Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Jelena Stojković Mirić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:21

Jelena Stojković Mirić (1972, Loznica (Draginac), nastavnica likovne kulture; bavi se pisanjem poezije, proze i slikanjem; zastupljena u zbornicima i na književnim sajtovima; sarađuje sa književnim časopisima; živi u Beogradu.









“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:24

Razgovor sa piscem

Hvala Vam što govorite za portal Konkursi regiona. Saradnica ste portala Književnost org., imate svoj blog Srebrnasto paperje na kome objavljujete pjesme… Prvo pitanje za Vaš prvi intervju jeste: Zašto ste blogu dali imeSrebrnasto paperje?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Hvala i Vama što ste me pozvali.
Ovo je moj drugi intervju (smeh), prvi sam dala u detinjstvu, peti ili šesti razred osnovne škole. Iako je to bio dečji intervju pominjem ga jer je za mene predstavljao ogromno iznenađenje, uzbuđenje ujedno i zbunjenost.
Šimo Ešić, tadašnji novinar sarajevskih „Dečjih novina” dolazio je u moje mesto, nekad kao novinar, nekad kao gost festivala “Dani dečje poezije i proze”. Povod za intervju bila je pesma “Dunja” koju je među ostalim pesmama pročitao kod moje nastavnice srpsko-hrvatskog jezika. Dunja je zaista postojala. Imala je čudnu razgranatost, kao da je rasla sa nekom mišlju: Pružiću grane ovako da deci bude udobnije za sedenje. Na njoj smo jeli, pričali, družili se. Gotovo celo detinjstvo presedeli smo na njoj, a onda su je odsekli i na njenom mestu je nikla metalna ograda. Pokušavali smo da je spasemo ubacujući među grane kamenčiće, vršili razne diverzije, stražarili, ali nismo uspeli, pobedila je testera. Delom zbog tog događaja koji je u meni izazvao buru neprijatnih osećanja (iznedrio pesmu „Dunja“) i dan-danas ne volim metal, metalno-staklene zgrade koje niču po starim delovima Beograda. Bodu mi oči poput metalne ograde nasred onog lepog travnatog školskog dvorišta. Ima tu i toga da volim starine ili bar ono što podseća na starinu, muzeje, arhitekturu. Ljudi pratevreme iliti modu i u tom praćenju gube bogatstvo koje ne vide ili ih jednostavno nije briga. Svedok sam da bacaju starine pored kontejnera ubacujući u stanove neku novu našminkanu ivericu koja će propasti za par godina.
Redovno pratim nova arheološka iskopavanja (dokumentarni filmovi na internetu, novine) i čudim se koliko se sporo udžbenici menjaju. Deca još uvek misle da je najstarija otkrivena pećina u Španiji i u njoj najstarija slika oslikana ljudskom rukom, a nedavno je pronađena u Francuskoj mnogo starija ili Stounhendž (Stonehenge) se smatra nekim čudom a nikad nisu čuli za iskopavanja na Trbušastom brdu (Gobekli Tepe) koje je šest hiljada godina starije od prvopomenutog. Tamo su otkrivene gromade kamena i što je zapanjujuće imaju isklesane figure životinja, a nikome nije jasno kako su ih klesali i čime u to vreme. Deca sigurno ne traže nova otkrića, niti će ih iko to pitati za ocenu, nego uče iz udžbenika.
 Ponekad se našalim da se za mnom može baciti ključ kada uđem u neki muzej ili posetim dobru izložbu. Ako je nalazište na otvorenom doživljaj je znatno veći. Vinča je nalazište na kome sam osetila neverovatan spokoj. Kada je vodič rekao da ne postoje nikakve utvrde i da verovatno nikada nisu ratovali, pomislila sam: Vinčanka sam!
Tamo i tako se rodila pesma „Teleport“: / uranjam kroz slojeve sebe / do neolitskog doba / u vinčansku kuturu/ bez utvrđenja, / razgovaram sa tvorcima figurina, / keramičkog posuđa. / Teleport otkucava / java / a ja, još ne bih u prezent / kroz levak vremena, / tamo bih odmorila./
Svaka starina ima više duše. Takođe rasplamsava maštu, budi radoznalost, mami misterioznošću. Tako se o jednoj staroj kutiji može ispisati mnogo priča. Ponekad izroni seta. Pre će mi pažnju privući neka skulptura na staroj zgradi, oronula kuća nego hipermoderna građevina.
A sada da se vratim na Vaše pitanje (smeh). Srebrnasto paperje je dobilo ime po pahuljama – po padanju snega, toj prirodnoj pojavi koja je za mene uvek svečanost i najbolja izložba na kojoj se mogu naći. Dovoljno je imati na sebi tamne rukavice, tamnu jaknu, raširiti ruke i evo je nova, jedinstvena izložba. Neumorno ih proučavam, posmatram i biram najlepšu. Te minijature kristala su me uvek radovale, svetlucanjem i oblicima. Kad vidim da pada onaj fini suv sneg to znači samo jedno: Srebrnasto paperje. Sneg ne pada, pada paperje – nežno, srebrnasto paperje. Tu je i slikar mraz. On je neverovatan talenat, a platno mu je obično prozorsko staklo. I te izložbe rado posećujem.
U Beogradu (i ne samo u njemu) neobično je ili nesvakidašnje videti odraslu osobu da se baca u sneg i valja po njemu. Uglavnom se pomisli da sa osobom nešto nije u redu (najblaže rečeno), ali taj ritual koji je postao moja tradicija svake zime dozvolim sebi. Ne baš na neočišćenom trotoaru, ali u parku obavezno. Nemam vremena da objašnjam prolaznicima da je stiglo srebrnasto paperje koje iznova i iznova izaziva u meni radost i da ne mogu da odolim. Radost treba živeti do poslednjeg atomčića.
Postoji i pesma sa tim naslovom, a završava se stihom: Ja sam samo srebrnasto paperje.
Recite nam nešto više o sebi.
 JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Ukratko: nomad.
Nešto više: evo, pročitaću stihove umesto biografije, odlomak iz poeme ‘’Moliću lepo’’:
„Moliću lepo da mi niko nikad ne piše biografiju / ne želim ni drvlje ni kamenje ni ordenje / tamo gde im nije mesto. / Ne želim šture podatke / jer niko sa mnom nije plivao u plodovoj vodi / jer niko nije šuškao jesenjim lišćem / mojim stopama tridesetpet / jer niko nije šetao ovu kožu po svetu / i niko nije zavirivao dublje od mene ispod nje / niko se nikad nije smejao tako običnim stvarima / niko nikad nije tugovao baš onako kao ova / obična smrtnica / i niko ne pamti bolje od mene slike u mojim očima.
Nemojte, bilo bi strašnih zabuna.
Neće mene dim cigarete ubiti / samo će me jednog dana sve neizlečene rane / ogrebotine ujedi / pokositi
i ne bih zaista, / ne bih / da tamo piše jedna jedina dijagnoza / ispod koje vrišti million malih ubica / običnog smrtnika.
(Ako dodam stihove iz poeme “Ja sam od onih bezbroj ali” to bi bilo previše.)
Na prvom konkursu časopisa “Avlija“ za najbolju neobjavljenu poeziju za 2011. godinu zajedno sa Jovicom Đurđićem podijelili ste prvu nagradu. U pripremi za ovaj intervjuu insistirali ste da napišem da ste rođeni u Dragincu kod Loznice. Jeste li imali avliju u Dragincu? Šta za Vas znači avlija? Na šta vas asocira ova imenica?
 
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Prvi konkurs časopisa „Avlija“ i moja prva zlatna poetska medalja. Jako mi je draga – poklopila se sa proslavom petogodišnjice postojanja Srebrnastog paperja. Bilo je to dvostruko slavlje. Obzirom da je to regionalni konkurs, pesma nosi lepu poruku: Uvek sve može nežnije.
Insistirala sam da se napiše Draginac jer moje mesto nema porodilište za razliku od Loznice. U njemu sam odrasla i činilo mi se nepravedno prema njemu (i prema sebi) da se nigde ne pomene, baš kao što mi se u ovom momentu čini nepravedno ne pomenuti odličnog profesora Svetislava Stanišića koji mi je predavao književnost u gimnaziji u Loznici.
Avlija me asocira na toplinu, nešto blisko, prijatno, priraslo srcu.
U Dragincu sam imala više avlija, ne svojih u imovinskom smislu nego u onom toplo, priraslo srcu. Izdvojiću moju najveću avliju – školsko dvorište jer sam bukvalno odrasla u njemu (zgrada mi se nalazila u krugu školskog dvorišta). To dvorište ima dosta breza (mojih), njih sam prisvojila (ne zna se ko ih je i kada posadio). Imalo je i jablanove i dunju – imalo. I raju i graju i kad dođe doba svitaca onda smo trčali za njima. Izgledalo je kao da se svemir spustio na dlanove, ne moraš zabacivati glavu, tražiti vedro nebo ne bi li video srebrna čuda. Tu su i košarka, vratolomije, pečenje zelenjaka (mlad kukuruz). Nezgodno je bilo kad se razbolim, napolju se čuje graja, a ja moram da ležim. Tada su mi društvo pravile moje breze. Posmatrala sam ih dok su se njihale na laganom vetru, vodile smo unutrašnje dijaloge sve dok ne zaspim.
Moji su se doselili u Draginac tako da sam bogata avlijama. Bakino dvorište na planini Rudnik: drvena ograda, kamena podzida, česma, vajat, stolarska šupa mog dede, sto i dve klupe pod drvetom. Kruška sa koje sam brala plodove ne penjući se na nju – nije bilo potrebe, rasla je pod prozorom. Jedna višnja i jedina višnja u mom životu sa koje sam jela plodove iako ih ne volim. U nekoj pesmi ih pominjem kao malene planete. Kad bolje razmislim i bakin voćnjak mi je avlija, planinski potok ispod njega i livade. Kod druge bake: skriveno dvorište u sred grada na jugu. Tamo je bilo cveća, opet staza, burad s vinom koje je pravio moj stric i mirisi. U tim mirisima ostale su bakine banice (gibanice, pite), mirisi leta, reke Vlasine i  miris nečeg novog i upoznavanje sa istim – vlasotinačkimdijalektom. Ove godine sam prisvojila avliju Bore Stankovića u Vranju i još jednu, tragajući za dvorištem gde se rodila moja baka Vranjanka. Našla sam je.Ima stari bunar, lojze (vinovu lozu) i paprike koje se suše u njemu i poluurušeni kućerak gde se baka rodila.
Značenja ima mnogo. Za mene je avlija nebo, beli oblaci (u koje sam zaljubljena) i pahulje su avlija i breze i platani i reke i beli listovi papira.
Da li se sjećate prvih stihova koje ste napisali, prve nagrade koju ste dobili?
 
