Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Jelena Stojković Mirić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 17:00

Nisam video Mrija


Cepala si papire
špahtlom sa zida ljuštila
davila u kadi
ribala sa tepiha
Dane.

Smejao sam se, Marija
dlanove si ispružila
sa puklim žuljevima.

Kako si samo drska
bezobrazna
nezajažljiva
neskromna bila
za razliku od mene, Marija.
Tražila si dan
sa mirom u plućima
i još si htela svojom glavom misliti, Marija!

Mislio sam da si magarac
a ti si bila običan konj.
Mislio sam da si orao
a ti si bila obična mala ptica.
Mislio sam da si lutka sa končićima
a ti si bila već oblikovana skulptura
neobična jer je disala.
Mislio sam da si drvo
a ti si bila obična grančica.
Mislio sam da si medved
probudićeš se i reći
noćna mora
a ti si bila sova.

Smejao sam se, Marija
dok si molila
za malo svetla
u tim tvojim neskromnim željama
uvek sam računao
na tvoju zakletvu
da u tami nećeš živeti,
znao sam da ćeš moliti.

Mislio sam da si od čelika
da si delfin koji će uvek isplivati
iz ponora mog igranja.
Nisam te čuo, Marija
dok si se u sebi obrušavala kao lavina.
Nisam ti pružio ni prst
pustio sam te niz liticu,
vrata
Marija.

Bio je dan
kad se ni gromova nisi plašila.
Nisi oprostila
što sam te gadjao kamenicama ravnodušnosti
što sam te streljao ledenicama praznog pogleda
što sam ti malo iseckao srce
sto si bila na nišanu
mojih eksperimenata slamanja.
Malo sam te ubio, pa šta
zašto si toliki baksuz, Marija?

Kažem ti,
nisam video
kolika je dubina
tvog voljenja.
Nisam video ni kad si se onesvestila
nisam video da ti jednjak proždire gorčina
nisam video, Marija.

Negde sam izgubio
oči i srce i uši i dušu
tih dana, Marija.
Mislio sam da uživaš
u dušinim ranama,
nisam video koliko si me prezirala.

Vrati se, Marija
sad ti verujem da mesto jajnika imaš ….

mušku pesnicu
kojom zalupiš vrata.










happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 17:01

Odustanem
pomislim da Vas uramim
sa natpisima značenja

glupost, gospodine
čista glupost

uramiću Vas u vlastitu kožu
tkanjem trajnosti
krivica je Vaša

malo-malo
a godinama srce mi se zbog Vas izmesti
u druge predele tela
iznikne mi na noktima
rascveta se u kosi
pa me pitaju:
“Šta ti je to!?”
“Osip.”, slažem.

Gospodine, zbog Vas mi srce čergari
ponese gitare i šator
ujutru ga zateknem na vrh kapka

vreme je da Vas ozbiljno, i opet
zaprosim
pod Vašom krošnjom jorgovana
dok bude sipila lagana srebrnasta kiša.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 17:02

DANAS SE PRODAJE
Danas se prodaje kiša, sitna, sićana,
što svaku poru opije i ne znaš šta ćeš od miline,
ni šta ćeš s’ tolikim dugama,
i neizostavno,
zagrljaj prvog bicikla, trotineta,
sladoleda u kornetima,
ukus bakinih lepinja,
dedina detinjarenja.

Danas se prodaje 
kuckanje očevog sata,
prvi naš muški razgovor,
danas se prodaje 
brižnost bele majkine marame 
dok mi je temperaturu skidala.

Danas se prodaje Sunce,
njegov privezak razbijač crnih oblaka,
danas se prodaje Mesec sa svim menama,
i neizostavno,
uzdah kada sam prvi put video nagu devojku 
pod istim tim Mesecom.

Danas se prodaje miran san,
vlati trave,
zuj pčela,
livada cvetna bez postolja,
i odsjaj reke izvučen baš iz onog trena 
kad bacao sam
oblutak beo,
praveći žabice na vodi,
preplavljen toplinom i vragolasto važan,
dok je ona devojčica krila simpatije pod trepavicama.

Danas se prodaje svetlost,
prvi zvižduk sa usana 
kad se završila školska godina,
ona petica
svih sto sati zanosa kad mi je prva pesma objavljena,
i neizostavno, 
drhtaj srca 
kad shvatio sam da me iznenada voli ona Ana 
za kojom sam čeznuo niz godina.

Danas se prodaje lišće jesenje,
blagi vetar u krošnjama,  
i neizostavno, 
prvo pijanstvo s drugarima,
dodir prsta na starom džuboksu,
danas se prodaje osećaj prve pesme odsvirane
na akustičnoj  gitari,
odmah potom 
ona žurka gde je povučeno sedela Ivona.

Danas se prodaje 
lepet ptica,
oblaci perjani,
pahulja moja na vrh nosa,
klizanje na zaleđenoj bari,
i neizostavno,
miris prvog voljenja,
kapljice znojne sa naših zbunjenih čela,
i liciderski preliv s’ njenog pogleda.

