Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 David Herbert Lawrence

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: David Herbert Lawrence   Pet 2 Sep - 12:09

Bio je britanski romanopisac, pripovjedač, pjesnik, esejist, slikar, dramatičar i kritičar. Čovjek koji se može smatrati nasljednikom Guillaumea Apollinairea i prethodnikom Henrija Milera.


Ako je Henry Miller Mesija erotske proze, onda je D. H. Lawrence njen Ivan KrstiteljCharles Bukowski ga je jako volio čitati, kako opisuje u svom romanu  Lovac ispod zita...
 U svojim delima oslikavao je dehumanizivanost modernog, industrijalizovanog sveta, suprotstavljajući mu emotivno zdravlje, vitalnost, spontanost i nagone kao principe života.
Zbog svojih stavova stekao je mnogo protivnika i neprijatelja zbog kojih je njegovo stvaralaštvo bilo pogrešno interpretirano i cnezurisano, a on sam otišao je u dobrovoljni egzil.
Tek nakon smrti moralno i umetnički ga je rehabilitovao E. M. Forster i mnogi ugledni kritičari. Najpoznatija dela su mu"Ljubavnik ledi Četerli", "Sinovi i ljubavnici", "Beli paun".








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Herbert Lawrence   Pet 2 Sep - 12:12

D. H. Lorens: nesofisticirani demon ili žrtva cenzora
Malo je pisaca za koje se može reći da su u svom opusu iskazali onu spretnost koju je imao i D. H. Lorens dok je pisao svoje u suštini ljudske priče. Poput mnogih drugih pisaca, on je na osnovu ličnog iskustva stvarao neodoljivu, ali često i srceparajuću prozu.
Dejvid Herbert Ričards Lorens rođen je 1885. u porodici koja je pripadala radničkoj klasi, a od malih nogu pokazao je strast prema pisanju. Lorens je bio vrlo blizak majci, a nakon njene smrti usledio je dug i tužan period koji je poslužio kao osnova za njegov polu-autobiografski romanSinovi i ljubavnici.
Njegovi savremenici dodelili su mu etiketu pornografa, a oštre kritike uputio je i Džozef Konrad:
Citat :
Obično đubre i ništa drugo osim nepristojnosti.



Prašina koju je izazvao roman Ljubavnik lejdi Četerli još se nije slegla, a D. H. Lorens je pokrenuo još jedan skandal svojim slikama
[size]
Nedavno je otkriven esej gde T. S. Eliot bez ikakvog ustručavanja naziva Lorensa nesofisticiranim demonom i dodaje da:
[/size]
Citat :
Kada njegovi likovi vode ljubav – ili obavljaju ono što gospodin Lorens smatra za vođenje ljubavi – a ne rade ništa drugo – ne gube samo sve one blagodeti, istančanosti i čari koje su se vekovima razvijale kako bi vođenje ljubavi postalo podnošljvije; čini se da oni ponovo prolaze kroz metamorfoze evolucije, zaobilaze majmuna i ribu i stižu do nekakvog gnusnog parenja protoplazme.










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Herbert Lawrence   Pet 2 Sep - 12:14

Dejvid Herbert Lorens (1885-1930) – rudarsko dete, neobjašnjivo talentovan, i pored teških životnih uslova, osvojio je 1905. godine stipendiju za učiteljski kurs u Notingemu, kao najbolji medju svim prijavljenim kandidatimna iz Engleske i Velsa. Medjutim, dve godine provedene na univerzitetskom koledžu u Notingemu, po njegovim rečima, donele su mu puko razočarenje umesto susreta sa zbilja živim ljudima. Uprkos tome, njegov duhovni razvitak poprima neobičan intenzitet: u sedamnaestoj počinje da piše poeziju, u dvadesetdrugoj prvi roman Beli paun, delimično ili potpuno savladjuje nekoliko jezika (italijanski, francuski, nemački i nešto ruskog) i z 44 godine života – a svega 22 provedene u grozničavom stvaralačkom radu – Lorens ostavlja za sobom neshvatljivo razgranat književni opus. Tokom pet poslednjih godina svoga života, na zaprepašćenje tada elitno obrazovanih pisaca, Lorens je izbio u red najčitanijih književnih stvaralaca engleskog jezika: uz Tomasa Hardija, Jejtsa, Džojsa, Paunda, Eliota, Hakslija, Velsa, Šoa, Golsvortija...I dok interesovanje za poslednju trojicu ipak sve više opada, zainteresovanost za Lorensa, poslednjih godina, sve više raste. Ne treba se čuditi. Jer, osim što je i do danas najčitaniji kao romanopisac, D.H.Lorens ispoljava dar više nego dobrog pesnika, putopisca, dramatičara i najzad: on je više nego uspešan esejist. O ovom poslednjem posebno, ovde je reč.
Lorensovi eseji obuhvataju prilično raznovrsne teme iz nekoliko oblasti: moderne psihologije, urbane sociologije, mito-antropologije, kritike pedagoških zabluda, etike, botaničke metafizike, erotike i kreativne kritike PA. Neretko, u takvoj esejističkoj materiji, tematski heterogenoj, oblasti se uzajamno dodiruju i pretapaju, zavisno od dinamike piščevog intuitivnog i analitičkog toka tematskog razvoja. Ovi eseji mogu se čitati na više načina; s iznalaženjem uzajamne veze i produbljivanja teme koja može biti zapažena kao zajednička u više eseja; u posebnoj svetlosti: kao svojevrstan komentar uz neke probleme, ideje i teme Lorensovih romana; ali ne uvek i ne po svakku cenu. Ova poslednja mogućnost čitanja Lorensovih eseja nalazi svoju potvrdu u paralelizmu koji postoji izmedju vremena nastanka pojedinih eseja i romana u intervalu 1912-1930; esejistička misao nije uvek sasvim puštala s oka imaginaciju i plamteći duh romanopisca, kao da mu je bila neodoljiva pratiteljka: neizbežna i neophodna. Ono što su kod Tolstoja, Čehova i Kafke guste stranice zanimljivih dnevnika, kod Lorensa su listovi blistave esejistike. Jer ti eseji ne sadrže samo podrazumljivo književne kvalitete, već i moć takve intuicije koja svedoči da je D.H.Lorens osetljivi psiho-antropolog modernih vremena i bezmalo prorok niza situacija i stanja sa kojima je savremeni svet bio ili jeste suočen: od svakodnevno vidljivih formi života do njegove intimnije, sociološke i etički zamršenije sfere ispoljavanja. Te odlike daju Lorensovim esejima posebnu dejstvenost i svežinu koja ne zastareva, ne gubi emotivnu i psihološku draž, ni prodornost racionalnosti protiv čije se neuverljivosti i beživotnosti sam Lorens toliko zalagao. A baš nas to i ne može sprečiti da priznamo Lorensovom delu (u celini) izuzetnu nadahnutost i umnost, istovremeno; a za razliku od onih koji su mu priznavali prvo, ali žučno osporavali drugo, i koji će po tome možda jedino i biti zapamćeni. Ili: ni po tome


