 15:50

.. pas sa tuznim ocima
Kad sretnete psa lutalicu , dal vas ikad na trenutak  zaustavi njegov pogled , dal pozelite da ga uzmete sebi, da mu pruzite njeznost , da mu vratite izgubljeno povjerenje u ljude .. Jer ljudi tako nekad znaju biti okrutni prema zivotinjama. Zasto ?  

Dal ikad razmisljamo o psima  lutalicama  ili o svojim kucnim ljubimcima . Koja je razlika izmedju njih.

 - Jedni imaju bezgranicnu ljubav , a drugi kao da nemaju prava na to  . Razmisljate li kad vidite ljutalicu samo na tren da ga uzmete  kod sebe , da ga nahranite , da mu pruzite trenutak

topline , samo malo njeznosti.

   - Dal vas ikad privuku njegove  tuzne  oci,  onaj sjetni - izgubljeni pogled  jednog bespomocnog bica - koja trazi nekoga  ko ce je zavoljeti. Dal se sazalite kad ga vidite  kako  izgubljeno seta ulicama, pokisao , podvijenog repa .  A vi zurite u sigurnost svoga toploga doma i nekad se i ne okrenete za njima. Cesto taj prizor gledam iz autobusa, posmatram  ljude koji   zure na svoja radna mjesta ili su jednostavno izasli u kupovinu i samo misle kako ce sto prije stici do svoga odredista .  A u prolazu tamo negdje izmedju  nas , tiho , da nikome ne smetaju  i  psi   se trude da se sklone od kise, u neki tamni hodnik u neki ulaz    i ako imaju srece da pronadju neka vrata koja imaju otirac tu ce se spustiti, a u vecini slucajeva naici ce neka osoba koja ce ih istjerati van u hladnocu, malo je onih koji ce se sazaliti.



Razumijem taj osjecaj napustenosti i   cesto je u toku sedmice prisutan je  u meni. A nemoguce je svakoga udomiti , ali eto  ja nisam ravnodusna , pa je zato i nastala ova prica.

Kad ih pogledam kao da tuznim ocima trazi nekoga  ko ga uzeti sebi ,  uvesti u svoj dom i u svoju porodicu.   Svaka od tih napustenih zivotinja , je imala samo losu sudbinu . A oni traze  da im pruzimo njeznost , nekoga ko ce im dati bezgranicnu ljubav  , koju svaka zivotinja zasluzuje , pa i oni . Napusteni psi .

Uvijek se nanovo sokiram   postupcima djece ,  koja su u stanju da ih istuku , povrijede , da im nanesu bol.

Pratim, citam u novinskim stupcima, slusam putem drugih medija  kako su  maloljetnici iz hira , dosade ,  nanijeli nekim predmetom lutalicama trajne povrede  ili ih ostakatili .



   - A na drugoj strani  , divim se  volonterima  , dobrovoljcima  koji ih udomljavaju ,   nekad trajno , nekad na kraci period  uglavnom odvode ih u svoj dom iako vec posjeduju kucnog ljubimca.

A onda dolazi onaj dug period  prilagodjavanja ,  kada postepeno  pokusavate  da ljecite njegove traume, strahove koje je opet ucinio drugi covjek , kada sedmicama im dajete vodu, a oni bjeze od vas iz straha da ih ne udarite . Trudite se da im zacijelite rane  , da zaboravi na to sto je prosao , prezivio.

I  kad konacno uspijete u tome , dolazi ogromna nagrada. Dobivate vjernog odanog pratioca za cijeli zivot .On vas onda prati kao sjena, vjerno ceka da dodjete s posla , samo da vas onjusi, da vam donese papuce i da se mirno spusti pored vasih nogu dok vi citate novine. On ce tu biti po nekoliko sati . Samo sretan sto ste ga uzeli i sto ga volite. To je uzvracena ljubav.  Bezgranicna, bezuvjetna.. S njegove strane ne postoje ta iskusenja koja ce ga vise odvojiti od vas.



NJEGOV STRAH



Kad ga pomilujete , nema vise   grca, njegovo tijelo se ne trese  od straha,ne povlaci se u sebe.

Njegove oci , govore sve . Koliko vam je odan, zahvalan, ujutro prije svitanja cesto osjetite , kako neko toplo tijelo lezi u vasem krevetu. Da cesto u toku noci , samo po nekad tiho se potkradu i legnu pored vas na vas lezaj. A ujutro vas budi sa  svojom vlaznom njuskicom , lize vas od dragosti , pocinjete uzivati u setnjama sa njim. Svaki put to je novo iskustvo.

Setnje su njihova najveca radost .Dok se vi oblacite , on je pametan, zna po vasim pokretima,   da je vrijeme da izadje van. Dok mu stavljate povodac, on ne moze da se smiri. Cvili ispred vrata naslanja se sapama na njih, pa onda opet na vas , okrece se u krug oko svoga repa ,   i samo ceka da ih otkljucate , jer vec mu je poznat zvuk kada se vrata otkljucavaju. Na sve nacine vam daje do znanja koliko su nestrpljivi .. ali opet sretni ..

Imam cesto potrebu prosetati van i to bas  kad pada kisa  i gledati te zivotinje .

U mojoj ulici kao u svakoj ima pasa lutalica.  Mozda ovog casa ne mogu vise uciniti , ali uvijek kada bacam smece , kada se nadje visak hrane ostavljam ga u cistu plasticnu posudu  u blizini partka , gdje znam da se okupljaju .. i onda iz neposredne blizine gledam ih kako hlapljivo jedu moj obrok , znam da sam taj dan ucinila jedno dobro djelo i dobro se osjecam zbog toga .  Kasnije ih posmatram kako se sklanjaju pod neku strehu, ispod nekog stepenista i bar taj daj su siti ..



Zato ako ste u mogucnosti udomiti psa, ako mu mozete pruziti sve neophodne uslove , razmislite i vjerujte nema ljepseg osjecaja  ako jednog psa skolinite sa ulice.  

Ja sam u velikom iskusenju i mozda i ja uskoro uzmem jednog psa..Trazi puno odricanja, u proslosti sam imala psa ali mi je uginuo i dugo iza toga ga ni jedan pas nije mogao zamjeniti, ko zna mozda je doslo vrijeme da u moj dom udje neki mali cupavi pas.. i da me ujutro probudi sa svojom vlaznom njuskicom...








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Price o pslima   

Nazad na vrh Ići dole
 
Price o pslima
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» MOJE PRICE
» Poucne i interesantne price
» Horor Price
» Duhovne price
» Price Iz Radionice
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Uradi sam :: Biljni i životinjski svet-