Danas se prodaje 
voda, šum talasa,
žubor potoka,
iskra života,
treperava,
i neizostavno,
buba-mara poklonjena jednoj ženi što me čekala
na mostu onog prosečno lepog dana,
sjaj njene haljine 
u reci zagrljaja.

Danas se prodaje, 
nešto je niža cena,
a sutra,
sutra će biti novih artikala
uveženih iz budućih mi koraka,
sigurno će nići nova bojanka na policama
sa nešto više bora i bola.

Danas se prodaje…
Izvolite naivčine!

Tako sam, 
tako sam,
prokleto,
tvrdoglavo,
tvrdoglavo,
živ,
živ,
živ.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 17:03

ELIZA IMA SRCE ČOVEČE
Eliza je u šok sobi hitre paučine,
motri mrtvu belinu zidova,
Eliza pokušava da pleše,
Eliza je zaboravila plesati,
čoveče.

Eliza mora da nauči ono što zna,
zlo postoji,
ekologija svesti čoveka ne,
prokletstvo, 
Eliza mora da utvrđuje utvrđeno gradivo.

Eliza ima trovanje, 
debelo masno, 
podgojeno lažima, 
trovanje
prokletstvo ona ne može da shvati
zašto joj je ubrizgan otrov,
Eliza je glupa, 
beskrajno glupa,
čoveče.

Eliza posmatra životinje,
prokletstvo,
nikad neće saznati
delfini da li lažu,

delfini da li lažu
čoveče?

Eliza je loše.
Eliza hoda dlanovom linijom samoće 
ali joj ne veruje,
kad Eliza tone svet se isprazni,
pobogu Eliza zar su šapati personifikacije stvarniji od živućeg,
pobogu Eliza dokle ćeš se boriti!?

Eliza ima krv, kost , meso,
kosu, kožu, pokožicu,
Eliza ima šareno srce, prokletstvo Eliza
ima srce,
čoveče!

Eliza vidi bljeskom valera, 
a ljude ne shvata kao slike,
prokletstvo,
Eliza misli da su ljudi živi!

Završiće pokrivena knjigama,
pobogu znaš li šta joj se desilo
na nju se naslonio čovek u bulevaru misleći da je lutka. 
Eliza diše!
Pobogu, Eliza diše, 
čoveče!

Eliza ima svoju planetu mašte,
tamo ostavlja i menja svoja stopala,
preobuje jedno zakorači palubom drugog,
tamo peva i pljuje,
tamo pada i leti,
tamo gori i grmi,
tamo se gasi, psuje, 
zamisli, Eliza psuje,
Eliza psuje,
čoveče,
postaje zla od trovanja,

dođavola sa Elizom
postaje zla od trovanja!








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 17:04

LENOĆKA  I
(ti si mi pričala da na drveću rastu baršunasti suncokreti)

Ustaj Lenoćka!
Paperje pupi po krovovima grada
od oronulih fasada 
do zrnevllja svetlosti koje baca vrapcima u tmini.
Voliš ga!
Jesi li grešna što voliš taj grad i one izmišljene, one doživljene!?
Nisi, moja Lenoćka!

Ustaj, rodili grozdovi kristala po brezastim poljima,
Gospođa Mraz ispisala ti je hrpu pisama po prozorima
i deset slika ostavila ispod jastuka.
Deset slika!
Hej, deset slika uma, moja Lenoćka, ustaj!
Madrac ne pomaže trvda glavo,
ustaj,
trebam tvoj treptaj oka,

osmotri koliko parova noćas pleše.
To da propustiš moja Lenoćka!?


Jabuke su rodile kao nikada do sad.

Jabuke ne stižu u decembru!?
Lenoćka, ne budali,
ti si me tome učila
umočivši kist u svoju veđu od žada.

Obuci tu ribizla pelerinu, 
daj mi tu malenu šaku,
videćeš sve;

jato svitaca poleglo na brda
nose ih na krilima kolibri, delfini plešu oko njih,
zreli narovi sijaju i svaki nosi po deset jorgovana.
Po deset jorgovana, moja Lenoćka!

Ustaj i ne budali.
Delfini ne prave grudve!?
Ti si mi pričala
da na drveću rastu baršunasti suncokreti i medenjaci.

Ustaj!
Ponekad pišeš kako sanjaš severne zemlje
i da ćeš tamo živeti bar deset puta duže.

Više ne,
moja Lenoćka, pogledaj irvase!
Rasti i raskrajaj stare haljine sena
pa od njih šij ulice za novi svet.

Ti si kameleon preživljavanja nemogućih nejednačina življenja,
nemoj meni da pričaš,
sećam se studentskih dana,
sećam se…

Ustaj! 
Život življenjem buja
postelja smrdi na tihu smrt.
Ustaaj!