Tim povodom, najpoznatiji živi tumač Lorensovog dela, dr. F.R.Livis kaže: Ono čemu se Lorens protivi jeste zloupotreba uma koja ga pravi neprijateljem života. U dopunu ovog tvrdjenja neophodno je objasniti da se
Lorens nije zalagao za nekakav puki animalizam, niti za razaranje uma i razuma
On je samo- kako to dobro zapaža njegov biograf Hari T.Mur – snažno osećao da se odnos izmedju intuitivnog i intelektualnog u čoveku poremetio na štetu onog prvog, te da je Lorens, zalažući se za oživljavanje emotivnih vrednosti, pokušao samo da uspostavi dragocenu ravnotežu. Otuda jedna posebna i vitalna odlika ovih eseja: nepredvidiva Lorensova misao koja često transcendira jezik kojim se služi, nagoveštavajući mnogo više od onoga što smo isprva ustanovili čitajući te eseje. Otkuda taj kvalitet? Da li je u pitanju samo nesvakidašnja intuitivnost ili i moć asimilacije konkretnog i mističnog iskustva? Potpuniji odgovor zahtevao bi i opsežniju analizu. Ostaje ono sa čime smo neposredno suočeni: u svojoj prisnosti sa raznovrsnim tajnama prirode stvaranja i svekolikog života, Lorens 
izbegava visokoparnu teoretsku argumentaciju – ne zato što je ne poznaje, naprotiv, već zato – jer veruje da bi ova ubila i zatrla ne samo lepotu nadahnutog jezika već i njegovu najdublju posredničku vezu sa životom, sa neuhvatljivostima ljudske duše i najzad sa vodiljom: intuicijom. To je, moglo bi se reći, očaralo i jednog Hakslija, klasično i racionalno obrazovanog. Medju Lorensovim prirodnim darovima ni jedan nije bio upadljivi od njegove velike sposobnosti spajanja intuitivnih utisaka i neospornih iskustava u mogućnosti njegovog uma, gde se mogla očuvati njihova fluidnost, išćekujući upotrebu koju bi im konačno iznalazio – mišljenja je Edvarda MekDonalda sa kojim se slažu Ford Medoks Ford i Edvard Garnet, 1 od prvih koji je L-su pružio i prijateljsku i izdavačku podršku...

...uočio je i saopštio da svakom pojedincu treba, sa dubokim poštovanjem, mudro pomoći u razvoju njegovog prirodnog samoostvarenja, kao i to da je funkcija obrazovanja ostvarena tek onda ako uložimo onaj neprocenjivi napor da se prepozna istinita priroda svakog deteta, i da se svakom pruži njegova prirodna mogućnost...

U trenucima kada nije bio pritisnut razlozima za konkretno imetafizičko očajanje, Lorens je verovao da čovek nije urodjeno loš – baš kao što su mislili i romantičari i teoretičari Vilhelm Rajh i Markuze – već da izvornu čestitost ljudske prirode kvare i dovode u iskušenje same institucije, naročito one koje suzbijaju mogućnosti autentičnog života korumpirajući čoveka ili ustaljenim idealima malogradjanskih predstava o formama življenja, ili agresivnim procesom tehnokratske industrijalizacije, koja zahteva automatizovanu podredjenost svakog pojedinca nekakvom cilju izvan njega samog, pri čemu se slobodna psiha slama i volja se identifikuje sa automatskim kolom. I protiv ove automatizacije – uverava Lorens – ovog degradiranja sa spontano-vitalne stvarnosti na mehaničko-materijalnu stvarnost, ljudska duša mora uvek da se bori. A volja za moć koju jedinstveno biće poseduje za oslobadjanje od automatizacije – otkrivamo u izuzetnom eseju Ljudski odnosi i nesvesno...

.


...simboličko doživljavanje prirode. U Cvetnoj Toskani, recimo, naziru se 3 nivoa Lorensovog odnosa prema lepoti cvetne vegetacije i ''duhu podneblja'':
(1) prema svojevrsnoj klimatsko-botaničkoj metafizici kao oličenju emanacije drevnih rituala preuzimanja obnovljene životne i erotske snage ujužnimn podnebljima, ili njenu mističnu sublimiranost u severnim podnebljima;








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Herbert Lawrence   Pet 2 Sep - 12:15

NOVI MEKSIKO

...Kakvi smo jadnici, samo žudimo za iskustvima,a nalikujemo muvama koje puze po čistom i providnom celofanu u koji je svet umotan kao bombon, toliko pažljivo da nikada ne možemo da dopremo do njega, premda ga sve vreme vidimo dok se po njemu krećemo, očigledno u vezi, ali u stvarnosti udaljeni od njega kao da je Mesec.
Štaviše, naši pradedovi, koji nikud nisu išli, u stvari su imali više iskustva o svetu od nas, koji smo sve videli. Kada su slušali predavanje uz slike sa starinske čarobne lampe, doista su gubili dah pred nepoznatim dok su sedeli u seoskoj učionici. Mi, pak, jezdeći u cejlonskim rikšama, kažemo u sebi: ''Skoro da je to ono što se očekivalo.'' Nama je sve poznato.
Grešimo. To nama-je-sve-poznato stanje uma upravo je rezultat boravka izvan celofanskog omota civilizacije. Ispod njega se nalazi sve što ne znamo i što se plašimo da spoznamo...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Herbert Lawrence   Pet 2 Sep - 12:15

LJUDI I ŽENE U EROTICI I LJUBAVI

DA LI SE ŽENE MENJAJU?

...Čovečanstvo kao da poseduje beskrajnu sposobnost nemenjanja – tj., sposobnost zadržavanja svoje ljudskosti. (Naravno, postoje raznorazni načini da se bude i ostane čovek, i čini mi se da je danas svaki od tih načina prihvatljiv i primenljiv...
...Savremenost ili modernizam nisu pojmovi koje smo danas izmislili. To je nešto što se javlja na kraju svake civilizacije. Baš kao što lišće u jesen žuti, tako i žene na kraju svake nama poznate civilizacije – rimske, grčke, egipatske itd. – postaju moderne. One tada bivaju mudre, imaju stila, govore ''prekini s glupostima'' i rade šta ih je volja.
Ali dokle modernost zapravo zadire? Čak i kod žena? Ako joj ne date ono što za svoje pare može da dobije, ona uzima sama. Kod žene je znak savremenosti kad kaže ''Ah, momče, prekini s glupostima!'' ' pa momak diže ruke, nema više ni zvezda ni romantike okeana ' ''Ja sam u sobi trideset i dva! Predji na stvar!''
Ali stvar, kad se na nju predje, ispada bedna, nikakva. Neverovatno je koliko ta glavna tačka postaje jadna kad se do nje dodje. Ništa bolje od obične interpunkcijske tačke. I tako, savremena devojka brutalno i neumorno prelazi na stvar, dok joj se život ne pretvori u seriju tačaka da bi na kraju od njega ostao niz običnih tufni. Momče, prekini s glupostima!...Kad stigne do hiljadite tačke, njoj je već tufnica preko glave, ne zanima je više ni glavna tačka do koje je došla. Smisao je suviše prost i očigledan. Toliko je smislen da postaje besmislen. Posle serije tačaka dolazi crtica – što će reći, mrtva tačka. Nema više na šta da se predje. I tačka!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Herbert Lawrence   Pet 2 Sep - 12:16