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Ne sećam se prvih stihova koje sam napisala, pretpostavljam da sam ih napisala pre polaska u školu jer sam od prvog razreda objavljivala pesme u tadašnjem “Tik-Taku” (Gornji Milanovac). Nažalost, sve to nisam čuvala niti pridavala neki značaj tome. Sa ove vremenske distance volela bih da pročitam sve te pesme i nađem “Dunju”…
U mom mestu Nemci su 14. oktobra 1941. godine streljali 2950 ljudi, žena i dece.  Posle II sv. rata osnovna škola je dobila naziv  Spomen škola “14. oktobar’’, a od 1985. godine prvi put se  organizuje festival “Dani dečje poezije i proze”, Draginac.
Na tom Yu festivalu 1985. godine dobila sam treću nagradu za poeziju. Početak pesme je išao ovako:
Ne, nemoj reći mrtvi su jer nisu…
(To je jedini stih kog se sećam. Pesma je rodoljubiva i posvećena je žrtvama 14. oktobra.)
Onda ako tako mogu da kažem cijeli život pišete pjesme, objavljujete ih na svom blogu, a onda ih prenose brojni književni portali… Je li teško danas pronaći dobrog recenzenta i izdavača?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Može se reći celi život jer me još nisu izdali stihovi ili ja njih, to je neka konstanta u meni.
Dobrog recezenta nije teško naći, ali izdavača jeste pogotovo kad je u pitanju poezija. Domaći pisci još mogu da se nadaju ako napišu roman ili neku drugu proznu formu. Uglavnom se štampaju izdanja koja su bila i ostala popularna, svetski poznati pisci… Ide se na obrt novca, na nešto sigurno. Izdavači neće da čuju za poeziju jer nije profitabilna. Dešava se da nekome objave roman, a onda na kontu toga udostoje istog autora objavljivanjem poezije, ali i to je retkost. No, nismo svi prozaisti.
Za samofinansirajuće knjige nije problem naći izadavača, problem je imati novac ili naći sponzora, ostalo onda ide glatko. Imala sam ideju da objavim zbirku u kojoj bi na svakoj drugoj, trećoj strani bila neka moja slika ili crtež (u boji) da spojim dve strane mene pod jednim koricama, ali to je preskupo. Uglavnom pominju tabak slika na kraju knjige kao jeftiniju varijantu a i tada se hvataju za glavu.
Tu su i konkursi, ali nas (generacije) koji smo upali u crnu rupu devedesetih, kada nije bilo ničega a kamoliKnjiževnih novina preko kojih bi mogli doći do nekog konkursa gde je prva nagrada objavljivanje knjige niko ništa ne pita ili bolje rečeno ne misli.
 Ko je u to vreme i mislio o konkusima!? Sad imamo internet, računare, Konkurse regiona gde možemo pratiti konkurse, ali nas iz crne rupe ograničavaju godine.
Recenzenta sam davno imala. Negde sa osamnaest godina spremila sam rukopis i dala ga Ljubivoju Ršumoviću (dolazio je na “Dane dečje poezije i proze” kao i Šimo Ešić, Mira Alečković i mnogi drugi). Rukopis sam petnaest puta prekucavala na pozajmljenoj mašini za kucanje. Smislila sam plan kako da mu priđem, šta da mu kažem. Imala sam jaku tremu, ali sam skupila hrabrost, prišla mu i dala rukopis sa molbom da napiše svoje mišljenje. Mislila sam da nikada neće odgovoriti, ali je odgovorio i napisao recenziju januara 1991. godine. Dan-danas je imam: Nad rukopisom pesama Jelene Stojković…
‘’…Srednjoškolka Jelena Stojković piše neobične, nadahnute, pametne, lepe pesme, a koje nisu ljubavne samo, i nisu samo refleksivne, nego su Pesme, sa velikim slovom P… i neću se zadovoljiti samo ovom složenom rečenicom, rećiću još nekoliko utisaka o njenoj poeziji.
To je poezija koja zna za sebe, koja vodi svog pesnika u svet samouvereno i bez osvrtanja. 
Jelena kaže “Gde god se okrenem svuda haos ljudi i njihovih uverenja”, ali pesma je zaštićena, pesma ide dalje, ruku pod ruku sa jedinim uverenjem koji pesnik ne skriva, a to je jezik! Tim jezikom naše ruke postaju “ruke đavola”, ali tim jezikom se veze i pitanje: Zar čovek nije iznad iznad svega? Nema lakog optimizma u Jeleninim pesmama, kao što ga nema niti u našem životu svakodnevnom! Jelena-pesnik lako komunicira sa večnošću, baš kao što lako personifikuje sve svoje sumnje, pretvarajući ih u saputnike.
“Opet si tu/ Moje zvezdano nebo”… kaže pesnik, obraćajući se sebi, odrazu beskonačnosti… To nebo-Jelena, nebo-pesnik ne zna reći “Mrzim”, kao što ni ta devojčica-emotivna bomba ne zna kada će i kako eksplodirati. Zato su ove pesme pune neočekivanih slika, lepih atrakcija, misaonih slapova, i neiskvarenih emocija.
Njene pesme su istinite, jake i uvek za korak ispred pesnika. Njene pesme neće odustati, čak i ako Jelena posumnja“.
Pišete pjesme, neke možemo čitati i čuti na Vašem blogu. Sami montirate lijepe video radove, glas, muzika, fotografija, video snimak… Ko Vam je od pjesnika koji su pisali ili još pišu na četvoroimenom jeziku blizak? Čije pjesme volite da čitate danas? Čije pjesme volite da govorite?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Pravljenje video-radova mi je treći talas i najmlađi (o druga dva talasa nešto kasnije). I,  kako rekoste sama montiram, sama smislim kako šta da se snimi, sama naslikam, nacrtam, izvajam i napravim video-izložbu.  Onda dođe momenat kada mi treba muzička podloga. Na YouTube prave probleme oko nje. Nasmejem se, jer ne znam da komponujem i sviram, a video bi bez podloge imao tanušnu dimenziju. Ako ovako nastave moraću nešto i zasvirati (smeh).
Mika Antić je uvek na prvom mestu. Nešto više Miki, o tome kako je uticao na nas Mikinu decu objavila sam na sajtu Književnost.org u rubrici “Idi, dovrši ti nebo” (jedna od priča Mikine dece). Mika je i slikao, imao je atelje na Petrovaradinu. Ja ne bih bila ja kad ne bih tragala za nečim. Prilikom posete Petrovaradinu pronašla sam atelje u kojem je slikao. Nema nikakve oznake (ispisane table) da je tu nekada bio Mikin atelje. Navikla sam se na to, ni u Beogradu u Prizrenskoj ulici nijednom tablom nije obeležena zgrada u kojoj je stvarao Andrić. Možete da pitate hiljade prolaznika, sumnjam da će jedan znati taj podatak, a znali bi da je tabla tu.
Spisak pesnika koje volim da čitam je podugačak: Žak Prever, Kamov, Silvija Plat, Bukovski, Česlav Miloš, Šarl Bodler, Vislava Šimborska, Edgar A. Po, Tin Ujević, Pablo Neruda, Zvonimir Golob, Petru Krdu, Majakovski, Vladislav Petković Dis, A. Ahmatova, Rabindrant Tagore, Pero Zubac, Branko Miljković, Vasko Popa, Crnjanski, poezija slikarke Milene Pavlović Barilli itd. U suštini stalno tragam za poezijom po antikvarijatima, gutam je. Zadnja knjiga koja mi je privukla pažnju je „Antologija norveške poezije“.
Nezahvalno je imenovati pesnike iz regiona koje čitam što putem interneta što u štampanom izdanju. Pišu sjajnu poeziju – poezija je živa! Samo iz beogradske i kragujevačke poetske scene nabrojala bih njih desetak tako da je bolje ostaviti ovako.
Pored svih nabrojanih moram da naglasim da neke muzičare smatram pesnicima. Milan Mladenović (EKV) je izjavljivao da ne voli da se njegovi tekstovi odvajaju od nota i ja to poštujem, ali i on je pesnik. Zatim, Džoni Štulić (Azra), Balašević, Arsen Dedić. Za Darka Rundeka, Olivera Dragojevića, Josipu Lisac, Disciplinu Kičme (Koja), Kebru iz Obojenog programa nisam sigurna da oni pišu tekstove, ali ko god da se „krije“ iza i oni su pesnici.
Retko govorim stihove, sem kada pravim poetski video-rad, ali kada se to desi govorim „Pijem“ Vladislava Petkovića Disa, „Fedru“ Jovana Hristića, „Uzalud je budim“ Branka Miljkovića, „Ne daj se Ines“ Arsena Dedića, „Belu ružu“ koja je poznata u izvođenju Arsen&Šerbeđžija, a autor je po mojim saznanjima Kubanac Julijan Marti Perez.
Govorenje stihova odavno sam prepustila Radetu Šerbeđžiji. Često ga slušam, toliko često da su mi u kući rekli: „E, ovaj Šerbeđžija je ostvario stanarsko pravo kod nas!“. Zato sam na njegovom koncertu znala svako slovo pa i gumbelijum roža fino điši.
Pretpostavljam da Vam je najdraži poklon knjiga, možete li neku od njih izdvojiti?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Da. To je knjiga za kojom sam tragala godinama, a stigla je kao poklon “Ulepšavanje nevidljivog” (Hagiografija o Miroslavu Antiću) od Draška Ređepa. Još je štedim, čitam po pola strane, jer su takve knjige retke i dragocene. Možda je to smešno i nerazumljivo, ali naprosto mi je žao da je celu pročitam, a mogla bih ne u dahu nego u pola daha. Nešto slično radim i sa knjigom Pola Gogena “Zapisi civilizovanog divljaka”. U njoj su sabrana njegova pisma i već na početku knjige otkrila sam da deo njegove ekranizovane biografije u kojoj on napušta porodicu i odmah odlazi na Tahiti nije tačna. Pored čiste književnosti volim čitati pisma slikara, pisaca, pesnika, njihove prepiske. Pisana su njihovim rukama i samim tim su mi zanimljivija. Dosta sam naučila iz njih. Ko bi pomislio da je Rilke sedeo u studiju mog omiljenog vajara Ogista Rodena i pisao o njegovom radu.
 Odakle ljubav prema knjigama, poeziji, umjetnosti?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Rasla sam okružena knjigama jer su mi roditelji prosvetni radnici. Sem toga u moje vreme nije bilo video-igrica, deset TV-kanala, samo crtać u 19 i 15.  Učlanila sam se u biblioteku pre polaska u školu. Još se sećam mirisa starog lojanisanog poda i bibliotekara koji me je preslišavao da li sam zaista pročitala to što nosim. Mislio je da se igram sa knjigama.
Ponajviše uticaja što se poezije i slikarstva tiče imao je moj pokojni otac. Znao u sred bela dana recitovati Jesenjina, Rilkea, Lorku i neke koje sam zaboravila. Kao istoričar imao je dosta knjiga Starog Rima, Grčke i ostalih u kojima je bilo slika – tu sam se srela sa mozaicima, skulpturama, pećinskim crtežima, egipatskom umetnošću.
Majka mi je pred spavanje pričala bajke (kao i druge majke) i mnogo je čitala. I opet knjige, bilo je nemoguće ne zaviriti u taj svet.
Sve što je tata recitovao vremenom mi je ušlo u uho, pa čim bi krenuo da recituje ja uglas sa njim: “Sutra me probudi što ranije moja majko strpljiva i prosta…” ili “Pesmu o Keruši”… i ima još jedna: ’’Idem trnju da se vinem / nek po cveću žene gaze…’’
 