Ti si onaj vragolast crnooki list, što se baca niz tokove
najbržih voda.
Ti si onaj vatromet boja prskalica
svetlost nad zemljom, 
nad sobom,

da si cela radost 
bila bi najcaklenije oko,
da si cela slika
bila bi ekspresija najpotpunije sreće.
Ti si svitac Lenoćka, samo me ne pitaj kako.


Gledam ti rasklopljene grudi
da si cela drvo
bila bi divna mahagoni rezbarija ožiljaka, 
ali ipak divna.

Svet će ostati za treptaj oka lepši, 
od tebe, moja Lenoćka,
i dalje nema, 
dalje nema!!!
Nećeš izmeniti sve zgađenosti pod stopama
na životnoj mapi,
svojoj ni ljudskoj,
ni onaj spisak – nikad nisam shvatila 
nećeš skratiti
dalje nema,
dalje nema!


Ustaj Lenoćka,
život življenjem buja
a smrt ostavi na madracu nek’ mre.

Čekaju nas Moneove biljke iz jezera,
obuvaj baletanke u cvetove zarasle
i ne budali!
Ti si mi govorila
u njima se najmekanije pleše po vodi, vatri, snegovima,
oblacima, krošnjama!?

Ustaj, čekaju nas ledeni blokovi
da svetlošću ljubavi, kristalne figure isplešemo,
ne, neće živeti samo dan
bar deset vekova u hangarima lepote.
Hej, deset vekova, u hangarima lepote, moja Lenoćka!

Ustaj Lenoćka!
Život življenjem buja
smrt ispljuni na madrac nek crnu krv ispusti.
Ti, divna moja
mahagoni rezbarijo,
ne budali,
sucokreti plivaju sa delfinima u nabujalom paperju
svici pevaju iz svake mrve snežnog hleba.

Pevaj!








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 17:04

VASILISA
Vasilisa sa tvojih usana
zrele trešnje, posvađane s’ godišnjim dobima
meridijanima, paralelama
padaju na moju put
uspavljuješ jutro
razdanjuješ dan
budiš mi noć
Vasilisa 
drugi će imati dlanove
vrele dlanove, Vasilisa
ali se neće umeti dotaći
imaće prostor bez daljine
i jastuk,
jedan jastuk, Vasilisa
temena će im biti priljubljena
samo temena, Vasilisa
mi ćemo zaljuljani zelenim beskrajem
uplesti dlanove bršljana
reka i trava
drugi će imati postelju na kojoj niče jagorčevina
jednu postelju, Vasilisa
od šipražja 
močvarnog bilja
drugi će imati prste
na kojima rastu okorenjeni stogodišnji nokti
grišće se njima, Vasilisa
imaće ulicu
svoju ulicu, Vasilisa
ali hodaće svako svojom stranom
suprotnim smerom
drugi će imati visove
užegle visove, Vasilisa
srušiće ih čangrizav gramofonski tok
mi ćemo blistavo protkanih duša
slušati hor slatkogrlih ptica
Vasilisa
drugi će imati svoju klupu i svoje drvo
s’ kojih će sljuštiti boju i koru 
rečenicama jeda
Vasilisa
drugi će imati kose, duge kose
narasle u noćima spoznaja 
ali se neće umeti zagrliti njima
drugi će imati oči,
oči bez prepreka, Vasilisa
ali se neće umeti videti
mi znamo kakve su naše oči
Vasilisa
opijeni plavetnilom beskraja
nećemo stići do tih klanaca
na našim slapovima zima neće voditi beleške
naše su trešnje posvađane sa godišnjim dobima
meridijanima, paralelama
drugi će imati… ne znam.

Mi ćemo protkanih duša k’ večnosti
jedno smo drugom kičma
kičma,
Vasilisa.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 17:05

38.
Tridesetosam kamenih blokova,
samo je prvi plač i pesma moje majke:
Nisi me bolela.

Tridesetosam kamenih blokova
isklesanih pisaljkom
bojom

prinose mi propolis
znaju 
koristan je za mumifikaciju
isparavam kroz smeh 
(agregatno stanje)
jer odavno sam u za(grobnom) životu.

Tridesetosam kamenih blokova,
zidina crnila,
tridesetosam,
zakucanih vrata,
prozora,
tridesetosam 
načina ispravanja,
tridesetosam 
agregatnih stanja

ništavila.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 17:05

NISAM VIŠE NIČIJA
pronalazili bi me u rekama
prekidali razgovore sa oblutcima
ne čekajući da nam dijaloge odnese njena bujica 
negde do novog ušća glasova

pronalazili bi me u jezerima
na prepad prekidali tek uigrane koreografije
plesa u njihovim zelenim vlasima
ne čekajući da nam igru prekine nevreme
ili ućutanost tirkizna
negde do novog ušća ritmova

pronalazili bi me u priobaljima mora
kidali šapat naših svetova
ne čekajući da nas razdvoji bura
negde do novog ušća prožimanja
zvezdasto, školjkastih, koralnih… šaputanja