Citat :
Tad stoprocentno savremena devojka udara u kuknjavu: ''Ah, momče, počni odakle si stao!'' A stoprocentno savremen momak, pošto je s glupostima prekinuo i sasekao ih u korenu, tako da više nema šansi da one ponovo niknu, prati je pesmicom u stilu: ''Ja ništa nemam, samo svoju ljubav žarku!''- što stoprocentno savremena devojka prihvata sa zanosom. Ona zna da je sve to samo odjek jedne davne, izduvane, sentimentalne prošlosti. Ali kada se sa svim i svačim prekine, kad se sve saseče tako da više nikada niknuti neće, onda nam čak i odjeci sentimentalne prošlosti dobro dodju. I tako igrra poččinje iznova. Pošto ste sve sasekli i došli do golih, bodljikavih činjenica, shvatate da su te gole bodljikave činjenice poslednja stvar na kojoj želite da odmorite svoju umornu dušu – ''Ah, momče, pa zar ništa nećeš preduzeti?'' – a momku, pošto je sve već sasekao ukorenu tako da više nikada niknuti neće, jedino što pada na pamet jeste da izvrne te bodljikave činjenice koje se, zamislite čuda velikoga, pretvaraju u zaobljene čavliće na viktorijanskom plišanom nameštaju. I eto vam supermodernog para. Ne, žene se ne menjaju. One samo prolaze kroz niz standardnih faza. Prvo su robinje; zatim poslušne drugarke; zatim cenjene supruge;pa uvažene gospe; pa sjajne žene i gradjanke; onda nezavisne jedinke; i na kraju, savremene devojke koje kliču ah, prekini s glupostima, momče! Ali kad momak izistinski sa svime sasvim prekine, mlinovi božji i dalje se okreću i pošto više nemaju šta da melju, oni u svoje zupce hvataju devojku koja je svoje već samlela i melju nju, melju je, melju – ko zna dokle – verovatno dok je ponovo ne pretvore u robinju, i tako krug večito ostaje zatvoren; vraćamo se na početak, kolo se okreće i okreće, dok se kroz jednu ili dve hiljade godina ponovo ne susretnemo s istinski ''modernom'' devojkom. Ah, prekini, momče!

Olovka ima vrh i njen vrh je njena svrha, diskusija može dostići vrh koji joj je svrha, opaske mogu biti s vrhom i sa svrhom i čovek koji želi da mu pozajmite pet funti u svojoj želji nalazi svrhu jedino kad glasno zatraži petaka. Mnoge stvari imaju svrhu na vrhu: naročito oružje. Ali gde leži svrha života? Gde je svrha ljubavi? U čemu je, kad već počinjemo s vrha, svrha kite ljubičica? Nema svrhe. Život i ljubav su život i ljubav, ***** ljubičica je ***** ljubičica, i kad tim i takvim stvarima pošto-poto hoćemo da damo svrhu, sve pokvarimo. Živite i dopustite drugima da žive, volite i dozvolite drugima da vole, cvetajte i venite i sledite prirodni tok stvari, tok koji teče, večito i – bez svrhe.
Nekada su žene to bolje shvatale od muškaraca. Muškarci, privrženi oružju, od kojeg svako ima svoj vrh i svoju svrhu, hteli su, po svaku cenu, životu i ljubavi da daju svrhu. Ali žene su bile pametnije. One su znale da je život TOK i PROTICANJE, tiho i kružno proticanje, tok spajanja i tok razdvajanja i ponovnog spajanja, tok koji teče sporo, ujednačeno i neprrekidno, bez vrhova i svrha, čak i kad je tlo neravno i grubo. Žene su sebe videle kao mirnu nabujalu reku privlačnosti, želja i lepote, u sebi su nalazile nečujne tokove snage i spokojstva. Onda se sve to iznenada menja. Žene odjednom počinju sebe da sagledavaju kao izolovanu stvar, kao nezavisnu ženku, kao instrument za rad, kao instrument za politiku, kao instrument za razonodu, kao instrument za ovo i ono i za šta sve ne. I, kao što svaki instrument ima svrhu, tako i one žele da sve, pa čak i malo dete, čak i ljubav, ima svrhu. kad žene prelaze na stvar, ne oklevaju. One uberu belu radu i pri tom kažu: Ovaj cvet mora da ima svrhu i ja ću tu svrhu otkriti. Zatim krenu da kidaju peteljku po peteljku dok nijedna ne ostane.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Herbert Lawrence   Pet 2 Sep - 12:17

LJUBAV




Ljubav je sreća sveta. Ali sreća nije celo zadovoljstvo. Ljubav je zajednički dolazak. Ali ne može postojati zajednički dolazak bez odgovarajućeg razilaženja. U ljubavi se sve stvari sjedinjuju u jedinstvo radosti i pohvale. ali one ne bi mogle da se sjedine da prethodno nisu bile razdvojene. A sjedinivši se u celovitom krugu jedinstva, ne mogu dalje da se kreću u ljubavi. Kretnja ljubavi, kao plima, ispunjena je u tom trenu; do oseke mora doći.
Tako zajednički dolazak zavisi od razdvajanja; sistola zavisi od dijastole; plima zavisi od oseke. Nikada ne može postojati ljubav sveopšta i neprekidna. More nikada ne može biti u plimi na svim mestima. Neosporiva vladavina ljubavi nikada ne može postojati.
To je zbog toga što je ljubav putovanje. ''Bolje je putovati nego stizati'', neko je rekao. To je suština neverovanja. To je verovanje u apsolutnu ljubav, premda je ljubav po prirodi relativna. Verovanje u sredstva, ali ne u cilj. Verovanje, tačnije rečeno, u silu, jer ljubav je sjedinjavajuća sila.
Kako da poverujemo u silu? Sila je instrument i funkcionalna je; ona nije ni početak ni kraj. Mi putujemo da bismo stigli; mi ne putujemo da bismo stigli. Takvo je putovanje, ipak, besplodno. Putujemo da bismo stigli.
I ljubav je putovanje, kretanje, brzina zajedničkog dolaska. Ljubav je sila stvaranja. Ali svaka sila, duhovna ili fizička, ima svoju polarnost, pozitivno i negativno. Sve stvari koje padaju, padaju po zakonu gravitacije na zemlju. Ali nije li Zemlja, nasuprot gravitaciji, odbacila Mesec i zadržala ga na dohvatu u našem svemiru tokom svih eona vremena?
Tako i s ljubavlju. Ljubav je užurbana gravitacija duha prema duhu, i tela prema telu, u radosti stvaranja. Ali kada bi sve bilo sjedinjeno u jednu sponu ljubavi, onda više ne bi bilo ljubavi. I stoga je za one koji su u ljubavi s ljubavlju putovati bolje nego stizati. Jer pri stizanju čovek zalazi iza ljubavi, ili, ako hoćete, obuhvata ljubav u novom prevazilaženju. Vrhunska je radost stići nakon sveg tog putovanja.
Spona ljubavi! Možemo li zamisliti teže sužanjstvo od spone ljubavi? To je pokušaj da se zazida plima, želja da se zaustavi proleće, da se maj nikada ne pretopi u jun, da latica glogovog cveta nikada ne otpadne pred gloginjom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Herbert Lawrence   Pet 2 Sep - 12:17