Bavite se i slikarstvom. Zapravo to Vam je profesija na neki način, zašto ste baš izabrali da slikarstvo studirate, a ne književnost?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Prvo sam izabrala književnost. Upisala sam se na Filološki fakultet u Beogradu i napustila ga odmah u prvoj godini zbog razočarenja što nema savremene književnosti, nečeg poput kreativnog pisanja. Jednostavno nije to bilo ono što sam očekivala da ću zateći. Ostali su mi neki predmeti i predavanja u lepom sećanju npr. Staroslovenski mi je bio zanimljiv i predavanja profesora Vladete Jankovića.
Ipak to nije bilo dovoljno da ostanem tamo zato sam upisala drugu stranu mene “Višu školu likovnih i primenjenih umetnosti” i završila odsek Nastavnik likovne kulture. Tamo je sve bilo kretivnije – radilo se jeste, po četiri sata vajanja, slikanja, crtanja… plus teoretska predavanja, ali je bilo lepše. Ona druga strana menekoju sam “napustila” ostala je sa mnom. Nastavila sam da pišem po sopstvenom osećaju, a ovamo dobila kreativnije, praktičnije i življe studije.
I dalje jedrim na ta dva talasa, kako me koji ponese: pisanje ili slikanje. Nikad se ne silim: Danas moram da napišem toliko redova ili naslikam. Ne, ne moram jer nema draž i ne uživam u tome. Čekam da me ponese, a kada me ponese onda zapisujem gde stignem i na čemu stignem, zavisi koliko je jak talas. Ako je talaščić onda se javi kao jedan stih koji se u nekom drugom danu ili mesecu začuje jače i razvije u talas.
 
Šta najviše volite da slikate i u kojim sve tehnikama radite?
 
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Naklonjena sam figurativnom slikarstvu i tu su najvećim delom zastupljene figure žene. Nikad ne idem do čistog realizma ili hiperrelizma i apstrakcije, što neke dovodi u zabludu da čovek/žena koja i to naslika, nacrta ne zna naslikati realan portret. Naglašavam pogled, ruke, stopala, a zašto, neka ostane bez odgovora.
Dok je bio mlađi, sin je moj pravac nazvao ovim rečima: “Mama ono tvoje Viju-Viju.” Tako da se mogu pohvaliti da moj pravac ima originalan i simpatičan naziv Viju-Viju. Jedan dan me je zatekao kako slikam portret na kome sam uradila realistično oko, pogledao je sav zaprepašćen i uzviknuo: “Mama okooooo!!!” Zapravo nije verovao niti sam mu objašnjavala da se ne možeš upisati na umetničke studije ako ne znaš da naslikaš, izvajaš, nacrtaš realistično. I ja sam umalo povikala: “Profesorice figurina!” Na ispitu iz vajanja profesorica je odvojila sve što je relizam (za bacanje) a na drugu stranu stavila ono što je imalo neku moju crtu, lični pečat, rukopis i rekla: “Idite ovim putem.” To nije bio slučaj samo sa njenim predmetom već i sa crtanjem. Shvatila sam da nas sve vreme teraju da usavršimo relizam a da nas posmatraju i traže naš lični pečat.
Volim kombinovanu tehniku, akvarel, akrilik, ulje, a najviše suvi pastel i presovan ugljen (on mi je kao deo ruke jer sam u osnovi bolji crtač nego slikar). S druge strane ako nemaš dobar crtež  kao osnovu nemaš ni dobru sliku. Radim i sa tušem i perom lavirane crteže.
Kod vajanja me facsinira dodir gline, osećaj kada ničemu udahnem život. Te figurine promatram kao žive čovečuljke. Svaka odiše nekim osećanjem: spokoj, tuga, prkos, mir. Drugačije su žive od naslikanog i nacrtanog zbog trodimenzionalnosti.
Kao što smo spomenuli, na youtube-u možemo pronaći Vaše video radove, sve sami radite, i moram priznati da lijepo govorite svoje i tuđe stihove.
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Na tom kanalu (http://m.youtube.com/user/horkolibri) ima svega: eksperimentisanja sa slikama, poigravanja sa “filmskom trakom” i montažom mnoštva fotografija (da bi se napravilo dva minuta spota), pravljenja amaterskih spotova za neke muzičke numere koje volim (poseban video (i duboko proživljen) je “Samo da rata ne bude” gde sam oslikala lice i ruke temperom, osmislila kako koji kadar da se snimi, “glumila”. Njega sam postavila kao himnu Srebrnastog paperja.). Ima i video-zapisa sa nekih poetskih nastupa i poetskih video-radova u kojima govorim svoje stihove ili ih postavim da idu kao tekst da bi muzička podloga došla do izražaja. Mogu se čuti (ili pročitati) pesme: “Čuo sam”, “Prisvajam krovne antene”, “Vasilisa”, “Kao one večeri”, “Rudnik svetlosti”, “Žena vekovna”, “Leptir”, “Nisam video Marija”, “Ubistvo ljubavi”, “To još niko ne ume” itd.
Nikad ne znam na čije stihove i kada ću napraviti video. Nekada imam sve sklopljeno u glavi, ali nemam dobar video material.
Sve je to amaterski i može bolje, ali sam uglavnom zadovoljna jer sam ih mnogo uradila sa štapom i kanapom.
Ne može se sve zapisati filmskom trakom i ne treba. Najdraži nastup mi je bio kad sam čika Raši Popovom na njegovoj mini-promociji knjige “Kad sam padao u fras” govorila odlomke iz moje pesme “Čitaj mi bolji svet”. Tematika je bila bliska i govorila sam ih na njegovu molbu.
Taj nastup je proistekao iz niza slučajnosti. Krenula sam da kupim Antićevu knjigu a naletela na čika Rašu – čoveka koji mi je davno preporučio “Ulepšavanje nevidljivog” sa naglaskom na: “…za Mikine sladokusce!”. Videla sam ga i ne znajući da će se tu održati promocija prišla da mu se još jednom zahvalim za preporuku i ostala tu.
Imate dva video rada sa stihovima ’’čoveka koji je sav od svetlosti stvoren…’’.
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
To je jedan video-rad iskorišćen za pesmu i priču. Napravila sam ga za njegovu pesmu “In memoram” a kasnije sam na isti video dodala tonski zapis dok sam čitala priču “Kad sam bio garav”. Korišćenje istog videa nije bila slučajnost.
Mika zaslužuje mnogo više obzirom koliko godina drugujemo. “Upoznali smo se” u kući moje drugarice kod koje sam videla komplet njegovih knjiga koji joj je darivao otac. Među njima sam prvi put videla „Horoskop“, „Hodajući na rukama“, „Tako zamišljam nebo“. Pozajmila mi je ceo komplet i preda mnom su se otvorili novi horizonti, najpre u pesmama, a zatim i u načinu kako su opremljene – umetničkim fotografijama. Uletela sam u taj svet pun mudrosti, lepote i neke posebne topline, učila sam da hodam na rukama, gledam ribe na krošnjama. Kasnije sam stigla do “Koncerta za 1001 bubanj”, “Savršenstva vatre”, “Mita o ptici”.
Počesto govorim ko nije čitao Miku u detinjstvu nije podojen čistom ljubavlju.
 