otkidali su me, nosili kako su hteli
oblikovali kako su znali i umeli
podizali jednu obrvu više, drugu manje
stavljali haljinu glazurnu po njihovoj volji
bojili posle termičke obrade, oči u zeleno i plavo

dodavali su me više gde su poželeli
oduzimali

od onih  njihovih metalnih i drvenih spravica 
činilo se da sam u zubarskoj ordinaciji
čas nisam imala usne
čas nos

ostavljali bi me da se osušim
bacali

vrteli na grnčarkom točku do vaze
stavljali u mene sasušeno bilje, sveže ruže
zaboravljali da menjaju vodu
smrdelo je

razvlačili mi udove
svojim lepljivim prstima
tkali veo ili kosu

lličila sam na nakazu
boginju, lepoticu
ne keramičku šoljicu
porcelansku figurinu
dodavali su i muziku kakvom moja stopa ne hoda
sipali su vreo čaj u mene ili ledene kocke

sve to nisam bila ja
strana i predaleka


u neko pristojno doba
(šta su to nepristojna vremešna doba?)

zatajih duboko tragove
nisam se odrekla reka, jezera niti mora

pokvarih im kompase
oduzeh i izlomih kreativna im kormila

oblikujem se 
dušinim prstima 
sama
nisam više ničija

(glina)








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 17:10

Ako te pitaju

Ako te pitaju
Ko sam,
reci samo
Ona.
Ako te pitaju
Kako sam,
reci,
Nezno.
Ako te pitaju,
Sta radim,
reci,
Sanjari
Voli.
Ako te pitaju,
Jesi li polozio ispit,
reci,
Ne znam.
Rezultati ce biti gotovi
do kraja pesme.
Ako te pitaju
Gde stanujes,
reci slobodno,
Na visoravnima njenog srca.
Ako te pitaju
Gde ces nocas usniti,
reci slobodno,
Ispod mojih pora.
Ako te pitaju…
Ipak, ne reci nista.
Molim te
pokusaj samo
sacuvati me
u levom dzepcicu duse
i cuti,
samo cuti.

Ne znam
da li ce biti
drugog ispitnog roka,
za tebe,
dragi.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sub 3 Sep - 15:06

Voda protiče, ali kaže mnogo.
(Miljkoviću, ne zameri.)

Nosimo metalna rebra, stegnuti u metalne korsete. Kičma nam ojačana metalnim šipkama ubrzanih vremenskih zona i metal se preoptereti. Nataloži se i rđa i mahovina, a mi trčimo i trčimo i ne primetimo da je korset sve stegnutiji i stegnutiji i da nam dah sve više zamuckuje, štuca, čak ni da zevnemo ne možemo, a trčimo – nalik na zupčanike. Sve dok ne stignemo do, i učini nam se da smo odjednom Alisa i Alisan u zemlji čuda, a nismo, samo smo stigli do reke, do divlje plaže. Dotakli smo prirodu i ona nam se sama otvara i lista – ne moramo se micati, kao da već vidi ono što mi nismo.
Osećamo da se lagano otvara čaura u kojoj smo bili i čudimo se broju boja i zamršenosti konaca kojom smo navodno bili ušuškani u njoj. Priroda šapuće: „korsetmetalrebrazupčanik“ i otvara nam oči svileno.
Tu, na obali, regenerišemo se, obnavljamo se i reka blaže izgovara Reč.
Sanjala sam ljude kojima smrt nije ništa rekla i kojima uvek, uvek fali ono malo i ono samo da bi bili srećni.
Postoji nešto što zove hlorofilna inteligencija i reč, hidro-intelegencija i reč.
Jablan zna da već sutra može naići nevreme, ali stoji pred nama  vedar, razgranat, zanesen pticama, hrastom, vrbom i vetrom. Isijava radost iz kore, umoči koren u vodu. Reka ga na dlanovima iznese i vrati i jasno, sasvim jasno se vidi da mu ne fali ni ono malo ni ono samo, dok ona rečna pena pleše po vlastitim notama.

Posmaram kamenje i po ko zna koji put pitam se koje je vere, nacionalnosti: kamen, jablan, reka, tuga, radost, bol…
I ako ovaj belutak bacim do Egipta, menja li se šta i zašto jablan odmahnu, a reka se glasno nasmeja?

Priroda nije zla, ona jednostavno diše po svojim mehanizmima i njeni ispadi – zemljotresni, olujni, vulkanski nemaju ništa protiv onih koji na nekom tlu žive.
Vulkan ne misli ovako: Idem u rat protiv Pompejaca, juriš!

Priroda jeste podeljena, ali pogledaj leptira i konja.
Ima li leptir kopita, ima li konj krila?
Ima li bilo koji čovek krila ili kopita?
Razlika? Pogledaj strukturu, sklop neke ribe i žirafe, a potom otvorite čoveka ove ili one vere ili nacije i pokažite mi razliku, sem polne.