Citat :
ŽIVOT

Negde u sredini, izmedju početka i kraja, nalazi se čovek. On nije ni tvorac, niti je stvoren, ali – on je srž stvaranja. Sa jedne njegove strane nalazi se ono prenepoznato odakle potiče čitavo stvaranje, a sa druge strane je cela vasiona, pa i svet konačnih duhova. Sred te dvojakosti čovek se izdvaja i drugačiji je; on je stvaranje samo po sebi, što ga čini savršenim.
Čovek se radja iz haosa nezadovoljan, neizgradjen, napotpun, beba, dete, nedozreo i nedovršen. Od njega zavisi da li će sebe dogradjivati da bi na kraju postao savršen, biće čisto i nesalomljivo kao zvezda izmedju dana i noći, biće koje otkriva drugi jedan svet u kome nema ni početka ni kraja, koji savršenstvom nadmašuje svoga tvorca i okončava se izvan onoga što je stvoreno, koji živi izvan samog života, na samrti posle smrti, noseći u sebi oboje, a prevazilazeći i jedno i drugo.
Kad čovek dobije što je zaslužio, onda ostvaruje ponašanje izvan života i smrti, pa je savršen i u jednom i u drugom. U tom slučaju on razume pesmu ptica i pritajenost zmije.
Ipak, čovek ne može do kraja da se ostvari niti može potpuno da se dovrši. Čitavog svog života on lebdi u nezemaljskom, lebdeći tako dok ne uspe da udje u onaj drugi svet savršenstva. On još ne stvara sebe niti dostiže statičku konačnost stvorenog bića. Ali zašto bi on, pošto je prevazišao stanje kreativnosti i stanje stvaranoga, bio i jedno i drugo?
Na sredini izmedju početka i kraja nalazi se čovek, on je na sredini, izmedju onoga koji stvara i onoga što je stvoreno, na polovini puta ka jednom drutgom svetu, učestvujući u oba, pa ipak ih nadmašujući.
Za sve to vrreme čovek biva primoravan da se vraća u prošlost. On ne može sebe da stvori. Ni u jednom trenutku čovek ne može samo sebe da stvori, nego se samo može potčiniti stvaraocu, onom prenepoznatom od kojeg sve potiče. U svakom trenutku mi se pokazujemo kao ujednačeni plamen tog iskonskog nepoznatog od kojeg u svakom trenutku vodimo poreklo, jer nismoni nezavisni ni dovršeni.
To je prva i najveća istina o našem biću. Na toj elementarnoj istini zasniva se sve naše saznanje. Mi vodimo poreklo od toga pranepoznatog. Pogledajte moje ruke i noge, tamo gde se ja graničim sa stvorenom vasionom. Medjutim, ko može sagledati suštinu, onaj izvor odakle se ja pomaljam iz prastvaranja? Pri tom, u neprekidnom toku, kao plamen fitilja koji ravnomerno gori, žižak moje duše plamti u nepomućenoj i transcendentnoj ravnoteži, ujednačeno i smireno, kao telesni plamen izmedju polodnog mraka onog iskonskog nepoznatog i završnog mraka zagrobnog života kojim se okončava sve što je stvoreno.
Izmedju te dve tmine, izmedju mraka početka i mraka kraja, mi podrhtavamo kao plamen. Naš početak i naš kraj nalaze se u nečem nepoznatom. Ali za nas početak ne predstavlja kraj, za nas to dvoje nije jedno.
Na nama je da gorimo kao čist plamen izmedju dveju nepoznatih. Ostaje nam da budemo zadovoljni u svetu savršenstva koji je svet čiste kreacije i da pristanemo da postojimo u transcendentnom savršenstvu onog drugog sveta koji je ujedno ostvaren i u životu i u smrti.
Okrećem zaslepljeno lice koje ipak razaznaje kao slepac koji se okreće prema suncu, upravljam pogled ka tom nepoznatom početku, i kao slepac koji usmerava lice ka suncu, prepoznajem onu milinu koja se javlja kad u mene uvire izvor stvaranja. Zauvek slep, zaslepljen, iako posvećen, primam taj dar, jer mi je poznat put ka onom nepoznatom kreativnom. Poput semena koje nesvesno prihvatajući sunčeve zrake postaje potpuno, ja se otvaram prema velikoj, nevidljivoj toplini iskonskog stvaralaštva i ono počinje da me ispunjava.

To je zakon. Nikad nećemo saznati šta je bilo na početku i kako se dogodilo da smo dobili oblik i postali biće. Ali uvek možemo saznati na koji način kroz vratnice duha i tela ulazi to nadahnuto nepoznato koje se u nama razotkriva. Ko dolazi, ko je taj koga čujemo napolju u noći? Ko kuca, ko to opet kuca? Ko uklanja rezu s osetljivih vrata?
Dakle, pogledajte, usred nas se pojavilo nešto novo. Zatvaramo oči, ne vidimo. Podižemo svetlost prethodnog razumevanja i bacamo je na tog tudjinca da bismo ga obasjali svojim nesumnjivo utvrdjenim znanjem, a zatim konačno prihvatamo pridošlicu i upisujemo ga kao svoga.
Takav je naš život. Kako postajemo novi? Kako se to menjamo i razvijamo? Odakle nam dolazi to novo, pridodato biće? Šta je to što nam se doddaje i kako se to dogadja?
U nas uvire nešto iz nepoznatog, iz onog pranepoznatog odakle potiče sve stvaralaštvo. Da li smo tražili to uviranje ili prizivali novo biće? Jesmo li mi nametali tom novom biću u sebi novo zadovoljenje? Ne, nismo to učinili mi sami, jer mi se ne ostvarujemo sami već uz pomoć nepoznatog, velike tame koja je izvan nas i koja, čudnosvata inova, stiže na naš prag, ulazi i nastanjuje se u nama. Nismo to sami učinili, nije to poteklo od nas, već od nepoznatog koje se nalazi izvan nas.
Ovo je prva i najveća istina našeg bića i našeg postojanja. Kako nastajemo? Mi ne postajemo sami od sebe, jer ko može reći: od sebe ću načiniti nešto novo? Ne mogu to stvoriti od sebe, već od onog nepoznatog što uvire u mene. 
Na koji način nepoznato uvire u mene? Ono se uvlači u mene stoga što dokle god živim nisam ni u jednom trenutku zatvoren i odbačen. Ja samo predstavljam plamen koji prenosti nepoznato ka nepoznatom kroz svetlu prolaznost stvaranja. Ja jedino prenosim nepoznato mog početka ka nepoznatom moga kraja kroz preobražaj savršenog bića. Šta je to što je nepoznato na početku, a šta je nepoznato na kraju? Na ovo pitanje ne mogu da odgovorim, osim da onda kad je moje biće savšeno, te dve nepoznate prerastaju u nešto jedinstveno, u ružu potpunog razjašnjenja.
Nepoznato moga nastanka dopire do mene preko moga duha. Duh mi je uznemiren, nespokojan. Izdaleka čuje približavanje koraka u noći. Ko to dolazi? Ah! Neka novodošavši dodje, neka tudjinac udje. Duh mi je usamljen i trom. Očekujem pridošlicu. Duh mi je obuzet jadom i strepnjom zbog pridošlice. Medjutim, pristutna je i napetost iščekivanja i ja očekujem posetioca, očekuje pridošlicu. Avaj, pa ja sam uobražen i učmao, usamljen i jalov. Ipak, duh mi je budan i smeška se zbog neupadljivog iščekivanja dok iščekuje posetioca. To će se dogoditi: stranac će doći.
Moj duh osluškuje; slušam, neprestano osluškujem. Mnogo je glasova u tom nepoznatom. Zar se ne čuju koraci? Žurno otvaram vrata, ali avaj, nema nikoga. Moram strpljivo da čekam, da čekam i neprestano iščekujem neznanca. Ne mogu to sam da izazovem niti to može da potekne od mene, pa imajući tu činjenicu na umu, obuzdavam svoju nestrpljivost i učim se da čekam i bdim.
I najzad, bez moga udela i želje, vrata se otvaraju i ukazuje se stranac. O kakva radost! U meni je stvoreno nešto novo. O kakva lepota! Ushićenje nad ushićenjima! Nastao sam iz nepoznatog i to nepoznato mi se opet ukazuje. U meni narastaju izvori radosti i snage. Uzdižem se do novog ostvarenja bića, do novog ispunjenja u stvaranju, nove ruže nad ružama, do novih nebesa na zemlji.
Ovo je priča o našem postanku. Nema drugog načina. Moram imati strpljenja u duši da zastanem i sačekam. Osim toga, moram sam sebi reći da očekujem to nepoznato i da na tone mogu da utičem. Očekujem nepoznato i iz tog nepoznatog stiže moj novi početak. 