Raspadom bivše SFRJ pokidane su veze i u kulturi, ali kako novonastale države tako i kultura gravitiraju jedna prema drugoj, prožimaju se, ako ni zbog čega onda zbog četvoroimenog jezika koji svi razumijemo. Kako ste doživjeli raspad zajedničke države i šta to zapravo mladog čovjeka opredjeljuje u životu da bude dobar ili loš? Zašto je ispalo tako mnogo loših ljudi u Jugoslaviji?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Razumemo se naravno i posle raspada najpre je upravo kultura počela da nas spaja. I kad se ne razumemo ako postoji dobra volja onda su tu prevodioci. Navešću primer slovenačkog sajta pesem.si, gde mnogi pesnici iz regona objavljuju pesme. Oni su ove godine objavili zbirku najboljih pesama po mišljenju uredništva. U njoj su zastupljeni pesnici iz Slovenije i pesnici/pesnikinje van tog govornog područja (imala sam čast da se među njima nađe i „Vasilisa“).
Nije nikakva nepozananica da danas pisci, pozorišta… gostuju u novostalim državama. Postoji kulturna saradnja.
Primer spontanosti je sajt Bundolo. Zanimljiv je jer mladi ljudi iz regiona na njemu objavljuju pesme i priče i ove godine je iz štampe izašla treća zbirka sa tog sajta “Bundolo offline 3”. Promocije se drže u Zagrebu, Beogradu, Kragujevcu, Sarajevu.
Pre punoletstva sam putovala po Poljskoj zajedno sa ostalim osnovcima iz lozničke opštine. Sve je bilo kao u bajci. Obilazili smo zamkove (čak i prespavali u jednom preuređenom u hotel), katedrale, nadaleko poznat rudnik soli u kome postoje čitave dvorane i u njima skulpture od soli, a onda smo se zatekli u kuli iznad ulaza u Aušvic. Jedino tu su svi ućutali i slušali šta govori glas sa trake koji nam je pušten kada smo ušli u kulu. Jedno je videti fotografije logora, a sasvim drugo osetiti, doživeti, videti. Ulazili smo u gasne komore. Iako je to po nekima traumatično za decu koja nisu punoletna (a i za odrasle), ubeđena sam da bi svako dete (ljudsko biće) na ovoj planeti trebalo da poseti taj logor.
Kao dete sam se u Aušvicu pozdravila sa mržnjom.
(Normalno je da ne možemo voleti sve ljude, neki nas povrede, gaze i pregaze, dokusure. Svako od nas ima takvo iskustvo i to je ono ne volim tu osobu (jednina) bez generalizacije po veri, naciji, bez žigosanja.)
Aušvic, bezbroj pitanja u glavi, neverica, taj jeziv doživljaj sagledanog najviše se može osetiti u pesmi “Čitaj mi bolji svet” (nažalost, neki delovi te pesme zauzimaju stihovi potaknuti raspadom SFRJ).
“Rat je svinjarija” (ispeva Prever), svinjarija je i kada čuješ vest da su mnogi nacisti, zločinci, doživeli duboku starost i “slučajno” su ih pronašli baš negde u njihovoj osamdesetoj, devedesetoj godini života. 
Raspad SFRJ sam doživela tragično. Sve te slike stradanja, spaljene kuće, granatiranja, mrtvi, ranjeni, izbeglice, mobilizacije, scene kada vojna policija odvodi studente književnosti iz amfiteatra i znamo gde ih šalju, vidimo da su u klopci a ne možemo im pomoći. Loznica je na samo pet kilometara od Bosne, bili smo izmešani, jedni su išli u Bosnu u srednju školu, drugi dolazili u Loznicu, a onda bum granica i čule su se i videle vatre. Demonstracije protiv rata, sistema koji se zbog medijske blokade nisu mogle čuti dalje od Beograda, suzavci, prebijanja, krv. Onda bombardovanje.
Ovo mi je najteže pitanje. Mogla bih iz priča drugih, iz ličnog iskustva, pisati satima.
Rođena sam u toj zemlji i kao što negde reče (ili napisa) Albahari kad su ga pitali iz koje zemlje dolazi: “Ja sam iz zemlje koja više ne postoji.”
Mladog čoveka počev od faze odojčeta vaspitavaju roditelji. Ako se ono od cucle vaspitava da tamo negde postoje bauci u ljudskom obličju, koji ga mrze i da će doći da ga pojedu, takvo biće se neće formirati kao dobra osoba, jer će imati unapred zacrtane bauke – neprijatelje. S druge strane ako ga vaspitavaju da ne postoje bauci, kasnije, pod uticajem okoline, sticajem raznih okolnosti može da se desi da bude loša osoba (verujem manje loša od prvog primera). Imamo i primere gde ispod istog krova izađu petoro totalno različitih ljudi – to su karakterne crte (mogu svi da budu dobri, loši ili neka druga srazmera).
Zašto je ispalo tako mnogo loših ljudi u Jugoslaviji. Nema jednostavnog odgovora na ovo pitanje.
Svi bi trebali razlikovati dobro od lošeg, to se bar uči svugde, vrtić, škola, basna, bajka.
U svoje ime mogu da kažem da su me vaspitavali da ne mrzim i da sam lošem, zlu i mržnji rekla zbogom u Poljskoj.
Deo odgovora je u odlomcima pesme: “Čitaj mi bolji svet”:
Ana, imala sam terasu mladosti sa koje sam gledala / čisto nevino zvedano nebo, / onda su mi / za početak, oteli terasu. / Krtice zla izrovarile su moju zemlju, / bacili novo mlado meso u grotla vatrena, / bacili su sela i gradove, / reke su se u krvavim očima ogledale, / novi bezimeni i imeni, / nevini, / počeli su mi se javljati: / Sanjaj nam život do kraja, lepši, / u svoj svojoj punoći,/ sanjaj nam polja radosti, / pšenicu, dvorišta, domove, / sanjaj nam ptičji pev…/  I ja im sanjam, / sanjam, / al’ ne znam kako da im odsanjam spaljene fotografije, / nove ljubavi, / školske drugove,/ kako da im dosanjam sve/ u svoj svojoj punoći od mira, / gde niko nukud rasuo se nije / sa ove i one strane vidljivog?
Al’ kome pišem ovo? /U istom ruhu, / pred istim znamenjem,/ nemani se klanjaju svetom zlu./ (Da li je ikada rođen čovek!?) / Nanovo i nanovo, / zaklanjam oči nevinim, / bezimenim i imenim, / sanjam im sve što mogu./ …
Ponekad sebi dosanjam kroz vekove, / da neba nisu nikad zavrištala, / dok me sa mojih svetih slika / gledaju znakovi srca, / modre im suze iz komora, / pišu, / pišu, / i sama sebe ponekad lepše dokuckaju. / Ponekad sebi dosanjam čoveka,/ dok padam u poslednji pogled: / Čitaj mi, /čitaj mi bolji svet!








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:25

EDUARDE, ZEMLJA ĆE ME VOLETI

I

Iz tvog neba padaju kisele kiše
otuda usekline ovog umornog lica
Eduarde,
jagorčevina jedva raskrili latice 
ali ipak nešto kaže.

Ko te je slagao da je ćutnja odlika umnih
smešan si, tragično smešan, Eduarde
nisi ti filozof
ronilac u okeanima 
tumač algi naslaganih po obrisima duše 
istraživač pećina uma.

Šta te je slagalo, Eduarde?
Smešan si, tragično smešan 
u tom teatru nemicanja.

Eduarde, kaži S!
Među nama su svetlosne godine ponora
skulpture govore
statitikom
samo.


II


Eduarde, ekser se ne ukucava u moje čelo!
Iščupaj ga!
Da, baš taj ekser!
Znam, u svakom od nas ima gvožđa
dovoljno da se iskuje jedan od jedanaest santimetara.
Nije to taj esker
ne bi ti mene hranio gvožđem
iz svoje krvi da mi zatreba.

Eduarde, kaži B!
Neće bolest u koprive
al’ mene je baš taj grom hteo
prepolovio me 
guram taj usahli deo mene 
guram, Eduarde
i vučem i nosim.

U tu živu polovinu si ga ukucao
znam, i ja znam da ukucavam
naučila sam odavno
slagaću te u kom delu životne drame.
Jesam Eduarde, 
bunila sam se: Šta će mi ta veština!?
Al’ ko bi sada pravio ramove za rastezanje platna?

Eduarde, kaži D!
Dele nas svetlosne godine ponora
eksere ne ukucavam u ljude

na onoj sasušenoj polovini mene,
na tim se kostima ne rastežu bela platna
iz ove žive mene 
niče
sve 
niče

Eduarde, kaži P!
Pitam se šta bi izniklo 
iz tvoje polovine.


III


Govorim i nema
ne umeš čitati emociju suze
(ne govori ona samo jednim jezikom)

Eduarde, kaži Č!
Zemlja je pismena 
ume da čita!

Eduarde, kaži N!
Ne, nije nemoguće
ne umem da govorim kao visibaba usko-treno
oborene glave
lotosov sam cvet
širok, kosmički, preprostran za tvoje sive poglede
takav cvet pokida i najjače kaveze ćutnje

Eduarde,
govorim lotosovim cvetom
govorim lahorom kose 
nebom kolena
oblacima pora
govorim i kad spavam
tik-tak-tik
tik-tak-tik.

Eduarde, ne paniči
(briga je ovde suvišna figura)
osećam kako mi se smrt približava
ne vidim je
njušim
tu staru šunjalicu, barabu.


IV


Eduarde, kaži LJ!
Tek da započneš
zasađivati kuće dimnacima 
drveće lišćem, a korenje mu vijori gore visoko.

Eduarde, to je naopačke!
Tako se ne oslikava ona!
Obrni sliku.

U ljubavi se golim grudima juriša
bez strela, straha, bez stida
bez oklopa
iako se pokadkad svesno-nesvesno
gine na kopljima njenim.

Smešan si,
tragično smešan u kornjačinom oklopu

znam, dobro znam
da su mi srce trebali iščupati na rođenju
al’ nisu
bili bi jednosrčani blizanci tako
al’ nismo, Eduarde

ja hodam srcem
drugačije ne umem.

Eduarde, kaži N!
Moje srce ima noge
ono pleše, Eduarde
moje srce ima krila 
ono leti, Eduarde
i njime govorim

Eduarde, kaži T!
Tik-tak-tik.


V


Nisam potočić beščujan
grunem kao brzak najšire što može jedna ptica
i tada govorim 
tirkiznim osmehom.

Eduarde, kaži V!
Deli nas svetlosna godina ponora
uvrtložim se plavo 
al’ ljude ne davim u tim virovima

šareno govorim, Eduarde
tvoje oči ćutnje zbore jednolično
crne su ti jabučice
i više nisi smešan, samo tragičan u toj boji.

VI

Eduarde,
zemlja će me voleti
pročitaće me celu
pevaću travkama, cvećem, korovom
divljim lozama
maslačkom
pevaću, Eduarde
zemlja će ti se smejati sa mnom.

Hajde, ućutkaj nas.

Eduarde, kaži Š!
Znaš šta,
imaćeš ti original parfeme
imaćeš markiran auto
markiranu odeću, obuću
markirane devojke
imaćeš ti i avion i aerodrome, Eduarde
ali nikada
nikada 
nećeš imati ovakvo srce

sirot si

Eduarde, 
zemlja će me voleti.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:28

Čitaj mi bolji svet

Maleni ljudi plaču na rubovima stranica
i pesma sa njima na ivici


zarezi apostrofiraju neshvatljivu-nedokučivost upitnika budućnosti

dok srce izvrće svoju sluzokožu
ka toplijoj stranici bivanja


čičak jezike lepi o nepca uma
svako svoju tišinu nosi sa sobom,
donekle


u grču mozak drži peteljku slovne glasnosti

oni u kojima namesto srca zjapi šupljina
odaju počast vojskovođama
dok nebo urla nedužnu krv
i grize usne nemoći


iznutra nas gledaju oči grobova nedužnih
kroz vekove
kroz vek
zapitkuju


želudac zla slasno se svojom osom okreće,
gotovo pleše


dok krvavo nebo grize svoje vekovne nokte

mrtva me deca, garava
iz garavih polja
dozivaju:
Sanjaj nam čerge, muziku,
sanjaj nam


al’ kako da im nasanjam violinu koja pleše

Lorka mi pruža peteljku olovke
dok pada u zadnji pogled
čitam mu sa raskrvavljenih leđa
s’ košulje nekad bele:
Čitaj mi bolji svet


uzimam peteljku i pišem
al’ ne znam kako da mu načitam laž


mrtva me deca iz gasnih komora
pitaju za majku, oca, sestru, brata.
Sanjaj mi nove igračke,
kažu, i ja im sanjam
i pokušavam da im dosanjam majku, oca…
ali ne uspevam


legnem kraj njih košmare da im umirim

nebo još vrišti dim nevinih

stravično ozbiljne uzvišene,
nemani, odaju počast zlim hordama
zar niko nedužan pao vam nije
zar niko neba onakva video nije
zar ništa…


ta će šupljina
roditi nove
nedužne grobove
kroz vekove, kroz vek
kroz dan
kroz čas
kroz tren


Ana me grli svojim dnevnikom

boli me kosa onih ćebadi od ljudske kose
boli me tuđa kosa, Ana
Ana, ponekad ti maštam nerođenu decu


….
Ana,
imala sam terasu mladosti sa koje sam gledala
čisto nevino zvedano nebo
onda su mi
za početak, oteli terasu


krtice zla izrovarile su moju zemlju
bacili novo mlado meso u grotla vatrena
bacili su sela i gradove
reke su se u krvavim očima ogledale
novi bezimeni i imeni
nevini
počeli su mi se javljati:
Sanjaj nam život do kraja,
lepši
u svoj svojoj punoći
sanjaj nam polja radosti
pšenicu, dvorišta, domove, kuće
sanjaj nam ptičji pev


i ja im sanjam
sanjam
al’ ne znam kako da im odsanjam spaljene fotografije
nove ljubavi
školske drugove
kako da im dosanjam sve
u svoj svojoj punoći od mira
gde niko nukud rasuo se nije
sa ove i one strane vidljivog