Voda protiče, ali kaže mnogo.
Tu, na obali, umesto da pišem pesmu ili slikam zakoračila sam u divljinu, svesna da ulazim u sliku, ali nesvesna nastajuće lepote iste.
Zahvalila sam se pomalo smušenom i u tom trenutku kubističkom oblaku koji me hladio; impresiji, ekspresiji, Moneu, Fridi, Leonardovoj „Dami sa Hermelinom“- virili su iza hiperrealističih žbunova i vode. Bezbrojnim maslačcima koji su padali sa neba, prijatnoj lepršavosti bez neprijatnog draškanja nosa. Belom konju koji je potopio svoju grivu u reku ujedno hladeći svoju violinu na kojoj je svirao dok se primicao.
Sem sitne začkoljice sa Miljkovićevim stihom dok sam slušala vodu, ćutala sam
i učila, posmatrajući.

Neskrivena od sunca, a uronjena u sebe (bez imalo samo i malo), uživala sam u harmoniji svog bića i prirode. Savršeno mirna i spokojna.
Pustila sam
tu
na obali
u divljini
pustila sam da budem stih rekama
pustila sam
da me priroda misli
slika i vaja
da joj budem boja i četkica
paleta i platno
da joj budem roman
odlomak romana
pesma
poema
skulptura
konstrukcija
pustila sam
tu
na obali
u divljini
pustila sam da budem stih rekama.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sub 3 Sep - 15:07

Prčimo i stajemo, posmatramo, apsorbujemo i emitujemo. Žednimo, pijemo i svetlosti uzimamo koliko nam je potrebno. Poput biljaka (hodajućih) smo, ali komplikujemo.
Ispuštamo kiseonik  i ugljen-dioskid misli, pri tome olako niz list jezika puštamo ove druge. Prve, da postoji nešto naše telesno, a niže od pete – tu bismo ih posakrivali – i senke njihove bi uništili i pogušili, kad bismo mogli.

Izumiremo (čovečanstvo), sasvim sigurno izumiremo. Tu ne komplikujemo i ne upuštamo se u pitanja: Hoće li posle ove silne tehnologije i naučnih otkrića, korišćenih uglavnom na crnoj strani sveta, postojati neki muzej naših skeleta izloženih poput skeleta dinosaurusa, mamuta…? Ko ili šta je to što će posmatrati naše skelete i hoće li? Ko će biti kustosi?
S vremena na vreme čujemo da je izumrla neka životinjska ili biljna vrsta, uzdahnemo i u sledećem treptaju oka bavimo se nekim bezveznim stvarima, nerviramo se oko sitnica i nanositnica, ubrzavamo vreme (ili ono nas) i taj i takav muzej nije nam ni na porubu uma.

Osamljujemo se s merom ili bez mere i uporno sebe lažemo da smo dovoljni sami sebi.
Glumatamo bor na vrhu nepristupačne strmine, svesni da ne lažemo jedino kad nam osama i tišina ustrebaju za jasnije razumevanje i normalno praćenje vlastitih misli koje pokatkad šiknu kroz nas kao kroz stabljiku u prenatopljenom tlu.
Pojmimo misli kao brzake sa znakovima uzvika, pitanja ili kao šifrovane morzeovske ili kardiografske znakove i komplikujemo. Opet komplikujemo! Komplikujemo pravopisnim znacima, jer se ne setimo govora biljaka, govora voda, a voda i biljke jesmo.
Priroda ne komplikuje, ne pita se kako se šta piše, nema velikih i malih slova, ne pita se šta se piše odvojeno, šta sastavljeno, a daleko je pismenija od nas. Harmonija pismenosti – osetih je na reci.
Možemo li reći da je rečenica jednog hrasta neuka i nepismena?

Ima li smisla zapisivati govor vilinih konjica kad je momenat vizualizacije priča ispisanih krilima i prisustvom dovoljno?
Starimo, sigurno i izvesno starimo telesno i odlazimo. Odlazimo s redom ili preko reda, van logike starosnih mapa. (Osećanja ponekad odbacuju starosne mape.)
I toga smo svesni i opet komplikujemo.
Zatrpavamo se suvišnim brigama, stvarima, bezvezarijama. Odlazimo na odmore (oni sa manje sreće, jednom godišnje), odlazimo nadajući se da će one bitne i ponekad jezive brige ostati iza nas i da će ih put negde skriti, zatajiti, ali ne ostaju, stižu nas i tamo.
Padamo i ustajemo, uz biće ili bića kraj nas i više ne glumatamo bor. Pokušavamo da shvatimo, rezonujemo čisto do u detalje ono što se ne da samo umom bar delimično srediti  i niko nije dao jedinstven recept: Kako, niti odgovor.