Ne potiče ono iz mene i od mene, već iz moje neuništive vere i iščekivanja. 
Ja sam sličan kućici na ivici šume.
Iz nepoznatog mraka šume i večne tmine prapočetka dolazi k meni stvaralački duh. Potrebno je da u mom prozoru uvek gori svetlost, jer kako će, inače, duh spaziti moju kuću. Ako je kuća u mraku sna ili straha, andjeo će proći mimo nje. I još nešto, nikako se ne smem plašiti: moram čekati i biti na straži. Kao slepac koji traži sunce, moram upravljati lice prema nepoznatoj tmini prostora u očekivanju da me ozari sunce. Ovde je posredi stvaralačka hrabrost, jer nema koristi od čučanja kraj vatre od uglja. Ona nikad neće postaći moj nastanak.
Od početka od kada se to novo nastanilo u mome duhu, obuzima me radost. Niko i ništa ne može me više ožalostiti jer se u meni nalazi snaga za novo zadovoljstvo, pošto sam obogaćen začetkom novog savršenstv. Sada ne lebdim više ravnodušno na dovratku, tražeći nešto što bi mi ispunilo život. Dobio sam svoj udeo i mogu da počnem. U meni se uvrežila zamisao o nevidljivoj ruži ostvarenja koja će na kraju zablistati na nebu oproštaja. Dokle god ta zamisao traje, sav napor okko rada pričinjava zadovoljstvo. ako pupim nevidljivom ružom stvaranja, šta onda za mene predstavlja napor u radu nego probad za probadom nove, čudesne radosti? Srce mi je uvek obuzeto radošću, kao zvezda. Ono je živahna treperava zvezda koja će se polako rasuti u pahuljice i nastaće ruža nad ružama, ostvariće se u delo.
Kome odajem poštu, čemu se ja to podvrgavam? Nepoznatom, samo onom nepoznatom. Svetom duhu. Ja iščekujem taj početak kad će me to veliko i sve ono stvaralački nepoznato uočiti i okrenuti se k meni da me nadahne. U tome uživam i time sam ushićen. Zatim se ponovo osvrćem prema nepoznatom kraju, prema onom mraku koji je konačan i kojim se stiže do konačnosti.
Bojim li se neobičnog približavanja stvaralačkog nepoznatog mojim vratima? Plašim ga se samo s bolom i neizrecivom radošću. Bojim li se nevidljive mračne ruke smrti koja me odvlači u tamu otkidajući s mene cvet po cvet od korena života, odvodeći me u nepoznato budućnosti? Bojim je se samo s poštovanjem i neobičnim zadovoljstvom. I moje krajnje zadovoljstvo jeste da me otkidaju cvet po cvet čitavog života, odnoseći me u konačnost onog nepoznatog koje predstavlja moj kraj.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Herbert Lawrence   Pet 2 Sep - 12:18

SLIKE NA ZIDOVIMA



...Kuća, odnosno dom, nije ništa drugo do jedan veliki odevni predmet, i upravo onako kako smatramo da treba da obnavljamo ličnu garderobu, da nabavljamo neke nove stvari, treba da obnavljamo i održavamo i naše domove.. Veliko spremanje nije dovoljno. Zašto se moda menja? Zato što se, u sporoj metamorfozi vremena, i mi zapravo menjamo. Ako pokušamo sebe da zamislimo u odeći od pre šest godina, uverićemo se da je to nemoguće. *** 
Mi smo danas, u neku ruku, drugačije osobe i naša odeća odražava našu izmenjenu ličnost.
tako bi trebalo da bude i sa stanovima. Oni bi trebalo da se menjaju zajedno sa nama. Ne istom brzinom kojom se menja naša garderoba, iz prostog razloga što sa njima nismo u tako bliskom dodiru. Sporije...slike, zavese, jastučići, a sporije na samom nameštaju. Neki nam delovi nameštaja mogu služiti čitavog života...Budjavost u kući pritiska i guši duh...
...neophodno je da prostor u kome živimo takodje živi, da se menja, da se u odredjenim periodima obnavlja; on mora da se prilagodjava novim raspoloženjima, novoj atmosferi, novim osećanjima, novim ličnostima koje tokkom godina ovladavaju nama. Učmala i tupa stalnost u kući, mračna nepromenljivost, predstavljaju vid inertnosti veoma štetne po savremenu ljudsku prirodu, koja je u stanju večitog gibanja i daleko osetljivija na svoju okolinu nego što smo mi toga zapravo svesni.
Možemo misliti šta hoćemo, ali slike su na izvestan način ključne za čitavu atmosferu sobe...
Slike su čudnovatna stvar. Većina ih uvene kao što uvene svako cveće, a kad iz njih jednom iscuri život, one na zidovima vise kao kakvo ubudjalo i uvelo cveće. Razlog tome leži u nama. Kada kupimo sliku zato što nam se dopada, ta slika odgovara nekim našim unutarnjim zbivanjima. Ali osećanja i u unutarnja zbivanja se menjaju; neka brže, neka sporije. Ako su naša osećanja u odnosu na sliku površna, ona će se brzo istrošiti – i slika se tada pretvara u beživotnu krpu na zidu. S druge strane, ako smo sposobni da stvari doživljavamo nešto dublje i složenije, kupićemo sliku koja će nam trajati najmanje godinu ili dve dana i koja će za sve to vreme zračiti izvesnom svežinom i radošću, kao kakav živi cvet. Ponekad se desi da naletimo na nešto što nam traje doživotno. Kad bismo nabasali na remek-delo, ono bi nadživelo više ljudskih života. Ali u ovome svetu nema mnogo remek-dela, bilo koje vrste.
...Fatalno je slike posmatrati kao svojinu. Slike su kao cveće, koje ranije ili kasnije uvene i koje se baca u kantu za djubre da bi se na kraju spalilo...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Herbert Lawrence   Pet 2 Sep - 12:18