….
Godina moja
a tvojih godina, Hana
godina moja mlada srećna što gleda zamkove, plesne dvorane
srećna što vidi nove predele
godina moja
a tvojih godina


stala je

vozovi pruga
natpis Auschwitz-Birkenau


stala je
u reskom zvuku rizle pod koracima
dok pucala je tišina pakla


tuđe me cipele zabolele
tuđi mi životi spakovani u kofere
zajecali na uho


čičak se o nepce uma zapleo
mladi mozak u grču presvlači sluzokožu


tu sam njemu lično
šapatom postavljala pitanja –
ćutao je


ako u svakom od nas postoje mali bogovi
i njih sam pitala –
ćutali su


u restauriranoj gasnoj komori
prevodilac je objašnjavao, opisivao
kroz rupe na plafonu
pokušavala sam da odsanjam
da ciklon B nikad izmišljen nije


vazduha da im dodišem

kakve su ovo nemani

Ana gde si?

sapun od ljudi
kosa, kosa prepune sobe
odeća, obuća
četkice za zube
sobe
sobe
prepune sobe


geto i metež
(nije svako u njemu poneo četkicu za zube)


peći za ljude
peći za ljude
dimnjak
fotografije
tetovirani brojevi
fotografije


u grču mozak
još jednom presvlači sluzokožu


zanemela sam
pet vekova trebalo je krvotok da odledim
pet vekova bar sličnim korakom ponovo da prohodam


i samo tren

Tu sam zauvek zbogom rekla mnogima
s’ ove strane večnosti
tu mi se srce u srce i u srce presvuklo
zaklelo u mastilo ljubavi


Hana, ja zlato ne volim
klonim ga se
do mene da ne dopre
nečiji istopljen svećnjak
nečija burma
verenički prsten
i zub
zlatan istopljen ljudski
Hana, ja zlato ne nosim


ne bežim od tih slika pakla
ne brišem ih iz kostiju
ne brišen neba što vrište
strgla sam bodljikave žice sa lica
iščupala ih iz usta


svako svoju tišinu nosi sa sobom
donekle


koja je devojčica u ručici
nosila onu zgaženu lutku smrskane glave
čija je čizma nasladu pila iz tih zvukova
iščupala sam pijavice iz usta
pišem joj život
(bez žute trake)
pravim joj kuće za lutke
šijem joj topliji kaput
bojim joj najlepše mašne
češljam je najnežnije
živim joj mladost
nosim je
i ipak tražim s’ ove strane svetlosti
ne dam je
dok živim živa je


oči joj prekrijem
kad nebo nanovo zarije nokte u lice


i sanjam
sanjam im
domaštavam
…..


al’ kome pišem ovo
u istom ruhu
pred istim znamenjem
nemani se klanjaju svetom zlu


(Da li je ikada rođen čovek!?)

nanovo i nanovo
zaklanjam oči nevinim
bezimenim i imenim
sanjam im sve što mogu



ponekad sebi dosanjam kroz vekove
da neba nisu nikad zavrištala


dok me sa mojih svetih slika
gledaju znakovi srca
modre im suze iz komora
pišu
pišu
i sama sebe ponekad lepše dokuckaju


ponekad sebi dosanjam čoveka
dok padam u poslednji pogled:
Čitaj mi
čitaj mi bolji svet!








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:29

Ljubiš li?


Sitna je reč
golema
patnja
oku najdražem nevidljiva
gumene čizme, blatom preliva
ne isparava
očvrsne il teče
smrvi il potopi.
Čemu
menjala si se
vilom bivala nezamislivo ostvarivala
san da mu budeš.
Čemu
Mesec za dva oka.
Čemu zora i čemu prozor
pod kojim nikad ne sviće
Ljubim te takvu kakva jesi.
Imah san pod prozorom
malen i jednostavan
a prevelik i komplikovan
u život da stane.
Čemu shvatanje
i čemu misao
Ljubiš li mnogo
u tuđoj si (ne)milosti.
Sitna je reč.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:30

Da mi je


Da mi je mreti bez bolova
da mi po telu veju najlepši stihovi
sa belim klasjem u kosi
da mi je mreti na voljenim rukama
sa ispranim pogledom od sveg zla
da mi je mreti tamo gde pevaju ptice dobroga
bez mrzlih reči u ušima
da mi je
živeti raj
pa da zaplačem
za ostavljenim svetom
kad me polože u beli sanduk
izrezbaren slovima
da mi je živeti san.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:31

Naše oči


Sve nam leti u nepovrat.
Dani nam izmiču u bunilu.
Sve slikamo oblacima.
Naše su oči maglovite.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:32

San


Te noći nisam ustala
ni na desnu,
ni na levu nogu.
Probudila sam se oko ponoći
dubeći naglavačke…
a ceo svet mi se, uostalom,
činio takvim odavna.

Jezgro vulkana
bilo je pod Mesečevim rebrima,
krater negde u središtu Zemlje…
A i reke su,te noći,
izvirale na ušću.

Čudno.
Čudna sam bila i sama sebi…
Kosa mi rasla iz vazduha,
hiljadama kilometara dugačka…
a znam, znam sigurno.
Nisam, nisam toliko živela.

Tabani su bili na kukovima,
a ruke moje okačene o nebo
držahu ramena…
A i reke su, te noći,
tekle ka nebu.

Rekoh sebi:
“Ortuj orbod Anelej.”
Tek tada shvatih
kako pričam van svih pravila:
“Mozerb mojom as ej il atš ?”
I ona je poklekla te noći.
Listala je u zemlji,
a korenje joj bi
visoko nebu pod rebrima.

Dva su se leptira,
letom jurila oko njenih žila.
Nisu se videla,
niti zagrlila,
samo su slutila –
ko je s’druge strane
mlečnog puta moje breze .

Nisu se videla,
niti poljubila…
samo su slutila,
dva,
uplakana leptira.

Šta hoćete ?
I ona je poklekla te noći.
Pa zar se reke,
nisu ulivale u nebesko more ?
Kosa mi rasla iz vazduha,
hiljade kilometara dugačka ?
A znam, znam sigurno.
Nisam ustala te noći,
ni na desnu,
ni na levu nogu.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:33

Izađi
iz moje pesme
bacaš mi senku na svetle boje
lagano
da ne uplašiš ptice.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:35

Prolećna gospodjice


Prolecna Gospodjice,
s’ Vama sam uvek uživala,
vrapce hranila, prizivala,
na igralište školsko, vratolomno istrčavala.
Na Vašoj zelenoj kosi
prvu sam gimnastičarsku Zvezdu
sobom kroz vazduh ispisala.

Sećate se,
bila sam jako uporna.
Vidite li ožiljke od povredjenih kolena?
Nikada Vam neću moći
dovoljno zahvaliti
to ste tako nesebicnčo,
Vaše kose
preda mnom prosuli..
Te Zvezde što izbiše iz mene
zahvaljujući Vama
odrekoše se još davno
prideva gimnastičarske
i poprimiše mnogo uzvišenija značenja.
Sećate se mog pogleda
kada sam Vas
kao mali detektiv, vireći iza zavese
uhvatila
kako mojim brezama
udišete vetrove hlorofila?
Plela sam venčiće od Vaših Beličastih rada
i na glavu kao princeza stavljala
iako sam i klikere muškobanjasto igrala.
Nemirna detinja duša
tako je rado plesala sa Vama.
Nikada Vam neću moći
dovoljno zahvaliti
što ste mi
poslali veverice…
Kako su to mila i slatka stvorenja
i kako sam se samo smejala tog dana.
Jedino Vam zameram
što ste tako nepažljivo
poslali u nasu varoš ono Lane.
Nije se snašlo.
Tužna sahrana,
ne zelim se sećati tog dana
kada su sva deca bila su uplakana.


Ne, nisam se budila sa Vama
kao ostali…

Mene je budila gospodjica Zima,
mene su budili njeni sinovi snegovi,
mene su opijali njeni kristali
na prozorima moje sobe.
Oko mene su predivnu Srebrnastu koprenu
isplele pahulje.
Da, budila sam se sa njima,
na desnoj ruci
zauvek ću nositi
srebrnast prsten poverenja
iako me Gospodjica Zima
lagano izdaje, negde je skrila svoje sinove…
Da,
pijana sam Srebrnasto, bila i ostala
i ne mogu Vam objasniti,
u reči pretočiti, tu ljubav medju nama.
I danas se prospem po snegu,
ljubimo se i nežno i divlje.
Meni su zenice nemirni kristali,
meni je koža ostala bleda od tih milovanja.

Kao i svaka velika ljubav,
ona me ranila.
Gospodin Februar me iznenada
brutalno išibao,
od boli me zaledio.
Nažalost
i dalje se gledamo mrko preko ramena,
a slutim, priželjkujemo
da se taj prokleti slučaj
završi s’ mirom u nasim dušama
da konačno svanemo sa rukom u ruci jednog dana.


Nisam Vam rekla,
Mene je volelo leto,
mene je volelo Sunce,
mene su volela mora,
mene su volele reke,
mene su volele Vode.
Gospodja Leto je tako zanosna dama
i ja sam se uz nju nekako
iz larve devojčice, pretvorila u leptira.
Ribe su se volele igrati oko moga tela.
Uvek se desavalo da dopliva neki bezvezni Som
i da me izgrebe svojim krljuštima.
Srećom, izvlačila sam pouke iz tih neplivačkih dana
te se eto naučih nositi sa Somovima.
Ne znam da li je sve to bilo
slučajno il’ namerno
i ne kanim se sad razmisljati o tome.
Želim Vam došapnuti
da su me voleli Delfini
i jezerske, nežne trave.
U tu čast, želim popiti sa Vama
kapljicu najsladjeg pića Vaših radosnih mirisa.


Zaboravih Vam reći
mene je rodila Gospodja Jesen,
mene su rodile jesenje kiše i vetrovi,
mene su hranile jesenje voćke
i zato sam ovako šašavo šarena.
Ponekad padam sa kišama,
letim sa jesnjim lišćem platana.
Priroda majka je takva
i ja joj ne mogu, nit’ želim
zameriti na tome,
bar ne sada.


Gospodjice Proleće
zaslužili ste ove plavičaste zamahe mastila,
zbog svih Vaših pojava.
Vi, znate, naravno
koje ime nosi moja najdraža Vaša pojava.
To nek ostane medju nama.
Oprostite mi na neverstvu,
to se jednostavno dešava
da budim se sa Srebrnastim na grudima,
da letim i padam šareno-šašava
i da se ponekad setim Voda
i svih njenih darova.
Možda delujem grubo…
Oprostite mi,
to moje iskreno biće
noćas razgovara sa Vama.


Ne bih da zvučim tužno,
al’ biće mi jako žao
ako se jednog jutra ne probudim u Vama.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:35

Mrak


Plivanje u rastopljenom bitumenu
obale nema
crna duboka rupa.
Uključi svetlo,
mrak je.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:38

Ja sam od onih bezbroj ali - Jelena Stojković-Mirić


Ja sam od onih što najviše ćute
kad najviše pričaju;
od onih, koje nećeš shvatiti
misleći da ih shvataš.
Od onih ljubitelja snova o dalekim,
najdražim gradovima i obalama reka.


Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam od onih prefinjenih
što vole mnogo da psuju;
od onih predobrih
koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane.
Od onih, što po njihovom biću lebde
i beli i tamni oblaci.


Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od onih
što otćute svoje najdublje istine
da im ne bi narušili mir
ili ukrali dušu,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na putu
što vapi mnogo ljubavi.

 
Ja sam od onih
što ti nikada neće otvoreno reći
kuda plovi odjek njihovih misli
a biće tužni, ako ih ne shvatiš.
Od onih, što vole osetiti
one prelepe treptaje
u vazduhu i sebi;
od onih ružnih spolja
sa unutrašnjim biserima.

 
Ja sam od onih
što dodiruju horizont
i onih što dišu pod vodom i zemljom.
Od onih, kojima grom i grad ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može.

 
Ja sam od onih
što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa.
Od onih, što misle da je reč ljubav
predugo u upotrebi i prazna
a nisu otkrili drugu reč.


Ja sam neuspeli, mladi lingvističar.

Ja sam od onih
što izvesne stvari prećutkuju
da ih ne bi pokrali
a ipak vole da ih “kradu”.


Od onih
što su čvrsto nogama na zemlji
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde između sumraka i svitanja;
od onih što čeznu za vašim očima
a uplaše se sebe
kad ih u njima vide.

 
Ja sam od onih,
nisam od ovih
i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove
koji postaju sve crnji.

 
Ja sam od onih
što jecaju uz trubače
i zvuke akustične gitare
i groze se računarski sažvakanih nota.


Od onih, što vole čudnom jednostavnošću
koja doseže do iznenađujuće složenosti.
Od onih,
što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira.
Od onih što ljube
bez obzira da li su ljubljenoj osobi
smešne sa svim svojim licima ljubavi.

 
Ja sam od onih veselih pajaca
što glume darujući radost drugima
ne želeći da se otkrije njihov jad.

Ja sam od onih bezbroj ali…
 
Od onih
što vole da ih neko oseća kao tajnu
i koji druge vole
zato što jesu večna tajna;
od onih, što će te udisati
kao da te prvi i poslednji put udišu.

 
Od onih životinjica
što vas prepoznaju po mirisu
i znaju da krijete zver u sebi,
ali ja sam i upijač
svega plemenitog u vama.

 
Ja sam od onih blesavih što razmišljaju
kome zaveštati pertle, cipele, kosu
usne, dah i obraz?
Kome zaveštati knjige, reči i boje?
Kome zaveštati glinu opipanu samo mojim rukama?
Kome zaveštati tanjir iz koga sam jela
i omiljenu šoljicu
iz koje sam prvu jutarnju kafu pila?
Kome zaveštati olovku kojom sam
najlepše ludosti svoje glave zapisivala
i četkice kojima sam,
najlepše boje svojih snova naslikala?
Kome zaveštati kriglu
iz koje su mi najdraža pijanstva dolazila
kome zaveštati uzdahe i suze,
kretnje, slutnje, bludnje
i oblike dima izdahnutih iz mojih pluća?
I oči!
Da bi sve ovo isto
opet sagledale,
možda lepše proživele?

 
Ja sam od onih što ponekad
svoja bulažnjenja gluposti
zapisuju kao najveće istine i vrednosti;
od onih što daruju sitnice
verujući da su one vezice i kopče.
Ja sam propali hirurg.

 
Ja sam od onih
što vole bez razloga, povoda i racionalnosti;
od onih
što ih boli uvo za sve
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu.
Od onih, što teške rane otćute
a one najteže
rečima, bojom i glinom ispiraju.

 
Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete,
ali ja sam i davljenik
što se samo za svoju ruku hvata.

 
Ja sam od onih što prave
tamne oluje i najveselije vatromete
tonući u razmišljanja.
Od onih što im moraš puniti baterije.

Od onih što ih ne moraš videti hiljadama godina
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem
i voleti te bez uslova.

 
Ja sam od onih, što ne vole logiku.
Od onih konfuznih, smotanih
smušenih i neorjentisanih
i baš u tome najlepših.
Ja sam od onih krivonogih, iskošenih, preosetljivih
i pomalo prevelikih
za ovo ovde
i ovo sada.

 
Ja sam od onih što nelogično lude
za možda nepotrebnim
a ipak preko potrebnim.
Od onih što su dovoljni sami sebi
a ipak,
uvek računaju na tebe kao na svoju ruku,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi mnogo ljubavi.

 
Ja sam od onih
što ljude dele na sve ili ništa
i najsrećniji su i najtužniji
kad im se to sve, podvoji.

 
Ja sam od onih
uzdržanih i krutih, bez razloga;
od onih, što im gradovi mirišu
samo na jednu personu;
od onih, što pokušavaju da determinišu
vrstu, rod i poreklo ljubavi.
Ja sam propali istraživač biolog.

 
Ja sam od onih
što im usne, oči i suze
klize na dole;
od onih prepunih Ahilovih peta.
Od onih podzemnih prolaza
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš
jer znaju da si istovremeno
voda na izvoru i ponornica
i uvek ploviš dalje.

 
Ja sam od onih darovitih
što vide svo crnilo ovog sveta,
a uzimaju najsvetlije od njega;
od onih što vole
svoju tajnu, sreću i bol
oslikati, ispisati, izvajati.
Ja sam od onih srećno-nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi.

Ja sam od onih filtera
što prima i pročišćava;
od onih što guše i kiseonik daju.

Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete.

 
Ja sam od onih bezbroj ali…
Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.

 
Ja sam od ovih,
nisam od onih
i nisam ovde
i nisam sada
jer ne volim crne krugove
što postaju sve crnji.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:40

U Sibirskom slepilu


Na površini oka plutaju mrtve ribe
Trbuh se osuo tundrastom skromnošću
U pupku mi spava zalutalo mrtvo more
Široka stepa prosula se niz ramena
Tiho zavija bolesna vučica klizeći niz umorna leđa
Srce prepuno autoputeva, običnih drumova, kozjih staza
još prođe pokoji fijaker i,
skoči kočijaš da istimari konje
Putnici ostavljaju stope
Čistači štrajkuju dekadno
Stalaktiti stopa uobraženo grickaju kao pacovi

Hvatač snova se izgubio u sibirskom slepilu
Kasno je
Doziranu ljubav piju mlaki ljudi
Kasno je

Otrovane ribe plutaju u mom oku








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:41

Progone me bosonoga jutra


Ne volim da pavam u vutiću 
tad movam da zmulim 
tavim uke na eđa 
i kao da sam murtav 
ne volim da pavam
Progone me reči dečarca od pet leta
Snegovi pohabanih zima
Koje na sve liče
Sem na prave belokose zime
Tad sanjam budnih ruku vlažne dlanove od vrtloženja pahulja
Svežu im auru skrivam u svežanj mirisa
U pokožicu svih čula
Moram da spavam na silu
Ustajem rano
Svetu da budem višak

Moj daleki rod dabar
Arhitekta i graditelj brana od granja
U pismima sa vodenim žigom
Šalje mi svoje nove intuitivne projekte
Dok ja granam stihove
Par sekundi i već sam umorna od uzaludnosti
Čitatelj mrzitelj svega što nije istoimeno, čistokrvno
Na koga nišanim angažovanost brane
Negde već diže balvane i sanja miris baruta
Taj se ne lati mirisa pitomih knjiga

(Čovek je čoveku) atomska bomba
Najpre zapljusne prvi udar
Ako imaš sreće od tebe ostane prah
Neko te čudo premesi doda ti torzo, ruke i noge
I, eto te
Opet ničeš sa istim DNK
Ako imaš sreće
Sanjaš da te Ogist Roden isklesao
Budiš se da svetu budeš višak
Misli li Sunce o tebi trunko?

Ne volim da spavam na silu
Ustajem rano
Progoni me tišina blažena za zapise
Suzolike sove ostavljam nevoljno
Sanjaju li o tebi
Prostirka kraj reke i udice srca zabačene u mlečni put
Misliš li o pravopisu ili i dalje stojiš iznad
Pravomisli su bitnije od toga?

*
Savršenstvo postoji u zlatnim presecima?
Kud li se denuše srebrni preseci?!
Jednom ću biti srebrni presek
Biću
Što smejaće se i isijavaće spokoj u tišini
Blagodareći što samo čuje moj dah
Osloniće se na njega kao na stoletni hrast
I zagrliti sve meandre koji se rasplinjuju
Na nekim čudnim unutrašnjim frekvencijama
Progone me, jedva im pohvatam tok
Prihvatam da je to tako i ne zapitkujem se ni na tren zašto
Sanjam prolaznika Arapina, ovde na trasi velike seobe
(Treba li dodati tragedije)
Kaže mi, zove se Danjan
Ni ime ne umem da mu izgovorim
Kupujem od njega svu tunu u konzervi
Svesno kraj toliko trgovina
On stavlja ruku na svoje srce i poklonja mi šampon u kesici
Odlazim i više ne gutam pupoljak suze
Puštam da cveta

*
Pokondireni politikanti igraju se
Slagalice-rušilice-hušhkalice
Igraju demonski šah
Razbacuju se tuđim kostima ko ordenjem
Računaljke im od mesa i krvi
Naždrani tuđom decom punih trbuha
Ti mirno spavaju
Dokle li će?!