Jedino što sa sigurnošću znamo je da reka blaže izgovara smrt i da se pri tome ne zamlaćuje padežima i glasovnim promenama.
Misli nam stare, postaju mudrije, samosvesnije. Duša nam mlada (ne kod svih) iako tako mlada u vremešnom telu, umori se.
Odlazimo do onih koji su otišli, sedamo kraj mermernih ploča i pričamo. Sećamo se i  uvek se čudimo odakle tolika bol nedostajanja i posle toliko vremena.
Do juče pusta livada na brežuljku dodaje sve više i više mermernih rukava iz kojih ponegde proviri njen cvetni dah.

Prebacujemo misli na svoju smrt koju naravno ne možemo predvideti, ali se samo sa njom možemo na tom mestu i uopšte našaliti.
Možemo sanjati da bude tiha i bezbolna i možemo odrediti mesto gde ćemo i kako ćemo kad već dođe. U par sekundi sve osmislimo, nabacamo i muziku koju baš tada želimo, ali i zakomplikujemo misleći šta će neko misliti o onima kojima te želje usmeno zaveštavamo.
Šta i kome i zašto objašnjavati? Koliko vremena protraćimo u objašnjavanju jednostavno svedenih stvari.

Možemo li tu livadu koja se oblači mramorno nazvati smenom generacija i šta o tome misli onaj hrast?
Jesmo li zli ako u povratku sa brežuljka posle unutrašnje priče, povijanja i grljenja Mikinom Besmrtnom pesmom, čujemo sebe kroz korak i otkucaje da svaki mirisan trenutak života treba slaviti, da ga treba punokrvno živeti i odbaciti anemična komplikovanja.

Hoćemo li i ovo što smo čuli kroz korak i otkucaj za isvesno vreme odbaciti?
Oblubljujemo mozak rečenicama, pohranjujemo ih u velike sarkofage ćelija i teško prihvatamo odlazak  čoveka – sveta.
Svako od nas ima svoje pokušaje shvatanja, tešimo se različito, tugujemo različito, a iste nam oči – ljudske.
Zamišljamo ih kako zajedno sede za nekim velikim starim stolom, naručuju muziku i smeju se. One koji su skoro stigli dočekuju oni koji su odavno tamo i to ne komplikujemo, dodajemo nijanse svoje prihvatljive pesme.
Pitamo se jesmo li im stigli sve reći što smo želeli ili smo naivno mislili da će živeti dvesta godina? Preslišavamo memoriju, crpimo je i ne znamo jesmo li ili ne naglas rekli koliko ih volimo.
Zašto kiseonik misli najviše naviru tada?

Govorimo im dok su tu makar ličili na čudake (nije isključeno i na ludake –  ne komplikujemo).
Govorimo kroz pogled, stisak ruke, zagrljaj, ali i kroz reč – glasno.
Sve se to nekako uvek svodi pod – podrazumeva se, ali ne podrazumeva se, dajmo tom podrazumevanju zvučnike (na vreme).

Žednimo
pijemo
i svetlosti uzimamo
koliko nam je potrebno.
Poput
biljaka
(hodajućih) smo,
ali komplikujemo.
Ispuštamo kiseonik
i ugljen-dioskid misli,
pri tome olako niz list jezika
puštamo
ove druge.
Prve,
da postoji nešto naše telesno,
a niže od pete
– tu bismo ih posakrivali –
i senke njihove bi uništili
i pogušili,
kad bismo mogli.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sub 3 Sep - 15:08

Ples na kisi

Ljubav prema kiši, oblaku, snegu, ljubav prema prirodi.. Ljubav prema zvezdanom nebu, Suncu. Ljubav prema sebi. Ljubav prema detetu. Ljubav prema muškarcu. Ljubav prema roditeljima. Ljubav prema knjigama, bojama. Ljubav prema mestima. Ljubav prema prijateljima. Ljubav prema pticama, leptirima, delfinima, koalama, macama, kucama, pingvinima. Ljubav prema drveću. Ljubav prema vodi, reci, jezeru, planini. Ljubav prema muzici. Ljubav prema životu.
Ljubav prema ljubavi.
Ne samo danas, uzviknite, doviknite, došapnite svima da ih Volite! I pored dokaza da ih volite, ne propuštajte priliku da im to kažete, ali ne samo ovaj dan. I ne zaboravite da plešete. Nemojte Suncu vikati da ga volite, malo će vas čudno gledati. Čuće vas ono na neki svoj način.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sub 3 Sep - 15:08