HIMNE U ČOVEKOVOM ŽIVOTU

...Galileja predstavlja jedno od onih divnih, čarobnih svetova koji postoje u zlatnoj sumaglici dečje poluformirane mašte. Isto je i sa mojom maštom, sa maštom odraslog čoveka. Taj svet ostao je netaknut...mome iskustvu odraslog čoveka one znače gotovo isto što i pre četrdeset godina...
...o (Mesecu)...i hteli- ne-hteli, ti mentalni procesi pomućuju i sjaj i čarobnost prvobitne apercepcije.
Tako je sa svim stvrima. Čista radost detetovog opažanja zasniva se na čudjenju; možemo da se bunimo koliko hoćemo, ali činjenica je da znanje i čudjenje ne idu skupa. Što je znanje veće, to je čudjenje manje.
Ponavljamo: prisnost radja prezir. stoga, što smo stariji i što nam odredjeni fenomeni postaju jasniji, to ih više preziremo. Ipak, to je samo delimično tačno. Za neke ljudske rase trebalo je da prodje hiljade i hiljade godina da bi tek tada prezrele Mesec, a za hinduse, krava je još uvek sveta životinja. Ne stvara pristnost prezir, već to čini nagomilano znanje. Čoveku koji pogleda u Mesec i kaže: ''Ja znam sve o toj bednoj lopti'', Mesec je, naravno, dosadan.
A najbogatiji i najfatalniji plod naše civilizacije, civilizacije zasnovane na znanju i neprijateljski raspoložene prema iskustvu, jeste dosada. Ukupan zbir sveg našeg obrazovanja i znanja jeste dosada. Savremeni se ljudi intimno duboko dosadjuju. Bez obzira na to čime se bave i šta rade, njima je dosadno. Dosadno im je jer ništa ne doživljavaju. A ne doživljavaju ništa jer su izgubili sposobnost da se čude. A kad se čovek više ničemu ne čudi, on je mrtav. Nalik je običnom insektu.
Kad se sve sabere o oduzme, ispada da je čudjenje najdragoceniji element života. Ljubav je velika emocija, a moć je moć. ali i ljubav i moć zasnivaju se na čudjenju. Ljubav bez čudjenja pretvara se u čulni odnos, a moć bez čudjenja postaje isključivo snaga i prisila. Jedini univerzalni elemenat svesti fundamentalan za život jeste elemenat čudjenja. To čudjenje prisutno je i u zrnu pasulja kad ono klija i izlazi iz košuljice. Prisutno je u svetlucavom jezgru amebe. Hteli-ne-hteli, vi ga naslućujete u mravu kad zaneseno čupka neku travku, u vrani dok smireno šeta po rosnoj zemlji.
Svi oni imaju svoju nepokolebljivu volju. Ali svi žive nošeni čulom čudjenja. Svest biljke, svest insekta, svest ribe, sve je to povezano jednim neuništivim elementom koji bismo mogli nazvati religioznim elementom inherentnim u svemu što živi, pa čak i u buvi. Čulo čudjenja, naše šesto čulo. A ono je prirodno religiozno čulo.
Neki tvrde da sve što je misterija ne predstavlja u stvari ništa, jer misterija je nešto nepoznato, a ono što nam je nepoznato ne znači nam ništa. ali ima više načina da se stvari spoznaju i saznaju.
...*hrišćanska dogma...
Bilo mi je prilično lako, jer su najveći deo posla obavili moji neporedni prethodnici. Spasenje, raj, bezgrešno začeće, čuda, pa čak i hrišćanske dogme o dobru i zlu – sve je to ubrzo došlo na svoje mesto. Nikada nisam mogao istinski da brinem o tim stvarima. Raj je samo instinktivan san. Dobro i zlo su nešto o čemu je nemoguće dogmatizirati. A što se tiče moje duše, prosto ne razumem kako mogu da je ''sačuvam''. Čovek može da sačuva istinu, ali kako da sačuva dušu? Moguće je samo odživeti svoju dušu. Treba živeti, istinski živo. A za to je potrebno čudjenje.
Čudo o ribama danas prihvatam isto kao i kada sam bio dete. Istorijske činjenice me se ne tiču. I zašto bi? To je deo istinskog čudjenja. Ono jse zadržalo u celokupnom verskom znanju koje sam stekao u detinjstvu, sem u didaktičnosti i sentimentalizmu. I tom znanju ostajem večno zahvalan, zbog čudjenja kojim mi je ispunio mladost...
...Ne znam baš tačno šta znači ''lepota sveta''- Te i takve reči lako postaju fraze, čista glupost. Ali ako o njima ne razmišljate – a i zašto biste? – one postaju magične...isto važi i za ostale stihove...
...često smo pevali i onu ''Za dobar boj daj sav žar svoj''...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Herbert Lawrence   Pet 2 Sep - 12:19