 
Dok se rađaju nove države:
Obala rajskog bosiljka
Vrt od leće sa paradajizom
Za tren oformimo vladu
Saglasnih – svi
Uzdržanih – nema
Sanjam Mahatmu i Lenona
Trenutno živim na Obali rajčica
Ako baš nekoga zanima

Progone me bosonoga jutra
na smehom okupiranoj
obali raja








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:44

Opasan neki lik


Reče mi prolaznik:
Opasan ovaj lik nešto namršten onako sav.
Opasan opasan
klimam glavom osmeh mi zuji u ušima
a slike detinjstva ožive u kaledioskopu
Hej, kad zazvone na vrata
znam, njegova dečurlija
pušta ih da demoliraju stan
daje im kasetofon
sve kasete
i lete trake na sve strane
taj će ih pustiti da im bude igračka i pustiće ih da im bude konjić
samo da su oni veseli
mogao je vrtić otvoriti
Meni ne prilaze ja sam onako ozbiljna sva
njima je bio lik iz bajke kakvog zamisle
kome je bio Robin Hud, kome Petar Pan
ne znam
meni je blesavi bratac
Trčkala sam za njim kad je krenuo u školu
i morali su me onako musavo dosadnu pustiti da idem sa njim
kobajagi ja đak

sad smo ozbiljni ljudovi
dolazi iznenada u moj beligrad
budi me
pravimo šale na račun moje smuljane kafe
ne volim da me bude i zato se taj osmeh ujutro crta jačim bojama
ima specijalnu propusnicu
štampanu u srcu IP Srebrnastog paperja
u mom kraju svi ga znaju kao Ujača
kad nije tu brinosestri, dok ova dosadna brinobratuje
uskače u pomoć kao padobranac
za celo moje gnezdo novo
brinoljudi
opasan neki lik
opasan
opasan

Dolazi iznenada kao što odlazi
onda i drugi bratac podetinji
Svetle mu oči: Došao došao
Horski: Došao došao

Ali kad iznenada odlazi
ostanem tužna
kao devojčica kojoj su oteli lutku
kojoj se najbolji prijatelj odselio daleko daleko
ostanem
dok mi umesto rupčića
mašnu za kosu
dodaje ona mala musava








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:44

u kapljici kamen
u kamenu kap
u kapi jato dunavskih riba

plavetni konji u galopu
na mikroskopskom atlasu vodene nimfe
čuješ li muziku kako se cedi iz kamenog?
kristalna nežnost tiho pada
vidiš li je na njemu?

dostojanstvena harmonija vida
upire prstom u:
trebalo bi biti očigledno
i dodaje ti stolicu
da se ne sapleteš
o drhtaje iznenadne raskošnosti
teško je rastresti učmale zastore vidokruga
posle toliko svetlosnih peščanika

veruj, za ovo ti ne treba oftamolog
ja sam mahovina na kamenu
nasloni glavu i slušaj
moje srce travnato i šašljivo

Pitaš:
Otkuda kamičak na tvom stolu, i trska?

neki su se zaboravili
od straha
pred ratljivom svetinom
većina se skrila u – gde?
/nećemo odavati tajne/
došla sam da ti kažem
u pesmi je sve moguće
/retko i van nje/
Vinčanko, nismo izumrli
samo smo odbili biti mač i sečivo
i zašli u raspršenost dubina

ja sam mahovina na kamenu
nasloni glavu i slušaj
naša srca travnata i šašljiva

/dostojanstvena harmonija
dodavaće ti stolicu
dok se ne raspleteš

rastresi vidokrug, mila/








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:45

Poruke


Taman je noćni plašt
taman kao jaka domaća kafa
biće da su se zvezde izmestile na periferiju grada
zvezdolovke posađene u brazde i svitce.

Tri goluba redovno dolaze
na moje okno po obrok i kaplju vode.
Jedan od njih je reinkarnirani slikar
naslućujem po nijansama ljubičaste i zelene,
potezima krila.

Pojavili su se u vreme kad je Mrga napustio ovaj dom.
Došli su da mi kažu
gde je i da je zdravo
ne detaljišu dalje:
Čuvaj se slatkosmešljivih veštice
preobukle su se u vile i anđele.
Prepoznaćeh ih po crnom prahu zla,
često se kriju iza kulisa verskih pozornica,
poručuje Mrga:
Ne zaboravi kandže.

 
Progutah mekana jedra
da me otplove iz ove jare.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:46

Još nije vreme da krenem


Još nije vreme da krenem
koralne grebene ne presadih u svoj viseći vrt
poneka čaplja čezne za našim razgovorima
o pravilnom hodu kroz razbistren takt
još nije vreme da krenem
ne nadisah se dovoljno svežeg plavog
pluća mi kodiranim znakovima šalju poruke
nejasno ostaje šta u plavom traži cimet

još nije vreme da krenem
nisam se dovoljno izrezbarila muzikom
za mnom još nikad ne pođoše tamburaši i bosi Cigani
dok ne popadamo na ponovnom putu za Krakov

dozivaju me neke knjige ne želeći da ih preskočim
ne sada
ne napravih tapete od svilenog platana
ne izgrlih dovoljno drage ljude
ne poljubih sve čežnjive usne
i još sam gladna pahulja bilo kakvog oblika

još nije vreme da krenem
ne nagledah se njegovog rasta
sad kad cveta zdravo daj mi da uživam
dan za danom izmami novo divljenje:
Znaš, svaki čovek se može se opisati jednim zvukom

još nije vreme da krenem
to gnezdo za koje mislih da ne postoji nigde
možda u zemlji nemogućeg
mami me još neku granu da stavim
ne ogledasmo se dovoljno u zeleno-kestenjastom
i još bih da mu dosađujem svojim pričama
koje same sebi teško hvataju tok

 
sitnih dobrih dela po danu ne učinih dovoljno
isuši mi se grlo od svakodnevnog pripovedanja
da dan krije neponovljive radosti
iako je previše crnog ludila oko Zemlje

još nije vreme da krenem
maman ti se najdivnije smeješ
pošta se tada žali da se tresu neku žice
neka
još nije…

ne udavih nežnošću one koje volim
nijednom se ne iskakah po ganglijama
onima što se igraše sa mnom kao sa strunom
bez pardona

još nije…
za mnom plače par reka da nemimo pogledom
zovu me da budem riba
zajedno kikot da pustimo niz moje neuke skokove
traže me bosonogu

još nije vreme da krenem
Dama sa Hermelinom zahteva značanije mesto u Istoriji umetnosti
ne stižem da istražim, ispišem
i oslobodim svet Mona Izlizane lepote

još nije vreme da krenem
spiralni nemiri svetlucavog još bi da slikaju vazduhom
dok mi pričaju basne o mom životu
šešir stavim
ona ležaljka još bi da se ljuljuškavo topimo
od blaženstva neobjašnjavanja

još nije vreme da krenem








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:47

Koga poljubi mesec


nezreo da se okrene licem
zametak pesme razdvaja mi karlične kosti
skraćujem se i to me plaši
nestaću u jednoj tački
koja može biti zlouporebljena
nepotpunim promatranjem
/ne mogu biti tačka
u njoj su izumrli geni poeme/

uče me da budem tropska fauna
osuđujući moje krive prste
Ti si Drvo koje hoda, javio mi je hodom sna
dobri duh istrebljenog Indijanskog plemena
tren pre nego što sam sebi trebala dati ime

dok su drugi proučavali anatomiju čoveka
srce se opijalo anatomijom
misonog epiderma jedne šume

uputstvo za pravilnu upotrebu reči
uputstvo za pravilnu upotrebu tišine, uzalud poklanjam
vrteći se oko ose čudnookog lista

koga poljubi Mesec
postaće prah u večnosti
svaki poljubac može biti varka
kao i večnost
/neka neko drugi dopiše
uputstvo za pravilnu upotrebu večnosti/








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:48

ptice u kristalnim barkama pustili smo niz vodu
poruke u njihovom oku zaboravljamo prebrzo
duplikat zapisa ne postoji, našom greškom
i kome šaljemo zaboravljamo

možda sebe čekamo
sa druge strane vodenog ogledala

mesec me poljubio u čelo
i dalje tumačim
značenje postupka

 
svako možda pokloni se pred sigurnim:
te ptice su nam izrasle u kosi








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:49

vino je rešilo da se prospe čeznući da postane vino u najboljoj boci
(i uspelo je postavši crvenkasta porozna bara)
osvesti se. odboluj ako već nisi
drvo je rešilo da umre
na drugom bregu posmatra ono sa zlatnim listovima
od njega ostaće daske za kovčeg i biće mrtvo
tvoji pokušaji zarivaće se retroaktivno  –  špenadle u tvom mesu
osvesti se. tvoja ljubav neće vratiti tvrdoglavo i slepo
crveni mak umire da bude ljubičasti jorgovan
svoju vrednost boji ništavilom i polja oko njega
osvesti se. odboluj ako već nisi
tvoj prijatelj je rešio da umre
na drugoj strani je živeo automobil sa jačim farovima
angažovanost je uzaludna
učinilo ti se da su ščepali razlomak
bitno/nebitno
osvesti se. nisi ti ovde lekar ničega
odboluj vino i drvo…
i, zabludu o svrsi tvog postojanja

kad drvo reši da umre








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:49

najpre dotaknuh prstima same
obode ostrva gde živiš pustinjački
izranjajući iz velikih voda oslobođena iz čeljusti straha izdržljivosti
(izgleda tako jednostavno
poput naslanjanja na porube tvoje postelje)

neka mi oproste bića
okeanskih ravnica
na narušavanju vekovnih tišina
morala sam na taj put
sve one nemire  istetovirane
sa unutrašnje strane bića
kanuti pred tobom
sva ona pisma koja su mucala
u pokušajima savlađivanja prepreka drugih čula
rastajali smo se uvek pred nekim zidom
(nigde stanica i vozova kako to obično rastanci nalažu)
ona su padala pred mojim nedovoljno i najčešće izbrisana
nedovoljno
otuda čudnopisna koža

neka mi oprosti ekzaktnost
akvarel ruke grle najjače
ponirući najnežnije taknu telo-duh
vodene usne plamte bezbolnim jezičcima
rameni cvetovi ugriza pevaju rast

dok oni stignu do trodimenzionalnosti sna
prolaska kroz vreme i prostor
dok izgrade zgradetine laboratorije
dok sve to upišu zavedu precizno formulišu
mi ćemo ostati marginalizovani u toj trunci svemira
svakako nepismeni
nedvosmisleno preuranjeni
prapočetak i kraj

neka nam oproste ekzaktne nauke na rušenju








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:54

U slučajevima običnih nestanaka ljudi, porodica nestalog lepila bi plakate po gradskim trgovima, parkovima, autobuskim stanicama, svugde gde je bilo prometno. Davala bi oglas u štampanim medijima sa fotografijom što novijeg datuma.
U ovom slučaju to je bilo nemoguće – čovek je nestao na internetu.
Ipak, nisu se predali letargiji, pokušavali su da dopru do njega, dođu do bilo kakvog saznanja o nestalom. Gde je poslednji put viđen na internetskim geografskim kartama? Nepreglednost ove lavirintske karte činila je ovaj slučaj daleko težim. Suočili su se i sa činjenicom da prilikom nestanka na internetu ne mogu dati opis – bio je u takvim i takvim pantalonama, košulja i jakna su te i te boje… Ovde se mogao dati popis kompletne obuće i odeće.
Policija se u to nije mešala. U stanici su im odsečno rekli da to nije u njihovoj nadležnosti i da ne mogu prijaviti nestanak čoveka na internetu čak i kad ga nema više od pet meseci. Naglasili su im da zaborave ona čuvena dvadeset četiri sata i zamolili da zgradu mirno napuste i zaborave.