Embrion

Savijam se lagano u kuku, licem ka napred. Levom rukom skidam kačket jer šešira nemam dok desnu nogu povlačim nazad spuštajući telo. Desnom šakom zalepršam u vazduhu iznad glave. Okrećem dlan ka gore, elegantno, sa blago savijenim prstima, istovremeno celu ruku ravnjam sa linijom ramena.
Dobro veče, dame i gospodo,
hvala Vam na savetima oko spoznavanja spoznatog.  Znam da imam dvadeset prstiju, ali ako toliko brinete saslušaću ponovo.
Danas ste svi bili izuzetno pametni, načitani, obrazovani, nahranjeni od predjela psihologije, preko supice Tasmanije do deserta Astro-fizike.
Izvinjavam se što postojim, ovakva kakva sam i što imam telo sa viškom delova.
Na pogonskoj traci majke prirode omakla se strašna greška, te su mi ubacili mozak.
Nemam ja pojma šta je to, ali tako su mi rekli da mi se zove taj problematični deo i rekli su mi da se on nalazi u glavi – ni to nisam znala.
Hvala Vam današnji bližnji, savetodavci, dušebrižnici. Znam da ste se napatili i satrli od brige, baš zbog mene
dok ste mi razjašnjavali poznavanje nečega što poznajem.
Naravno da Vas shvatam, kako ne bih shvatila posle ovolike bušotine u glavi?
Šta kažete, na glavi raste kosa? Auuu ni to nisam znala. Baš lepo od Vas.
Ne, ne, meni se samo učinilo da dušebrižnošću oko mene, želite iskazati svoje  dogmatične stavove, no dobro, stavu se u zube ne gleda.

Naravno, ja sam embrion koji pojma nema šta ga čeka
sa nekom čudnom brojkom tridesetčetiri.
Evo me na svom mestu, u zadnjoj magarećoj klupi ili je možda bolje da sednem u ćošak ili da klečim na kukuruzu? Šta kažete, ni to ne bi bilo loše.
Tačno sam znala.
Ali šta ako embrion ima stav u ćošku ili bilo gde?

Laku noć dame i gospodo,
dušebrižnici,
falšeri,
drago mi je da spavate, sad mogu lagano krenuti na put.
Na put na koji Vi ne biste mogli, misleći da je za njega potrebno mnogo benzina.
Put : Gde bih noćas najradije prespavala? Prijao bi mi Iglo i par Eskima, oni bi bar pokušali da me razumeju ili me ne bi prekinuli u pola glasa. Ili da zanoćim u nekoj brvnari sa kaminom. Ja, vatra, stolica što se klati, ogrtač, notes i olovka koju povremeno stavljam na usne. Neko svirucka na klaviru ili gitari, može i balalajka, harfa… tiho, da mi ne remeti baletanke za ples po papiru.
Mogla bih i na nekoj terasi prespavati. Na njoj dušek i udica pogleda, zabačena duboko u nebesa među žute ribice, što imaju svetlucave reči. Možda ću prespavati na drvenom doku, umorna od brckanja nogu. Možda me neka veverica primi i nahrani žirovima. Bilo bi to zanimljivo iskustvo. Deluju mi krajnje pitomo i milo.

Vidite ona zlatna ribica gore u nebeskom okeanu bliža mi je nego Vi.
Izvinjavam se što postojim ovakva kakva sam u kompletu,
ne bih sebe menjala za drugu i zadržaću se na menjanju i nadogradnji onih delića sebe, za koje Ja smatram da se trebaju menjati i nadograđivati.
Izvinjavam se što sam malo poremećena, što sam pored svih ostalih stvari koje rade normalna deca volela da se nenormalno družim sa nenormalnim knjigama po mom nenormalnom izboru i što me je jedno vreme interesovalo nenormalno mnogo stvari kojima sam se nenormalno bavila i zato sam sad između ostalog ovako nenormalna , nakošena.
Malo mi je muka od današnjeg dana. Ja sam kriva, zaboravila sam da uzmem pilulu protiv povraćanja. Niko mi nije kriv što nisam osetila da će se ovaj dan u jednom momentu zaljuljati k’o brod na pučini, a na brodu sve sami gusari i gusarke, sabljari i sabljarke, badavani i badavanke.

A mogla bih da prespavam u nekoj patici, pokrivena njenim jezičkom. Nije loše.
Falšeri, odmah sam vas shvatila. Mrzelo me da slušam šuštanje, krčanje, zato sam kao pravi embrion od tridesetčetiri znaka, srnećim očima gledala, a u sebi otplovila na setno putovanje maštarije o starim pismima sa markicama. Pismima od papira, sa rukopisom u njima,  koje ne videh petnaest godina.
A ne, to je nemoguće – ja sam embrion. Ma kakvih petnaest godina.

Izvinjavam se što se drznuh da pričam onako svoja.
Kad se ponovo rodim, opet ću se roditi ovakva kakva sam. Sa jednom malenom izmenom.