MORALNOST I ROMAN

Zadatak je umetnosti da otkriva odnose izmedju čoveka i sredine koja ga u datom trenutku okružuje. Kako se čovečanstvo večito batrga u mreži zastarelih odnosa, umetnost je uvek ispred ''vremena'', a ono, opet, daleko zaostaje za živim trenutkom...
...(o Van Gogovom suncokretu)...Kad on slika suncokret, on u tom munjevitom vremenskom trenutku, otkriva ili postiže upečatljiv odnos izmedju sebe, kao čoveka, i suncokreta, kao suncokreta, kao suncokreta. Njegova slika nije suncokret sam po sebi. Mi nikada nećemo ni saznati šta suncokret sam po sebi predstavlja. a fotoaparat je u stanju da vizualizuje suncokret daleko savršenije nego što to može Van Gog.
Vizija na platnu predstavlja nešto treće, potpuno neuhvatljivo i neobjašnjivo, ono što proizlazi iz samog suncokreta i iz samog Van Goga. Vizija na platnu nikada ne može biti merljiva sa samim platnom, sa bojama, sa Van Gogom kao ljudskim bićem ili sa suncokretima kao biljkom. Ona zapravo postoji samo u četvrtoj dimenziji. U dimenzionalnom prostoru njoj nema opstanka.
Ona je otkrivanje do savršenstva dovedenog odnosa izmedju čoveka i suncokreta u odredjenom trenutku. Ona nije ni čovek u ogledalu, ni cvet u ogledalu. niti je iznad, ispod ili preko bilo čega. Ona prožima sve, ona je u četvrtoj dimenziji.
A taj do savršenstva doveden odnos izmedju čoveka i sveta koji ga okružuje, jeste sam život. On poseduje četvrtodimenzionalni kvalitet večnosti i savršenstva. A ipak, on je trenutak.
I čovek i suncokret, u procesu formiranje jednog novog odnosa, udaljavaju se od trenutka. Odnos izmedju svih stvari menja se suptilno i tiho iz dana u dan. Stoga će umentnost, koja otkriva ili postiže jedan drugačiji savršeni odnos, večito ostati nova.
Istovremeno, ono što postoji u nedimenzionalnom prostoru čistih odnosa, postaje besmrtno, beživotno i večno. Što će reći, pruža nam osećanje prevazilaženja života ili smrti. Kažemo da asirski lav i glava egipatskog sokola ''žive''. Time zapravo hoćemo da kažemo da su prevazišli život, prema tome i smrt.
Tako osećamo. Ali u nama mora da postoji nešto što 
će biti iznad života i iznad smrti, s obzirom na to da nam je ''osećanje'' koje pruža asirski lav ili glava egipatskog sokola toliko beskrajno dragoceno. Kao i večernja zvezda, ta varnica čistog odnosa izmedju noći i dana čoveku je dragocena otkada je sveta i vremena.
Ako bolje razmislimo, videćemo da nam se život sastoji u ostvarivanju čistog odnosa izmedju nas samih i živog sveta koji nas okružuje. Tako ''spasavam dušu'', ostvarujući čist odnos izmedju sebe i neke druge osobe, izmedju sebe i ostalih ljudi, sebe i nacije, sebe i čitavog ljudskog roda, sebe i životinja, sebe i drveća i cveća, izmedju sebe i zemlje, sebe i neba i zvezda, sebe i meseca: beskrajnost čistih odnosa, i velikih i malih, kao što su zvezde na nebu: to za svakog od nas predstavlja našu večnost, kako za mene tako i za balvan koji testerišem, sačinjava pravac slile koju sledim; ja i hleb koji mesim, ja i svaki moj pokret kada pišem, ja i parče zlata koje posedujem. To je, kad bismo toga samo bili svesni, naš život i naša večnost: taj suptilan, usavršen odnos izmedju mene i čitavog univerzuma koji me okružuje* (ovaj pasus je pod naslovom ''Kosmos i ja'' posebno objavio Powgen Press, New York,1935. godine, u vidu natpisa koji je otkriven u jednom od primeraka Džejms Mejsonove knjige Fra Angelico).

A moralnost je ona osetljiva, uvek drhtava i promenljiva ravnoteža izmedju mene i kosmosa koji me okružuje, koja nastaje pre i posle svake srodnosti.
Tu se ogledaju lepota i velika vrednost romana. Filosofija, religija, nauka, sve one teže da prikuju stvari ne bi li dostigle stabilnu ravnotežu. Religija, svojim jednim jedinim prikovanim bogom, koji ponavlja Ti smeš,ti ne smeš i svaki put pogadja pravo u cilj; filosofija, svojim utvrdjenim idejama; nauka svojim ''zakonima'': sve one stalno žele da nas prikuju za ovaj ili onaj krst, za ovo ili ono drvo.
Ali roman, ne. Roman najbolje potvrdjuje postojanje te suptilne uzajamne srodnosti do koje je čovek došao. Unutar njegovog vremena, mesta i njegovih okolnosti, sve je istinito, a izvan njegovog mesta, vremena i njegovih okolnoti, sve postaje lažno. Ako u romanu bilo šta pokušate da ukucate, onda ćete ili usmrtiti roman ili će roman ustati i otići zajedno sa ekserom.
Moralnost u romanu predstavlja drhtavu nestabilnost ravnoteže. Kada pisac stavlja prst na tas, ne bi li ravnoteža prevagnula na njegovu stranu, onda je to nemoral.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Herbert Lawrence   Pet 2 Sep - 12:22

Ne tražimo od umetnosti da nas izdržava niti da bude izdržavana. Ili: “Don’t ask what art can do for you, ask what you can do for your art”

Piše: Milena Trobozić Garfild 

„Stanje u kulturi nikad gore“. „Kultura mora da ima podršku“. „Umetnost ne može da postoji bez para“. Sve su to izjave koje godinama slušamo. Da li je to istina ili je u pitanju samo „svakidašnja jadikovka” i kultura kukanja, kako ju je nedavno nazvao aktuelni ministar iste, to jest, kulture. 

Umetničko stvaranje je potreba da se izrazi sopstvena kreativnost. Ne treba očekivati od umetnosti da nas uvek izdržava. Naprotiv, ponekad sam umetnik mora da radi mnoge druge stvari da bi „izdržavao” svoju umetnost. Mora se priznati da je Kafka bio prilično nadaren pisac, jedan od najznačajnijih u kulturi 20. veka. Pa ipak, radio je kao običan službenik. Čehov spada među najveće svetske pisce, ali je kao što znamo čitavog svog kratkog života radio kao lekar opšte prakse. Kao i Laza Lazarević. Ili čika Jova Zmaj. Oni su svoju umetnost izdržavali svojim radom. Leonardo je slikao po porudžbini. Servantes je bio vojnik. Garsija Markes je radio kao novinar. Mnogi današnji čuveni pisci izdržavaju svoju umetnost predajući u školama i na univerzitetima. 

Tržište koga se toliko plašimo uvek je postojalo. „Rat i mir” je izdavan u nastavcima, kao serijal u novinama. O Dostojevskom da ne govorimo. On je bio plaćen po šlajfni. Dikens je možda prvi uveo praksu izdavanja romana u nastavcima (kao što se danas gledaju neke televizijske serije), kao i putovanja po zemlji i svetu radi promovisanja sopstvenih knjiga kroz javne nastupe, kao što danas rade muzičari, čak i oni najbogatiji i najpoznatiji, poput Madone. Čak i umetnik nad umetnicima Mocart morao je da se dodvorava svom pokrovitelju caru Jozefu II, a kad je pao u nemilost i besparicu napisao je operu po narudžbini jednog bulevarskog pozorišta po ukusu široke publike. Ta opera se zvala „Čarobna frula”. D.H Lorens je sasvim smišljeno napisao roman „Ljubavnik Ledi Četerli” sa jednim jedinim ciljem: nadajući se da će njegov šokantan erotski sadržaj doprineti prodaji i izbaviti ga iz finansijskih nevolja. Nažalost, roman je bio zabranjen i postao je popularan (i profitabilan) tek posle njegove smrti. 

Neki umetnici u istoriji imali su mecene. Ali raditi sa mecenama nije ni jednostavno ni lagodno. Mikelanđelo je imao Papu koji mu je propisivao koje kanonske poruke mora da „implementira” u svod Sikstinske kapele. Danas, umesto crkvenih, umetnici često moraju da se drže korporacijskih dogmi ili da poštuju biroktratske propise javnih konkursa. 