Deca nisu bila toliko pogođena njegovim nestankom jer su ga viđala na bojnim poljima “Counter-Strike”, za razliku od njihove majke. Urušavala se u haljinu ne primećujući da je ne skida danima, kao da je nju nosila haljina a ne obrnuto. Urušavala se kao stara kuća počev od glave na kojoj se pojavio sedi pramen koji se sve više stapao sa temeljima – samleven crepom, nameštajem, opekom. Kičmeni zidovi odavali su da je to ona. Nedostajao joj je. Prebacivala je sebi što nije više napora uložila u potragu – prekoravala, iako je sve pokušala. Čim je prvi put primetila da mu jedna obrva nestaje, odmah je počela raditi na zaustavljanju tog zla, ali bez naročitih rezultata.
Nestali je bio poštar. U vreme kad su se zabavljali a i posle burmine svečanosti, bio je posvećen stolariji. Pravio je klupe, stolice, stolove, poneku drvenu kutiju. Samouk a talentovan. Dok je nosila prvo dete, spremajući im doručak i topli napitak, viđala ga je kroz zastore kako dleto i ostale alate zamenjuje motikama, semenom, sadnicama drveća. Zadnju stvar koju je napravio bila je klupa sa naslonom i biljnim reljefom na nogari. Dok su doručkovali, rekao je: „Pravim nam vrt, naš vrt u dvorištu. Jednogodišnje biljke će venuti, ali će zato, imam takav predosećaj, ove sadnice izrasti u našu lepu hladovinu za vrele dane, zimzeleno će biti novogodišnja jelka za sve nas, a vinova loza poslastica i raj za oči. Dok sam pravio onu klupu sa stabljikom, osetio sam da mogu više. Danas sam pustio život u naše dvorište i oslobodio drvo koje sam tamničio u predmetima.“ I zaista, vrt je bujao. Drugo dete je poodraslo, a ona se vratila svom poslu.
Bila je šnajderka sa darom i odlukom da šije samo za žene. Umela je da napravi model kakav zamisli. Jednim pogledom na siluetu znala je da oceni dimenzije kroja bilo kog odevnog predmeta. Slušala je muziku iz tridesetih i kao devojka sašila sebi haljinu sličnu onima koje su se nosile u to vreme. Zbog te haljine sugrađani su je smatrali neobičnom, ali njega je privukla baš kad je šetala u njoj – tako su se i upoznali. Naučila ga je da igra čarlston. Privukla ga je i njena osobenost, tamna put i zift crna kosa krupnih kovrđža. Zbog uništenih arhiva, aljkavosti administracije, ali i neznanja bliskih koji su takođe (kako ko) nosili taj gen, nikada nije uspela da stigne do podataka o njenoj čukunbabi ili možda čukundedi. Dok bi šila, mislila je o njima i smišljala im biografiju bez ropstva. Srećne životne priče. Krojeći, dešavalo joj se da ispusti makaze. Iz tona koji bi tada začula razvijao bi se oko nje svet ritma bubnjeva. Bila je ponosna na svoje neznance, ali taj nepoznati deo ju je činio potištenom i uskraćenom za veliki deo rodoslova. Odbijala je mušterije koje su joj donosile materijal na kome je preovladavao dezen sa naglašenim linijama, a naročito one sa izukrštanim. U takvom materijalu nije mogla da radi. Kako da šije ožiljke izbičevanih leđa nekog svog pretka? Razmišljanje o neznanima poticao je i dodir pamučnog materijala.
Sem toga, pre nestajanja, sve je u tom domu bilo čarlston.

Nestali je uživao u njenoj navici da uvek bude odevena u svoje kreacije, doterana u svakom dobu dana, i ranom zorom kao da je negde krenula. I dok je kuvala bila je sređena. A tek kad bi se pojavila u svilenim spavaćicama koje je šila samo za sebe, izgledala mu je kao tamnoputa boginja koja je na sebe obukla kristale. Imala ih je na tone, i šila ponovo. Mnogo kristala je zazveckalo pa zalutalo u noćima vrelih dlanova.
Čarlston se gubio negde u šupljinama njihovog doma, dok nije sasvim utihnuo. Utopio se zajedno s podijumom lokvanja, u jezercetu njihovog dvorišta. „Znao je da igra, ali ne i da pliva“, pomislila je urušena.
Posmatrala je to telo koje netremice gleda u računar, opijen i zaveden svetlošću monitora. Mesecima. U onom njihovom vrtu pili su kafu zajedno, ali on nije bio tu. Jeli su, ali on nije bio tu. S loze je nestajao raj. Gledao je kroz nju a u ruci držao laptop ili pametni telefon. Smart. Mazio je sve te tehničke naprave kao da su od krvi i mesa. Tepao im je, grlio ih kao da su mu to deca, najmiliji.
Budio bi se sa tim voljenim stvarčicama i ustajao sa njima, ponekad čak i spavao. Za nju je bilo sve manje mesta u bračnoj postelji. Kristali su ostajali tamo gde su i bili, retko se dešavalo da se zagube.

S vremena na vreme govorila bi mu da primećuje kako nestaje pred njenim očima. On je svoje nestajanje opovrgavao s ljutnjom i svakim danom nalazio novu magičnost na internetu, kao kad otkriva čari prve ljubavnice.
„Možda ja negde grešim. Grešim.“ Probala je da zagrli i miluje omiljenu haljinu, cipele sa visokim potpeticama. Nije osetila ništa. U jednom momentu zagrlila je frižider i mikser i na kraju se oporo nasmejala svom neuspelom eksperimentu. Sa zida svoje radne sobe skinula je kartu Afrike, prešla dugim prstima po njoj. Tu je osetila povezanost, nevidljive dirke vremena. Nešto.

Nije morala da se osamljuje, bila je sama. Nestajao je sve više i više. Tada bi se sećala njega – njega koji joj je brojao poljupce i zamerao ako ga ne poljubi dva puta u roku od dva sata. Njega koga je jutrom nalazila, vođena ispisanim listovima ljubavi koje joj je ostavljao kao naznake da ga nađe u vrtu, još snena. Njega koji je nije ispuštao iz ruku u kući, na ulici, bilo gde. Njena šaka je bila prazna, rame pusto. Zamenio ih je lap topom.
Nekada, kad bi joj pogled zalutao na nekom izlogu lepih materijala, okrenula bi se i rekla mu: „Pogledaj…“ Sada nije imala kome to da kaže. Nestajao je.
Ranije je ulazio u njenu radnu sobu i posmatrao je kako šije. Smišljala je nove modele i on bi se s njom radovao svakom uspešnom. Okrenula bi se da mu kaže: „Pogledaj, kako ti se čini?“, ni ovde ga nije bilo.

Nije znao da priča bez internet mreže niti da se snađe na ulici bez nje. Držao ju je kao kompas, ideju vodilju.
Bio je predan i vredan radnik, radom nevezan za mrežu, ali je vukao lap top i tamo. Na svakoj pauzi milovao se sa internetom. Posle posla bi dolazio kući i opet se ljubio sa internetom. Nestajao je. Od početnih par minuta nestajanja sve se prenelo na sate, a onda i na dane, mesece, godinu.
Nestao je.

Ponekad bi se vratio i bio vidljiv na par minuta, pola sata, par sati, kad ruča ili dok vodi ljubav sa suprugom ili kad nešto treba popraviti u kući, ali posle toga bi opet nestao.
Njeni napori da ga učini vidljivim i potpuno vrati nisu davali rezultate. On njenu usamljenost, zapostavljenost i ostavljenost, bolnost nije primećivao. Sve je bilo u redu.
Vrt se osušio. I drveće se osušilo, i zimzeleno se predalo mrkožutoj vladarki boja.
Pokušavala je da oživi vrt. Sadila je nove stabljike, uzimala seme i lukovice koje su mu preostale, ali ništa nije niklo. Za to je krivila sebe, povezujući neniklost s tim što nije volela cveće, sem kao sitan, umeren otisak na nekom materijalu. Cveće nije volela, ali zelenilo jeste. Zato je na klupi sa belegom na nogari uporno sedela i čekala da bar nešto oživi. Za njom je na klupi ostajalo nešto poput vodene pokožice posle lenje kiše. Razliveno iverje pale nade. Neniklost.
Iznutra je ličila na pećinu kojoj je neko slomio stalaktite i stalagmite poništenog sjaja. Nekad bi joj oni, usitnjeni, mogli poslužiti umesto krede dok iscrtava kroj. Sada joj kreda nije trebala, skoro da je prestala da radi. Bezvoljnost se uselila u njene ruke.

Potraga za čovekom koji je nestao na internetu obustavljena je njenom odlukom posle jedne godine.
Pitala se koliko dugo da ga čeka. Da li da čeka?
Kako i da li da ga pokopa kad još viđa, mada veoma retko, telo iz koga je nestala duša njenog – nestalog.

Ni mrtav ni živ. Ni u dobru ni u zlu.
Nestao.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:56

O PLAGIJATU U KNJIZI “ZOV OKEANA” BARBARE NOVAKOVIĆ (MATICA SRPSKA, 2014.)
Krađa poezije je nešto za šta niste čuli ili će vam zvučati čudno. Navikli smo da čujemo da je otuđeno nešto materijalno, opipljivo.
Međutim moramo se suočiti sa činjenicom da plagijatori postoje i da su postojali kao i sa činjenicom da se svoje delo ma koliko ono neopipljivo bilo mora braniti. Jer ako autor (ja) ne stane iza svoje pisane reči, ko će?!
Mnogi neće razumeti zbog čega ovo pišem kao što ja nikada neću moći da razumem profil ličnosti koja se usudi objaviti plagijat i time dovesti u neprijatnu, nezavidnu situaciju sebe, izdavače i one čiji je tekst postao žrtva plagijatorskog rezonovanja sveta.
Na 59. Međunarodnom Sajmu knjiga u Beogradu, 1. novembra u 14 h predstavljena je edicija Prva knjiga Matice srpske za 2014. god. i problematična knjiga 264. “Zov okeana” Barbare Novaković.
Barbara Novaković je u knjizi “Zov okeana” na 55.,56., i 57. strani objavila plagijat moje pesme “Baš me briga” pod izmenjenim naslovom “Briga me”.
[size=13]Uz tekst priložem skenirane plagijatorske stranice pomenute knjige, kao i screenshot izvornog teksta u nadi da će neko iz štampanih medija i online književnih portala reagovati, kako bi se ovim nemoralnim dešavanjima u kulturi stalo na put.[/size]


Jelena Stojković Mirić: Krađa poezije je nešto za šta niste čuli








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   Sre 31 Avg - 16:57


Ovo je knjiga koja se cita godinama, isto kao sto se i pise. Neki kazu da u svakoj pesmi ima dovoljno materijala za citav roman. Ako je tako, a nema razloga da nije, onda u ovoj knjizi ima mnogo takvih romana. Romana o vremenu koje tece, o ljudima i njihovim naravima, njihovim osecanjima, o svim onim detaljima koji zivot cine koje nam pesnikinja daje sa slikarskim sjajem u ocima - svice u nocnoj basti, razne boje ukljucujuci i bezbroj nijansi srebrnastog, barsunastog, iskrenog, kroz srce filtriranog fenomena zivota. Jelena je napisala tri prave, ozbiljne knjige i stavila je u jedno srce. Elizino.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Jelena Stojković Mirić   

Nazad na vrh Ići dole
 
Jelena Stojković Mirić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Jelena Stojković Mirić
» Jelena Lengold
» Jelena Lengold
» Jelena Bačić Alimpić - Ringišpil
» Jelena Kočović
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-