Odlučila sam gde ću prespavati.
A gde? To nećete saznati jer za takva noćenja, treba imati nešto nefalširano, a to imaju samo neki nenormalni embrioni.
Polako.
Kad porastete i budete embrion, moći ćete i Vi.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sub 3 Sep - 15:09

Gospodin mamut

Gospodu Mamute sam već pominjala u priči Nebrušeni dijamant Beograda
Radosne vesti:
Konačno smo se ja i Gospodin Mamut sreli! Konačno!!!
Teško je bilo preći put od Ledenog doba do danas. Trudili smo se i on i ja.
Ništa nije nemoguće.
On je replika ili modernije rečeno, “klon” mamuta iz dvorišta fabrike “Jaša Tomić” u Kikindi. Iz milošte je dobio nadimak Kika, a prezime mu je Stepski.
Dakle, puno ime je: Stepski Kika Mamut. Pronađen je na dubini od dvadesetjednog metra. Repliku ili “kloniranje” istog, uradio je  “Dr.” vajar Miroljub Stamenković.
A susret?
Sreli smo se 15-tog aprila, ove godine u “Prirodnjačkom muzeju” (njegovo malo zdanje služi toj svrsi  111 godina) u Beogradu, na Gornjem Kalemegdanu.
Sreli smo se slučajno i iznenada, kada sam najmanje očekivala.
To me podsetilo na ono:
Kad nešto izgubljeno traziš, nećeš ga naći baš tada, nego onda kada i zaboraviš šta si tražio – izroniće niotkuda, sigurno.
Naravno da smo se radovali.
Srećom imala sam foto-aparat.
O delovima beogradske gospode Mamuta (i još mnoooogooo toga…), možete pročitati u knjizi Beograd ispod Beograda.
Autori knjige su: Zoran Lj. Nikolić i Dr. Vidoje D. Golubović.
Ta knjiga nije obična, ona vas vodi na put u prošlost, a čita se ovako:
Jedem i čitam, otvaram vrata gostima i i dalje čitam, kuvam im kafu i i dalje čitam; pijem vodu levom rukom, u desnoj mi je knjiga (kao da je zalepljena za nju); ne jede mi se, hrani me knjiga.
Ne ispuštam je iz ruku dok je ne pojedem celu. Nije ona suvoparna, dosadna istorijska knjiga, ona mami.
Po završetku čitanja knjige, šetam gradom obogaćena za x  podataka i znam šta mi je pod nogama i pred očima. Zapitkujem sebe: Da li je to tu? Ahaa jeste!
I ceo grad, ceo svet mi izgleda drugačije.

E pa Gospodine Mamute, drago mi je da smo se konačno sreli!!!








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sub 3 Sep - 15:09

Da, tu sam rečenicu million puta čula u životu – ako ne million, onda bar pola miliona.  I… ? Danas mi se nekako iskristalisala u glavi. U redu, jednima je život zaista maćeha.Verujem da se oni iz dana u dan bore da maćehu pretvore u majku, koliko god je to u njihovoj moći. Drugima je sigurno – život manje maćeha – i oni se bore, ali im za tu borbu treba manje napora, jer im život nije svaki dan maćeha. Svi se mi u nekom danu osećamo kao da nam je život naslov ovog teksta. I kako sad rešiti ovu komplikovanu matematičku nejednačinu? Nije lako, ali… imam neku vrstu rešenja, koje možda nije kompletno; možda se tim postupkom ne stiže do totalnog razrešenja problema. Međutim, čvrsto verujem da to rešenje leči, bar malo. Verovali ili ne, rešenje je čista priroda. E, sad stižemo do suštine – PRIRODA ČOVEKA . Na njoj ili uopšte ne treba raditi ili treba malo ili malo više raditi (zavisno od osobe koja na svojoj kožnoj majci nosi natpis – ljudsko biće). Pri rešavanju ovog  složenog problema potrebni su nam ljudi, u pravom smislu te reči, ali potrebni su nam i oni koji imaju manje ljudske prirode u sebi. Zašto su nam potrebni ovi drugi? Najviše zbog njih samih, ali i da čuju ove reči, malo razmisle i možda se nešto pokrene u njima.
Znam, čekate ovo moje delimično rešenje, a ja odugovlačim:  Primetite li da je nekome u nekom danu život maćeha pružite mu nešto ljudsko od sebe i verujte mi – život će mu zbog Vas bar na tren, na sat, na dan, na dva…  biti majka. Razmišljajte mozgom i posmatrajte veoma pažljivo srcem, jer Vam se može dogoditi da ljudskom biću kome je baš taj dan život zla maćeha, učinite da mu život tog dana bude maćeha na kvadrat, maćeha na kub, maćeha na četvrti, peti, šesti, sedmi stepen… i tako redom, zavisno od toga koliko toj osobi ružnih stvari priredite, ružnih emocija ispoljite, gorkih reči izgovorite…).
I nikako, ali nikako to nemojte raditi ako Vam kojim slučajem, to ljudsko biće naglasi da mu je taj dan maćeha. I još nešto – važno. Ako sretnete osobu kojoj je život majka tog dana – nikako nemojte dozvoliti sebi da joj zbog ovog ili onog razloga napravite od tog dana maćehu ili desetak istih. Nema opravdanja.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   

Nazad na vrh Ići dole
 
Jelena Stojković Mirić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Jelena Stojković Mirić
» Jelena Lengold
» Jelena Lengold
» Jelena Bačić Alimpić - Ringišpil
» Jelena Kočović
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-