Umetnost i stvaralaštvo je privilegija talentovanih i njihova suštinska potreba. Ona ne zavisi od podrške i pažnje birokrata. Nedavno sam u jednoj emisiji čula rečenicu koju je izgovorio naš poznati umetnik Svetozar Cvetković. Rekao je, govoreći o svom poslu: „Ovo je najlepši i najslobodniji posao od svih koji postoje”. To polje slobode i stvaralaštva ne bi tebalo da zavisi od veličine birokratskih budžeta. Naravno, ako ima novca, predstave će biti raskošnije. Ali ne zaboravimo, predstavu čine glumac i publika. Ne kostim i scenografija. Pozorište je umetnost glumca i ponekad teksta. Produkcije Šekspirovih komada nisu bile preterano raskošne i uglavnom su se oslanjale na maštu publike da zamisli dvor, šumu ili daleka ostrva. 

Naravno da je na današnjem civilizacijskom nivou potrebno dati podršku velikim institucijama kulture. Ali ako neko tvrdi da ideje presušuju bez para i da se umetnost gasi kad nema bespogovornu podršku nekih fiktivnih pokrovitelja koji ne pitaju ni zašto ni kako ni za koga ni zbog čega, onda živi u dubokoj zabludi i iluziji koja nikada nije postojala. 

Ako želimo da živimo od umetnosti, moramo ili da se povinujemo ukusu prosečne publike ili da slušamo Papu. Ako želimo slobodu i od jednih i od drugih (i od Pape i od prosečnog ukusa publike), moramo da izdržavamo svoju umetnosti drugim poslovima. Oba puta su sasvim prihvatljiva (i sloboda i sigurna podrška), ali skoro nikad ne idu zajedno.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Herbert Lawrence   Pet 2 Sep - 12:27

D.H. Lorens: „Lađa smrti“
I.
Jesen je sad kada voće pada
i kad se dugo putuje prema zaboravu.
Jabuke padaju poput velikih kaplji rose
da ranom otvore izlaz iz sebe.
I vrijeme je da se ide, da se rastane
sa samim sobom, i da se izlaz nađe
iz klonulog sebe.

II.
Sagradi li svoju lađu smrti, o sagradi li?
O sagradi svoju lađu smrti, jer dobro će ti doći.
Turobni mrak je na pomolu, kad će jabuke padati
gusto, gotovo poput grmljavine, na stvrdnutu zemlju.
I smrt je u zraku poput mirisa pepela!
Ah! zar je ne mirišeš?
A u izubijanom tijelu, prestrašena duša
trza se i uzmiče, prežući pred studeni
što kroz otvore na nju puše.

III.
A može li čovjek naći svoj vlastiti mir
s običnim bodežom?
S bodežom, stiletom, metkom, čovjek može otvoriti
ranu i probiti izlaz iz sebe;
no je li to mir, o reci mi, je li to mir?
Zasigurno nije! jer kako bi ubojstvo, pa makar i ubojstvo
samoga sebe
ikad postiglo mir?

IV.
O hajde da razgovaramo o miru što ga poznajemo,
što ga možemo spoznati, o dubokom i lijepom miru
srca puna snage što je u miru sa samim sobom!
Kako postići to, naš vlastiti mir?

V.
Sagradi, dakle, lađu smrti, jer moraš poći
na najduži put, u zaborav.
I umrijeti smrću, dugotrajnom i bolnom smrću
što ispriječila se među starim i novim tvojim bićem.
Već su naša tijela na tlo pala, izubijana, teško izubijana,
i već naše duše otječu kroz otvor
okrutne rane.
Već tamni i beskrajni ocean kraja
zapljuskuje kroz rubove naših rana,
i već nas potop potaplja.
O sagradi svoju lađu smrti, svoju malu korablju
i opskrbi je s hranom, kolačićima i vinom
za dugi put u sve dublji zaborav.

VI.
Dio po dio tijelo umire, a plahoj duši
nestaje uporišta, kako tamna poplava raste.
Mi umiremo, mi umiremo, svi mi umiremo
i ništa ne će zaustaviti poplavu smrti što u nama raste
i uskoro će ona preplaviti svijet, izvanjski svijet.
Mi umiremo, mi umiremo, dio po dio naša tijela umiru
i naša nas snaga ostavlja,
a naša se duša šćućurila naga u tamnoj kiši nad potopom,
šćućurena na posljednjim granama drva našeg života.

VII.
Mi umiremo, mi umiremo, i sve što možemo sad učiniti je
da zaželimo umrijeti, i da sagradimo lađu
smrti da odveze dušu na najduže putovanje.
Mala lađa, s veslima i hranom
i malim zdjelama, i svom opremom
što podesna je da prati dušu na odlasku.
I sad otisni malu lađu, sad kada tijelo umire
i život odlazi, otisni se, krhka dušo
u krhkoj lađi srčanosti, korablji vjere
sa zalihom hrane i malim tavama
i odjećom za preobuku,
na crni beskraj poplave
na vode kraja
na more smrti, gdje ćemo ploviti
u tami, jer ne možemo kormilom upravljati, i nemamo
nikakve luke.
Nema nikakve luke, nema kamo da se ide
samo tama što se zgušnjava i biva sve tamnijom
sve crnja na bezglasnoj vodi bez romora
tama združena s tamom, gore i dolje
i postrance potpuno tamno, tako da nema više nikakva
pravca.
I mala je lađa tamo; a ipak je nema.
Ne vidi je se, jer nema načina da se vidi.
Ona je nestala! nestala! a ipak
ona je negdje tamo.
Nigdje!

VIII.
I sve je nestalo, tijelo je nestalo
u potpunosti nestalo, otišlo, sasvim otišlo.
Gornja tama pritišće donju tamu,
međ njima je mala lađa
nestala,
ona je nestala.
To je kraj, to je zaborav.

IX.
Pa ipak se iz vječnosti nit
izdvaja iz mraka,
vodoravna nit
što slabašnim se bljedilom dimi u tami.
Je li to privid? ili se bljedilo dimi
Još malo jače?
Ah čekaj, čekaj, jer to je zora,
okrutna zora povratka u život
iz zaborava.
Čekaj, čekaj, mala lađa
pluta, pod pepeljastim smrtnim sivilom
zore što rudi nad poplavom.
Čekaj, čekaj! i evo, naviranje žutog svjetla
i, o čuda, o studena blijeda dušo, naviranje rumenog svjetla.
Naviranje rumenila, i cijela stvar ponovno počinje.

X.
Vode se povlače, a tijelo se, poput valovljem izbrušene
školjke
pojavljuje čudesno i krasno.
I mala se lađa domu upućuje, posrćući i propadajući
na rumenoj vodi,
i krhka duša izlazi, i ponovno stupa u kuću
puneći srce mirom.
Kuca srce čak osnaženo mirom
zaborava.
Oh sagradi svoju lađu smrti, oh sagradi je!
jer dobro će ti doći.
Jer na tebe čeka put do zaborava

Prevela: Višnja Sepćić








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: David Herbert Lawrence   

Nazad na vrh Ići dole
 
David Herbert Lawrence
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» David Albahari
» David Bowie
» Caspar David Friedrich, (1774-1840)
» Caspar David Friedrich
» David Albahari
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-